Dame i gospodo narodni poslanici, i naravno poštovani građani Srbije, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam taj amandman - na naslov iznad člana 16. i član 16. da se brišu.
Kada bih mogao i morao u jednoj rečenici da obrazložim zašto sam naveo da se brišu naslov i član 16. oni koji razumeju i koji su stručni u onom pravnom delu, u Srbiji, a ima ih dosta, jer se javljaju svakodnevno ovih dana kada raspravljamo o ovoj temi, to bi glasilo, jednostavno u jednoj rečenici - vezano je za Ustav i svi bi bili zadovoljni i razumeli.
Predlog zakona je u suprotnosti sa članom 1, 2, 4, 8, 9, 179, 182, 183, 185. Ustava Republike Srbije. Oni koji to osećaju i znaju, a to je pravna stručna javnost Srbije, pogotovo ljudi koji su stručni, a žive u Vojvodini, daće meni za pravo što sam obrazložio ovako ovaj amandman.
Mi iz SRS smatramo da je potrebno problematiku vodoprivrede urediti na republičkom nivou. Ovaj član govori o vodoprivredi kao jednom delu ovoga predloga zakona. Videćete da će kao sekundarna posledica svega što će da se desi biti neviđeno urušavanje integriteta, kredibiliteta, digniteta i ugleda Voda Vojvodine kao neozbiljne, nestručne i verovatno raskolom razjedinjene institucije koja brine o veoma važnim i ozbiljnim stvarima za područje Vojvodine.
Sve to skupa je najmanja šteta i o tome treba duboko da se zamisle osnivači, javnost Vojvodine, korisnici usluga i stranke i partije koje kadriraju u ovoj oblasti, čiji kadrovi treba da rešavaju probleme koji su do sada evidentirani u ovoj oblasti.
Šta se dešava u stvarnosti? Ovo je istina što ću sada da iznesem. Izbori koji su raspisani u opštini Odžaci za 24. januar pokazuju pravu istinu svega ovoga.
U zadnjih nekoliko nedelja, upravo u Vodoprivredi u toj jedinici ili ispostavi u Odžacima je zaposleno sedam novih radnika, članova DS. Imena neću da navodim. Oni ujutru u osam sati dođu, popiju kafu i odu i niko ne sme, niti iko zna gde se nalaze, a primaju veoma solidnu i veliku platu.
Nekom drugom prilikom ću da imenujem i da navedem imena tih ljudi, a potvrdu moje izjave mogu da daju svi zaposleni u toj ispostavi Vodoprivrede.
Prva dimenzija štete je nesaglediva, jer ljudi, ti neviđeni novi kadrovi, neviđenim talentom za komplikovanje, uspevaju da naprave velike probleme, a prava dimenzija štete je nesaglediva opasnost za odbranu i za sistem odbrane od poplava Vojvodine, koja od funkcionisanja tog sistema životno zavisi.
Doći će se u situaciju da će ovo isto vodoprivredno preduzeće morati da poništava svoje do sada nedavno donete odluke i sama da zakomplikuje još više svoju situaciju. Moguće je da se tim prestruktuiranjem, neodgovorna poigravanja dece, na osnovu ovoga što sam malopre izneo, kojima se neće znati ni svrha ni cilj, a posledice dovođenja u stečaj tih ispostava vodoprivrednih preduzeća, koji su već izveli neke radove, ali radove ne mogu da naplate od države, biće još pogubnija i katastrofalnija. Desiće se još veća nezaposlenost i jaz među građanima višenacionalne Vojvodine.
Upravo ova posledica je motiv. Pisani su neodgovarajućim tonom, ali je ono jedna gorka reakcija i tu u ovoj oblasti ne sme da bude kriminala, nameštanja, mešetarenja i neozbiljnosti, jer u vremenu u kojem živimo s pravom se pitamo i brinemo da li se to namerno dešava, namerno urušava zbog nekih drugih ciljeva.
Žao mi je što nemam više vremena. Mislim da imam još jedan amandman, pa ću pokušati da se dopunim u drugom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, i u ovom amandmanu se radi oko vodoprivrede, i neću da ponavljam ista obrazloženja koja sam dao i na član 16, da se član 17. takođe briše. Nešto drugo je tu u pitanju, nadležnosti koje će dovesti nesumnjivo opet do problema u samoj vodoprivrednoj organizaciji jesu naravno evidentni i oni sada postoje, a biće još veći kada ove nadležnosti pređu u ruke pojedinaca.
AP Vojvodina je preko svojih organa u oblasti voda u skladu, kaže, sa zakonom ubira sredstva od naknade za korišćenje i upotrebu voda čiju visinu utvrđuje Vlada, izdaje vodoprivredne uslove, vodoprivrednu saglasnost i vodoprivrednu dozvolu za objekte i radove na teritoriji AP Vojvodine, a poslovi iz stava 1. ovog člana vrše se kao povereni. Tu će zaista da bude velikih problema, a sve ovo je planski i odavno namešteno.
Ljudi zaposleni u Vodama Vojvodine odavno govore da će biti pomeranja, da će biti viškova, da će biti restruktuiranja, čak i osnivanja nekih novih javnih preduzeća. Da se nešto sprema donošenjem ovog statuta i nadležnosti, Zakon o nadležnosti Vojvodine, lako može svako iz svoje sredine da prezentuje ovde, naravno ako mu bude dozvoljeno, jer su neki bili nestrpljivi ranijih godina.
Da se nešto sprema u paketu govori i jedna primer iz sredine iz koje dolazim, neverovatan ali istinit, da već unazad nekoliko godina ljudi, tj. pojedinci koji zajedno sa nekim nevladinim organizacijama, advokatima i lokalnim moćnicima, bliskim sudovima pronalaze naslednike Švaba koji su nekada živeli i preko gore pomenutih loših ljudi sudskim putem polako vraćaju imovinu naslednicima.
