Član 27, drugi stav: ''Predsednik Narodne skupštine stara se o primeni ovog poslovnika''. Molim vas da objasnite građanima Srbije koji poslovnik vi primenjujete. Jer, ovde je očigledno da ste prethodnom govorniku dali reč a da uopšte nije istakao po kom osnovu se javlja. Pa je prvo bila replika u pitanju (pribaviću ja i stenogram), pa je onda kršenje Poslovnika.
Gospođo Čomić, zbog vas, ne zbog SRS i zbog mene… Meni je drago da vi građanima Srbije pokazujete ovako očigledne zloupotrebe i dvostruke aršine. Predstavniku SRS ne dajete pravo na repliku, u prepodnevnom zasedanju ste jednim te istim poslanicima dali…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, pravo na repliku nije predmet povrede Poslovnika. Molim vas da vodite računa o članu 103. i vašim obavezama.)
Govorim o članu 27. stav 2. Ako treba da vam ga ponovim, da biste našli vezu, kaže: ''Predsednik Narodne skupštine" (vi niste predsednik, pa možda mislite da se ne odnosi na vas, ali se analogno primenjuje i na vas) "stara se o primeni ovog poslovnika."
(Predsedavajuća: Staram se.)
Gospođo Čomić, ja želim da vam pomognem. Možda vi ne želite moju pomoć, ali, znate, i lekari se u praksi susreću s takvim problemima. Jednostavno, neko ne želi njegovu pomoć. Ali, ja moram da pokušam da vam pomognem. Da li ću uspeti ili ne, ne znam, možda će to bolje poći za rukom gospođi Dejanović.
Vi morate da se starate, da primenjujete iste aršine za sve poslanike. To bi bilo nešto što je civilizacijsko dostignuće, elementarno pravo ljudi koji su ušli u ovu skupštinu, a vi brutalno to gazite. I to je problem s kojim se mi susrećemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je naoko jedan uobičajeni predlog da se zaposle dvoje radnika, sada već, koliko čujem, ostaje da se zaposli samo jedan, i ono što možemo da kažemo, jer o kandidatima teško da bilo ko, sem ako ih poznaje, može da kaže bilo koju reč, jedino što, za razliku od nekih slučajeva, u ovom slučaju njegove godine na neki način opravdavaju da bude zaposlen. Jer, sećam se da je prošle godine (i to je bio, mislim, jedan od primera kako se zloupotrebljava vlast) u Skupštini Srbije zaposlen izvesni gospodin Vićentijević, zvani Vića, sa 63 godine. Možda je sada stariji, ali  je imao 63 kada se prijavio na konkurs. Pretpostavljam da je bio konkurs, ne bi se ovde ništa radilo bez konkursa.
Posebno je interesantno što se on prijavio za mesto za koje je trebalo da ima i određeni ispit koji se polaže. Taj ispit je trebalo da položi pre nekoliko meseci, mesec-dva-tri. Čak sam postavio i pitanje da li je položio, kakav je bio, da li su pratili taj njegov razvoj itd. Nažalost, do današnjeg dana nisam dobio odgovor, tako da ne znamo da li gospodin Vićentijević ima položen ispit da bi mogao da radi na mestu na kom je zaposlen i molio bih da ipak dobijem taj odgovor, jer pretpostavljam da će kod ovog kandidata koji treba da bude zaposlen biti sve u skladu sa zakonom.
Ovo je jedna od vrlo interesantnih oblasti i dosta problematična tema kada je u pitanju naša država i naše društvo. Nažalost, mi imamo oko milion nezaposlenih u našoj državi i to je jedan od najvećih problema koji očekuje da bude rešen od strane neke ozbiljne vlade. Očigledno je da se u proteklih deset godina niko nije ozbiljno uhvatio sa tim problemom, sem kada su u pitanju partijski kadrovi, odnosno članovi stranaka. Za neke stranke važi pravilo – koliko radnih knjižica, toliko članskih karata. To se nesmanjenom žestinom nastavlja i dan-danas. Da bi se zaposlili, posebno kada je u pitanju državna uprava, prvi uslov je da imate dobru vezu, nekoga u vlasti, a drugi da pristupite nekoj stranci koja je na vlasti i tek tada možete da računate na zaposlenje.
Ono što je u ovom trenutku za nas izuzetno važno, to je da se prisetimo ona dva zakona koja smo doneli, jedan vezan za racionalizaciju na republičkom nivou i jedan vezan za racionalizaciju zaposlenih u lokalnim samoupravama. Bilo bi interesantno da dobijemo podatke kako je taj zakon sproveden i šta možemo da očekujemo.
