Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poštovani građani Srbije, na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, podnela sam amandman, u ime poslaničke grupe SRS, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama, koji se odnosi na član 26. Predloga ovog zakona.
Kao i većina amandmana poslaničke grupe SRS koji se odnose na Predlog ovog zakona, amandman glasi: "Član 26. briše se." Stav je SRS da je neprihvatljivo povećati republičke administrativne takse u uslovima globalne ekonomske krize i teškog socijalnog položaja građana Republike Srbije.
U članu 26. Predloga zakona kaže se: "Za taksene obaveze koje su nastale, a nisu plaćene do dana stupanja na snagu ovog zakona, taksa se plaća u skladu za zakonom koji je bio na snazi u vreme nastanka taksene obaveze ako je povoljniji za obveznika".
Amandman SRS nije, naravno, prihvaćen. Ovim Vlada naizgled pokazuje dobru volju, jer omogućava obveznicima da izmire taksene obaveze u skladu sa zakonom koji je za njih povoljniji.
Kakve li ironije od strane Vlade koja sebe naziva socijalno odgovornom.
U obrazloženju razloga za donošenje ovog zakona, pored usavršavanja načina plaćanja obaveza, na primer elektronskim putem, navodi se i potreba za usaglašavanjem predmeta taksene obaveze sa spisima i radnjama koji su u nadležnosti organa za čiji se rad republička administrativna taksa plaća, bilo da je reč o novim poslovima u okviru nadležnosti organa, izmeni spisa i radnji, odnosno prestanku nadležnosti organa za vršenje pojedinih spisa i radnji za koje je sada propisana taksa. Predlaže se izmena visine taksene obaveze za pojedine spise u cilju usaglašavanja sa složenošću i obimom rada organa u vezi sa njima, kao rezultati inicijativa nadležnih ministarstava i drugih organa za čiji se rad republička administrativna taksa plaća.
Pošto je jasno da se radi o taksama za uverenja, rešenja, potvrde, prepise i druge akte koji su svakodnevno neophodni mnogim građanima Srbije, kojima iznosi od 200, 300, 500 ili nekoliko hiljada dinara i nisu tako beznačajni, kako je moguće da Vlada nije prihvatila ovaj amandman kojim bi se odrekla neznatnih sredstava građana Srbije.
U isto vreme ta ista Vlada, može se slobodno reći, toleriše, sve u duhu evropskih vrednosti, korupciju, jer je Srbija na 85. mestu u svetu po indeksu percepcije korupcije, zajedno sa Albanijom i Crnom Gorom, i spada u zemlje u kojima je korupcija zastupljena u svakoj društvenoj pori. U duhu istih vrednosti, gospodin Živorad Kovačević ističe: "Protiv korupcije ne može da se vodi borba ako je ne predvodi vlast". Prema istraživanjima čije rezultate iznosi "Transparens internešnel", glavni uzrok korupcije u Jugoistočnoj Evropi je nerazvijenost političkog aparata i nedostatak institucionalne snage državnog sistema.
Da li je to isti onaj sistem državnih službenika koji trenutno broji preko 28.000 činovnika? O kom nedostatku institucionalne snage se onda radi? Koliko treba da ih bude da bi imali dovoljno snage za borbu protiv korupcije?
Obzirom da isti izvor korupciju definiše kao zloupotrebu autoriteta za ličnu korist, zamislite koliko bi para država uštedela kada bi 28.000 činovnika bilo apsolutno nekorumpirano i još krenulo u borbu protiv korupcije.
Koliko još državnih službenika treba zaposliti da bi se našao način da se 20.000 preduzeća prisili da radnicima uplati doprinose na platu, ako u budžetu piše da će naplata poreza biti 100 posto? Koliko stručnjaka treba dodatno angažovati i platiti da bi se srpsko zakonodavstvo rešilo problema tzv. povezanih lica, da ne bi vlasnici preduzeća povlačili radnike u novu firmu, pošto iz prethodne izvuku sav kapital, kako bi izbegli potraživanja zaposlenih, a onda ni država ni radnici ne mogu da naplate dug, jer je novonastala firma posebno pravno lice i ne odgovara za prethodne dugove?