Neki od tih sada starih kuća i imanja su pripali ustanovama za socijalno staranje i u njima uglavnom žive socijalno ugroženi, znači sirotinja. Sudskim rešenjima njima se to oduzima, a ljudi, tj. ta sirotinja se izbacuje na ulicu da bi postali još veći problem za društvo, a pogotovo za sredinu u kojoj žive. To je jedna od primera šta nas čeka i šta se čini po nečijem scenariju, a sve vezano za ova dva zakona.
Naravno da posebnu zabrinutost izaziva kod nas, SRS, a čini mi se i kod cele opozicije i kod građana Srbije, posebno onih koji žive u Vojvodini, sve ovo što se priča ovih dana, a kako se vidi, osnovnim zakonom je AP Vojvodina ostala samo po imenu AP, a po suštini entitet sa statusom koji poseduju federalne jedinice u federalnoj državi. To su činjenice.
Moram da spomenem LS Vojvodine i tu našu zabrinutost koju iskazujemo svakodnevno, jer je nešto davno rečeno i to svi znaju i svima je dostupno ono što ću sada reći kao informacija i kao dokument. LS Vojvodine je prerano otišla predaleko, to je još davno rečeno. Nemačka i Vatikan zajedno su sa Velikom Britanijom i SAD odavno odredili plan za bivšu Jugoslaviju i drugu i treću.
Plan je otkrio, dame i gospodo, lord Karington još na Haškoj konferenciji 1991. godine. Republike bivše Jugoslavije treba da postanu države, za Srbiju su napravljena tri aneksa, jedan za KiM, drugi za Rašku oblast i treći za Vojvodinu. Aneksi daju veliku samostalnost navedenim oblastima.
Zamišljeno je da se Srbija konfederalizuje da bi se potom od nje odvojile navedene oblasti, a Srbija svela na pred Kumanovsku Srbiju, tj. na bivši Beogradski pašaluk. To je istina, to je dokument. Trebalo je prvo da Crna Gora izađe iz konfederalne zajednice, i to je učinjeno, sa Srbijom, a potom da se proglasi nezavisnost KiM, tj. da se na srpskom državnom prostoru stvori nova država Kosovo. I to je učinjeno. Kada se to sve obavi, trebalo je na dnevni red da dođe severna srpska pokrajina AP Vojvodina.
Naravno da postoji strah i zabrinutost kod svih nas, jer ovo je, kažem, otkrio lord Karington još na haškoj konferenciji 1991. godine. Ovo je dokument, ovo nisu laži. Kada sve to pogledamo, tužno je biti u poziciji i komentarisati ovo zamešateljstvo, znajući da stid nije politika ili politička kategorija, zbog verovanja u ono malo zadnjih snaga ili zrnca razuma koje je ostalo, koje može da spasi ove poteze vladajuće koalicije kada se radi o ova dva zakona.
Još nešto, kako da razvijemo ovu našu diskusiju, kada su mimo zakona ukinute replike, valjda su po Poslovniku gumicom izbrisali taj stav, jer replika je ostala samo na televiziji B 92 u onoj emisiji. Hvala lepo.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodo iz Ministarstva, žao mi je što imamo malo vremena da otvorimo raspravu, ne objedinjenu, već pojedinačnu, o svakom zakonu pojedinačno, a mnogi poslanici do sada su se u svom izlaganju složili sa tim jer ovo su važni zakoni o kojima govorimo i morali smo o svakom ponaosob da otvorimo raspravu.
Zakoni koje razmatramo su veoma važni za svaku državu, pa samim tim i za našu zemlju Srbiju, pogotovo danas kada je zemlja u veoma teškom stanju po svim pitanjima. Donosimo zakone na brzinu u objedinjenoj raspravi, znači, donosimo nešto napisano na papiru, a niko ne govori o tome da li će se ovi zakoni moći sprovoditi u ovim uslovima ili će ti zakoni kada budu doneseni samo zadovoljiti neke strane nalogodavce, savetnike kojih ima u našim ministarstvima ko zna koliko.
Siguran sam da ćemo se svi složiti u jednoj rečnici – da je reforma naše vojske zaista potrebna. Neozbiljnosti, neznanju, površnosti tu nema mesta. Vojska je jedan veoma složen i specifičan mehanizam, a samim tim i ovi sistemski zakoni su veoma, veoma važni i kao takvi ne trpe brzoplete, nesigurne, velike i pogotovo sa strane suflirane reforme pod izgovorom – vojska novog duha i imidža.
Predstavnici Ministarstva odbrane i ovim paketom predlažu izmene pojedinih propisa ili donošenje nekih novih zakona u cilju da se domaće zakonodavstvo uskladi sa zakonodavstvom EU, odnosno da se obezbedi poštovanje ljudskih prava i sloboda prema evropskim standardima.
Dok predstavnici Ministarstva odbrane razmatraju brojne modalitete i načine da se zadovolje svi oni kojima stvarni ili fingirani prigovor savesti obezbeđuje da na prilično komforan način otaljaju svu svoju obavezu, bez oružja i boravka u kasarni ili nošenja odeće koju su nosili drugi ljudi, setimo se i onih koji su se časno odužili svojoj zemlji, a danas su zbog elementarne nepogode, odnosno ratnih zbivanja dospeli na ulicu i na margine života. Reč je i o vojnim penzionerima koji su po izbijanju rata u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, izbegli u Srbiju.
