Dakle, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, zaista nemam nameru da vređam gospođu Nadu Kolundžiju, naprotiv, duboko uvažavam to što je ona narodni poslanik i nisam imao nameru da je vređam ni prilikom mog prethodnog izlaganja. Samo je pozivam da malo tišim tonom govori kada je reč o narodnim poslanicima SRS. Mi nikog nismo vređali.
Ako je neko radio kao pravnik u zemljoradničkoj zadruzi, pa zar je to uvreda. Svi pravnici koji rade u zemljoradničkim zadrugama u Srbiji po vama su ljudi niže rase. Kada im kažete da rade u zemljoradničkoj zadruzi oni manje vrede nego oni koji su zaposleni u Agenciji za privatizaciju, to uopšte nije tačno. (Aplauz.)
Imam jednu sugestiju za vas, gospođo Đukić – Dejanović. Da bih ja vama mogao da kažem šta nameravam da saopštim narodnim poslanicima morate da mi uključite mikrofon, ne mogu ja sa mesta sa vama neformalno da razgovaram. I, sad treba da govorim iz trbuha da li hoću da pričam o povredi Poslovnika ili sam se javio za repliku. Bilo bi korektno da mi na neki način date reč kako je to predviđeno Poslovnikom, izvinjavam se ako sam nekog uvredio, zaista nisam imao nameru.
Pozivam i gospođu Kolundžiju i sve narodne poslanike da o temi koja je na dnevnom redu govorimo argumentovano, nema potrebe da se ovde vređamo, tema je izuzetno ozbiljna i zanima sve građane Srbije.
Pozivam gospođu Kolundžiju, koja je šef Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, da o ovoj temi govorimo razložno, argumentovano, bez preteranih negativnih emocija. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u svojoj "Filozofiji istorije" Hegel je, između ostalog, napisao da ljudska istorija nije tlo sreće i da su periodi sreće u njoj prazni listovi.
Mislim da je velika nesreća za Srbiju i za ovaj parlament da ove predloge zakona obrazlaže čovek koji je, u najmanju ruku, morao da podnese ostavku zbog svega onoga što se desilo u Vojsci Srbije i ove godine, ali i ranijih godina.
Samo da vas podsetim na neke činjenice. Od kako je DOS preuzeo vlast u Srbiji, na neustavan i nezakonit način 2000. godine, zabeležena je jedna crna serija nesreća u ratnom vazduhoplovstvu Srbije.
Krajem oktobra 2000. godine u okolini Aerodroma u Golubovcima kod Podgorice, izgubljen je jedan avion "Super galeb G4", ali su se dvojica pilota spasila iskakanjem.
Tokom 2001. godine nije bilo udesa vojnih letelica, ali je crna serija nastavljena već 2002. godine, kada je u okolini Niša izgubljen helikopter "Gazela", čija su dva člana posade uspela da prežive.
U okolini Aerodroma "Lađevci" kod Kraljeva, 11. oktobra 2003. godine oštećena je još jedna "Utva 75" pri prinudnom sletanju, a dva člana posade su povređena. Pretposlednjeg dana decembra iste godine, u centru Kragujevca pala je "Gazela" koja je trebalo da učestvuje u programu obeležavanja Nove godine za oko 500 dece iz vrtića i škola u tom gradu. Samo velikom srećom izbegnuta je tragedija, a dva člana posade, snimatelj, čovek kostimiran u deda mraza i jedno dete, koji su bili u helikopteru, prošla su sa lakšim i težim povredama.
U 2004. i 2005. godini izgubljen je jedan avion "Utva 75" i helikopter "Gazela", čije su posade preživele, dok u 2006. godini i 2007. godini nije bilo udesa.
U 2008. godini Vojska Srbije je izgubila dva aviona i jednog pilota. Prvo je 21. maja u okolini sela Baranda u opštini Opovo, major Tomas Janik iskočio iz aviona "Orao" za vreme trenažnog leta, a 24. septembra na Aerodromu "Batajnica" poginuo je potpukovnik Ištvan Kanas, pripremajući se za učešće na aeromitingu u avionu "G4".
Konačno, u julu 2009. godine poginuo je pilot Rade Ranđelović i vojnik Milan Ulemek u Batajnici.
U Japanu, dame i gospodo narodni poslanici, kada voz u tokijsku stanicu uđe kasnije nego što je to predviđeno, ministar saobraćaja podnese ostavku. U Srbiji iz godine u godinu ginu vojnici, ginu oficiri i apsolutno nijedan ministar odbrane, otkako je DOS preuzeo vlast, nije našao za shodno da podnese ostavku kao moralni čin.
Budući da su moje kolege govorile o drugim predlozima zakona, reći ću nešto o Predlogu zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji. Iako su kolege iz vladajuće koalicije hvalile ove predloge zakona, kao da su ih pisali eksperti za bezbednost i za pravo, videćete da to uopšte nije tačno.
U članu 2. VBA i VOA definisane su kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane. Predlagač se hvali kako su imali nameru da formiraju nekakav jedinstven sistem bezbednosnih struktura u Republici Srbiji. Ako je nešto sistem znači da mora da poseduje identičnu pravnu prirodu. Kakva je pravna priroda VBA i VOA? Po mišljenju predstavnika predlagača, po mišljenju Vlade, to treba da budu organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane. A pogledajte šta je BIA. BIA je, Zakonom o Bezbednosno informativnoj agenciji iz 2002. godine, definisana kao posebna organizacija. Sada se postavlja pitanje koji je to, navodno jedinstven sistem bezbednosno-obaveštajnih struktura u Republici Srbiji, a prema tome te institucije imaju različitu pravnu prirodu, pa je BIA posebna organizacija a VBA i VOA su organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane.
Sada se postavlja još jedno pitanje: kakvi su to organi uprave koji ne obavljaju upravne poslove? Ako pogledate član 6. Predloga zakona i član koji reguliše nadležnosti, poslove i zadatke VOA, videćete da bukvalno nema ni jedan jedini upravni posao koji ova dva organa vrše. Nešto je organ uprave, a ne vrši upravne poslove. Svaki student koji studira bilo koji pravni fakultet zna da je organ uprave onaj državni organ koji vrši upravne poslove. Mi sada imamo nešto čega nema apsolutno nigde u svetu, da postoje organi uprave koji ne vrše upravne poslove. Ako mi nađete ijedan upravni posao, recimo, iz člana 6. Predloga zakona, spreman sam da povučem sve ovo što sam rekao.
Dalje, u članu 3. se kaže da su VBA i VOA ''politički, ideološki i interesno neutralne.'' Ovu odredbu zaista ne razumem. Sada se postavlja pitanje: da li je patriotizam ideologija? Jeste. To znači da pripadnici VBA i VOA ne smeju da budu patriotski orijentisani, zato što im je zadatak da budu ideološki neutralni. I te kako treba da budu ideološki opredeljeni, da budu ljudi koji poseduju duboka patriotska ubeđenja i koji će sve svoje stručne potencijale da stave u službu države Srbije i njenih građana. Ne mogu da zamislim koji je to pripadnik VBA koji je ideološki neutralan. Znači, njega baš briga da li radi za Srbiju, za SAD ili da li radi za NATO pakt.
Šta znači "interesno neutralni"? Valjda je interes pripadnika ove dve agencije da se odbrani suverenitet Republike Srbije, da bude zaštićen odbrambeni sistem naše države. To je njihov primarni interes.
I sada kažete da su pripadnici ove dve agencije interesno neutralni. Ako su oni interesno neutralni, ako su ideološki neutralni, pa, šta će nam onda ove agencije? Onda bolje da ne postoje. Možda ste vi hteli da kažete nešto drugo – da ne treba da budu svrstani ni u jednu političku stranku. Onda je trebalo tako da napišete. Dakle, nijedan pripadnik, uključujući i direktora VBA i VOA, ne smeju da budu članovi političkih stranaka. Oni treba da budu neutralni u odnosu na političke stranke, ne smeju da budu neutralni u odnosu na državu, u odnosu na građane, u odnosu na interese ove države.
