Zahvaljujem.
Gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, iznosim stavove SRS po pitanju godišnjeg plana za angažovanje Vojske Srbije i snaga Ministarstva unutrašnjih poslova u mirovnim i humanitarnim misijama.
Gospodine ministre, nikako se ne može braniti ni odbraniti ova činjenica da se godišnji plan odbrane usvaja u novembru. To je apsolutno nedopustivo, nešto što se zove godišnji plan i odnosi se na 2016. godinu, trebala je da usvoji prethodna Skupština. Vi ste rekli da je Ministarstvo na vreme napravilo plan i dostavilo prethodnoj Vladi. Članom 7. citiram, govori se da upotreba Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama, odlučuje se na osnovu godišnjeg plana upotrebe Vojske i drugih snaga odbrane, u daljem tekstu – godišnji plan.
Članom 8. na koji se vi pozivate, Narodna skupština razmatra i usvaja godišnji plan upotrebe za izvršenje planiranih multinacionalnih operacija u tekućoj godini, ali to nikako ne može biti opravdanje da se usvaja danas, jer Narodna skupština odlučuje o učešću pripadnika Vojske, stav 3. Srbije u multinacionalnim operacijama kao i o produžetku vremena njihovog angažovanja i povlačenja iz multinacionalnih operacija na osnovu usvojenog godišnjeg plana.
Vi kao ministar odbrane, član 9. predlažete predsedniku Republike a on donosi praktično odluku o upućivanju pripadnika Vojske. Vi ove godine niste mogli da predložite ništa predsedniku Republike zbog toga što godišnji plan nije usvojen. Takođe, član 10. Vlada odlučuje na osnovu godišnjeg plana, u skladu sa zakonom o učešću pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. S obzirom da godišnji plan nije usvojen još uvek, ni Vlada nije mogla da donese nikakvu odluku o tome da se upućuju snage Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ovde je nešto sasvim drugo u pitanju. Ja sam i ranije jednom prilikom rekao da se Vlada ponaša kao da je Skupština Srbije njen privezak, da ne upotrebim još neki teži termin, ovakvo ponašanje jednostavno je atak i na dostojanstvo Skupštine. Ne smatram da ste vi, gospodine ministre za to krivi, ali svakako da ovo treba preneti premijeru i obezbediti da ubuduće, onako kako se usvaja budžet za tu godinu, ili u vreme usvajanja budžeta ili neposredno, dok traje još ta budžetska godina u mesecu januaru, bude pred Skupštinu dat i godišnji plan za upotrebu Vojske i da ga Skupština usvoji na vreme, kako bi onda i Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane, moglo da na osnovu zakona iz svoje nadležnosti, radi na upućivanju snaga u multinacionalne misije.
Ovde gospodo niko nije pomenuo da pred Srbijom postoji i jedna misija koja već, uskoro će i 20 godina, nije izvršena, 1999. godine snage NATO-pakta su bombama stvorile na našoj teritoriji jednu kvazi državu Kosovo.
Taj rat i ta agresija prekinuta je Rezolucijom 1244, u kojoj stoji – da Srbija ima pravo da na teritoriju Kosova i Metohije uputi deo svojih snaga. Zna se da je to do 1.000 ljudi, u, takođe i to bi bila i humanitarna misija i misija potvrde suvereniteta Srbije na tom delu naše teritorije.
Ja znam, gospodine ministre, da vi ne možete lično da u razgovorima koje imate sa komandantima KFOR-a, učinite ništa jer je to političko pitanje. I sam sam dva puta prateći načelnika Generalštaba bio na pregovorima sa komandantom KFOR-a. Oba puta je postavljeno to pitanje i jedan lakmunski odgovor – nisam ovlašćen da raspravljam o tom pitanju sa vama, jer je to političko pitanje. Ali Vlada, Ministarstvo inostranih poslova je upravo nadležno da raspravlja i o tim političkom pitanjima.
Silom prilika bio sam prisutan i kada su na našu teritoriju ulazile te kvazi, da kažem, multinacionalne snage za očuvanje mira, tzv. KFOR. Ja za deo snaga koji je došao kasnije mogu da kažem da je radio humanitarne misije, ali evo šta kaže jedna poznati svetski analitičar, geopolitičar i humanista o prvih mesec dana ponašanja KFOR-a na KiM. To je on obradio u svojoj knjizi „Novi militaristički humanizam“ - visoki oficiri KFOR-a tolerisali su u prvih dana ubistva srpskih civila, gotovo 2.000 njih jer je na neki način trebalo albanske povratnike osloboditi od frustracija koje su imali kada su napustili KiM.
