Ovde je bilo reči, gospođa Gojković, o nekim stanovima od jednog ara, jednog i po ara itd, o tome kako je neko gadljiv na Vojislava Šešelja, koji je bio potpredsednik Vlade, a evo, gle čuda, fotografije Vojislava Šešelja sa tadašnjim svojim političkim saveznikom, tadašnjim predsednikom DS-a. Pa onda, lideri tadašnjeg DOS-a, funkcioneri, rukovodioci, tadašnji predsednik DS-a u pratnji…

Dakle, evo bilo je reči o svim tim temama, a pošto kažu da slika govori više od reči, evo dakle koja je alternativa SNS i Aleksandru Vučiću. (Narodni poslanik pokazuje fotografije.)
Dakle, ljudi koji su ovde na fotografiji sa ljudima za koje su kasnije tvrdili da su državni neprijatelji broj jedan. Ovde su Crvene beretke, ovde je Arkan. Na ovoj slici su Živković i Arkan u prijateljskom rukovanju. Ovde su Šešelj i tadašnji predsednik DS, i na ovoj fotografiji je, gospodine Jovane Markoviću, ovaj vaš novi lider, novog DOS-a Čedomir Jovanović, koga ovako bratski i prijateljski grli Milorad Ulemek, zvani Legija.
Sada vi nama objasnite lepo kako vi mislite da sa ovakvim ljudima popravite Srbiju i kako mislite da ovakvi ljudi mogu da budu alternativa Vladi Republike Srbije i SNS, i to sve večeras kada se, ponavljam, ponovo u zgradi koja je vlasništvo AP Vojvodine održava sastanak o formiranju novog DOS-a. Jedino ne znam da li ste se dogovorili da će vam premijer, ako pobedite na izborima, ostati Zoran Živković, ovaj veliki Arkanov prijatelj, ili ste u međuvremenu našli novog kandidata za premijera.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao i pre neki dan kada je Zoran Živković obznanio da će biti novi premijer Srbije, rekao sam da je to veliki dan za srpski parlamentarizam i sa srpsku političku istoriju jer će građani Srbije konačno da znaju šta ih čeka ako novi DOS pobedi na izborima. Dobro je što je gospodin Jovan Marković danas u ime DS i tog novog DOS-a rekao ko je alternativa Aleksandru Vučiću.
Dakle, da ponovim i da rezimiram, dostojanstvo prosvetnim radnicima, dostojanstvo učiteljima, vaspitačicama, lekarima, medicinskim sestrama, vratiće Bojan Pajtić, Čedomir Jovanović, Amir Bislini, Dušan Elezović, Boris Tadić. To su novi ljudi puni znanja, puni energije, znaju kako da se izbore sa ekonomskim i socijalnim problemima i naravno na čelu sa novim premijerom Vlade Republike Srbije, Zoranom Živkovićem, dobrim prijateljem Legije, Arkana, Crvenih beretki i tako dalje. I, dobro je, mi iz SNS kažemo građanima Srbije idemo na izbore sa Aleksandrom Vučićem kao liderom i vam nudimo politiku Aleksandra Vučića, a vi gospodine Jovane Markoviću ustanite i kažite nudimo politiku Bojana Pajtića, Čedomira Jovanovića, Bislinija, Elezovića, Zorana Živkovića, Borisa Tadića. Nije nikakav problem. Dakle, mi nudimo Vučića, vi nudite sve ostale, Pajtića, Bislinija, Borisa Tadića, Zorana Živkovića. Ako je to alternativa za Srbiju, znači, vraćamo se u 2000, 2001, 2002. godinu, 2003, 2007, 2008. 2010. godinu, pljačkaške privatizacije, ostavljanje ljudi bez radnih mesta, bez plata, bez dostojanstva u državu koja nema nikakav prosperitet.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 106. koji govori o tome da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda.
Iz Predloga zakona je sasvim jasno na šta se zakon odnosi. Zakon se odnosi na sistem plata u javnom sektoru. Pod javnim sektorom se podrazumeva opšta država, ne podrazumevaju se javna preduzeća. I vi gospodine predsedavajući treba da povedete računa o tome da se ova sednica ne pretvori u čitanje žute štampe, pod kontrolom žute stranke.
Ako govorimo o javnim preduzećima, pa ta žuta stranka je ta javna preduzeća od 2000. godine sistematski opljačkala, i EPS, i „Srbijagas“, i „Železnice Srbije“ i sva javna preduzeća.
(Marko Đurišić, s mesta: Jesi li shvatio šta je hteo dva minuta da priča?)
Upadali sa automatskim puškama, sa crnim fantomkama…
(Marko Đurišić, s mesta: To je isto povreda Poslovnika?)

