Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je konačno jedan od zakona koji smo jako dugo čekali da bude pripremljen i, kada je urađen, trebalo je skoro godinu dana da dođe na dnevni red.
Jako je teško urediti neku oblast kada nemate osnovni zakon. Veoma je osetljiva oblast predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Sve do donošenja zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja, ova oblast bila je regulisana u okviru sistema društvene brige o deci, tj. Zakonom o društvenoj brizi o deci. U tom periodu, predškolsko vaspitanje i obrazovanje je kao nahoče lebdelo između tri ministarstva – ministarstva nadležnog za socijalna pitanja, ministarstva nadležnog za prosvetu i ministarstva nadležnog za zdravlje.
Ovako komplikovana zakonska regulativa je jako otežavala ostvarivanje delatnosti, sve dok nije postalo jasno da treba objediniti nadležnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja u okviru jednog ministarstva, izdvajanjem predškolskog obrazovanja i vaspitanja iz domena društvene brige o deci i objedinjavanja u jedinstven sistem obrazovanja i vaspitanja u okviru tadašnjeg Ministarstva prosvete i sporta.
Kada je ova skupština prošle godine donela Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, završeno je, konačno, normativno objedinjavanje delatnosti predškolskih ustanova u okviru delatnosti obrazovanja, čime je trebalo da se obezbedi veća efikasnost i unapređivanje rada predškolskih ustanova, kao i unapređivanje prava dece koja im garantuje Konvencija Ujedinjenih nacija.
Prvi put, posle mnogo komplikacija, ceo sistem obrazovanja je počeo od predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja, stavljen je pod okrilje jednog zakona. Međutim, zbog svih promena nastalih u raznim društvenim sferama, zbog promena u porodici, u načinu odrastanja i slično, pokazalo se da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja nije dovoljan i da on samo nameće potrebu donošenja novog zakona kojim će se preciznije regulisati oblast predškolskog obrazovanja i vaspitanja.
Ne želim da pomislim da je za donošenje ovog zakona bila presudna rečenica iz obrazloženja, koju je dala Vlada, da se zakon donosi sa ciljem približavanja i usklađivanja sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Republici Srbiji sa sistemom predškolskog vaspitanja i obrazovanja u EU, ali je činjenica da je ovaj zakon neophodno doneti, koliko god on bio loš, pa ga kao predlog menjati amandmanima, a kasnije, možda, i izmenama i dopunama, sve dok se ne uskladi s onim što nam treba u praksi da bi sistem obrazovanja i vaspitanja funkcionisao.
Zakon u celini sadrži mnogo nepreciznih navoda, koji ostavljaju prostor za pogrešna tumačenja. Ako, sprovodeći zakon u praksi, moramo stalno da tražimo tumačenje Ministarstva, to samo ukazuje koliko je zakon nejasan.
Već u članu 2, kada se radi o ostavljanju mogućnosti da se delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja može obavljati i u školi, upotrebom izraza "izuzetno", ne definišu se jasno uslovi kada se i iz kojih razloga ova delatnost može obavljati i u školi. Jasno je da je ova odredba preuzeta iz Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kojom se školi daje mogućnost da ostvaruje pripremni predškolski program, ali je bilo neophodno da se precizno definišu slučajevi kada i iz kojih razloga treba pribegavati ovakvom rešenju.
Nije prvi put da se SRS u diskusijama zalaže za poštovanje svih prava nacionalnih manjina u našoj državi koja im garantuje Ustav i zakon, čak mislimo da se ta prava mnogo više poštuju nego u nekim zemljama koje su već duži niz godina članice EU. U ovom zakonu, za odredbe koje se tiču upotrebe jezike nacionalnih manjina smatramo da su u redu, ali mislim da je preterivanje omogućiti stranim državama, stranim pravnim i fizičkim licima da u našoj državi osnivaju predškolske ustanove i u njima, naravno, predškolski program ostvaruju na stranom jeziku i, čak, kako je ovde predviđeno, da upotrebu jezika regulišu samo statutom ustanove.
SRS smatra da, čak, treba pooštriti uslove i sve provere prilikom odobravanja pravnim ili fizičkim licima da osnuju predškolsku ustanovu. Jasno je nama da broj predškolskih ustanova čiji je osnivač država ili lokalna samouprava nije dovoljan, ali to nije razlog da država dozvoli da nam se događaju slučajevi kao što je ovaj o kome je pre desetak dana pisala štampa, da je jedan od vrtića vlasništvo Lane Popović, od koje je, u finansijskoj istrazi protiv pljevaljskog narko-bosa Darka Šarića, oduzet stan od 76 kvadrata. Naime, u finansijskoj istrazi protiv Šarića, osumnjičenog za šverc 2,7 tona kokaina iz Južne Amerike, utvrđeno je da je njegovim novcem, na ime Lane Popović, kupljen stan koji je odlukom Specijalnog suda stavljen pod meru privremene blokade. Kuća u kojoj je vrtić, s fiskulturnom salom i velikim dvorištem, u kojoj je dugo vreme bilo puno dece, takođe bi mogla da se nađe pod blokadom. U istrazi je Lana Popović navedena kao lice u dugogodišnjoj vezi s Darkom Šarićem.
