Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Nekoliko reči u pogledu izlaganja koja su se odnosila na javnu svojinu i koja su se odnosila na zakon koji reguliše materiju procenitelja vrednosti nepokretnosti.
Što se tiče javne svojine, činjenica je, tu ima jako puno problema i da je to, ako nemate temelj, da to predstavlja imovinsko-pravne odnose, ne možete ništa drugo veliko ni da radite.
Ono što je činjenica, zadnjih pet godina da je dosta lokalnih samouprava odradilo svoj posao. Zašto mora doći do pomeranja ovog roka? Pre svega, 2014. godine je doneta posebna Uredba kojom se evidentiraju nepokretnosti, isto tako posle toga je urađena posebna veb aplikacija od strane Direkcije za imovinu u koju se unose sve te nepokretnosti.
Poseban projekat tj. plan postoji za 2017. godinu, gde će se raditi sa lokalnim samoupravama koje nisu završile taj svoj deo posla. Iz naše direkcije za imovinu će raditi zajedno sa njima i nadam se da će bar u tom delu čitav ovaj proces se završiti.
Ono što predstavlja ozbiljnu bojazan to su javna preduzeća, gde imamo jako puno problema zbog gomile nasleđa iz 60-ih, 70-ih, 80-ih godina, gde nije bilo evidentiranja uopšte prenosa bilo kakvog prava na vlasništvo.
Što se tiče ovog drugog dela procenitelja, apsolutno sam zahvalan na tome što ste prepoznali važnost ovog zakona i što ste prepoznali potrebu da se on usvoji. Mi smo imali jedan potpuni, ne mogu reći, lud sistem, ali jedan sistem gde se nije znalo više ko pije, a ko plaća.
Imali smo gomilu procena koje su navodno radila lica koja su za to sposobna, u različitim postupcima, vezano je za procenu vrednosti nekretnina, vezano za bankarske poslove. Naročit problem predstavlja procena vrednosti u stečajnim postupcima iz jednog prostog razloga, zato što se uvek sve svodilo na ono što je neko mislio da nešto vredi. Tu se apsolutno slažem sa vama.
Mi imamo gomilu tzv. Braunfild investicija za koje je postojala ideja da se realizuju, ali zbog toga što je neko mislio da nešto vredi mnogo više nego što jeste, mi to nismo uspeli da realizujemo. Ovim zakonom se, u stvari, stavlja tačka na taj put i da konačno se utvrdi ona vrednost koja je tržišna.
Činjenica je da ste imali te dve različite metode, naročito u stečajnom postupku u pogledu utvrđivanja vrednosti imovine. Jedna mi je bila potpuno neverovatna. To je šta mi očekujemo da bi ta imovina mogla da proizvede. To je zapravo jedan subjektivni osećaj. Najčešće se to koristilo kao alat i onda imate potpunu neracionalnost u pogledu onoga što je vrednost nečega na tržištu i onoga što mi očekujemo. Onda se stvaraju lažne predstave o tome da nešto možemo da prodamo za mnogo veću vrednost nego što jeste i onda smo samim tim terali investitora na taj način.
Ovo je jedan od pokušaja da se reguliše ova materija. Ima ovde još prostora za rad, ali činjenica je da jednom moramo regulisati ovu materiju. Bilo je takvih nebuloznih situacija gde jedan objekat, koji je realno vredeo od 100.000 evra, bio procenjivan od strane procenitelja na iznos od 700, 800.000 evra. Upisivale se zaloge, zato što je neko mislio da neko nešto vredi, za naplatu prvog reda, drugog reda, petog reda, nije se naplatio ni onaj prvog reda, a ne onaj petog koji je mislio da ima dovoljno vrednosti u određenoj imovini. Hvala vam.