Dame i gospodo narodni poslanici, prosto nema medicinskih razloga da se održi stav Vlade koji je sadržan u članu 63. stav 3. Virus hiva i virus hepatitisa C su, koliko znam, prelazni. Vlada, kada je u pitanju testiranje na virus hiva i hepatitisa C, kaže da od volje osuđenog lica zavisi da li će se podvrgnuti lekarskom pregledu da bi se utvrdilo da li ima taj virus ili ne. Valjda je zdravlje osuđenih lica preče od pojedinačne volje jednog osuđenika.
SRS smatra da je testiranje na virus hiva i na virus hepatitisa C u funkciji obezbeđivanja zdravih uslova života u institucijama za izvršenje krivičnih sankcija. Smatra da je zdravstvena zaštita osuđenih lica nešto čemu treba posvetiti posebnu pažnju i da zdravstvena zaštita osuđenika nikako ne sme da zavisi od zle ili dobre volje jednog osuđenog lica, koje treba da se podvrgne lekarskom pregledu da bi se utvrdilo da li ima virus hiva ili virus hepatitisa C. Ovo kažem imajući u vidu sve tragične posledice koje ova dva virusa mogu da izazovu i koje nažalost izazivaju po zdravlje ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, već smo pričali o tome da se Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija u stvari izvršava jedna krivična sankcija, a to je kazna lišenje slobode.
U članu 73. predložili smo da se naslov - Izvršenje novčane kazne zameni naslovom - Zamena novčane kazne kaznom zatvora i kaznom rada u javnom interesu.
To je ono što se reguliše ovim zakonom. Izvršenje kazne zatvora, koja može biti izrečena kao osnovna kazna ili pak kao kazna kojom se zamenjuje izrečena, ali neplaćena novčana kazna. To ima smisla. Izvršavati novčane kazne po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija niti je moguće, niti se to dešava u praksi. Čuli ste kako se izvršava novčana kazna.
Kada jednog dana budete osuđeni na novčanu kaznu, odete u banku, platite odgovarajući novčani iznos i novčana kazna je izvršena. Tu nema nikakvog posebnog postupka.
Imate skup tehničkih radnji - otvorite vrata banke, kažete - dobar dan službenicima, izvadite novac i platite. Tu nema nikakvog posebnog pravnog postupka.
Pravnog postupka ima, ali tek kada se novčana kazna ne plati, pa se ona zamenjuje kaznom zatvora, pa se onda ta kazna zatvora izvršava po odredbama ovog zakona, dakle u odgovarajućim ustanovama mora da se obezbedi odgovarajući smeštaj za ta lica, odgovarajuća higijena, zdravstvena zaštita.
Postoji neki pravilnik o kućnom redu itd. Ali, to sve više nema veze sa novčanom kaznom, to ima veze sa kaznom zatvora.

Ako možete, gospođo Đukić Dejanović, da mi kažete koliko je vremena poslaničke grupe preostalo.

Dame i gospodo narodni poslanici, od 2001. godine pa do danas materija krivičnog postupka menjana je sedam puta. Ovo će biti osma izmena našeg krivično-procesnog zakonodavstva.
Po svim merilima struke i nauke to je izuzetno visok broj, koji govori o tome da država Srbija nažalost nema uređeni sistem krivičnog postupka, da se luta u traženju najboljih rešenja i to proizvodi negativne posledice u sudskoj praksi, pre svega kada su u pitanju ljudska prava i slobode.
Poznato je da u dobro uređenim demokratskim državama zakonik o krivičnom postupku i krivični zakonik se ne donose tako često. Donesu se jednom, ali onda traju nekoliko decenija, pa čak i duže, i onda to pokazuje stabilnost pravnog sistema.
Mi, nažalost, od 2001. godine tu stabilnost nemamo i kako se koja DOS-ovska garnitura smeni ova nova koja dođe kaže - ove izmene i dopune krivično-pravnog zakonodavstva su najbolje moguće. Njihovi prethodni to isto pričali godinu ili dve godine ranije.
Sada se prosto postavlja pitanje - da li će neko da snosi odgovornost za činjenicu da smo imali u jednom trenutku dva krivična zakona, dva zakonika o krivičnom postupku, da se nije znalo šta važi, šta ne važi i ko će da snosi odgovornost za činjenicu da su od 2001. godine, a posebno u martu 2003. godine, kada je reč o krivičnom postupku, masovno gažena ljudska prava i slobode građana Srbije.
Naravno i ova vlada sada tvrdi da su ove izmene i dopune Krivičnog zakonika, odnosno Zakonika o krivičnom postupku idealne, sjajne, da će da reše sve probleme. Nažalost, nisu takve i za vrlo kratko vreme ćemo se suočiti sa činjenicom da ćemo morati opet da menjamo nešto što u startu nije valjalo.
Tako naše krivično-procesno i materijalno zakonodavstvo funkcioniše od 2001. godine. SRS je na Zakonik o krivičnom postupku podnela dosta amandmana, sa jednim jedinim ciljem ako je ikako moguće da se isprave sve one pravničke i logičke greške koje su sadržane u Predlogu ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, tribunalizacija srpskog pravosuđa ogleda se i u čestim izmenama pravila krivičnog postupka. Naime, od marta 1994. godine, kada je prvi put u Haškom tribunalu usvojen pravilnik o postupku i dokazima, pa do danas taj akt je menjan više od 50 puta.
Ono što je karakteristično, kad god se tužilac, odnosno tužilaštvo Haškog tribunala, što bi rekli vi iz Vlade tužiteljstvo, nađe u problemu da dokaže krivicu licu koje je optuženo, onda se pribegava izmeni pravila postupka i to u toku samog postupka.
To je jedna stvar koja zaista ne postoji bilo gde u bilo kojoj demokratskoj, civilizovanoj i pravnoj državi na svetu, ali toga ima u Haškom tribunalu. Toga nažalost ima i u Republici Srbiji, jer stopama tužitelja Haškog tribunala, evo sada kreću i državni tajnici u Republici Srbiji, pa i oni pribegavaju čestim izmenama Zakonika o krivičnom postupku.
Sada nam se unosi jedna novina u krivični postupak, a to je trgovina. Zaista mislim da nije primereno to što danas nije prisutan gospodin Milosavljević. Mislim da bi me on sasvim dobro razumeo, jer šta je drugo nego kad se tužilac i okrivljeni dogovore vezano za krivično gonjenje, za krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do 10 godina. To nije ništa drugo nego jedna specifična procesna trgovina.
Sada taj institut procesne trgovine postojaće nažalost i u krivično-procesnom zakonodavstvu Republike Srbije. Da stvar bude gora, kada...

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je skandalozno u Predlogu ovog zakona, to je mogućnost sporazumevanja tužioca sa okrivljenim. Okrivljeni će biti dužan, odnosno imaće pravo da prizna svoju krivicu, a tužilac mu onda garantuje da će doći do ublažavanja izrečene kazne.
U pitanju su krivična dela za koja je zaprećena kazna za zatora do deset godina. Dakle, u pitanju su, s obzirom na zaprećenu kaznu, nimalo bezazlena krivična dela i ta mogućnost sporazumevanja u krivičnom postupku je zaista jedna skandalozna novina, koja će u potpunosti da diskredituje princip pravde i pravičnosti u krivičnom postupku.
Inače, da vas podsetim, da je između ostalog u Haškom tribunalu Biljana Plavšić svojevremeno zaključila neku vrstu sporazuma ili nagodbe sa tužilaštvom Haškog tribunala. Ona je prva optužila vojsku Republike Srpske za genocid u Srebrenici. Tužilaštvo je obećalo Biljani Plavšić da će nakon tog priznanja da bude puštena na slobodu, međutim, to se nije desilo i evo Biljana Plavšić danas izdržava kaznu zatvora u Švedskoj sa narkomanima i umno poremećenim osobama.
Sada se postavlja pitanje šta će biti ako se iste stvari počnu dešavati i u Republici Srbiji, da okrivljeni kaže - dobro, evo, ja ću da priznam da sam izvršio krivično delo, još ću i da vam odam neke podatke vezane za još nekoliko izvršilaca, potpuno ću da sarađujem sa tužilaštvom. Tužilac obeća - da, dobro, doći će do ublažavanja kazne zatvora, i onda sud kaže - mene baš briga šta ste se vi dogovorili, taj i taj okrivljeni dobiće kaznu po zakonu.
To se desilo Biljani Plavšić. Nema šta nije rekla na račun Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, Ratka Mladića, kada je došlo vreme...

Dakle, kada je došlo vreme da Pretresno veće Haškog tribunala sprovede taj dogovor između Biljane Plavšić i Tužilaštva, to se nije desilo, ona je dobila adekvatnu zatvorsku kaznu i sada se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Švedskoj, i s obzirom na njene godine života, praktično ta kazna zatvora, koja je vremenska, za nju će značiti smrtnu kaznu.
To je to dostignuće koje nam sada Vlada Srbije predlaže da se unese i u naš pravosudni sistem. I još Vlada kaže, znate, to postoji u nekim državama u svetu. To postoji u nekim federalnim jedinicama u SAD, postoji u onim državama gde je moguće da dobijete tri doživotne kazne zatvora, gde postoje zakoni u kojima je moguće krivično goniti psa, mačku ili kravu, ali takva praksa i takva tradicija nikakve veze nema sa pravnom tradicijom i praksom u Republici Srbiji.
Vi uporno nastavljate sa tom politikom - eto, postoji negde u svetu, što ne bi postojalo i kod nas. Što nešto što je dobro ne prenesete u naš pravni sistem? Vi uvek nađete ono što je loše i onda to loše kada se nakalemi ovde na naš sistem, ispadne još gore nego što je tamo gde je ta institucija i nastala.
Tako će biti i sa ovim dogovaranjem između tužioca i okrivljenog i vi krivični postupak pretvarate u pijacu, pretvarate u buvlju pijacu, gde će se tužilac i okrivljeni dogovarati o visini kazne i o tome ko je izvršio koje krivično delo.
A najgora stvar u svemu je kada neko prizna da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora i do deset godina, tužilaštvo se obavezuje da ne goni za neka druga krivična dela, i sada neko može da prizna da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna do 10 godina, a pored toga, izvršio je još pet krivičnih dela za koje može da se dobije 40 godina zatvora. Gde je tu pravda? Gde je tu pravičnost?

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od loših novina u ovom predlogu zakona jeste i pravo suda da obaveže stranke i druge učesnike u postupku da svoje podneske dostavljaju sudu u elektronskoj formi.
Prvo, mislim da se time ugrožavaju prava građana, zato što nisu svi građani u Republici Srbiji osposobljeni da na taj način komuniciraju sa sudom, a s druge strane, ni svi sudovi nisu osposobljeni da na taj način komuniciraju sa strankama, ne zato što sudija ne poznaje rad na računaru, nego iz jedne proste činjenice što u nekim našim sudovima, zapravo u većini naših sudova presude se i danas izrađuju na pisaćim mašinama.
Sada predlažete nešto što je u informatičkom, odnosno u tehnološkom smislu nerealno da se ostvari i kad su u pitanju građani, a i kad su u pitanju sami sudovi. Onda se postavlja pitanje - zašto to radite?