Da li to mi dolazimo u situaciju da se novac od šverca kokaina i drugih narkotika, kako bi se popularno reklo, pere preko vrtića i predškolskih ustanova? Da li je moguće da ćemo zbog krize i bede, ali ne samo ekonomske, već i moralne, dozvoljavati i takve stvari?
Još na Odboru za evropske integracije, kada su obrazlagali ovaj zakon, predstavnici Ministarstva su istakli da je mreža predškolskih ustanova naročito loša u južnoj Srbiji, ali to nije razlog da država dozvoli da svako ko ima nešto para može svaku kuću da pretvori u predškolsku ustanovu. To ne bi trebalo da budu samo mesta gde se šalju deca da bi se odmorili roditelji, već ustanove u kojima se neguje svest i integritet novih ličnosti, razvijaju pozitivne osobine, počinje obrazovanje na tradicionalnim, kulturnim i osnovnim vrednostima. Pa, zar da se i one grade novcem od šverca droge?
Određenih nepreciznosti ima i u delu kojim se reguliše priprema predškolskog programa. SRS smatra da je predškolski program temelj i osnova rada predškolskih ustanova i da je zato trebalo da se precizira da u njegovoj izradi učestvuju stručna lica, u najvišem stručnom rangu u ustanovi, pedagozi, psiholozi, defektolozi, vaspitači, i da obavezno, pre njegovog donošenja od strane nadležnih organa, treba pribaviti mišljenje saveta roditelja.
Takođe, smatramo da je, kada su u pitanju posebni i specijalizovani programi, izraz "drugi programi i oblici rada i usluga" veoma uopšten i da je neophodno, da nam se tu ne bi provukli razni programi pod uticajem raznih organizacija, da i na taj deo mišljenje obavezno daje savet roditelja, pre nego što ih propiše ministar.
Zbog potrebe potpunog obuhvata dece u sredinama u kojima nema prostornih kapaciteta, u ovom predlogu zakona je novina da predškolska ustanova može da ostvaruje predškolski program u putujućem vrtiću, što podrazumeva namenski opredeljene autobuse za decu uzrasta od četiri godine do polaska u školu.
Mislimo da je ovo, iako je kao inicijativa pozitivno, pomalo neozbiljno i da se na ovaj način, od ozbiljne ustanove kakva je predškolska ustanova, pravi putujući cirkus, da ne kažem da mi je kada sam ovo prvi put pročitala prva asocijacija bio jedan naš kultni film gde se sve aktivnosti odvijaju u autobusu, kako u vožnji, tako i na pauzama.
Ako smo svi zajedno svesni da je mreža predškolskih ustanova loša, mnogi od nas se više ne sećaju kada su u našim mestima otvarane nove predškolske ustanove, Srbija, kao ozbiljna država, treba da učini nešto da se mreža ustanova popravi, da čim odvoji pare za kojekakve edukacije u obliku raznih radionica, odmah na drugu stranu odvoji pare za bar dva nova obdaništa, a ne da predlaže ovako neprecizna rešenja u ozbiljnim zakonima.
Imam primedbu i na deo organizacije rada s decom. Smatramo da deca prilikom boravka u ustanovi moraju da imaju humane uslove i da vaspitnom osoblju treba dati mogućnost da se u pravom smislu te reči posvete radu sa decom. Složićete se sa mnom da u uzrastu od četiri godine do polaska u školu, u kojem se predviđa broj od 24 dece, s ostavljenom mogućnošću da bude 20% veći, to neće biti baš uvek moguće. Znam da će ministar ovde pomenuti, verovatno, fenomen dolazećeg deteta i naglasiti da se retko dešava da su u prostoriji sva deca koja su upisana u grupu, ali mi ne možemo prilikom određivanja broja dece polaziti od takve pretpostavke.
SRS smatra da je broj od najviše 15 dece maksimalan, ako se žele pravi efekti vaspitno-obrazovnog rada, i da taj broj dece treba dodatno umanjiti u slučajevima kada su u grupu upisana i deca sa smetnjama u razvoju, jer ona zahtevaju posebnu pažnju vaspitača, dodatno vreme i angažovanje vaspitača i stručnih saradnika.