Mislim da ste za ovih proteklih deset godina uspeli nešto za šta nikad nisam verovao da će moći da se desi – ne samo da potvrdite Orvela, nego i da ga prevaziđete. Sve ono što vi kažete, praktično ima suprotno značenje. To, jednostavno, leži u vašem biću, to vam je karakter. Vi ste krenuli, recimo, kada je u pitanju Zakon o lokalnoj samoupravi, da izvršite racionalizaciju i sad me interesuje dokle se stiglo sa tom racionalizacijom.
Ima tu jedan interesantan podatak. Ako pogledate, lokalna samouprava je do 2000. godine u velikoj meri ili u jednom značajnom broju gradova u Srbiji bila u rukama nekih od stranaka koje su pripadale DOS-u. Reći ću vam samo najveće gradove: Beograd, Niš i Kragujevac. To odslikava vaš karakter, na koji način vi zloupotrebljavate vlast. U ova tri grada višak zaposlenih je bio 1.240 – u Beogradu 585, u Nišu 518 i u Kragujevcu 240. Treba li bolji primer da pokaže vaš karakter i karakter vaše vlasti?
Znači, čim ste došli do vlasti, gledali ste da je iskoristite tako što ćete je zloupotrebiti i zaposliti maksimalan broj baba, tetaka, stričeva, strina. Sećam se kad ste došli 2001. godine na vlast, prosto nije moglo od rođaka, žena i drugih pripadnika familije da se živi. Samo u Vladi, sećam se, Zoran Živković ministar, a njegova žena sekretar Vlade. Pa braća Bajec, pa ne mogu sad već da se setim, zaboravio sam tačno koliko ih ima, ali taj spisak je čak objavljen i u novinama. Onda se postavlja pitanje kako vi možete bilo koga da ubedite u bilo šta i da na bilo koji način građani Srbije mogu da očekuju bilo šta od vas.
Setite se šta je obećao Boris Tadić na predsedničkim izborima, da će zaposliti preko 500.000 radnika. Pa posle, na sledećim, da će zaposliti 200.000 radnika. Sad imamo 700.000 evidentiranih na Birou za zapošljavanje. Imamo preko 900.000 građana Srbije koji žive ispod egzistencijalnog minimuma. Mi smo država u kojoj se na jedvite jade otvaraju narodne kuhinje, jer ni za to nemamo mogućnosti ili nismo spremni, a sećam se mnogih institucija koje su se bavile pokušajem da se neki od ovih problema reše. Jedna od tih institucija je bila i Kancelarija predsednika Republike, čini mi se da se tako zvala, ne znam da li je imala 40 ili koliko zaposlenih, a ne znam ni da li je tu bilo nekakvih rezultata. Jednostavno, ne obaveštavate nas o tim grandioznim rezultatima, a bilo bi dobro da znaju građani Srbije kakva je sad situacija po tom pitanju.
Evo da se podsetimo, 2000. godine u državnoj administraciji je bilo zaposleno nešto malo manje od 9.000 ljudi. U decembru 2003. godine bilo je 28.000 ljudi. Kada je 2009. godine donet zakon o racionalizaciji republičke administracije, u državnoj samoupravi je bilo nešto oko 31.500 (gore-dole, nije uopšte bitna tačna cifra) i vi ste rešili da izvršite racionalizaciju tako što će broj zaposlenih u republičkoj administraciji da se svede na 28.000. Znači, onaj broj od 2003. godine, jer tu ste sigurni da ste zaposlili skoro sve vaše kadrove, s tim što ste dali mogućnost da 10% od tog broja bude zaposleno po ugovoru o delu ili na neki drugi način.
Kad preračunate 10% od 31.000, do 28.000, to je otprilike, pretpostavljam, onaj broj koji je zaposlila ona vlada od 2004. do 2009. godine. Njih ćete da isterate, a vaše ćete da primite kroz raznorazne vidove, od ugovora o delu do autorskih honorara itd.
Evo sad isto postavljam pitanje, da dobijem odgovor, dokle se stiglo u racionalizaciji republičke samouprave. Jer, jednostavno, ne verujem da ste uradili bilo šta. Vi ste oba ova zakona iskoristili da biste ili otpustili neistomišljenike ili se obračunali s neposlušnim kadrovima unutar vaših stranaka, onima koji su se oteli.
Neke ste čak i hapsili, kao što je gospodin Knežević, iako je do tada bio proglašen za naj predsednika opštine u Srbiji, put u Evropu sa takvima nam je bio otvoren, ali se na kraju ispostavilo da je stotine hiljada evra prešlo preko njegovih ruku. On tvrdi da je samo prešlo preko njegovih ruku, možda se nešto i zalepilo, neću ja da tvrdim ništa, ali da je najveći deo otišao DS-u. Ono što je interesantno iz izjava svedoka koje smo imali prilike da čujemo, sve te donacije bile su u vreme predsedničke kampanje.
