Pre svega, gospodine Novakoviću, vidim da ste i vi i gospođa Slavica Đukić-Dejanović uveli jednu lošu praksu da ne čitate sve ono što biste trebali da pročitate, zato što narodni poslanici i građani Srbije koji prate ovaj prenos moraju da znaju kakav je stav Vlade o predloženom amandmanu i moraju da znaju da li Zakonodavni odbor smatra da li je amandman pravno moguć ili ne. Vi odmah prelazite na davanje reči podnosiocu amandmana, verovatno na taj način želite da skratite dužinu rasprave i da kupite vreme, ali ja bih vas molio da poštujete Poslovnik i da nam saopštite sve informacije koje su bitne, da bi narodni poslanici u danu za glasanje mogli da znaju da li će da podrže jedan amandman ili ne.
To što Vlada nije prihvatila amandman ne znači da narodni poslanici ne mogu za njega da glasaju. A da bi mogli da donesu pravu odluku u danu za glasanje, moraju da imaju sve informacije koje su bitne za donošenje tako važne odluke, jer se radi o zakonu koji reguliše jednu materiju koja je važna za svaku državu, pa važna je, valjda i za Republiku Srbiju.
Bilo bi lepo kada mnogi od ovih zakona ili neke njihove odredbe ne bi bile primenjene u praksi. Niko od nas ne bi voleo da dođe do rata, do vanrednog stanja ili do potrebe da se angažuje Vojska Srbije itd, ali tako nešto je nažalost u današnjem svetu i te kako moguće. Godine 1999. i, pre toga, verovatno niko nije mogao da pretpostavi da će NATO pakt da bombarduje jednu evropsku državu, pa se to desilo. I te iluzije o nekakvom večitom miru u Evropi očigledno nisu dovoljno osnovane.
Dakle, postoji mogućnost da se ovi zakoni zaista jednog dana primene u praksi, a da nam se ne bi desilo da se ne zna ko šta radi, bilo bi dobro da zakoni budu jasni, precizni, da građani Srbije već sada znaju kakve će im obaveze biti u slučaju da dođe do primene zakona, ovog i svih drugih zakona o kojima mi ovih dana raspravljamo. Nažalost, zakon nisu celoviti. Mi smo na to ukazali više puta. Mnoge odredbe koje moraju da budu regulisane zakonom biće regulisane podzakonskim aktima ministra. To nije dobro. Gomilanje podzakonskih propisa može samo da bude na štetu građana Srbije koji su vojni obveznici i na koje će ovaj i drugi zakoni o kojima raspravljamo biti primenjeni.
Još jedan apel na vas gospodine potpredsedniče, da narodnim poslanicima saopštite sve informacije koje prate jedan amandman, a ne da odmah prelazite na davanje reči. Imate vremena dovoljno, Poslovnik vam apsolutno daje mogućnost da se rasprava zaključi u nekom razumnom roku, ali nemojte i to malo vremena što nam je ostalo da nam ukidate time što ne kažete kakav je stav Vlade o predloženom amandmanu i kakav je stav Zakonodavnog odbora, odnosno nadležnog odbora za pitanja odbrane i bezbednosti. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, opet moram da uputim jednu primedbu, gospodinu Novakoviću, na način kako vi vodite sednicu kada raspravljamo o amandmanima.
Koliko sam shvatio, vi saopštavate stav Vlade i mišljenje Zakonodavnog odbora samo kada su u pitanju amandmani koji su prihvaćeni od strane predlagača, a kada su u pitanju amandmani koji nisu prihvaćeni od strane predlagača, odmah prelazite na davanje reči.
Recimo, bio sam u nedoumici oko amandmana gospodina Konstantina Arsenovića, da li su oni prihvaćeni ili nisu prihvaćeni. Znate, malo je čudno da poslanik vladajuće koalicije podnese toliki broj amandmana na Predlog zakona koji je sačinila, u političkom smislu, njegova vlada, gde je njegov predstavnik i šef partije potpredsednik Vlade.
Dakle, bilo bi dobro da kažete kakvo mišljenje Vlada ima o tome kakvi su amandmani, da li ih prihvata ili ih ne prihvata. To je od izuzetnog značaja, ne zbog narodnih poslanika, svi smo mi dobili u materijalu mišljenje Vlade i stav Zakonodavnog odbora, ali zbog građana Srbije koji prate ovaj prenos. Vi ste imali slučaj nedavno prilikom rasprave kod Predloga zakona o dijaspori, da šef Poslaničkog kluba ZES ima sijaset primedbi na Predlog zakona koji dolazi od, uslovno rečeno, njene vlade.
Opet imate situaciju da poslanik vladajuće koalicije podnese desetak vrlo solidnih amandmana na Predlog zakona koji dolaze od te iste Vlade, a ne znamo šta Vlada misli o tome. U pitanju su izuzetno važni zakoni koji ni na koji način nisu nebitni.
Što se tiče ovog amandmana koji sam podneo na član 138, radi se o jednoj životnoj situaciji. Radi se o tome da je regrut koji na dan stupanja na snagu ovog zakona navršio 30 godina života, nije otišao na odsluženje vojnog roka, a teritorijalni organ utvrdi da nije izbegavao vojnu obavezu.
Pitam – šta će se raditi u takvoj situaciji? SRS smatra da takvog građanina treba uputiti na odsluženje vojnog roka bez preduzimanja zakonom propisanih mera.
Postavlja se pitanje – da li je ovakva situacija moguća? Moguća je. Moguće je da vojna administracija nije bila ažurna. Čovek je navršio 30 godina života, a bez svoje krivice nije upućen na odsluženje vojnog roka. Šta onda da se radi u toj situaciji? Da se takav savestan građanin uputi na odsluženje vojnog roka, bez preduzimanja bilo kakvih zakonom određenih mera.
Onda vlada je dala sledeće obrazloženje: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što su regruti stariji od 30 godina, u statusu produžene regrutske obaveze...'' (sada ima jedan deo rečenice koji zaista ne razumem) ''i koji su na zakonom propisan način odlagali služenje vojnog roka do 35 godine života. Na taj način, a u skladu sa članom 61. stav 4. Predloga ovog zakona, ne mogu se obavezati posle granice od 30 godina života.''
Ovde kažete – neko može da odlaže služenje vojnog roka do 35 godine života, a mi kažemo – ''oni koji su navršili 30 godina života upućuju se na odsluženje vojnog roka'', a Vlada kaže – ne mogu se obavezati posle granice od 30 godina života. Potpuno besmisleno obrazloženje. Apsolutno nije shvaćena suština ovog amandmana. To je dokaz više koliko je Vlada neozbiljno pristupila razmatranju ovih amandmana.