U članu 6, gde su definisani poslovi i zadaci VBA, kaže se da VBA, između ostalog, otkriva, prati i onemogućava unutrašnji i međunarodni terorizam, ekstremizam i druge oblike organizovanog nasilja usmerenog protiv Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Sada se postavlja pitanje – a šta je to ekstremizam? Recimo, ekstremizam je kada jedan pripadnik, navodno, civilnog demokratskog nevladinog sektora kaže da je i dalje upražnjeno mesto za prvog civilizovanog čoveka u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve.
Za mene su ekstremizam, recimo, izjave Petra Lukovića, za mene je, recimo, ekstremizam ono što radi Sonja Liht, ono što radi ''Fond za humanitarno pravo''.
Ako kažete da ćete da se borite protiv takvih pojava, evo, spreman sam to da podržim, ali plašim se da će te pod ekstremizmom da tretirate isključivo vaše političke neistomišljenike i da će u Srbiju da se vrati 1948. godina i kožni mantili, tajna snimanja, tajna praćenja i pojave kao što su da otac špijunira sina, sin oca, brat brata i tako dalje.
Kada smo već kod ekstremizma, gospodine ministre, dopustite da vas obavestim o jednom nemilom događaju koji se desio u opštini Vrbas. Jedan narodni poslanik koji je prešao iz SRS – u ovaj novi poslanički klub, Igor Bečić, napao je aktiviste SRS dok su u Vrbasu hteli da postave bilborde na kojima piše: „Glas za SNS je glas za DS“! On je fizički napao te ljude. Došla je policija. Počeo je da se poziva na svoj imunitet i da preti policajcima da ako ne budu ispunjavali njegove naloge da će svi da izgube radno mesto u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Inače, to je pripadnik partije koja kaže da se bori za normalnu i pristojnu Srbiju. Ti koji se bore za normalnu i pristojnu Srbiju su u Vrbasu, negde, pre, oko, dvadesetak dana napali opet jednog aktivistu SRS, ali on nije Srbin nego Mađar, Stevan Balog, i naneli mu telesne povrede.
Ako pod ekstremizmom podrazumevate ovakve pojave, onda sam, gospodine ministre, spreman da vas u tome podržim, ali se plašim da vi pod ekstremizmom stvarno podrazumevate one koji ne misle isto kao vi ili one koji ne misle isto kao što misli komanda NATO pakta u Monsu.
Zatim, u članu 6 kažete da VBA otkriva i istražuje i dokumentuje krivična dela protivustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, krivična dela protiv čovečnosti i tako dalje. Šta sada to znači? VBA više nije organ koji se bavi obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom, nego je VBA policija, i VBA je javno tužilaštvo. To je potpuno suprotno Ustavu RS. To je potpuno suprotno Zakoniku o krivičnom postupku.
Otkud pravo VBA da preuzima ingerencije policije i javnog tužilaštva? Je li je to demokratsko pravo? Je li je to u skladu sa evropski tekovinama? Apsolutno nije. Ovakva odredba je suprotna Ustavu, Zakoniku o krivičnom postupku i u praksi može da dovede do brojnih zloupotreba.
U članu 7. kažete da VBA prikuplja podatke od državnih organa, organizacija i službi, organa autonomnih pokrajina, jedinica lokalne samouprave i organizacija koje vrše javna ovlašćenja. Sada da vas podsetim, gospodine ministre, kada je donošen Zakon o državnoj upravi to je najavljeno kao čudo neviđeno, da je to evropski zakon, reformski zakon, usklađen sa principima OEBS i tako dalje. Tamo se za organe autonomnih pokrajina, jedinica lokalnih samouprava i organizacije koje vrše javna ovlašćenja koristi zbirni naziv – imaoci javnih ovlašćenja. Vu sada taj izraz ne koristite. Da li smatrate da Zakon o državnoj upravi nije dobar ili je u pitanju nešto drugo? Opet nema sistema.
Kažete da ste za jedinstven bezbednosni sistem. Niste! Ne poštujete čak ni zakone koji važe u ovoj državi. Nema sistema ako je taj sistem razbijen, ako se koristi različita terminologija i ako u suštini iste institucije imaju različitu pravnu prirodu.
U članu 14, gde se definišu posebni postupci i mere, kada se kaže ''posebni postupci i mere'' misli se na staljinističke metode, prisluškivanje, praćenje, otvaranje pisama itd, sve to može da se preduzima na osnovu pisanog i obrazloženog naloga, zamislite, Vrhovnog Kasacionog suda.
Zamislite, taj organ ne postoji, kažete da zakon stupa na snagu u roku od 8 dana od dana njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ .
Ako uzmete zakon koji reguliše nadležnosti Vrhovnog Kasacionog suda videćete da on ima jedino ovlašćenje da poništava presude nižih sudova. Kakve veze ima poništavati presude nižih sudova sa davanjem naloga da se preduzimaju mere koje spadaju u tajno praćenje, tajno pribavljanje dokumenata i predmeta, tajni uvid u evidencije ličnih podataka, tajni elektronski nadzor itd.
Kakve veze ima Vrhovni Kasacioni sud po svojoj nadležnosti sa svim ovim stvarima? Apsolutno nema nikakve veze. Ko time treba da se bavi? Pa, ako jedna sudska instanca treba da odobrava primenu posebnih mera i postupaka, valjda to treba da bude Ustavni sud. Valjda je Ustavni sud vrhovni zaštitnik ljudskih sloboda u Srbiji.
Kada nemate više kome da se obratite Ustav vam daje pravo da podnesete ustavnu žalbu i da tražite zaštitu svog prava pred Ustavnim sudom. Kada su u pitanju posebni postupci i mere i te kako da dođe do povrede ljudskih prava i sloboda. To vrlo dobro znate. Umesto da kažete da je nadležan Ustavni sud, kažete da je nadležna institucija koja još nije ni zaživela u Srbiji.
U članu 23, gospodine ministre, pošto ste pričali o terminologiji, kaže se da ovlašćeno službeno lice VBA vrši jednu radnju koju ste nazvali ''opserviranje''. Koliko znam na srpskom jeziku se to kaže ''praćenje''. Ispravite me ako grešim. Uopšte ne razumem zašto koristite strane termine kada za te pojave imate sasvim adekvatne domaće reči. Danas ste izgovorili jednu reč – ''proliferacija'' i taj termin koristite i u ovom predlogu zakona. Znate li šta je proliferacija? Uzmite Leksikon stranih reči i izraza Milana Vujaklije, tamo ćete naći da se termin proliferacija koristi samo u biologiji i botanici. U biologiji znači množenje ćelija deljenjem, a u botanici pojavu da pupoljak izbija na nekom delu biljke gde to inače nije uobičajeno.
E, sad, ako mi kažete da to ima veze sa zakonom o VBA spreman sam da povučem sve što sam rekao.
Sada ću nešto o civilnoj kontroli, dame i gospodo narodni poslanici. Kaže – posebni postupci i mere preduzimaju se na osnovu naloga direktora VOA ili lica koje on ovlasti. Primenu posebnih postupaka i mera uređuje ministar odbrane, na predlog direktora VOA, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost.
Praktično, sve što se tiče posebnih mera i postupaka, a to su: tajno praćenje, snimanje, prisluškivanje, čitanje tuđih pisama itd, to sve ostaje u okviru Ministarstva odbrane. Kakva Vlada?! Kakva Narodna skupština?! Kakav Odbor za bezbednost?! O tome odlučuje, čak ne ni Ministarstvo, nego jedan čovek, ministar odbrane. Ako je to civilna kontrola, za koju ste se navodno borili 5. oktobra 2000. godine, onda ne znam šta znači termin civilna kontrola službi bezbednosti.
U članu 31. kaže – ako VBA ili VOA dođe u posed podataka, informacija iz nadležnosti drugih službi bezbednosti dužna je da im te podatke dostavi.