Ne postoji zakon, niti nam EU ili bilo ko drugi može ili sme zabraniti da prema tim ljudima postupimo kako nam zakon, čast, ljudskost i obaveze nalažu. Jednako tako, Ministarstvo odbrane nije smelo da sve ove godine pod tepih gurne ovaj problem i da mu pretpostavi ove i slične, navodno, važnije zakone.
U preostalom vremenu koje imam, pokušaću da objasnim građanima pre svega katastrofalne posledice civilnog služenja vojnog roka. Dakle, najveću štetu Vojsci naneo je Boris Tadić donošenjem Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o vršenju vojne obaveze kojom je regrutima u ono vreme Srbije i Crne Gore, samim tim i Srbije, omogućeno da svoju obavezu regulišu kao civilno služenje vojnog roka. Ta uredba je funkcionisanju i borbenoj gotovosti Vojske nanela veću štetu nego NATO bombardovanje.
Takozvani reformatori su zajedno sa raznim savetnicima, vojnim analitičarima i nekim nevladinim organizacijama vodili strahovitu medijsku kampanju na propagiranju civilnog služenja vojnog roka, mada je ta mogućnost, podsetiću vas, uvedena još 1993. godine. Prigovor savesti su doveli do apsurda. Regrutima su bez ikakve provere i opravdanosti usvajani zahtevi za civilno služenje vojnog roka, pa su čak i oni koji su bili na normalnom odsluženju vojnog roka mogli da u prva tri meseca služenja vojnog roka, ako im se prohte, napišu zahteve da pređu na civilno služenje, što im je, ponavljam, odmah odobravano. To je remetilo obuku, stvaralo nedisciplinu i sprečavalo realizaciju planova obuke. Planskom kampanjom razbijena je motivacija omladine da služi Vojsku i roditelja da šalju decu u Vojsku. Takvim rešenjem Tadić je prekršio Ustavnu povelju kojom je propisano da se pravo prigovora savesti priznaje samo regrutu koji stupa na služenje vojnog roka i postaje vojnik.
Podsetiću na rezultate takve smišljene kampanje u tom periodu gde je broj zahteva za ovim načinom služenja vojnog roka, a što se direktno odražava na ljudski potencijal, naglo povećao u odnosu na tu 1993. godinu, kada je omogućeno ovo služenje vojnog roka. Dakle, od 1993. godine, od stupanja na snagu izmena i dopuna Uredbe o vršenju vojne obaveze, do septembra 2003. godine, interesovanje za civilno služenje vojnog roka bilo je veoma malo i kretalo se u okviru od 0,01% od ukupnog broja upućenih u 1995. godini do 0,06% u 2002. godini.
Šta se onda desilo? Upravo ono o čemu sam malopre govorio: strahovita kampanja omalovažavanja Vojske, oficira, maltene gaženje, dovelo je do masovnog pristupa služenju vojnog roka na taj čuveni civilni način.
Međutim, donošenjem izmena i dopuna Uredbe u vreme Tadićevog ministrovanja situacija se naglo promenila. I te 1995. godine u civilnom služenju nalazilo se od ukupno 15.000 zahteva regruta nekih 19,8, znači, skoro 20%, ne računajući 8.500 mlađih od 21 godine koji su na sopstveni zahtev došli da služe vojni rok.
Kada upoređujemo zemlje u okruženju, u Italiji se, na primer, zahtev za alternativnu službu ili civilno služenje vojnog roka rešava u periodu od 12 do 15 meseci, dok je kod nas rok svega 30 dana. U Češkoj, Rumuniji i Bugarskoj civilna služba u to vreme trajala je 24 meseca, a kod nas u to vreme 13 meseci, a danas devet meseci i to po hitnom postupku, kao da se takmičimo ko će više civila da uputi po vojnim odsecima za civilno služenje vojnog roka.
U nekoj anketi koju su mediji vršili u to vreme sa mladim ljudima koji su čekali odsluženje vojnog roka, 72% smatralo je da im obuka za odbranu zemlje nije potrebna, kao ni obuka za učestvovanje u zaštiti i spasavanju građana, materijalnih i kulturnih dobara. Opredeljenje za civilnu službu, regruti ispitanici su pravdali tvrdnjama da je to veoma korisno za društvo, a zasnivali su ga prvenstveno na materijalnim, egzistencionalnim, porodičnim i drugim razlozima, osim ideološkim, koji zapravo predstavljaju pravi osnov za prigovor savesti.
Praktična realizacija Tadićeve Uredbe donela je mnoge zloupotrebe, i to moramo da naglasimo, jer to će nas verovatno očekivati i u narednom periodu ako se usvoji ovaj zakon. Na primer, organizacije, ustanove u vidu zdravstvenih ustanova, ustanova kulture, obrazovne, predškolske ustanove, centri za socijalni rad, gerontološki centri itd. omogućili su privilegovan položaj onim vojnim obveznicima koji zloupotrebljavaju prigovor savesti, zloupotrebljavaju, ponavljam.
Civilno služenje vojnog roka se negativno odrazilo i na zapošljavanje građana, evo kako. Tokom kontrole dela organizacija, ustanova, uočeno je da neki od njih otpuštaju zaposlene radnike jer njihove poslove obavljaju vojnici na služenju vojnog roka u civilnoj službi. Navešću dva primera. Kao primer mogu poslužiti ''Klinički centar Srbije'', gde je samo u službi obezbeđenja bez posla ostalo 17 radnika i Kovin – ''Neuropsihijatrijska bolnica'' u kojoj je bez posla ostalo 30 radnika. Rečju, Tadićeva Uredba je dovela do mnogih zloupotreba, bila je paravan za izbegavanje vojne obaveze i ozbiljno ugrozila popunu Vojske Srbije i Crne Gore u to vreme, jer se samo 2004. godine odazvalo 10.000 regruta manje od planiranog broja, pa je te godine bilo popunjeno 76% sastava Vojske.