… i oni su poslednji koji o tome treba da pričaju.
Što se tiče letovanja, pa Bojan Pajtić je letovao na Brijonima…

Danima, srpska javnost…

Danima srpska javnost, gospodine Bečiću, pa pustite malo su nervozni, nostalgija sa tim vremenima je očigledna…

(Marko Đurišić, s mesta: E kukavice jedna.)

Meni to ne smeta uopšte.

Dakle, nemojte da dozvolite da se ovo zasedanje pretvori u nešto što nije tačka dnevnog reda i nemojte da dozvolite da oni koji su Srbiju upropastili i koji za 12 godina svoje vlasti nisu uspeli da donesu ovakav jedan zakon, sada nama drže lekcije o tome šta zakonom treba da regulišu.

Što vi niste doneli ovaj zakon? Što ste doveli javna preduzeća u situaciju da su gubitaši…

… da su ljudi ostali bez posla, da se dešavaju zloupotrebe…

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se slažem sa onim što je rekao gospodin Bradić da se ne treba hvaliti svojim neznanjem, ali ne znam što se onda on time hvali.

Gospodine Bradiću, za vašu informaciju, a to pitajte vaše kolege iz DS, što su promenili status Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine u Upravu za kapitalna ulaganja? Evo iz kog razloga.

Godine 2006, ako se ne varam, u Vojvodini je formiran Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, koji je trebalo da plasira sredstva u kapitalne projekte na teritoriji AP Vojvodine. Ono što su saznanja manje-više svih građana Vojvodine, ono što su saznanja i državnih organa i policije i tužilaštva, to je da je u Fondu za kapitalna ulaganja bilo i suviše mnogo kriminala, korupcije i malverzacija, a najmanje kapitalnih ulaganja. To je jedna stvar.

Druga stvar, vi se izgleda hvalite svojim neznanjem. Razumem da vi niste pravnik i ne morate da poznajete sve delove pravnog sistema, ali nemojte da spočitavate poslanicima SNS da se oni hvale svojim neznanjem. Niti se hvalimo znanjem, niti se hvalimo neznanjem. Samo smo dužni da vas podsetimo da u Republici Srbiji, to je ono što vi očigledno ne znate, a to je ono što znaju kolege iz DS, ali nisu hteli da vam kažu, pa su pustili vas da budete njihov advokat. U pravnom sistemu Republike Srbije postoji zakon koji se zove Zakon o zadužbinama, fondovima i fondacijama i to je jedan od razloga kojih se setio Bojan Pajtić, kada je uhvaćen u kriminalu u Fondu za kapitalno ulaganje Vojvodine, da Fond preimenuje u Upravu za kapitalna ulaganja AP Vojvodine. Zašto? Zato što Fond, fondacija i zadužbina, budući da su tretirani istim zakonom, ne mogu da obavljaju delatnost koju inače obavljaju organi javne vlasti.

Dakle, vi ne možete da obrazujete neki fond ili neku fondaciju ili neku zadužbinu i da sada kažete – e, sada iz tog fonda koji je samostalan od države ili je samostalan od AP pravimo puteve, štitimo životnu sredinu, pravimo mostove itd. To je suprotno zakonu, važećem Zakonu o fondovima, fondacijama i zadužbinama. To ste vi prevideli, gospodine Bradiću.

vo što radi Vlada Republike Srbije to je, kada je nešto državni posao, kada je nešto od državnog interesa, kada je nešto od javnog značaja, kada nešto obavljaju organi javne vlasti, pa šta je logičnije nego da fond bude deo budžeta Republike Srbije. Ne može drugačije. To za šta se vi zalažete, ja sam vas slušao i u načelnoj raspravi, danas do iznemoglosti, morate malo da konsultujete ostale delove pravnog sistema. Ne može po Zakonu o fondovima, fondacijama i zadužbinama. Ne može. Zato su ovi iz Vojvodine koji će još mesec i po da se drže za fotelju u Novom Sadu, se dosetili da fond preimenuju u upravu. Pitajte ih malo što su promenili naziv. Rade isto što su i radili. Nemojte da mislite da im se promenila tehnologija. Pljačkaju i dalje, ali im je neko rekao – ljudi morate da promenite naziv zato što nije u skladu sa zakonom, važećim zakonom Republike Srbije.