Ako podaci i informacije nisu iz nadležnosti službi bezbednosti, VBA ili VOA su dužne da ih neodložno uništi u roku od 30 dana, o čemu će komisija sačiniti zapisnik.
Pitam vas, gospodine ministre, kako ćete da uništite nešto što vam je usmeno saopšteno?
Kako ćete da uništite nešto do čega ste došli na osnovu neposrednog saznanja? Videli ste svojim očima. Kako mislite to da uništite? Trebalo je da kažete, valjda, kada su u pitanju informacije koje imaju pismenu formu. Nemoguće je uništiti nešto što vam je usmeno saopšteno. Prosto, fizički nije moguće.
Još nešto o civilnoj kontroli.
U članu 34. kažete – VBA i VOA redovno, po potrebi i na zahtev dostavljaju iz svoje nadležnosti potrebne informacije i procene od značaja za odbranu, pazite kome, predsedniku Republike, ministru odbrane i načelniku Generalštaba Vojske Srbije. Nigde se ne pominje Narodna skupština, njeno nadležno radno telo Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine.
Ovde nema ni jedne jedine reči, jednog jedinog slova o civilnoj kontroli Vojske. Nema parlamentarne kontrole vojnih službi bezbednosti. Apsolutno je nema! To ste zakonom propisali. Narodna skupština po vama nema šta da se meša u to kako funkcionišu VBA i VOA. To je stvar predsednika Republike, jednog čoveka, ministra odbrane, drugog čoveka i načelnika Generalštaba, trećeg čoveka. Narodni poslanici nemaju tu šta da traže.
Jedna odredba, gospodine ministre, verujte mi, koja je smešna, u članu 38. kažete – direktor VBA, odnosno direktor VOA rešava u upravnim stvarima za pripadnike agencije. Ovde sede pravnici. Poštujem činjenicu da vi niste pravnik, ali verujem da u Ministarstvu odbrane imate pravnike.
Šta ovo znači? Pripadnik VBA ili VOA podnosi zahtev za izdavanje građevinske dozvole, to je upravna stvar, to je upravni posao, ko izdaje građevinsku dozvolu?
Po vama, direktor VBA. Dakle, on rešava u upravnim stvarima za pripadnike agencije. Gde to na svetu ima? Vi uopšte nemate predstavu šta vam piše u Predlogu zakona.
Znači, kada pripadniku VBA treba građevinska dozvola, on ne ide u grad ili u opštinu gde živi da traži od tamo nadležnog odeljenja, ne, obrati se direktoru VBA. Kada mu treba pasoš, to je onda opet upravna stvar, on se obrati direktoru VBA. Kada mu treba dečiji dodatak, jer je i to upravna stvar, opet se obrati svom direktoru. Toga, gospodine ministre, u svetu nigde nema.
I ako hoćete da spasete dostojanstvo i vaše lično i Ministarstva odbrane i Vlade i Vojske Srbije, pa i ovih agencija, molim vas, izbrišite ovu tačku, ona je besmislena, ona je smešna. Svako ko u praksi bude primenjivao ovaj predlog zakona, odnosno zakon, pošto ćete ga verovatno izglasati, verovatno će da se krsti.
E, sad, u članu 48. vi se vraćate na praksu omraženog Slobodana Miloševića. Slušajte gospođo Slavice Đukić-Dejanović, vas su nekada optuživali i vašu partiju da ste vi ostatak mračnih staljinističkih totalitarnih vremena.
Optuživali su svojevremeno Slobodana Miloševića da su u njegovo vreme DB, VBA imali svoje advokate, sudije, tužioce, da su se nameštali krivični postupci, oslobađali se ljudi koji su trebali da budu osuđeni, itd.
Sada pogledajte šta piše u članu 48: ''Ako se protiv pripadnika ili bivšeg pripadnika VBA, odnosno VOA ili lica sa kojima je uspostavljena tajna saradnja sa VBA ili VOA pokrene krivični postupak zbog radnji učinjenih u vršenju službe, odnosno u tajnoj saradnji, ima pravo na pravnog zastupnika koga mu predloži VBA ili VOA, osim ako je krivični postupak pokrenut na osnovu krivične prijave VBA ili VOA.''
Šta to znači? VBA ima svoje advokate. Znači, nastavljate sa praksom iz 90-tih godina i indirektno priznajete da VBA ima svoje advokate – pokrene se postupak, ne možeš ti da dobiješ advokata koga ti želiš, nego onoga koga ti mi posavetujemo, onoga koga ti mi predložimo, a naravno, predložićemo ti svog čoveka.
Dalje, osiguranje od rizika. VBA i VOA za svoje pripadnike mogu da ugovore životno osiguranje, osiguranje za slučaj smrti ili gubitka radne sposobnosti, u skladu sa rizicima u vršenju službe.
Ovo je u redu, ali onda ste morali da definišete način zaštite podataka tih lica koja se osiguravaju.
Hvala i vama. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ja zaista nisam imao nameru, niti mi je to bilo na kraju pameti da se podsmevam smrti bilo koga u Srbiji. Ja nisam poredio smrt pilota sa kašnjenjem vozova, nego sam poredio moral ministara u Japanu i moral ministara u Srbiji. Tamo ministar podnese ostavku za daleko benigniju pojavu, nego što je smrt jednog pilota. Dakle, ja sam poredio ministre, a ne smrt pilota i kašnjenje voza.
Šta je patriotizam, gospodine Šutanovac, pri tome opet uvažavam činjenicu da niste pravnik i da se slabo razumete u društvene nauke? Patriotizam je druga reč za nacionalizam. Ako uzmete bilo koju političku enciklopediju, bilo gde na Zapadu, videćete da je nacionalizam isto što i patriotizam i da je to par-ekselans ideološka pojava.
E, sad, šta je ideologija, gospodine Šutanovac, o tome je jednu sjajnu knjigu napisao dr Vojislav Šešelj „Ideologija srpskog nacionalizma“. (Aplauz.)
Pa, budući da se slabo razumete u pitanje ideologije i budući da se slabo razumete u to šta je ideologija, evo, mi iz SRS spremni smo da vam poklonimo to verovatno najvrednije životno delo predsednika SRS Vojislava Šešelja. (Poslanici dobacuju iz sale: čitaj, čitaj! Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje odnosi se na predsednika Republike i na predsednika Vlade Republike Srbije, dakle, koje mere će država Srbija da preduzme da bi se pomoglo Srbima u opštini Štrpce i na Kosovu i Metohiji da se konačno reši pitanje snabdevanja električnom energijom?
Srbi na Kosovu i Metohiji, a posebno Srbi u ovoj opštini su prepušteni sami sebi da se snalaze kako znaju i umeju i rešavaju problem snabdevanja električne energije, koju nemaju već duže od dve nedelje. Još od početka juna uvedene su restrikcije u opštini Štrpce vezano za snabdevanje električnom strujom. Od pre dve nedelje ti ljudi tamo u toku celog dana nemaju električnu energiju. Mi iz medija čujemo koje mere lokalno srpsko stanovništvo namerava da preduzme ne bi li se rešio taj problem. Apsolutno nemamo nikakve informacije o tome na koji način država Srbija i njeni ovlašćeni predstavnici mogu da pomognu u rešavanju ovog gorućeg problema.
Samo želim da podsetim vladajuću koaliciju da je na poziv predsednika Republike Borisa Tadića Euleks instaliran na Kosovu i Metohiji u decembru prošle godine suprotno Rezoluciji 1244 i da je pitanje statusa Kosova i Metohije izmešteno na protivpravan način iz Saveta bezbednosti UN u institucije EU.
Pri tome, podsećam na činjenicu da je više od dve trećine članica EU priznalo nezavisnost Kosova i Metohije i na taj način se nedvosmisleno odredilo prema pitanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.