Zato mi, gospodine Novakoviću, insistiramo da čujemo kakvo je to genijalno mišljenje Vlade o predloženim amandmanima. Ne zbog narodnih poslanika, kao što vi kažete – dobili smo u materijalu, zbog građana koji prate ovaj prenos. Mi se ne obraćamo samo jedni drugima, ne obraćamo se samo predstavniku Vlade, koga, uzgred budi rečeno, i nema ovde, nego se obraćamo građanima. Sutra će na te građane da se primenjuju odredbe ovog zakona. Zbog njih ovo i govorimo, da znaju šta im Vlada sprema.
Vi kažete – dobili ste u materijalu! Ako je to tako, ukinite TV prenose, šta onda imaju građani da gledaju nešto što oni nisu dobili u materijalu, baš zbog toga što nisu dobili, građani moraju biti informisani o tome šta se dešava u Narodnoj skupštini. Kako je moguće da šef poslaničke grupe vladajuće koalicije saspe onakvu salvu primedbi na Zakon o dijaspori?
Kako je moguće da gospodin Konstantin Arsenović predloži više od 10 amandmana na Predlog zakona koji dolazi od Vlade koju on podržava? To je zbog građana bitno! Nama narodnim poslanicima je mnogo toga jasno, ali bi bilo dobro da građani vide kako funkcioniše ta vladajuća koalicija koja im je obećavala brda i doline.
Sada, kada je došlo da se usvajaju ti, navodno, reformski i evropski zakoni – nešto škripi. Zbog toga smo tu primedbu, gospodine Novakoviću, uputili.
Bilo bi dobro da tu primedbu uvažite i da nam zaista kažete kakvo je mišljenje Vlade o svim amandmanima, bez obzira na to ko je podnosilac amandmana i bez obzira na to da li Vlada prihvata ili ne prihvata ovaj amandman.
Molim vas, da mi ovo vreme što sam produžio računate kao vreme ovlašćenog predstavnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ste, gospođo Čomić, brutalno prekršili član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije zato što vi, kao predsedavajući, nemate pravo da komentarišete politički stav bilo kog narodnog poslanika i ne možete da date paušalnu ocenu da će Slađan Mijaljević da pogleda stenogram, pa da će onda da shvati koje članove Poslovnika je povredio. Ako je povredio neki član Poslovnika, vi ste dužni, kao predsedavajuća, da kažete – gospodine Mijaljeviću, povredili ste taj i taj član Poslovnika. Gospodin Mijaljević ni na koji način nije imao nameru da dezavuiše Ustav.
Ako ste primetili, gospođo Čomić, intencija je poslaničke grupe SRS da ukaže na činjenicu da je Vlada Republike Srbije ovakvim predlogom zakona prekršila Ustav Republike Srbije, i to član 45, koji uopšte ne govori o civilnoj službi, nego se govori o pravu pojedinih građana Srbije koji imaju svoja verska ili neka druga ubeđenja, da služe vojni rok bez oružja, a služenje vojnog roka bez oružja i civilna služba su dve potpuno odvojene kategorije.
Civilnu službu Ustav Republike Srbije ne poznaje. Ako je nekome trebalo da skrenete pažnju da je prekršen Ustav, trebalo je da to učinite Vladi Republike Srbije i ovde prisutnom predstavniku Vlade, gospodinu Šutanovcu, a nikako bilo kom poslaniku iz SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, prekršen je član 106. i član 113. Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle, u članu 106. piše da se opomena izriče narodnom poslaniku, između ostalog, ako prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, odnosno ometa govornika ili na drugi način ugrožava slobodu govora, a u članu 113. piše da se odredbe ovog Poslovnika o redu na sednici Narodne skupštine primenjuju i na sve druge učesnike na sednici, pored narodnih poslanika, a shodno se primenjuje na sednicama odbora i drugih radnih tela Narodne skupštine.
Dakle, gospođo Čomić, gotovo da nema nijednog narodnog poslanika SRS a da mu gospodin ministar ne dobacuje na razne načine, ili se podsmeva ili pravi podsmešljiv izraz lica, ili čavrlja sa vama, ili sa svojim kolegama, ili nas poziva da sa njim čak neformalno komuniciramo. Dakle, ako gospodin ministar smatra da neki stav bilo kog narodnog poslanika SRS ili bilo kog drugog narodnog poslanika nije u skladu sa njegovim političkim opredeljenjem, treba da se javi za reč i da onda sa nama komunicira na formalan način, da ga čujemo.
Ovako, zaista se na jedan tužan način ugrožava dostojanstvo Narodne skupštine.
Moguće je da je gospodin ministar prepametan, pa da ga mi ne razumemo šta on to u stvari nama ovim predlogom zakona poručuje, ali ga pozivam da nam tu svoju pamet saopšti na zvaničan način, da se javi za reč, uključi mikrofon, pa da čujemo šta je to epohalno u ovom predlogu zakona koji je ceo, od početka do kraja, suprotan upravo članu 45. Ustava Republike Srbije.
Vas molim, gospođo Čomić, ako ste mogli da prebacujete Slađanu Mijaljeviću za povredu Poslovnika koja ne postoji, da skrenete pažnju gospodinu Šutanovcu da se upristoji. Dakle, mi ovde nismo njegovi posilni, mi ovde nismo zaduženi da mu kuvamo kafu u Ministarstvu.
Mi smo narodni poslanici i molim vas da zaštitite i instituciju i funkciju narodnog poslanika. (Aplauz.)

Javljam se po Poslovniku.
Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 101, i to stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, zato što je kolega Čikiriz, iz meni potpuno nepoznatih razloga izneo čitav niz neistinitih kvalifikacija o SRS. Gospodine Čikiriz, od kada je SPO došao pod američku kontrolu, hoćete da izbrišete sećanje građana Srbije.
Da vas podsetim, opštinski odbori SPO su tokom 1991. godine vršili javne upise dobrovoljaca u takozvanu Srpsku nacionalnu gardu. Da vas pitam, kojoj stranci je pripadao pokojni Đorđe Božović – Giška?
Kojoj stranci je pripadao pokojni Branislav Vojinović – Dugi? Kojoj stranci je pripadao pokojni Beli? Gde je to poginuo Giška? Da li dok je lovio zečeve na Kosmaju ili dok je branio srpski narod i borio se protiv ustaša na Gospiću? Kako je sada to odjedanput to postalo besmisleno? Ronili ste suze nad kovčegom Đorđa Božovića – Giške. Da li je on to poginuo iz besmislenih razloga? Je l' on to izmislio Franju Tuđmana? Je l' on to izmislio povampireno ustaštvo nezavisnoj državi Hrvatskoj?
Što se tiče tradicije, gospodine ministre, vi izgleda niste čuli za Milunku Savić. Ispada da ste vi izmislili pojam – žena u vojsci. U čijoj se to vojsci borila Milunka Savić i bila odlikovana najvišim srpskim vojničkim odlikovanjima, zato što je bila najbolja žena bombaš u Prvom svetskom ratu? Ispada da mi Srbi nismo imali žena u vojsci dok Dragan Šutanovac nije postao ministar odbrane.
