Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6936">Radica Jocić</a>

Govori

Vreme koje budem prekoračila, računajte mi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Amandmanom koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS tražim da se u članu 42. posle stava 2. doda stav 3. koji glasi: ''Godišnji plan rada donosi upravni odbor ustanove najkasnije do 30. septembra tekuće školske godine''.
Predloženi amandman ima za cilj da bliže utvrdi rok u kome je ustanova dužna da donese godišnji plan rada koji sadrži program vaspitnog rada, a kako bi se u što kraćem mogućem roku znale smernice vaspitnog i pedagoškog rada u domu učenika za tekuću školsku godinu. Prema tome, dok se učenici smeste u dom učenika i dok se formiraju vaspitne grupe, najrazumnije je da rok za donošenje godišnjeg plana rada bude najkasnije 30 septembar.
Neshvatljivo je da predlagač zakona za ovako bitno pitanje kao što je godišnji plan rada ne predvidi rok za donošenje, a kada poslanička grupa SRS ukaže na propust, odbije naš amandman, i onda, naravno, Odbor za prosvetu predloži skoro identičan, koji Vlada prihvati. Naravno da je u principu bitno da je postignut cilj, tj. da se propiše rok za donošenje godišnjeg plana rada, ali mislim da je bilo moguće i prihvatiti ovaj amandman u integralnom obliku, jer reči "tekuće školske godine" apsolutno ništa ne menjaju u sadržaju teksta.
Koristim ovu priliku da podsetim gospodina ministra, koji je u uvodnoj reči rekao da Ministarstvo ispunjava sve obaveze prema studentskim domovima i domovima učenika, da uslovi u učeničkim domovima ni približno nisu isti na celoj teritoriji države.
Evo par primera. Dom učenika mlekarske škole u Pirotu ima jedno kupatilo na 30 učenika, tj. za ceo sprat, krov prokišnjava, zgrada je stara, u nju odavno ništa nije ulagano i uslovi za stanovanje su, blago rečeno, veoma loši. Da ne pominjem, recimo, Dom učenika u Strelcu kod Babušnice, gde su takođe uslovi za život katastrofalni, za razliku od, recimo, Doma učenika u Novoj Pazovi, gde svaka soba ima kupatilo, gde su uslovi daleko bolji, gde samo za doručak ima deset različitih varijanti.
Još bih, kao jedan od planova Odbora za životnu sredinu, da se osvrnem kratko na problem u Krnjevu i opštini Velika Plana. Razumem ministra da to nije njegov resor i da nas on upućuje na gospodina Dulića, ali ne mogu da verujem da se taj resorni ministar obraća tako, blago rečeno, drsko, prvo građanima, a i narodnim poslanicima, u smislu da mi nismo dovoljno stručni. Kakva je to struka koja dozvoljava da se bez studije o proceni uticaja na životnu sredinu odlaže opasan otpad, bez obzira o kom se objektu radi?
Ovde je problem, naravno, namerno izmešten na područje pravno-imovinskih odnosa. Nije najbitnije čiji je taj objekat, već da se niko nije bavio time kako će sve to uticati na životnu sredinu i na stanovnike tog mesta. Mislim da se ovde namerno skreće pažnja na nešto manje bitno i zato će poslanici SRS na Odboru za životnu sredinu insistirati da se slučaj ispita do kraja i da se vrati na područje zagađenja životne sredine, što je i suštinski problem ovde.
Još bih da postavim konkretno pitanje ministru, koje je u njegovom resoru. Prema sumnjama koje su izražene u Ministarstvu za KiM i Ministarstvu prosvete, veliki broj prosvetnih radnika u Pokrajini, pored plate iz Beograda, prima i platu iz kosovskog budžeta. Načelnik odeljenja Ministarstva prosvete za KiM izjavio je da su direktori svih škola na KiM upozoreni da isključe iz rada one nastavnike koji ostvaruju dupla primanja. On tvrdi da prosvetari veoma vešto izbegavaju da sa svim licima za koja utvrde da imaju i drugog poslodavca raskinu ugovor o radu.
Molim ministra da nam predoči dokle se s ovim stiglo, jer ovo je, na primer, jedan od načina da se ostvari ušteda koja može da se upotrebi, na primer, za besplatne udžbenike ili nešto drugo. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman kojim sam tražila da se u članu 95. stav 1. posle tačke 8) dodaje nova tačka 9), koja glasi: "ne donese godišnji program vaspitnog rada, odnosno godišnji plan rada", odnosi se na član 41. i 42. Predloženi amandman ima za cilj da propiše prekršaj koji su predlagači zakona svojom nestručnošću propustili da ugrade u prekršajne odredbe, a istovremeno su ga članom 41. i 42. predloga zakona propisali kao obavezu ustanove učeničkog i studentskog standarda.