Ponavljam, koje mere država Srbija namerava da preduzme da se pomogne srpskom narodu u opštini Štrpce i srpskom narodu u bilo kojoj drugoj opštini na Kosovu i Metohiji kada se javi sličan problem, a sva je prilika da će sličnih problema nažalost da bude i u drugim srpskim opštinama na Kosovu i Metohiji, jer je ovo jedan direktan pritisak na srpsko stanovništvo, na srpski narod na Kosovu i Metohiji, da na indirektan način prizna nelegalne institucije NATO države, tzv. republike Kosovo.
Drugo pitanje odnosi se na ministra unutrašnjih poslova i na ministra pravde. Dakle, mi ovih dana iz medija možemo da čitamo vrlo alarmantne vesti vezano za duvansku mafiju u Srbiji, u Crnoj Gori, u Hrvatskoj i za brojna ubistva koja su povezana sa raznim mafijaškim klanovima u Srbiji, Crnoj Gori i u Hrvatskoj.
Podsećam vas da je gospodin Ratko Knežević rekao, a indirektno i gospođa Maja Gojković potvrdila, da vođe organizovanog kriminala u Srbiji i u Crnoj Gori imaju veze sa domaćim političarima i da je, između ostalog, mafijaškim novcem finansiran pokušaj puča u SRS.
Država Srbija ne sme da ostane slepa i gluva na ove izjave i na ove intervjue. Dakle, ni Ratko Knežević, ni Maja Gojković nisu članovi Srpske radikalne stranke, ali iz dana u dan daju izjave koje potvrđuju da postoje vrlo čvrste veze između vođa organizovanog kriminala sa pojedinim domaćim političarima.
Podsećam vas da postoje ozbiljne indicije da iza pokušaja puča u SRS stoji čovek koji se zove Arno Danžan, šef obaveštajne službe Francuske u Sarajevu, čovek koji je organizovao, po svemu sudeći, susret gospodina Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića krajem oktobra 2007. godine sa Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem - Canetom Žapcem, kraljem duvanske mafije, u hotelu Ric u Parizu.
Podsećam vas još jedanput, da je bivša gradonačelnica Novog Sada, Maja Gojković, koja je isključena početkom 2008. godine iz Srpske radikalne stranke od strane Gradskog odbora SRS u Novom Sadu, kojem je predsedavao Igor Mirović, sadašnji član Srpske napredne stranke, potvrdila da nikakvi razgovori o gasnoj elektrani u Novom Sadu nisu mogli da budu vođeni u oktobru 2007. godine… (Predsedavajuća: Pet minuta narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju na osnovu člana 235. je iskorišćeno.) zato što je ona još u maju 2006. godine potpisala taj sporazum.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista nisam imao želju da bilo koga vređam i da bilo koga optužujem. Samo kažem da postoje ozbiljne indicije da postoje intenzivne veze između vođa organizovanog kriminala i pojedinih domaćih političara. To ne kažem ja, to kaže Ratko Knežević i to kaže gospođa Maja Gojković, žena koja vodi partiju sa kojom je gospodin Tomislav Nikolić potpisao nekakav sporazum o budućoj saradnji na nekakvim budućim parlamentarnim izborima.
Što se tiče poligrafa, politički život u Srbiji nije Pinkova emisija - Trenutak istine. Zna se kako se vode istražne radnje kada postoji osnovana sumnja na organizovani kriminal. Dakle, SRS samo poziva nadležne državne organe da preduzmu zakonom propisane mere da se utvrdi - da li je ovo što tvrde Ratko Knežević i Maja Gojković tačno ili nije tačno.
Ako je tačno, onda su ugroženi ozbiljno životi ne samo dece gospodina Aleksandra Vučića, nego i moje dece i sve dece u Srbiji, jer Stanko Subotić Cane i ljudi oko njega direktno rade na ubistvu srpske omladine. Činjenica je, gospođo Čomić, da je droga najjeftinija u Srbiji od svih zemalja na Balkanu. Ovo ne govorim zbog SRS, zbog mene lično, nego baš zbog dece – i Vučićeve, i moje i sve druge.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se upustim u polemiku sa gospodinom Čiplićem zbog ove njegove izjave da nacionalni saveti treba da budu par ekselans politička tela.
Prvo, gospodine Čipliću, mislim da ćete se složi sa manom zato što ste vrstan pravni teoretičar, mi kada bismo pod jednu oštru pravničku lupu stavili član 1. Ustava Republike Srbije, mi ne bismo mogli da tvrdimo da su Srbi u Republici Srbiji većinski narod, a da su svi drugi pripadnici nekih nacionalnih manjina. Zašto?
Zato što upravo član 1. Ustava Republike Srbije definiše Republiku Srbiju kao državu srpskog naroda, ali istovremeno i kao državu svih drugih građana koji u njoj žive. Dakle, država Srbija nije ekskluzivno država Srba, nego je kao što je država Srba i država Mađara, Albanaca, Bugara, Rumuna, Slovaka, svih onih koji su njeni državljani, bez obzira na njihovo etničko poreklo. Dakle, kao što vidite, sam pojam većine i manjine nije tako jednostavan kao što se na prvi pogled čini.
Drugo, zaista sam iznenađen vašom konstatacijom da nacionalni saveti treba da budu politička tela i da se vi čudite kako to da su poslanici koji pripadaju određenim političkim strankama protiv toga da se nacionalni saveti politizuju, odnosno da su protiv toga da nacionalni saveti budu politička tela.
Postoje razlike, gospodine Čipliću, između koncepcije političke stranke i koncepcije nacionalnog saveta. Šta su nacionalni saveti ili šta bi trebalo da budu? To ste napisali vi, odnosno Vlada Republike Srbije u članu 1. Predloga zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Ovim zakonom uređuju se nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma. Pronađite mi jednu odredbu u ovom članu koja govori o politici.
Suština svake političke stranke, to vi gospodine Čipliću znate podjednako dobro kao i ja, svaka politička stranka ima samo jednu težnju, da jednog dana osvoji vlast, da bude na vlasti u jednoj državi i da sa pozicije vlasti može da ostvari svoj politički, ekonomski, socijalni i kulturni program. To je definicija političke stranke.
Ako i nacionalni saveti imaju istu tu svrhu, onda mi objasnite u čemu je razlika između političke stranke i nacionalnog saveta. Onda ili treba da postoje samo političke stranke ili političke stranke treba ukinuti, pa umesto njih treba obrazovati samo nacionalne savete.
Ne sme se dozvolite, gospodine Čipliću, da nacionalni saveti budu neka vrsta političkih organizacija. Nisu baš političke stranke, ali su tu negde.
Time nanosite upravo štetu pripadnicima nacionalnih manjina. Nema potrebe nacionalne savete stavljati u istu ravan sa političkim strankama.
Pazite, pripadnici nacionalnih manjina, ako prihvatimo koncepciju Vlade da u Srbiji postoji većinski narodi i postoje manjinske zajednice, dakle, manjinske zajednice u Srbiji imale bi svoja prava čak i da ne postoje nacionalni saveti. Zašto? Ustav im to garantuje.
Ustav garantuje pripadnicima nacionalnih manjina da mogu da budu obaveštene na svom jeziku, da mogu da se školuju na svom jeziku, da mogu da neguju svoju istoriju, kulturu, tradiciju, veru, da održavaju veze sa pripadnicima svog naroda u svojoj matičnoj državi i u svim drugim državama, to Ustav garantuje, svakom pojedinačnom građaninu Republike Srbije, bez obzira postoje li nacionalni saveti ili ne postoje.
Dakle, rekao sam i u načelnoj raspravi, vi ste ustvrdili da je tek Ustav iz 2006. godine zagarantovao nešto što vi nazivate manjinskom samoupravom. Nije. I Ustav iz 1990. godine, ma koliko bio proglašen kao jednopartijski, Miloševićev, anahron, komunistički itd, garantovao je prava nacionalnih manjina u Republici Srbiji po najvišim evropskim standardima i tu nema nikakvih dilema.
