PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)
REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA
ŠESTA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA
6. dan rada
20.05.2009
Sednicu je otvorila: Slavica Đukić-Dejanović
Sednica je trajala od 10:05 do 20:05
TAGOVI
OBRAĆANJA
Aleksandra Janković
Nova Srbija
Gospodine Radenkoviću, vi se očigledno baš niste…
(Predsednik: Samo recite koji je osnov javljanja, pošto…)
Replika i pogrešno tumačenje onoga što sam govorila. Znači, zaista bi bilo neobično, gospodine Radenkoviću, da nas 250 ovde poznajemo sve kandidate koji su predloženi. Ni ne sumnjam da je on prošao na konkursu za kandidata, što naravno još uvek ne znači da treba automatski da prođe u Skupštini. Moguće je da je to princip funkcionisanja u vašoj "semafor" koaliciji, ali ova skupština treba ipak da glasa o izboru kandidata. Osim toga, ovo nisu lične stvari, nije pitanje da li ja lično ili bezlično poznajem kandidata. Meni je data, kao poslaniku, mogućnost da izrazim opravdanu sumnju u kvalitet predloženog kandidata.
Govorili ste o 17. martu 2004. godine. Da li vi znate, gospodine Radenkoviću, koji je danas datum i koja je godina? Od tada je proteklo pet godina. Kakav je to doprinos u izveštavanju sa Kosova i Metohije? Ili je taj doprinos neprimetan i za njegove sunarodnike i za Srbe sa Kosova i Metohije, pogotovo za nas, ili se možda je varam. Pitanje nije lične prirode.
Baš zato što zastupamo princip da treba postaviti najboljeg kandidata sa Kosova i Metohije, našeg najboljeg sunarodnika, morala sam da izložim opravdane sumnje i da vas pitam, pošto vi lično poznajete čoveka, da li mi možete reći na koji način on brani Kosovo unutar Srbije od 2004. do danas, kao vi ili se to možda razlikuje?
(Predsednik: Samo recite koji je osnov javljanja, pošto…)
Replika i pogrešno tumačenje onoga što sam govorila. Znači, zaista bi bilo neobično, gospodine Radenkoviću, da nas 250 ovde poznajemo sve kandidate koji su predloženi. Ni ne sumnjam da je on prošao na konkursu za kandidata, što naravno još uvek ne znači da treba automatski da prođe u Skupštini. Moguće je da je to princip funkcionisanja u vašoj "semafor" koaliciji, ali ova skupština treba ipak da glasa o izboru kandidata. Osim toga, ovo nisu lične stvari, nije pitanje da li ja lično ili bezlično poznajem kandidata. Meni je data, kao poslaniku, mogućnost da izrazim opravdanu sumnju u kvalitet predloženog kandidata.
Govorili ste o 17. martu 2004. godine. Da li vi znate, gospodine Radenkoviću, koji je danas datum i koja je godina? Od tada je proteklo pet godina. Kakav je to doprinos u izveštavanju sa Kosova i Metohije? Ili je taj doprinos neprimetan i za njegove sunarodnike i za Srbe sa Kosova i Metohije, pogotovo za nas, ili se možda je varam. Pitanje nije lične prirode.
Baš zato što zastupamo princip da treba postaviti najboljeg kandidata sa Kosova i Metohije, našeg najboljeg sunarodnika, morala sam da izložim opravdane sumnje i da vas pitam, pošto vi lično poznajete čoveka, da li mi možete reći na koji način on brani Kosovo unutar Srbije od 2004. do danas, kao vi ili se to možda razlikuje?
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić-Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Gospodin Dejan Radenković. Replika? Shvatila sam da se nisu međusobno razumeli i potrebno je da se razjasne. Izvolite.
Socijalistička partija Srbije
Dejan Radenković
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
Pomenula je, rekla je – gospodine Radenkoviću.
(Predsednik: Zbog javnosti je važno da to razjašnjenje ovaj put bude javno. Treba da se izjasnimo o kandidatu i da glasamo.)
Nadam se, predsednice, da imam pravo na repliku, s obzirom na to da je moje prezime spomenuto, mada pogrešno, ja sam Dejan Radenković.
Koleginice Aleksandra, Kosovo se ne brani tako što vi ovde nosite tu majicu na kojoj piše – Kosovo je Srbija; ne brani se tako što ponekad, među svojim stranačkim aktivnostima, odete dole, prošetate i napravite neku ekskurziju i date neku moralnu podršku tim ljudima. Nemate moralno pravo da pričate o tim ljudima koji dole žive, kojima je teško da cirkulišu, da se kreću.
Živojin Rakočević živi dole, izveštava sa Kosova i Metohije. Nadam se da koristite internet, uđite i ukucajte Živojin Rakočević, pa će hronološki izaći šta je pisao odozdo, šta je izveštavao, gde je gostovao, na kojoj televiziji, koji su njegovi prilozi. Nemojte – sada je tema član saveta za radiodifuznu agenciju, pa hajde da skupljamo političke poene. Nije to dobro, verujte mi. Kad vi nešto kažete, narod sluša i sada će običan narod da pomisli – ko zna ko je taj Živojin Rakočević. Možda smo malo dali na važnosti. To je jedan skroman čovek koga ja znam sa studija. Najviše bih ja imao razloga da pričam loše o tom čoveku i da glasam protiv njega zato što smo u studentskim danima bili na različitim stranama, borili se za neka svoja studentska prava; on je bio na jednoj strani, ja sam bio na drugoj, razlikovali smo se u mišljenjima što se tiče Univerziteta u Prištini. Prema tome, čovek koji je dole studirao, došao iz Crne Gore, oženio se dole, živi u Čaglavici, nemojte da više polemišemo o tome. Hvala vam puno.
(Predsednik: Zbog javnosti je važno da to razjašnjenje ovaj put bude javno. Treba da se izjasnimo o kandidatu i da glasamo.)
Nadam se, predsednice, da imam pravo na repliku, s obzirom na to da je moje prezime spomenuto, mada pogrešno, ja sam Dejan Radenković.
Koleginice Aleksandra, Kosovo se ne brani tako što vi ovde nosite tu majicu na kojoj piše – Kosovo je Srbija; ne brani se tako što ponekad, među svojim stranačkim aktivnostima, odete dole, prošetate i napravite neku ekskurziju i date neku moralnu podršku tim ljudima. Nemate moralno pravo da pričate o tim ljudima koji dole žive, kojima je teško da cirkulišu, da se kreću.
Živojin Rakočević živi dole, izveštava sa Kosova i Metohije. Nadam se da koristite internet, uđite i ukucajte Živojin Rakočević, pa će hronološki izaći šta je pisao odozdo, šta je izveštavao, gde je gostovao, na kojoj televiziji, koji su njegovi prilozi. Nemojte – sada je tema član saveta za radiodifuznu agenciju, pa hajde da skupljamo političke poene. Nije to dobro, verujte mi. Kad vi nešto kažete, narod sluša i sada će običan narod da pomisli – ko zna ko je taj Živojin Rakočević. Možda smo malo dali na važnosti. To je jedan skroman čovek koga ja znam sa studija. Najviše bih ja imao razloga da pričam loše o tom čoveku i da glasam protiv njega zato što smo u studentskim danima bili na različitim stranama, borili se za neka svoja studentska prava; on je bio na jednoj strani, ja sam bio na drugoj, razlikovali smo se u mišljenjima što se tiče Univerziteta u Prištini. Prema tome, čovek koji je dole studirao, došao iz Crne Gore, oženio se dole, živi u Čaglavici, nemojte da više polemišemo o tome. Hvala vam puno.
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić-Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Nemate pravo više na repliku. Gospodin Aleksandar Martinović.
Srpska radikalna stranka
Aleksandar Martinović
Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru da komentarišem lik i delo gospodina Živojina Rakočevića, ali sada sam na neki način zaintrigiran diskusijom gospodina Radenkovića. Ispada da mi ne smemo da komentarišemo kvalitete predloženog kandidata i da smo mi ovde samo da glasamo. Izneću vam nekoliko podataka vezanih za dotičnog gospodina, pa sami procenite ko ga finansira i za koga radi.
U prostorijama Radija KIM je 13. februara 2009. godine održana svečanost povodom donacije nove opreme koju je finansirao USAID, a implementirao IREX. Ova oprema će omogućiti bolji i kvalitetniji rad srpskih radio-stanica na teritoriji Kosova i Metohije, svim članicama Kosovske medijske asocijacije. Glavni i odgovorni urednik KIM radija i predstavnik "Kosma mreže", Kosovska medijska asocijacija, Živojin Rakočević kazao je danas da "Kosma mreža" funkcioniše od 2003. godine. "Između ostalog, želim da se zahvalim svima koji su nam pomagali svih ovih godina" – i sad slušajte kome – "OEBS-u, Evropskoj agenciji za rekonstrukciju, američkoj ambasadi u Prištini, Norveškoj narodnoj pomoći, Švedskom helsinškom komitetu. Danas dobijamo novu opremu, nećemo morati da popravljamo uređaje po brdima i dobili smo još jednu vrlo važnu mogućnost, da nam se priključi još pet novih radio-stanica", kazao je Rakočević.
Ambasador SAD u Prištini Tina Kajdanov kazala je da je ovo važan pokretač za srpsku zajednicu, koja će imati direktnu korist od vesti i informacija koje budu emitovane putem "Kosma mreže". Istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno na Kosovu pokazuje da se ljudi okreću radiju kada žele da čuju lokalne vesti, a zajednica kosovskih Srba se oslanja na radio-stanice u mreži "Kosma", koje, između ostalog, proizvode visokokvalitetan dnevnik koji se emituje svakog dana u 17.00 časova. Ovakvu vrstu napora želimo da ohrabrimo. Tehnika umrežavanja, koju ove radio-stanice upravo dobijaju, a čije postavljanje podržava i vlada SAD, omogućiće im da prošire pokrivenost na terenu i dopru do većeg broja slušalaca. (Poslanici SRS dobacuju: Taj je Srbin pravi.)
Vlada SAD sa zadovoljstvom je pomogla pet radio-stanica, omogućivši finansijska sredstva i tehničku pomoć u iznosu od 37.000 dolara za ove radio-stanice, kazala je Kajdanov.
Na svečanosti je govorio i Endrju Klejton, šef IREX-a, koji je rekao da je "Kosma mreža" od 2003. godine uradila odličan posao u proizvodnji dnevnika koji se emituje širom Kosova putem radio-stanica koje svoj program emituju na srpskom jeziku itd, itd. (Poslanici SRS dobacuju: Razbij ga, Martinoviću.)
Dakle, iza gospodina, da podsetimo, stoje OEBS, američka ambasada u Prištini, Švedski helsinški komitet. Sve sami veliki prijatelji srpskog naroda i institucije koje se bore za to da Kosovo i Metohija, u skladu sa Ustavom i Rezolucijom 1244, ostane u sastavu Republike Srbije. (Poslanici SRS dobacuju: Bolje da ste Pitera Fejta predložili.)
(Predsednik: Kolege iz SRS, 68 minuta je prilično vremena, rasporedite ga tako da se javljate u vreme koje je predviđeno za govornika, a ne da ometate gospodina poslanika koji govori. Pa, sve vreme dobacujete, zaista nije u redu.)
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, u medijskom prostoru Srbije postoje daleko mračnije ličnosti od ovog gospodina Živojina Rakočevića.
Nastaviću dalje sa ovom analizom ko je pravi gospodar medijskog prostora u Srbiji. To je, da podsetimo, Dragan Đilas, aktuelni gradonačelnik Beograda, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, čovek koji je danas politički, medijski i, naravno, finansijski moćniji i od samog Borisa Tadića.
Iz ove analize se vidi da svako ko izgradi onakvu medijsku imperiju kakvu je detektovala ova analiza raspolaže takvom količinom moći i vlasti da može svakog trenutka da realizuje svoje lične ambicije i prohteve svake vrste i da pretoči u realnost, na korist ali i na štetu svoje društvene zajednice, svaki zamišljeni projekat bilo kog karaktera i cilja.
Tako vlasnici medijskog prostora Srbije, koji iz budžeta realizuju između četrdeset i pedeset miliona evra, mogu da učine sve što požele, pa i da utiču na kreiranje politike, da smenjuju ili ustoličavaju.
Slobodno se može reći da pojedina ministarstava i ministri usmeravaju ogromne svote novca u razne kampanje, puneći fondove agencija da bi se preko njih plaćala medijska blagonaklonost prema aktuelnoj vlasti, dok u isto vreme usmereni, "spinovani" rejtinzi, unapred dogovoreni, dižu tiraž najlojalnijim pisanim i elektronskim glasnogovornicima.
Pročitaću vam spisak povlašćenih marketinških agencija koje su poslovno licencirane iz SAD i Velike Britanije. To su uglavnom agencije za marketinške komunikacije. Ima ih više, sve imaju engleska imena, apsolutno nijedna nema srpsko ime i iza svih ovih marketinških agencija stoje Dragan Đilas, Srđan Šaper i ljudi koji su iz njihove poslovne mreže.
Ukupan prihod ovih marketinških agencija u 2005. godini iznosio je 25.153.000 evra, u 2006. iznos se značajno povećava - 42.290.000 evra, u 2007. godini još više - 56.284.000 evra.
Uspon tri prvorangirane agencije počinje sa usponom njihovih vlasnika u Demokratskoj stranci. Godine 2005. Đilas i Šaper ulaze u vrh Demokratske stranke, Đilas kao direktor Narodne kancelarije, a drugi kao savetnik predsednika Srbije za medije. Medijske agencije čiji su vlasnici Dragan Đilas i Srđan Šaper u 2005. godini ostvarile su profit od 36.676.000 evra, u 2006. neverovatnih 143.128.000 evra i u 2007. godini nešto manje - 138.582.000 evra.
Pi-ar agencije, opet nema nijednog srpskog imena. Namerno neću da zamaram građane Srbije ovim engleskim imenima, ali zanimljiv je prihod koje su ostvarile ove pi-ar agencije: u 2005. godini 1.482.000 evra, u 2006. opet se povećava, skoro 3.000.000 evra i u 2007. opet skok, skoro 5.000.000 evra.
Produkcione agencije iza kojih stoje Dragan Đilas i Srđan Šaper ostvaruju prihod u 2005. godini od 5.000.000 evra, u 2006. preko 11.000.000 evra i u 2007. preko 17.000.000 evra.
Agencije za istraživanje tržišta i javnog mnjenja iza kojih stoje Dragan Đilas i Srđan Šaper u 2005. godini ostvaruju prihod od 4,5 miliona evra, u 2006. skoro 8.000.000 evra i u 2007. nepunih 10.000.000 evra.
Agencije za spoljno oglašavanje, takođe nijedna nema srpski naziv – u 2005. godini prihod u evrima je preko 7.000.000 evra, u 2006. skoro 11.000.000 evra i u 2007. godini preko 22.000.000 evra.