Koliko državnih sekretara, trenutno ih je 6, treba da ima u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj da bi baronu Minhauzenu omogućili da namakne pare za gromoglasno obećanih 1.000 evra od besplatnih akcija, od kojih se do kraja ove godine građanima smeši tek dvadesetak?
Stručnjaci smatraju da iz Privatizacionog registra neće biti obećanih 50 evra, već upola manje. Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju, objašnjava da su isplate iz Privatizacionog registra odložene za drugi kvartal 2009. godine, jer kako se kaže, kupuje se vreme kako bi moglo da se dođe do 25 evra. Prvo su obećali 100, a sada 50, međutim, teorijski maksimum je svega 34. Ako bi slučajno isplata bila u prvom kvartalu ove godine, ne bi mogli da računaju ni na 17 evra, pojasnio je Pavlović.
Za razliku od Mlađana Dinkića, koji može ne trepnuvši da obeća šta hoće i šta mu padne na pamet, ozbiljni ljudi, kao što je na primer Danijel Cvetićanin, ekonomista, ne želi ni da komentariše Dinkićeve predizborne izmišljotine. Od 1.000 evra obećanih od akcija, mislim da nećemo dobiti više od 100. Mene sada brinu njegova druga obećanja, kao što su ona sa "Fijatom", rekao je Cvetićanin pre nešto više od dva meseca.
Kao što smo videli već u poslednje vreme, jasno je da i od tih obećanja vezanih za Fijat neće biti skoro ništa. Verovatno su to već uočili i svi građani Srbije, pa zbog toga, po poslednjim istraživanjima, G17 i ne bi prešao cenzus kada bi sada bili izbori. Narod možete slagati jednom, pa i dva puta, ali posle toga čak ni svetska ekonomska kriza ne može da vas opravda i nikakva zajednička lista da vas spase. Ko bi, posle svega što je radio i što nije, Mlađu i stavio na listu? Valjda na izbore niko još ne ide da izgubi.
Mislim da jedino još on sam umišlja da će neko i posle akcija, i posle Krišta i svih njegovih po javnim preduzećima sa astronomskim platama glasati za njegovu ekspertsku stranku, pardon, još i menadžersku. Ili možda cela Vlada sve to odobrava?
Jer, dok se u Vladi još uvek radi na pravilniku i traži se pravo rešenje kako će se ubuduće određivati plate, direktori javnih preduzeća i dalje te iste plate primaju.
Pored visine plata, taj pravilnik koji je u pripremi trebalo bi da precizira i visinu i princip isplaćivanja bonusa, upotrebu službenih automobila, korišćenja telefona, kartica i drugog, pa obzirom koliko treba da bude obiman, njegova priprema može da potraje, a za sve to vreme, novac će se iz državne prelivati u stranačke kase vladajućih stranaka i privatne džepove njihovih najbezobzirnijih aktivista.
Varate se ako mislite da su aktivisti samo oni što lepe plakate i dele flajere i letke. Ovi su za stranke mnogo važniji. Zato će verovatno priprema ovog pravilnika još prilično potrajati.
To što je pre nekoliko dana bord direktora MMF odobrio Srbiji stend-baj aranžman koji je dogovoren još u novembru prošle godine, iako izgleda na prvi pogled povoljno, u stvari znači da od predizbornih obećanja o boljem životu nema ništa, jer ovakve institucije ne pružaju neobavezujuće savetodavne usluge, već je to svakako obavezujući sporazum koji podrazumeva da u ekonomskoj politici naše zemlje za narednu godinu apsolutno ne sme da postoji nikakav prostor za poboljšanje standarda onih koji svoje prinadležnosti primaju iz državne kase. Ko će onda da živi bolje?
I pored svih nagoveštaja da će građani živeti u 2009. godini sve teže, Vlada nije prihvatila amandmane poslaničke grupe SRS i time pokušala da građanima smanji izdatke, već, naravno, razmišlja samo o sebi.