CIA zna mnogo, gospodine Šutanovac, ali o srpskoj istoriji zna ipak nedovoljno. Razumem da su oni vas na kursu obučavali razne stvari, ali vam izgleda nisu rekli da je u Prvom svetskom ratu postojala žena koja se zvala Milunka Savić. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da će Vojislav Šešelj kada se vrati u Srbiju mnogo bolje da odgovori gospodinu Draganu Šutanovcu od mene. Ali, bilo bi dobro da nam Dragan Šutanovac kaže – koliko je to dobrovoljaca SRS poslala u ispomoć Iraku? Gde su to oni obučavani? Kako su oni to ratovali?

A što se tiče vas, gospodine Čikiriz, vi ste sami priznali da ti ratovi koji su vođeni 90-tih godina nisu bili besmisleni. Vi sada kažete – predložili smo formiranje ''srpske garde'', zato što je formirana hrvatska, ustaška vojska. Kako onda besmislen rat? Šta je trebalo da radi srpski narod u tadašnjoj Srpskoj Autonomnoj oblasti Krajini? Da doživi pokolj kao što je bio 1941. godine?! Uopšte ovde ne govorimo o komunističkim generalima iz JNA, ovde govorim o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog naroda u tadašnjoj Srpskoj Autonomnoj oblasti Krajini. Taj narod nije imao drugo rešenje, nego da se digne na oružje. Tuđman je, to ste vi, takođe, priznali, 1989. godine rekao jednom američkom novinaru u Nemačkoj – da će u Krajini da poteče krv, isto kao što je bilo u nezavisnoj državi Hrvatskoj.

SPO, gospodine Čikiriz, ne znam da li ste tada bili član te stranke, ali 1990. godine nije bilo sela u Srbiji gde bandere nisu bile oblepljene kartama Velike Srbije, koje je štampala ne SRS, nego SPO. Vi ste se toga odrekli. Zašto ste se odrekli ne znam.

Gospodin Šutanovac je izgleda zaboravio da DS nije došla prvi put na vlast 2000. godine. Pa, čiji su bili ministri u Vladi Milana Panića, gospodine Šutanovac? Vojska je bila pod saveznom kontrolom, to je bilo Savezno ministarstvo. Vaši ljudi su sedeli u Saveznoj vladi Milana Panića. Vaš koalicioni partner je bio, koliko se sećam, ministar inostranih poslova u vreme NATO agresije, kada je Zoran Đinđić uz pomoć kriminalaca pobegao iz Srbije u Crnu Goru, a iz Crne Gore u Nemačku, pa iz Nemačke pozivao da se ruši režim Slobodana Miloševića tako što će da se intenziviraju NATO udari na srpske vojne i civilne ciljeve u Srbiji. Tada je bila javna tajna da što više bombi padne na Srbiju, da će pre pasti Slobodan Milošević.

O tome se radi, a vi ste sve to zaboravili. Mislite da istorija ide samo vama u prilog. Nije baš tako. Ne počinje istorija samo od 2000. godine, valjda je bilo istorije i pre toga. Izgleda da mi ovde prisustvujemo nekoj vrsti porodične svađe DS i SPO, pa sad ne mogu da se dogovore ko je šta radio 90-te, 1992. i 1999. godine, ko je koga podržavao i ko je kakve funkcije vršio. Nemam ništa protiv da se vi svađate o tome, ali nemojte da koristite Narodnu skupštinu. Kada sednete u restorane vi te vaše brakorazvodne parnice rešite mimo građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, rasprava koja se danas vodi ovde o amandmanima na Predlog zakona o civilnoj službi je u velikoj meri besmislena.
Mi razgovaramo o jednom predlogu zakona koji je ceo od prvog do poslednjeg člana suprotan Ustavu Republike Srbije. Ovim predlogom zakona u pravni sistem Republike Srbije pokušava se uvesti jedna kategorija koju Ustav Srbije ne poznaje. Ono što poznaje Ustav Srbije jeste Vojska Srbije kao jedan specifičan državni organ i podrazumeva dva vida služenja u Vojsci Srbije. Jedan vid služenja je onaj klasičan koji je star vekovima, to je služenje Vojske sa oružjem i drugi vid služenja vojnog roka jeste služenje vojnog roka bez oružja. Predlogom zakona uvodi se neka treća kategorija koju Ustav Srbije ne poznaje, a to je tzv. civilno služenje vojnog roka ili civilna služba u Vojsci Srbije.
Taj famozni član 45, na koji se poziva predlagač zakona, i koji je tobože osnov zašto treba odbiti sve amandmane SRS glasi ovako: "Lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oruža. Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom". Dakle, jedina mogućnost koju dopušta Ustav Srbije jeste da neko služi Vojsku, ali da ne nosi oružje. Ali da neko uopšte ne ide u Vojsku, odnosno da obavlja tu tzv. civilnu službu, to Ustav Srbije ne dopušta.
Iako je Srbija zaista pravna država, mada mi sumnjamo da jeste, nažalost, Ustavni sud će morati ovaj zakon ukoliko ga vi usvojite da stavi van snage, zato što uvodi neku kategoriju koja je direktno suprotna Ustavu. E, sada, da ironija bude veća, predlagač zakona se upravo poziva na član 45. i navodno je član 45. Ustava razlog zašto treba odbiti naše amandmane.
Ne, član 45. Ustava je razlog zašto treba prihvatiti sve amandmane SRS, zato što se amandmanima SRS štiti i brani ustavni poredak Republike Srbije. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, budući da je u toku ove poslepodnevne rasprave gospođa predsedavajuća izigravala političkog advokata gospodina ministra odbrane, pošto on očigledno nije dovoljno sposoban da se sam brani od napada opozicije, evo, ja ću da kažem ono što je Vojislav Šešelj izneo na konferenciji za štampu SRS koja je održana, u sredu, 29. avgusta 2001. godine, o tome šta se dešavalo u Srbiji 1999. godine i ko stoji iza pojedinih ubistava.
Ja sam danas podneo Ministarstvu unutrašnjih poslova...

Dame i gospodo narodni poslanici,  mislim da svi građani Srbije mogu da vide kako se poštuje dostojanstvo ove Narodne skupštine i koliko u Srbiji ima demokratije. Zaista je uveden ''ćut parlamentarizam'' u Srbiju, čim kažete nešto …

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je tužna država u kojoj ministra odbrane brani jedna osoba suprotnog i nežnijeg pola.
Obavestio sam ih u prvom dopisu da su Zoran Davidović-Ćanda i Branko Jevtović-Jorga, ubili Slavka Ćuruviju …

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, mislim da je ovo najbolja slika kako DS zamišlja demokratiju i parlamentarizam u Srbiji, ali dobro, mislim da su građani Srbije još 2001. godine dobili sva potrebna obaveštenja i informacije upravo od Vojislava Šešelja.