Ko su vlasnici najvećih licenciranih marketinških agencija u Srbiji? Dragan Đilas, Srđan Šaper, zatim, Marin Šimurina, Miodrag Lukić, Žaklina i Igor Kušić, Milan Maravić, Bojan Joksimović, Vladimir Andonov, Dejan Nedić.
Agencije koje su pod kontrolom Dragana Đilasa i Srđana Šapera pokrivaju, direktno ili indirektno, celokupno tržište Srbije. Njihovi klijenti su najveća javna preduzeća u Srbiji, sve državne institucije i ministarstva, kojima treba podrška vlasti radi opstanka, zbog korišćenja raznih pogodnosti za bogaćenje uz pomoć državnih struktura. Ko bi rekao, tako veliki borci protiv kriminala i korupcije!
Đilas i Šaper zauzimaju monopolski položaj na srpskom tržištu. Pošto su najveći zakupci komercijalnog medijskog prostora, uopšte se nije moguće baviti ovom vrstom delatnosti ukoliko ne kupujete neki od najvažnijih resursa od njih, bilo da se radi o sekundama ili zakupu prostora u štampanim medijima.
Njihove agencije koriste povlašćeni položaj u trgovini sa medijskim kućama i sekunde i prostor dobijaju sa velikim rabatom, koji niko drugi ne može dobiti. Na taj način, prostor je moguće zakupiti jedino kod njih i time se postiže, posrednim putem, potpuna kontrola medijskog tržišta.
Pokušaću da vam prikažem tabelarni prikaz prometa povlašćenih licenciranih marketinških agencija u 2005, 2006, 2007. godini, kroz povezana i prikrivena vlasništva Đilasa i Srđana Šapera. Grupa ovih marketinških agencija je ostvarila sledeći prihod: u 2005. skoro 30.000.000 evra, u 2006. skoro 49.000.000 evra, u 2007. neverovatnih 74.737.000 evra.
Druga grupa firmi pod potpunom kontrolom Srđana Šapera, a indirektno Dragana Đilasa, ostvaruje sledeći prihod: u 2005. skoro 5.000.000 evra, onda, zamislite skok, u 2006. skoro 38.000.000 evra (sa nepunih pet, na preko 37, odnosno nepunih 38.000.000 evra), a u 2007. godini, kada su bili parlamentarnih izbori, neverovatnih 55.000.000 evra.
Ovo je najbolja slika iz koje građani Srbije mogu da vide kako se na njihovoj muci i nevolji bogate ljudi poput Dragana Đilasa i Srđana Šapera, velikih boraca za demokratiju, ljudska prava i evropske integracije i neprikosnovenih boraca protiv kriminala i korupcije.
Sada ćete da vidite koliki su prihod ostvarile firme koje su pod potpunom kontrolom izvesne Slavice Šimić, a u stvari pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera; opet jedna grupa preduzeća od kojih nijedno nema srpski naziv. U 2005. godini više od šest miliona evra, u 2006. godini 10.486.000 evra, u 2007. godini skoro trinaest miliona evra.
Prihod koji su ostvarile firme pod potpunom kontrolom izvesnog Marina Šimurine, a u stvari pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera: 2005. godine 166.000 evra, 2006. godine 243.000 evra, 2007. godine 436.000 evra.
Jedna firma koja je pod kontrolom izvesnog Miodraga Lukića, a u stvari je pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera – u 2005. godini ostvarili su prihod od preko sedam miliona evra, u 2006. godini trinaest miliona evra i u 2007. godini 11,5 miliona evra. Firma pod potpunom kontrolom izvesnih Žakline i Igora Kušića, a u stvari pod indirektnim i prikrivenim uticajem Đilasa i Šapera – u 2005. godini preko milion i po evra, u 2006. godini skoro dva miliona evra i u 2007. godini preko sedam miliona evra.
Takvih firmi ima više. Vlasnici tih firmi, formalni vlasnici, jesu različiti ljudi. U svakoj od ovih firmi koje su u 2005, 2006. i 2007. godini ostvarivale enormne iznose novca prikriveni vlasnici i indirektni vlasnici su Srđan Šaper i Dragan Đilas.
Kako se formira medijski monopol? Medijski monopol na tržištu u Srbiji formira se na dva načina. Prvi način – nekoliko marketinških agencija udružuju medijske budžete svojih klijenata u jednu medijsku agenciju. Na taj način se stvara tzv. medijski pul.
Matična medijska agencija ostvaruje ekstrarabat na ukupan iznos uloženog novca koji se odnosi na reklamiranje u oglašavanju na svim medijima u kojima se klijenti agencije oglašavaju (televizija, radio, štampani mediji i tako dalje).
Najveće medijske agencije u Srbiji na ovaj način, po prikupljanju sredstava matične medijske agencije, zakupljuju prostor za reklamiranje u najvažnijim medijima u decembru mesecu tekuće godine za emitovanje reklama za narednu godinu. Za zaradu se, pored uplate zbirnih budžeta, unapred koristi mogući rast cena iz tekuće u novu godinu. Primer je rast cena na RTS-u u prethodnih deset godina; oscilacije u cenama za emitovanje na RTS-u su bile i do 50% iz godine u godinu.
Drugi način – novac medijskih agencija se plasira u proizvodnju TV emisija, TV kvizova, kupovinu filmskog i serijskog programa i na taj način se ostvaruju dodatni benefiti u smislu ostvarivanja povoljnosti za emitovanje koje dobijaju udružene agencije medijskih pulova.
Ko upravlja tokovima novca koji je usmeren ka medijima u Srbiji? Nezvanična procena je da više od 85% ukupnog marketinškog budžeta u Srbiji kontrolišu i usmeravaju povezane firme koje su u vlasništvu ili prikrivenom suvlasništvu, kao i pod indirektnom prikrivenom kontrolom visokih funkcionera Demokratske stranke Đilasa i Šapera.
Na ovaj način, vlasnici medijskog prostora Srbije, koji iz budžeta države ostvaruju između četrdeset i pedeset miliona evra, raspolažu takvom količinom moći da mogu da učine sve što požele, a to znači da kreiraju politiku, da je podržavaju ili menjaju. Pojedina ministarstva i ministri usmeravaju ogromne svote novca u razne kampanje, puneći fondove agencija da bi se preko njih, ali i javnih preduzeća, plaćala medijska blagonaklonost prema aktuelnoj vlasti, dok u isto vreme usmereni, "spinovani" rejtinzi, unapred dogovoreni, dižu tiraž najlojalnijim pisanim i elektronskim glasnogovornicima.
Dame i gospodo narodni poslanici, to su oni isti ministri koji poručuju građanima Srbije da stežu kaiš, da gase svetlo kada izlaze iz stana, da ne stavljaju vruću supu u frižider, da moraju da se stisnu u 2009. godini jer je velika ekonomska kriza. Pogledajte kolike svote novca na narodnoj muci i nesreći ostvaruju medijski manipulatori Dragan Đilas i Srđan Šaper.
Deset posto budžeta kontrolišu i usmeravaju agencije koje su takođe povezane sa vladajućim strankama, ali na nižem nivou ljudi u vladajućim strukturama, te su zbog toga manje ograničene pripadnošću stranci. Preostalih 5% budžeta kontrolišu ostali.
Na osnovu kojih pokazatelja se usmeravaju i određuju budžeti za potrošnju marketinškog novca u medijima?
Trebalo bi da su pokazatelji bazirani na rezultatima istraživanja koje sprovode ovlašćene agencije, ali realno postoji jedan izvor čiji se rezultati uvažavaju kao relevantni, tj. u Srbiji postoji totalni, od države nekontrolisani, monopol u ovoj oblasti, a to je čuveni "Stratedžik marketing". Ova kompanija, odnosno Srđan Bogosavljević je takođe vlasnik firme "AGB Nilsen Srbija", koja se bavi merenjem gledanosti TV stanica. U vlasničkoj strukturi ove firme pojavljuje se kao partner firma "AGB Nilsen Holandija", koja je u toj zemlji registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću i koja nema vezu sa centralnom kompanijom u SAD, tako da je i sama licenca sporna.
U praksi, "Stratedžik marketing", kao jedina agencija, pretežno favorizuje određene medije sa kojima imaju povoljne finansijske aranžmane, po principu – koliko para, toliko muzike. Primer, svima poznati a neeksoponirani slučaj se odnosi na RTS, sa kojim je medijska agencija "Media house" sklopila ugovor koji je bio izuzetno štetan po ovu medijsku kuću, a agenciji je omogućio enormnu zaradu od više desetina miliona evra.
Na koji način se direktno utiče na medije? Novcem iz marketinških agencija. Ima više načina. Pre svega, usmerava se budžet klijenata preko računa agencije na željeni medij, pri čemu se podrazumeva obaveza medija da afirmativno izveštavaju o aktivnostima vlasnika agencije, o aktivnostima svih njihovih klijenata, a naročito u oblasti kriznog pi-ara.
Evo, ovo je objašnjenje zašto po Srbiji, doduše, samo na medijima koje kontrolišu Đilas i Šaper, teku med i mleko i zašto u tim medijima nema ljudi koji seku sebi prste da bi Mlađan Dinkić i Boris Tadić na njih obratili pažnju, zašto nema štrajkova u Srbiji, zašto nema nezadovoljnih, zašto nema gladnih.
Drugi način je kupovina određenih pojedinaca u svim ciljanim medijima (urednika, novinara, direktora marketinga, producenata u marketingu itd).
Treći način je ubacivanje proverenih ljudi iz najveće agencije na rukovodeća mesta u najbitnijim medijima, kao i u velike državne sisteme. Recimo, Srđan Šaper ima svoje kadrove u Telekomu Srbija, a direktorka "Večernjih novosti" je dugogodišnji direktor "Direct media".
Veze političkih partija, i to vladajućih partija, a pre svega Demokratske stranke, i agencija za marketing su potpuno neraskidive. Ta veza se manifestuje na dva načina. Vladajuće stranke se obavezuju agencijama da će po završetku izbora uticati da određena agencija dobija klijente na koje stranka ima uticaj, na primer, sve državne ustanove i javna preduzeća i strani klijenti kojima je bitna pomoć aktuelne vlasti.
Drugi način je da agencije, u dogovoru sa strankama, izdvajaju određena sredstva za potrebe izbornih aktivnosti stranke koja ih podržava. Demokratsku stranku podržavaju sledeći vlasnici agencija u Srbiji: Dragan Đilas, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, Ivan Stanković, Branislav Dimitrijević; stranku G 17 plus izvesni Igor Avžner.
Da je to sve u praksi primenjeno, potrebno je samo pogledati pokazatelje o prihodu iz bilansa kod Narodne banke Srbije, a koje objavljuje časopis iz oblasti marketinga "Tabu", sa posebnim osvrtom na stopu rasta prihoda koji se odnosi na nekoliko najvećih agencija, i to u periodu od 2005. godine do danas, a sve na osnovu zvaničnih podataka Narodne banke Srbije.
Procenjuje se, prema izvorima Narodne banke Srbije, odnosno prema završnim računima za 2007. godinu, da neto vrednost ukupnog tržišta marketinških usluga u Srbiji u 2007. godini iznosi 443.605.000 evra. Nesporni su pokazatelji godišnje stope rasta za prvih deset povezanih agencija, i to samo za period od prethodne tri godine, 2005, 2006, 2007. i 2008. godinu.
Naime, godišnja stopa rasta prihoda u pojedinim agencijama iznosi čak i nekoliko stotina procenata u odnosu na poslovanje iz prethodne godine.
Takav rast prihoda i poslovni uspeh nije ni blizu zabeležen ni u jednoj grani privrede u Srbiji. To znači da je danas najuspešnija grana u Srbiji ova politička, manipulatorska, medijska privreda, kojom gospodare Dragan Đilas i Srđan Šaper.
Deset najuticajnijih vladara na medijskom nebu Srbije su: 1. Dragan Đilas, 2. Srđan Šaper, 3. Željko Mitrović, pa onda Aleksandar Tijanić, Milka Forcan, Veran Matić, Slavica Šimić, Marin Šimurina, Goran Stamenković, Žaklina Kušić.
Postavlja se pitanje kako su Dragan Đilas i Srđan Šaper postali toliki medijski magnati? Oni su bili učenici i partneri onog čuvenog Vladimira Popovića Bebe, vlasnika agencije "Spektra". Njegovi učenici su bili, pored Đilasa i Šapera, i Srđan Đurić, Sandra Ćirković, Nevena Joksimović, Vladimir Bulat i Zoran Stojanović.
Od 100% ukupnog marketinškog budžeta u Srbiji, 85% kontrolišu sledeća tri lica: Dragan Đilas - 60%, preko svojih preduzeća "Direct media", "Multicom", "Emotion production"; Srđan Šaper kontroliše 25% preko svojih firmi "McCann Erickson", "Media pool", "Idols and friends" itd; Slavica Šimić kontroliše 8% preko svojih kuća: "Media house", "Union media", "One media", "Ufa media" itd. Preostalih 7% od ukupnog medijskog budžeta u Srbiji raspoređen je na sve ostale marketinške agencije. Nijedna marketinška agencija u Srbiji ne može da se meri sa marketinškim agencijama iza kojih stoje, pre svega, Dragan Đilas, a zatim Srđan Šaper.
Kako se raspoređuje ukupan budžet klijenata? Pedeset pet odsto ide televizijskim stanicama RTS, Pink, RTV B92, TV Foks, TV Avala; 15% štampanim medijima kao što su Blic, Večernje novosti, Pres, Politika itd; 10% - medijska i televizijska produkcija (reklame, emisije, televizijske serije, televizijski kvizovi); 5% za istraživanja tržišta, pi-ar i konsalting uslugama; 5% sponzorstva, kao što su sportska takmičenja, sportska društva i klubovi, manifestacije iz oblasti kulture.
Ekstraprofit na marketinškom tržištu Srbije odnosi se na proizvodnju televizijskih emisija i programa u televizijskim produkcijama istih agencija. Medijske agencije, pored potrošnje sredstava komercijalnih klijenata na redovno reklamiranje u reklamnim blokovima, a na osnovu odnosa cena reklamnog vremena na televizijskim stanicama i veličine svakog komercijalnog budžeta, pojedinačno često finansiraju nezavisne televizijske produkcije i dobijaju mogućnost da se na osnovu proizvodnje televizijskog programa ostvaruje sopstveno reklamno vreme.
Sada, vidite, poštovani građani Srbije, tri uhodane šeme kako se dobijaju klijenti posle 2000. godine. To je ona čuvena godina, vi socijalisti, kada ste pali sa vlasti. Bili ste osnovni eksponent one mračne politike devedesetih godina. Godine 2000. zamenili su vas vaši sadašnji politički kompanjoni. Sada vidite, dok niste ušli u Vladu sa njima, kako su oni dobijali klijente od 5. oktobra naovamo.