Ovo je obrazloženje koje je poslanička grupa SRS dala pre nego što je prihvaćen amandman Odbora za prosvetu kojim je propisan rok za podnošenje godišnjeg plana rada, a onda postaje još nelogičnije da ono što je predviđeno članom 41. i 42. zakona kao obaveza ustanove, još sa propisanim rokom, nije u delu kaznenih odredbi sagledano i predviđeno kao prekršaj. Zato molim ministra da još jednom razmotri ovaj amandman, da iskoristi mogućnost koju mu daje Poslovnik da sada prihvati amandman, jer stvarno mislim da nema svrhe predviđati obaveze ako neispunjavanje tih obaveza ne podleže nikakvim kaznenim odredbama.
U obrazloženju Vlade kaže se da se amandman ne može prihvatiti ni iz formalnih razloga, jer ustanova učeničkog standarda donosi program vaspitnog rada, a ne godišnji program vaspitnog rada za svaku školsku godinu. Zašto je onda prihvaćen amandman Odbora za prosvetu na član 42. Predloga zakona kojim se kaže da godišnji plan rada donosi upravni odbor ustanove najkasnije do 30. septembra? Na koju se onda godinu odnosi ovakav godišnji plan, na onu od septembra do decembra ili od septembra do septembra naredne školske godine, tj. školske godine?
Još bih da kažem da, kao poslanik iz Bele Palanke, odakle studenti uglavnom studiraju u Nišu, bez obzira što mnogi od njih, jer im nije daleko, putuju svakog dana, pozdravljam ono što je ministar istakao u uvodnom izlaganju, da je postavljen kamen temeljac za novi studentski dom u Nišu, ali pozivam ministra da uloži dodatne napore da bar do kraja njegovog mandata ta izgradnja krene malo dalje od kamena temeljca, a ne da bude kao u mom primeru od juče, vezanom za postrojenje za preradu otpadnih voda u Beloj Palanci, koje je dva puta otvarano, a i dalje ne radi.
Još bih da skrenem pažnju predsedavajućem i gospodinu ministru da je današnji rad poslanika u raspravi o amandmanima mnogo efikasniji, jer imamo ispred sebe mišljenje Vlade o amandmanima, nego juče, kada to mišljenje nismo imali. Pozivam da ubuduće nastojite da to bude obavezna praksa. Hvala.
Povreda člana 141. Bez obzira na to što ste vi, gospodine potpredsedniče, nama pročitali stav broj 5, u stavu 4. stoji da Narodnoj skupštini nadležni odbori i Vlada dostavljaju izveštaje, odnosno mišljenje, po pravilu u roku ne kraćem od pet dana pre dana početka sednice Narodne skupštine na kojoj se predlog zakona razmatra.
Naravno, mi jesmo dobili izveštaj Odbora i mi znamo da je gospodin ministar ovlašćen ispred Vlade da prihvati određene amandmane. Međutim, u mišljenju koje je trebalo da dobijemo do početka ove rasprave o amandmanima od Vlade, pored toga da li su amandmani prihvaćeni ili nisu, imamo i obrazloženje zbog čega su neki odbijeni, a zbog čega su neki prihvaćeni. Na primer, meni kao ovlašćenom ispred poslaničke grupe SRS je vrlo bitno da imamo to obrazloženje ispred sebe da bih mogla da diskutujem o amandmanima i o svemu. Hvala.
Amandmanom na član 30, koji je odbijen, Srpska radikalna stranka je tražila da se smanji broj dece po grupama.
Predočiću vam samo jedno od mišljenja roditelja: „Mnoge moje drugarice su se odlučile za privatne vrtiće jer su grupe manje, vaspitačica lakše brine o sedmoro-osmoro dece, nego o dvadesetoro. Nismo bili u mogućnosti da za vrtić mesečno izdvajamo do sto evra, koliko je potrebno za privatno obdanište. Takođe, verujemo u državni sistem rada sa decom u predškolskim ustanovama, ali nam nije prijatno kada zbog velikog broja dece vaspitačica našem detetu ne može da se posveti.“
U mnogim vrtićima broj dece po grupama je mnogo veći nego što je sadašnjim zakonom predviđeno. Jasno je svima da je u ovakvim slučajevima smanjivanje grupa moguće jedino izgradnjom novih objekata. U mnogim gradovima vrtići nisu građeni poslednjih dvadeset, a negde i trideset godina. Jedan od svetlijih primera je, recimo, u Aranđelovcu gde je Srpska radikalna stranka bila na vlasti. Za vreme tog mandata izgrađena su dva vrtića.
U načelnoj raspravi ministar nam je odgovorio da za privatne vrtiće koji su izgrađeni Ministarstvo nije dužno da proverava poreklo para. Naravno da mislim na vrtić čiji je vlasnik Lana Popović, ljubavnica, sada već svima poznatog narkobosa, Darka Šarića. Gospodine ministre, roditelje i te kako interesuje poreklo para kojima se grade vrtići, naročito ako lokalna vlast preko takvih investicija opere nešto para.
