Najveća opasnost ove rasprave upravo je u istorijskom procenjivanju uloga pojedinih pokreta, antifašističkih pokreta za vreme Drugog svetskog rata na području one bivše Jugoslavije i području Srbije i Crne Gore u današnje vreme.
Doživeo sam ovaj predlog zakona kao želju za istinskim pomirenjem, kao jedan od elemenata mogućeg pomirenja kojim bi se zaustavila rasprava o ovom pitanju jednom zasvagda. Postoji još načina za koje mi je žao da danas nisu u parlamentu predloženi, koji su mogli doprineti zatvaranju ovog procesa pomirenja, a to je zakon o rehabilitaciji, zakon o restituciji, to su ovi zakoni koji su mogli ići istovremeno.
Ova materija koja se na ovaj način menja, ona je sadržana u više propisa, u Zakonu o PIO, sadržana je u Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca koji je bio, pre Ustavne povelje, savezni propis, a sada je automatski postao republički propis. On daje osnovna prava, a zakon koji se danas menja je akcesorni zakon koji ne daje osnovna prava niti utvrđuje statuse.
Ali taj predlog zakona je danas pred nama, on ima određeno značenje i zbog tog njegovog značenja, suštinskog značenja, DSS je odlučio da podrži stavljanje ovog zakona na dnevni red i, na kraju krajeva, glasaće za ovaj zakon.
Šta je njegovo osnovno značenje, šta je dakle suština ovoga što je predloženo? Suština se ne sastoji u tome da raspravljamo o istorijskim zbivanjima za vreme Drugog svetskog rata i prelamanjima interesa velikih sila zemalja saveznika koje su se borile protiv zemalja sila osovine i čije su se geopolitičke odluke reperkuisale na ovaj prostor, imale reperkusiju na male države i na narode koji žive u tim državama.
Sve su to elementi koji su uticali na određena zbivanja u našoj zemlji u to vreme i na određeno pozicioniranje određenih pokreta, njihove odluke na koji način će koristiti mogućnost da se bore protiv fašista, okupatora.
Ono što je za nas ovde bitno, a to je jedna mala prosta stvar koju zaboravljamo sve vreme u ovoj raspravi kada o ovome razgovaramo. To je, šta ćemo sa onim ljudima koji su se odazvali na poziv da uzmu oružje u ruke da stupe u gerilski pokret, sa jednim ciljem, svetim ciljem, a to je da se bore protiv fašizma do slobodne zemlje od okupatora, i to ne sa svima njima, šta ćemo sa onima koji su poginuli u toj borbi samo iz ovog razloga, samo iz ovog cilja i za koje danas valjda nije bitno kakvo su obeležje imali na svojoj kap, da li su imali zvezdu petokraku ili kokardu.
Šta ćemo sa njima koji su stradali, šta ćemo sa njima ako su postali trajni invalidi u toj borbi, ako nisu bili posle toga sposobni za rad i normalan život i ako su kao takvi dočekali 45. živeli u 46, 47, i 48-oj, ostavili svoje potomstvo iza sebe. A problem je bio u tome što je decenijama nekima od njih bila priznata ta počast, a nekima samo zbog pripadnosti jednom pokretu, iako su na ovaj način stradali, to nije bilo priznato.
Neko ovde malopre u svojoj raspravi reče, pa najmanji je problem da sa onima koji su živi, zdravi i sve to preživeli, živi i zdravi dočekali slobodu, o njima ne možemo ni raspravljati i njima treba odati priznanje i čast za ono za šta su se borili, kao i izreći pokore za one koji nisu u toj borbi bili časni. Ovde se radi o onima koji su žrtve, samo u to ime i samo zbog toga o ovome treba govoriti na drugi način.
Zakon koji se ovde predlaže ima svoje određene manjkavosti i zbog tih manjkavosti DSS je uložila amandmane na ovaj zakon. Ti amandmani imali su samo jedan cilj, da propis koji je predlagač ovde predložio da se promeni ovim predlogom zakona bude primenljiv ili relativno primenljiv u odnosu na onu kategoriju lica na koje se odnosi.
Naime, Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca utvrđuje se subjekt zaštite. To nije ovaj zakon, to je onaj drugi koji važi, to je republički propis, a bio je savezni.
Utvrđuje se šta je borac, utvrđuje se šta je ratni vojni invalid, šta je porodica palog borca, kako se ona definiše, član porodice vojnog invalida. Utvrđuju se osnovna prava, a tamo su ta prava definisana. To je pravo borca, to je pre svega borački dodatak, imamo pravo vojnog invalida, članova porodica palih boraca i članova porodica vojnih invalida, lična invalidnina, dodatak za negu i pomoć.
To sve znaju ljudi koji su radili po opštinama i rade u lokalnim samoupravama, jer oni su tamo nadležni da utvrđuju, organi uprave su nadležni da utvrđuju i konkretna rešenja da donose po osnovu ovih prava, ortopedski dodaci, zdravstvena zaštita i druga prava u vezi sa zdravstvenom zaštitom itd. da ne navodim.