Prvi i osnovni način je, naravno, po političkoj liniji – na nameštenim tenderima, u organizaciji visokih funkcionera Demokratske stranke. Ko bi rekao? Drugi način je opet po političkoj liniji – preko direktnog uticaja visokih funkcionera Demokratske stranke. Treći način je opet po političkoj liniji, indirektno ili skriveno, preko vodećih ljudi u menadžmentu domaćih i stranih kompanija koje se tu nalaze po političkoj liniji vezane za DS.
Eto kako otprilike izgleda dobijanje poslova u državnim institucijama i javnim preduzećima. Klijenti objavljuju konkurs za tender za razne marketinške usluge. Konkurs se objavljuje u dnevnim novinama i na sajtu ministarstva ili po pozivu. Unapred postoji favorit klijenta. Prosto neverovatno. Njemu se daju dodatne neophodne informacije, tako da je takmičenje uvek sa hendikepom po ostale potencijalne učesnike tendera. Ponude agencija za izradu kampanja su zapečaćene i otvaraju se komisijski. Komisija, po pravilu, zna unapred koja joj se ponuda najviše sviđa.
Posle dobijanja posla stvari se odvijaju po ustaljenom šablonu: određuje se ukupan budžet kampanje, koji se u daljoj razradi raspoređuje u dogovoru sa klijentom, a za samu realizaciju koriste se podizvođači sa minornim honorarima, koji često nisu ni isplaćeni.
Deo budžeta, u vidu enormne agencijske provizije, plasira se u raznorazne, pogotovo izborne, stranačke aktivnosti Demokratske stranke.
Sada ćete da čujete kako izgleda specifikacija najvećih klijenata po licenciranim agencijama. Iza Srđana Šapera, visokog funkcionera Demokratske stranke, koji je vlasnik firme "McCann Erickson", između ostalog, stoje sledeći klijenti: MTS, "Vršački vinogradi", "Neskafe", "Lav pivo", "Delta đenerali".
"Universal McCann", opet Srđan Šaper, visoki funkcioner Demokratske stranke, između ostalog: "Puma", "Koka-kola", "Rajfajzen banka", "Soni Erikson", "Gudjir", "Alkaloid Skoplje", "Porše Srbija", "Master kard", "Vileda", "Loreal", itd.
Iza Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, kao veliki klijenti stoje: "Hipo Alpe Adria banka", "Fudžicu", "Simens", "Soni", "Jelen pivo", "Telenor", "Delta holding", "Henkel", "Sosijete ženeral banka", "Knjaz Miloš", "Nektar", "Subotička mlekara", "Imlek", "Simpo", "Ford", "Tigar", onda, zamislite, "Dureks", "Banka Intesa", "Bajerfarm", "Dr Etker", "Kokta", "Idea", pa onda firme iz naše bratske i prijateljske države – "Jamnica", "Dijamant" Zrenjanin.
Kao što vidite, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih možda i razumeo da se bogatio samo Dragan Đilas; hajde, čovek živi u Srbiji, što bi rekao naš narod, naš je čovek, ali sada ćete da čujete kako se bogate ljudi koji ne misle apsolutno ništa dobro Srbiji. Vi ste čuli za firmu "Ideja plus", vlasnik je Ivo Laurenčić, glavni vođa hrvatskog lobija u Srbiji i, naravno, pripadnik, je l' tako, jedine evropske stranke u Srbiji, Demokratske stranke. Slušajte sad ko su njegovi klijenti: "Mekdonalds", "Henkel", "Nestle", "Purina", "Tikveš", "Tikveške vinarije", "Agrohem", "Intereks", "Mlekara Subotica", "Beotel net".
Iza Nebojše Krstića, takođe renomiranog i visoko kotiranog funkcionera Demokratske stranke, medijskog savetnika Borisa Tadića i njegovog školskog druga, stoje sledeći veliki klijenti: "Erste banka", "Bambi", Crveni krst Srbije, humanitarna organizacija, neprofitna, filantropska, "Danone", "Gudjir".
Kao što vidite, ovi podaci (a ovo je samo mali deo podataka) krajnje su poražavajući. Ovi podaci, dame i gospodo narodni poslanici, bacaju pravo svetlo na to ko u stvari danas vlada Srbijom, ko vlada medijima u Srbiji i ko kreira javno mišljenje u Srbiji. Kada pogledate ove podatke onda vam je potpuno jasno da su ljudi poput Borisa Tadića puke političke marionete u rukama medijskih i finansijskih magnata kakvi su Dragan Đilas i Srđan Šaper. Onda se u svetlu ovih činjenica pokazuje kao sasvim tačna ona opaska koju je Dragan Đilas uputio Borisu Tadiću – da ni u snu ne sme da smanjuje budžetska sredstva za grad Beograd, jer će onda on da nađe nekog novog manekena koji će u ime DS da glumi da je šef države.
U ovom preostalom vremenu izneću još neke podatke do kojih je došao antikorupcijski tim SRS, na čelu sa jednim mladim ali vrlo hrabrim čovekom, koji se uhvatio u koštac sa kriminalom i korupcijom u Srbiji, a to je gospodin Ivan Ninić.
Iz ove dokumentacije se vidi da je aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas duboko zaglibio u kriminal tako što je opljačkao budžet sopstvenog grada, a sebi stavio milionski profit u džep.
Akciju pljačke Đilas je izvršio indirektno preko svog preduzeća "Emotion production" koje je u javnosti poznato po emitovanju profitabilnih emisija, odnosno kvizova: "Veliki brat", "Menjam ženu", "Leteći start", "48 sati svadba", "Uzmi ili ostavi", "Sve za ljubav", "Ruski rulet".
Vlasnički udeo u ovom preduzeću Đilas zapravo ima preko osnivačke firme "Multikom group". Kako? Vrlo jednostavno, tako što Đilas i njegova, da li bivša, da li aktuelna supruga Milica Delević-Đilas imaju 50%, odnosno po 25% vlasničkog udela u preduzeću "Multikom group", a ovo preduzeće je sa 49% akcija osnivač i vlasnik preduzeća "Emotion production", prema navodima iz zapisnika broj AB – 22/06-001, koji su 30. aprila 2007. godine sačinili inspektori Agencije za budžetsku reviziju grada Beograda.
Dakle, ovo su vaši podaci, od vaših ljudi, ne od ljudi iz SRS, mi nemamo svoje ljude u budžetskoj reviziji grada Beograda.
Đilasovo preduzeće "Emotion production" je, u sprezi sa gradskim vlastima, proizvelo kriminal širokih razmera i tako steklo ogroman profit.
Budžetski inspektori su otkrili da je kršenjem propisa i procedura Đilasovo preduzeće na najperfidniji i najkriminalniji mogući način bukvalno otelo gradsko građevinsko zemljište, u cilju izgradnje objekta za snimanje televizijskog serijala "Veliki brat", a u toj kući, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, nalazio se i ubeđeni antifašista Nenad Čanak.
S obzirom na to da je reč o aferi koja se ne može rezimirati u kratkim crtama, najbolje se osloniti na zvanične dokaze i na taj način sklopiti mozaik ovog kriminala, u kome su svoj interes imali Dragan Đilas i njegovi prijatelji, a štetu pretrpeli Beograđani.
(Predsednik: Gospodine Martinoviću, s obzirom na to da vidim da poslanici reaguju, ipak bih da vas zamolim da koristite pristojnije formulacije, čak i kada govorite o svojim političkim protivnicima. Radi se ipak o javnoj ličnosti, o gradonačelniku Beograda, čoveku koga treba poštovati zbog funkcije. Osim toga, sve što kažete može jednog dana biti predmet nekih drugih institucija. Prosto bih htela da vas zamolim, vi ste pravnik, da malo o tome povedete računa.)
Ako mogu da dam jedno malo pojašnjenje, ovo su, gospođo Đukić-Dejanović, sve same suve činjenice i ako dopustite da nastavim dalje ja ću da vam pokažem da se ovde radi o zapisnicima nadležnih državnih organa, sa delovodnim brojevima, datumima, sa pozivanjem na odgovarajuće zakonske propise.
Dakle, nećete iz mojih usta čuti, ako vam se to ne sviđa, neću upotrebiti nijednu političku kvalifikaciju, ali ću morati o ovoj pojavi, neću da kažem ni da je kriminal, da govorim isključivo pravničkim jezikom.
(Predsednik: Da, zamolila bih vas da bar koristite eufemizme zbog dostojanstva Skupštine.)
Poštujem, gospođo Đukić-Dejanović, dostojanstvo Skupštine. Doduše, nisam tako vrstan pravnik kao vi iz Demokratske stranke, ali pokušaću, sa mojim skromnim pravničkim znanjem, da kažem ponešto o ovim veoma čudnim pojavama koje se dešavaju u gradu Beogradu.
Izvršni odbor Skupštine grada Beograda je svojim rešenjem od 26. juna 2002. godine na desetogodišnje korišćenje, bez obaveze plaćanja naknade, Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad" ustupio gradsko zemljište sa određenim objektima. Zapravo, radi se o parceli br. 3543/1 koja je upisana u katastarsku opštinu Stara Rakovica. Predaja na korišćenje ove nepokretnosti u svojini grada, odnosno u državnoj svojini, bila je regulisana između Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad" i grada Beograda ugovorom koji datira od 21. septembra 2005. godine.
Što se tiče samog ugovora, njime je bilo precizirano da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" bez saglasnosti grada i nadležne direkcije ne može davati u zakup drugim fizičkim i pravnim licima poverenu nepokretnost u državnoj svojini, koju dobija na korišćenje, u ulici Kneza Višeslava broj 27. Takođe, ugovor je obavezivao "Pionirski grad" da adaptaciju i radove na datoj nepokretnosti može vršiti isključivo uz prethodno pribavljenu saglasnost grada kao nosioca prava korišćenja i uz odobrenje nadležnog organa za građevinske poslove pri gradskoj upravi.
Potpisivanju ovakvog ugovora je svakako prethodilo i davanje pismene saglasnosti od strane Republičke direkcije za imovinu od 12. avgusta 2005. godine.
Ovim aktom nadležna direkcija je praktično podržala odluku gradske vlasti da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" na korišćenje dobije navedenu nepokretnost, koja će nešto kasnije, nakon deset dana, postati predmet, ovde se upotrebljava jedna reč koja je politička, ja ću da kažem – pravna transakcija u svrhu razvoja i širenja biznisa Dragana Đilasa.
Da je u ovom slučaju moglo odmah da se nasluti, neću da kažem kriminal, nego nešto čudno, svedoči podatak da su nadležni u Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad" još 6. juna 2005. godine Sekretarijatu za urbanizam podneli zahtev za izdavanje akta o urbanističkim uslovima za građenje, i to na delu katastarske parcele broj 23, u katastarskoj opštini Stara Rakovica.
Nakon mesec dana čekanja, već 9. avgusta 2005. godine, nadležni Sekretarijat za urbanizam je izdao izvod iz Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2012. godine, iz koga se jasno videlo da se ne može započeti sa građenjem na navedenoj parceli. Zašto? Zbog toga što je navedena parcela prema urbanističkim uslovima namenjena, tako piše, za javne službe, za javne objekte i komplekse i površine za objekte i aktivnosti od opšteg interesa. Dakle, u konkretnom slučaju sa gradnjom se može početi ukoliko se pribavi odobrenje, do koga se dolazi uz dugu i tešku zakonsku proceduru, i striktnu zakonsku proceduru, što podrazumeva i izradu prateće tehničke dokumentacije.
Kako se ovde žurilo da Đilasova firma što pre uđe u biznis, tako je već 22. avgusta 2005. godine između Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad" i preduzeća "Emotion production" sklopljen ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji br. 411. Saradnja je podrazumevala obezbeđenje lokacije za postavljanje montažno-demontažnog privremenog objekta na delu parcele koju koristi Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad", i to na period od pet godina, od 2005. do 2010. godine, a za potrebe produkcije i proizvodnje serijala "Veliki brat".
Vidite, možda vam izgleda čudno zašto se ovo dešava, ali iz jučerašnje rasprave o predlogu zakona o borbi protiv fašizma i neonacizma, nacionalizma i neonacionalizma, nacionalsocijalizma, i ko zna čega sve još ne, ja sam u stvari stekao utisak da je bilo neophodno da se sve ovo uradi. Jeste da je prekršen zakon, jeste da su pogaženi svi urbanistički propisi, ali se to uradilo iz jednog vrlo važnog razloga – da bi svi građani Srbije koji su pratili serijal "Veliki brat" mogli da vide uživo i neposredno preko televizijskih ekrana kako to izgleda kada veliki antifašista pere zube, kuva, pije kafu, priča sa ostalim ukućanima "Velikog brata". Zamislite šta bi bilo sa antifašizmom u Srbiji da građani Srbije ove važne činjenice nisu mogli da vide u serijalu "Veliki brat". Ja bih se ozbiljno zabrinuo za to kakva je politička klima u Srbiji i da možda negde ne dižu glavu razni fašisti, neonacisti, nacionalisti, nacionalsocijalisti itd.
Sada ćete da vidite kako Đilas investira iz senke. Ovim ugovorom firma Dragana Đilasa je sebi obezbedila najveće moguće beneficije isturajući Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" kao formalno-pravnog investitora, iako ova ustanova to uopšte nije bila.
Ugovorom je Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" bio obavezan da preduzeću "Emotion production" obezbedi lokaciju sa kompletnom infrastrukturom (struja, kanalizacija, vodovodna mreža) i sve potrebne građevinske i druge dozvole za postavljanje objekta, kao i da se čak formalno-pravno kao investitor prijavi za pribavljanje svih potrebnih dozvola od nadležnih organa na što efikasniji i ekonomičniji način, a da "Pionirski grad" neće polagati bilo kakvo pravo vlasništva nad objektom. Drugim rečima, Dragan Đilas je sve ovo dobio, što bi rekao narod, za džabe.
S druge strane, "Emotion production" se obavezao da će "Pionirski grad" dobiti naknadu za privremeno korišćenje lokacije u iznosu od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i to, zamislite, u pet rata, odnosno snositi sve troškove izdavanja dozvola, sve troškove korišćenja infrastrukture i izvršiti demontažu i ukloniti objekat po isteku ugovorenog roka.
Ovaj ugovor između "Pionirskog grada" i preduzeća "Emotion production" bio je u velikoj meri protivzakonit. Jasno je da jedan ovakav "dil" nadležne institucije ne mogu verifikovati kao zakonite, pa nije ni čudo što je ugovor potpisan bez prethodno pribavljene saglasnosti grada Beograda i Republičke direkcije za imovinu.
Takođe, nije postojalo ni odobrenje za izgradnju veću od 800 kvadratnih metara, koje je trebalo da bude pribavljeno od nadležnog sekreterijata.