Sada kada stvarno više nema prostora za nerealna obećanja, jer su birači izgubili poverenje, svetska ekonomska kriza je dobrodošla srpskoj Vladi kao odličan izgovor za sve probleme i greške. Valjda smo zato i stekli utisak da joj se većina ministara obradovala, kao da su zaboravili da pre ili kasnije slede izbori, a pitanje je da li će na njima još jednom uspeti da prevare narod ili ne.
Posle svega im neće pomoći ni pare iz državne, ni iz stranačkih kasa. Zamislite samo da je moglo da im padne na pamet i sledeće: ovih dana možete da pratite u štampi predloge za izbor najboljeg preduzetnika u Srbiji u 2008. godini, koji organizuje "Blic", u saradnji sa Bankom Inteza.
Kao kriterijume za izbor stručni žiri navodi: profitabilnost, produktivnost, likvidnost, izvozni potencijal, broj novozaposlenih tokom godine, asortiman novoplasiranih proizvoda, uvođenje tehnoloških inovacija, orijentaciju ka zaštiti okoline i doprinos lokalnoj zajednici.
Ne želeći da umanjim stručnost navedenog žirija, a ni da obeshrabrim ovogodišnje kandidate, koristim ovu priliku da podsetim da je prošle godine ovu nagradu dobila firma "Obuća Pavle" iz Bele Palanke. Sve bi to bilo normalno da vlasnik "Obuće Pavle", uz nagradu od 30 hiljada evra, nije dobio i obavezu da novac uloži u predizbornu kampanju za predsedničke izbore na početku 2008. godine.
Dodeljena direktno iz vrha DS, nagrada je poslužila za podelu paketića i za kupovinu glasova u maloj Beloj Palanci, inače mestu sa najmanjom prosečnom platom u Srbiji. Za "Obuću Pavle" mnoge Palančanke, pominjala sam to ovde i ranije, radile su po garažama, po podrumima i u nemogućim uslovima.
Nije im uplaćivano socijalno ni penziono osiguranje, po istoj ceni šiju cipele, sandale i čizmice, mogu da zarade između 10 i 20 hiljada dinara, nemaju radno vreme, a kada je u pitanju rok, rade i danju i noću.
Ako pitate zašto, odgovoriću vam vrlo jednostavno - zato što je to jedini način da u ovoj varošici, gde ništa od privrede ne radi, zarade bar nešto da bi školovali i prehranili svoju decu. Od obućarskih firmi, ima ih preko 40 registrovanih, a država je omogućila gazdama da posluju kako hoće i rade šta hoće, sve u korist svoju i onih njihovih na vlasti.
Prosto stičem utisak da vlast ništa drugo i ne radi, osim što smišlja načine kako da pare iz državne kase prebaci do svojih ljudi, koji će im omogućiti da ostanu na vlasti dok ne smisle još neku prevaru, kao što su ove napred pomenute.
Ali, postoje glasovi koji nikada nisu i neće biti na prodaju. Koliko god da je odbornika osvajala DS u ovoj maloj varošici, nikada nije bila u normalnoj vlasti.
Od 2000. godine do danas, pet puta su rušili vlast kupovinom odbornika i uvodili privremene mere. I što bi nešto mogla da uradi lokalna vlast, uvek su tu demokrate da to onemogućavaju, da preko svojih u Beogradu onemogućavaju da bilo koja investicija, na koju mogu da utiču, dođe u ovu malu varošicu.
Privremene organe su koristili da rasporede svoje direktore, makar i vršioce dužnosti, koji za par meseci podele rešenja svojim stranačkim aktivistima, pa sledeća vlast neka vidi šta će.
Nikada o građanima nisu razmišljali, pustili su da propadnu sve privatizacije, preduzeća koja su nekada hranila Belopalančane. Pustili su da zamre poljoprivreda, da se ugase sela, a oni i dalje razmišljaju kako da onemoguće one koji su voljom građana došli na vlast.
Znamo mi da sila Boga ne moli, ali građani su tu da procene. Strašno je samo to što, ako se ovako nastavi, ne znam šta će ostati za tu sledeću vlast i šta će ona uopšte moći da uradi.