Strahovito poguban efekat te uredbe, koja je doneta sa ciljem da Vojska ostane bez vojnika, toliko je bio opasan po Vojsku da je i njegov naslednik Davinić morao da prizna da je bilo propusta u Uredbi o civilnom služenju vojnog roka. Ta uredba je izmenjena, pa je prigovor savesti priznat samo regrutima – svaki prigovor će se proveravati, kako je navedeno, a uput regruta na civilno služenje vojnog roka se neće više vezivati za obrazovanje, sklonosti i opredeljenja regruta. Naravno, u to vreme ministar Tadić, kasnije predsednik Srbije i član Visokog saveta odbrane, nije se oglasio povodom izmene te katastrofalne Uredbe čiji je bio tvorac. Zbog civilnog služenja vojnog roka, prirodnog smanjenja regrutnog potencijala, pad nataliteta, zdravstvene nesposobnosti, migracija mladih i odlazak u inostranstvo, svih onih koji nisu regulisali vojnu obavezu, svođenja vojne obaveze na nivo dobrovoljnosti, poziva pojedinih političara da regruti ne idu u Vojsku, zbog svega toga svedoci smo te izuzetno jake negativne kampanje protiv Vojske Srbije.
Setimo se da je ondašnji ministar Vuk Drašković javno pozivao regrute da se ne odazivaju na odsluženje vojnog roka. Popuna je 2004. godine bila za 13% manja u odnosu na 2003. Godine 2004. je od planiranih 44.000 regruta na služenje vojnog roka u jedinicama i ustanovama Vojske upućeno 78%, ako bi se izuzelo onih 8.5 hiljada regruta mlađih od 21 godinu. Takozvane reformatore u korak su pratili pojedini mediji koji su se utrkivali u negativnim napisima o Vojsci, tračevima i aferama. S druge strane, gotovo da nije bilo afirmativnih napisa o Vojsci, čak su pripadnici pojedinih takozvanih nevladinih organizacija izjavljivali da se čude šta je sa tim narodom koji i dalje ima poverenja u Vojsku. Zato kažu oni – treba edukovati narod, u smislu da naša vojska ništa ne valja, sa porukom između redova da su neke tuđe vojske dobre i dobrodošle na našoj teritoriji. Ovo sve što navodim jesu činjenice iz naše ne tako davne prošlosti.
Kada se sumira jednogodišnji učinak takozvanih reformatora na čelu sa Borisom Tadićem, početkom 2003. i početak 2004. može se reći da su nestručnim upravljanjem Vojskom uradili sledeće: nisu definisali kakva nam Vojska treba i za koju državu; nisu doneli ključna dokumenta bez kojih je reforma Vojske nemoguća; nagovestili su smanjivanje Vojske na 20 do 25.000 ljudi; omogućili su strancima da nam diktiraju kakvu ćemo Vojsku imati; ekonomski su je iscrpljivali, a kadrovskim čistkama obezglavili i izazvali odliv mladih starešina; umanjili borbenu gotovost, vatrenu moć, moralni standard pripadnika Vojske; politizovali je, uneli razdor i podele po političkoj liniji; ništa nisu uradili na modernizaciji, koja je najvažnije pitanje reforme; ukaljali su čast i dostojanstvo vojničke profesije i značajno umanjili interesovanje mladih za vojnički poziv; uvredili su sve pripadnike Vojske koji su branili otadžbinu od terorista i NATO agresije.
Počeli su da pripremaju snage za angažovanje u kriznim žarištima, a ništa nisu uradili na povratku naše vojske i policije na Kosmet, ali su zato sebe žestoko politički promovisali, za sve promašaje prikazivali kao velike uspehe i dodvoravali se gazdama u inostranstvu.
Kada bismo pričali o ovome, mogli bismo zaista puno toga reći, ali vreme mi ne dozvoljava, zato ću u ovih par minuta da kažem nekoliko reči o samom zakonu i o nekim članovima. Kada pročitamo detaljno svaki član Predloga zakona o civilnoj službi, doći ćemo do podataka koji govore o nedorečenosti mnogih članova. Mi iz SRS podneli smo dosta amandmana.
U ovom kratkom vremenu navešću samo jedan ili dva primera te nedorečenosti, koji će, kasnije, kada se zakon usvoji, usvojiće ga skupštinska većina, apsolutno verujem, bez problema, dovesti do zablude mnogih koji budu sprovodili zakon. Recimo, u članu 2. stav 1. tačka 3) kaže se: ''lice koje uloži prigovor savesti je vojni obveznik'' itd. ''drugih opravdanih razloga savesti,'' da ne čitam sada, malo vremena ima, nije regulisano i potrebno je definisati razloge, jer se u praksi dogodilo i dovodi u zabunu članove prvostepenih komisija i drugih, jer ''drugi opravdani razlozi savesti'' nigde nisu definisani i pod istim se sve može podvesti.
Znači, nije definisano. Tako je i u članu 4. i u članu 5. i u članu 7. i tako dalje i tako dalje sve do člana 73, koliko ovaj zakon ima.
Evo, isteklo mi je vreme, nemam više vremena. Hvala vam, ali u načelu ćemo govoriti detaljnije. Hvala. (Aplauz.)

Hvala lepo. Tačno je da sam kao predsednik SO Apatin učestvovao sa ponosom na zakletvi vojnika u Pešadijskom regrutnom centru u Apatinu ili Somboru, u toj kasarni, i tačno je da sam rekao da je divota i lepota videti sve veći broj ljudi koji služe vojni rok u uniformi, sa puškom u ruci, kao što je to nekada bilo. Tačno je i da sam malopre govorio o 2003. i 2004. godini, kada je počela strahovita medijska propaganda, tada niste bili ministar, bili ste tada u policiji, pričao sam o Borisu Tadiću, kada je on bio ministar i to je tačno.