Proces je u toku, međutim, nešto se stalo sa time. Očigledno je da ćete uspeti da postignete neki dogovor, koji će verovatno značiti da se pokriju sve stvari, da on ćuti, da ne priča ništa, a da to ili doživi zastarelost ili se reši na bilo koji drugi način, jer u poslednjih 10 godina nema ništa od obračuna sa korupcijom i kriminalom. Vas to apsolutno i ne interesuje.
Ono što je mnogo gore i što će, na neki način, imati mnogo teže posledice, to je ovo što radite sa Parlamentom Republike Srbije. Pozvao bih vas da uzmete i pročitate policijski dosije. Videćete tamo, iz izveštaja službenika ili doušnika Službe državne bezbednosti, za šta se tada borila opozicija, za šta su se borili SRS, DS, DSS, SPO i šta su nam bili glavni ciljevi.
(Srđan Milivojević: Je l' ima "Otpora"?)
Vas su tad još držali vezane.
Jedna od glavnih stvari je bila mogućnost da se u Parlamentu da više prostora opoziciji. Poslovnik koji je donet 1994. godine bio je u odnosu na ovaj Poslovnik pojam demokratije, a mi smo se borili da se taj poslovnik izmeni. Borili smo se za javne televizijske prenose. Šta je sad sa javnim televizijskim prenosima? Javni su, u tri-četiri sata noću. Interesantno je, kada god se pojave, ili u najvećoj meri kada govore poslanici SRS, prenos se prekida i on će biti odložen. Čudi me da to nije bilo prekjuče, kada smo raspravljali o rezoluciji vezanoj za Kosovo i Metohiju. Kako to da toga dana prenos može da traje ceo dan, a neki put ne može da traje ni nekoliko sati?
Vi ste danas sveli Skupštinu Republike Srbije na neku predškolsku ustanovu. U zavisnosti od karaktera ili naravi onoga ko predsedava Skupštinom, sveli ste poslanika na to da je bez ikakvih prava. Predsedavajući procenjuje apsolutno sve, da li je tema ili nije tema. Ne svi, ima ih koji su tolerantniji, ali ima i onih kojima samo fali šinjel. Imaju i brkove i sve, samo im fali šinjel. Jer, po načinu kako vode Skupštinu, to je sačuvaj bože. I vi očekujete da ćete na taj način postići neko pomirenje, za šta se zalažete, i da ćete pokrenuti neke procese u ovom društvu.
Trebalo bi nekih stvari da se setite. Bile su stranke koje su izbacivale poslanike iz Skupštine. Bilo je to, kako vi to volite da kažete, vreme diktature, ono do 2000. godine. Pa se jednog trenutka, iako je bilo nezamislivo da može da se desi nešto što se desilo 2000. godine, desilo. Znate, dođe vreme kada moraju računi da se plate. Naš narod kaže – ono što se ne plati na mostu, plati se na ćupriji. Ali tad se plati zbirno, za sve ono što se uradi, i siguran sam da ćete zbog svega ovoga što ste uradili u proteklih 10 godina jednog dana pred građanima Srbije snositi odgovornost, jer će oni svojim glasovima odlučiti da niste ispunili njihova obećanja. Ne samo da niste ispunili njihova obećanja, nego ste ih i teško obmanuli.
Jedna od takođe izuzetno važnih oblasti za ovu državu sa kojom niste uspeli da uradite ništa je borba protiv korupcije i kriminala. Najbolji primer za to je Skupština Republike Srbije. Ovde postoji institucija koju ste sveli na minimum, postavljanja pitanja na koja bi državni organi, po pravilu, morali da daju odgovor. Svesni ste koliko je pitanja postavljeno u ovoj skupštini, a da odgovora nema do dana današnjeg, a da je ogroman kriminal u pitanju. Prosto neverovatno.
Zašto ja ne dobijam odgovor na pitanje da li je u NIP "Borba" izvršen deobni bilans. Šta je tu problem? Koja to sila treba da naredi da dobijem taj odgovor? Zbog čega ga ne dobijam? Znate zbog čega? Zato što je u pitanju pljačka. Teška pljačka. "Novosti", prodajne mreže "Borba", štamparije "Borba", list "Borba".