Što se tiče Predloga zakona o civilnoj službi, jasno je da je on usmeren protiv elementarnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije. Dakle, Ustav Srbije ne poznaje nikakvo civilno služenje vojnog roka, da je ustanova civilnog služenja postojala, recimo, u vreme srpsko - turskih ratova, da je postojala u vreme Prvog i Drugog svetskog rata, pitanje je da li bi danas bilo Srbije.
Ovde se postavlja još jedno pitanje, ono je više logičko-jezički problematično nego pravno. Sada ispada, onaj koji ide na civilno služenje vojnog roka, on ima savest, onaj koji ide u Vojsku on je nesavestan, pa onaj ko se opredeli da, umesto da nosi pušku i da služi Vojsku, čuva babe u staračkom domu – on je savestan čovek, a onaj ko, recimo, brani granicu Srbije prema Bugarskoj ili prema Rumuniji, on je nesavestan. Sada vidite do koje mere je Vlada Srbije Vojsku Srbije zaista svela na apsurd.
Dalje, ovim Predlogom zakona se potpuno širi lista uslova pod kojima neko može da služi Vojsku bez oružja, na stranu to što vi poistovećujete služenje Vojske bez oružja sa civilnim služenjem, očigledno ste pobrkali babe i žabe. Ovde se radi o tome da vi proširujete Predlogom zakona nešto što je Ustavom regulisano.
Ustav kaže – može neko da služi Vojsku bez oružja, ali samo iz verskih ili drugih ubeđenja, a vi u Predlogu zakona kažete – iz verskih, moralnih ubeđenja ili iz drugih razloga. Sada se postavlja pitanje – koji je to drugi opravdan razlog? Dođe mamin i tatin sin u Ministarstvo odbrane i kaže – ja sam emotivno vezan za svoje zlatne ribice u akvarijumu, ja ne mogu od njih da se odvojim i da služim Vojsku.
A vi ćete da kažete – pa, to je opravdan razlog, vezan je za svoju mačku, za svog psa, za svoj kompjuter, za svoj laptop, za svoje igrice, kako dete da ide u Vojsku. Vi ćete da kažete – to je opravdan razlog, nemoj da ideš da služiš Vojsku, nego kao tobože idi na civilno služenje vojnog roka.
Ne znam u kojoj državi na svetu kojoj preti agresija, kojoj preti gaženje njenog teritorijalnog integriteta mogu da se dese ovakve stvari. Ispada da Srbija nema nikakvih bezbednosnih izazova, da niko ne ugrožava naš teritorijalni integritet, da nema nikakvih paravojnih formacija na teritoriji Srbije, da nije okupiran deo Srbije od strane šiptarskih terorista i NATO pakta, da niko ne preti teritorijalnom integritetu Srbije u Vojvodini i da sada mi možemo da se igramo sa Vojskom, da mešamo služenje Vojske sa oružjem, bez oružja, sa civilnim služenjem, da uvodimo nešto čega u stvari nikada nije bilo u srpskoj istoriji.
Jasno je da onaj ko danas glasa za Predlog zakona o civilnoj službi, glasa protiv toga da Srbija nema Vojsku, glasa protiv elementarnih nacionalnih i državnih interesa. Ne znam, gospodine ministre, da li ste vi upoznati sa činjenicom da su, recimo, Hrvatska i Albanija nedavno primljene u NATO pakt, ne znam da li znate da u Sremu, koji se naslanja na ovu neistorijsku granicu sa Hrvatskom, nema nijedne kasarne Vojske Srbije, sem u Sremskoj Mitrovici, a Hrvatska ušla u NATO pakt. A u Hrvatskoj se na hrvatskoj RTV direktno prenose koncerti Marka Perkovića-Tomsona, koji slavi Jasenovac i Staru Gradišku i Maksa Luborića i pokolje nad Srbima.
Šta će sutra biti ukoliko ta i takva Hrvatska u okviru NATO saveza krene da ostvari svoj plan – Hrvatska do Zemuna, ko će da brani građane Vojvodine, građane Srema, ko će da brani, na kraju krajeva, i pojedine beogradske opštine koje bi po tom hrvatskom planu trebalo da se nađu u ''nezavisnoj državi Hrvatskoj''?! Kada se kaže ''Hrvatska do Zemuna'', to znači i Novi Beograd i Zemun. Ko će da ih brani? Jedna kasarna koja ima 200 vojnika.
Vi se ovde nonšalantno odnosite prema ovom problemu, ne umete da uđete u argumentovanu raspravu sa narodnim poslanicima, nego vas štiti predsedavajuća time što ima moć da isključi dugme. Nije problem isključiti dugme jednom narodnom poslaniku, problem je što ćete vi da ugasite svetlo u Srbiji. Neće imati ko da brani ovaj narod. (Aplauz.)
Ali, lako je vama, vi imate rezervnu otadžbinu, vi ste 2000. godine dovedeni u Srbiju da uradite plan koji je smislio neko drugi i kada se taj plan završi, vi ćete da odete, ali ljudi koji žive u Srbiji nemaju gde da odu, to je razlika između vas, koje štiti to dugme na stolu predsedavajućeg, i ostalih građana Srbije, to je drastična razlika. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici,  mislim da je skandalozno samo po sebi da se vodi rasprava o jednom neustavnom Predlogu zakona, a da nijedan predstavnik, odnosno poverenik predlagača, Vlade  Republike Srbije, nema potrebu da uzme učešće u ovoj raspravi.
Mi smo danas čuli od predstavnika vladajuće koalicije čitav niz reči koje da su se čule negde u nekoj demokratskoj zapadnoj državi, pitanje je da li bi takav narodni poslanik prošao baš bez bilo kakvih konsekvenci. Mi smo, recimo, čuli da je patriotizam jedna potpuno izmišljena, nepostojeća ideologija, da je braniti svoju državu – učešće u jednom besmislenom ratu, da su Srbi imali nekakve koncentracione logore i da je bilo opravdano da se prema Srbima i Srbiji, odnosno bivšoj Jugoslaviji vodi onakva zločinačka politika suprotna međunarodnom pravu, kakva je vođena od 1991. godine.
Mi imamo ovde situaciju da nam Predloga zakona obrazlaže čovek koji se otvoreno zalaže za priključivanje Srbije NATO paktu. Mi imamo situaciju da se pojedine političke partije koje učestvuju u Vladi Srbije i koje podržavaju Vladu Srbije otvoreno zalažu za učešće Srbije u NATO paktu, da se organizuju seminari o tome da Srbija treba da uđe u NATO pakt, a na tim seminarima učestvuju ljudi iz američke ambasade.
Hvale se na tim seminarima koji je nedavno održan u Novom Sadu, da je najveće dostignuće u reformama Vojske Srbije i našeg odbrambenog sistem činjenica da je danas, u 2009. godini, broj vojnika Vojske Srbije sveden na brojku od 30.000. To ne kaže SRS, to kaže politički savetnik u američkoj ambasadi u Beogradu, oni se hvale da su uspeli sa projektom koji je počeo od 2000. godine – da nema više Vojske Srbije, odnosno da ima samo na papiru, da je broj vojnika Vojske Srbije sveden na najmanju moguću meru. Kažu, to je NATO standard.