Ovakve pojave, neću da kažem bezakonje, nisu smetale Đilasu i njegovom preduzeću "Emotion production" da kao izvođača radova angažuje firmu "Eopod" i da u periodu od 1. septembra do 6. oktobra 2005. godine sagradi privremeni objekat za snimanje serijala "Veliki brat". Međutim, na ovu činjenicu je reagovala građevinska inspekcija, koja je 6. oktobra 2005. godine naložila formalnom investitoru ("Pionirski grad") da obustavi radove i da demontira čeličnu konstrukciju u roku od pet dana. Čelična konstrukcija je demontirana, ali je temelj ostao neporušen.
Kako su nadležni u "Pionirskom gradu" i odgovorni u preduzeću "Emotion production" bili potpuno svesni da grade objekat bez potrebnih saglasnosti i građevinskih dozvola, a da za ugovoreni objekat, s obzirom na namenu, nikako i nikada ne mogu da dobiju odgovarajuće dozvole, neko je smislio kako ovaj problem fingiranjem papira može da se reši.
Tako je "Pionirski grad" još 5. septembra 2005. godine Sekretarijatu za urbanizam uputio zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju objekta za smeštaj (zamislite!) dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, površine od skoro 2000 kvadrata, koji će navodno graditi iz sopstvenih sredstava.
Verovali ili ne, Sekretarijat za urbanizam je 17. marta 2006. godine doneo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za – pazite dobro – dnevni boravak dece, površine čak 2000 kvadrata, u okviru Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad". Navedeno rešenje je izdato na ime Sekreterijata za sport i omladinu. Rešenje o odobrenju za izgradnju je postalo pravosnažno 3. aprila 2006. godine, a kuća "Velikog brata" je sagrađena godinu dana ranije, 2005. godine.
Sad pogledajte kakvo je licemerstvo, kakva drskost i bezobrazluk da se kuća "Velikog brata" ovde definiše kao objekat za dnevni boravak dece! Eto, to radite vi kojima su puna usta zaštite ljudskih prava, dece, borbe protiv diskriminacije. Baš me zanima kako će da reaguje taj vaš poverenik za zaštitu od diskriminacije, kada ga ustoličite, kada pročita svu ovu dokumentaciju.
Dakle, preduzeće "Emotion production" je na prvobitnom temelju u oktobru 2005. godine nastavilo sa ponovnim građenjem objekta za snimanje serijala "Veliki brat". Pri tom, u periodu gradnje niti je postojala građevinska dozvola za gradnju kuće "Velikog brata", niti je postojalo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za dnevni boravak dece, a u izgradnju objekta pre donošenja ovog rešenja Đilas je uložio čak 16.000.000 dinara.
Ovaj podatak nameće pitanje kako su u Đilasovom preduzeću znali da im je ulog siguran? Kako je to neko smeo unapred da uloži 16.000.000 dinara u gradnju objekta, a da ne strepi da će taj objekat po drugi put biti srušen? Očigledno je da je postojao nagoveštaj da će naknadno biti fabrikovan bilo kakav papir, makar to bilo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za dnevni boravak dece.
Da u ovome ima zaista nešto sumnjivo jasno je bilo onog momenta kada su odgovorni u "Pionirskom gradu" zahtevali od Sekreterijata za urbanizam da izda odobrenje za gradnju objekta za sasvim drugu namenu, a istovremeno se gradila kuća "Velikog brata", u skladu sa nezakonitim ugovorom koji je to predviđao.
Drugi dokaz, neću da kažem kriminala, ali ove pojave, jeste činjenica da je Upravni odbor "Pionirskog grada" 2. februara 2006. godine doneo kontradiktornu odluku da se gradi objekat čija će namena biti, pazite dobro, smeštaj dece, kulturno-zabavna, multimedijalna i sportsko-rekreativna aktivnost.
Poverovao bih u ovo kada biste me ubedili da je Nenad Čanak dete, da se u kući "Velikog brata" bavio kulturno-zabavnim, multimedijalnim i sportsko-rekreativnim aktivnostima. Čovek je do te mere upućen u sportsko-rekreativne aktivnosti da bi verovatno dobio srčani udar da mu je neko od ukućana "Velikog brata" rekao da uradi jedan sklek ili pet čučnjeva.
U ovoj obmanjujućoj odluci se takođe navodi i to da će objekat biti građen iz sopstvenih sredstava ili sredstava pribavljenih poslovno-tehničkom saradnjom, a za sklapanje svih ugovora ovlašćuje se Mladen Vujošević, direktor Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad".
Ovakvoj odluci prethodio je i zaključak Nenada Bogdanovića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda, od 20. decembra 2005. godine, kojim je data saglasnost Sekretarijatu za sport i omladinu, a povodom inicijative o gradnji koju je uputio "Pionirski grad". Tada je gradonačelnik dao saglasnost da "Pionirski grad", iz sopstvenih sredstava, na katastarskoj parceli 3543/1 gradi objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu aktivnost, na koji bi grad Beograd imao pravo korišćenja i raspolaganja.
Čak je i Republička direkcija za imovinu 9. februara 2006. godine dala saglasnost na ovakav zaključak Nenada Bogdanovića, kao i na odluku Upravnog odbora Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad".
Ono što je posebno karakteristično jeste činjenica da je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda obračunala i naplatila naknadu za građevinsko zemljište po umanjenoj ceni za 20%, shodno važećim propisima. Razlog je taj što se kod Direkcije formalno kao investitor pojavio "Pionirski grad", koji je navodno gradio objekat za obavljanje svoje delatnosti, a to znači objekat kulture, sporta i dečiju ustanovu. Tako je naknada za korišćenje građevinskog zemljišta iznosila 17.800.000 dinara, odnosno za 20% je bila manja od realne naknade koja bi bila obračunata da se kao investitor kod Direkcije pojavilo preduzeće Dragana Đilasa "Emotion production".
Shvativši da je kuća "Velikog brata" nezakonito izgrađena još krajem 2005. godine, a da je odobrenje za potpuno drugu vrstu objekta (da vas podsetim, u pitanju je objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu) stiglo tek 17. marta 2006. godine, ovi eksperti u firmi Dragana Đilasa nisu sedeli skrštenih ruku u traganju za izlazom iz ovakvog, neću da kažem bezakonja, ali iz ovakve situacije. Njegovi eksperti su ušli u neke nove pojave koje se nalaze na granici zakona.
Naime, 28. marta 2006. godine raskinut je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji koji je 25. avgusta 2005. godine bio potpisan između preduzeća "Emotion production" i Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad". Razlog za raskid ovog ugovora je bila nemogućnost građenja privremenog objekta, pa je tako sporazumnim raskidom postignuta saglasnost da se potpiše novi ugovor. Tim novim ugovorom Pionirski grad bi trebalo da prizna sva dotadašnja i buduća ulaganja u izgradnju objekta od strane preduzeća "Emotion production". Postavlja se pitanje – kako?
Već 5. aprila 2006. godine između preduzeća "Emotion production" i "Pionirskog grada" potpisan je novi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i regulisanju međusobnih odnosa, koji je zaveden pod brojem 41/01/06. Ovim ugovorom firmi Dragana Đilasa su priznata sva dotadašnja ulaganja u izgrađeni objekat, i to u iznosu od 358.000 evra. Međutim, ugovorom se izgrađeni objekat više ne tretira kao kuća "Velikog brata", već kao objekat za dnevni boravak dece! Takođe, jednom odredbom ugovora definisano je da navedenim ulaganjima "Emotion production" stiče pravo korišćenja za sopstvene potrebe predmetnog objekta za dnevni boravak dece u periodu od 10. aprila 2006. do 28. juna 2012. godine, kao i nastavak prava korišćenja bez sačinjavanja novog ugovora i po isteku ugovornog roka, ali ne duže od 1. aprila 2013. godine.
Kada je reč o troškovima zakupnine objekta, firma Dragana Đilasa se obavezala da plaća godišnju kiriju od svega pet hiljada evra, počevši od 1. decembra 2007. godine pa do septembra 2014. godine.
Ukoliko se formalno-pravno posmatra ovaj slučaj, investitor izgradnje kuće "Velikog brata", ili, navodno, objekta za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, kroz papire je bio Sekretarijat za sport i omladinu, odnosno Sportsko-rekreativni centar Pionirski grad. Međutim, suštinski, stvarni investitor je bilo preduzeće "Emotion production", koje je 2005. godine ušlo u poslovni odnos izgradnje objekta koristeći građevinske usluge firme "Eopod DOO". Ovo preduzeće je sa poslovima izgradnje objekta, tj. kuće "Velikog brata", prema dnevniku rada, stalo 6. aprila 2006. godine.
Kako su ovde ove sumnjive rabote bile u kontinuitetu prisutne i kako je dozvola za izgradnju objekta stigla, a taj objekat je, kao što ste videli ranije izgrađen, tek 17. marta 2006. godine, već 5. aprila 2006. godine je fiktivno između "Pionirskog grada" i preduzeća "Eopod" zaveden ugovor pod brojem 215/1 o izvođenju radova na izgradnji objekta za dnevni boravak dece. Dakle, ugovor o izvođenju radova po sistemu "ključ u ruke" protokolarno je zaveden samo dan pre nego što su radovi, prema građevinskom dnevniku, bili okončani. Postavlja se pitanje kako je moguće da radovi na izgradnji objekta veličine skoro dve hiljade kvadrata traju samo jedan dan, odnosno 24 časa?
Ipak, kako bi se sve ovo ispeglalo kroz papire i odgovarajuće dozvole, ugovorom je bila predviđena obaveza preduzeća "Eopod" da radove na izgradnji, u stvari, već izgrađenog objekta, okonča do 1. maja 2006. godine, iako su svi odgovorni znali da su radovi okončani još 6. aprila 2006. godine.
Shodno ovom fiktivnom ugovoru, 1. maja 2006. godine je između "Pionirskog grada" i preduzeća "Eopod" sklopljen i fiktivan protokol o primopredaji objekta.
Protokolom su se ugovorne strane saglasile da je izvođač izvršio sve obaveze iz ugovora i da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" nema primedaba na kvalitet izvedenih radova, ugrađenog materijala i opreme. Međutim, o poštovanju ugovornih obaveza gradnje i kvalitetu izvršenih radova se, nažalost, uopšte ne može govoriti.
Preduzeće "Eopod", koje se formalno kroz papire i odobrenje za izgradnju provuklo kao izvođač radova, nije posedovalo lice sa licencom za izvođenje radova, niti je posedovalo opremu za izvođenje građevinskih radova. Sada se postavlja pitanje - kako? Jednostavno tako što je ova firma u registru privrednih subjekata bila upisana kao preduzeće za produkciju i konsalting, sa pretežnom šifrom delatnosti 92200 i, sad pazite, radio i televizijske aktivnosti. Dakle, preduzeće koje se bavi produkcijom i konsaltingom u oblasti radija i televizije gradi, navodno, objekat za dnevni smeštaj dece, a u stvari kuću "Velikog brata", u kojoj će svi građani Srbije imati prilike da gledaju velikog antifašistu Nenada Čanka.
Dakle, kako nije reč o građevinskoj firmi, preduzeće "Eopod" je za ove poslove moralo da angažuje podizvođača. Zatim je ova firma otišla i korak dalje, pa je stručni nadzor nad izgradnjom poverila preduzeću "Orbis inženjering", umesto zakonske obaveze da investitor angažuje nadzorni organ. Ovim je na najgrublji mogući način prekršen Zakon o planiranju i izgradnji.
Bez obzira na sve propuste i nezakonitosti, Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove grada Beograda je 28. avgusta 2006. godine izdao rešenje o upotrebnoj dozvoli izgrađenog objekta. Ova upotrebna dozvola o upotrebi objekta za dnevni boravak dece, zamislite, izdata je Sekretarijatu za sport i omladinu grada Beograda, i to kao navodnom i fiktivnom investitoru, koji se, kao i Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad", do tada provlačio kroz sve papire!
Pošto je ovaj objekat, lažni objekat za dnevni smeštaj dece, konačno stavljen u upotrebu, njegovu namenu je trebalo i zvanično prilagoditi potrebama firme Dragana Đilasa. To je i učinjeno tako što je dana 4. oktobra 2006. godine Sekretarijat za sport i omladinu grada Beograda prijavio Sekretarijatu za urbanizam izvođenje radova na adaptaciji objekta za boravak dece u Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad". U papirima je navedeno da se adaptacija izvodi sa potrebe snimanja serijala "Veliki brat", što podrazumeva promenu namena prostorija i instaliranje opreme za snimanje, a u okvirima gabarita objekta čija je površina skoro dve hiljade kvadrata.
Tako je preduzeće "Emotion production", prema raspoloživim dokumentima, navodno izvršilo ulaganje od 385.361.000 dinara u izgrađeni objekat tokom 2005. i 2006. godine.
Ovde je reč o nezakonitim ulaganjima preduzeća "Emotion production", i to ulaganjima pre nego što je izvršena promena namene objekta za potrebe snimanja serijala "Veliki brat". Sva ova ulaganja "Pionirski grad" je priznao na osnovu izjave o prebijanju koja je potpisana 16. marta 2007. godine.
Pri tome valja podsetiti da su ugovoreni troškovi zakupnine objekta za osam godina 40.000 evra, odnosno samo pet hiljada evra godišnje. Dakle, ukoliko izuzmemo sredstva koja su uložena u objekat, preduzeće Dragana Đilasa je formalno sebi obezbedilo korišćenje objekta od skoro 2000 kvadrata i to za mesečnu kiriju od svega 416 evra. To predstavlja zakupninu od neverovatnih 0,21 evra po kvadratnom metru na mesečnom nivou, odnosno mizernih 2,5 evra po metru kvadratnom na godišnjem nivou! Građani Beograda koji nemate sopstveni stan, krov nad glavom, zapitajte se koliko plaćate kiriju za stan u kome živite vi, vaša deca, vaši roditelji itd., a finansijski i medijski magnat Dragan Đilas, najbogatiji čovek u Srbiji, plaća mesečno kiriju od svega 416 evra za objekat koji je po svojim gabaritima skoro dve hiljade kvadrata.
Ima još mnogo toga da se kaže o ovim sumnjivim poslovima Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, ali, nažalost, zbog nedostatka vremena neću moći da... Vaše vreme je, gospodine Milivojeviću, prošlo.
Budući da zbog nedostatka vremena neću moći da iznesem sve podatke, hteo bih da obavestim građane Beograda i Srbije i sredstva javnog informisanja da će zbog svih ovih mahinacija i malverzacija odbornička grupa SRS u Skupštini grada Beograda sutra podneti zahtev za smenu aktuelnog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa.