To što su radili u fondu to rade i danas u upravi. Ali, to sada nije bitno, odnosno to će biti bitno kada na dnevni red kod nadležnih državnih organa dođe rad Nebojše Malenkovića, Bojana Pajtića, Dušana Elezovića, Momčila Milovića itd. Onda ćemo da vidimo kako su trošene pare, kako su raspodeljivane pare po opštinama gde je na vlasti DS, kako su kapitalnim ulaganjima proglašavana krečenja domova kulture po selima, pa nabijane cene pet puta, deset puta više, pa po principu – pola pije, pola šarcu daje, malo meni, malo DS, malo se nešto okreči itd. Pa, se ne napravi iz tog famoznog Fonda za kapitalna ulaganja koji je bio finansijer, evo i dan danas nije napravljen taj dom za decu ometenu u razvoju u mesnoj zajednici, ako se ne varam, Bočar u Novom Bečeju. To je iz tog fonda. Date pare, pare potrošene, stanovi kupljeni za funkcionere fonda, a dom za decu ometenu u razvoju nema nigde.

Kažem, time će da se bavi tužilaštvo i policija. Apelujem na njih da taj posao urade što brže, ne zbog mene, ne zbog SNS, nego da više nikome u Srbiji, pa uključujući i Vojvodinu ne pada napamet da krade na način kako se kralo od 2000. godine i nažalost do dan danas na teritoriji AP Vojvodina.

Sada da to ostavimo na stranu, ne može fond da bude samostalan u odnosu na budžet Republike Srbije, u odnosu na Vladu Republike Srbije, zato što se iz tog fonda finansiraju projekti koji su od državnog značaja, zaštita životne sredine, kako da vam kažem, nije humanitarna aktivnost, pa da sada vi napravite fond. Znači, to je posao od državnog značaja. Zaštita životne sredine je u nadležnosti Republike Srbije, jednim delom u nadležnosti AP, jednim delom u nadležnosti jedinica lokalne samouprave. To bi bilo isto kao, gospodine Bradiću, kada biste vi napravili, policijski fond. Što onda da postoji MUP, napravićemo policijski fond, pa će policijski fond da čuva javni red i mir. Šta će nam Ministarstvo pravde, napravićemo fond za pravdu. To ne može. Ne može po zakonu, važećem zakonu, nevezano za ovaj zakon o kome danas raspravljamo u pojedinostima.

Dakle, gospodine Bradiću, nemojte nama da spočitavate neznanje. Ovima što žive u tim stanovima od stakla, ukradenih iz Fonda za kapitalna ulaganja, njih morate da pitate što su preimenovali da se vlasti ne dosete fond u upravu. Opet kažem, to sada nije tema dnevnog reda. Po važećem zakonu, nevezano za ovaj zakon, to što vi pričate i to što ste vi podneli taj veliki broj amandmana i što stalno nas stalno obasipate tom artiljerijskom vatrom, kako mi ne znamo ništa, a vi znate sve, pa vi ne znate ništa. To šta ste vi znali, ne mislim vi lično, gospodine Bradiću, nemojte da se naljutite, ali ta logika bivšeg režima, mi sada znamo sve šta treba, a kada smo bili na vlasti nismo znali ništa. To je najsmešnija moguća argumentacija.

Vi znate sada kako treba da se vodi spoljna politika i kako treba da se čuva Kosovo i Metohija i kakve odnose treba da imamo sa Rusijom, i kako da štitimo životnu sredinu, i kako se izdaju diplome na pojedinim fakultetima, sada sve znate, vi iz bivšeg režima, u svim agregatnim stanjima. Demokratska stranka, Socijaldemokratska stranka, pitaj Boga kako se sve zovete, sada znate sve, do 2012. godine niste znali ništa.