Ono što je posebno interesantno, čiji je novac u toj privatizaciji? Stalno postavljam pitanje kako su neki kriminalci povlašćeni, a neki nisu. Gaze im i osnovna ljudska prava onda. Ako jednom kriminalcu oduzimate imovinu, zašto se ne oduzima i drugom? Kakva je razlika između Stanka Subotića Caneta i braće Šarić? Samo su se bavili različitim kriminalnim aktivnostima, koliko znam. Jedan je švercovao duvan, a drugi je švercovao narkotike. Kakva je tu razlika? I jedno i drugo je kriminal. Ovome uzimate imovinu, a ovome ništa. Zbog čega?
Zato što je novac Stanka Subotića Caneta umešan sa tajkunima i umešan sa političarima. Egzemplar, kriminalci, tajkuni i političari, koji su omogućili pljačku državne imovine, i vi ćutite. Sem kad se pobiju između sebe oko deobe plena, mi druge informacije nemamo. Dok se nisu zakačili Mišković i Milka Forcan, je l' se neko drznuo od vlasti da pomene bilo šta? Niko ništa. Ne smete da kažete ništa, zato što vas imaju u rukama.
Kao što vas ima i Stanko Subotić Cane. On lepo reče da vam je 2010. godine dao deset miliona evra. To što je vozio predsednika Vlade, to je bilo za džabe, to je častio, ali kaže da je dao deset miliona evra. Drugoj stranci kaže da je dao 500.000 evra. Mislim da ne laže, jer po onim podacima sa kojima je on izašao… Ne laže on uopšte, jer se pokazalo na primeru "Novosti" da se tolike pare ne daju za džabe i da se ne daju bez dokaza. Tako da nisam siguran da Stanko Subotić Cane laže, siguran sam da vi zbog toga ne smete da otvorite tu aferu.
Ono što je posebno interesantno, kada je krenula afera o braći Šarić, tada je državni sekretar Ministarstva pravde rekao – zbog ovoga može da padne i Vlada. (Predsednik: Vreme. Zahvaljujem.) Završavam. Pitam se zašto. Ili Slobodan Homen treba da podnese ostavku zato što je obmanjivao građane Srbije ili….

Nemojte te formalnosti da koristite na takav način. Mislim da sam šef poslaničke grupe još uvek, sem ako me niste smenili. Dobro, možda su oni, ali me nisu obavestili.

Dobro. Gospođo Kolundžija, moram da vam kažem da kod vas nedostaje logika. Što se tiče šinjela, nisam mislio na vas. Znači, apsolutno niste imali razloga da se tu prepoznate.
(Nada Kolundžija: Opomenite ga.)
Šta je tu problem? Ne razumem. Šta je šinjel? Šinjel je deo odeće, pobogu.
Ali dobro, da se vratim na temu. Vi kažete, kada je u pitanju kriminal i kriminalci i organizovani kriminal, da je očigledno da neki, a pretpostavljam da ste milili na nas...

Govorim o temi.

Zašto mi sad oduzimate reč?

Govorim o onome o čemu je govorila Nada Kolundžija.

Dobro, evo, kada je u pitanju zamenik generalnog sekretara i kada je u pitanju osoba koja je zaposlena pre toga sa 63 godine, možda to nije tačno, možda sam izneo netačan podatak, ali još uvek čekam odgovor od generalnog sekretara i razrešićemo tu dilemu, bez ikakvih problema. Nisam mislio na odgovor da jeste zaposlen, to dajte Nadi Kolundžiji, nego na odgovor vezan za polaganje…

Jeste, da je zaposlen, ali nisam dobio odgovor da li je položio državni ispit ili nije.

Molim vas, ako dobijem odgovor da nije položio državni ispit, onda se postavlja pitanje kako je mogao da bude zaposlen na mestu gde je predviđena obaveza da ima državni ispit. I ja sam kriv što postavljam pitanja? To stvarno nema smisla.

Nije tačno. Je l' imate da je to primljeno u poslaničkoj grupi SRS?)

Nije tačno. Ja taj odgovor nisam dobio, kao što nisam dobio ni odgovor koji je dobila Nada Kolundžija, tek sam ga naknadno dobio. I molio bih vas, kada se dostavlja poslaničkoj grupi SRS, pošto stiže ogromna količina materijala, da se odgovori dostave posebno, i sekretar poslaničke grupe će uvek potpisati da je dokument primio. Ja taj odgovor nisam dobio. Zašto bih postavljao pitanje? Danas bih tvrdio da je Vićentijević polagao državni ispit, da je zbog toga dobio slobodne dane.