Ustav iz 2006. godine takođe garantuje na nešto drugačiji način, na nešto opširniji način, ali u osnovi i nacionalne manjine su i po Ustavu iz 1990. godine imale sva moguća ljudska i manjinska prava. Čak i da nisu obrazovani nacionalni saveti 2002. i 2003. godine na način koji je bio polulegalan, opet bi pripadnici nacionalnih manjina imali svoja prava. Danas u 2009. godini, da ne postoje nacionalni saveti ni Mađara, ni Slovaka, ni Muslimana, opet bi svi ti pripadnici manjinskih zajednica imali svoja prava, zato što su to neotuđiva prava po Ustavu, nevezano da li postoje nacionalni saveti ili neka druga forma organizovanja tih manjinskih zajednica.
Ako sam dobro razumeo, ne samo da Vlada ne beži od ideje da nacionalni saveti budu političke organizacije, nego Vlada hoće svesno, namerno hoće da politizuje nacionalne savete, da nacionalni saveti budu ne samo organizacije koje štite kulturu, tradiciju, jezik, veru, nego da budu političke organizacije.
U šta to može da se izmetne, gospodine Čipliću? Da sutra nacionalni saveti učestvuju na izborima, na lokalnim, parlamentarnim izborima, da imaju svog kandidata za predsednika Republike? Onda to više nisu nacionalni saveti, onda su to političke organizacije.
Ako je to bila intencija Vlade, onda je tako trebalo i da stoji u članu 1, a ne u članu 1. piše - nacionalni saveti se obrazuju u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma, i onda dođete vi kao ovlašćeni predstavnik Vlade i kažete - da, ali nacionalni saveti su par ekselans politička tela.
Ako je nešto političko telo ili politička organizacija, onda ima samo jednu svrhu, da se bori za vlast.
Političke stranke se bore za vlast. Zato i imate podelu na vladajuće i opozicione stranke. Opoziciona stranka je ona koja trenutno nije na vlasti, ali bi htela da dođe na vlast da bi ostvarila svoj program uređenja društva. Ako je to intencija i nacionalnih saveta, onda uopšte nema razlike između političke stranke i nacionalnog saveta. Onda je ovaj zakon nepotreban, onda na sve te delatnosti nacionalnog saveta treba da se primene norme jednog drugog zakona, Zakona o političkim strankama.
Ali, onda to više nema veze sa nacionalnim savetima, onda to potpuno odstupa od one koncepcije za koju se Vlada nominalno zalaže u periodu posle 5. oktobra 2000. godine, da nacionalni saveti treba da budu isključivo organizacije, odnosno tela koja štite nacionalni, verski, rasni i kulturni identitet prava pripadnika nacionalnih manjina.
Ova vaša konstatacija danas, da su nacionalni saveti forme političkog organizovanja nacionalnih manjina, jeste nešto što je za mene novina. Doduše, osetio sam to u normama vašeg predloga zakona da vi to između redova hoćete da provučete, ali hvala vam što ste sada to decidno potvrdili, da je za Vladu Srbije nacionalni savet u stvari produžena ruka političke stranke koja ima manjinski predznak. Onda je zaista politizacija nacionalnih manjina dostigla svoj vrhunac i ništa više u tom pravcu zaista ne može da se uradi.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da repliciram gospodinu Čipliću. Gospodine ministre, volite da upotrebljavate jednu sintagmu - manjinska samouprava. Kažete da ovaj zakon omogućava neki oblik decentralizacije. Rekao bih da je ovo jedan oblik personalne autonomije.
Ovakav i sličan oblik personalne autonomije imali su svojevremeno Srbi u Habzburškoj monarhiji.
Da li je tako? Imali su svoje crkve, svoje škole, imali su svoje verske i nacionalne institucije, koje su štitile njihov identitet u državi koja je bila pretežno rimokatolička i u kojoj je njihov identitet objektivno bio u opasnosti da se izgubi.
Srbi u Habzburškoj monarhiji nisu učestvovali u političkom životu Austrije i Mađarske preko svojih crkava i škola, nego preko određenih vidova političkih organizacija, na jedan sasvim drugačiji način. Učestvovali su Srbi u političkom životu i Austrije i Mađarske, ali ili kao pripadnici austrijskih i mađarskih političkih stranaka.
Evo jednog primera, Jakov Ignjatović, prvi srpski realista u književnosti, bio je član jedne mađarske političke organizacije, ali ništa manje nije bio i Srbin.
Dakle, morate da pravite razliku između organizacija kojima je fundamentalni zadatak da štite nacionalni, verski, kulturni identitet jedne zajednice i jednog sasvim drugog oblika organizovanja koji se bori za vlast. Vi uporno, ne znam da li namerno ili je takva vaša politička koncepcija, pokušavate da ublažite razliku između ta dva vida organizovanja i da ta razlika nestane.
Moram da kažem nešto što je pre svega duboko suprotno programu i ideologiji SRS-a. Obrazloženje koje ste vi, odnosno Vlada dala na amandman gospodina Kenana Hajdarevića i obrazloženje na moj amandman, inače obrazloženja su identična, ovo je, bez uvrede gospodine ministre, šamar i SRS-u, i DS, i SPS, i LDP i DSS.
Pazite kako glasi obrazloženje: amandman se ne prihvata, ne postoji "racio legis" da političke organizacije koje u svom nazivu imaju predznak jedne nacionalne manjine ili statutom nisu određene kao političke organizacije koje okupljaju ili deluju u interesu pripadnika nacionalne manjine predlažu izborne liste.
Pazite dalje rečenice koje su zaista skandalozne, ne postoji garancija da će nakon izbora za nacionalne savete njihovi predloženi kandidati političkim sredstvima odgovorno i iskusno pristupiti očuvanju, unapređenju i zaštiti nacionalnih manjina, ako moraju da postupaju u skladu sa statutom i programom stranke koja ih je kandidovala, a u kojima se i ne spominju prava nacionalnih manjina.
Gospodine ministre, zar mislite da u programu SRS, DS, SPS, DSS nema odredaba kojima se garantuju prava nacionalnih manjina? Zar mislite da mi koji nismo članovi političkih stranaka koje imaju manjinski predznak ne vodimo brigu o pravima nacionalnih manjina? Kako je moguće, uopšte, gospodine ministre, da se u registar kod nadležnog ministarstva upiše politička organizacija koja po svom programu i statutu ne vodi računa o pravima nacionalnih manjina?
Da li ste svesni dalekosežnosti ovog vašeg obrazloženja? Ispada da samo politička stranka, koja je po svom statutu i svom programu manjinskog karaktera, samo ona vodi brigu po definiciji o pravima te nacionalne manjine i da nijedna druga politička stranka to ne radi. Šta to dalje znači?
Sutra kada SRS dođe na vlast, ona će da gazi prava nacionalnih manjina. To indirektno kažete zato što po vašem mišljenju u našem programu nema delova koji se odnose na prava pripadnika nacionalnih manjina, što apsolutno nije tačno.
Personalni sastav poslaničke grupe SRS to demantuje. Prosto, imamo poslanike koji nisu Srbi, ali i te kako vode brigu i o pravima Srba, Mađara, Slovaka, Muslimana, Roma i svih drugih.
Gospodine ministre, molim vas, zaustavite se dok imate vremena, i vi kao ministar i vaša vlada. Ovo što hoćete da uradite je zaista jedna tipična getoizacija pripadnika nacionalnih manjina. Hoćete da nacionalne manjine gurnete potpuno u ruke samo određenih političkih stranaka i kažete - samo političke stranke nacionalnih manjina imaju tapiju na prava nacionalnih manjina, samo one imaju ekskluzivno pravo da se bore za ta prava, a vi svi drugi vi ste izopšteni iz tog procesa i nemate šta da tražite.
Ne sme nijedna nacionalna manjina ili bilo koja druga manjina u Srbiji da bude političko vlasništvo ma koje političke stranke. Prvi se kao čovek ne slažem da političke stranke Mađara više vole Mađare od mene. Ne vole ih, jer ako je dobro Srbima u ovoj državi biće dobro i Mađarima. Ako nije dobro Mađarima, neće biti dobro ni Srbima. Nemojte veštački da stvarate podele među građanima Srbije. To je ono što ova vlada uporno čini.