Ono što se dešavalo u Fondu za kapitalna ulaganja, gospodine Bradiću, to morate da znate, to je isti obrazac koji je primenjen i u ovom Fondu za zaštitu životne sredine. Ono što je DS radila u Fondu za kapitalna ulaganja, to je radila i u Fondu za zaštitu životne sredine. E, sada to ova Vlada hoće da promeni i podržite tu promenu. Ako hoćemo da sačuvamo išta za buduće generacije, za našu decu i unuke koji će doći posle nas. Ako ne mislite da je logika, daj da pojedemo i da pokrademo sve što sada možemo, a šta me briga kako će da žive ljudi u Srbiji za narednih 50 ili 100 godina. Nemojte da me ubedite ili da pokušavate da me ubeđujete jer znam da taj posao može da se uradi za sto evra, ako ste sa nekim dobar prijatelj uradiće vam besplatno. Da sajt, odnosno internet stranica Fonda za zaštitu životne sredine, da njegova izrada košta 25.000 evra koliko je platio Oliver Dulić, pa nemojte, molim vas. Hoćete da vam navodim firme koje su bile registrovane na imenu Olivera Dulića, Modesta Dulića, mame, tate, pitaj boga kojih sve rođaka, preko kojih su išle sve moguće javne nabavke za Ministarstvo za zaštitu životne sredine i za taj fond. Bukvalno su državni organi terani silom da zaključuju, da nameštaju tendere za te njegove firme.

I, sada vi kažete SNS se hvali svojim neznanjem. Upozoravamo da ono što se dešavalo do pre nekoliko godina, da to u Srbiji dok je SNS i dok mi vodimo Vladu Srbije neće moći da prođe. To treba da vam bude jasno. I, sa tom praksom kriminala, korupcije, pljačkanja gde god se stigne.

(Miroslav Marinković, s mesta: Sram te bilo.)

Ma, sram vas bilo, sram vas bilo što podržavate stranku i što ste bili u stranci koja je sajt plaćala 25.000 evra. Kažite mi u kojoj evropskoj zemlji se to radilo? Kažite mi u kojoj se evropskoj zemlji se krade od dece ometene u razvoju? U kojoj evropskoj zemlji? U Nemačkoj, u Italiji, u Velikoj Britaniji? Gde? Samo u Srbiji za vreme DS i onda kada ste izgubili vlast, kada više niste mogli da kradete, onda ste se razdvojili, pa su malo neki DS, neki su SDS, neki su pitaj Boga šta, neki samozvani pokreti, ali ako bude trebalo svi ćete vi ponovo na gomilu i ponovo ruku u džep narodu. Ali, to vam neće proći, to je vaš problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja nikada nisam rekao da su Bojan Pajtić, Oliver Dulić, Momčilo Milović, neučtivi i nepristojni ljudi. Vrlo su pristojni i vrlo su učtivi. Samo sam rekao da su ti učtivi i pristojni ljudi plaćali izradu internet prezentacije Ministarstva za zaštitu životne sredine 25.000 evra.

Pristojni čovek koga ste izmestili iz Fonda za kapitalna ulaganja za generalnog konzula u Trstu, gospodin Momčilo Milović, je od Igora Rebe, takođe jednog finog i učtivog gospodina iz Novog Sada, dobio stan zato što je firma Igora Rebe bila jedna od firmi koja je manje više izvodila sve radove za Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine…

Evo, vraćam se na amandman.

Pa pričali smo o tim finim i učtivim ljudima, pa je taj fin i učtiv gospodin Igor Reba, poklonio stan gospodinu Momčilu Miloviću, ali zato nema objekta za smeštaj dece ometene u razvoju u Novom Bečeju.

I sve su to uradili neki fini i učtivi ljudi, vrlo kulturni, vrlo obrazovani, koji se sa svojim političkim protivnicima nisu obračunavali teškim rečima, koji nisu dizali ton ni na koga, ali su zato imali običaj da bez mnogo griže savesti, uzimaju nešto što nije njihovo.

Tako da, ako želite ja vam mogu ponuditi konkretne dokaze o tome i kako su firme Olivera Dulića bili ekskluzivni dobavljači dobara i usluga za potrebe državnih organa, da je tih firmi bilo negde preko 20, da je ogroman novac išao u krug.

I na kraju, kada se podvuče crta, da li je sve to doprinelo da imamo bolju životnu sredinu u Republici Srbiji? Nije. I sve su to radili neki fini i pristojni ljudi.