To radite samo iz jednog razloga da biste na jedan potpuno neprirodan način ubrzali krivični postupak. Obavežete stranku koja ne ume da radi na računaru, koja ne može u elektronskom obliku da komunicira sa sudom, da u tom obliku dostavi određeni podnesak, čovek to ne uradi i naravno protiče mu rok i gubi neko svoje pravo. Onda se krivični postupak okončava, doduše, na brzinu, ali se u takvom krivičnom postupku apsolutno ne dolazi do materijalne istine. To je ta novina, jedna od loših novina koje se predlažu ovim zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 166. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, u članu 166. stav 3. kaže se da se o amandmanima izjašnjavaju predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada.
Hoću da vas podsetim, gospođo Čomić, da su iz ove skupštine u protekla dva dana bukvalno najurena dva ministra kako bi se načelna rasprava okončala do 18.00 časova.
Vlada je najavljivala kod svih predloga zakona, odnosno tako piše u obrazloženju, da su u pitanju zakoni koji moraju da se donesu po hitnom postupku zato što postoji opasnost po bezbednost zemlje, rad državnih organa i organizacija, zdravlje ljudi itd.
Sada vidimo da to ipak nije tako, da to nisu tako važni i hitni zakoni, čim se Vlada nije udostojila da napiše svoje mišljenje o amandmanima koje su podneli narodni poslanici. Vi ćete danas, gospodine Bradiću, da nam pričate o kulturu, da budete zastupnik odnosno predstavnik Vlade koja se brine o kulturu u Srbijio, a ovo što Vlada Srbije radi i kako se ponaša prema Narodnoj skupštini jeste prvi antipod kulture.
Ovde nema ne političke, ovde nema elementarne građanske kulture. Ministru koji se javio da da završnu reč predsednik, odnosno predsedavajući uskraćuje to pravo da bi se rasprava na silu boga iz potpuno iracionalnih razloga mogla okončati do 18.00 časova. Tako se radi u protekla dva dana.
Danas je 22. jul 2009. godine, 12.30 časova, Vlada nije blagoizvolela dati svoje mišljenje na amandmane koje su podneli narodni poslanici.
Sada se postavlja jedno elementarno logično pitanje – čemu žurba u proteklim danima, čemu ponižavanje ministara, čemu ponižavanje Narodne skupštine i čemu gašenje televizijskih kamera u vreme kada je najveća gledanost Narodne skupštine i kada bi građani Republike Srbije vrlo rado videli i čuli i šta je to tako važno u zakonima, o čijim amandmanima se Vlada nije udostojila da napiše svoje mišljenje evo ima skoro …

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je povređen član 164. stav 2. Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Smatram, gospođo Čomić, da je Vlada Srbije, izbegavanjem svoje obaveze da dostavi Narodnoj skupštini mišljenje o podnetim amandmanima na zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i na zakon o kulturi, grubo povredila član 164. stav 2. i da zbog toga što Vlada Srbije ne radi svoj posao kako valja, u Republici Srbiji su ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Ovo su vrlo teške kvalifikacije. Dakle, tražim od vas kao predsedavajućeg da se izjasnite o tome koje mere predlažete Narodnoj skupštini da preduzme u ovim izuzetno teškim okolnostima, kada su u Republici Srbiji ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Hoću da vas pitam: kad je to Narodna skupština donela odluku koju vi pominjete da uputi nekakvu preporuku ili uputstvo Vladi da u rokovima koji su propisani Poslovnikom radi svoj posao? Sedim danima u ovoj skupštini, kao i moje kolege, i nisam bio prisutan u tom momentu kada je Skupština glasala o takvoj odluci.
Dakle, vaše lično mišljenje i vaš lični stav mogu da pozdravim, ali nije tačno da je Skupština izglasala bilo kakvu odluku u tom pravcu. Tražim od vas kao predsedavajućeg da predložite Narodnoj skupštini mere u situaciji kada su ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, suština amandmana na član 4. koji se odnosi na novi član 92g stav 3, jeste u tome da se elektronski mediji dovedu u ravnopravan položaj sa štampanim medijima i da se ublaže posledice jednog drakonskog kažnjavanja elektronskih medija, a suština tog drakonskog kažnjavanja jeste u tome da se dovede do gašenja onih elektronskih medija koji nisu po volji režima.
Gospodine ministre, vi ste u načelnoj raspravi istakli da vi kao reditelj imate dužnost i da imate sposobnost da uvedete red u medijski prostor Srbije. Međutim, sem poznavanja umetnosti režiranja, vama će biti potrebna i ogromna podrška pravosudnih i policijskih organa u Republici Srbiji, jer vi izgleda, gospodine ministre, niste do kraja svesni sa kakvim aždajama nameravate da se uhvatite u koštac.
Gospođa Marina Raguš i gospodin Boris Aleksić su vam praktično do detalja objasnili kakvi mafijaški klanovi danas vladaju i danas gospodare medijskim prostorom Srbije.
Jedan od glavnih mafijaških magnata jeste Stanko Subotić-Cane, o kome je pisao dr Vojislav Šešelj u svojoj čuvenoj knjizi "Stanko Subotić-Cane Žabac, kralj duvanske mafije".
U vreme kada je ta knjiga objavljena, mnogi političari u Srbiji su se smejali kako Vojislav Šešelj izmišlja, kako pati od raznih teorija zavere, kako progoni veštice itd., zato što je Stanko Subotić - Cane Žabac, i onda a i sada, bio prijatelj i sponzor snaga koje su same sebe nazivale demokratskim, reformskim i proevropskim.
Inače, Stanko Subotić-Cane Žabac je bio vođa, i danas je vođa, tog srpskog dela Đukanovićeve duvanske mafije. Ta duvanska mafija imala je otprilike, a ima još uvek, dva dela. Jedan je italijanski, a drugi je srpski. Italijansko krilo ove mafije vodi izvesni Veselin Barović i o tome je konačno progovorio gospodin Ratko Knežević, šef misije Crne Gore u SAD, čovek kome je sada verovatno i život ugrožen zbog svih onih informacija koje je plasirao u javnost, a koje se tiču kriminalnih afera, vezanih za Mila Đukanovića.
Još u novembru 1996. godine italijanski zvaničnici skrenuli su pažnju gospodinu Kneževiću da je Crna Gora postala stecište najgorih mafijaša na Balkanu i da zvanična italijanska Vlada takvo ponašanje neće moći da toleriše. Podignuta je optužnica protiv Mila Đukanovića, koga je tužilaštvo u Napulju ocenilo kao vođu mafijaške mreže na Balkanu, koja se bavila trgovinom duvanom, ali kasnije i trgovinu oružjem, alkoholom i belim robljem, naravno, i narkotičkim sredstvima.
Stanko Subotić-Cane Žabac je čovek koji danas suvereno vlada medijskim prostorom Srbije, prijatelj Mila Đukanovića, čovek koji se u oktobru 2007. godine, prema svedočenju Ratka Kneževića, susreo sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem u hotelu "Ric", u Parizu.
Ti mafijaši su stajali iza projekta zvanog razbijanje SRS. Samo da vas podsetim, gospodine ministre, nekoliko meseci pre nego što je izvršen pokušaj puča u SRS, izlazio je jedan dnevni list u Beogradu, "Gazeta". Nju je finansirao Mišković, sa jednim jedinim zadatkom, da pripremi građane Srbije i javnost Srbije za rušenje SRS. Posle septembra meseca 2008. godine "Gazeta" je prestala da izlazi zato što je ispunila svoj zadatak.
Ovo govorim baš danas, kada u Beograd dolazi Oli Ren visoki predstavnik Evropske unije za proširenje, čovek koji je praktično pravi gospodar ili jedan od gospodara određenih političkih lidera u Srbiji.
Sada je potpuno jasno. Sada nema nikakve dileme. Samo slep čovek to ne može da vidi da praktično i Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Tomislav Nikolić imaju istog gazdu i da je misija i zadatak tog gazde sledeći – uprkos ponekad zapenušanoj političkoj verbalistici, uprkos ponekad zapenušanim optužbama jednih protiv drugih, Oli Ren ima zadatak da, kada dođu prvi naredni parlamentarni izbori, sve glasove, i one za Borisa Tadića, Dinkića i Tomislava Nikolića, skupi u isti džak.
Dakle, to je suština današnjih dešavanja u Srbiji. Inače, danas je sreda, dolazi Oli Ren, verovatno da obavi razgovore sa svojim političkim pulenima ovde u Srbiji, a u petak se, gospodine ministre, izriče presuda Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu zbog tzv. nepoštovanja suda, čoveku kome se sudi, između ostalog, i zbog toga što nije hteo da dozvoli da SRS padne u ruke mafije. To je jedan od najvažnijih razloga zašto je došlo do pokušaja puča u SRS.
Dragi građani Srbije, mislim da vam je sada potpuno jasno. Ako ne želite da na sledećim parlamentarnim izborima jedan mafijaški klan bude zamenjen drugim mafijaškim klanom, onda nema druge nego glasajte za SRS, stranku koja nikada nije bila, niti će ikada biti u rukama mafije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nadam se da ćete me razumeti kada vam kažem da mi sada imamo jednu specifičnu pojavu u srpskom parlamentu, a ta pojava ima veze sa sadržinom vašeg Predloga zakona.
Naime, u engleskom parlamentu postoje neki poslanici, vi to dobro znate, koji se kolokvijalno nazivaju bičevi. Oni treba da disciplinuju poslanike vladajuće koalicije da budu u sali, da prisustvuju sednicama da se ne bi desilo eventualno da neki predlog zakona ne prođe zato što određeni broj poslanika nije prisutan na sednici.
Mi slične bičeve imamo ovde u Skupštini Srbije, ali oni ne rade onaj posao koji se radi u engleskom parlamentu. U engleskom parlamentu bičevi teraju narodne poslanike da dođu na sednicu skupštine, da budu prisutni u sali i da rade posao za koji ih je narod izabrao.
Mi imamo neku drugu vrstu bičeva, a to je da se od poslanika traži da ne govore o tački koja je na dnevnom redu zato što se bliži 18.00 časova i treba da se pređe na naredne tačke dnevnog reda. Nadam se da ste prepoznali u ovim mojim rečima jednog takvog biča iz DS, koji je, gle čuda, zamolio Tamaša Tota, Pavela Marčoka, dakle pripadnike nacionalnih manjina, da ne govore o Predlogu zakona o nacionalnim savetima, kako bi ova rasprava do 18.00 časova mogla da bude završena i kako bi moglo da se pređe na drugu tačku dnevnog reda. Vidite, gospodine ministre, kako smo mi sve demokratske institucije, pa tu i instituciju biča, potpuno preokrenuli praktično u njenu suprotnost.
Gospodine ministre, vi ćete se složiti sa mnom kada vam kažem da je slika Balkana i slika uopšte jugoistočne Evrope u nacionalnom, verskom, rasnom, kulturološkom, jezičkom smislu šarolika. Takva je Srbija, ali takve su u većoj ili manjoj meri i sve države s kojima se Republika Srbija danas graniči.