I Turska je u NATO paktu, i vidite koliko ima vojnika, koliko ima borbenih aviona, koliko ima tenkova. Koliko Bugarska ima vojnika, dva puta više nego Srbija, a član je NATO pakta.
Kako to neki standardi važe za neke države, a za neke države ne važe?
Svako ko se malo razume u geopolitiku, geostrategiju zna da položaj Srbije danas, na početku 21. veka, nije isti kao položaj mnogih država danas u Evropi. Lako je nekom državama. Niko ne preti njihovom teritorijalnom integritetu. Niko ne proteruje njihov narod sa njegovih vekovnih ognjišta. Niko ne preti otcepljenjem dela teritorije njene države. U Srbiji se sve to dešava!
Umesto da Vlada Srbije predloži zakone kojima će se štititi elementarni, nacionalni i državni interes, da jača Vojsku Srbije, ne, mi radimo sve da Vojske Srbije nema. Stvara se teren, omekšava se mozak građana Srbije, da bi im se u jednom momentu saopštilo – ljudi, nema drugog rešenja, moramo da uđemo u NATO pakt. Nema ko drugi da nas štiti, sem da stanemo pod taj bezbednosni kišobran NATO pakta.
Što se tiče SRS, preduzećemo sve mere demokratske i političke borbe da Srbija nikada ne uđe u NATO pakt, da srpski vojnik nikada ne učestvuje u nekakvim operacijama koje se vode u Iraku, Avganistanu, bilo gde u svetu, po američkim interesima. Ako je ministar odbrane spreman da pogine za američke interese, neka on to uradi, neka ne šalje srpsku decu. Kakve veze imaju srpska deca sa ratom u Iraku i Avganistanu?
Da li smo mi stvorili Al Kaidu? Da li smo mi početkom 80-tih godina podržavali Sadama Huseina, pa posle okrenuli ćurak naopako? Što mi da se mešamo u tuđe stvari. Što mi da ginemo za račun američkih i engleskih trgovaca narkotika.
Ako se ministru odbrane učestvuje u tome, neka učestvuje zajedno sa svojim advokatima, saveznicima, pomoćnicima, oficirima, nemamo ništa protiv, ali nemojte da šaljete drugu decu. Nemojte da budete dobrovoljni davaoci tuđe krvi. Pokažite na ličnom primeru da ste spremni da poginete za američke interese, pa kada vi to uradite, možda nas i ubedite da to zaista i treba da se radi. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nedavno je takozvana kosovska agencija za privatizaciju pokrenula postupak privatizacije dela imovine "Ineksa" na Brezovici. U pitanju su sledeći objekti: "Brvnara mala" i "Brvnara velika", kao i "Gradska kafana". Vlasnici ove imovine su u 51% Javno preduzeće "Skijališta Srbije", a vlasnik 49% ovog kapitala jeste ''Fond Ineks-Intereksport'' A.D. Beograd. Radi se o pokušaju još jedne pljačke srpske državne imovine na Kosovu i Metohiji.
Ako pogledate prospekt koji je objavila kosovska agencija za privatizaciju, videćete da je svaki od ovih objekata procenjen, da je njegova početna vrednost procenjena na 20.000 evra. Stvarna tržišna vrednost ovih objekata je naravno nekoliko puta veća. Očigledno je da se radi o pokušaju da takozvane kosovske vlasti, uz asistenciju Euleksa, privatizuju nešto što nije njihovo, što je deo državne imovine Republike Srbije i to po ceni koja je zaista skandalozna i koja je ponižavajuća.
Ono što je problem u celoj ovoj priči jeste činjenica da iza ovog pokušaja privatizacije srpske državne imovine na Kosovu i Metohiji stoji izvesni Aleksandar Janićijević, direktor "Ineks ski-centra" na Brezovici.
Inače, u pitanju je čovek koji istovremeno vrši i funkciju zamenika predsednika opštine Štrpci, ali ne one srpske opštine Štrpci već te takozvane šiptarske paralelne opštine Štrpci i očigledno je da se sve ovo radi u interesu takozvane kosovske vlade, u interesu takozvane kosovske agencije za privatizaciju i naravno u interesu Euleksa.
Moje pitanje u ime SRS je sledeće – šta će Vlada Republike Srbije da preduzme da bi se sprečila ova nazoviprivatizacija, u stvari pljačka državne imovine Republike Srbije na Kosovu i Metohiji?
I, konačno – šta će vlasnici ovog kapitala, pre svega Javno preduzeće "Skijališta Srbije", koje je pod patronatom Mlađana Dinkića i njegovog Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, da preduzmu protiv Aleksandra Janićijevića, čoveka koji bi po definiciji trebalo da štiti srpske interese na Brezovici, a u stvari otvoreno radi za interes Šiptara, odnosno interes Euleksa?
Dakle – koje će mere Vlada Republike Srbije i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da preduzmu protiv ovog čoveka koji istovremeno obavlja funkciju u toj šiptarskoj lokalnoj samoupravi, u opštini Štrpci?
Samo da podsetim predstavnike Vlade, koji su ovde prisutni, da Brezovica nema samo turistički značaj za Republiku Srbiju, već i izuzetan strateški značaj.
Koristim ovu priliku, dame i gospodo iz Vlade Republike Srbije, da vam prenesem poruku Srba iz opštine Štrpci, da su spremni da pod vođstvom predsednika opštine Štrpci, srpskog radikala Zvonka Mihajlovića, telima brane ovu imovinu i da neće dozvoliti pljačku srpske državne imovine na Kosovu i Metohiji. U pitanju je imovina koju je godinama stvarala Republika Srbija, a održavali, pre svega, Srbi iz opštine Štrpci. Dakle, Srbi iz opštine Štrpci i SRS u Štrpcu, kao i Zvonko Mihajlović predsednik opštine Štrpci neće dozvoliti da se ova imovina proda, ma šta o tome rekla takozvana kosovska agencija za privatizaciju.
A vas, gospodo iz Vlade, pozivamo da preduzmete mere kod vaših prijatelja iz Euleksa da se ovaj sramni postupak privatizacije zaustavi i da se smeni Aleksandar Janićijević, čovek koji otvoreno krši interese srpskog naroda koji živi na Kosovu i Metohiji, a pogotovo Srba iz opštine Štrpci. (Aplauz.)

Dame gospodo narodni poslanici, pre svega moram da kažem u ime Poslaničke grupe SRS da je skandalozno da se po ko zna koji put u Narodnoj skupštini Republike Srbije spaja rasprava o tačkama dnevnog reda koje između sebe apsolutno ničim nisu povezane.