Kako, na primer, mene da ne interesuje poreklo novca kojim se u Beloj Palanci uređuje dvorište u vrtiću „Dragica Lalović“? Ako vlast dva puta pusti u rad postrojenje za preradu otpadnih voda u koje je uloženo milion evra, a ono i dalje ne radi, izražavam osnovanu sumnju da i ovakva investicija može vlasti da posluži za malverzacije. Ne možete me ubediti da Ministarstvo nije obavezno da proverava poreklo svih para koje se ulažu u predškolske ustanove.
Složićete se sa mnom da vam pedagoški asistent u zakonu nije baš nešto precizno definisan iz više razloga, od kojih smo neke već čuli iz prethodnih izlaganja.
Srpska radikalna stranka je tražila ovim amandmanom da bude propisan i stepen stručne spreme za pedagoškog asistenta, s obzirom na to da mu je ovde opis posla jako širok. U članu 46. stoji da on treba da daje dodatnu podršku deci, u skladu sa njihovim potrebama, da sarađuje sa vaspitačima i stručnim saradnicima, roditeljima i starateljima, sa direktorima, da sarađuje sa nadležnim ustanovama, organizacijama i udruženjima, jedinicama lokalne samouprave i obavlja sve druge poslove, u skladu sa zakonom. Ispada da čovek treba da bude i menadžer i ne znam šta sve da bi mogao ovo da ispuni, a nigde ne stoji koju stručnu spremu treba da ima.
Žao mi je što ovaj amandman nije prihvaćen, mada mogu da izrazim zadovoljstvo zbog toga što je skoro trećina amandmana Srpske radikalne stranke na ovaj predlog zakona prihvaćena, ali mislim da bi trebalo da prihvatite i intervenciju vezanu za stručnu spremu.
Prvo bih htela da izrazim zadovoljstvo što se o ovako važnim zakonima danas diskutuje u normalno radno vreme, a ne kao što smo, kada je bio u pitanju Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, radili produženo, pa su građani mogli da prate taj snimak samo noću, kasno u noć, odnosno nisu mogli da prate ono što smo imali da kažemo.
Na Odboru za evropske integracije izdvojila sam mišljenje, jer kolege iz Poslaničke grupe SRS-a i ja imamo mnogo primedaba na zakon u celini, koje se odnose uglavnom na sledeće.
Iako je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i ovim predlogom zakona konačno definisano mesto predškolskog obrazovanja kao dela obrazovnog sistema, mislimo da ostavljanje mogućnosti da se delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja obavlja u školi nije baš najbolje definisano. Mislimo da se rešenjem da se samo statutom predškolske ustanove utvrđuje jezik na kome se ostvaruje vaspitno-obrazovni rad daje prevelika ingerencija ustanovi, a da saglasnost na te odredbe mora da daje Ministarstvo, jer je predviđeno da ono inače daje saglasnost na program vaspitanja i obrazovanja, ako se on ili njegov deo ostvaruje na stranom jeziku.
Takođe, mislimo da nije adekvatno regulisano obavljanje delatnosti van sedišta ustanove. Smatramo da broj dece po grupama može biti i manji, da bi rad bio efikasniji, kao i da je teško izvodljivo formirati mešovite grupe od različitog uzrasta dece. Takođe smo mišljenja da su pomoćni vaspitači, kao saradnici u izvođenju vaspitno-obrazovnog rada, morali da imaju zakonom određenu srednju stručnu spremu, znači, školu koja je nekog vaspitačkog ili pedagoškog smera, a ne samo uopšteno, srednju stručnu školu, bez obzira na znanje jezika. Takođe, pedagoški asistenti, koji su, uzgred rečeno, izostavljeni u nabrajanju saradnika, treba da budu preciznije definisani u pogledu stručne spreme i svojih ingerencija i u ustanovi ne treba da ih bude više.
Pozdravljam želju Vlade, koju je ministar na početku svog izlaganja istakao, da se podignu plate vaspitačima, tj. da se omogući da vaspitači imaju bar približno iste plate na celoj teritoriji Republike Srbije bez obzira na snagu lokalne samouprave.
Imam i pitanje – da li je u Vladi u planu izrada bilo kakvih zakonskih ili podzakonskih akata kojima bi se ova inicijativa rešila i plate vaspitača u Beogradu i u unutrašnjosti dovele bar na približno isti nivo, jer vaspitači u velikom broju opština u unutrašnjosti, kao što su, recimo, moja opština Bela Palanka, Pirot i druge, rade za 23.000 - 24.000 dinara, a toliku platu u Beogradu u predškolskim ustanovama imaju, recimo, higijeničari, pomoćno osoblje i drugi, da ne bismo došli posle nekog vremena u situaciju da u predškolskim ustanovama nema ko da radi, kao što delatnost nastavnika više nije tako cenjena kao što je bilo u nekom prethodnom periodu, baš iz ovakvih razloga? Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je konačno jedan od zakona koji smo jako dugo čekali da bude pripremljen i, kada je urađen, trebalo je skoro godinu dana da dođe na dnevni red.