Vidite šta govore vaši politički istomišljenici u Vojvodini. Kažu pripadnicima nacionalnih manjina - teško živite zato što nemate dovoljan stepen autonomije. Eksploatišu vas Srbi. Šta kažu Srbima? Teško živite zato što Mađari hoće da pomađare celu Vojvodinu i hoće da vas proteraju iz Vojvodine.
To su opasne konstatacije. Nemojte se igrati vatrom. Srbi, Mađari, Muslimani i Romi u ovoj državi teško žive, ne zato što Mađar eksploatiše mene kao Srbina ili ja kao Srbin njega, nego zato što Vlada Srbije ne vodi odgovornu ekonomsku i socijalnu politiku.
Umesto da rešavate ekonomske probleme, da bude dobro svima, dodatno podgrevate političku atmosferu u Srbiji, time što kažete Srbima - za vaš ekonomski položaj krivi su Mađari, a Mađarima kažete - za vaš težak položaj krivi su Srbi. To je vrlo opasna politička igra.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo, koliko duboko vi i vaša Vlada niste u pravu svedoči i jedan SMS koji sam dobio pre 20-ak minuta, a uputio mi ga je gospodin Zoran Stojanov, predsednik Opštinskog odbora SRS u Bosilegradu, inače Bugarin.
Kaže ovako – sve što ste rekli pre nekoliko minuta, rekao sam i ja 26. juna na konferenciji za štampu i 24. jula na lokalnoj skupštini. Ja sam u Bosilegradu istinski borac za prava bugarske nacionalne manjine, dok se nacionalni savet i ne čuje, a samo zgrće pare.
Dakle, kao što vidite, gospodine ministre, ko se bori za prava nacionalnih manjina, a ko se ne bori. To pitanje uopšte nije tako jednostavno kao što vama izgleda. Vi ste to maksimalno pojednostavili - za prava nacionalnih manjina imaju pravo da se bore samo političke stranke koje okupljaju pripadnike neke nacionalne manjine i za vas se tu ta stvar završava. Kao što vidite, to uopšte nije tačno.
Da vam dam jedan primer iz naše srpske tužne istorije. Čuli ste sigurno za tog čoveka, bio je Mađar i po njemu se jedna ulica zove u Novom Sadu, Bajči Žilinskog. Poslanik u mađarskom parlamentu koji je javno imao hrabrosti da progovori, da ustane u odbranu prava srpskog naroda u januaru 1942. godine kada su mađarski fašisti bacali pod led u Dunav kod Novog Sada Srbe u onoj zloglasnoj raciji.
U odbranu Srba ustao je jedan mađarski poslanik i zaslužio da se po njemu naziva jedna ulica u Novom Sadu. Znate šta je uradio predsednik Vlade Mađarske, Pal Teleki? Isto protestovao protiv ubistva Srba, ubili ga mađarski fašisti u decembru 1944. godine. Imali ste opet neke Srbe koji su u vreme NATO agresije pozivali - ma samo udrite po Srbiji, što više NATO bombi padne, pre će da padne Slobodan Milošević. Kao što vidite, stvar uopšte nije tako jednostavna.
Drugo, vi ste nama ovde citirali Ustav Republike Srbije, član 75. stav 3 - radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete. To je u redu.
Ali, kakve veze gospodine ministre, odredba člana 75. ima sa vašim obrazloženjem da ne postoji garancija da će nakon izbora za nacionalne savete kandidati drugih političkih organizacija, koje nemaju nacionalni predznak, odgovorno i iskusno pristupiti očuvanju, unapređenju i zaštiti nacionalnih manjina, ako moraju da postupaju u skladu sa statutom i programom stranke koja ih je kandidovala, a u kojima se i ne spominju prava nacionalnih manjina?
Kažem vam, mogu da kažem u ime SRS, neka kažu poslanici drugih političkih stranaka u ime svojih stranaka, tvrdim da ovo nije tačno. U programu SRS se spominju prava pripadnika nacionalnih manjina i mi ovo doživljavamo kao jednu uvredu na račun SRS.
Dakle, nema Vlada Srbije pravo da kaže da se za prava pripadnika nacionalnih manjina bore samo političke stranke koje imaju manjinski predznak. Odakle vam to pravo? Ko je dao Vladi Srbije ekskluzivno pravo da kaže - ti se boriš za prava pripadnika nacionalnih manjina, a ti se ne boriš? Istorija vam pokazuje da se ponekad upravo pripadnici drugog naroda više bore za prava jedne nacionalne manjine, nego sam taj pripadnik nacionalne manjine.
Dakle, Ustav je jasan. Član 1. vašeg predloga zakona je jasan. Sada moram da se setim jedne latinske poslovice, kad su pitali lisicu zašto ne uđe u lavlju jazbinu, a ona kaže plaše me tragovi, zato što vidim da životinje samo ulaze u jednom pravcu, niko iz jazbine ne izlazi.
Tako mene plaše vaši tragovi u obrazloženju vašeg zakona. Sam zakon, sam po sebi i nije tako loš, ali obrazloženje je katastrofalno. Iz obrazloženja se u stvari vidi, posebno iz obrazloženja amandmana šta je Vlada htela, da ispolitizuje nacionalne manjine i da od nacionalnih manjina, na kraju svih krajeva, napravi rezervoar glasova za vladajuće partije, pre svega za DS, kad dođe vreme izbora. To je suština cele priče.

Samo kratko. Prvo, gospodine ministre, ova vaša argumentacija za ovakvo zakonsko rešenje uopšte mi ne izgleda ubedljivo. Sumnjam da postoji jedna nacionalna manjinska zajednica u Srbiji koja je do te mere malobrojna da može da se postavi pitanje, odnosno da može da se kao problem javi izbor predsednika nacionalnog saveta te nacionalne manjine. S druge strane, ako ne ograničite koliko puta neko može da bude izabran za predsednika nacionalnog saveta neke nacionalne manjine, vi na taj način otvarate mogućnost za brojne zloupotrebe, za privatizaciju tog nacionalnog saveta.
Ako neko treba da bude doživotni predsednik nacionalnog saveta, objektivno on može da dođe u situaciju da zloupotrebi neka svoja ovlašćenja, da taj nacionalni savet počne da tretira ne kao organizaciju koja je u funkciji nacionalne manjine, nego kao svoju privatnu stvar. Čim imate mogućnost da neko doživotno može da bude predsednik, onda to više nije demokratski, nego monarhijski princip. Sumnjam da je intencija Vlade išla u tom pravcu.
S druge strane, gospodine ministre, to sam propustio da kažem u mojim pređašnjim komentarima vaših stavova vezanih za nacionalne savete, vi kažete - nacionalni saveti nacionalnih manjina su par ekselans politička tela ili bi trebalo da budu politička tela, ili imaju nekih dodirnih tačaka sa političkim procesima u Republici Srbiji zato što unutar nacionalnih saveta postoji institucija izbora.
Gospodine ministre, i ribolovačko društvo bira svog predsednika i bira neku svoju upravu, i skup stanara ima nekog svog predsednika koga bira na nekoj skupštini stanara, pa niti je ribolovačko društvo, niti je skupština stanara politička organizacija.
Dakle, jako je smešno, neozbiljno povlačiti znak jednakosti između izbora kao pojave i politike. Ima izbora i van političkog života. Sasvim je normalno da se putem izbora bira predsednik nacionalnog saveta, da se biraju organi nacionalnog saveta. Prosto ne postoji drugo rešenje, sem da se neko bira putem određenog mehanizma, kandidovanja, brojanja glasova, utvrđivanja rezultata glasanja, konstatovanja ko je dobio veći, a ko manji broj glasova. To sve ne pravi od nacionalnog saveta političko telo. Inače, kada bi fenomen izbora bio presudan da se jedna organizacija karakteriše kao politička organizacija, onda bi sve bilo politička organizacija u Srbiji, sportska društva, ribolovačka društva, lovačka društva, skupštine stanara, udruženje ljubitelja filmova Alfreda Hičkoka itd. Naravno da to nisu političke organizacije, pa samim tim ni nacionalni saveti ne bi trebalo da budu političke organizacije.