Pri takvom stanju stvari, osnovni princip koji mora da se poštuje jeste princip reciprociteta i tu neizbežno mora da se postavi pitanje, kada govorimo o položaju pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji - kakav je položaj pripadnika srpskog naroda u državama koje se danas graniče sa Republikom Srbijom? Tu konkretno mislim pre svega na Hrvatsku, na Crnu Goru, Mađarsku, Rumuniju, Albaniju. Dakle, kakav je položaj srpskog naroda u tim zemljama?
Kakav je položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, vi to verovatno dobro znate. Tokom devedesetih godina, Tuđmanov režim je izvršio genocid nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini i praktično u svim opštinama i gradovima koje nisu ulazile u sastav Republike Srpske Krajine, Srbi su iz tih opština i gradova u najvećoj meri proterani, tu mislim na Zagreb, na Karlovac, na Gospić, na Zadar, Sisak, Osijek itd.
Kada smo već kod Hrvatske, gospodine ministre, budući i vi i ja dolazimo iz Vojvodine, u nedelju mislim da je gotovo celokupna Vojvodina, ili barem veći deo Vojvodine, posebno oni žitelji Vojvodine koji imaju kablovsku televiziju, mogli su da prate direktno na Drugom programu hrvatske televizije koncert Marka Perkovića Tompsona.
Za Tompsona ste vi, gospodine Čipliću, sigurno čuli. To je, između ostalog, i onaj pevač koji ima pesmu „Jasenovac i Gradiška stara“. Ta pesma je pevana i na ovom koncertu. Od te pesme, ne samo svakom Srbinu, mislim da se svakom normalnom čoveku, koji ima neka racionalna poimanja života i ljudi oko sebe, zaista ježi koža i diže kosa na glavi.
Inače, gospodine ministre, tu pesmu „Jasenovac i Gradiška stara“ je citirao dr Vojislav Šešelj u jednom svom podnesku predpretresnom veću Haškog tribunala da bi dokazao da je pravi govor mržnje, za koji je inače i on optužen, u stvari postojao na strani Hrvatske, a ne u njegovim političkim nastupima.
Naravno, neću vam sada citirati sve reči te zaista morbidne i patološke pesme, ali evo kako glase neki stihovi: „Jasenovac i Gradiška stara, to je kuća Maksovih mesara; u Čapljini klaonica bila, mnogo Srba Neretva nosila“.
Zamislite, gospodine ministre, kako se oseća jedan Srbin u Osijeku, u Vinkovcima, u Zagrebu, u Splitu, u Dubrovniku, kada čuje reči te pesme. Verujem da ste se i vi naježili iako ne živite ni u jednom od tih hrvatskih gradova, ali od te pesme su se naježili i Srbi u Novom Sadu, i Srbi u Somboru, i Srbi u Sremskoj Mitrovici, i u Pančevu i ovde u Beogradu.
Zanima me da li je Vlada Republike Srbije, čiji ste i vi član, uputila neku vrstu demarša hrvatskom ambasadoru u Beogradu povodom jedne skandalozne činjenice da se na Drugom programu zvanične hrvatske Radio-televizije direktno prenosi koncert čoveka koji neposredno, na najneposredniji mogući način, poziva na uništenje srpskog naroda.
Kakav je položaj Srba u Mađarskoj? Vi znate, gospodine Čipliću, još krajem 17. veka sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem Srbi su stigli skroz gore do Budimpešte i Sent Andreje. Imali su tamo mnogo škola, mnogo crkava, manastira i zaista su u kulturnom smislu mnogo značili u Mađarskoj u 18. i 19. veku.
Pogledajte kakva je sada etnička slika srpskog naroda u Mađarskoj, 90% Srba su jedna nacionalna zajednica koja je potpuno asimilovana u mađarskom političkom i kulturnom životu. Ti ljudi se više ne osećaju kao Srbi, oni govore mađarski, svojoj deci daju mađarska imena i mnogi od njih su prešli na Uniju ili su direktno prešli u rimokatoličku konfesiju.
U Albaniji znate i sami šta se dešavalo u vreme komunističkog diktatora Envera Hodže. Srbi su masovno ubijani i proterivani, i zamislite, u jednom komunističkom režimu islamizovani, nasilno im je nametana muslimanska vera od jednog režima koji je bio makar formalno potpuno ateistički.
Slična stvar se dešavala i u Rumuniji u vreme njihovog komunističkog diktatora, odnosno raznih komunističkih diktatora. Tamo su Srbi masovno ubijani po rumunskim peščarama, gulazima itd. Mnogi Srbi u Rumuniji, kao i oni u Albaniji, kao i oni u Mađarskoj, izgubili svoj nacionalni i kulturni identitet.
O onome što se danas dešava u Crnoj Gori mislim da čak i ne treba trošiti previše reči. Tamo je na delu jedan pravi jezički, kulturni i verski genocid nad srpskim narodom. Tamo je narod koji je stvorio državu Crnu Goru praktično proglašen za nacionalnu manjinu.
Danas od Njegoša prave maltene katoličkog nadbiskupa koji se Srbima i sa Srpskom pravoslavnom crkvom apsolutno nema bilo kakve veze. Zaista nisam čuo, ili ste vi ili neki od vaših kolega to možda i rekli, ali zaista nisam tu činjenicu zapazio, da ste uputili ijednu reč protesta protiv svih ovih strašnih stvari koje se danas dešavaju nad pripadnicima srpskog naroda u okolnim državama, posebno u Hrvatskoj i posebno u Crnoj Gori.
Što se tiče naziva zakona, gospodine ministre, on je nesrećno izabran. Evo i zašto. Vi znate, u anglosaksonskoj pravnoj terminologiji kada se kaže nacija, onda se u stvari misli na državu. Nacija je u engleskom jeziku isto što i stejt, dakle država.
Kod starijih pravnih pisaca, kao recimo kao kod Slobodana Jovanovića, postoji razlika između nacije i naroda. Narod, to su građani, to je biračko telo, to su svi oni koji imaju pravo glasa, bez obzira na svoju nacionalnu, versku i rasnu pripadnost, a nacija, to je određena zajednica koja ima određene etničke, verske, rasne, jezičke i kulturne osobenosti.
U kom kontekstu vi pominjete termin nacija u Predlogu zakona o nacionalnim savetima? Za vas termin nacija je rezervisan isključivo za pripadnike nacionalnih manjina. Samo oni imaju pravo da formiraju svoje nacionalne savete. Sada ispada da Srbi u svojoj rođenoj državi nisu nacija. A šta su?
Zaista se postavlja pitanja šta su Srbi danas u Republici Srbiji, jer ako čitate ovaj predlog zakona od početka do kraja, doći ćete do istog zaključka do kojeg sam i ja došao, da status nacije i karakter nacije imaju samo pripadnici nacionalnih manjina, a da Srbi izgleda ne ulaze u tu kategoriju. To je, naravno, potpuno pogrešno, jer kada kažete nacionalni savet, onda ne možete unapred, prosto logički ne možete unapred da isključite iz tog pojma pripadnike srpskog naroda.
Postavlja se pitanje - zašto bi pravo na formiranje svog nacionalnog saveta trebalo da imaju samo Mađari, Slovaci, Rumuni, Bugari, Romi i Hrvati itd, a ne i Srbi. Vi iz Predloga zakona potpuno iziskujete pripadnike srpskog naroda i taj termin nacija i nacionalno vezujete isključivo za pripadnike nacionalnih manjina.
Naravno, SRS nema ništa protiv da se pripadnici nacionalnih manjina organizuju u nacionalne savete i da kroz nacionalne savete štite svoj nacionalni, verski, kulturni identitet, da neguju svoju istoriju, kulturu, tradiciju itd.
U pravnom smislu, u političkom smislu, u istorijskom smislu, skroz je netačno taj termin nacije i nacionalnog vezivati isključivo za pripadnike nacionalnih manjina, a srpskom narodu ta svojstva odricati.
Ono što takođe želim da naglasim, gospodine ministre, jeste jedna opasnost koja se pomalja iz jednog dokumenta koji se zove statut AP Vojvodina. Pisci tog statuta, pre svega, prema pripadnicima nacionalnih manjina nisu imali dobre namere. Njima su puna usta ljudskih i manjinskih prava, prava Mađara, Slovaka, Rumuna, Roma itd, ali samo na jeziku. U praksi, oni rade sve suprotno od toga. Zašto to kažem?
Ako ste čitali statut Vojvodine, onda ste mogli da primetite da je tim statutom predviđeno i obrazovanje tzv. subotičkog administrativnog okruga. Subotički administrativni okrug treba da objedini sve opštine u kojima su Mađari ili većinsko ili stanovništvo koje je u velikoj meri zastupljeno. Kada se termin Subotički okrug sa pravnog prevede na politički jezik, onda to ustvari znači getoizaciju nacionalnih manjina, onda to znači da nacionalne manjine Mađare, Slovake, Rumune, Rome i ostale treba saterati, da tako kažem, u njihov nacionalni tor i u tom nacionalnom toru određene starešine, određeni pastiri tog tora treba da se pitaju za sve što će se dešavati u okvirima te nacionalne manjine. SRS je, gospodine ministre, protiv toga.
Mi smo protiv bilo kakvih geta u Republici Srbiji. Mi smo protiv toga da se bilo koja nacionalna manjina u Srbiji ograđuje nekakvim plotovima i da živi nekim svojim životom, potpuno nezavisno od života države i od života pripadnika većinskog srpskog naroda.
Ono što je ideal SRS jeste država u kojoj će svi njeni građani biti ravnopravni apsolutno u svemu. Da svi živimo životom dostojnog čoveka, da svi živimo na način kako vi to želite, i kako ja to želim, vi za vašu, a ja za svoju decu.
Ono što se danas dešava u AP Vojvodina, a to ćete vi omogućiti i ovim predlogom zakona, ako ga izglasate, jeste da pripadnike nacionalnih manjina zaista grupišete u jedan geto koji će biti autarhičan i koji će živeti manje-više izolovano u odnosu na pripadnike većinskog naroda.
Gospodine ministre, zaista se ne slažem sa vama kada ste rekli u vašem izlaganju da je tek Ustav iz 2006. godine omogućio ono što vi nazivate nacionalnom samoupravom. To naprosto nije tačno. Vi znate da je Ustav iz 1990. godine apsolutno garantovao sva moguća prava pripadnicima nacionalnih manjina u Republici Srbiji i do 2006. godine pripadnici nacionalnih manjina mogli su da uče na svom jeziku da se informišu na svom jeziku, da njihov maternji jezik bude jedan od službenih jezika u opštinama u kojima oni žive.
Ništa posebno novo u ovoj oblasti Ustav iz 2006. godine nije doneo. To mogu da vam posvedoče i sami pripadnici nacionalnih manjina, njihov status, njihova prava i obaveze ista su danas kao što su bila i 1992. i 1995. i 2000. godine. Apsolutno, na tom planu nema bilo kakvih suštinskih promena.
Šta je suštinski problem sa vašim predlogom zakona? Vi ste omogućili da samo političke partije nacionalnih manjina mogu da predlože kandidata za članove nacionalnog saveta i Vlada Srbije je od praktično tri mogućnosti izabrala onu najgoru. Prva mogućnost je bila da zabranite, odnosno ne da zabranite, nego da prosto eliminišete političke stranke iz procesa kandidovanja nacionalnog saveta.