Značajne primedbe imamo i na deo koji reguliše obrazovanje vaspitača. Opet reč "izuzetno" u članu 39. Predloga zakona. "Izuzetno, u nedostatku vaspitača sa znanjem jezika nacionalne manjine, može se, uz vaspitača koji ne ispunjava uslove zbog nepoznavanja jezika, angažovati pomoćni vaspitač sa znanjem jezika i najmanje srednjim obrazovanjem".
Mislimo da pojam "pomoćni vaspitač sa znanjem jezika i najmanje srednjim obrazovanjem" otvara mogućnosti da na tim mestima radi osoblje koje nimalo nije stručno.
Da li ćete, gospodine ministre, dati saglasnost da samo zato što znaju jezik, kao pomoćni vaspitači rade i izrađivači gornjih i donjih delova obuće, mesari, frizeri, kovači i slično? Mislim da je ovo neozbiljno. Mi smo reagovali amandmanima da, koliko je moguće, ovde popravimo odredbe Predloga zakona.
Prilikom ostvarivanja posebnih i specijalizovanih programa, predviđeno je da ustanova može da ima i druge saradnike. Nigde nije propisano kakve i s kojom stručnom spremom, čak je kao njihov zadatak navedeno da oni treba samo da doprinose ostvarivanju i unapređenju kvaliteta vaspitno-obrazovnog rada.
Složićete se da doprinos može biti veći ili manji, ili čak veoma mali, a njihov zadatak bi morao da bude da su dužni da obezbede kvalitetan vaspitno-obrazovni rad.
Što se tiče saradnika, samo još jedna primedba, tiče se pedagoškog asistenta. Znam da su i pojedini sindikati tražili da se pedagoški asistenti brišu iz zakona, da ne kažete da smo mi uvek za najradikalnija rešenja. SRS je tražila amandmanom da stručna sprema pedagoškog asistenta bude jasno definisana i da se zna da ustanova može imati samo određen broj pedagoških asistenata.
Čitajući zakon, nekako sam stekla utisak da se broj saradnika vezanih za rad u grupama stalno uvećava, prvo, pomoćni vaspitači, sada, pedagoški asistenti. Plašim se da je ostavljena mogućnost da na svakog vaspitača dođe još dva do tri neka saradnika. Deca više neće znati kome da se obrate. S obzirom na veliki broj nezaposlenih u našim sredinama, a u vezi s težnjom da svi dobijaju radno mesto na budžetu, kao i na veliki broj svastika, sestara i drugih rođaka lokalnih funkcionera, plašim da će jednog trenutka u grupi biti više saradnika nego dece.
Moje kolege će više govoriti o zakonu o učeničkom i studentskom standardu. Samo želim da kažem da je, i pored svega što Ministarstvo čini, nivo učeničkog i studentskog standarda u Srbiji na veoma niskom nivou i da je, takođe, obuhvat učenika i studenata jako nizak.
Smatram da kriterijumi za prijem učenika i studenata u domove moraju biti toliko jasni da spreče zloupotrebe, a da se smanji broj potrebnih dokumenata za konkurisanje. Takođe je potrebno da prava na dodelu stipendija i kredita i uslovi pod kojim se oni vraćaju, ili se učenici i studenti oslobađaju vraćanja kredita, moraju da budu jasni i precizni.
Odredbe kojima se regulišu obaveze i odgovornosti učenika i studenata u ustanovi i odredbe koje regulišu povrede obaveza učenika i studenata, takođe, treba dopuniti. Naš stav je da učenik ili student kome je izrečena vaspitno-disciplinska mera za težu povredu obaveze, a u to, da podsetim, spada upotreba alkohola, unošenje oružja i slično, ne treba više da imaju mogućnost ni da konkurišu za smeštaj u domu, a ne da im se, kako je navedeno u članu 17, samo broj bodova umanji za pet.
U delu zakona – zabrana diskriminacije, nasilja i zlostavljanja u ustanovi, treba posebno voditi računa da se ne pređe u drugu krajnost i da mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti i zaštite napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju, dovedu do ugrožavanja lica koja su, navodno, u ravnopravnom položaju.
Složila bih se s prethodnim izlaganjima da je osnivanje Republičkog fonda za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka samo još jedan pokušaj za široku i komplikovanu koaliciju da zadovolji sve apetite i da će, verovatno, ići na uštrb talentovane dece koja pokazuju izuzetne rezultate, a o ostalim odredbama govorila bih kasnije. Pet minuta ću ostaviti da prokomentarišemo ono što budemo čuli.