Zaista bi bilo dobro da nam predstavnici vladajuće koalicije objasne šta je to u materijalnom smislu suštinski istovetno u Predlogu odluke o izboru Saveta Republičke agencije za poštanske usluge, Liste kandidata za člana Saveta RRA, zatim, Predlozi odluka o prestanku sudijske dužnosti, onda, Predlog za izbornog člana prvog sastava Visokog saveta sudstva iz reda advokata, Predlog za izbor izbornog člana prvog sastava Državnog veća tužilaca iz reda advokata, Predlog odluke o dopunama odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije?
Dakle, Narodna skupština Republike Srbije, ovo je već ko zna koji put, spaja u raspravi babe i žabe. To je još jedna potvrda činjenice da je vladajućoj koaliciji stalo jedino do toga da Narodnu skupštinu pretvori u jednu veliku fabriku u kojoj se radi na normu. Normu je odredio neko van Republike Srbije, a mi smo sada svi dužni da tu normu ispunjavamo. Kada god se završi neki saziv Narodne skupštine vlast kaže – pa, eto, taj saziv Narodne skupštine je usvojio toliko i toliko zakona i doneo toliko i toliko odluka.
Koliko se tih zakona primenjuje u praksi? Kakav je njihov kvalitet? Do koje mere su ti zakoni zaista u funkciji poboljšavanja života građana Republike Srbije? To se niko ni ne pita, ali bitno je da smo doneli 100, 200, 300 zakona, da smo spojili nešto što je nespojivo da završimo što pre raspravu i da pristupimo glasanju.
Ispada da je Narodna skupština mašina za glasanje, ne za argumentovanu raspravu, ne za sučeljavanje mišljenja nego za glasanje – hajde da brže-bolje izglasamo ono što su nam predložili ljudi iz Vlade, ono što su nam predložili neki drugi ovlašćeni predlagači, ali bez mnogo rasprave.
Kakva argumentovana rasprava, kakva suštinska rasprava, kakva kvalitetna rasprava može da se vodi o tačkama dnevnog reda koje blage veze jedna sa drugom nemaju?!
Pošto govorimo o nekim temama koje interesuju sve građane Republike Srbije, a nalaze se sticajem okolnosti direktno ili indirektno kao tačka dnevnog reda ove sednice, bilo bi dobro da se o tim temama kaže nešto više.
Jedna od tema koja i te kako zanima sve građane Republike Srbije jeste pitanje direktnih TV prenosa svih sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Kao što je poznato, u vreme Slobodana Miloševića, tadašnja opozicija koju je predvodila DS, tvrdila je da bez direktnog TV prenosa nema demokratije u Srbiji.
Posle toga, uvrežila se jedna sintagma – da su direktni televizijski prenosi neka demokratska tekovina, koja se ni na koji način ne može dovoditi u pitanje. Međutim, mi smo svedoci u toku 2009. godine da to baš nije tako, da je to jedna demokratska tekovina, ali koja može da se dovodi u pitanje i koja se na razne načine dovodi u pitanje.
Sve je počelo sa odloženim prenosima sednica Narodne skupštine u neke sitne sate, kada je mali broj građana Srbije mogao da prati te odložene prenose, zbog toga što je Radio televizija Srbije sebe opravdavala činjenicom da je navodno ranije preuzela neke obaveze, koje se tiču prenosa, po pravilu nekih sportskih događaja, pa da zbog toga nije mogla u celini da direktno prati i prenosi sednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Odluka kolegijuma RTS da nastavi saradnju sa Narodnom skupštinom i da prenosi zasedanja Skupštine Srbije, ali uz navodno poštovanje programske i uređivačke samostalnosti Javnog servisa i njegovih ranije preuzetih dužnosti, u najmanju ruku je nekorektno i nije baš sasvim u duhu tih demokratskih tekovina kojima se hvalite.
U pismo koje je upućeno, vi znate gospođo Đukić-Dejanović o čemu se radi, dakle, u pismu upućenom predsedniku Narodne skupštine, analiziraju se zaključci parlamentarne Radne grupe za razmatranje pitanja televizijskih prenosa sa sednica Narodne skupštine. Kolegijum RTS je zaključio da to nije zakonska obaveza Radio televizije i da je to jedino moguće, ukoliko Narodna skupština plati polovinu navodnih troškova od milion evra.
Šta govore činjenice? Skupštinski prenosi su natprosečno gledan program na Drugom kanalu RTS.
Prosečna dnevna gledanost Drugog programa je između 0,8 i 1,3, a prosečna gledanost skupštinskih prenosa najčešće je dvostruka, a neretko skupštinski prenosi imaju ubedljivo najveću gledanost na Drugom programu RTS, čak i veću od vrhunskih sportskih događaja. To samo potvrđuje da gledaoci i te kako žele da prate skupštinske prenose i da je to, pre svega, moralna obaveza RTS, kao javnog servisa, da obezbedi.
RTS je preduzeće sa državnim kapitalom i da nije pomoći države, odnosno Republike Srbije i budžeta Republike Srbije, RTS bi sigurno poslovala sa daleko većim gubicima nego što sada posluje. Recimo, samo u 2007. godini Vlada Srbije je otpisala obaveze RTS u iznosu od skoro dve milijarde dinara i izdvojila je iz budžeta oko 11 miliona evra za nabavku tehničke opreme RTS. Ako se ove činjenice imaju u vidu, onda se dolazi do samo jednog mogućeg zaključka, a to je da RTS mora da obezbedi kontinuirano prenošenje sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Nedopustivo je da se dešava ono što se dešavalo u prethodnom periodu, a vezano je za te takozvane odložene prenose. Ti odloženi prenosi u velikoj meri narušavaju dostojanstvo Narodne skupštine, narušavaju dostojanstvo građana Republike Srbije.
Nije tačno da se sednice Narodne skupštine ne prate. I te kako se prate. To pokazuju parametri i same RTS. Dakle, građane Srbije i te kako zanima šta je to što se dešava u Narodnoj skupštini. Za SRS je nedopustivo da se prekine ta dugogodišnja tradicija prenošenja sednica Narodne skupštine Republike Srbije.
Naravno, vladajućoj koaliciji je u interesu da tih prenosa bude u što manjoj meri, da bude odloženih prenosa, a verovatno bi im bilo najlakše kada tih prenosa ne bi bilo. Sada se postavlja pitanje – zašto je vladajućem režimu neophodno da tih prenosa nema i da građani Srbije ne znaju šta se to dešava u Narodnoj skupštini Republike Srbije? Za to postoji više razloga. Jedan od razloga je sledeći: vlast u Srbiji je očigledno počela da priprema građane Republike Srbije za donošenje odluke o priključivanju Srbije NATO paktu. Danas već i mala deca u Srbiji znaju da postoje neke stranke u Vladi Srbije koje se otvoreno zalažu za priključivanje Srbije NATO savezu. Pre svega, tu mislim na SPO i G17 plus.