Jako je teško urediti neku oblast kada nemate osnovni zakon. Veoma je osetljiva oblast predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Sve do donošenja zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja, ova oblast bila je regulisana u okviru sistema društvene brige o deci, tj. Zakonom o društvenoj brizi o deci. U tom periodu, predškolsko vaspitanje i obrazovanje je kao nahoče lebdelo između tri ministarstva – ministarstva nadležnog za socijalna pitanja, ministarstva nadležnog za prosvetu i ministarstva nadležnog za zdravlje.
Ovako komplikovana zakonska regulativa je jako otežavala ostvarivanje delatnosti, sve dok nije postalo jasno da treba objediniti nadležnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja u okviru jednog ministarstva, izdvajanjem predškolskog obrazovanja i vaspitanja iz domena društvene brige o deci i objedinjavanja u jedinstven sistem obrazovanja i vaspitanja u okviru tadašnjeg Ministarstva prosvete i sporta.
Kada je ova skupština prošle godine donela Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, završeno je, konačno, normativno objedinjavanje delatnosti predškolskih ustanova u okviru delatnosti obrazovanja, čime je trebalo da se obezbedi veća efikasnost i unapređivanje rada predškolskih ustanova, kao i unapređivanje prava dece koja im garantuje Konvencija Ujedinjenih nacija.
Prvi put, posle mnogo komplikacija, ceo sistem obrazovanja je počeo od predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja, stavljen je pod okrilje jednog zakona. Međutim, zbog svih promena nastalih u raznim društvenim sferama, zbog promena u porodici, u načinu odrastanja i slično, pokazalo se da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja nije dovoljan i da on samo nameće potrebu donošenja novog zakona kojim će se preciznije regulisati oblast predškolskog obrazovanja i vaspitanja.
Ne želim da pomislim da je za donošenje ovog zakona bila presudna rečenica iz obrazloženja, koju je dala Vlada, da se zakon donosi sa ciljem približavanja i usklađivanja sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Republici Srbiji sa sistemom predškolskog vaspitanja i obrazovanja u EU, ali je činjenica da je ovaj zakon neophodno doneti, koliko god on bio loš, pa ga kao predlog menjati amandmanima, a kasnije, možda, i izmenama i dopunama, sve dok se ne uskladi s onim što nam treba u praksi da bi sistem obrazovanja i vaspitanja funkcionisao.
Zakon u celini sadrži mnogo nepreciznih navoda, koji ostavljaju prostor za pogrešna tumačenja. Ako, sprovodeći zakon u praksi, moramo stalno da tražimo tumačenje Ministarstva, to samo ukazuje koliko je zakon nejasan.
Već u članu 2, kada se radi o ostavljanju mogućnosti da se delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja može obavljati i u školi, upotrebom izraza "izuzetno", ne definišu se jasno uslovi kada se i iz kojih razloga ova delatnost može obavljati i u školi. Jasno je da je ova odredba preuzeta iz Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kojom se školi daje mogućnost da ostvaruje pripremni predškolski program, ali je bilo neophodno da se precizno definišu slučajevi kada i iz kojih razloga treba pribegavati ovakvom rešenju.
Nije prvi put da se SRS u diskusijama zalaže za poštovanje svih prava nacionalnih manjina u našoj državi koja im garantuje Ustav i zakon, čak mislimo da se ta prava mnogo više poštuju nego u nekim zemljama koje su već duži niz godina članice EU. U ovom zakonu, za odredbe koje se tiču upotrebe jezike nacionalnih manjina smatramo da su u redu, ali mislim da je preterivanje omogućiti stranim državama, stranim pravnim i fizičkim licima da u našoj državi osnivaju predškolske ustanove i u njima, naravno, predškolski program ostvaruju na stranom jeziku i, čak, kako je ovde predviđeno, da upotrebu jezika regulišu samo statutom ustanove.
SRS smatra da, čak, treba pooštriti uslove i sve provere prilikom odobravanja pravnim ili fizičkim licima da osnuju predškolsku ustanovu. Jasno je nama da broj predškolskih ustanova čiji je osnivač država ili lokalna samouprava nije dovoljan, ali to nije razlog da država dozvoli da nam se događaju slučajevi kao što je ovaj o kome je pre desetak dana pisala štampa, da je jedan od vrtića vlasništvo Lane Popović, od koje je, u finansijskoj istrazi protiv pljevaljskog narko-bosa Darka Šarića, oduzet stan od 76 kvadrata. Naime, u finansijskoj istrazi protiv Šarića, osumnjičenog za šverc 2,7 tona kokaina iz Južne Amerike, utvrđeno je da je njegovim novcem, na ime Lane Popović, kupljen stan koji je odlukom Specijalnog suda stavljen pod meru privremene blokade. Kuća u kojoj je vrtić, s fiskulturnom salom i velikim dvorištem, u kojoj je dugo vreme bilo puno dece, takođe bi mogla da se nađe pod blokadom. U istrazi je Lana Popović navedena kao lice u dugogodišnjoj vezi s Darkom Šarićem.