Zbog toga, poslanici SRS predstavljaju onaj deo naroda koji pamti. Mi pamtimo i 2008. godinu, pamtimo da KiM i njihovi predstavnici iz svoje pameti nisu u februaru mesecu proglasili nezavisnost. Dobili su direktnu podršku i direktnu inicijativu da to urade.
Ako pogledate samo države koje su odmah, još u februaru mesecu, priznale KiM, videćete da su to zemlje NATO pakta, videćete da su to zemlje EU. I onda morate razumeti što je stav SRS da naša vojska ne može ići u misije EU.
Ako neko kaže da se to ceni i da će to EU ceniti ili Brisel, evo vidite kako se to ceni kroz pritiske koji se vrše upravo na predstavnike vaše Vlade, a sve se odnosi opet na KiM.
Kada su u pitanju humanitarne misije i misije zaštite mira, Srbija kao sukcesor SRJ i Jugoslavije pre toga ima veliko iskustvo, još od angažovanja snaga JNA na Golanskoj visoravni. Apsolutno nije sporno da će pripadnici Vojske Srbije u bilo kojoj misiji svoju ulogu ispuniti i svoju dužnost i svoje zadatke na pravi način. To nije sporno. Ali ono što mi kao srpski radikali smatramo da je sporno, a to je da se mora izvršiti analiza gde i u kakve misije slati Vojsku Srbije.
Srbija mora da pokaže da ima dostojanstvo, da pamti, pa ću sad da govorim o svakoj pojedinačnoj misiji i EU i o misiji UN. Recimo, ovde ste vi u planu naveli kao prvu – Mirovnu operaciju UN u Republici Obala Slonovače, gde imamo jednog vojnog posmatrača. Mi smo apsolutno protiv toga da se tamo uputi bilo ko iz Vojske Srbije. Obala Slonovače je 20.09.2011. godine, priznala KiM. Glasala je da Kosovo bude primljen u UNESKO.
Bez obzira da li je bilo pritiska ili nije, pokušaj da se Kosovo ubaci u UNESKO i da se nama, celokupnom srpskom narodu otme ono što je, da kažem, najvažnije iz naše istorije i naše tradicije, da ono što su desetine generacija Srba, živeći i stvarajući svoju državu na KiM, da to postane kulturna baština tzv. Kosova.
Znači, svaka država koja se odlučila da glasa za Kosovo u UNESKO-u ili koja je priznala Kosovo, bez obzira u kakvoj se situaciji nalazi, mora da zna da Srbija zbog svog dostojanstva neće u takvu državu uputiti ni svoje policijske snage, ni svoje vojne snage.
Druga operacija je - Mirovna operacija UN u Demokratskoj Republici Kongo. Ova operacija traje već dugo. Na početku je to bio samo medicinski tim za evakuaciju vazdušnim putem, sada imamo tamo i dva štabna oficira. Mi apsolutno podržavamo angažovanje Vojske Srbije u Demokratskoj Republici Kongo, jer pored pritisaka koje je imala za priznanje KiM, ova država nije pokleknula a glasala je i protiv prijema Kosova u UNESKO.
Mirovna operacija UN u Republici Kipar. Vojska Srbije učestvuje u operaciji. Ima praktično 47 pripadnika, ima pet pripadnika MUP-a, dva štabna oficira, dva vojna posmatrača, šest članova patrole, 37 pripadnika pešadijskog voda. Takođe, Kipar nije priznao Kosovo i Kipar je glasao protiv prijema Kosova u UNESKO. Kipar znači zaslužuje da mu se Srbija oduži na taj način što već tamo dugo vremena šalje i posmatrače i pripadnike naše vojske.
Sledeća operacija je – Operacija UN u Republici Liban. Tamo je 177 pripadnika, devet štabnih oficira, pet pripadnika kako kažu ENP-a, odnosno elemenata nacionalne podrške. To su oni pripadnici koji su potrebni našem kontigentu, a koji ne plaćaju UN. Zatim, 130 pripadnika čete i 33 pripadnika voda za zaštitu snaga. Liban nije priznao Kosovo i glasao je protiv prijema Kosova u UNESKO. Jasno je zašto SRS podržava upućivanje naše vojske u mirovnu operaciju u ovu državu.
Misija UN za nadgledanje primirja na Bliskom Istoku. Ovo je takođe jedna, da kažem, neuralgična tačka, tu je prisutan samo jedan naš vojni posmatrač. S obzirom na odnos država gde se obavlja to posmatranje i na njihov odnos prema problemu koje mi imamo sa KiM, smatramo takođe da Srbija treba da uputi tog posmatrača.