Takođe, opšte je poznato da se jedan dobar deo DS, na čelu sa ministrom odbrane Draganom Šutanovcem, zalaže za priključivanje Srbije NATO paktu. Vi znate da se najveći broj građana Srbije tome protivi. To je jedna činjenica. Vi ste odlučili da tu činjenicu promenite tako što ćete građanima iz dana u dan da servirate samo one informacije koje su po vama bitne, da bi se kod građana Srbije taj negativan stav prema NATO paktu promenio. Mi smo, faktički, kao država i naša vojska, već uvedeni u predvorje NATO pakta.
Zakoni koji su na dnevnom redu u Narodnoj skupštini Republike Srbije govore o tome da Vlada Srbije, da režim u Srbiji i te kako ima nameru da Vojsku Srbije i njene pripadnike uključi u NATO operacije koje se danas dešavaju na raznim meridijanima sveta, pre svega u Iraku i u Avganistanu. Vi znate da je najveći broj građana Srbije protiv NATO pakta, ali ste odlučili da taj stav promenite. To je za vas jedan dugoročan projekat.
Pojavljuju se razni ministri u sredstvima javnog informisanja, kao i razni predstavnici vladajuće koalicije i onda nam objašnjavaju – pa eto, šta ćete, ne možemo mi protiv svetske sile, to je neophodnost, ne možemo da uđemo u EU ako ne uđemo u NATO pakt, biće nam lakše kao državi ako se uključimo u NATO operacije u Iraku i Avganistanu, imaćemo neke povlastice, kako vi kažete benefite, izvući ćemo neku ekonomsku korist iz te saradnje sa NATO paktom itd. Jedino mesto u Srbije u kome građani Srbije mogu otvoreno da čuju argumente zašto ne treba da se uđe u NATO pakt jeste Skupština Srbije. Ne postoji drugo mesto u Srbiji gde o tome može otvoreno da se priča.
Poslanici SRS koriste svaku moguću priliku da upozore građane Srbije na veliku opasnost koja im preti ukoliko se ostvare težnje jednog dela vlasti u Srbiji da se Srbija priključi NATO paktu. Kakav građani Srbije imaju interes da Srbija postane deo NATO saveza? Apsolutno nemaju nikakav interes. Amerikanci imaju interes da Srbija bude deo NATO pakta, zato što im je potrebno topovsko meso u Iraku i Avganistanu. Zašto američkim vojnicima da odsecaju glave, neka to rade srpskim, neka to rade češkim, poljskim, bugarskim vojnicima. Zato je njima stalo da Srbija uđe u NATO pakt.
Da li je to naš interes? Pa, nije. Kakve veze mi imamo sa dešavanjima u Avganistanu. Amerikanci su stvorili Al Kaidu. Reč Al Kaida na arapskom jeziku znači ''baza'' u smislu ''baza podataka'', zato što je CIA imala u svojim kompjuterima bazu podataka svih članova Al Kaide tokom 80-ih godina prošlog veka, kada su stvorili Al Kaidu da se bori protiv sovjetskih trupa u Avganistanu.
Onda im je odgovaralo da pripadnici Al Kaide u Avganistanu sovjetskim vojnicima seku glave, noge, ruke, da ih zakopaju do glave u pesku, da im priređuju razne Tantalove muke. Tada su za Amerikance pripadnici Al Kaide bili demokrate, borci za ljudska prava, za slobodu Avganistana, bili su deo te velike navodne zapadne koalicije protiv Sovjetskog Saveza.
E, ne lezi vraže, kada je ta Al Kaida danas ustala protiv svojih gospodara – sad, hajde da potegnemo vojnike iz raznih krajeva sveta da brane američke interese u Avganistanu. Pa, glavni trgovci drogom u svetu su Amerikanci.
Oni imaju interes da budu vojno prisutni u Avganistanu, ne zato da brane narod Avganistana od Talibana, od tih ekstremnih islamista, kako oni kažu, nego da bi imali kontrolu nad onim poljima gde su zasađeni opijati.
Amerikanci trguju tim opijatima po celom svetu, njihove službe od toga izvlače ogromnu korist i sad treba srpski vojnici da brane takve pokvarene, nemoralne američke interese u Avganistanu.
Vi kažete da je ekonomski interes Srbije da uđe u NATO pakt i da naša vojska uzme učešće u tim takozvanim multinacionalnim operacijama u Iraku i Avganistanu. Pa, skuplji su, gospodo, ti limeni sanduci u kojima će da dolaze naši vojnici, nego sve te silne milijarde evra i dolara koje ćete, navodno, da dobijete zbog toga. Pa, nema te cene koju građani Srbije treba da plate da bi im se sinovi, muževi, braća iz Iraka i Avganistana vraćali u limenim kovčezima!
Zato vi hoćete da nema prenosa Narodne skupštine Republike Srbije – da građani Srbije ne znaju šta im se sprema. U uslovima kada Vojska Srbije nije prisutna na jednom delu državne teritorije, na KiM, skandalozno je govoriti da ide bilo gde. Kakva je to država u kojoj na jednom delu njene teritorije njena legitimna oružana sila nije prisutna, a sada ćemo da šaljemo srpske vojnike u Irak i Avganistan ili ko zna gde u svetu da brane američke interese?
Valjda prvo treba da preduzmemo sve mere koje nam nalaže Ustav, koje nam nalaže Rezolucija 1244, koje nam nalažu deklaracije i rezolucije koje je usvajala Narodna skupština Republike Srbije, da se srpska vojska i policija najpre vrate na KiM. Kada srpski vojnik bude bio i u Prištini, i u Gnjilanu, i u Štrpcu i na svakom drugom delu teritorije KiM, onda može da se govori o tome da ćemo eventualno da šaljemo srpske vojnike, ali isključivo u mirovne misije.
Da se šalju srpski vojnici u okupacione misije, da mi za američke interese ginemo u Iraku i Avganistanu, kojem normalnom čoveku u Srbiji tako nešto može da padne na pamet? Nažalost, može i palo je jednom delu Vlade Srbije i nekim ministrima. Hteli bi da uzmu pare od Amerikanaca i Engleza, da pošalju srpsku decu tamo da ginu u Iraku i Avganistanu, a navodno, Srbija će od toga izvući neku korist.
E, da se o tome ne bi pričalo u javnosti, da građani Srbije ne bi znali šta im sprema jedan deo Vlade Srbije, onda hajde da ukinemo televizijske prenose, mnogo su skupi, slabo ih građana gledaju, važniji je fudbal, važniji je kriket, važnija je košarka, samo nije važno ono što se dešava pod svodovima Narodne skupštine Republike Srbije!
Koji je još razlog zašto vama iz vladajuće koalicije ne odgovaraju direktni televizijski prenosi? Evo, sprema se jedna velika obmana građana Srbije, a to je takozvana racionalizacija državne uprave u Republici Srbiji, smanjivanje broja zaposlenih.