Da li to mi dolazimo u situaciju da se novac od šverca kokaina i drugih narkotika, kako bi se popularno reklo, pere preko vrtića i predškolskih ustanova? Da li je moguće da ćemo zbog krize i bede, ali ne samo ekonomske, već i moralne, dozvoljavati i takve stvari?
Još na Odboru za evropske integracije, kada su obrazlagali ovaj zakon, predstavnici Ministarstva su istakli da je mreža predškolskih ustanova naročito loša u južnoj Srbiji, ali to nije razlog da država dozvoli da svako ko ima nešto para može svaku kuću da pretvori u predškolsku ustanovu. To ne bi trebalo da budu samo mesta gde se šalju deca da bi se odmorili roditelji, već ustanove u kojima se neguje svest i integritet novih ličnosti, razvijaju pozitivne osobine, počinje obrazovanje na tradicionalnim, kulturnim i osnovnim vrednostima. Pa, zar da se i one grade novcem od šverca droge?
Određenih nepreciznosti ima i u delu kojim se reguliše priprema predškolskog programa. SRS smatra da je predškolski program temelj i osnova rada predškolskih ustanova i da je zato trebalo da se precizira da u njegovoj izradi učestvuju stručna lica, u najvišem stručnom rangu u ustanovi, pedagozi, psiholozi, defektolozi, vaspitači, i da obavezno, pre njegovog donošenja od strane nadležnih organa, treba pribaviti mišljenje saveta roditelja.
Takođe, smatramo da je, kada su u pitanju posebni i specijalizovani programi, izraz "drugi programi i oblici rada i usluga" veoma uopšten i da je neophodno, da nam se tu ne bi provukli razni programi pod uticajem raznih organizacija, da i na taj deo mišljenje obavezno daje savet roditelja, pre nego što ih propiše ministar.
Zbog potrebe potpunog obuhvata dece u sredinama u kojima nema prostornih kapaciteta, u ovom predlogu zakona je novina da predškolska ustanova može da ostvaruje predškolski program u putujućem vrtiću, što podrazumeva namenski opredeljene autobuse za decu uzrasta od četiri godine do polaska u školu.
Mislimo da je ovo, iako je kao inicijativa pozitivno, pomalo neozbiljno i da se na ovaj način, od ozbiljne ustanove kakva je predškolska ustanova, pravi putujući cirkus, da ne kažem da mi je kada sam ovo prvi put pročitala prva asocijacija bio jedan naš kultni film gde se sve aktivnosti odvijaju u autobusu, kako u vožnji, tako i na pauzama.
Ako smo svi zajedno svesni da je mreža predškolskih ustanova loša, mnogi od nas se više ne sećaju kada su u našim mestima otvarane nove predškolske ustanove, Srbija, kao ozbiljna država, treba da učini nešto da se mreža ustanova popravi, da čim odvoji pare za kojekakve edukacije u obliku raznih radionica, odmah na drugu stranu odvoji pare za bar dva nova obdaništa, a ne da predlaže ovako neprecizna rešenja u ozbiljnim zakonima.
Imam primedbu i na deo organizacije rada s decom. Smatramo da deca prilikom boravka u ustanovi moraju da imaju humane uslove i da vaspitnom osoblju treba dati mogućnost da se u pravom smislu te reči posvete radu sa decom. Složićete se sa mnom da u uzrastu od četiri godine do polaska u školu, u kojem se predviđa broj od 24 dece, s ostavljenom mogućnošću da bude 20% veći, to neće biti baš uvek moguće. Znam da će ministar ovde pomenuti, verovatno, fenomen dolazećeg deteta i naglasiti da se retko dešava da su u prostoriji sva deca koja su upisana u grupu, ali mi ne možemo prilikom određivanja broja dece polaziti od takve pretpostavke.
SRS smatra da je broj od najviše 15 dece maksimalan, ako se žele pravi efekti vaspitno-obrazovnog rada, i da taj broj dece treba dodatno umanjiti u slučajevima kada su u grupu upisana i deca sa smetnjama u razvoju, jer ona zahtevaju posebnu pažnju vaspitača, dodatno vreme i angažovanje vaspitača i stručnih saradnika.