Ali, malopre ste spomenuli neke podatke koje ste proverili, ko je služio vojni rok, pa me interesuje – po kom osnovu možete da proveravate te podatke o ličnosti i koji je bio pravni osnov, da li te podatke koristite za uskostranačke interese ili na neki drugi način. Smatram, onoliko koliko znam i poznajem ovu materiju, da vi ne možete da koristite te podatke, da ih dobijate kao ministar, jer pravni osnov apsolutno ne postoji. (Aplauz.)
Složićemo se svi ovde prisutni da je dobro i zalažemo se da se vojni rok služi u uniformi, a glasaćemo protiv služenja civilnog roka ili zakona koji to predlaže. Govorimo mi otprilike isto, dobro je da što više mladih ljudi služi u uniformi.
Nije dobro da se blati Vojska Srbije. Apsolutno nije dobro da pričamo o tome da rata ovde neće biti, jer nikad se ne zna, upravo u vreme kada je gospodin Tadić kao ministar govorio na nekim konferencijama ili edukacijama, Bugarska se pojavila i neki njeni ministri sa teritorijalnim pretenzijama oko Trgovišta, Dimitrovgrada itd. Znači, naša vojska mora da bude spremna da brani svoju otadžbinu i svoje granice. Hvala lepo. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ceo dan slušamo primedbe na ovaj zakon o komunalnoj policiji koje se odnose na ono osnovno što moramo da prepoznamo, a to je nestašica para kod opština, u stvari, gradova za sada, a biće i opština, kojima jednostavno preti bankrot do kraja godine zbog nestašice sredstava, a u zakonu jednostavno stoji da moramo da opremimo tu policiju čak i vozilima, ostalom opremom, a da ne kažem i plovilima, jer ovaj zakon obuhvata i uspostavljanje reda na rekama, jezerima, u priobalju itd.
Ljudski faktor je u pitanju u svakom poslu, pa tako i ovde. Ako stranke odbiju njihovo izvršavanje, misli se na građane, kada inspekcija dođe, onda se one obezbeđuju od strane organa prisile, a to je policija ili čak i finansijska policija, ako je to potrebno.
Oni koji su i do sada sprečavali sprovođenja rada komunalnih redara, koji sada postoje, to će činiti i dalje, samo sada iz drugih razloga. To su stranački ljudi ili stranački moćnici, kako neko reče, subaše moćnih aganlija i begova. To je istina.
Opštine su, kažem, pred bankrotstvom, a ovamo im se zakonom nameću nemali novi troškovi. Konstatovali smo da imamo 23 grada, plus Beograd; to je 1.200 ljudi koji će se zbrinuti, ali ne u proizvodnim zanimanjima, nego u režijskim zanimanjima. Znači, to je još jedan trošak za građane Srbije, što je prebačeno opštinama ...

Dame i gospodo, podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu na član 24, da se stav 1. briše. Moje obrazloženje je veoma kratko i jasno. Ono glasi da je ovaj amandman logičan sled prethodno podnetih amandmana poslaničke grupe SRS.
Kada vidimo kako teče ova rasprava o amandmanima i kako se prihvataju amandmani poslanika vladajuće koalicije, a odbijaju amandmani poslanika SRS, svima je jasno da se radi o principu vladajuće koalicije, a ne o lošim amandmanima. Kada govorimo o ovom zakonu, dotičemo škakljive teme koje govore o davanju poljoprivrednog zemljišta u zakup.
Poslanici poslaničke grupe SRS su ne samo danas, nego i ranije, bezbroj puta skretali pažnju na katastrofalno stanje u ovoj materiji. Koliko znam, navodili smo konkretne pitanje zloupotreba i gubitka velikih novčanih sredstava neplaćenim i neizmirivanjem obaveza zakupoprimaca. Država je izgubila milione evra nečinjenjem.
Ta sredstva bi i te kako dobro došla državi, a samim tim i lokalnim samoupravama kojima raznim uredbama Vlada, a sve pod plaštom svetske ekonomske krize, jednostavno preti bankrotstvom. Lokalne uprave koje ne ubiraju taj deo novčanih sredstava, a fale im, pogotovo u ovo vreme krize jednostavno će postati ubrzo nemoćne. Ako uzmemo da se ovim zakonom nadležnosti prenose na pokrajinu, tj. jednom čoveku, kako reče malopre moj kolega, Bojanu Pajtiću, onda se zaista pitamo …

Pošto vreme teče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre svega, moj amandman se odnosi na deo koji govori o načelu jednakosti.
U stavu 1. člana 4. ovog zakona stoji: Svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva. Hteo sam da preciziram nešto i u ovom amandmanu kažem da su pravni subjekti jednaki i ravnopravni pred sudovima i organima državne uprave, bez obzira na razlike u ličnim svojstvima.
Amandmanom se nešto precizira u članu 4. stav 1. i ne menja suštinu, ali očigledno da ni to ne valja samo zato što dolazi iz redova poslaničke grupe SRS, a građani Srbije moraju da znaju da se amandmanom predlaže izmena navedenog člana Predloga zakona kako bi se osnažila ustavna odredba iz člana 21. To smo ponavljali skoro svi poslanici koji su imali amandmane.
Međutim, želim da obavestim, pre svega vas, građane Srbije, koji ćete ipak na kraju biti ti koji će da sude svima, pa i onima koji će glasati za ovaj zakon. Da podsetim, ovaj predlog zakona protiv diskriminacije upućen je u skupštinsku proceduru bez suštinskih izmena i prihvaćene su samo primedbe koje su se odnosile na preciziranje termina i otklanjanje nejasnoća.