Mirovna operacija UN u Centralnoafričkoj Republici. O ovoj misiji ćemo mi raspravljati na Skupštini, jer smo već dobili materijal za tu sednicu. Međutim, tamo je predviđeno da budu 72 pripadnika, dva štabna oficira, dva vojna posmatrača i 68 pripadnika Vojne bolnice, nivoa 2. Stav SRS je jasan i nedvosmislen. Mi smo protiv toga da se naša vojska, naši lekari, upućuju u ovu misiju pošto je Centralnoafrička Republika 22. jula 2011. godine priznala državu kosovo.
Bila je uzdržana kod glasanja za prijem Kosova u UNESKO. Mirovna operacija u, dobro, ovo se ipak odnosi samo na četiri pripadnika policije, u Haitiju, takođe smo protiv i zalažemo se da se ova operacija prekine, jer je Haiti 11. februara 2012. godine priznao Kosovo, a glasao je da se Kosovo primi u UNESKO. Sve države koje su se odlučile da se u UN tako odnose prema Srbiji, zaslužuju da Srbija zbog svog dostojanstva im odgovori na dostojanstven način. Na kraju krajeva, radi se o našim ljudima, radi se o našem budžetu i ima dovoljno misija i dovoljno država u koje mi treba da upućujemo naše snage.
Misije EU za obuku bezbednosnih snaga u Somaliji, šef sanitetske službe i medicinski tim, jedan lekar i četiri tehničara. Protiv smo da naše snage idu u Somaliju, jer je Somalija 19. maja 2010. godine priznala Kosovo, a glasala je za prijem Kosova u UNESKO. Pa, šta drugo jedna država treba da uradi Srbiji, da bi Srbija to zapamtila i, što bi rekli diplomatskiji, na način kako je to primereno u međunarodnom pravu, odgovorila, da bi ta država u buduće mogla i poštovala Srbiju? Ako radimo ovako kako radimo, pa, neće nas poštovati niko u svetu.
Sledeća misija EU, odmah da kažem, sve misije EU, stav SRS je jasan, da se ni jedan naš vojnik ne upućuje u misije EU. Od 16 pripadnika, tu su dva štabna oficira u operativnoj komandi, zatim jedan podoficir, a zatim u operativnoj komandi na brodu još jedan štabni oficir i autonomni tim za zaštitu broda. Neko je već rekao da autonomni tim za zaštitu broda nije u humanitarnoj misiji, već u borbenoj misiji. Mi do sada nismo odobravali nikada da naša vojska ide u borbene misije. Mi, na kraju krajeva, i nemamo tako razvijenu, da kažem, trgovačku mornaricu, pogotovo ne na morima, i ne vidim uopšte potrebu da se udvaramo Evropi, da na prvi poziv iz Evrope šaljemo borbeni tim i da rizikujemo živote naših ljudi, upravo zbog toga što je Somalija priznala Kosovo 19. maja 2010. godine i zbog toga što je glasala za prijem Kosova u UNESKO.
Misija EU za obuku bezbednosnih snaga Malija, tri člana, jedan lekar, dva medicinska tehničara. Država Mali nije priznala Kosovo, glasala je uzdržano za prijem Kosova u UNESKU, ali je neprihvatljivo da naše snage budu u evropskoj misiji.
Vojna savetodavna misija EU u Centralnoafričkoj Republici, tri člana, medicinski tim, jedan lekar i dva tehničara. Već sam rekao za Centralnoafričku Republiku da je priznala Kosovo i Metohiju, a da je bila uzdržana kod glasanja za prijem Kosova u UNESKO.
Sada nailaze ove, da kažem, misije gde smo na stendbaju, odnosno čekamo poziv EU. Međutim, i tu takođe želimo da znate kakav je stav SRS. Prva misija na stendbaju, jer se tu ne zna koliko će tu biti angažovana ljudstva, ali se kaže da to mogu biti štabni oficiri, vojni posmatrači ili sanitetski tim, s obzirom da je ovo nedefinisana teritorija, a s obzirom da su tu u blizini Alžir i Maroko, koji nisu priznali Kosovo i koji su glasali protiv prijema Kosova u UNESKO, ukoliko bi UN tražile angažovanje od Srbije manjih snaga, recimo jednog ili dva štabna oficira, posmatrača, Srbija, po mišljenju SRS, bi mogla da odgovori na tu misiju.