Šta treba da bude nacionalni savet? Jedno telo koje ne sme da se bavi dnevnom politikom, nego telo koje štiti autentična istorijska, jezička, verska, kulturna prava pripadnika nacionalnih manjina, kao što mi u SRS želimo da Srbi koji žive u Mađarskoj, u Rumuniji ili Albaniji budu Srbi, da se tako osećaju, da govore svojim jezikom, da upotrebljavaju ćiriličko pismo, da svojoj deci daju srpska imena. Za to isto se zalažemo i kada su u pitanju nacionalne manjine u Srbiji.
Bili bismo veliki licemeri kada bi se borili za prava Srba u susednim državama, a ta ista prava odricali pripadnicima nacionalnih manjina. Mađar u Srbiji treba da se oseća Mađarom, treba da govori svojim maternjim jezikom, treba da se obrazuje na svom maternjem jeziku, treba da bude informisan na svom maternjem jeziku, ali ne sme nacionalni savet da bude bačen u arenu političkih, bolje rečeno dnevno-političkih borbi.
Vi ste ovim rešenjem, da samo političke organizacije koje okupljaju nacionalne manjine imaju ekskluzivno pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta, ovu opasnost praktično učinili vrlo realnom i vrlo izvesnom. Druga mogućnost je bila da omogućite svim političkim organizacijama da kandiduju članove za nacionalne savete i za tu mogućnost se opredelila SRS u jednom od svojih amandmana.
Međutim, vi ste upravo izabrali ovu treću, najgoru mogućnost da samo političke stranke nacionalnih manjina imaju pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta. Postavlja se pitanje - zašto ste to uradili? Ispada da nacionalni savet neće biti ništa drugo nego produžena ruka jedne političke stranke koja okuplja pripadnike nacionalnih manjina.
S druge strane, gospodine ministre, ovakvim rešenjem vi ste indirektno priznali da se za prava nacionalnih manjina u ovoj državi bore samo političke partije koje imaju taj manjinski ili tzv. manjinski predznak, što uopšte nije tačno.
Smatram da se i SRS bori za prava nacionalnih manjina. Mi to dokazujemo svojim delima, ne tako što pričamo u vetar o ljudskim i manjinskim pravima, ne, imamo poslanike koji su iz redova nacionalnih manjina. Imamo ih i Skupštini Srbije, imamo ih u Skupštini Vojvodine, imamo odbornike u lokalnim skupštinama koji su pripadnici nacionalnih manjina, imamo predsednike opštinskih odbora koji su pripadnici nacionalnih manjina. Mi na taj način dokazujemo da smo i te kako zainteresovani za poštovanje manjinskih prava.
Odakle pravo Vladi Srbije da kaže - samo partije koje okupljaju nacionalne manjine, samo one treba da imaju pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta?
Vidite, gospodine ministre, SRS je od 1993. godine, bila ona, kako bi rekli vi iz DS mračna, totalitarna vremena, mračne devedesete, bivši režim itd. Na izborima 1993. godine ovde u Narodnu skupštinu, između ostalog, kao narodni poslanik SRS izabrana je gospođa Elvira Fekete, Mađarica, rimokatolkinja, ali član SRS i borila se, verujte mi, za srpske nacionalne i državne interese čak i vatrenije nego mnogi Srbi.
Sada vidite koliko je vaše rešenje u životu neodrživo. Vi smatrate da samo stranke koje okupljaju nacionalne manjine treba da imaju pravo da predlažu kandidate za nacionalni savet, što je jedno vrlo opasno rešenje. Ili političke stranke uopšte ne treba da se mešaju u proces kandidovanja ili, ako ste im već dali to pravo, onda dajte to pravo svim političkim strankama.
A ne da i na ovaj način vršite getoizaciju pripadnika nacionalnih manjina, jer, gospodine ministre, činjenice pokazuju, građani Republike Srbije koji pripadaju određenoj nacionalnoj manjini ne glasaju po definiciji za svoju ili "za svoju" manjinsku partiju, glasaju i za SRS, i za SPS, i za DSS, koje nemaju manjinski predznak.
Dakle, odakle pravo Vladi Srbije da sve pripadnike nacionalnih manjina u Republici Srbiji gura u naručje političkoj partiji koja okuplja pripadnike određene nacionalne manjine? Nigde ne piše, i nigde nije zagarantovano i ne postoji nikakva garancija da Mađar uvek, po definiciji, mora da glasa za "svoju" mađarsku nacionalnu partiju. Zašto?
Pa, mnogi Mađari glasaju za partije koje nemaju manjinski predmet zato što prepoznaju, s jedne strane državu Srbiju kao državu u kojoj se maksimalno poštuju njihova manjinska prava, s druge strane, gledaju u drugim partijama koje nemaju taj manjinski predznak partije koje se takođe bore za njihova manjinska prava.
Uopšte, ceo koncept Predlog zakona o nacionalnim savetima, ceo koncept statuta Vojvodine, koji je na neki volšeban način izašao iz fokusa javnosti, u stvari hoće da nacionalne manjine svrstaju u određena geta.
SRS je protiv toga. Znate, gospodine ministre, samo su u srednjem veku ljudi bili vezivani za ono parče zemlje na kome su se rodili. Zašto bi Mađar koji završi fakultet, recimo, u Novom Sadu ili Subotici, morao do kraja svog života da bude inženjer, sudija ili lekar u Novom Sadu, u Kovačici, u Pančevu, u Somboru ili u Subotici? Zašto ne bi ta ista zanimanja mogao da vrši i u Beogradu, i u Šapcu, i u Valjevu, i u Nišu, i u Vranju, i u Leskovcu i u Negotinu? Zašto vezujete, to je jedna ideja koja se nalazi u podtekstu ovog predloga zakona.
Vi pripadnika nacionalne manjine, kao u srednjem veku, vezujete za teritoriju u kojoj se rodio. Na toj teritoriji treba da bude maksimalno izolovan od pripadnika većinskog naroda. To dokazujete i činjenicom da nacionalne savete praktično gurate u ruke određenih političkih partija, koje imaju predznak da štite prava nacionalnih manjina.
Dakle, vi na taj način ne da ne štitite, ne da ne afirmišete prava pripadnika manjinskih zajednica u Srbiji, ne, vi politički instrumentalizujete pripadnike nacionalnih manjina.
Jer, suma sumarum, kada se sve sabere i oduzme, pored svih lepih reči o evropskim standardima, demokratskim principima, integracijama itd, šta je suština ovog predloga zakona? Da se DS i njenim koalicionim partnerima, koji su danas jedni, sutra neki drugi, obezbedi glasačka mašinerija na budućim izborima, da jedino DS ima status nekog političkog mentora političkih partija koje okupljaju pripadnike nacionalnih manjina.
Kada dođe vreme izbora onda ćete preko pojedinih političkih partija nacionalnih manjina, a samim tim i preko nacionalnih saveta, da mobilišete pripadnike nacionalnih manjina da glasaju za DS.
To je suština ovog predloga zakona, ne da štitite njihov jezik, tradiciju, kulturu, običaje. Vi hoćete političku instrumentalizaciju nacionalnih manjina u Srbiji. SRS je protiv toga.
Dakle, nacionalne manjine moraju da imaju neka tela, neke forume, neke instance preko kojih štite svoje nacionalne, verske, rasne, jezičke i druge osobenosti, ali ništa mimo toga.
Politička instrumentalizacija nacionalnih manjina, to je nešto najgore što možete da učinite pripadnicima nacionalnih manjina, s jedne strane, s druge strane, medveđu usluge činite pripadnicima nacionalnih manjina time što na jedan indirektan način gurate u njihova nacionalna geta, u njihova stada, u njihove obore. Takva politika pripadnicima nacionalnih manjina neće doneti ništa novo.
Evo, samo jedan primer iz moje i iz vaše prakse, gospodine ministre. Na jedan ispit na Pravnom fakultetu u Novom Sadu došao je jedan student koji je po svojoj nacionalnoj pripadnosti Mađar. Evo, do čega je dovela ta politika getoizacije nacionalnih manjina. Taj mlad čovek je jedva sricao srpski jezik, a ispit nije položio ne zato što nije učio, mada je verovatno imao silne probleme da čita udžbenik koji je napisan na ćirilici, nego prosto zato što nije umeo da svoje znanje iskaže na službenom srpskom jeziku.
To je ono što Srpska radikalna stranka hoće da spreči. Neka se Mađar, neka se Rumun, neka se Bugarin obrazuje do određenih obrazovnih nivoa na svom maternjem jeziku, ali država mora da ga osposobi da bude sudija, da bude lekar, da bude inženjer, da bude državni činovnik, podjednako kao u mestu u kojem se rodio, tako i u nekom drugom kraju Republike Srbije, gde pripadnika nacionalnih manjina ili njegove nacionalne manjine uopšte nema.
Stav SRS je jasan, potpuna ravnopravnost svih građana Republike Srbije, poštovanje principa suverenosti građana i apsolutne jednakosti pred Ustavom i zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da je povređen član 87. poslovnika o radu Narodne skupštine. Naime, mi smo više od sat vremena raspravljali o ovim izuzetno delikatnim predlozima zakona bez prisustva ministra.
U pitanju su predlozi zakona koji, ako budu izglasani na sednici Narodne skupštine, u praksi mogu da izazovu dalekosežne negativne posledice, a ovo posebno napominjem imajući u vidu prilično alarmantne činjenice i informacije koje je izneo moj kolega Radiša Ilić, a koje se tiču drastičnog kršenja propisa o zaštiti životne sredine u ovom delu Srbije iz kojeg on dolazi.
Mislim da ste, gospođo Đukić-Dejanović, bili dužni da prekinete sednicu, sve dok se ministar ne pojavi. Samo je ministar taj koji ima pravo da u ime Vlade ulazi u polemiku, odnosno da komunicira sa narodnim poslanicima i svaka rasprava u Narodnoj skupštini, ne samo o ovim predlozima zakona, nego svaka druga rasprava kojoj ovlašćeni ministar ne prisustvuje, apsolutno ne znači ništa, jer nema ovlašćenog predstavnika Vlade koji može da odgovori na pitanja narodnih poslanika.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega SRS smatra da je skandalozno to što je spojeno sedam tačaka dnevnog reda.
Radi se o izuzetno delikatnim i važnim propisima. Posle Ustava, praktično, Zakonik o krivičnom postupku i Krivični zakonik su akti na kojima se dokazuje da li je država demokratska ili nije. Krivičnim zakonikom, odnosno Zakonikom o krivičnom postupku zadire se u najelementarnija dobra koja svaki građanin Republike Srbije i svaki čovek na svetu poseduje.
Dok je postojala smrtna kazna to je bio i život, danas to su sloboda i imovina, ali imajući u vidu činjenicu da se za određena krivična dela može izreći kazna zatvora i do 40 godina života, onda za pojedina osuđena lica takva kazna indirektno znači smrtnu kaznu.
Umesto da Vlada Srbije insistira na tome da se svaki od ovih zakona raspravljaju ponaosob, da rasprava bude što kvalitetnija, da se u raspravu uključi što veći broj narodnih poslanika, naravno, bez potrebe da se rasprava politizuje, ali da se ukrste stručna mišljenja i da se dođe do zajedničkog zaključka da li su predložena rešenja najbolja moguća ili nešto može da se promeni.