Ono što je rekla gospođa Vjerica Radeta je potpuno tačno. Vi od početka tvrdite - nacionalni saveti se organizuju na dobrovoljnoj bazi, to je sloboda, nije obaveza. Ali, sada neko na silu boga mora da bude predsednik nacionalnog saveta doživotno zato što može da se javi problem da li pored njega ima još neko ko bi mogao da bude predsednik nacionalnog saveta.
Treba li uopšte da postoji nacionalni savet koji je do te mere malobrojan sa svojim članovima, da se kao problem javlja izbor predsednika nacionalnog saveta? Ne. Vi hoćete bukvalno na silu da nacionalni savet mora da postoji, iako za to objektivno ne postoji ni minimum potrebnih uslova. To se kosi sa vašim principom da nacionalni saveti mogu, ali ne moraju da postoje.
Sada kako rasprava odmiče, sada vidimo da nacionalni saveti moraju da postoje. Ako se javi kao problem izbor predsednika, onda mi taj problem rešavamo tako što pojedinim kandidatima dajemo mogućnost da budu doživotni predsednici nacionalnih saveta. Onda će nacionalni saveti, gospodine ministre, biti privatne institucije tih ljudi koji su doživotni predsednici.
Teško da možete da me ubedite da kada je neko doživotni predsednik može celog svog života da bude objektivan, nepristrasan, da radi samo u opštem interesu te nacionalne manjine, a da svoja ovlašćenja ne zloupotrebe.

Zaista vas, gospođo Đukić-Dejanović, uvažavam kao inteligentnu, obrazovanu ženu, kao damu, ali dopustite mi da kažem po kom osnovu hoću da dobijem reč.
Dakle, osnov za repliku nije samo uvreda, daleko bilo da je ministar mene vređao ili bilo kog poslanika SRS. Osnov za repliku je činjenica da je ministar pogrešno protumačio ono što sam hteo da kažem.
Dakle, gospodine ministre, mislim da su se danas, a i u onoj načelnoj raspravi, isprofilisale dve škole mišljenja o nacionalnim savetima. SRS zastupa tezu da nacionalni saveti ne smeju da budu političke organizacije i da se ne sme dozvoliti njihova politizacija.
Druga škola mišljenja je ona koju zastupa Vlada Srbije i koju vi danas predstavljate, a to je da su nacionalni saveti nacionalnih manjina u stvari neki vidovi političkog organizovanja i sada je potpuno jasno da između te dve škole mišljenja očigledno postoje duboke razlike i da mi imamo zaista suštinski različite koncepcije u pogledu organizovanja države Srbije i uloge nacionalnih manjina u društvenom životu Srbije.
Tačno je, gospodine ministre, prosto ne znam šta nije jasno, da Ustav kaže da mogu da se obrazuju nacionalni saveti, ali je jako bitno da se vidi u kojoj oblasti društvenog života, ne u političkoj oblasti, jer politička borba je nešto što je teren za političke stranke.
Vaš predlog zakona u članu 1. je potpuno jasan. Ovo su polja u kojima mogu da se obrazuju nacionalni saveti: u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma. Gde je tu politika? To što unutar nacionalnih saveta postoji mogućnost, jer nema druge, i izbora organa nacionalnih saveta, to od nacionalnih saveta ne pravi političke organizacije.
Upravo se sada ovde vidi prava namera Vlade Srbije da od nacionalnih saveta nacionalnih manjina napravi produženu ruku političkih stranaka, onih stranaka koje imaju manjinski predznak i da te političke stranke, a preko njih i nacionalne savete, vežu za aktuelni režim.
Kada na sledećim izborima, narodski rečeno, zagusti, kada vam zafale glasove, evo, to je džak iz koga ćemo da vadimo glasove ne bi li ponovo pobedili na izborima. To je suština cele ove priče.
Jer da je vaša primarna i jedina intencija bila da se zadržite u oblastim kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma, onda Vlada Srbije ne bi sebi dala slobodu da kaže u obrazloženju zašto odbija amandman kolege Kenana Hajdarevića i moj amandman, da postoje političke stranke za koje ne postoje dovoljne garancije da će se sutra boriti za prava nacionalnih manjina zato što to ne piše u njihovom statutu i programu. Dokazao sam da to, bar što se tiče SRS, nije tačno.
Prosto se vidi, ne samo iz normativnog dela predloga zakona, nego pre svega iz obrazloženja, da ste hteli kao vlada da od nacionalnih saveta napravite politički instrument za neke naredne parlamentarne, predsedničke, lokalne odnosno pokrajinske izbore, ali je jako opasno, to je mišljenje SRS, da se nacionalne manjine politizuju i da se njihovo pravo da štite svoj nacionalni, verski, rasni, jezički i kulturni identitet, zloupotrebljava u dnevno-političke svrhe. To sigurno nije u skladu sa tim vašim osveštanim evropskim standardima.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovaj amandman kolege Bajrama Šehovića trebalo prihvatiti. On apsolutno ima smisla.
Dakle, nacionalni savet zaista bi trebalo da donosi godišnji program rada, odnosno poslovanja i da donosi akcione planove za njegovo izvršenje, prosto zato što će svaki nacionalni savet biti u prilici da raspolaže i određenim finansijskim sredstvima, i da bi se sprečile zloupotrebe tih finansijskih sredstava, zaista je neophodno da se u okviru nacionalnih saveta definiše godišnji program rada, odnosno poslovanja i da to bude pravilo koje će da važi za sve nacionalne savete.
Obrazloženje koje je dala Vlada zašto ne prihvata ovaj amandman zaista nema nikakvog smisla - amandman se ne prihvata, pretpostavlja se da će nacionalni saveti u interesu realizacije svojih nadležnosti i transparentnosti rada, koje svako biračko telo očekuje, ovo su sve političke deklaracije, doneti godišnji program i akcione programe prema svom nahođenju u okviru svojih ovlašćenja.
Vi ste gospodine ministre rekli - da je sistem nacionalnih saveta nacionalnih manjina jedan podsistem u okviru globalnog političkog sistema Republike Srbije.
Ako je nešto sistem, onda mora da bude jednoobrazno uređeno. Ako će jedan nacionalni savet da ima po svom nahođenju, kako kaže Vlada, godišnji program rada, a neki drugi nacionalni savet neće imati - onda tu nema sistema, onda je sistem razbijen.
Upravo u interesu formiranja jedinstvenog jednoobraznog sistema nacionalnog saveta nacionalnih manjina, u interesu zakonitosti rada i poslovanja nacionalnih saveta, pre svega kada je u pitanju trošenje finansijskih sredstava, apsolutno je postojao valjan razlog da prihvatite amandman kolege Šehovića.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 32. i suština ovog amandmana je da se spreči spajanje dve funkcije, funkcije člana u nacionalnom savetu neke nacionalne manjine i funkcije sudije tužioca, sudije Ustavnog suda ili neke funkcije u sistemu izvršne vlasti.
Smatramo da je to neophodno kako bi se obezbedilo da nacionalni savet zaista bude jedno telo koje neće biti subjektivno, koje neće biti pristrasno i koje će biti maksimalno nezavisno u svom radu.
Ako dozvolite da sudija, tužilac ili sudija Ustavnog suda bude član nacionalnog saveta, onda to s jedne strane može da bude štetno za sam nacionalni savet, a s druge strane može da bude štetno i za samu funkciju koju taj čovek vrši.
Zaista može da dođe do sukoba interesa kada je neko sudija, a istovremeno je član nacionalnog saveta neke nacionalne manjine.
Vlada je dala jedno, po meni, krajnje nesuvislo obrazloženje, da se amandman ne može prihvatiti zato što bi se moglo desiti da se u nekim slučajevima ne bi mogao obezbediti dovoljno kvalitetan broj ljudi koji su zainteresovani i umešni za obavljanje poslova iz nadležnosti nacionalnog saveta. Samim tim, kvalitet funkcionisanja samog saveta mogao bi biti ispod potrebnog i očekivanog.