Primedbe verskih zajednica, poštovani građani Srbije, zbog kojih je ovaj zakon prošle nedelje bio povučen iz skupštinske procedure, koji bi promenio suštinski zakon, nisu prihvaćene.
Pošto malo vremena ima, mislim da je bitno da kažem zbog vas, građani, sporne odredbe o seksualnoj orijentaciji je nešto što je međunarodni standard, rekao je ministar Rasim Ljajić. Sve vam je jasno, međunarodni standardi i ucene su jači i vredniji od srpskog naroda...

Poštovani građani Srbije, mislim da je najbolje da s vama razgovaramo, jer očigledno da od toliko amandmana koje je poslala poslanička grupa SRS prihvaćen je samo jedan. Radi vas treba reći mnoge stvari koje do sada nisu rečene, jer vi ćete biti ti koji ćete suditi na kraju, bez obzira što će poslanička većina verovatno da usvoji ovaj zakon.
Podneo sam amandman na član 5, koga neću da čitam, kako bih uštedeo vreme, ali ponoviću, kao i mnogi poslanici do sada, da se amandmanom predlaže izmena navedenog člana Predloga zakona, kako bi se osnažila ustavna odredba iz člana 21. Ustava Republike Srbije o zabrani diskriminacije, koja glasi: "Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki" itd.
Sudeći barem po dosadašnjim izjavama većeg dela opozicije, ali i pojedinih članova vlasti, kao npr. člana vaše koalicije gospodina Dragana Markovića Palme, lidera Jedinstvene Srbije, poslanika i gradonačelnika Jagodine, s kojim su se složili mnogi građani, a koji je rekao: "Ako homoseksualci treba da vode Srbiju u Evropu, onda je bolje da ostanemo i čuvamo ovce u Srbiji i na selu".
Videćemo da li ćete imati sutra većinu za glasanje, imajući u vidu da je Ministarstvo vera dalo negativno mišljenje na Predlog zakona, a apsurd je da na toj sednici Vlade ministar vera Bogoljub Šijaković nije bio prisutan. Toliko je bio zainteresovan. To je istina koju niko do sada nije rekao, ali činjenice su takve.
Imamo i Centar za unapređenje pravnih studija, jedan od autora ovog zakona gospodin Saša Gajin, koji je rekao, između ostalog: "Smisao zakona upravo jeste u tome da zaštiti sve one koji su diskriminisani, sve one koji predstavljaju marginu u ovom društvu". Šta se radilo do sada? Ustav je bio taj...

Predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u ime Poslaničke grupe SRS-a, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Gospodin Petar Jojić je malopre, a verovatno će i kasnije detaljnije da obrazloži sve ono zbog čega treba ovaj zakon povući i zbog čega ne treba da dođe do njegove primene.
Predložio sam da se član 4. briše, iz više razloga, već pomenutih, a ponoviću one najvažnije.
Međunarodna pravna pomoć u krivičnim stvarima regulisana je odredbama glave 32 Zakonika o krivičnom postupku – postupak za pružanje međunarodne pravne pomoći, izvršenje međunarodnih ugovora u krivičnim stvarima, postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica, kao i odredbama ratifikovanih i potvrđenih međunarodnih i bilateralnih ugovora, koji su postali deo pravnog sistema Republike Srbije.
Međunarodna pravna pomoć, pored krivičnopravne, obuhvata i poslove u oblasti spoljnih poslova, unutrašnjih poslova, državne uprave i slično.
Ako uzmemo da je ovo široka pravna materija, predlagač zakona izabrao je, po mišljenju SRS-a, pogrešan put u pravnom regulisanju, opredeljujući se za parcijalno rešenje.
Naveli smo političke pritiske koje trpi aktuelna vlast, a znamo i od koga, od strane mentora koji govore kako će se pisati zakoni, a svedoci smo i da se mnogi zakoni donose, znajući unapred, i vlast i opozicija, da neće biti moguće primeniti ih, ali samo zbog te bele šengen vize moramo da usvajamo zakone po svaku cenu.
Nametanje procesa kao što su haški procesi, slučaj Kovačevića i slično...
Pošto je dva minuta isteklo, preporučio bih da pročitate knjigu Karle del Ponte.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i možemo i moramo konstatovati, složiti se, da su najvažnije izmene predložene ovim zakonom u stvari izmene člana 2a, stav 2. tačka 6) Zakona, radi pojašnjenja nadležnosti jedinica lokalne samouprave. Zatim, kao pravo poreskog obveznika propisuje i pravo na izmenu člana 10, odnosno izmene člana 40 – da poreski obveznik izmenjuje poresku prijavu i ne može podneti nakon pokretanja postupka poreske kontrole, za kontrolisani period.
Zatim, u poreski postupak se uvodi apsolutni rok zastarelosti od 10 godina. Predviđena je i dopuna Zakona u smislu propisivanja obrasca, potvrde o rezidentnosti iz ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja itd.
Još bih mogao da kažem da se predlažu izmene kojima se uređuju radno-pravni odnosi zaposlenih u poreskoj upravi i precizirane su prekršajne sankcije, što je nešto možda najvažnije u ovom zakonu, rekao bih iz stotinu razloga.
Podsetiću da je nekada 2005. godine u poreskoj upravi bilo preko 8 hiljada zaposlenih, a danas je to oko 6,5 hiljada i to je već nešto što je pozitivno u ovom vreme u kojem živimo, kada je potrebno smanjivati broj zaposlenih u administraciji.