Umesto da vladajuća koalicija, koja od 2000. godine insistira na demokratiji, na evropskim vrednostima, na borbi protiv kriminala i korupcije, na reformama, zatraži dupliranje vremena za raspravu, mi smo dobili nešto sasvim suprotno.
Dobili smo da je spojeno sedam tačaka dnevnog reda. Neki propisi su samo formalno izmene i dopune. Kada ih pogledate to su faktički novi zakoni. Trebalo je dosta vremena da se svi ti zakoni pročitaju, da se na sve te zakone, odnosno zakonike napišu kvalitetni amandmani. Vladi očigledno nije bilo stalo da imamo kvalitetnu raspravu u parlamentu, Vladi je stalo da jedan posao završimo što pre, a kvalitet posla očigledno nije bio prioritet.
Nije ovo prvi put da se vladajuća koalicija poslužila jednim drastičnim kršenjem Poslovnika i zloupotrebom Poslovnika. Naime, svi ovi zakoni koji su stavljeni na dnevni red, izuzev prvog zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, odnosno ratifikacija Rimskog statuta, treba da se donesu po hitnom postupku.
Poslovnik je potpuno jasan u kojim se situacijama primenjuje hitan postupak. „Zakon se može izuzetno doneti i po hitnom postupku“. Kada se kaže „izuzetno“ treba da postoje naročito opravdani razlozi da se pribegne ovakvoj proceduri.
U Skupštini Srbije situacija je sasvim drugačija. Ono što treba da bude izuzetak, to je postalo pravilo. Pitam vas, dame i gospodo narodni poslanici, da li se sećate kada je neki zakon u ovoj skupštini usvojen po redovnoj proceduri?
Kako koji zakonski predlog stigne, on mora da se raspravlja po hitnom postupku. Kada pogledate zašto, uvek isto obrazloženje, formalno napisano, u suštini apsolutno ne stoji – biće smak sveta ako se taj i taj zakon ne usvoji po hitnom postupku.
''Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje se nisu mogle predvideti, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Predlagač zakona je dužan da u pisanom obrazloženju predloga zakona navede štetne posledice koje bi nastale zbog nedonošenja ovog zakona po hitnom postupku.''
Dakle, ove dve grupe uslova moraju kumulativno da se ispune: i da nisu mogle da se predvide okolnosti i da bi zbog toga, odnosno zbog nedonošenja zakona po hitnom postupku mogle da nastanu sledeće štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija. Dakle, sve tri grupe uslova moraju da budu ispunjene.
Dovoljno je da pogledate jedan od ovih predloga zakona, zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i sada pogledate koji su razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: predlaže se da se zakon donese po hitnom postupku iz razloga što bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa.
Nisu ispunjeni uslovi za hitan postupak zato što nije navedeno da bi mogle da nastupe štetne posledice po život i zdravlje ljudi, a to je neophodno po Poslovniku. U Poslovniku ne kaže – ili, nego piše – i po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija. Dakle, svi uslovi moraju da se ispune. Sam predlagač je potvrdio da nije ispunjen jedan od uslova i Narodna skupština nije imala uslov da ovaj predlog zakona i mnoge druge predloge zakona razmatra po hitnom postupku.
Sada ako bismo doslovno tumačili ono što piše u Predlogu zakona, onda bi to značilo sledeće: ako se svi ovi zakoni ne donesu po hitnom postupku, onda to znači da je ugrožena bezbednost RS, da je ugrožen rad državnih organa i organizacija. Na koji način? Da li smo pod okupacijom? Da li se desilo nešto strašno? Kakve to vanredne okolnosti u državi Srbiji mogu da nastanu ako se baš ovaj zakon i drugi zakoni ne donesu po hitnom postupku?
Onda država Srbija nije stabilna država, onda se dešava nešto o čemu građani Srbije nisu obavešteni i Vlada bi, pre nego što predloži neki zakon, trebalo da nas obavesti u kakvom stanju živimo: u redovnom ili neredovnom, odnosno vanrednom? Ako je u pitanju vanredno stanje, onda da vidimo zbog čega.
Ne može svaki zakon koji dođe u skupštinsku proceduru nonšalantno da se napiše jedna rečenica – ako se ne donese po hitnom postupku mogle bi da nastanu štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa. Kako? Na koji način? Da li će nas napasti teroristi, NATO pakt, šta će se desiti ako se zakon ne donese po hitnom postupku.
Ne možete se igrati ovim pojmovima tek tako. Biće ugrožena bezbednost države, ali ništa više se ne napiše. To je izuzetno važno pitanje. Ne možete plašiti građane na ovaj način. Građani očigledno ne znaju kakve se to strašne stvari mogu desiti njima, njihovoj deci, njihovim prijateljima, rođacima, državi, državnim organima, jer ih Vlada o tome nije obavestila. Samo kada dobijemo predlog zakona, ako poslanici ne usvoje predlog da se zakon usvaja po hitnom postupku desiće se smak sveta. Ne možete tako da se igrate Poslovnikom. Ne možete tako da se igrate pojmovima kao što su život i zdravlje ljudi, bezbednost države, rad države i državnih organa. To su krupne stvari. Od toga zavisi život države i svakog pojedinačnog građanina.
Donosite zakon o vinu i rakiji po hitnom postupku. Ako se ne donese, bezbednost zemlje je ugrožena. Zakon o lovu i ribolovu, bezbednost zemlje ugrožena. Zakon o zaštiti životinja, bezbednost zemlje ugrožena. Koji je to način? To se ponavlja iz zakona u zakon. Bilo bi dobro da se ta praksa prekine.
Dalje, imamo ovde danas na dnevnom redu dva akta za koje Vlada kaže da su zakonici – Krivični zakonik, odnosno zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i Zakonik o krivičnom postupku. Postavlja se prethodno pitanje – šta je zakonik? Zakonik je opšti pravni akt u kojem su sistematizovane sve pravne norme kojima se uređuje jedna oblast društvenog života. Dakle, to se zove kodifikacija. Sve pravne norme nalaze se na jednom mestu i onda se takav zakon, zato što je kodifikovana materija, naziva zakonikom.
Imamo li mi, dame i gospodo narodni poslanici, zaista kodifikovano krivično zakonodavstvo? Nažalost, nemamo i nisu ispunjeni uslovi da se ni Zakonik o krivičnom postupku, ni Krivični zakonik tako zovu. Oni treba da se zovu zakoni. Zašto?
Zato što pored tog osnovnog krivičnog zakonodavstva, materijalnog i procesnog, imamo nažalost jedno vrlo obimno, heterogeno, supsidijarno krivično zakonodavstvo. Pored krivičnog zakonika, imamo čitav niz drugih zakona koji sadrže krivična dela i krivične sankcije.
Slična je stvar i sa krivično-procesnom materijom. Pored Zakonika o krivičnom postupku imamo, odnosno usvojili ste Zakon o odgovornosti pravnih lica i postupku utvrđivanja odgovornosti pravnih lica za krivična dela, imate Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i postupku prema njima. Očigledno je da ova dva akta ne ispunjavaju elementarne uslove da se zovu zakonici.
Imali ste nekada u Vizantiji, u Istočnom rimskom carstvu Justinijanov zakonik. Zvao se tako zato što su sve norme građanskog prava bile sadržane u njemu i svi pravnici tokom srednjeg veka i kasnije su učili osnovne principe građanskog prava iz onoga što su latinski pravnici nazivali Corpus juris civilis. To je bio zakonik – sve na jednom mestu. Mislite da je dovoljno nazvati neki akt zakonikom i kodifikovati materiju. To nije rešenje. Možete sto puta ovaj krivični zakonik nazvati zakonikom, on nije zakonik, zato što uzmete li bilo koji zakon koji donosi Narodna skupština i tamo ćete naći kaznene odredbe, propisana krivična dela i krivične sankcije.
To je dokaz više da nemamo kodifikovano krivično zakonodavstvo. To je dokaz više da Vlada Srbije, ne samo ova nego i prethodne, nema dobar pristup u predlaganju krivičnih zakona, i materijalnih i procesnih. To je poznato u pravnoj teoriji.
Osnovni standard svake dobro uređene države je da krivična materija bude sadržana u što manjem broju zakona. Zašto? Zato što se krivičnim sankcijama zadire u najosnovnije vrednosti koje postoje u jednom društvu – život, sloboda i imovina. Nema ništa preče za svakog pojedinca od te tri stvari.
Dakle, Vlada bi morala da se potrudi da sve one silne krivične odredbe i krivične norme koje postoje u velikom broju zakona u Republici Srbiji zaista sistematizuje na jednom mestu i onda se stiču uslovi da kažete: imamo Krivični zakonik, odnosno Zakonik o krivičnom postupku. Ovako imamo formalno zakonik i jedan i drugi. Suštinski, to su obični zakoni, zato što pored ta dva zakonika imate čitav niz drugih propisa koji regulišu istu materiju društvenog života.
U srednjem veku je postojala jedna latinska sentenca, koja otprilike kaže da krivično pravo stalno treba reformisati jus criminale sempre est reformandum. Tako se to naziva.
Ova vlada je zaista bukvalno shvatila tu sentencu. Od 2001. godine smo sedam puta menjali Zakonik o krivičnom postupku. Ovo će, ispravite me gospođo ministar ako grešim, biti osma izmena i dopuna krivično-procesnog zakonodavstva u Republici Srbiji, i to osnovnog zakonodavstva, da ne računamo ono supsidijarno procesno zakonodavstvo koje je nastajalo u periodu od 2001. godine pa do danas.
Kažete – pa šta. Nije pa šta. U svakoj dobro uređenoj državi jedanput se donese zakonik o krivičnom postupku. U donošenje tog zakonika uključe se svi oni koji mogu da pomognu da zakonik bude što bolji, i nadležna ministarstva, i advokatske komore, i udruženja sudija i pravni fakulteti, ako treba i pomoć nekih inostranih eksperata, i onda se dođe do jednog teksta iza koga stanu svi relevantni subjekti u jednoj državi, ne samo politički nego i stručni, i onda nema potrebe da se zakon svake godine menja.
Ovako ispada da svaka vlada koja dođe ima neki svoj zakonik o krivičnom postupku i neki svoj krivični zakonik. Ako pratite ono što su govorili, gospođo Malović, vaši prethodnici na toj funkciji, oni su se ponašali poput vas.
Kad god predlože neki zakonik, oni kažu ovo je čudo neviđeno, ovo nema nigde u svetu, ovo je najsavremenije, najmodernije. Prođe dve godine i ispada da to ništa ne valja.
Uzmite Zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Piše u obrazloženju, zamislite Zakon o izvršenju krivičnih sankcija je donet još davne 2005. godine, u septembru. Stupio je na snagu 1. januara 2006. godine. Prošlo 300 godina i on sada mora da se menja.
Da li je to ozbiljna država? Da li je to ozbiljan pristup ljudskim pravima i slobodama? Lako je da pričate u predizbornim kampanjama – ljudska prava, mi smo za evropske standarde; pa to dokažite u praksi. Donesite zakone koje nećete menjati svake godine.