U prostorijama Radija KIM je 13. februara 2009. godine održana svečanost povodom donacije nove opreme koju je finansirao USAID, a implementirao IREX. Ova oprema će omogućiti bolji i kvalitetniji rad srpskih radio-stanica na teritoriji Kosova i Metohije, svim članicama Kosovske medijske asocijacije. Glavni i odgovorni urednik KIM radija i predstavnik "Kosma mreže", Kosovska medijska asocijacija, Živojin Rakočević kazao je danas da "Kosma mreža" funkcioniše od 2003. godine. "Između ostalog, želim da se zahvalim svima koji su nam pomagali svih ovih godina" – i sad slušajte kome – "OEBS-u, Evropskoj agenciji za rekonstrukciju, američkoj ambasadi u Prištini, Norveškoj narodnoj pomoći, Švedskom helsinškom komitetu. Danas dobijamo novu opremu, nećemo morati da popravljamo uređaje po brdima i dobili smo još jednu vrlo važnu mogućnost, da nam se priključi još pet novih radio-stanica", kazao je Rakočević.
Ambasador SAD u Prištini Tina Kajdanov kazala je da je ovo važan pokretač za srpsku zajednicu, koja će imati direktnu korist od vesti i informacija koje budu emitovane putem "Kosma mreže". Istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno na Kosovu pokazuje da se ljudi okreću radiju kada žele da čuju lokalne vesti, a zajednica kosovskih Srba se oslanja na radio-stanice u mreži "Kosma", koje, između ostalog, proizvode visokokvalitetan dnevnik koji se emituje svakog dana u 17.00 časova. Ovakvu vrstu napora želimo da ohrabrimo. Tehnika umrežavanja, koju ove radio-stanice upravo dobijaju, a čije postavljanje podržava i vlada SAD, omogućiće im da prošire pokrivenost na terenu i dopru do većeg broja slušalaca. (Poslanici SRS dobacuju: Taj je Srbin pravi.)
Vlada SAD sa zadovoljstvom je pomogla pet radio-stanica, omogućivši finansijska sredstva i tehničku pomoć u iznosu od 37.000 dolara za ove radio-stanice, kazala je Kajdanov.
Na svečanosti je govorio i Endrju Klejton, šef IREX-a, koji je rekao da je "Kosma mreža" od 2003. godine uradila odličan posao u proizvodnji dnevnika koji se emituje širom Kosova putem radio-stanica koje svoj program emituju na srpskom jeziku itd, itd. (Poslanici SRS dobacuju: Razbij ga, Martinoviću.)
Dakle, iza gospodina, da podsetimo, stoje OEBS, američka ambasada u Prištini, Švedski helsinški komitet. Sve sami veliki prijatelji srpskog naroda i institucije koje se bore za to da Kosovo i Metohija, u skladu sa Ustavom i Rezolucijom 1244, ostane u sastavu Republike Srbije. (Poslanici SRS dobacuju: Bolje da ste Pitera Fejta predložili.)
(Predsednik: Kolege iz SRS, 68 minuta je prilično vremena, rasporedite ga tako da se javljate u vreme koje je predviđeno za govornika, a ne da ometate gospodina poslanika koji govori. Pa, sve vreme dobacujete, zaista nije u redu.)
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, u medijskom prostoru Srbije postoje daleko mračnije ličnosti od ovog gospodina Živojina Rakočevića.
Nastaviću dalje sa ovom analizom ko je pravi gospodar medijskog prostora u Srbiji. To je, da podsetimo, Dragan Đilas, aktuelni gradonačelnik Beograda, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, čovek koji je danas politički, medijski i, naravno, finansijski moćniji i od samog Borisa Tadića.
Iz ove analize se vidi da svako ko izgradi onakvu medijsku imperiju kakvu je detektovala ova analiza raspolaže takvom količinom moći i vlasti da može svakog trenutka da realizuje svoje lične ambicije i prohteve svake vrste i da pretoči u realnost, na korist ali i na štetu svoje društvene zajednice, svaki zamišljeni projekat bilo kog karaktera i cilja.
Tako vlasnici medijskog prostora Srbije, koji iz budžeta realizuju između četrdeset i pedeset miliona evra, mogu da učine sve što požele, pa i da utiču na kreiranje politike, da smenjuju ili ustoličavaju.
Slobodno se može reći da pojedina ministarstava i ministri usmeravaju ogromne svote novca u razne kampanje, puneći fondove agencija da bi se preko njih plaćala medijska blagonaklonost prema aktuelnoj vlasti, dok u isto vreme usmereni, "spinovani" rejtinzi, unapred dogovoreni, dižu tiraž najlojalnijim pisanim i elektronskim glasnogovornicima.
Pročitaću vam spisak povlašćenih marketinških agencija koje su poslovno licencirane iz SAD i Velike Britanije. To su uglavnom agencije za marketinške komunikacije. Ima ih više, sve imaju engleska imena, apsolutno nijedna nema srpsko ime i iza svih ovih marketinških agencija stoje Dragan Đilas, Srđan Šaper i ljudi koji su iz njihove poslovne mreže.
Ukupan prihod ovih marketinških agencija u 2005. godini iznosio je 25.153.000 evra, u 2006. iznos se značajno povećava - 42.290.000 evra, u 2007. godini još više - 56.284.000 evra.
Uspon tri prvorangirane agencije počinje sa usponom njihovih vlasnika u Demokratskoj stranci. Godine 2005. Đilas i Šaper ulaze u vrh Demokratske stranke, Đilas kao direktor Narodne kancelarije, a drugi kao savetnik predsednika Srbije za medije. Medijske agencije čiji su vlasnici Dragan Đilas i Srđan Šaper u 2005. godini ostvarile su profit od 36.676.000 evra, u 2006. neverovatnih 143.128.000 evra i u 2007. godini nešto manje - 138.582.000 evra.
Pi-ar agencije, opet nema nijednog srpskog imena. Namerno neću da zamaram građane Srbije ovim engleskim imenima, ali zanimljiv je prihod koje su ostvarile ove pi-ar agencije: u 2005. godini 1.482.000 evra, u 2006. opet se povećava, skoro 3.000.000 evra i u 2007. opet skok, skoro 5.000.000 evra.
Produkcione agencije iza kojih stoje Dragan Đilas i Srđan Šaper ostvaruju prihod u 2005. godini od 5.000.000 evra, u 2006. preko 11.000.000 evra i u 2007. preko 17.000.000 evra.
Agencije za istraživanje tržišta i javnog mnjenja iza kojih stoje Dragan Đilas i Srđan Šaper u 2005. godini ostvaruju prihod od 4,5 miliona evra, u 2006. skoro 8.000.000 evra i u 2007. nepunih 10.000.000 evra.
Agencije za spoljno oglašavanje, takođe nijedna nema srpski naziv – u 2005. godini prihod u evrima je preko 7.000.000 evra, u 2006. skoro 11.000.000 evra i u 2007. godini preko 22.000.000 evra.
Ko su vlasnici najvećih licenciranih marketinških agencija u Srbiji? Dragan Đilas, Srđan Šaper, zatim, Marin Šimurina, Miodrag Lukić, Žaklina i Igor Kušić, Milan Maravić, Bojan Joksimović, Vladimir Andonov, Dejan Nedić.
Agencije koje su pod kontrolom Dragana Đilasa i Srđana Šapera pokrivaju, direktno ili indirektno, celokupno tržište Srbije. Njihovi klijenti su najveća javna preduzeća u Srbiji, sve državne institucije i ministarstva, kojima treba podrška vlasti radi opstanka, zbog korišćenja raznih pogodnosti za bogaćenje uz pomoć državnih struktura. Ko bi rekao, tako veliki borci protiv kriminala i korupcije!
Đilas i Šaper zauzimaju monopolski položaj na srpskom tržištu. Pošto su najveći zakupci komercijalnog medijskog prostora, uopšte se nije moguće baviti ovom vrstom delatnosti ukoliko ne kupujete neki od najvažnijih resursa od njih, bilo da se radi o sekundama ili zakupu prostora u štampanim medijima.
Njihove agencije koriste povlašćeni položaj u trgovini sa medijskim kućama i sekunde i prostor dobijaju sa velikim rabatom, koji niko drugi ne može dobiti. Na taj način, prostor je moguće zakupiti jedino kod njih i time se postiže, posrednim putem, potpuna kontrola medijskog tržišta.
Pokušaću da vam prikažem tabelarni prikaz prometa povlašćenih licenciranih marketinških agencija u 2005, 2006, 2007. godini, kroz povezana i prikrivena vlasništva Đilasa i Srđana Šapera. Grupa ovih marketinških agencija je ostvarila sledeći prihod: u 2005. skoro 30.000.000 evra, u 2006. skoro 49.000.000 evra, u 2007. neverovatnih 74.737.000 evra.
Druga grupa firmi pod potpunom kontrolom Srđana Šapera, a indirektno Dragana Đilasa, ostvaruje sledeći prihod: u 2005. skoro 5.000.000 evra, onda, zamislite skok, u 2006. skoro 38.000.000 evra (sa nepunih pet, na preko 37, odnosno nepunih 38.000.000 evra), a u 2007. godini, kada su bili parlamentarnih izbori, neverovatnih 55.000.000 evra.
Ovo je najbolja slika iz koje građani Srbije mogu da vide kako se na njihovoj muci i nevolji bogate ljudi poput Dragana Đilasa i Srđana Šapera, velikih boraca za demokratiju, ljudska prava i evropske integracije i neprikosnovenih boraca protiv kriminala i korupcije.
Sada ćete da vidite koliki su prihod ostvarile firme koje su pod potpunom kontrolom izvesne Slavice Šimić, a u stvari pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera; opet jedna grupa preduzeća od kojih nijedno nema srpski naziv. U 2005. godini više od šest miliona evra, u 2006. godini 10.486.000 evra, u 2007. godini skoro trinaest miliona evra.
Prihod koji su ostvarile firme pod potpunom kontrolom izvesnog Marina Šimurine, a u stvari pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera: 2005. godine 166.000 evra, 2006. godine 243.000 evra, 2007. godine 436.000 evra.
Jedna firma koja je pod kontrolom izvesnog Miodraga Lukića, a u stvari je pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera – u 2005. godini ostvarili su prihod od preko sedam miliona evra, u 2006. godini trinaest miliona evra i u 2007. godini 11,5 miliona evra. Firma pod potpunom kontrolom izvesnih Žakline i Igora Kušića, a u stvari pod indirektnim i prikrivenim uticajem Đilasa i Šapera – u 2005. godini preko milion i po evra, u 2006. godini skoro dva miliona evra i u 2007. godini preko sedam miliona evra.
Takvih firmi ima više. Vlasnici tih firmi, formalni vlasnici, jesu različiti ljudi. U svakoj od ovih firmi koje su u 2005, 2006. i 2007. godini ostvarivale enormne iznose novca prikriveni vlasnici i indirektni vlasnici su Srđan Šaper i Dragan Đilas.
Kako se formira medijski monopol? Medijski monopol na tržištu u Srbiji formira se na dva načina. Prvi način – nekoliko marketinških agencija udružuju medijske budžete svojih klijenata u jednu medijsku agenciju. Na taj način se stvara tzv. medijski pul.
Matična medijska agencija ostvaruje ekstrarabat na ukupan iznos uloženog novca koji se odnosi na reklamiranje u oglašavanju na svim medijima u kojima se klijenti agencije oglašavaju (televizija, radio, štampani mediji i tako dalje).
Najveće medijske agencije u Srbiji na ovaj način, po prikupljanju sredstava matične medijske agencije, zakupljuju prostor za reklamiranje u najvažnijim medijima u decembru mesecu tekuće godine za emitovanje reklama za narednu godinu. Za zaradu se, pored uplate zbirnih budžeta, unapred koristi mogući rast cena iz tekuće u novu godinu. Primer je rast cena na RTS-u u prethodnih deset godina; oscilacije u cenama za emitovanje na RTS-u su bile i do 50% iz godine u godinu.
Drugi način – novac medijskih agencija se plasira u proizvodnju TV emisija, TV kvizova, kupovinu filmskog i serijskog programa i na taj način se ostvaruju dodatni benefiti u smislu ostvarivanja povoljnosti za emitovanje koje dobijaju udružene agencije medijskih pulova.
Ko upravlja tokovima novca koji je usmeren ka medijima u Srbiji? Nezvanična procena je da više od 85% ukupnog marketinškog budžeta u Srbiji kontrolišu i usmeravaju povezane firme koje su u vlasništvu ili prikrivenom suvlasništvu, kao i pod indirektnom prikrivenom kontrolom visokih funkcionera Demokratske stranke Đilasa i Šapera.
Na ovaj način, vlasnici medijskog prostora Srbije, koji iz budžeta države ostvaruju između četrdeset i pedeset miliona evra, raspolažu takvom količinom moći da mogu da učine sve što požele, a to znači da kreiraju politiku, da je podržavaju ili menjaju. Pojedina ministarstva i ministri usmeravaju ogromne svote novca u razne kampanje, puneći fondove agencija da bi se preko njih, ali i javnih preduzeća, plaćala medijska blagonaklonost prema aktuelnoj vlasti, dok u isto vreme usmereni, "spinovani" rejtinzi, unapred dogovoreni, dižu tiraž najlojalnijim pisanim i elektronskim glasnogovornicima.
Dame i gospodo narodni poslanici, to su oni isti ministri koji poručuju građanima Srbije da stežu kaiš, da gase svetlo kada izlaze iz stana, da ne stavljaju vruću supu u frižider, da moraju da se stisnu u 2009. godini jer je velika ekonomska kriza. Pogledajte kolike svote novca na narodnoj muci i nesreći ostvaruju medijski manipulatori Dragan Đilas i Srđan Šaper.
Deset posto budžeta kontrolišu i usmeravaju agencije koje su takođe povezane sa vladajućim strankama, ali na nižem nivou ljudi u vladajućim strukturama, te su zbog toga manje ograničene pripadnošću stranci. Preostalih 5% budžeta kontrolišu ostali.
Na osnovu kojih pokazatelja se usmeravaju i određuju budžeti za potrošnju marketinškog novca u medijima?
Trebalo bi da su pokazatelji bazirani na rezultatima istraživanja koje sprovode ovlašćene agencije, ali realno postoji jedan izvor čiji se rezultati uvažavaju kao relevantni, tj. u Srbiji postoji totalni, od države nekontrolisani, monopol u ovoj oblasti, a to je čuveni "Stratedžik marketing". Ova kompanija, odnosno Srđan Bogosavljević je takođe vlasnik firme "AGB Nilsen Srbija", koja se bavi merenjem gledanosti TV stanica. U vlasničkoj strukturi ove firme pojavljuje se kao partner firma "AGB Nilsen Holandija", koja je u toj zemlji registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću i koja nema vezu sa centralnom kompanijom u SAD, tako da je i sama licenca sporna.
U praksi, "Stratedžik marketing", kao jedina agencija, pretežno favorizuje određene medije sa kojima imaju povoljne finansijske aranžmane, po principu – koliko para, toliko muzike. Primer, svima poznati a neeksoponirani slučaj se odnosi na RTS, sa kojim je medijska agencija "Media house" sklopila ugovor koji je bio izuzetno štetan po ovu medijsku kuću, a agenciji je omogućio enormnu zaradu od više desetina miliona evra.