Ali opet neke stvari ne mogu da razumem, ljudi moji. Razumem želju gospodina Vićentijevića… Ni ne poznajem tog čoveka, možda ga srećem u Skupštini Srbije, ali uopšte ne znam o kome se radi, ali zašto bi on polagao? Znate, imate C kategoriju, a onda idete da polažete i A kategoriju za motor ili B kategoriju. Zašto? Kakva je to logika? Ili zbog stručnog usavršavanja? Pa, nemojte. Nemojte da se igrate tako.
Molim vas, vratite mi vreme, ovo koje je prošlo dok ste čitali. Valjda nećete nauštrb SRS, pretpostavljam. Ili da vam poklonimo i to, nije uopšte nikakav problem.
Kada je u pitanju organizovani kriminal, podsetio bih vas, gospođo predsedniče, na neke stvari koje, nadam se, niste zaboravili.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, moram da izrazim svoj protest zbog načina kako je predložena ova odluka, doduše ništa novo kada je u pitanju ova vladajuća većina.
U poslednje dve godine ovo je jednostavno njihov manir. Oni se ponašaju po principu uzmi ili ostavi – žele samo da zadovolje formu, ali ih ne interesuje suština, jer da ih je to interesovalo pribegli bi najjednostavnijim i najrazumnijem načinu da u Skupštini Republike Srbije pokušaju da dobiju opšte jedinstvo kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Da su krenuli i poslali ove predloge na vreme, da su poslaničke grupe imale prilike da se izjasne o ovom dokumentu, pretpostavljam da bi, uz neko razumno prihvatanje određenih dobronamernih sugestija, mnoge stvari bile bolje nego što danas jesu. To je tako kako jeste, naučili smo na to u ove protekle dve godine. Uostalom ,za vreme ove vladajuće većine parlament Skupštine Republike Srbije takoreći je ugušen. Ovde je na sceni brutalna diktatura i gaženje i zakona i Poslovnika.
Međutim, šta je tu je. Mi ćemo se osvrnuti na ovu odluku. Između ostalog, Srpska radikalna stranka je podnela nekoliko amandmana za koje mislimo da bi u velikoj meri popravilo tekst ove odluke.
Ono što prvo pada u oči kada pogledate ovu odluku, vidite da nema nigde poziva na Rezoluciju 1244. To nas ozbiljno zabrinjava i postavljamo sebi pitanje – šta nas to očekuje, imajući u vidu neke nagoveštaje da bi u saradnji sa Evropskom unijom trebalo da pišemo neku rezoluciju prema Ujedinjenim nacijama itd, šta nas to očekuje, jer u ovoj odluci, ponavljam, nema ni jedne jedine rečenice ili poziva na Rezoluciju 1244?
Mi smo, između ostalog, podneli amandman da se u stavu 5. preambule Predloga odluke reči "kao i odluke Vlade zasnuju na tim odlukama" brišu. Ovom odlukom Narodna skupština iznosi svoj stav o svojim odlukama i rezolucijama, a ne stav o odlukama Vlade. Osim toga, Vlada za svoje odluke nije tražila prethodnu saglasnost Narodne skupštine, te u preambuli ne može da sadrži poziv na odluku drugog organa.
Takođe smo podneli i amandman na tačku 4. Predloga odluke da se promeni i da glasi - "Narodna skupština smatra da je neophodno da se mirnim putem dođe do trajnog, održivog i praktičnog rešenja za Kosovo i Metohiju, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koji će omogućiti mir i stabilnost ovog regiona". Izbrisali smo ovaj deo gde se poziva na istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda . Nismo se mi ni svađali, niti na to treba da se pozivamo. Mi treba da radimo u skladu sa Ustavom, sa našim zakonom i Rezolucijom 1244.
Kao i amandman da se tačka broj 6. Predloga odluke briše. On je vezan za prethodni amandman koji će obrazložiti gospodin Zoran Krasić, jer ukoliko bi se prihvatio, onda bi član broj 6. bio potpuno besmislen. Sada da se vratimo tamo gde smo počeli ili tamo gde smo stigli. Nekako deset godina između 1990. i 2000. godine i 2000. i 2010. godine. Isti period, različiti načini funkcionisanja, različiti i rezultati.
Godine 2000. ona bivša država sačekala je Kosovo i Metohiju sa Rezolucijom 1244. Nažalost, mi tu bivšu državu više nemamo. Sećate se Beogradskog sporazuma, pa državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa onda prihvatanje referenduma koji je unapred bio osuđen na neuspeh, odnosno na mogućnost da će Crna Gora da izađe iz te državne zajednice.
Pa danas smo dočekali posle deset godina kako ste vi ili kako još uvek volite da kažete, demokratske vlasti, dočekali smo savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu, koje ne direktno, ali na osnovu onog što je rečeno, prihvata praktično nezavisnost Kosova i Metohije i to će za nas biti veliki problem.