Kako se koji ministar pravde promeni, on otkriva rupu u saksiji. Niko živi ne zna ništa o krivičnom pravu dok ne dođe novi ministar i onda iz početka. Sutra kada dođe neka nova vlada, ona će reći da ovo sve što pričate, gospođo Malović, ništa ne valja. To je doneto davne 2009. godine, hajde da donesemo novi zakon.
Šta je sa načelom pravne sigurnosti? Šta je sa načelom stečenih prava? Šta je sa osnovnim postulatima pravne države? Ovo nisu zakoni koji su banalni. Zbog ovih zakona, odnosno zakonika neko sutra može da ode u zatvor, nekome možete da oduzmete imovinu, možete nekome da rasturite porodicu, može da dođe do razvoda brakova, može da dođe do ko zna kakvih ličnih tragedija.
Vi spajate sedam zakona. Menjate zakonike o krivičnom postupku kako koja vlada dođe. Onda imamo jedan totalan haos u svim segmentima prava. Taj haos je najopasniji kada je u pitanju krivično zakonodavstvo zato što su tu ljudska prava i slobode najviše ugrožena.
Najmanje što su narodni poslanici mogli da očekuju jeste da se ne spaja rasprava o svim ovim zakonima, da se uveća vreme za raspravu i da zaista ta rasprava bude kvalitetna. Ovako stičem samo jedan zaključak: da je Vlada htela da, što bi se reklo kolokvijalnim jezikom, otalja ovaj posao, ajde da uradimo, da kažemo da smo dobili izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku, da smo dobili izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Kakav je kvalitet tih izmena i dopuna, to izgleda vladajuću koaliciju baš briga. Onda će Narodna skupština izgleda vrlo uskoro biti u poziciji da ponovo menja i dopunjava ili donosi nove propise iz ove materije. Ali, tako se problemi ne rešavaju. Problem se rešava tako što se otvori jedna stručna rasprava koja ne traje jedan dan.
Ako pogledate Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, javna rasprava ili to kako neki kažu javna slušanja trajala jedan dan. Održan je neki okrugli sto 6. jula 2007. godine, niko živ nije znao u Srbiji da se taj okrugli sto održava i onda Vlada kaže – evo, održana javna rasprava, bili uključeni svi relevantni subjekti, šta hoćete?
Nije to javna rasprava. Pitajte nekog profesora pravnog fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu da li je čuo za taj okrugli sto, da li je dobio poziv. Vi samo kažete učestvovali su upravnici kazneno-popravnih zavoda. To je vaša interna komunikacija, to nije javna rasprava.
Javna rasprava je rasprava u kojoj učestvuje neko sa strane, a ne oni koji su unutar sistema. Samo je još falilo da ste napisali da su u javnoj raspravi učestvovali stražari, lekari koji leče u tim zatvorskim bolnicama. To nije javna rasprava.
Morate da pozovete ljude van zakonskog sistema, da oni kažu svoju reč, šta je to što ne valja ili što valja u vašem nacrtu, pa da onda zaista dođemo do kvalitetnih rešenja. Vi pojam javne rasprave shvatate čisto formalno. Održite neki okrugli sto manje-više u potaji, obavestite možda neke vaše saradnike, dve-tri medijske kuće koje to prenesu ili ne prenesu i kažete – održali ste javnu raspravu.
To nije kvalitetna javna rasprava. Uzmite bilo koji priručnik parlamentarne prakse bilo koje zemlje članice EU i videćete da se javna rasprava ili tzv. javna slušanja ne rade tako, da traju nekoliko sati, ispričamo nešto i onda idemo na koktel. Nije to javna rasprava. Nije to suština i nije to način da se dođe do kvalitetnih zakonskih rešenja.
Bilo bi dobro da Vlada Srbije ubuduće javnu raspravu vodi onako kako se javna rasprava vodi u svakoj civilizovanoj državi, da obavesti sve faktore koji imaju šta da kažu o određenom nacrtu zakona, da ljudi budu blagovremeno obavešteni i da ta javna rasprava traje duže od jednog dana.
Nemoguće je, garantujem vam, ako hoćete da imate kvalitetnu javnu raspravu da za jedan dan održite javnu raspravu o Krivičnom zakoniku, Zakoniku o krivičnom postupku, Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma itd. To su najveće pošasti modernog doba. Najveći svetski eksperti su uključeni u pisanje tih nacrta zakona. Nije to mala stvar.
Vi kažete – održali ste okrugli sto koji je trajao nekoliko sati. To nije javna rasprava. To nije način da se dođe do kvalitetnih zakonskih rešenja.
Prosto neću biti u mogućnosti, zbog nedostatka vremena, da govorim o svim ovim tačkama dnevnog reda. Moje kolege će pokušati da me dopune tamo gde ne uspem da kažem sve ono što bi trebalo da se kaže.
Reći ću za ovih nekoliko minuta, koliko mi je preostalo u raspravi, kao ovlašćeni predstavnik, nešto o jeziku kojim su pisani ovi predlozi zakona. Pre nekoliko meseci Republiku Srbiju je posetio bivši hrvatski premijer Ivo Sanader.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da nastavim tamo gde sam stao. Pre nekoliko nedelja Republiku Srbiju je posetio bivši hrvatski premijer Ivo Sanader i tom prilikom je obećao da će da pomogne, i njegova vlada, procesu evropskih integracija u Republici Srbiji, a između ostalog je obećao da će da da veliki broj prevedenih, naravno, na hrvatskih jezik evropski propisa, da ne moramo mi da se mučimo.
Mi razumemo hrvatski, pa ćemo lakše da usvojimo zakone koje od nas traži EU, pošto je taj trnovit put prevođenja hiljade i hiljade evropskih propisa već uradila Hrvatska. Hrvatska nas inače jako mnogo voli, pa onda da se mi ne mučimo kao oni, eto oni će nama da ustupe te svoje prevode i onda ćemo lakše da se integrišemo u EU. Toga sam se setio zato što sam video, gospođo Malović, da u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, između ostalog, predviđate da se reč "usvojilac" promeni u "usvojitelj".
Zanima me da li gospodina Vukčevića nazivate tužiteljem za ratne zločine ili tužiocem, da li sada nas gledaju gledatelji ili gledaoci. Ima li kraja uvođenju tih reči koje pripadaju korpusu hrvatskog novogovora, koga je izmislio Franjo Tuđman, da bi u suštini jedan isti srpski jezik pretvorio u hrvatski jezik.
Ako kažete da je usvojilac usvojitelj, onda ćete morati da menjate hiljade propisa u Srbiji i da kažete tužitelj, gledatelj itd. Onda promenite funkciju gospodinu Vukčeviću, pa neka se zove tužitelj za ratne zločine. Onda advokat više nije branilac, nego je branitelj. Onda tome nema kraja, gospođo Malović, zašto to radite, zaista ne znam.
Ponavljam vam ponovo, u pitanju je hrvatski novogovor. U suštini je to srpski jezik koga su naravno određeni hrvatski lingvisti i intelektualci, i političari, namerno iskvarili da bi rekli, sada je to naš hrvatski jezik koji se razlikuje od srpskog jezika. Razumem hrvatske lingviste, ali ne razumem srpske ministre koji se povode za tom logikom.
Baš bih voleo da vidim da recimo u Hrvatskom Saboru je moguće da dođe ministar i kaže – poštovani narodni poslanici. Kod nas dođe mrtav hladan ministar za kulturu i kaže – zastupnici. Njega razumem, ali ne razumem odakle hrabrost da se tako nešto govori, posle svega što se desilo tokom 90-ih godina, posle svega što se desilo u Drugom svetskom ratu itd. Neka kultura političke komunikacije mora da postoji.
Hajde da kažemo da je to još i banalna greška u ovim predlozima zakona, kakvih sve grešaka ima suštinskih i pravnih. Kažem, zbog nedostatka vremena biće mi teško da se bavim svim pitanjima koja su sadržana u spojenim tačkama dnevnog reda. Osvrnuću se na nekoliko ključnih problema.
U zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, gospođo Malović, imate član 2. koji kaže – svrha izvršenja sankcija je izvršenje pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka radi zaštite društva od krivičnih i drugih kažnjivih dela.
Ovakvom definicijom svrhe izvršenja sankcija potpuno ste ispustili jednu važnu dimenziju krivičnih sankcija. To se izučava, ako se ne varam, na drugoj godini pravnog fakulteta u krivičnom pravu koja se zove – specijalna prevencija kriminaliteta.
Nije suština izvršenja krivičnih sankcija samo da drugi ne čine krivična dela, nego da se pre svega taj učinilac krivičnog dela prevaspita, resocijalizuje i da više ne čini krivična dela.
Vi kažete, zaštita društva od krivičnih i drugih kažnjivih dela. Ispuštate važnu dimenziju koja se zove – specijalna prevencija kriminaliteta.
Pre člana 2. imate član 1, u kome kažete da se reč "zavodskih" briše i umesto toga zamenjuje se rečju "krivičnih". Pri tom u stvari mislite na institucije koje se kolokvijalno nazivaju zatvorima, dakle kazneno-popravni domovi, zavodi itd.
Postavlja se pitanje, koje krivične sankcije se izvršavaju po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija ako više ne koristimo termin – zavodske sankcije, nego krivične sankcije. Kada pročitate Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, 99% odredbi odnosi se na zatvore. U zatvorima se, gospođo Malović, ne izvršava novčana kazna, a ona je takođe krivična sankcija. Ne izvršava se ni sudska opomena, a takođe je krivična sankcija.
Vi reč – zavodskih, zamenjujete sa – krivičnih. Krivičnih je mnogo širi pojam od zavodskih. Ova reč – zavodskih trebalo je da ostane, jer vi Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija regulišete materiju – izvršenje kazne lišenja slobode.
Doduše, u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija postoji nekoliko članova koji imaju zajednički podnaslov – izvršenje novčane kazne. Suštinski se ovim zakonom ne reguliše postupak izvršenja novčane kazne, jer to nije ni moguće.
Kako se izvršava novčana kazna? Tako što onaj ko je osuđen na novčanu kaznu ode u banku i plati odgovarajući novčani iznos na odgovarajući račun koji se sliva u budžet Republike Srbije. To se ne reguliše bilo kakvim zakonom. To je prosta fizička operacija.
Šta se reguliše ovim zakonom? Kada se novčana kazna zamenjuje kaznom zatvora, a u tom slučaju se više ne izvršava novčana kazna nego kazna zatvora.
To je argument više da je ovaj termin - zavodskih trebalo da ostane, jer se ovde ne izvršavaju po ovom zakonu sve krivične sankcije, nego kazna lišenja slobode.
Izvršili ste izmenu u članu 27. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i predvideli ste, između ostalog, da za upravnika zavoda i zamenika upravnika zavoda može biti raspoređeno lice koje ima sedam godina radnog iskustva na poslovima izvršenja sankcija u pravosuđu, advokaturi, vojsci ili policiji posle stečenog visokog obrazovanja na studijama drugog stepena, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od četiri godine.
Ovu izmenu ste morali da uneste zbog onog nesrećnog Zakona o visokom obrazovanju i zbog usvajanja tzv. bolonjskih principa u visoko obrazovanje pa ste, ne mislim vi lično, nego vlade koje su to uradile i skupštine koje su za to glasale, uneli jedan haos u visoko obrazovanje, pa se više ne zna ko je diplomirani, ko je master, ko nije itd.