Međutim, događa se nešto drugo.
Po ovome, poreskih radnika ili inspektora fali i onda dolazimo u jedan sukob jer Vlada jednostavno predlaže da se poveća broj zaposlenih, ovo govorim kada su u pitanju obrade poreza u lokalnim samoupravama, a ovamo, sa druge strane, imamo podatke koje je izneo ministar gospodin Marković – da je u lokalnoj samoupravi trenutno zaposleno oko 22 hiljade radnika, a da je u narednom periodu predloženo da se broj zaposlenih smanji za 10 hiljada, to su zvanični podaci Ministarstva kojim on rukovodi. Tako, jednostavno, tu ulazimo u jedan problem i razmišljanje i zbunjenost – šta, kako da rade lokalne samouprave?
Smatram da je malo učinjeno u izmenama i dopunama ovog zakona u delu koji govori o sledećim problemima, naime, to govore činjenice, moramo konstatovati da je poreska funkcija države njena najstarija klasična funkcija, jer bez poreza nema ni države, pogotovo moderne države.
Svima nam je poznato da se iz poreza finansiraju plate u javnom sektoru, materijalni troškovi javnog sektora, penzije, socijalna davanja, dotacije za kulturu, prosvetu, zdravstvo, investicije u infrastrukturu i mnogo šta ostalo. Radi se o stotinama milijardi dinara koje treba obezbediti svake godine da bi jedan složeni mehanizam funkcionisao i to je tačno.
Niti vi, gospođo ministar, ni Ministarstvo, ni Vlada, a ni mi poslanici ne bismo primali svoje plate bez aktivnosti i rada državnih službenika poreske uprave. Ti isti službenici poreske uprave obavljaju najteže i najsloženije, najodgovornije, najstručnije i najneprijatnije poslove koji postoje u sistemu državne uprave. Često su izloženi pretnjama, uvredama, fizičkim napadima, a poznato nam je da je bilo slučajeva i kidnapovanja, pretnje članovima porodice, da ne uživaju nikakvu zaštitu ni imunitet.
Na zadatke idu pojedinačno, nenaoružani i nezaštićeni. Najčešće se voze u starim, dotrajalim autima. Ne dobijaju nikakva zaštitna sredstva niti zaštitnu opremu. Izuzev poreske policije, niko nema priznat beneficirani radni staž.
Zbog hroničnog manjka sredstava u budžetu poreski službenici su pod stalnom presijom, pretnjama disciplinskim kaznama i nadzorima, a svima nam je poznato – da se čovek nekada radije odrekne i slobode, pre nego što se odrekne novca.
Službenicima poreske uprave koji su važan činilac ovog sektora i članovima njihovih porodica zakonom je zabranjena svaka aktivnost, delatnost u preduzetništvu van redovnog posla i od njih se traži apsolutna lojalnost i posvećenost poslu.
Za najmanju grešku šalju se na disciplinsku odgovornost, najviše od svih državnih službenika. Ne smeju da se bave politikom, niti se mogu angažovati u stranačkom radu.
Zauzvrat, državni službenici poreske uprave, bez obzira na radno iskustvo, imaju otprilike plate, sa srednjom stručnom spremom, to smo već čuli, od 16 hiljada, sa višom stručnom spremom 21 hiljadu, visoka, inspektori, da, da, sa visokom stručnom spremom preko 40 hiljada, oko 40-45 hiljada.
Pitam se, kako ljudi sa ovako bednim platama, a rade stručno i odgovorno, savesno, dakle, kako mogu raditi taj svoj posao težak, složen, i pre svega neprijatan. Moram da napomenem i sledeće.
Kao posledica svega ovoga i malopre pomenutog rada, došlo je poslednjih godina do velikog odliva, pogotovo visokoobrazovanih kadrova, a najviše u većim centrima gde lakše dolaze do lakšeg i manje stresnog, a naravno bolje plaćenog posla.
Naročito je nepopularan rad na naplati poreza u filijalama, gde ostaje da radi ko mora, što je pod permanentnom presijom i kontrolom viših instanci i unutrašnje kontrole, a sve u svrhu naplate i permanentnog punjenja budžeta.
Poreski izvršitelji i ostali poreski službenici su najdirektnije izloženi svim ovim teškoćama, a rade izuzetno složene poslove.
Zaista moram da napomenem da je starosna struktura poreskih službenika izuzetno nepovoljna, jer se godinama zbog štednje ne primaju mladi ljudi i pripravnici, a malo se ulaže u opremanje.
Ja se nadam, gospođo ministar, da ćete bar malo uvažiti neke ove moje primedbe, i ako se isprave, time će biti i veće dobiti i veća likvidnost budžeta i fondova, i da će primenom ovog zakona poreskoj upravi biti vraćeno dostojanstvo, pre svega dostojanstvo državnih službenika.
Ova moja priča je veoma prosta, jer naravno, imam mnogo prijatelja koji rade u poreskoj upravi, u različitim mestima, ali priče su identične, samo reprodukujem njihovu suštinu u skraćenoj verziji.
Moram da pomenem da sam pre četiri meseca, a vezano je za ovu temu, tako da ne bih dobio opet neku opomenu, postavio poslaničko pitanje, radi se o poreskim službenicima, poreskim inspektorima, nisam nikad dobio odgovor – u Novom Sadu, dnevna štampa je to objavila u svim medijima pre otprilike pola godine, da su podnete dve krivične prijave i protiv Mlađana Dinkića i protiv Ilića, protiv Radomana iz Novog Sada i još deset finansijskih inspektora zato što nisu sproveli naplatu poreza od nekih slovenačkih firmi, a radi se o sumi oko milion i po evra, i još nekih stvari.