Ali, kako ste i mogli da očekujete da će biti drugačije? Jeste li ste vi, koje je Amerika i EU dovela na vlast 2000. godine, mislili da ćete voditi politiku? Prevarili ste se. Vi ste marionete. Vi ste dovedeni da prihvatate naloge i tako se i ponašate. Tu nema nikakve dileme.
Evo, Boris Tadić, pretpostavljam, u svom izlaganju da će reći predstavnicima Skupštine Republike Srbije šta mu je to Džozef Bajden rekao u razgovoru. Da li je tačno da mu je rekao da će Srbija biti u velikoj nevolji ukoliko bude preduzela bilo šta kad je u pitanju mišljenje Međunarodnog suda? Ketrin Ešton, takođe, u istom tonu. Stiven Vordsvort, ambasador Engleske u Srbiji, bio je vrlo precizan, rekao je da Kosovo i EU više nisu na dva koloseka. Šta očekivati od tih vaših prijatelja na koje ste se pozivali.
Šta očekivati uopšte od Skupštine kojoj je 2008. godine predat predlog rezolucije koji je potpisalo 108 poslanika, a rezolucija se odnosila na već pretpostavljenu mogućnost da se prihvati Misija Euleks. Ona do dana današnjeg nije zakazana. Ako to nije brutalno kršenje Poslovnika, šta je onda? Zbog čega? Zato što ste vi hteli da Skupština ne donese takvu rezoluciju kako bi prihvatili Euleks.
Sada se hvatate za glavu jer Euleks je misija koja je formirana na osnovu plana Martija Ahtisarija, misija koja je trebalo, i koja to radi, da formira institucije te nove države Kosova i Metohije.
Šta vam je sporazum u šest tačaka sa Euleksom? Kako se ostvaruje? Onako kako Euleks misli da treba da ga ostvari, tako da svakoga dana smanjuje ingerencije Srbije, da KiM što dalje drži od Srbije. Tu nema nikakve dileme.
Šta je to uradila tzv. statusno neutralna misija, za koju ste tvrdili da će pomoći da se poboljša kvalitet života na KiM? Kako ste mogli da očekujete da će na bilo koji način neko poštovati Srbiju kada je vi ne poštujete?
Da li mislite da je vraćanje ambasadora u države koje su priznale KiM bio čin koji je trebalo da pokaže snagu Srbije ili poštovanje Srbije prema sebi, prema svojoj teritoriji? Ne, vi ste tim činom jasno stavili do znanja da ćete prihvatiti takoreći sve, ali ne odmah. Vama je bitno da se operete pred našim domaćim javnim mnjenjem i da KiM polako, svakoga dana malo po malo odlazi iz Srbije.
Promovisali ste svoju politiku na diplomatskom planu za Kosovo i Metohiju i sve karte ste bacili na Rezoluciju UN kojom je zatraženo mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu da li je priznavanje KiM u skladu sa međunarodnim pravom.
Srpska radikalna stranka vas je upozoravala da je to izuzetno rizičan potez, da može da se obije o glavu, zato što u međunarodnom pravu postoje uslovi, odnosno mogućnosti kada delovi određene teritorije mogu da proglase tu nezavisnost. Vama to nije bilo dovoljno. Insistirali ste na tome, verujući da će vam put koji nema alternativu, put u EU, omogućiti da postignete eventualno neke uspehe na domaćem planu i da će građani Srbije lakše progutati odlaženje KiM.
Kažete da je svega 69 država priznalo KiM. Sada najavljujete oko 57. Ne treba ni svih 57, ministre. Vi znate, 192 države u UN, 87 je većina i kakvu vi to onda rezoluciju možete da očekujete da će doneti UN koja bi bila korisna za Srbiju.
Imali ste prvo dva stuba, jedan koji nije imao alternativu, Amerika, pa onda četiri stuba – Amerika, EU, Rusija i Kina. Od ova dva stuba, odnosno od Rusije i Kine, ni jednog jedinog momenta niste zatražili stvarno pomoć kada vam je trebala i kada je mogla da bude značajna.
Jedan od tih trenutaka je bio donošenje odluke o prihvatanju Misije Euleks, jer vi ste prihvatili da se o tome ne raspravlja u Savetu bezbednosti zato što ste bili sigurni da će na vaš poziv i Rusija i Kina staviti veto na tu odluku i te misije ne bi bilo danas. Zato ste vi to izbegli, zato imamo Misiju Euleks i zato je KiM dalje nego što je bilo ranije.