Na koji način se direktno utiče na medije? Novcem iz marketinških agencija. Ima više načina. Pre svega, usmerava se budžet klijenata preko računa agencije na željeni medij, pri čemu se podrazumeva obaveza medija da afirmativno izveštavaju o aktivnostima vlasnika agencije, o aktivnostima svih njihovih klijenata, a naročito u oblasti kriznog pi-ara.
Evo, ovo je objašnjenje zašto po Srbiji, doduše, samo na medijima koje kontrolišu Đilas i Šaper, teku med i mleko i zašto u tim medijima nema ljudi koji seku sebi prste da bi Mlađan Dinkić i Boris Tadić na njih obratili pažnju, zašto nema štrajkova u Srbiji, zašto nema nezadovoljnih, zašto nema gladnih.
Drugi način je kupovina određenih pojedinaca u svim ciljanim medijima (urednika, novinara, direktora marketinga, producenata u marketingu itd).
Treći način je ubacivanje proverenih ljudi iz najveće agencije na rukovodeća mesta u najbitnijim medijima, kao i u velike državne sisteme. Recimo, Srđan Šaper ima svoje kadrove u Telekomu Srbija, a direktorka "Večernjih novosti" je dugogodišnji direktor "Direct media".
Veze političkih partija, i to vladajućih partija, a pre svega Demokratske stranke, i agencija za marketing su potpuno neraskidive. Ta veza se manifestuje na dva načina. Vladajuće stranke se obavezuju agencijama da će po završetku izbora uticati da određena agencija dobija klijente na koje stranka ima uticaj, na primer, sve državne ustanove i javna preduzeća i strani klijenti kojima je bitna pomoć aktuelne vlasti.
Drugi način je da agencije, u dogovoru sa strankama, izdvajaju određena sredstva za potrebe izbornih aktivnosti stranke koja ih podržava. Demokratsku stranku podržavaju sledeći vlasnici agencija u Srbiji: Dragan Đilas, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, Ivan Stanković, Branislav Dimitrijević; stranku G 17 plus izvesni Igor Avžner.
Da je to sve u praksi primenjeno, potrebno je samo pogledati pokazatelje o prihodu iz bilansa kod Narodne banke Srbije, a koje objavljuje časopis iz oblasti marketinga "Tabu", sa posebnim osvrtom na stopu rasta prihoda koji se odnosi na nekoliko najvećih agencija, i to u periodu od 2005. godine do danas, a sve na osnovu zvaničnih podataka Narodne banke Srbije.
Procenjuje se, prema izvorima Narodne banke Srbije, odnosno prema završnim računima za 2007. godinu, da neto vrednost ukupnog tržišta marketinških usluga u Srbiji u 2007. godini iznosi 443.605.000 evra. Nesporni su pokazatelji godišnje stope rasta za prvih deset povezanih agencija, i to samo za period od prethodne tri godine, 2005, 2006, 2007. i 2008. godinu.
Naime, godišnja stopa rasta prihoda u pojedinim agencijama iznosi čak i nekoliko stotina procenata u odnosu na poslovanje iz prethodne godine.
Takav rast prihoda i poslovni uspeh nije ni blizu zabeležen ni u jednoj grani privrede u Srbiji. To znači da je danas najuspešnija grana u Srbiji ova politička, manipulatorska, medijska privreda, kojom gospodare Dragan Đilas i Srđan Šaper.
Deset najuticajnijih vladara na medijskom nebu Srbije su: 1. Dragan Đilas, 2. Srđan Šaper, 3. Željko Mitrović, pa onda Aleksandar Tijanić, Milka Forcan, Veran Matić, Slavica Šimić, Marin Šimurina, Goran Stamenković, Žaklina Kušić.
Postavlja se pitanje kako su Dragan Đilas i Srđan Šaper postali toliki medijski magnati? Oni su bili učenici i partneri onog čuvenog Vladimira Popovića Bebe, vlasnika agencije "Spektra". Njegovi učenici su bili, pored Đilasa i Šapera, i Srđan Đurić, Sandra Ćirković, Nevena Joksimović, Vladimir Bulat i Zoran Stojanović.
Od 100% ukupnog marketinškog budžeta u Srbiji, 85% kontrolišu sledeća tri lica: Dragan Đilas - 60%, preko svojih preduzeća "Direct media", "Multicom", "Emotion production"; Srđan Šaper kontroliše 25% preko svojih firmi "McCann Erickson", "Media pool", "Idols and friends" itd; Slavica Šimić kontroliše 8% preko svojih kuća: "Media house", "Union media", "One media", "Ufa media" itd. Preostalih 7% od ukupnog medijskog budžeta u Srbiji raspoređen je na sve ostale marketinške agencije. Nijedna marketinška agencija u Srbiji ne može da se meri sa marketinškim agencijama iza kojih stoje, pre svega, Dragan Đilas, a zatim Srđan Šaper.
Kako se raspoređuje ukupan budžet klijenata? Pedeset pet odsto ide televizijskim stanicama RTS, Pink, RTV B92, TV Foks, TV Avala; 15% štampanim medijima kao što su Blic, Večernje novosti, Pres, Politika itd; 10% - medijska i televizijska produkcija (reklame, emisije, televizijske serije, televizijski kvizovi); 5% za istraživanja tržišta, pi-ar i konsalting uslugama; 5% sponzorstva, kao što su sportska takmičenja, sportska društva i klubovi, manifestacije iz oblasti kulture.
Ekstraprofit na marketinškom tržištu Srbije odnosi se na proizvodnju televizijskih emisija i programa u televizijskim produkcijama istih agencija. Medijske agencije, pored potrošnje sredstava komercijalnih klijenata na redovno reklamiranje u reklamnim blokovima, a na osnovu odnosa cena reklamnog vremena na televizijskim stanicama i veličine svakog komercijalnog budžeta, pojedinačno često finansiraju nezavisne televizijske produkcije i dobijaju mogućnost da se na osnovu proizvodnje televizijskog programa ostvaruje sopstveno reklamno vreme.
Sada, vidite, poštovani građani Srbije, tri uhodane šeme kako se dobijaju klijenti posle 2000. godine. To je ona čuvena godina, vi socijalisti, kada ste pali sa vlasti. Bili ste osnovni eksponent one mračne politike devedesetih godina. Godine 2000. zamenili su vas vaši sadašnji politički kompanjoni. Sada vidite, dok niste ušli u Vladu sa njima, kako su oni dobijali klijente od 5. oktobra naovamo.
Prvi i osnovni način je, naravno, po političkoj liniji – na nameštenim tenderima, u organizaciji visokih funkcionera Demokratske stranke. Ko bi rekao? Drugi način je opet po političkoj liniji – preko direktnog uticaja visokih funkcionera Demokratske stranke. Treći način je opet po političkoj liniji, indirektno ili skriveno, preko vodećih ljudi u menadžmentu domaćih i stranih kompanija koje se tu nalaze po političkoj liniji vezane za DS.
Eto kako otprilike izgleda dobijanje poslova u državnim institucijama i javnim preduzećima. Klijenti objavljuju konkurs za tender za razne marketinške usluge. Konkurs se objavljuje u dnevnim novinama i na sajtu ministarstva ili po pozivu. Unapred postoji favorit klijenta. Prosto neverovatno. Njemu se daju dodatne neophodne informacije, tako da je takmičenje uvek sa hendikepom po ostale potencijalne učesnike tendera. Ponude agencija za izradu kampanja su zapečaćene i otvaraju se komisijski. Komisija, po pravilu, zna unapred koja joj se ponuda najviše sviđa.
Posle dobijanja posla stvari se odvijaju po ustaljenom šablonu: određuje se ukupan budžet kampanje, koji se u daljoj razradi raspoređuje u dogovoru sa klijentom, a za samu realizaciju koriste se podizvođači sa minornim honorarima, koji često nisu ni isplaćeni.
Deo budžeta, u vidu enormne agencijske provizije, plasira se u raznorazne, pogotovo izborne, stranačke aktivnosti Demokratske stranke.
Sada ćete da čujete kako izgleda specifikacija najvećih klijenata po licenciranim agencijama. Iza Srđana Šapera, visokog funkcionera Demokratske stranke, koji je vlasnik firme "McCann Erickson", između ostalog, stoje sledeći klijenti: MTS, "Vršački vinogradi", "Neskafe", "Lav pivo", "Delta đenerali".
"Universal McCann", opet Srđan Šaper, visoki funkcioner Demokratske stranke, između ostalog: "Puma", "Koka-kola", "Rajfajzen banka", "Soni Erikson", "Gudjir", "Alkaloid Skoplje", "Porše Srbija", "Master kard", "Vileda", "Loreal", itd.
Iza Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, kao veliki klijenti stoje: "Hipo Alpe Adria banka", "Fudžicu", "Simens", "Soni", "Jelen pivo", "Telenor", "Delta holding", "Henkel", "Sosijete ženeral banka", "Knjaz Miloš", "Nektar", "Subotička mlekara", "Imlek", "Simpo", "Ford", "Tigar", onda, zamislite, "Dureks", "Banka Intesa", "Bajerfarm", "Dr Etker", "Kokta", "Idea", pa onda firme iz naše bratske i prijateljske države – "Jamnica", "Dijamant" Zrenjanin.
Kao što vidite, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih možda i razumeo da se bogatio samo Dragan Đilas; hajde, čovek živi u Srbiji, što bi rekao naš narod, naš je čovek, ali sada ćete da čujete kako se bogate ljudi koji ne misle apsolutno ništa dobro Srbiji. Vi ste čuli za firmu "Ideja plus", vlasnik je Ivo Laurenčić, glavni vođa hrvatskog lobija u Srbiji i, naravno, pripadnik, je l' tako, jedine evropske stranke u Srbiji, Demokratske stranke. Slušajte sad ko su njegovi klijenti: "Mekdonalds", "Henkel", "Nestle", "Purina", "Tikveš", "Tikveške vinarije", "Agrohem", "Intereks", "Mlekara Subotica", "Beotel net".
Iza Nebojše Krstića, takođe renomiranog i visoko kotiranog funkcionera Demokratske stranke, medijskog savetnika Borisa Tadića i njegovog školskog druga, stoje sledeći veliki klijenti: "Erste banka", "Bambi", Crveni krst Srbije, humanitarna organizacija, neprofitna, filantropska, "Danone", "Gudjir".
Kao što vidite, ovi podaci (a ovo je samo mali deo podataka) krajnje su poražavajući. Ovi podaci, dame i gospodo narodni poslanici, bacaju pravo svetlo na to ko u stvari danas vlada Srbijom, ko vlada medijima u Srbiji i ko kreira javno mišljenje u Srbiji. Kada pogledate ove podatke onda vam je potpuno jasno da su ljudi poput Borisa Tadića puke političke marionete u rukama medijskih i finansijskih magnata kakvi su Dragan Đilas i Srđan Šaper. Onda se u svetlu ovih činjenica pokazuje kao sasvim tačna ona opaska koju je Dragan Đilas uputio Borisu Tadiću – da ni u snu ne sme da smanjuje budžetska sredstva za grad Beograd, jer će onda on da nađe nekog novog manekena koji će u ime DS da glumi da je šef države.
U ovom preostalom vremenu izneću još neke podatke do kojih je došao antikorupcijski tim SRS, na čelu sa jednim mladim ali vrlo hrabrim čovekom, koji se uhvatio u koštac sa kriminalom i korupcijom u Srbiji, a to je gospodin Ivan Ninić.
Iz ove dokumentacije se vidi da je aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas duboko zaglibio u kriminal tako što je opljačkao budžet sopstvenog grada, a sebi stavio milionski profit u džep.
Akciju pljačke Đilas je izvršio indirektno preko svog preduzeća "Emotion production" koje je u javnosti poznato po emitovanju profitabilnih emisija, odnosno kvizova: "Veliki brat", "Menjam ženu", "Leteći start", "48 sati svadba", "Uzmi ili ostavi", "Sve za ljubav", "Ruski rulet".
Vlasnički udeo u ovom preduzeću Đilas zapravo ima preko osnivačke firme "Multikom group". Kako? Vrlo jednostavno, tako što Đilas i njegova, da li bivša, da li aktuelna supruga Milica Delević-Đilas imaju 50%, odnosno po 25% vlasničkog udela u preduzeću "Multikom group", a ovo preduzeće je sa 49% akcija osnivač i vlasnik preduzeća "Emotion production", prema navodima iz zapisnika broj AB – 22/06-001, koji su 30. aprila 2007. godine sačinili inspektori Agencije za budžetsku reviziju grada Beograda.
Dakle, ovo su vaši podaci, od vaših ljudi, ne od ljudi iz SRS, mi nemamo svoje ljude u budžetskoj reviziji grada Beograda.
Đilasovo preduzeće "Emotion production" je, u sprezi sa gradskim vlastima, proizvelo kriminal širokih razmera i tako steklo ogroman profit.
Budžetski inspektori su otkrili da je kršenjem propisa i procedura Đilasovo preduzeće na najperfidniji i najkriminalniji mogući način bukvalno otelo gradsko građevinsko zemljište, u cilju izgradnje objekta za snimanje televizijskog serijala "Veliki brat", a u toj kući, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, nalazio se i ubeđeni antifašista Nenad Čanak.
S obzirom na to da je reč o aferi koja se ne može rezimirati u kratkim crtama, najbolje se osloniti na zvanične dokaze i na taj način sklopiti mozaik ovog kriminala, u kome su svoj interes imali Dragan Đilas i njegovi prijatelji, a štetu pretrpeli Beograđani.
(Predsednik: Gospodine Martinoviću, s obzirom na to da vidim da poslanici reaguju, ipak bih da vas zamolim da koristite pristojnije formulacije, čak i kada govorite o svojim političkim protivnicima. Radi se ipak o javnoj ličnosti, o gradonačelniku Beograda, čoveku koga treba poštovati zbog funkcije. Osim toga, sve što kažete može jednog dana biti predmet nekih drugih institucija. Prosto bih htela da vas zamolim, vi ste pravnik, da malo o tome povedete računa.)
Ako mogu da dam jedno malo pojašnjenje, ovo su, gospođo Đukić-Dejanović, sve same suve činjenice i ako dopustite da nastavim dalje ja ću da vam pokažem da se ovde radi o zapisnicima nadležnih državnih organa, sa delovodnim brojevima, datumima, sa pozivanjem na odgovarajuće zakonske propise.
Dakle, nećete iz mojih usta čuti, ako vam se to ne sviđa, neću upotrebiti nijednu političku kvalifikaciju, ali ću morati o ovoj pojavi, neću da kažem ni da je kriminal, da govorim isključivo pravničkim jezikom.
(Predsednik: Da, zamolila bih vas da bar koristite eufemizme zbog dostojanstva Skupštine.)