Ja se slažem gospodine Bečiću da su to fini i pristojni ljudi, samo ja ne bih voleo, pre svega zbog moje dece i zbog mnogo dece u Srbiji da ti fini i pristojni ljudi ikada više dođu na vlast jer svi znamo šta su radili.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mi smo oko ovog člana 3. Predloga zakona, imali jednu vrlo konstruktivnu raspravu na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, koja je održana pre nekoliko dana i ovo je u stvari formulacija koju je predložila gospođa Gordana Čomić.
Mi smo o tome pričali i na sednici Odbora. Ja mislim da je Vlada ispravno postupila, zbog toga što je predložila Narodnoj skupštini da odbije amandman grupe narodnih poslanika DS na član 3. Predloga zakona, zato što je kroz ceo Predlog zakona vrlo jasno ukazano na činjenicu da se pojam holokausta ima tumačiti u kontekstu zakona.
Holokaust, kao pojava, kao istorijska pojava, podrazumeva sistematsko istrebljivanje pripadnika jevrejskog naroda, koje se dešavalo, naravno i pre 1941. godine, odnosno pre 6. aprila 1941. godine, pre svega na teritoriji Hitlerove Nemačke i zemalja koje su bile od strane Nemačke okupirane, ali moramo da imamo na umu jednu stvar, a to je teritorijalno važenje zakona.
Dakle, ovaj zakon odnosi se na Holokaust koji se desio na prostorima današnje Republike Srbije. Dakle, ovaj zakon nema pretenziju da otkloni posledice Holokausta u celoj Evropi, niti je to moguće. Ovaj Zakon ima pretenziju da otkloni posledice Holokausta koje su se desile na području današnje Republike Srbije i u tom smislu mislim da je Vladino obrazloženje sasvim na mestu.
Naravno, ne mislim uopšte da su kolege iz DS imale bilo kakvu lošu nameru, mislim da mi je jasno šta su ovakvom formulacijom htele da postignu, ali čini mi se da je formulacija iz Predloga zakona mnogo bolja i vrlo jasno ukazuje na to da država Srbija u stvari ima nameru da pre svega u imovinskom smislu otkloni posledice holokausta koje su se desile na području današnje Republike Srbije.
Pri čemu, treba imati u vidu nekoliko stvari. Prvo, današnja Republika Srbija nije ni u teritorijalnom ni u političkom smislu isto što i Srbija između 1941. i 1945. godine i ja sam o tome govorio i u načelnoj raspravi.
Dakle, u periodu od 1941. do 1945. godine, u smislu međunarodnog prava, Srbija nije ni postojala. Dakle, postojala je Kraljevina Jugoslavija koja je bila okupirana od strane Nemačke, Italije, Mađarske, Bugarske, pri čemu treba imati u vidu još jedan momenat iz međunarodnog javnog prava, a to je pravilnik uz Četvrtu hašku konvenciju iz 1907. godine, koji propisuje da država ne prestaje da postoji činom okupacije njene teritorije. Naime, Nemci su se pozivali na tzv. „teoriju debelacije“, kada okupirate jednu zemlju, ona prestaje da postoji.
Naša Vlada, Vlad au Londonu i naši zaveznici i Amerikanci i Britanci i Pokret slobodna Francuska De Gola, pa na kraju krajeva i Sovjetski Savez, odbili su da prihvate teoriju debelacije i za njih je postojala isključivo Jugoslavija, koja je do duše bila okupirana, ali koja je imala svog legalnog i legitimnog šefa države, kralja Petra II Karađorđevića i koja je imala svoju legalnu i legitimnu Vladu, čije je sedište jedno vreme bilo u Londonu, a jedno vreme u Kairu.
Posle, negde od 1943. godine, mi se suočavamo sa pojavom dve vlade i onda se više nije postavljalo pitanje priznanja države. Svi su priznavali teritorijalni integritet Jugoslavije, ali se postavilo pitanje priznanja Vlade.
Naime, doveden je u pitanje legitimitet kraljevske Vlade u Londonu, a Josip Broz Tito, KPJ i Partizanski pokret su insistirali na tome da je AVNOJ, odnosno njen izvršni organ, odnosno izvršni organ AVNOJ, kasnije Vlada Demokratske federativne Jugoslavije, u stvari legitimna Vlada Jugoslavije, a ne Vlada u Londonu.