Ovde imate dva problema. Prvo, biti upravnik zavoda za izvršenje krivičnih sankcija je izuzetno delikatan posao. Taj posao podrazumeva ne samo usko stručna znanja iz oblasti prava, nego i čitav niz drugih znanja koje upravnik zavoda mora da poseduje ako se u tom zavodu želi ostvariti puna svrha izvršenja krivičnih sankcija, a to nije samo generalna prevencija kriminaliteta o kojoj govorite vi, nego i specijalna prevencija kriminaliteta.
Po mišljenju SRS, upravnik zavoda mora isključivo da bude lice koje je završilo studije drugog stepena, ne osnovne studije, studije drugog stepena, i na taj način dobijate kvalifikovanog stručnjaka koji će posedovati znanja ne samo iz oblasti prava, nego iz oblasti drugih društvenih nauka, iz oblasti sociologije, psihologije, pa u izvesnoj meri i medicine, a nikako to ne može biti lice koje je završilo osnovne studije.
Onda kažete – osnovne studije, ali koje traju četiri godine. Na taj način diskriminišete ljude koji su završili osnovne studije koje traju tri godine.
Što taj građanin Republike Srbije je sad kriv, legalno je završio prethodne škole, upisao osnovne studije koje traju tri godine i ima diplomu kao i ovaj koji ima osnovne studije od četiri godine, on je kvalifikovan da obavlja određeni posao? Što ste rekli baš četiri godine?
Zakon o visokom obrazovanju je ostavio mogućnost da osnovne studije traju tri ili četiri godine. To je pravo građanina da izabere da li će da studira tri ili četiri godine, a vi kažete – to vam je pravo da studirate tri ili četiri godine, ali posle, da biste se zaposlili, morate da završite i osnovne studije koje traju četiri godine. A vi koji ste završili studije u trajanju od tri godine, ko vam je kriv.
To nije način da se određeni problemi rešavaju. Isključivo lice sa završenim studijama drugog stepena, po mišljenju SRS, može kvalitetno da obavlja ovaj posao.
Ponovo se vraćamo na jedno pitanje koje je samo naizgled terminološko, ali u stvari je suštinsko i tiče se svrhe izvršenja krivičnih sankcija, pre svega kazne zatvora. Brišete termin vaspitni program i onda ubacujete novu sintagmu program postupanja.
Gospođo Malović, sa živim čovekom se ne postupa. Živ čovek se prevaspitava.
Onaj ko je učinio krivično delo, država hoće da ga prevaspita putem određenog vaspitnog programa, da ga resocijalizuje, da mu da neke društvene i moralne vrednosti koje on nije imao, pa u toku tog vaspitnog programa treba da ih stekne, kako sutra ne bi ponavljao izvršenje krivičnih dela.
Vaspitanje je izuzetno lepa srpska reč i prava reč da objasni suštinu procesa koji treba da se desi u našim zatvorima, a to je da onaj ko je vršio krivična dela stekne neke društvene i moralne vrednosti i da nakon izlaska iz zatvora ta krivična dela više ne čini.
Vi odbacujete termin vaspitanje i vaspitni program i pribegavate jednom bezličnom, hladnom izrazu program postupanja, sa osuđenikom koji sutra treba da postane punopravni građanin Republike Srbije, koji je naravno potpuno uključen u društveni život.
Svuda izbegavate termin vaspitni program i ubacujete termin program postupanja. Takođe unosite i jedan termin koji u suštini nije pravni, a to je tretman. To je medicinski, a ne pravni termin.
Brišete pravnu terminologiju iz zakona i ubacujete neke izraze koji nisu pravni i koji u stvari uopšte ne dotiču suštinu procesa izvršenja krivičnih sankcija, a to je, ponavljam, ne samo generalna, nego i specijalna prevencija kriminaliteta.
Naravno, kada god se donose zakoni o izvršenju krivičnih sankcija, onda aktuelni ministar objašnjava da će taj zakon u velikoj meri da popravi stanje u srpskim zatvorima. To su govorili i ministri pre vas kada su usvajali, davne 2005. godine, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija.
Kakvo je stanje u našim zatvorima? Teško, da teže ne može biti. Danas u srpskom zatvoru čovek koji je oženjen, koji ima maloletnu decu i koji je iz nehata prouzrokovao neku tešku saobraćajnu nezgodu izdržavaće kaznu lišenja slobode sa ljudima koji su ubili, silovali, izvršili razbojničku krađu, teroristički akt itd, bez bilo kakve selekcije. Danas u srpskim zatvorima, gospođo Malović, samo ako imate dovoljno novca, možete da kupite bolji mobilni telefon nego u Knez Mihailovoj, možete da kupite razne vrste droga.
Tačno je, gospođo Malović. Voleo bih da nije tačno, ali je tačno. Možete da kupite mobilni telefon, možete da kupite drogu, možete da izađete iz zatvora ako imate dovoljno novca da potplatite stražara, nadzornika, upravnika zavoda itd.
Ako imate dovoljno novca ne morate u određeno vreme da dođete na prozivku. U zatvorima se, gospođo Malović, osuđenici prozivaju da se vidi da li su tu, kao u vojsci, pa se utvrđuje stanje, po spisku i na licu, treba da je stanje identično. Međutim, ako imate dovoljno novca, ne morate da budete na toj prozivci određeni period dana. Neki čak kažu negde od 6 ujutru do 21 čas uveče. Niko vas ne pita gde ste.
Dalje, setite se kada je 2001. godine izbila pobuna u Zabeli. Za Zabelu se smatra da je jedan od najčuvanijih srpskih zatvora. Godine 2001. jedan vaš kolega, koji je bio ministar pravde, za vreme njegovog ministrovanja desila se pobuna u Zabeli i spaljen je onaj čuveni sedmi paviljon. Taj sedmi paviljon je, gospođo Malović, dva puta obnavljan.
To nije moguće, ali u državi Srbiji pod vlašću DOS-a je moguće. Jedanput je obnavljan da bi se pokazalo gde su utrošena budžetska sredstva, a drugi put je obnavljan u nekoj predizbornoj kampanji. Mi smo se u našoj savremenoj istoriji nagledali situacija kada se jedan most pet puta otvara ili neka ulica pet puta renovira itd, bolnica se otvara pet puta. Tako je bilo i sa Zabelom. Ona je dva puta svečano otvarana, naravno, nakon renoviranja.
Svega i svačega ima u srpskim zatvorima. Nije suština, gospođo Malović, razumem da ste se trudili da zakon bude što bolji, ali nije suština ne samo Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, bilo kog zakona iz seta ovih krivičnih zakona u samom kvalitetu pravne norme, nego je suština u tome da li postoji volja da se ta norma tako kako je napisana u praksi izvršava ili ne.
Nažalost, pod vlašću DOS-a, pod vlašću DS i raznoraznih koalicionih partnera od 2000. godine naovamo ne postoji volja da se izvršavaju zakoni u Srbiji ili kada se izvršavaju, oni se izvršavaju selektivno.
Takva je situacija i na polju krivičnog zakonodavstva. Svi znate kolika se prašina digla oko ubistva predsednika Vlade Srbije gospodina Zorana Đinđića. Navodno je utvrđeno ko je izvršio to krivično delo, pročitana je presuda, doduše uz onaj čuveni lapsus. Doneli smo presudu, ali postavljam drugo pitanje – ako smo ljudi, ako smo hrišćani, onda svaki ljudski život ima istu vrednost.
Ako je država zaista, po rečima vaših prethodnika, prevrnula nebo i zemlju da se pronađu ubice Zorana Đinđića, zašto to recimo nije urađeno kada je u pitanju bivši savezni ministar, takođe pokojni Pavle Bulatović? Kako je moguće da u ovoj državi postoje životi koji više vrede od nekih drugih?
To apsolutno nije u skladu ne samo sa demokratskim, ne samo sa pravnim i političkim, sa elementarnim hrišćanskim i moralnim vrednostima. Država apsolutno ništa nije uradila da se pronađu ubice jednog čestitog čoveka, jednog poštenog čoveka i jednog čoveka koji je zaista svojski radio na tome da se ne raspadne zajednica Srbije i Crne Gore.
Sada da kažemo nešto o ovom Krivičnom zakoniku. Mi smo vas kao poslanička grupa SRS, gospođo Malović, svojevremeno upozoravali da po nekim teorijskim postulatima nije moguće da pravna lica budu krivično odgovorna.
Svojevremeno ste doneli Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica. Evo, sada donosite izmene i dopune člana 12. Krivičnog zakonika Republike Srbije, gde ponovo normirate mogućnost krivično-pravne odgovornosti pravnih lica. Mi smo vam i tada rekli, sada ćemo to ukratko da ponovimo, da to potpuno odudara od krivično-pravne teorije.
Nemate nijednu knjigu iz krivičnog prava, ajde sad ne računam one bolonjske pravne stručnjake, ali one klasične pravnike, klasične teoretičare, gde možete da nađete ijednu definiciju, ijedan pojam po kojem pravno lice može da bude krivično odgovorno. Ono ne može da bude krivično odgovorno. Suštinski ne može, zato što nema biološki subjektivitet. Da bi neko bio krivično odgovoran, on mora da poseduje svest i volju. Svest i volja su bitni elementi uračunljivosti, a bez uračunljivosti nema krivične odgovornosti. Sada mi objasnite kako je moguće da neko preduzeće ima svest i volju, a nema biološki subjektivitet? Kako ćete vi pravno lice poslati u tu čuvenu Zabelu, koja je dva puta renovirana?
U članu 7. predviđate nešto što se kolokvijalno naziva kućni zatvor ili kućni pritvor. Onaj ko je osuđen kaznom zatvora do jedne godine, sud može odrediti da se kazna izvrši na taj način što osuđeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje. Znate li u kojim režimima je postojala institucija kućnog zatvora? U totalitarnim sistemima, u pojedinim latino-američkim državama u kojima su vojne hunte uspostavljale diktaturu, uz obilatu pomoć SAD. U tim sistemima je postojala institucija kućnog zatvora. Vi sada tu instituciju prenosite ovde u Republiku Srbiju, bez ikakve potrebe, a ovamo hoćete da se rešite balasta mračnih 90-ih godina, u kojima se srpskom narodu i Srbiji desilo sve najgore, a ovamo vaskrsavate neke institucije koje su postojale u Salvadoru, u Čileu, ko zna gde.
SRS je, između ostalog, predložila pooštravanje kazni za veliki broj krivičnih dela koja su, po našem mišljenju, najteža. Kod tih krivičnih dela država apsolutno ne sme da pokaže bilo kakav oblik milosti koji vrše ta krivična dela. Tu nema kompromisa sa kriminalom.
Predvideli smo pooštravanje kazni u odnosu na vaš predlog za: tešku telesnu povredu, izlaganje opasnosti, prinudu, ugrožavanje sigurnosti, povredu ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem, obljubu sa detetom, obljubu zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje pornografskog materijala, iskorišćavanja dece za pornografiju, navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama, oduzimanje maloletnog lica, rodoskvrnjenje, udruživanje radi vršenja krivičnog dela i na nekoliko krivičnih dela u vezi sa nedozvoljenom trgovinom i korišćenjem opojnih droga.