Imamo, dakle, i prava za članove porodice palog borca, porodične invalidnine, uvećanu porodičnu invalidninu itd.
Treba imati u vidu, kada govorimo o ukupnom kontekstu primene ovog propisa, da član 74. Zakona o osnovnim pravima, dakle, ovaj bivši savezni, sadašnji republički koji je osnovni zakon ove materije, uređuje koje su smetnje za ostvarivanje prava po tom zakonu, a samim tim i po ovom zakonu koji se sada menja.
Između ostalog se kaže da je to u slučaju lica koja su prebegla neprijatelju, odnosno sarađivala sa neprijateljem ili lica koja su osuđena pravosnažnom sudskom presudom zbog učestvovanja u ratu na strani okupatora ili njegovih pomagača, kao i lica osuđena pravosnažnom sudskom presudom za ratne zločine.
Dakle, ovde se radi o individualnom utvrđivanju prava i individualnom odnosu prema licima koja su učestvovala u borbi kao borci i mora se ova činjenica i individualno utvrđivati. Ovde se baviti istorijskom procenom uloge pojedinih pokreta u kontekstu ovog zakona i tako osuđivati lica kojih nesumnjivo ima i koja su pala za slobodu ovog naroda, bez obzira šta su imali na svojoj kapi, to nema smisla.
Znači, na taj način ovu raspravu nema smisla voditi. Ova odredba koja nije promenjena dovoljna je sama po sebi da zaštiti nacionalni interes. Naravno, da bi se celovito ova materija rešila, valjalo bi doneti kodifikovane propise u ovoj oblasti, valjalo bi da Ministarstvo nadležno predloži Vladi Republike Srbije, a Vlada Republike Srbije da predloži Narodnoj skupštini donošenje jednog jedinstvenog kodifikovanog propisa u ovoj oblasti.
Ova oblast je sada regulisana Zakonom o PIO, ovim zakonom, čija se izmena predlaže. Status borca, način na koji se on utvrđuje i njegova prava, utvrđivanje tih prava, to je okončano 1978. godine.
Posle 1978. godine de fakto ne postoji ni mogućnost utvrditi novi status. On se ne može utvrditi na osnovu ovog zakona. Zato smo mi dali određene amandmane. Amandman o kome je ovde bilo reči, ali ovo je rasprava u načelu, to moram napomenuti, to je amandman na član 13. Predloga zakona koji govori o izmeni člana 24. osnovnog teksta zakona, upravo pokušava da izvuče jednu situaciju, jedan problem u koji je predlagač zakona upao kada je definisao član 13. zakona i rekao da nosiocu Partizanske spomenice 1941. i Ravnogorske spomenice 1941. korisniku stalnog mesečnog novčanog primanja po Zakonu o osnovnim pravima, ono o čemu sam malopre govorio, pripada razlika između ostvarenog primanja i iznosa od 85% garantovanog iznosa za nosioca Partizanske spomenice.
Dakle, ovaj naš tekst je identičan ovome. Jedina je razlika u tome što ovi ljudi nemaju nikakvog stalnog mesečnog novčanog primanja po osnovu Zakona o osnovnim pravima, jer to ne postoji. Njihov status nikada nije utvrđen. Moguće je tu razliku napraviti između nekog njihovog drugog primanja, tekuće aktuelne penzije i ovog iznosa od 85% od garantovanog iznosa za nosioce Partizanske spomenice. To je tekst Predloga zakona koji je 13 poslanika podnelo i to piše u njemu.
Dakle, mi smo pokušali samo da učinimo primenjivom ovu odredbu, a da ne ostane samo golo slovo na papiru, jer deklaracije su lepa stvar, ali je jako dobro da jedna deklaracija bude praćena makar jednim realno ostvarivim pravom u trenutku kada se zakon donosi. To je bio ključni razlog predlaganja ovih amandmana.
Prema tome, pošto su ova prava u svojoj osnovi individualna i pošto čitav zakon i smisao ovog propisa se temelji na pokušaju odavanja počasti onim licima koja su, pre svega, stradala u antifašističkoj borbi i borbi za oslobođenje zemlje od okupatora, to je glavni i ključni razlog zbog čega za ovaj zakon treba glasati, a da ostavimo te visokoumne rasprave, istorijske rasprave po strani, o tome kakvu ulogu je imala sila osovine, kakvu ulogu su imale savezničke sile, kako su izgledale njihove geopolitičke odluke u Teheranu, na Malti, na Jalti itd.
To su stvari koje se reflektuju na male države, na njihove prostore, reflektuju se na pojedine političke odluke pojedinih vođa određenih pokreta, koji su u svojoj osnovi i svojoj suštini nastali kao antifašistički pokreti i kao pokreti za oslobođenje zemlje od okupatora. Prema tome, ovde treba da govorimo i govorim u ime malih ljudi i njihovih žrtava, a ne u ime svetske politike i svetskog ratnog vihora koji je doneo određene geopolitičke odluke u to vreme.