U tom smislu, Srbija između 1941. i 1945. godine u međunarodno pravnom smislu nije ni postojala. Ono što se nazivalo Nedićevom Srbijom, u teritorijalnom smislu apsolutno ne odgovara današnjoj Republici Srbiji. Dakle, Nedićeva Srbija nije obuhvatala Vojvodinu, tačnije nije obuhvatala Srem i Bačku.
Formalno je Nedićeva Srbija obuhvatala Banat, ali Nedić nije imao efektivnu vlast u Banatu. Efektivnu vlast u Banatu imali su Folksdojčeri i takođe Nedićeva Srbija nije u teritorijalnom smislu imala u svom sastavu ono što se naziva Raška, odnosno što neki nazivaju Sadžakom. Tako da, ni u teritorijalnom smislu ono što se zvalo Srbijom u Drugom svetskom ratu nije odgovaralo današnjoj Republici Srbiji.
Ono što mislim da je važno da se naglasi, pošto smo ovih dana od strane poslanika, pa čak i nekih stranaka vladajuće koalicije, mi iz SNS trpeli neku vrstu imputiranja da se zalažemo za rehabilitaciju Milana Nedića ili bilo koje druge ličnosti iz perioda Drugog svetskog rata, prosto želim da napomenem da to nije tačno.
Dakle, ja sam rekao i u načelnoj raspravi da treba prepustiti nadležnom sudu da proceni da li je bilo, tj. da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića. To je pre svega jedno pitanje za sud. Mi o tome kao pojedinci možemo da imamo svoje lično mišljenje, o njegovoj ulozi u Drugom svetskom ratu, o političkim okolnostima u kojima je on prihvatio da bude predsednik te tzv. Srpske vlade nacionalnog spasa. Ali, na kraju svih krajeva, pitanje da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića je pitanje za sud.
Lično smatram kao pravnik da će sud imati problem, ne znam da li se ministar Selaković sa mnom slaže, mislim da će sud imati jedan čisto procesni problem. Milan Nedić formalno, koliko ja znam, nije sudskom presudom proglašen za ratnog zločinca. Milan Nedić je skončao svoj život, bar po zvaničnoj verziji OZNA, tako što je izvršio samoubistvo u vojnom zatvoru u Beogradu, skočivši kroz prozor, 4. februara 1946. godine. Prema tome, sudska presuda ne postoji.
Ono što postoji, to su dokumenti tzv. Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača. Postojala je Savezna državna komisija i postojale su republičke komisije po republikama. Ime Milana Nedića našlo se na spisku ratnih zločinaca te Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, pri čemu Državna komisija nije bila sud, nego je bila neka vrsta organa uprave. To je bio kuriozitet komunističke Jugoslavije, da je organ uprave mogao nekoga da proglašava za ratnog zločinca, ali tako stvari izgledaju faktografski.
Mi smo na odboru imali i jednu dilemu, konkretno gospođa Gordana Čomić. Mi so o tome pričali na sednici odbora. Jasan je 6. april 1941. godine, dakle, 6. aprila je započeo napad Nemačke i njenih saveznika na Kraljevinu Jugoslaviju. Bilo je, uslovno rečeno, nekih istorijskih razmimoilaženja oko datuma 9. maj 1945. godine.
Naime, opet faktografski posmatrano, Republika Srbija je oslobođena mnogo pre 9. maja 1941. godine. Osmog maja 1945. godine Jugoslovenska armija je zauzela Zagreb, a 15. maja je general Kosta Nađ poslao onu čuvenu lakonsku depešu Josipu Brozu – druže Tito, rat je završen. Obično se 15. maj uzima kao datum završetka ratnih operacija na području Jugoslavije. Sama Republika Srbija, ova sadašnja Republika Srbija, ne ona Nedićeva Srbija iz 1941. do 1945. godine, je oslobođena najvećim svojim delom u jesen 1944. godine, tako da se Holokaust posle jeseni 1944. godine u najvećem delu današnje Republike Srbije nije mogao ni da desi.
Imajući u vidu činjenicu da je 9. maj dan koji i Evropa obeležava kao Dan pobede nad fašizmom, a fašisti su bili ti koji su vršili Holokaust nad Jevrejima, mislim da je u simboličkom smislu Vlada dobro uradila što je predložila da to bude upravo 9. maj 1945. godine.
Hoću da kažem još samo nekoliko stvari i nadam se da me niko neće zbog toga pogrešno protumačiti. Imam utisak da neki poslanici, da bi dokazali svoje slobodarsko i antifašističko opredeljenje, koje ja podržavam u potpunosti, nekako imaju potrebu da tovare, da stavljaju na leđa mrtvim ljudima oko kojih postoje brojne istorijske kontroverze, mnogo tereta i potrebnog i nepotrebnog. Nekako mi Srbi imamo tu potrebu da sebe predstavljamo u gorem svetlu nego što to neki drugi čine.