Što se tiče Zakonika o krivičnom postupku, naravno, o tome će više govoriti moj uvaženi kolega, gospodin Petar Jojić, ne želim da mu mnogo oduzimam vreme u vezi ovoga predloga zakona, ali istakao bih samo jedan detalj iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Vidite kako sad to jezički loše zvuči. Zakonom menjate zakonik. Valjda je osnovni princip da se akt koji se menja zove isto kao akt kojim se to čini? Ako menjate zakonik, onda to činite zakonikom, a ne zakonik menjate zakonom. Hajde da kažemo da je i to manje bitno.
Vi u srpsko pravosuđe unosite nešto što bi moglo da se nazove nagodbenom pravdom. Tužilac i okrivljeni mogu da se nagode za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 10 godina. Pazite, to su, s obzirom na zaprećenu kaznu, nimalo bezazlena krivična dela.
Onda predviđate jednu neverovatnu odredbu. Ako se tužilac i okrivljeni sporazumeju, odnosno dogovore, javni tužilac odustaje od gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom. Znate li šta to znači?
Neko može da izvrši krivično delo gde je zaprećena kazna do 10 godina i dogovori se sa tužiocem, a istovremeno uradi krivično delo za koje može da se izrekne kazna zatvora do 40 godina života – ratni zločin, genocid, teški oblici silovanja itd. Gde je tu logika da opraštate krivično gonjenje licima koja su učinila tako teška krivična dela? Tu apsolutno nikakve logike nema.
Hajde da se dogovorimo za krivično delo do 10 godina zatvora, tu možemo da se dogovorimo da ti kaznu ublažimo, a za ova ostala krivična dela, niko te ne pita ništa. Tu apsolutno nema bilo kakve pravne i elementarne logike. Zašto vi to činite?
Vi kažete – to postoji u anglosaksonskom pravu. Niste se precizno izrazili. Znate gde to postoji? U državama tipa Arkanzas, Ilinois, Indijana itd. Tamo je moguće, recimo, gospođo Malović, da sud izrekne psu kaznu od 10 godina zatvora. Tamo možete da dobijete 10 doživotnih robija.
Za nas koji smo na evropskom kontinentu studirali pravo, to je besmisleno. Za američke pravne pojmove je to logično. Ali, zašto takve institucije koje postoje u jednoj sredini koja ima potpuno drugačiju pravnu istoriju od naše, znate, mi nismo sociološki isto kao Amerikanci, kulturološki. Kriminološki nismo isto kao Amerikanci.
Vama je dovoljno da kažete – to postoji negde u anglosaksonskom pravu. Ne postoji to svuda. To postoji samo u pojedinim federalnim jedinicama SAD i postoji još na jednom mestu koje je fatalno po Srbe, postoji u Haškom tribunalu.
Prvi koji se dogovorio sa Haškim tribunalom bila je Biljana Plavšić.
Da vas podsetim. Biljana Plavšić je napravila nagodbu sa Tužilaštvom Haškog tribunala, oni su joj obećali da će je osloboditi, a zauzvrat, šta je ona rekla? Biljana Plavšić je, gospođo Malović, prva optužila Vojsku Republike Srpske, to nisu bili ni Hrvati, ni Muslimani, ni Amerikanci, nego je Biljana Plavšić rekla da je Vojska Republike Srpske, po naređenju Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, izvršila genocid u Srebrenici.
Ona je optužila Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Momčila Krajišnika za zločine u Srebrenici i za sve druge zločine koji su se desili tokom građanskog rata u BiH. Biljana Plavšić. Amerikanci su joj osnovali partiju – Srpski narodni savez, SNS. Pitajte gde je sad Biljana Plavšić? Eno je u Švedskoj, izdržava kaznu zatvora sa narkomanima i sa ološem. Da li vi takvu praksu hoćete da uvedete u srpsko pravosuđe? To je skandalozna praksa. Kada se tužilac, koji navodno brani državu od kriminala, dogovara sa nekim ko je izvršio krivično delo, gde je tu pravda? Gde je tu zakon? Gde je tu satisfakcija za žrtve tih krivičnih dela? Nema ih. Ali, ima nečeg drugog, ima trgovine. Ali, kada počnete da trgujete sa ljudskim nesrećama, onda tome nema kraja.
Vi u Krivičnom zakoniku predviđate krivično delo genocida, ratnog zločina i to je sve u redu, ali samo da vas podsetim, pre nekoliko meseci usvojili ste Zakon o zabrani diskriminacije, gde je genocid proglašen prekršajem. Sada vas pitam - šta je genocid u srpskom pravnom sistemu? Da li je to krivično delo, jedno od najtežih, ili je to prekršaj? Tada smo vas upozoravali, nemojte da se igrate sa krivično-pravnim pojmovima.
Ne može genocid da bude prekršaj. Ne može ratni zločin da bude prekršaj. Po vama je to moglo, ne mislim po vama lično, po vašem kolegi Svetozaru Čipliću, koji je obrazlagao Zakon o zabrani diskriminacije. Ali, vi sada imate jednu neverovatnu situaciju. Isto delo se u pravnom smislu definiše na dva načina. U Zakonu o zabrani diskriminacije je prekršaj, što je suludo da je genocid prekršaj, a u Krivičnom zakoniku je to jedno od najtežih krivičnih dela. Jedan potpuni haos, bez ikakve potrebe. Zna se u teoriji, zna se u praksi šta je krivično delo, šta je prekršaj, gde šta počinje, gde šta prestaje.
Kod Zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, vi kažete – to je naša obaveza. Uopšte, sve Dosovske vlade od 2000. godine, kada god urade nešto što je suprotno državnim interesima i interesima naroda, oni kažu – znate, to je naša međunarodna obaveza.
Sada ajde malo da se vratimo unazad, gospođo Malović. Proučavao sam malo istoriju nastanka Stalnog međunarodnog krivičnog suda. Od 1950. godine, pri Komisiji za ljudska prava UN, teku napori da se obrazuje jedan stalni međunarodni krivični sud, koji će da sudi za najteže prekršaje, odnosno povrede međunarodnog humanitarnog i ratnog prava.
Posle Drugog svetskog rata, postojala su dva ad hok suda, onaj u Nirnbergu i onaj u Tokiju. Održana su dva procesa i ratnim zločincima Nemačke i Japana je suđeno.
Pravnici su, međutim, došli do zaključka da je objektivno takav vid sankcionisanja povrede međunarodnog humanitarnog prava loš, da to ne treba da se čini od strane ad hok tribunala, nego od strane jednog stalnog međunarodnog krivičnog suda.
Od 1950. do 1998. godine, jedna država na svetu kočila je formiranje tog suda - SAD, niko drugi. SAD nisu dozvoljavale da se formira međunarodni krivični sud.
Na toj rimskoj konferenciji u leto 1998. godine, američku delegaciju je predstavljao znate ko – Teodor Meron, budući predsednik Haškog tribunala. Tvrdio je da je povrede međunarodnog humanitarnog prava bolje sankcionisati putem ad hok tribunala nego putem stalnog međunarodnog krivičnog suda.
Amerikanci su ratifikovali, doduše, Rimski statut iz 1998. godine, ako se ne varam, to je bilo negde na kraju mandata Bila Klintona, ali još uvek nisu predali ratifikacione instrumente generalnom sekretaru UN i SAD formalno-pravno Rimski statut ne obavezuje.
Hajde da se ne lažemo, ko čini najveći broj povreda međunarodnog humanitarnog prava nego američke trupe. Gospođo Malović, od završetka Drugog svetskog rata ta država ne prestaje da ratuje. Ona je učestvovala u svim vojnim huntama, ratovima lokalnog i regionalnog karaktera u Srednjoj Americi, Južnoj Americi, u Africi, u Aziji, u Evropi, ovde na prostorima bivše Jugoslavije Amerikanci imaju najveću odgovornost za sve zlo koje se desilo.
Šta se dešava posle toga? Sa 102 države na svetu SAD zaključuju skandalozne ugovore, po kojima su te države dužne da američke vojnike ne smeju da izručuju bilo kakvom međunarodnom sudu, bilo ad hok, bilo stalnom, i ne samo to, da ni njihovi domaći organi ne smeju da sude američkim vojnicima.
Pre nekoliko godina američki vojnici u Italiji pobili su ko zna koliko ljudi na jednoj žičari. U Makedoniji se desilo da su zgazili ministra i nikom ništa. Hrvatska i Crna Gora su potpisale taj ugovor sa SAD i vi kažete da je to naša obaveza. Pa, kažite mi, gospođo Malović, šta treba da se desi pa da srpski vojnik bude u poziciji da krši međunarodno humanitarno pravo, koga ćemo da napadamo, koje države ćemo da osvajamo?
Ako iko treba da bude u obavezi da poštuje principe Međunarodnog krivičnog suda onda su to SAD. Ne, za njih to nije obaveza. Nisam čuo nijednog američkog zvaničnika koji je rekao – pa znate, to je naša obaveza, da ratifikujemo Rimski statut.
Mi jadni, nikakvi, bez vojske, imamo „Kobre“ koje čuvaju predsednika Republike Borisa Tadića, imamo žandarmeriju koja se obračunava sa navijačima. Prave suštinske vojske nemamo. Mi i da hoćemo nemamo gde da počinimo povrede međunarodnog humanitarnog prava. Oni koji iz dana u dan čine te povrede, njih Rimski statut ne obavezuje.
Da vas podsetim, SAD su prisutne na teritoriji Republike Srbije. Njihove trupe su na KiM. Valjda oni prvi treba da poštuju međunarodno humanitarno pravo. Nije srpska vojska u Arkanzasu i na Aljasci, nego su oni na KiM, u BiH, svuda su. Oni su i u Rumuniji, i u Bugarskoj, i u Grčkoj, i Avganistanu, i u Iraku i ko zna gde nisu.
Njih treba da obavezuje Rimski statut. Oni su ti koji su podržavali razne diktatorske režime od perioda završetka Drugog svetskog rata. Oni su ti koji omogućavaju trgovinu drogom. Oni su ti koji omogućavaju trgovinu oružjem, belim robljem itd. Oni su ti koji dan-danas vrše razne zločine po Avganistanu, Iraku, na KiM itd. ili pak ćute o zločinima koje je u njihovo ime uradio neko drugi.
Zamolio bih vas, u ime SRS, prestanite sa tom pričom da mi nešto moramo. Razumem da Republika Srbija ima neke međunarodne obaveze. Ali međunarodna zajednica je skup više država, tu postoje prava i obaveze.
Ako je naša obaveza, onda je nečije pravo na drugoj strani. Ako je nečije pravo, odnosno naše pravo, nečija je obaveza. Nemoguće je da mi imamo samo obaveze prema međunarodnoj zajednici a nikakva prava, a da Amerikanci imaju sva prava a nikakve obaveze. Gde je tu međunarodni pravni poredak?
Da ne bih oduzimao više vremena mojim uvaženim kolegama, ustupiću im reč. Naravno, dužan sam da kažem da SRS zbog svih ovih i drugih razloga koje nisam uspeo da navedem, a koje će navesti moje kolege, ne može podržati nijedan od predloženih zakona, odnosno zakonika koje ste stavili na dnevni red ove sednice.