U obrazloženju zašto se ne prihvataju amandmani narodnih poslanika SRS ima mnogo ovih formulacija: šta ako, ukoliko, moglo bi se desiti itd. Očigledno je da je reč o krajnje nategnutim obrazloženjima, odnosno nategnutim formulacijama, koje ne počivaju na realnim osnovama.
Ako je jedna nacionalna zajednica, odnosno nacionalna manjina dovoljno brojna i dovoljno emancipovana da iz njenih redova izađu sudije, tužioci i sudije Ustavnog sud, ministri, pa kako je moguće da ta nacionalna manjina nema dovoljno kvalifikovanih ljudi koji bi sedeli u nacionalnom savetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidite gospođo Čomić, do koje je mere obesmišljeno obrazloženje Predloga zakona, zašto zakon mora da se donese po hitnom postupku.
Ukazujem na povredu člana 164. Poslovnika Narodne skupštine. Samo da vas podsetim, ukoliko se ovi predlozi zakona ne usvoje po hitnom postupku, po mišljenju Vlade doći će, odnosno nastupiće štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost...

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 56. postoji nekoliko spornih rešenja. Prvo, umesto da se koristi termin koji je uobičajen u pravnoj nauci i koji je usklađen sa Ustavom Republike Srbije, a to je državna teritorija, ovde se govori na jedan dosta bezličan način o prostoru Republike Srbije. Dakle, svaka država ima svoju državnu teritoriju, to je pravni pojam, a reč ''prostor'' nije pravni pojam.
Dalje, u članu 56. stav (5) kaže da se poslovi iz stava 4. ovog člana obavljaju u skladu sa ovim zakonom, propisima kojima je uređena državna granica i međunarodnim ugovorima zaključenim sa susednim državama.
Inače, ceo član 54. odnosi se na premer državne granice. Ako je jedno pitanje danas aktuelno u Srbiji, onda je to upravo pitanje državne granice i SRS smatra da je stav (5) člana 56. trebalo dopuniti odredbom da se poslovi premera državne granice, pre svega, obavljaju u skladu sa Ustavom Republike Srbije, zato što Ustav Republike Srbije, u skladu sa Rezolucijom 1244, garantuje teritorijalni integritet Republike Srbije i na KiM.
Verovatno je Vlada smatrala da se ovaj termin ''međunarodni ugovori'' koji su zaključeni sa susednim državama odnosi i na Republiku Albaniju. Vi dobro znate, gospodo iz Vlade, da je taj međunarodni ugovor faktički suspendovan, zato što EU, odnosno dobar deo članica EU, NATO pakt i vaši prijatelji iz SAD smatraju da taj međunarodni ugovor više ne važi i da je sad državna granica pomerena na sever, na reku Ibar i da je državna granica u stvari danas administrativna linija između uže Srbije i njene AP KiM.
S druge strane, evo još samo jedna rečenica, sporna je i državna granica Republike Srbije sa Hrvatskom. Tu pre svega mislim na onaj deo državne granice koji ide rekom Dunav. Kao što znate, u zavisnosti od toga reke Dunav pomera se i državna granica sa Hrvatskom, a s druge strane znate i to da je državna granica, koja je u stvari bila administrativna granica, za nas iz SRS je i danas to jedna veštačka linija zato što apsolutno nema istorijski osnov.
Dakle, ta današnja državna granica između Srbije i Hrvatske povučena je 1945. godine od strane jedne komunističke komisije kojoj je predsedavao Milovan Đilas, a koja je, pre svega, nestručno urađena, ne samo sa istorijskog aspekta, nego pre svega sa stručno-geodetskog aspekta, zato što je bukvalno za državnu granicu uzet tok reke Dunava, on se menja i sad imate situacije da su neke zemljišne parcele, koje se formalno-pravno nalaze u Hrvatskoj, katastarski deo teritorije Republike Srbije.
Ako je igde Ustav Republike Srbije morao biti pomenut, onda je to upravo u članu 56, gde se govori o premeru državne granice koja je, nažalost, danas sporna i sa Albanijom i sa Hrvatskom.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 96. stav (1) tačka 1) piše da će za imaoca prava svojine na parceli biti upisano lice koje je u katastru zemljišta upisano do 6. aprila 1941. godine. Ovde se, gospodine Duliću, otvara nekoliko pitanja. Prvo, imate određene delove teritorije Republike Srbije u kojima do 6. aprila 1941. godine uopšte nije postojao katastar zemljišta, odnosno registracija zemljišta nije vođena u obliku katastra, nego u obliku zemljišnih knjiga.
Tu pre svega mislim na AP Vojvodinu. Tu uopšte nije bilo katastra, postojale su samo zemljište knjige. I u većini vojvođanskih opština i danas imate praktično dvojnu evidenciju nepokretnosti - evidenciju putem katastra i evidenciju u zemljišnim knjigama. Žalosno je što se u velikoj meri podaci iz jedne, odnosno druge evidencije razlikuju.
S druge strane, ovakvim rešenjem vi ovde otvarate jednu Pandorinu kutiju, odnosno možete u praksi da izazovete posledice koje, verujem, niko u Srbiji ne želi. Kao što vam je poznato, gospodine Duliću, do 6. aprila 1941. godine u 90% slučajeva vlasnici zemljišta u Vojvodini bili su Nemci, bili su ljudi koji su baš u to vreme, tu je granični datum 6. april 1941. godine, zvanično bili državljani ondašnje Kraljevine Jugoslavije, a u najvećoj meri bili su u stvari špijuni i agenti nacističkog Trećeg rajha.
Posle Drugog svetskog rata dobar deo tih Nemaca iz Jugoslavije, a zatim i iz drugih država koje su stradale od Hitlerove okupacije, iz Čehoslovačke, iz Mađarske, iz Rumunije, proterani su u Nemačku.
Sada se ovde postavlja pitanje da li vi nameravate da kao imaoce prava svojine na zemljišnim parcelama upisujete Nemce koji su u katastru zemljišta bili upisani do 6. aprila 1941. godine. Ako to nameravate, onda znajte da će nam se vratiti u Srbiju potomci pripadnika zloglasne Sedme SS divizije Princ Eugen, koja je u najvećoj meri bila regrutovana od strane Nemaca sa područja Vojvodine, pre svega iz Banata.
Koliko znam, zaključci i mere koje su saveznici preduzeli posle Drugog svetskog rata i danas su na snazi. Naravno, vrši se jedna tajna revizija istorije Drugog svetskog rata, ali zvanično ono što su donele savezničke sile 1945. godine važi i danas. Dakle, ovo rešenje je izuzetno opasno.
S druge strane, ovo rešenje je potpuno kompatibilno sa onim za šta se zalaže lider Socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji insistira na tome da se zemlja vrati upravo proteranim Nemcima iz Vojvodine, tzv. folksdojčerima.
Ovo rešenje otvara i neka druga pitanja vezano za izradu zakona o denacionalizaciji. Da li ćete zemlju vratiti ljudima koji su 1941. godine bili gruntovni vlasnici, a koji su u stvari na aktivan način radili protiv interesa te države.
Dakle, ovo rešenje, gospodine Duliću, izuzetno je opasno. U praksi može da izazova vrlo negativne posledice i niste ni svesni kakve se sve opasnosti kriju u jednoj ovakvoj odredbi i sa pravnog aspekta, zato što u jednom delu Srbije tog 6. aprila 1941. godine uopšte nije postojao katastar, postojale su zemljišne knjige.
S druge strane, i da je postojao katastar, katastarski vlasnici zemljišta na dan 6. aprila 1941. godine, kada je otpočela agresija na Kraljevinu Jugoslaviju, u Vojvodini u 90% slučajeva bili su Nemci koji su se aktivno od 1941. do 1945. godine borili protiv države čiji su državljani bili, uz časne izuzetke.