Ja sam čuo i u načelnoj raspravi i pre načelne rasprave, kada je bio skup ispred Višeg suda u Timočkoj ulici, kada su se skupile dve male grupe ljudi, jedni su bili za rehabilitaciju Milana Nedića, drugi su bili protiv. Koliko ta tema suštinski ne zanima građane Srbije, danas govori i činjenica da je i na jednoj i na drugoj strani bilo relativno malo ljudi, složićete se sa time. To je nešto što, ja mislim, građani Srbije ne doživljavaju kao prioritet. Prioritet svih građana, prioritet Vlade jeste ekonomija, otvaranje novih radnih mesta, podizanje životnog standarda građana, bolji uslovi za život naše dece, to je ono što zanima danas građane Srbije.
Istoričare bi pre svega trebalo da zanima uloga Milana Nedića, Josipa Broza, Draže Mihailovića, Koste Pećanca, Dimitrija Ljotića i da ih sada sve ne nabrajam, sve ljude koji su na ovaj ili onaj način obeležili istoriju Srbije i Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Ali, kažem, imam utisak da neki naši poslanici imaju tu potrebu da svoj sopstveni narod opterećuju nekim kompleksom krivice za ono što se desilo u Drugom svetskom ratu bez neke preke potrebe.
Najveći broj Jevreja u Srbiji ubila je nemačka ruka, ne srpska, nemačka ruka je ubila. Beograd je proglašen i Srbija je proglašena „juden fraj“ gradom, odnosno „juden fraj“ zemljom, zahvaljujući činjenici što su 90% Jevreja pobili Nemci, tj. nemački okupatori, ne Srbi, ni četnici, ni nedićevci, ni ljotićevci, pri čemu uopšte ne dovodim u pitanje da je jedan broj pao i od srpske ruke.
Zašto ovo govorim? Nisam čuo nijednog poslanika koji se busa u junačke grudi antifašizma i slobodarstva, da je reagovao na činjenicu da npr, opet, nadam se da me niko neće pogrešno protumačiti, da se aktuelni ministar kulture u sadašnjoj hrvatskoj vladi slikao sa ustaškom kapom. Niko o tome reč nije rekao. U novinama koje su se zvale „Nezavisna država Hrvatska“ i koje je 1996. godine u Zagrebu objavljivao Hrvatski oslobodilački pokret, koga je vodio zet Ante Pavelića, Srećko Pšeničnik. Nisam čuo ni jednog poslanika da je rekao jednu jedinu reč o toj temi. Čuo sam da smo mi Srbi ubijali Jevreje, da smo bili zlikovci, zločinci, da smo organizovali Staro sajmište itd, što faktografski nije tačno, ali nisam čuo ni jednu jedinu reč na tog skandal majstora, kako se ono beše zove, Zlatko Hasanbegović, koji valjda ima problem sa svojim nacionalnim identitetom, pa je jedan dan za ustaše, drugi dan nije, jedan dan je za NDH, pa onda nije, pa onda kaže – antifašizam je u temeljima današnje Hrvatske, pa onda kaže – nije tačno.
Dakle, to su veoma opasne izjave, veoma opasne poruke. Čudi me da se niko od poslanika nije našao da kaže makar neku reč ohrabrenja za Srbe koji žive u Hrvatskoj. Zamislite kako se oseća Srbin u Zagrebu, Srbin u Splitu, Srbin u Osijeku, Srbin u Vukovaru kad zna da je ministar kulture neko ko javno propagira ustašku ideologiju, ko javno kaže da je NDH bila legitimna državna tvorevina.
To je ona ista teza koju je 1990. godine na onom prvom saboru Hrvatske demokratske zajednice izrekao Franjo Tuđman, da NDH nije bila samo kvislinška tvorba, kako je on rekao, i fašistički zločin, nego rezultat povijesne borbe hrvatskog naroda za svoju državu.
Nisam čuo ni u Hrvatskoj da nekome to mnogo smeta. U srpskom parlamentu nisam čuo nijednog poslanika. Evo, da ja to sada nisam rekao, nijedan samoproklamovani i najveći svetski antifašista ovde to nije rekao. Ne razumem tu potrebu kod nas Srba da sebe predstavljamo gorim nego što jesmo.
Koristim ovu priliku da čestitam Vladi Republike Srbije, i Aleksandru Vučiću i Nikoli Selakoviću, što su konačno prvi srpski političari koji su jasno i nedvosmisleno poslali poruku Haškom tribunalu da Srbija nije krpa sa kojom neko može da briše svoje prljave tragove razbijanja bivše Jugoslavije.