Poštujem, gospođo Đukić-Dejanović, dostojanstvo Skupštine. Doduše, nisam tako vrstan pravnik kao vi iz Demokratske stranke, ali pokušaću, sa mojim skromnim pravničkim znanjem, da kažem ponešto o ovim veoma čudnim pojavama koje se dešavaju u gradu Beogradu.
Izvršni odbor Skupštine grada Beograda je svojim rešenjem od 26. juna 2002. godine na desetogodišnje korišćenje, bez obaveze plaćanja naknade, Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad" ustupio gradsko zemljište sa određenim objektima. Zapravo, radi se o parceli br. 3543/1 koja je upisana u katastarsku opštinu Stara Rakovica. Predaja na korišćenje ove nepokretnosti u svojini grada, odnosno u državnoj svojini, bila je regulisana između Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad" i grada Beograda ugovorom koji datira od 21. septembra 2005. godine.
Što se tiče samog ugovora, njime je bilo precizirano da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" bez saglasnosti grada i nadležne direkcije ne može davati u zakup drugim fizičkim i pravnim licima poverenu nepokretnost u državnoj svojini, koju dobija na korišćenje, u ulici Kneza Višeslava broj 27. Takođe, ugovor je obavezivao "Pionirski grad" da adaptaciju i radove na datoj nepokretnosti može vršiti isključivo uz prethodno pribavljenu saglasnost grada kao nosioca prava korišćenja i uz odobrenje nadležnog organa za građevinske poslove pri gradskoj upravi.
Potpisivanju ovakvog ugovora je svakako prethodilo i davanje pismene saglasnosti od strane Republičke direkcije za imovinu od 12. avgusta 2005. godine.
Ovim aktom nadležna direkcija je praktično podržala odluku gradske vlasti da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" na korišćenje dobije navedenu nepokretnost, koja će nešto kasnije, nakon deset dana, postati predmet, ovde se upotrebljava jedna reč koja je politička, ja ću da kažem – pravna transakcija u svrhu razvoja i širenja biznisa Dragana Đilasa.
Da je u ovom slučaju moglo odmah da se nasluti, neću da kažem kriminal, nego nešto čudno, svedoči podatak da su nadležni u Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad" još 6. juna 2005. godine Sekretarijatu za urbanizam podneli zahtev za izdavanje akta o urbanističkim uslovima za građenje, i to na delu katastarske parcele broj 23, u katastarskoj opštini Stara Rakovica.
Nakon mesec dana čekanja, već 9. avgusta 2005. godine, nadležni Sekretarijat za urbanizam je izdao izvod iz Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2012. godine, iz koga se jasno videlo da se ne može započeti sa građenjem na navedenoj parceli. Zašto? Zbog toga što je navedena parcela prema urbanističkim uslovima namenjena, tako piše, za javne službe, za javne objekte i komplekse i površine za objekte i aktivnosti od opšteg interesa. Dakle, u konkretnom slučaju sa gradnjom se može početi ukoliko se pribavi odobrenje, do koga se dolazi uz dugu i tešku zakonsku proceduru, i striktnu zakonsku proceduru, što podrazumeva i izradu prateće tehničke dokumentacije.
Kako se ovde žurilo da Đilasova firma što pre uđe u biznis, tako je već 22. avgusta 2005. godine između Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad" i preduzeća "Emotion production" sklopljen ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji br. 411. Saradnja je podrazumevala obezbeđenje lokacije za postavljanje montažno-demontažnog privremenog objekta na delu parcele koju koristi Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad", i to na period od pet godina, od 2005. do 2010. godine, a za potrebe produkcije i proizvodnje serijala "Veliki brat".
Vidite, možda vam izgleda čudno zašto se ovo dešava, ali iz jučerašnje rasprave o predlogu zakona o borbi protiv fašizma i neonacizma, nacionalizma i neonacionalizma, nacionalsocijalizma, i ko zna čega sve još ne, ja sam u stvari stekao utisak da je bilo neophodno da se sve ovo uradi. Jeste da je prekršen zakon, jeste da su pogaženi svi urbanistički propisi, ali se to uradilo iz jednog vrlo važnog razloga – da bi svi građani Srbije koji su pratili serijal "Veliki brat" mogli da vide uživo i neposredno preko televizijskih ekrana kako to izgleda kada veliki antifašista pere zube, kuva, pije kafu, priča sa ostalim ukućanima "Velikog brata". Zamislite šta bi bilo sa antifašizmom u Srbiji da građani Srbije ove važne činjenice nisu mogli da vide u serijalu "Veliki brat". Ja bih se ozbiljno zabrinuo za to kakva je politička klima u Srbiji i da možda negde ne dižu glavu razni fašisti, neonacisti, nacionalisti, nacionalsocijalisti itd.
Sada ćete da vidite kako Đilas investira iz senke. Ovim ugovorom firma Dragana Đilasa je sebi obezbedila najveće moguće beneficije isturajući Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" kao formalno-pravnog investitora, iako ova ustanova to uopšte nije bila.
Ugovorom je Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" bio obavezan da preduzeću "Emotion production" obezbedi lokaciju sa kompletnom infrastrukturom (struja, kanalizacija, vodovodna mreža) i sve potrebne građevinske i druge dozvole za postavljanje objekta, kao i da se čak formalno-pravno kao investitor prijavi za pribavljanje svih potrebnih dozvola od nadležnih organa na što efikasniji i ekonomičniji način, a da "Pionirski grad" neće polagati bilo kakvo pravo vlasništva nad objektom. Drugim rečima, Dragan Đilas je sve ovo dobio, što bi rekao narod, za džabe.
S druge strane, "Emotion production" se obavezao da će "Pionirski grad" dobiti naknadu za privremeno korišćenje lokacije u iznosu od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i to, zamislite, u pet rata, odnosno snositi sve troškove izdavanja dozvola, sve troškove korišćenja infrastrukture i izvršiti demontažu i ukloniti objekat po isteku ugovorenog roka.
Ovaj ugovor između "Pionirskog grada" i preduzeća "Emotion production" bio je u velikoj meri protivzakonit. Jasno je da jedan ovakav "dil" nadležne institucije ne mogu verifikovati kao zakonite, pa nije ni čudo što je ugovor potpisan bez prethodno pribavljene saglasnosti grada Beograda i Republičke direkcije za imovinu.
Takođe, nije postojalo ni odobrenje za izgradnju veću od 800 kvadratnih metara, koje je trebalo da bude pribavljeno od nadležnog sekreterijata.
Ovakve pojave, neću da kažem bezakonje, nisu smetale Đilasu i njegovom preduzeću "Emotion production" da kao izvođača radova angažuje firmu "Eopod" i da u periodu od 1. septembra do 6. oktobra 2005. godine sagradi privremeni objekat za snimanje serijala "Veliki brat". Međutim, na ovu činjenicu je reagovala građevinska inspekcija, koja je 6. oktobra 2005. godine naložila formalnom investitoru ("Pionirski grad") da obustavi radove i da demontira čeličnu konstrukciju u roku od pet dana. Čelična konstrukcija je demontirana, ali je temelj ostao neporušen.
Kako su nadležni u "Pionirskom gradu" i odgovorni u preduzeću "Emotion production" bili potpuno svesni da grade objekat bez potrebnih saglasnosti i građevinskih dozvola, a da za ugovoreni objekat, s obzirom na namenu, nikako i nikada ne mogu da dobiju odgovarajuće dozvole, neko je smislio kako ovaj problem fingiranjem papira može da se reši.
Tako je "Pionirski grad" još 5. septembra 2005. godine Sekretarijatu za urbanizam uputio zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju objekta za smeštaj (zamislite!) dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, površine od skoro 2000 kvadrata, koji će navodno graditi iz sopstvenih sredstava.
Verovali ili ne, Sekretarijat za urbanizam je 17. marta 2006. godine doneo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za – pazite dobro – dnevni boravak dece, površine čak 2000 kvadrata, u okviru Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad". Navedeno rešenje je izdato na ime Sekreterijata za sport i omladinu. Rešenje o odobrenju za izgradnju je postalo pravosnažno 3. aprila 2006. godine, a kuća "Velikog brata" je sagrađena godinu dana ranije, 2005. godine.
Sad pogledajte kakvo je licemerstvo, kakva drskost i bezobrazluk da se kuća "Velikog brata" ovde definiše kao objekat za dnevni boravak dece! Eto, to radite vi kojima su puna usta zaštite ljudskih prava, dece, borbe protiv diskriminacije. Baš me zanima kako će da reaguje taj vaš poverenik za zaštitu od diskriminacije, kada ga ustoličite, kada pročita svu ovu dokumentaciju.
Dakle, preduzeće "Emotion production" je na prvobitnom temelju u oktobru 2005. godine nastavilo sa ponovnim građenjem objekta za snimanje serijala "Veliki brat". Pri tom, u periodu gradnje niti je postojala građevinska dozvola za gradnju kuće "Velikog brata", niti je postojalo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za dnevni boravak dece, a u izgradnju objekta pre donošenja ovog rešenja Đilas je uložio čak 16.000.000 dinara.
Ovaj podatak nameće pitanje kako su u Đilasovom preduzeću znali da im je ulog siguran? Kako je to neko smeo unapred da uloži 16.000.000 dinara u gradnju objekta, a da ne strepi da će taj objekat po drugi put biti srušen? Očigledno je da je postojao nagoveštaj da će naknadno biti fabrikovan bilo kakav papir, makar to bilo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za dnevni boravak dece.
Da u ovome ima zaista nešto sumnjivo jasno je bilo onog momenta kada su odgovorni u "Pionirskom gradu" zahtevali od Sekreterijata za urbanizam da izda odobrenje za gradnju objekta za sasvim drugu namenu, a istovremeno se gradila kuća "Velikog brata", u skladu sa nezakonitim ugovorom koji je to predviđao.
Drugi dokaz, neću da kažem kriminala, ali ove pojave, jeste činjenica da je Upravni odbor "Pionirskog grada" 2. februara 2006. godine doneo kontradiktornu odluku da se gradi objekat čija će namena biti, pazite dobro, smeštaj dece, kulturno-zabavna, multimedijalna i sportsko-rekreativna aktivnost.
Poverovao bih u ovo kada biste me ubedili da je Nenad Čanak dete, da se u kući "Velikog brata" bavio kulturno-zabavnim, multimedijalnim i sportsko-rekreativnim aktivnostima. Čovek je do te mere upućen u sportsko-rekreativne aktivnosti da bi verovatno dobio srčani udar da mu je neko od ukućana "Velikog brata" rekao da uradi jedan sklek ili pet čučnjeva.
U ovoj obmanjujućoj odluci se takođe navodi i to da će objekat biti građen iz sopstvenih sredstava ili sredstava pribavljenih poslovno-tehničkom saradnjom, a za sklapanje svih ugovora ovlašćuje se Mladen Vujošević, direktor Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad".
Ovakvoj odluci prethodio je i zaključak Nenada Bogdanovića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda, od 20. decembra 2005. godine, kojim je data saglasnost Sekretarijatu za sport i omladinu, a povodom inicijative o gradnji koju je uputio "Pionirski grad". Tada je gradonačelnik dao saglasnost da "Pionirski grad", iz sopstvenih sredstava, na katastarskoj parceli 3543/1 gradi objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu aktivnost, na koji bi grad Beograd imao pravo korišćenja i raspolaganja.
Čak je i Republička direkcija za imovinu 9. februara 2006. godine dala saglasnost na ovakav zaključak Nenada Bogdanovića, kao i na odluku Upravnog odbora Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad".
Ono što je posebno karakteristično jeste činjenica da je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda obračunala i naplatila naknadu za građevinsko zemljište po umanjenoj ceni za 20%, shodno važećim propisima. Razlog je taj što se kod Direkcije formalno kao investitor pojavio "Pionirski grad", koji je navodno gradio objekat za obavljanje svoje delatnosti, a to znači objekat kulture, sporta i dečiju ustanovu. Tako je naknada za korišćenje građevinskog zemljišta iznosila 17.800.000 dinara, odnosno za 20% je bila manja od realne naknade koja bi bila obračunata da se kao investitor kod Direkcije pojavilo preduzeće Dragana Đilasa "Emotion production".
Shvativši da je kuća "Velikog brata" nezakonito izgrađena još krajem 2005. godine, a da je odobrenje za potpuno drugu vrstu objekta (da vas podsetim, u pitanju je objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu) stiglo tek 17. marta 2006. godine, ovi eksperti u firmi Dragana Đilasa nisu sedeli skrštenih ruku u traganju za izlazom iz ovakvog, neću da kažem bezakonja, ali iz ovakve situacije. Njegovi eksperti su ušli u neke nove pojave koje se nalaze na granici zakona.
Naime, 28. marta 2006. godine raskinut je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji koji je 25. avgusta 2005. godine bio potpisan između preduzeća "Emotion production" i Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad". Razlog za raskid ovog ugovora je bila nemogućnost građenja privremenog objekta, pa je tako sporazumnim raskidom postignuta saglasnost da se potpiše novi ugovor. Tim novim ugovorom Pionirski grad bi trebalo da prizna sva dotadašnja i buduća ulaganja u izgradnju objekta od strane preduzeća "Emotion production". Postavlja se pitanje – kako?
Već 5. aprila 2006. godine između preduzeća "Emotion production" i "Pionirskog grada" potpisan je novi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i regulisanju međusobnih odnosa, koji je zaveden pod brojem 41/01/06. Ovim ugovorom firmi Dragana Đilasa su priznata sva dotadašnja ulaganja u izgrađeni objekat, i to u iznosu od 358.000 evra. Međutim, ugovorom se izgrađeni objekat više ne tretira kao kuća "Velikog brata", već kao objekat za dnevni boravak dece! Takođe, jednom odredbom ugovora definisano je da navedenim ulaganjima "Emotion production" stiče pravo korišćenja za sopstvene potrebe predmetnog objekta za dnevni boravak dece u periodu od 10. aprila 2006. do 28. juna 2012. godine, kao i nastavak prava korišćenja bez sačinjavanja novog ugovora i po isteku ugovornog roka, ali ne duže od 1. aprila 2013. godine.
Kada je reč o troškovima zakupnine objekta, firma Dragana Đilasa se obavezala da plaća godišnju kiriju od svega pet hiljada evra, počevši od 1. decembra 2007. godine pa do septembra 2014. godine.
Ukoliko se formalno-pravno posmatra ovaj slučaj, investitor izgradnje kuće "Velikog brata", ili, navodno, objekta za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, kroz papire je bio Sekretarijat za sport i omladinu, odnosno Sportsko-rekreativni centar Pionirski grad. Međutim, suštinski, stvarni investitor je bilo preduzeće "Emotion production", koje je 2005. godine ušlo u poslovni odnos izgradnje objekta koristeći građevinske usluge firme "Eopod DOO". Ovo preduzeće je sa poslovima izgradnje objekta, tj. kuće "Velikog brata", prema dnevniku rada, stalo 6. aprila 2006. godine.