Podsećam vas da sve što se dešava nije ni najmanje slučajno, ima svoj sled. Godine 2009. smo doneli Statut Vojvodine i time udarili kamen temeljac buduće federalne jedinice u Srbiji. Uostalom, Andreas Cobel vam je to precizno rekao – Srbija 912. godine nije ušla u ovim granicama u kojima je danas, tako da o tome moramo da vodimo računa.
Da li verujete da će nas EU i Amerika ostaviti na miru? Da li mislite da Ameriku interesuje da li je Kosovo jedinstven slučaj ili ne? Uopšte ih ne interesuje. Njima svuda takve situacije služe samo za pritisak, čak i da te koji imaju takav problem natera da prihvate sadašnju situaciju, verujući da je to samo iznimni slučaj koji se odnosi na Kosovo i Metohiju.
Vidite li šta se polako dešava u Raškoj? Valjda ste za ovih 20 godina mogli da uočite na neki način kako to polako kreće i kako se završava, jasno stavljanje do znanja da Srbija nema šta da očekuje. Srbija jednostavno može samo da očekuje dalje pritiske Amerike i EU radi ustupaka koje su oni zacrtali i od kojih neće odustati.
Problem je što izbegavamo da radimo ono što je u našem nacionalnom interesu. Šta je to u našem državnom i nacionalnom interesu, ipak bi trebalo da odredi Skupština Republike Srbije, ali vi to nećete jednostavno. Hoćete po svaku cenu da nametnete vaše viđenje vođenja politike i evo vidite za ovih 10 godina dokle smo stigli.
Predsednik Republike je pre nekoliko dana rekao da Srbiju ne interesuje ulazak u EU posle 2020. godine. To je već ozbiljna sumnja da Srbija za sledećih 10 godina može da uđe u EU i to mnogi najavljuju kao tačno, tu nema nikakve dileme. Neki čak prolongiraju to i na mnogo duži period. Postavlja se pitanje da li će uopšte EU biti do tog vremena. Postavlja se i pitanje da li će biti i Srbije i da li će Srbija biti Beogradski pašaluk.
Ono što SRS misli da treba uraditi u ovom trenutku je nešto do čega i vi polako dolazite, a to je saradnja sa Rusijom, Kinom, Indijom i drugim državama koje su u poziciji da ne moraju da podležu pritisku SAD.
Imali ste prilike da pre desetak dana ovde vidite kinesku delegaciju i da vidite rezultate te posete, i da je to nama, objektivno govoreći, jedan od najboljih izlaza – jačanje saradnje sa Rusijom i Kinom. To je jedan od puteva koji Srbiji garantuje mogućnost da smanji pritiske koje sve vreme trpi. To što želite u EU, to je jedna stvar, ali vodeće države EU ne žele Srbiju, ili ne ovakvu Srbiju u EU. Možda će, kada je budu sveli na Beogradski pašaluk, pristati da i Srbija uđe u EU, ali ovakvu Srbiju EU ne želi.
Ono što takođe mislimo da treba ubrzano raditi, to je da se ispitaju sve mogućnosti saradnje i pristupanja organizaciji ODKP, jer to je organizacija koja je priznata u UN, garantuje kolektivnu bezbednost.
Mislim da Srbija u ovoj situaciji nema boljeg izlaza nego da kroz neke procese polako, u skladu sa svojim interesima, sagleda mogućnosti i da pristupi ovoj organizaciji. Svesni smo činjenice da na KiM imamo američku bazu "Bondstil", koja služi da bi Srbiju držala u pokornosti.
Ono što nam takođe stoji na raspolaganju, to je da trezveno razmislimo i ako shvatimo, a mislim da je vrlo blizu trenutak kada će se to desiti, da Amerikanci definitivno hoće da nam otmu KiM, da razmislimo o stanju i situaciji u kojoj se Srbija nalazi ili deo Srbije.
Mislim da treba proglasiti okupaciju dela teritorije Srbije od strane NATO-a, jer NATO je okupirao Srbiju 1999. godine. Nisu ušle UN, ušao je NATO i on tamo funkcioniše. Funkcioniše tako što nam otima KiM, a u situaciji kada je neka država pod okupacijom nikakvi akti međunarodno ne mogu biti priznati i kad-tad moraće da se vrati u prvobitno stanje.
Ono što nam takođe jedino ostaje, da sledeća rezolucija koju imate nameru da uputite Generalnoj skupštini UN, to je da se traži poštovanje Rezolucije 1244, i to taksativno, sve ono za šta su se obavezale UN. Ako smo mi ispunili sve, zbog čega oni ne ispunjavaju svoje obaveze? Zašto sve da važi za nas, a za njih da ne važi ništa?