Zamislite šta bi se desilo da je, koliko je Srba umrlo u Ševeningenu na izdržavanju kazne zatvora, da se to desilo, na primer, nekom Hrvatu? Digla bi se na noge i Hrvatska i hrvatska dijaspora. Umirali su Srbi u Hagu i za vreme Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Zorana Živkovića, ali niko nije rekao reč o tome. I zaista vam čestitam, gospodine Selakoviću, i čestitam predsedniku Vlade što je konačno neko smogao hrabrosti i da kaže – ljudi, šta vi tamo radite?
Vlada Republike Srbije je 8. oktobra 2015. godine dala garancije da se general Zdravko Tolimir leči u Srbiji zato što je čovek ozbiljno bolestan. Uhapšen je tako što su ga polumrtvog iz Beograda prebacili u Republiku Srpsku i onda rekli – uhapsila ga je policija Republike Srpske u Bratuncu, što je bila notorna laž i to su svi znali. I to još nije bilo dovoljno, nego polumrtav čovek umre u Haškom tribunalu, a još od oktobra 2015. godine u fijokama i ladicama Haškog tribunala imate garanciju sa potpisom predsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji garantuje da postoje uslovi da se Zdravko Tolimir privremeno pusti na slobodu, radi lečenja u Republici Srbiji.
Sad je trebala da se desi smrt Zdravka Tolimira, pa da konačno država Srbija progovori o dvostrukim aršinima Haškog tribunala. Zašto malo o tome ne povedemo računa? Zašto se malo ne bavimo i tom temom?
Zašto sve ovo govorim? Ne želim niko da me pogrešno shvati. Ne mislim ništa ružno. Zločin se desio. Kamo lepe sreće da ga nije bilo. Kamo lepe sreće da nije bilo ni Drugog svetskog rata, da nije bilo okupacije Jugoslavije, i da se nisu desili užasi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, i u Nedićevoj Srbiji, i na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, u Raškoj oblasti i ko zna gde. Kamo lepe sreće. Ali su se desili. I Srpska napredna stranka ih osuđuje i nema nikoga u SNS ko će pronaći jednu jedinu reč opravdanja za ubijanje nevinih ljudi – Jevreja, Roma, Srba, Hrvata, Muslimana, nije bitno. Ali, ne razumem tu potrebu nekih naših ljudi da tovare na leđa srpskom narodu teret koji mu ne pripada.
Broj ljudi, to zna dobro ministar Selaković, koji je ideološki u Srbiji bio za fašizam, to je bila jedna minorna šačica ljudi, vi niste imali u Srbiji masovan fašistički pokret kakav je postojao u Nemačkoj, u Italiji, u Španiji, u Poljskoj, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, itd. Imali ste usijane glave, naravno, i u Srbiji, ali je njihov broj bio daleko manji. Srpski narod se većinski opredelio za dva antifašistička pokreta. I to je naša velika tragedija, što smo se mi Srbi ubijali najvećim delom između sebe. Jugoslovenska vojska u otadžbini i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije – tu je palo najviše srpskih glava, možda i više nego od ustaške ruke.
Da se vratim na amandman. Vlada je dobro postupila što je odbila ovaj amandman, pri čemu uopšte ne dovodim u pitanje da su namere predlagača amandmana bile loše, naprotiv. Ali, imajući u vidu teritorijalno važenje zakona, mislim da je formulacija iz zakona bolja i da država Srbija ovim donošenjem zakona u stvari ispravlja jednu nepravdu koja se desila jevrejskom narodu na području današnje Republike Srbije u periodu između 1941. i 1945. godine. I da ponovim još jednom – svi poslanici Srpske napredne stranke će u Danu za glasanje, a to će, nadam se, biti danas, glasati za ovaj Predlog zakona. Jevreji su naša braća, naši prijatelji, i mislim da ćemo ovim usvajanjem zakona poslati jednu jasnu i nedvosmislenu poruku i našim prijateljima u Izraelu, koji nisu priznali tzv. nezavisnost Kosova i Metohije, da im je Srbija njihova druga otadžbina i nadam se da će biti mnogo više izraelskih investicija u Republici Srbiji, novih radnih mesta, boljeg životnog standarda. To je ono što interesuje danas građane Srbije.