Značajne primedbe imamo i na deo koji reguliše obrazovanje vaspitača. Opet reč "izuzetno" u članu 39. Predloga zakona. "Izuzetno, u nedostatku vaspitača sa znanjem jezika nacionalne manjine, može se, uz vaspitača koji ne ispunjava uslove zbog nepoznavanja jezika, angažovati pomoćni vaspitač sa znanjem jezika i najmanje srednjim obrazovanjem".
Mislimo da pojam "pomoćni vaspitač sa znanjem jezika i najmanje srednjim obrazovanjem" otvara mogućnosti da na tim mestima radi osoblje koje nimalo nije stručno.
Da li ćete, gospodine ministre, dati saglasnost da samo zato što znaju jezik, kao pomoćni vaspitači rade i izrađivači gornjih i donjih delova obuće, mesari, frizeri, kovači i slično? Mislim da je ovo neozbiljno. Mi smo reagovali amandmanima da, koliko je moguće, ovde popravimo odredbe Predloga zakona.
Prilikom ostvarivanja posebnih i specijalizovanih programa, predviđeno je da ustanova može da ima i druge saradnike. Nigde nije propisano kakve i s kojom stručnom spremom, čak je kao njihov zadatak navedeno da oni treba samo da doprinose ostvarivanju i unapređenju kvaliteta vaspitno-obrazovnog rada.
Složićete se da doprinos može biti veći ili manji, ili čak veoma mali, a njihov zadatak bi morao da bude da su dužni da obezbede kvalitetan vaspitno-obrazovni rad.
Što se tiče saradnika, samo još jedna primedba, tiče se pedagoškog asistenta. Znam da su i pojedini sindikati tražili da se pedagoški asistenti brišu iz zakona, da ne kažete da smo mi uvek za najradikalnija rešenja. SRS je tražila amandmanom da stručna sprema pedagoškog asistenta bude jasno definisana i da se zna da ustanova može imati samo određen broj pedagoških asistenata.
Čitajući zakon, nekako sam stekla utisak da se broj saradnika vezanih za rad u grupama stalno uvećava, prvo, pomoćni vaspitači, sada, pedagoški asistenti. Plašim se da je ostavljena mogućnost da na svakog vaspitača dođe još dva do tri neka saradnika. Deca više neće znati kome da se obrate. S obzirom na veliki broj nezaposlenih u našim sredinama, a u vezi s težnjom da svi dobijaju radno mesto na budžetu, kao i na veliki broj svastika, sestara i drugih rođaka lokalnih funkcionera, plašim da će jednog trenutka u grupi biti više saradnika nego dece.
Moje kolege će više govoriti o zakonu o učeničkom i studentskom standardu. Samo želim da kažem da je, i pored svega što Ministarstvo čini, nivo učeničkog i studentskog standarda u Srbiji na veoma niskom nivou i da je, takođe, obuhvat učenika i studenata jako nizak.
Smatram da kriterijumi za prijem učenika i studenata u domove moraju biti toliko jasni da spreče zloupotrebe, a da se smanji broj potrebnih dokumenata za konkurisanje. Takođe je potrebno da prava na dodelu stipendija i kredita i uslovi pod kojim se oni vraćaju, ili se učenici i studenti oslobađaju vraćanja kredita, moraju da budu jasni i precizni.
Odredbe kojima se regulišu obaveze i odgovornosti učenika i studenata u ustanovi i odredbe koje regulišu povrede obaveza učenika i studenata, takođe, treba dopuniti. Naš stav je da učenik ili student kome je izrečena vaspitno-disciplinska mera za težu povredu obaveze, a u to, da podsetim, spada upotreba alkohola, unošenje oružja i slično, ne treba više da imaju mogućnost ni da konkurišu za smeštaj u domu, a ne da im se, kako je navedeno u članu 17, samo broj bodova umanji za pet.
U delu zakona – zabrana diskriminacije, nasilja i zlostavljanja u ustanovi, treba posebno voditi računa da se ne pređe u drugu krajnost i da mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti i zaštite napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju, dovedu do ugrožavanja lica koja su, navodno, u ravnopravnom položaju.
Složila bih se s prethodnim izlaganjima da je osnivanje Republičkog fonda za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka samo još jedan pokušaj za široku i komplikovanu koaliciju da zadovolji sve apetite i da će, verovatno, ići na uštrb talentovane dece koja pokazuju izuzetne rezultate, a o ostalim odredbama govorila bih kasnije. Pet minuta ću ostaviti da prokomentarišemo ono što budemo čuli.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 34. zakona o ravnopravnosti polova, kojim sam tražila da se u stavu 1. ovog člana reči "da nastoje" brišu.
Amandman SRS Vlada nije prihvatila. U obrazloženju se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što je propisana deklarativna opšta norma koja nema sankcija.
Takođe, iz razloga što će se ravnopravna zastupljenost polova u sportu i u aktivnom bavljenju sportom ograničiti objektivnim sklonostima i mogućnostima jednog od polova.