I napokon da se na KiM stvarno pošalju mirovne snage i pri tom, ono što je neizbežno, moramo da tražimo da misija Euleks ode sa KiM, jer je svojim dosadašnjim delovanjem pokazala da deluje protiv interesa Srbije, da deluje protiv interesa građana Srbije, građana na KiM i ako budemo preduzeli deo ovih koraka (Predsednik: Vreme, gospodine Todoroviću.) postoji šansa da poboljšamo naš položaj.
Uzmite vreme između 1990. i 2000. godine, šta smo sačekali 2000, i uzmite šta smo sačekali 2010. godine, mislim da zaključak uopšte nije težak.

Gospodine ministre, ako sve znate kao što znate odnos u Skupštini Srbije, onda mene uopšte ne čudi ova situacija u koju smo mi došli kada je u pitanju mišljenje Međunarodnog suda u Hagu.
Ono što je problematično, gospodine ministre, vi tražite da to što radite, radite u tajnosti, jer navodno, javnost bi bila ta koja bi vam smetala da postignete uspehe koje inače do sada niste postigli.
Recite mi, gospodine ministre, u protekle dve godine kada ste vi s bilo kime razgovarali o politici koju vodite? Vodili ste je tajno i došli ste ovde gde ste došli. Sada kada mi tražimo da taj položaj koliko-toliko se popravi, vi opet tražite da vodite tajno.
S kime? Sa EU, koja traži od vas da piše zajedničku rezoluciju. Zbog čega? Hoće li u toj rezoluciji EU rezolutno stati iza stava da je KiM deo Srbije? Hoće li ministre? Nije nikakav problem, a što onda to ne bi javno rekli? Evo, mi javno pozivamo EU da se izjasni po pitanju KiM i javno tražimo da se prekinu svi procesi prema EU dok se ne izjasni po pitanju KiM.
Ne razumem vas. Apsolutno vas ne razumem. Vi kažete da ste zaustavili priznavanje KiM i svega 69 država priznalo. Pa sada treba samo 30-ak još da prizna i oni imaju većinu, i vi ćete sa 52 izaslanika da to sprečite, jer ste 52 najavljivali pre neki dan, a danas kažete 57. Znači, dodatnih pet država najavilo je, možda, mogućnost da bi priznalo možda nezavisnost KiM.
Gospodine ministre, vi i vaša vlada nemate više kart blanš od Skupštine da vodite bilo kakvu tajnu politiku i bilo kakve tajne pregovore. Hoćemo u Skupštini Srbije da predstavnici parlamentarnih stranaka kažu ono što misle šta Srbija treba da radi u narednom periodu. Ako vama pustimo, od Srbije neće biti ništa.

Postavio bih jedno mnogo teže pitanje – kojoj grupi pripadaju ljudi koji zapale Skupštinu? Ovi koji zapale kiosk u velikoj meri i odgovaraju, a ovi koji su zapalili Skupštinu još uvek ni jedan nije pozvan na odgovornost.
Kako možete da tražite od nekoga da ne pali kiosk, a vi ste zapalili Skupštinu? Po kojoj logici? Po logici što ste imali iza sebe one koji su vas finansirali. Po kojoj logici neko u ovoj državi ima pravo da izda mapu nekog dela njene teritorije, pa da kaže – ne znaju deca šta su radila, a pri tom da izda i pasoš?
Što se tiče SRS od 2000. godine, nama je sve jedno koja je vlada DOS-ovska bila na vlasti. Vi ste naneli neprocenjivu štetu Srbiji. Jedino mogu da kažem za gospodina Mirka Cvetkovića da možda on apsolutno nije odgovoran, jer on se čovek ne meša u svoj posao. On je tu samo figura. Vi svi ste za to odgovorni.
Što se tiče KiM, to je sada istorijsko pitanje u koje bi trebalo ozbiljno ući, uzeti sve činjenice u obzir i doći ipak do nekih podataka kada smo počeli da gubimo KiM. Lično mislim da smo počeli da ga gubimo posle 1945. godine, posle onih kao što je Berisavljević, vi ga dobro poznajete, koji su došli na vlast i sprečili povratak svima koji su pred šiptarskim terorom 1941. godine morali da pobegnu. Nažalost, taj teror nije prekinut. On je nastavljen od 1945. godine do 2004. godine. Nastavlja se i danas, doduše u smanjenom obimu zato što je sve manje Srba tamo.
Podršku svima njima pružali su oni koji izdaju one mape čija se deca igraju crtajući pasoše i koji zagovaraju novu secesiju Srbije, odnosno novo otcepljenje njenih teritorija.