Sada, ako pratite malo izjave naših ministara, na šta se svodi racionalizacija državne uprave – otpuštaćemo kafe kuvarice, otpuštaćemo portire, otpuštaćemo vozače, otpuštaćemo daktilografe. Oni su najveći problem u Srbiji, kada njih otpustimo državna uprava u Srbiji biće potpuno usklađena sa evropskim standardima?!
Pa, koja je to racionalizacija državne uprave? Gde to ima u nekom demokratskom svetu da se govori o otpuštanju zaposlenih, a niko ne govori o smanjivanju broja ministara i smanjivanju broja ministarstava? Kakva je to racionalizacija u kojoj će ministara i dalje biti onoliko koliko ih ima, a navodno ćete da otpuštate ljude koji u državnoj upravi rade za 10, 15 ili 20.000 dinara mesečno? Kakva je to racionalizacija, kakve su to uštede? Gde je tu moral?
Ako se nešto racionalizuje, onda valjda treba početi od glave. Hajde da smanjimo broj ministarstava. Šta će nam ovoliko ministarstava? Hajde da smanjimo broj ministara, hajde da smanjimo broj državnih sekretara. U pojedinim ministarstvima, recimo, kod Mlađana Dinkića, imate više od 20 državnih sekretara. Zaista me zanima šta ti ljudi rade, čime se bave, koji je opis njihovog posla, koji je njihov doprinos da se popravi stanje u Srbiji. Ne, vi kažete broj ministara mora da ostane isti zato što je tako propisano koalicionim sporazumom, mora da ostane isti broj ministarstava, ne daj bože neki majčin sin da ne bude ministar u Srbiji, a majka ga rodila da bude ministar.
Niko živi u Srbiji ne može da bude ministar, nego on. Pala bi kruna s glave tom čoveku da on nije ministar. On mora da bude ministar, e sad, to što će neka majka ili neki otac da ostane bez posla u državnoj upravi, a radi za neki bedni mesečni iznos, to nikoga nije briga.
Dakle, spremate zakon koji će direktno da bude uperen protiv malih, običnih ljudi, koji rade u državnoj administraciji. Ništa drugo se neće promeniti. Ministara će biti isto koliko ih ima, njihovih državnih sekretara isto koliko ih ima.
Sada vidimo da pojedina ministarstva u Vladi Srbije najavljuju čak nova zapošljavanja. Tu se, pre svega, misli na ministre iz G17 plus – ali ćemo zato da otpuštamo ljude koji su portiri, čistačice, vozači, kuriri itd. Onda, njih kad otpustimo, onda ćemo da rešimo sve probleme u Srbiji?!
Spremate veliku obmanu, spremate veliku prevaru građana Srbije. Da se o tome ne bi govorilo, hajde da počnemo sa praksom odloženih televizijskih prenosa. Ono što ste vi spremni da uradite građani Srbije mogu da čuju jedino ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ta racionalizacija koju ste vi smislili, gospodo iz Vlade Srbije, ne postoji nigde u svetu. Ako hoćete da smanjite broj državnih činovnika, onda krenite od vas samih.
Ne može niko da ubedi SRS da su u ovom trenutku u vreme velike krize, u vreme kada država očigledno otežano funkcioniše, da je Srbiji potrebno da ima 25 ministara.
Od vremena kneza Mihajla, gospođo ministar, dakle od 60-tih godina 19. veka, pa sve do 1918. godine srpske vlade imale su po sedam, odnosno osam ministara i ništa im to nije smetalo da Srbija bude jedna od najuspešnijih država u Evropi. Mi smo sa sedam ministara uspeli da oslobodimo KiM, da oslobodimo južnu Srbiju, odnosno Makedoniju i praktično, mi smo sa sedam ministara uspeli da stvorimo onu veliku zajedničku državu Jugoslaviju.
Vi sa 25 ministara niste u stanju da ostvarite ono što piše u Rezoluciji 1244 da vratite na Kosovo i Metohiju srpske vojnike i policajce, makar tih hiljadu vojnika iz Rezolucije 1244, a kažete – potrebno nam je 25 ministara. Za šta? Šta ti ljudi rade? Koji je njihov doprinos?
Doprinosa nema nikakvog. Troše ogromna budžetska sredstva i onda da se ''Vlasi ne dosete'', da bismo ispunili tobože zahteve MMF, da bismo dobili još neki kredit koji će da vraćaju naši unuci, a ne vi, onda ćemo da otpuštamo ljude koji ionako rade za neke bedne plate u državnoj administraciji.
Budući da su na dnevnom redu i ove odluke vezane za sudije, odnosno za Visoki savet sudstva, to isto spremate i u pravosuđu. Od početka sledeće godine veliki broj sudija u Srbiji to više neće biti. I to je glavna suština vaših reformi. Vi ćete izvršiti ono što...(Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem zašto je gospođa Nada Kolundžija ovako zapenušano reagovala. Gospodin Ljubiša Petković je kao poslanik SRS izneo činjenice vezane za predloge zakona i za pojedince koji rade u Vladi i u Ministarstvu odbrane. Ne znam zašto vam tako smeta konstrukcija udruženi ''zločinački poduhvat'', gospođo Kolundžija, pa, to je konstrukcija Haškog tribunala.
Za vas je sveti cilj saradnja sa Haškim tribunalom. Kako sada u Narodnoj skupštini ne sme da se pomene ''udruženi zločinački poduhvat'', a Srbi u Haškom tribunalu osuđeni na skoro hiljadu godina robije zbog ''udruženog zločinačkog poduhvata''?!
Uopšte ne razumem kako to predstavnici Vlade na sednici Narodne skupštine ne mogu da polemišu sa poslanicima. Naravno da mogu i da moraju da polemišu. Problem je što je Vlada ovde poslala ljude ne da polemišu, nego, da ćute. Vi hoćete da se Parlament pretvori u mesto u kome se ćuti. Mi to ne želimo. Mi hoćemo da se otvoreno i slobodno razgovara o svakoj temi koja se nađe na dnevnom redu Skupštine Srbije. Nema važnije teme u ovom trenutku kao što je odbrana i bezbednost države!
Umesto da kritikujete Vladu što je ovde poslala čoveka koji resorno nema blage veze sa odbranom i bezbednošću, vi vređate narodne poslanike SRS. Da li to znači da mi treba da pitamo vas da li neke reči smemo ili ne smemo da upotrebimo? Ako je to neko novo pravilo koje ste formulisali danas ili juče, obavestite nas, pa ćemo da vas pitamo.
Objavite na ulasku u Narodnu skupštinu spisak zabranjenih reči Ne smete da spominjete: lopove, kriminalce, udruženi zločinački poduhvat, rušenje države, priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije, ne smete da vređate Veslija Klarka, Havijera Solanu, NATO pakt i tako dalje!!
Ali, molimo vas, obavestite nas na adekvatan način da bismo znali koje reči smemo…