U obrazloženju zakona, gospodine ministre, jasno je rečeno da su predloženim rešenjima precizirane obaveze, naglašavam još jednom, obaveze organa vlasti, organizacija koje vrše javna ovlašćenja ustanova, kao i organizacija i institucija čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, grad ili opština i posebne mere koje preduzimaju u okvirima svojih nadležnosti.
Više puta je ovde još u načelnoj raspravi istaknuto da izraz "treba da nastoji" nije pravna norma i da je to nastojanje nemoguće izmeriti, a naravno time je i nemoguće sankcionisati nenastojanje. Da su reči "da nastoje" apsolutno više u ovom stavu govori i objašnjenje koje je Vlada dala prilikom odbijanja amandmana mog kolege Dušana Marića, koji je tražio da se stav 2. i 3. ovog istog člana brišu u potpunosti, a u kojem se kaže - pitanje ravnopravne zastupljenosti polova u sportu isključivo zavisi od ličnih afiniteta pojedinaca, a obrazovne sportske organizacije dužne su da omoguće uslove za to.
Kao što vidite, dame i gospodo, ni predlagač zakona u obrazloženju ne koristi izraz "dužni su da nastoje", već samo "dužni su" i kao obavezujuću normu i zato pozivam ministra da prihvati ovaj amandman koji sam podnela ispred poslaničke grupe i time doprinese primenjivosti ovog zakona za koji je više puta rečeno da je u setu antidiskriminacionih zakona najneprimenljiviji, jer je u njemu princip obaveznosti apsolutno izbegnut i sve se svodi na deklarativno zalaganje za obezbeđivanje principa jednakih mogućnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman je sličan kao i prethodni i drago mi je da je ministar prihvatio prethodni amandman, ali bih se osvrnula ukratko.
Na Predlog zakona sam podnela amandman na član 39. kojim sam tražila da se u stavu 3. reč "razmatraju" zameni rečju "podstiču". Vlada je odbila amandman sa obrazloženjem da ne doprinosi preciznosti teksta Predloga zakona.
SRS smatra da jedinice lokalne samouprave treba aktivno da podstiču mehanizme za polnu ravnopravnost, a ne samo, kako se kaže u članu 3, u stavu 3. člana 39, da razmatraju mere i aktivnosti koje su u funkciji ravnopravnosti polova i ostvarivanja jednakih mogućnosti, jer ako se jedinicama lokalne samouprave u okviru njihove nadležnosti ostavlja sloboda u sprovođenju politike u oblastima vezanim za ostvarivanje ravnopravnosti polova, a sve u skladu sa međunarodnim standardima i rešenjima u uporednom zakonodavstvu, onda one ne mogu samo da razmatraju mere i aktivnosti u funkciji ravnopravnosti polova, već moraju aktivno da podstiču i osmišljavaju, predlažu i omogućavaju ostvarivanje mehanizama i mera i aktivnosti za obezbeđivanje ravnopravnosti polova.
Još u načelnoj raspravi istaknuto je da je bilo krajnje vreme da bude donet ovaj zakon, ne samo što to od Srbije traži EU, već i zato što je neophodno bilo urediti ovu oblast.
Bez obzira na to što smo svi svesni da je put do ravnopravnosti polova jako dug i da sve dok u zakonima stoji izraz "manje zastupljeni pol", a time se misli na žene, svima predstoji uporan rad na donošenju zakonskih propisa koji će dovesti do poštovanja članova 15. i 21. Ustava Republike Srbije.
Pozivam ministra da još jednom razmotri ovaj i slične amandmane i da dobrom voljom, koju je sinoć pokazao, doprinese kvalitetu i primenljivosti ovog zakona, jer prihvatanjem ovog amandmana konkretizovala bi se uloga lokalnih samouprava u obezbeđivanju rodne ravnopravnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, u ime Poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 15. Predloga zakona o civilnoj službi kojim sam, kao i moje kolege u prethodnim amandmanima, tražila da se član 15. Predloga zakona briše.
Pošto već nekoliko dana raspravljamo o setu vojnih zakona, verovatno je već svima jasan stav SRS vezan za civilnu službu. SRS smatra da časnim građanima Srbije, koja ima bogatu vojnu prošlost, ovakav zakon uopšte nije potreban. Potičem iz kraja gde je i danas posebna čast služiti Vojsku u uniformi. Pirot je grad koji mnogi, verovatno i iz ove sale, pamte po tome što su tamo, služeći vojsku, upoznali Piroćance kao vredne i gostoljubive ljude. Grad u kome je nekad radila i zajedno sa gradom živela jedna od najvećih kasarni u kome sada na samo tridesetak kilometara od graničnog prelaza Gradina nema vojnika, a više od 20 aktivnih starešina i civila svakodnevno putuje u Zaječar na posao u tamošnju kasarnu.