Kako su ovde ove sumnjive rabote bile u kontinuitetu prisutne i kako je dozvola za izgradnju objekta stigla, a taj objekat je, kao što ste videli ranije izgrađen, tek 17. marta 2006. godine, već 5. aprila 2006. godine je fiktivno između "Pionirskog grada" i preduzeća "Eopod" zaveden ugovor pod brojem 215/1 o izvođenju radova na izgradnji objekta za dnevni boravak dece. Dakle, ugovor o izvođenju radova po sistemu "ključ u ruke" protokolarno je zaveden samo dan pre nego što su radovi, prema građevinskom dnevniku, bili okončani. Postavlja se pitanje kako je moguće da radovi na izgradnji objekta veličine skoro dve hiljade kvadrata traju samo jedan dan, odnosno 24 časa?
Ipak, kako bi se sve ovo ispeglalo kroz papire i odgovarajuće dozvole, ugovorom je bila predviđena obaveza preduzeća "Eopod" da radove na izgradnji, u stvari, već izgrađenog objekta, okonča do 1. maja 2006. godine, iako su svi odgovorni znali da su radovi okončani još 6. aprila 2006. godine.
Shodno ovom fiktivnom ugovoru, 1. maja 2006. godine je između "Pionirskog grada" i preduzeća "Eopod" sklopljen i fiktivan protokol o primopredaji objekta.
Protokolom su se ugovorne strane saglasile da je izvođač izvršio sve obaveze iz ugovora i da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" nema primedaba na kvalitet izvedenih radova, ugrađenog materijala i opreme. Međutim, o poštovanju ugovornih obaveza gradnje i kvalitetu izvršenih radova se, nažalost, uopšte ne može govoriti.
Preduzeće "Eopod", koje se formalno kroz papire i odobrenje za izgradnju provuklo kao izvođač radova, nije posedovalo lice sa licencom za izvođenje radova, niti je posedovalo opremu za izvođenje građevinskih radova. Sada se postavlja pitanje - kako? Jednostavno tako što je ova firma u registru privrednih subjekata bila upisana kao preduzeće za produkciju i konsalting, sa pretežnom šifrom delatnosti 92200 i, sad pazite, radio i televizijske aktivnosti. Dakle, preduzeće koje se bavi produkcijom i konsaltingom u oblasti radija i televizije gradi, navodno, objekat za dnevni smeštaj dece, a u stvari kuću "Velikog brata", u kojoj će svi građani Srbije imati prilike da gledaju velikog antifašistu Nenada Čanka.
Dakle, kako nije reč o građevinskoj firmi, preduzeće "Eopod" je za ove poslove moralo da angažuje podizvođača. Zatim je ova firma otišla i korak dalje, pa je stručni nadzor nad izgradnjom poverila preduzeću "Orbis inženjering", umesto zakonske obaveze da investitor angažuje nadzorni organ. Ovim je na najgrublji mogući način prekršen Zakon o planiranju i izgradnji.
Bez obzira na sve propuste i nezakonitosti, Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove grada Beograda je 28. avgusta 2006. godine izdao rešenje o upotrebnoj dozvoli izgrađenog objekta. Ova upotrebna dozvola o upotrebi objekta za dnevni boravak dece, zamislite, izdata je Sekretarijatu za sport i omladinu grada Beograda, i to kao navodnom i fiktivnom investitoru, koji se, kao i Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad", do tada provlačio kroz sve papire!
Pošto je ovaj objekat, lažni objekat za dnevni smeštaj dece, konačno stavljen u upotrebu, njegovu namenu je trebalo i zvanično prilagoditi potrebama firme Dragana Đilasa. To je i učinjeno tako što je dana 4. oktobra 2006. godine Sekretarijat za sport i omladinu grada Beograda prijavio Sekretarijatu za urbanizam izvođenje radova na adaptaciji objekta za boravak dece u Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad". U papirima je navedeno da se adaptacija izvodi sa potrebe snimanja serijala "Veliki brat", što podrazumeva promenu namena prostorija i instaliranje opreme za snimanje, a u okvirima gabarita objekta čija je površina skoro dve hiljade kvadrata.
Tako je preduzeće "Emotion production", prema raspoloživim dokumentima, navodno izvršilo ulaganje od 385.361.000 dinara u izgrađeni objekat tokom 2005. i 2006. godine.
Ovde je reč o nezakonitim ulaganjima preduzeća "Emotion production", i to ulaganjima pre nego što je izvršena promena namene objekta za potrebe snimanja serijala "Veliki brat". Sva ova ulaganja "Pionirski grad" je priznao na osnovu izjave o prebijanju koja je potpisana 16. marta 2007. godine.
Pri tome valja podsetiti da su ugovoreni troškovi zakupnine objekta za osam godina 40.000 evra, odnosno samo pet hiljada evra godišnje. Dakle, ukoliko izuzmemo sredstva koja su uložena u objekat, preduzeće Dragana Đilasa je formalno sebi obezbedilo korišćenje objekta od skoro 2000 kvadrata i to za mesečnu kiriju od svega 416 evra. To predstavlja zakupninu od neverovatnih 0,21 evra po kvadratnom metru na mesečnom nivou, odnosno mizernih 2,5 evra po metru kvadratnom na godišnjem nivou! Građani Beograda koji nemate sopstveni stan, krov nad glavom, zapitajte se koliko plaćate kiriju za stan u kome živite vi, vaša deca, vaši roditelji itd., a finansijski i medijski magnat Dragan Đilas, najbogatiji čovek u Srbiji, plaća mesečno kiriju od svega 416 evra za objekat koji je po svojim gabaritima skoro dve hiljade kvadrata.
Ima još mnogo toga da se kaže o ovim sumnjivim poslovima Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, ali, nažalost, zbog nedostatka vremena neću moći da... Vaše vreme je, gospodine Milivojeviću, prošlo.
Budući da zbog nedostatka vremena neću moći da iznesem sve podatke, hteo bih da obavestim građane Beograda i Srbije i sredstva javnog informisanja da će zbog svih ovih mahinacija i malverzacija odbornička grupa SRS u Skupštini grada Beograda sutra podneti zahtev za smenu aktuelnog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa.
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić-Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Zahvaljujem. Povredu Poslovnika reklamira gospodin Dragan Todorović.
Srpska radikalna stranka
Dragan Todorović
Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, javljam se na osnovu člana 100, a vezano za član 27. Kao predsednik Narodne skupštine dužni ste da poštujete Ustav. Podsetiću vas na član 103. gde se kaže: "Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije".
Vi ste opomenuli gospodina Aleksandra Martinovića navodeći da reči koje je upotrebio mogu biti i predmet krivičnog gonjenja, odnosno da može da odgovara za ono što je izjavio prilikom iznošenja činjenica, ne svoje slobodne interpretacije. Na ovaj način uvodite još jedan element u Skupštinu Republike Srbije, a to je strah. Pokušavate da time onemogućite poslanike Skupštine Republike Srbije da iznose stvari koje su najpogubnije za naše društvo, a to su kriminal i korupcija. Ne možete tražiti od narodnih poslanika da reči lopovluk, krađa, korupcija, pljačka zamene bilo kojim drugim izrazima nego onako kako su definisane u srpskom jeziku.
Iako već nekoliko meseci intenzivno gušite Skupštinu Republike Srbije, zamolio bih vas da to ne radite na ovakav način, protivustavan, i da omogućite poslanicima da iznose činjenice. Da li se vama sviđaju ili ne, to je druga stvar…
(Predsednik: Prošla su dva minuta.)
Sutra će biti prilike da vam iznesem činjenice kako se ponašate kada ste vi u pitanju.
Vi ste opomenuli gospodina Aleksandra Martinovića navodeći da reči koje je upotrebio mogu biti i predmet krivičnog gonjenja, odnosno da može da odgovara za ono što je izjavio prilikom iznošenja činjenica, ne svoje slobodne interpretacije. Na ovaj način uvodite još jedan element u Skupštinu Republike Srbije, a to je strah. Pokušavate da time onemogućite poslanike Skupštine Republike Srbije da iznose stvari koje su najpogubnije za naše društvo, a to su kriminal i korupcija. Ne možete tražiti od narodnih poslanika da reči lopovluk, krađa, korupcija, pljačka zamene bilo kojim drugim izrazima nego onako kako su definisane u srpskom jeziku.
Iako već nekoliko meseci intenzivno gušite Skupštinu Republike Srbije, zamolio bih vas da to ne radite na ovakav način, protivustavan, i da omogućite poslanicima da iznose činjenice. Da li se vama sviđaju ili ne, to je druga stvar…
(Predsednik: Prošla su dva minuta.)
Sutra će biti prilike da vam iznesem činjenice kako se ponašate kada ste vi u pitanju.
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić-Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Nema povrede Poslovnika, nije izrečena opomena, nije pomenut termin "krivični postupak" uopšte, i pored toga što je poslanik govorio o temi koja nije na dnevnom redu u najvećem delu svog kazivanja, samo je bio zamoljen da koristi eufemizme za sadržaje koje želi da prezentira. Dakle, termini "krivični postupak" i "krivica" nisu korišćeni i nema povrede Poslovnika.
Reč ima gospođica Nataša Jovanović.
Reč ima gospođica Nataša Jovanović.
Srpska napredna stranka
Nataša Jovanović
Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 31, u vezi sa članom 100. pa i članom 1, prava i obaveze narodnih poslanika. Zadržaću se na članu 31. jer moram da protestujem zato što se povreda Poslovnika odnosi na povredu koja je učinjena od strane predsedavajućeg u toku sednice.
Naime, već nekoliko dana, kada poslanici SRS naočigled celokupne srpske javnosti argumentovano, stručno, na osnovu nepobitnih dokaza i činjenica iznose sve ono što je vezano za kriminal Borisa Tadića, Demokratske stranke i vladajuće koalicije, gospođa Gordana Čomić, ne znam iz kog razloga, kršeći evidentno i član 31. i član 103. Poslovnika, zloupotrebljava to što je jedan od potpredsednika i bez ikakvog razloga vam suflira stvari kao što su – ovo što on sada govori može jednoga dana da bude dobar materijal za krivičnu prijavu, odnosno klevetu protiv Dragana Đilasa.
Prema tome, gospođo predsedavajuća, ako ste u tom trenutku bili pod uticajem Gordane Čomić, na moje uši, i zbog činjenice da sve čujem za stolom predsedavajućeg, onda je potrebno da se vi izvinite gospodinu Martinoviću. Iako je malopre bio skroman pa to nije rekao, on je magistar pravnih nauka, vrlo dobro poznaje Ustav, kao što je rekao šef naše poslaničke grupe, i zna da sve ono što govori sa skupštinske govornice ne može biti predmet krivične prijave u postupku na način na koji vam je to potpredsednik suflirala.
S druge strane, mislim da nije u redu, jer vi ste ipak neko ko treba da ima autoritet i svoje mesto predsednika, da neko ko pretenduje da bude na vašem mestu, a to je očigledno Gordana Čomić, na takav način zloupotrebljava funkciju potpredsednika u toku sednice. Hvala.
Naime, već nekoliko dana, kada poslanici SRS naočigled celokupne srpske javnosti argumentovano, stručno, na osnovu nepobitnih dokaza i činjenica iznose sve ono što je vezano za kriminal Borisa Tadića, Demokratske stranke i vladajuće koalicije, gospođa Gordana Čomić, ne znam iz kog razloga, kršeći evidentno i član 31. i član 103. Poslovnika, zloupotrebljava to što je jedan od potpredsednika i bez ikakvog razloga vam suflira stvari kao što su – ovo što on sada govori može jednoga dana da bude dobar materijal za krivičnu prijavu, odnosno klevetu protiv Dragana Đilasa.
Prema tome, gospođo predsedavajuća, ako ste u tom trenutku bili pod uticajem Gordane Čomić, na moje uši, i zbog činjenice da sve čujem za stolom predsedavajućeg, onda je potrebno da se vi izvinite gospodinu Martinoviću. Iako je malopre bio skroman pa to nije rekao, on je magistar pravnih nauka, vrlo dobro poznaje Ustav, kao što je rekao šef naše poslaničke grupe, i zna da sve ono što govori sa skupštinske govornice ne može biti predmet krivične prijave u postupku na način na koji vam je to potpredsednik suflirala.
S druge strane, mislim da nije u redu, jer vi ste ipak neko ko treba da ima autoritet i svoje mesto predsednika, da neko ko pretenduje da bude na vašem mestu, a to je očigledno Gordana Čomić, na takav način zloupotrebljava funkciju potpredsednika u toku sednice. Hvala.
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić-Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Nije bilo povrede u proceduri, dakle, nije bilo povrede Poslovnika.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem pretres. Pošto smo obavili pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu kandidata za izbor člana Saveta RRA koji živi i radi na teritoriji AP Kosovo i Metohija.
Prelazimo na 63. tačku dnevnog reda – PREDLOG KANDIDATA ZA IZBOR ČLANA ODBORA AGENCIJE ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE
Za ovu tačku dnevnog reda primili ste Predlog kandidata za izbor člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, koji je podneo predsednik Republike.
Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu povodom razmatranja ovog predloga.
Pre otvaranja pretresa podsećam vas da, prema članu 163. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta. Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanik Vladan Batić, koji nije član nijedne poslaničke grupe, ima pravo da govori do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovoj tački dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Zoran Nikolić – DSS, narodna poslanica Marina Raguš – SRS.
Otvaram pretres o Predlogu kandidata za izbor člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
Gospodine Todoroviću, zaista bih vas zamolila da ne dobacujete. Ne možete retoričko pitanje tako glasno.
Da li izvestilac Odbora za pravosuđe i upravu narodni poslanik Boško Ristić, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.) Marina Raguš, izvolite.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem pretres. Pošto smo obavili pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu kandidata za izbor člana Saveta RRA koji živi i radi na teritoriji AP Kosovo i Metohija.
Prelazimo na 63. tačku dnevnog reda – PREDLOG KANDIDATA ZA IZBOR ČLANA ODBORA AGENCIJE ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE
Za ovu tačku dnevnog reda primili ste Predlog kandidata za izbor člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, koji je podneo predsednik Republike.
Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu povodom razmatranja ovog predloga.
Pre otvaranja pretresa podsećam vas da, prema članu 163. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta. Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanik Vladan Batić, koji nije član nijedne poslaničke grupe, ima pravo da govori do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovoj tački dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Zoran Nikolić – DSS, narodna poslanica Marina Raguš – SRS.
Otvaram pretres o Predlogu kandidata za izbor člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
Gospodine Todoroviću, zaista bih vas zamolila da ne dobacujete. Ne možete retoričko pitanje tako glasno.
Da li izvestilac Odbora za pravosuđe i upravu narodni poslanik Boško Ristić, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.) Marina Raguš, izvolite.