Predeo iznad Bele Palanke poznat kao Šljivovački vis, o čijem su strateškom značaju bili očigledno upoznati detaljno i svi stranci, jer je gađan odmah prvih dana na početku bombardovanja 1999. godine i od tada više nema vojnu posadu, priča se da je za vrlo male pare prodat „Belami televiziji“. Ovo su samo dva mala primera iz jugoistočne Srbije gde vojni objekti ponegde i sa celokupnom imovinom svakodnevno propadaju.
Za to vreme, mi se ovde bavimo detaljima vezanim za farsu koja se zove civilna služba, koja je smešna i svima koji tako služe vojni rok, a uzgred, više se i ne zovu ''vojnici'' nego ''lica'', i njihovim roditeljima a i svima ostalima. Mi još treba da zamislimo da će ovakva lica moći da, zlu ne trebalo, brane državu. Još nam Vlada u ovom članu propisuje gde ne mogu biti raspoređena lica koja imaju zahtev za civilnu službu. Samo fali da ih rasporede tamo gde su ranije bili zaposleni, tamo gde su im zaposleni članovi uže porodice ili tamo gde se školuju i studiraju pa da se osećaju apsolutno kao kod kuće. Hvala.
Na Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima u delu dozvola za izdavanje udžbenika ispred poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 6. stav 1. da se posle tačke 2) (koja inače glasi – urednika za odgovarajući predmet u osnovnom obrazovanju i vaspitanju, odnosno za predmet ili stručnu oblast u srednjem obrazovanju i vaspitanju) – dodaje nova tačka 3) koja glasi – najmanje pet godina iskustva na poslovima izdavačke delatnosti i ako posluje pozitivno.
U obrazloženju amandmana kaže se da se ovim amandmanskim izmenama štiti izdavačka struka čiji rad obezbeđuje kvalitetne i operativne udžbenike, štiti se naučni i stručni kvalitet udžbenika od kvazinaučnih, nestručnih i nepedagoških uticaja. Smatram da je ovaj amandman trebalo prihvatiti jer je normalno da se zakonom traži određeno iskustvo i stručnost u izdavačkoj delatnosti, naravno da bi nam udžbenici bili kvalitetniji.
Na Predlog zakona, u delu odobravanja udžbenika, ispred poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 15. stav 1. gde se broj "60" zamenjuje brojem "90", tako da bi prvi stav ovog člana glasio - da izdavač podnosi ministarstvu zahtev za odobravanje udžbenika u roku od 90 dana od dana donošenja nastavnog programa.
Kao i prethodni kolega, mislim da je rok od 60 dana stvarno kratak iako izmene nastavnog programa mogu biti neznatne, tako da je u takvim slučajevima možda i moguće uraditi novi udžbenik za ovoliko vreme, ali izmene programa mogu biti i korenite, tako da je rok od 60 dana stvarno kratak da bi udžbenik bio kvalitetan.
Rok bi morao da bude duži, ako želimo da taj udžbenik bude usklađen sa novim nastavnim programom, da bi se izbegle sitne greške koje mogu vrlo negativno da utiču na kvalitet udžbenika.
Na Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u ime poslaničke grupe SRS, podnela sam amandman kojim sam tražila da se u članu 5. stav 6. briše.
(Isključen mikrofon.)
Na Predlog ovog zakona, u ime poslaničke SRS, podnela sam amandman kojim sam tražila da se u članu 5. stav 6. briše.
Stav 6. glasi: "Opšti standardi postignuća utvrđuju se na osnovu opštih ishoda obrazovanja i vaspitanja po nivoima, ciklusima i vrstama obrazovanja i vaspitanja, odnosno obrazovnim profilima".
Samo bih da podsetim da je kao značajan razlog za donošenje ovog zakona, između ostalog, navedeno i sledeće: to su empirijski pokazatelji kvaliteta i efikasnosti obrazovanja u Republici Srbiji koji su, blago rečeno, zabrinjavajući, a ovde ću pomenuti samo dva vezana za ovaj član.
Prvi - rezultati učeničkih postignuća pokazuju da deca u Republici Srbiji imaju niži nivo postignuća od vršnjaka iz drugih evropskih zemalja, i to posebno u pogledu upotrebe stečenih znanja u novim situacijama, što je ozbiljan pokazatelj nedovoljne funkcionalnosti našeg obrazovanja.
Drugi - obrazovni sistem nije usklađen sa potrebama privrede, a što je takođe indikativno; ostvarivanje programskih sadržaja ne obezbeđuje dovoljnu konkurentnost svršenih učenika na tržištu rada.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta ovo znači? Dok se Vlada i Ministarstvo razbacuju bombastičnim izrazima, kao što je npr. izraz postignuća, naše škole završavaju učenici koji, ni pored određenih diploma, nisu sposobni za primenu znanja u bilo kakvoj proizvodnji i da čak prilikom zapošljavanja prolaze slabije nego oni koji nisu završili konkretnu stručnu školu.