Postoje dve krivične prijave, stoje negde u fioci, naravno. Kada je vladajuća koalicija u pitanju o tome se ćuti, a to zbog građana Srbije sada napominjem.
Hvala lepo. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, konačno sam dobio reč posle dva dana javljanja i menjanja stotinu redosleda i spiskova... Mogu li da nastavim?
(Predsedavajuća: Ja vam ne smetam.)
Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, građani Srbije, pokušaću da iskoristim svoje poslaničko pravo da se, na osnovu člana 100. st. 1. i 2, obratim i vama i građanima Srbije i da reklamiram povredu člana 27. u jednom delu, neću ga čitati, radi vremena.
Moram da kažem, pošto se javljam prvi put ovih dana, zahvaljujući tome što sam konačno dobio reč, da se pitamo svi – ko je kriv za ovo stanje ovde, oni koji predsedavaju, ili narodni poslanici, pogotovo narodni poslanici SRS-a, jer je očito da se na njih aludira da su krivi za sve?! Očito je tenzija od juče i dignuta, promenjena, kada se radi o poslanicima SRS-a.
Vi ste očigledno, iz nekih vama poznatih razloga, možda nekih komesarskih razloga, od juče promenili svoj stil, i vi i predsednica. To je toliko očigledno, da ne kažem smešno, i zato hoću, pošto vi predsedavate, da skrenem pažnju na ono juče, zbog čega sam hteo da se javim. Vi ste... (isključen mikrofon.)

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, koristim svoje poslaničko pravo da se još jednom obratim i da reklamiram povredu, na osnovu člana 100. st. 1. i 2.
Pročitaću radi građana Srbije, u članu 100. stav 2. kaže se da je narodni poslanik dužan da navede koja je odredba Poslovnika, po njegovom mišljenju, povređena, da je citira i da obrazloži u čemu se sastoji povreda. Znači, ponavljam, po njegovom mišljenju.
Da li to znači da kao narodni poslanik, ne kao Milan Škrbić, nego narodni poslanik, nemam pravo na svoje mišljenje, nego moram da razmišljam onako kako mi se nametne?
Ja to neću i siguran sam da je ovde povređen član 27 – da se predsednik Narodne skupštine stara o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine.
Čini mi se da ovde niti rade tela, niti odbori, odbori su radna tela, čini mi se da nemamo isti Poslovnik, mi, narodni poslanici SRS-a, i vi, gospođo predsedavajuća. Vi verovatno imate neki poslovnik od nekog komesara koji vam je juče donet. (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Vlade, gospodine ministre, radi javnosti je potrebno da vam kažem, da ne ispadne da namećemo i da pišemo amandmane bez veze, da smo mi to sve uradili na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Iskoristio sam to pravo i podneo sam u ime poslaničke grupe SRS amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu.
Amandman glasi da se posle člana 2. dodaje novi član 2a. koji glasi - u članu 7. stav 1. reči "je petostruki iznos godišnjeg katastarskog prihoda od zemljišta prema poslednjem podatku organizacije nadležne za poslove katastra na dan 31. decembra koja prethodi godini za koju se utvrđuje i plaća porez na imovinu" zamenjuju se rečima "iznosi 50% tržišne vrednosti nepokretnosti koja bi se dobila u postupku utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prava".
Moje obrazloženje je veoma jednostavno, a to je i obrazloženje poslaničke grupe SRS, koja smatra da na osnovu inicijativa poreskih odeljenja na terenu lokalnim samoupravama treba dati mogućnost da same utvrđuju prosečnu cenu kvadratnog metra, što bi bilo prirodno, jer je to sada lokalni prihod. Činjenica je da nemamo uredno registrovanu imovinu, a treba da je imamo, upravo zbog ovog zakona i samim tim bi olakšali jedinicama lokalne samouprave obradu podataka i doprineli povećanju budžeta jedinica lokalne samouprave.
Evidentno je na primeru opštine iz koje dolazim, opštine Apatin, da puno problema ima oko evidencije podataka o zemljištu. Ovi podaci što ću sada da iznesem su podaci katastarske službe, a već dugi niz godina niko o tome ne razmišlja, mada sam to spominjao više puta za ovom govornicom. Niko nije reagovao, a problem je veliki.
Služba za katastar nepokretnosti Apatin ima u svojoj ingerenciji pet katastarskih opština, i to Apatin, Kupusina, Sonta, Prigrevica i Svilojevo. Služba nema tehničkih podataka o koordinatama važeće državne granice, već samo koordinate katastarske opštine Apatin u državnom koordinatnom sistemu, a za ostale četiri katastarske opštine samo stereografsku projekciju bez numeričkih podataka.
Katastarske opštine Apatin, Kupusina i Sonta, sa svojim katastarskim granicama, izlaze na reku Dunav, kao prirodnu granicu sa Republikom Hrvatskom. Primer katastarske opštine Apatin je urađen 1969. godine i tom prilikom je utvrđena granica ove katastarske opštine zapisnikom o omeđavanju katastarske opštine i u našoj evidenciji su sve nepokretnosti koje su tim primerom utvrđene unutar granice.
Ovo je bitno upravo radi ovog zakona, kako bi bio evidentiran i mogao da se naplati porez na imovinu. Šta se dešava? Nemamo podatke da li se ta granica katastarske opštine podudara sa trenutno zvaničnim granicama Republike Srbije i Republike Hrvatske.
Granica katastarske opštine Apatin izlazi na Dunav celom svojom dužinom, osim u severozapadnom delu, gde postoji ulazak granice katastarske opštine iz toka reke Dunav u levu obalu, obalu koja pripada Srbiji. Iz skice koju imam kod sebe, vidi se da jugozapadni deo tzv. katastarske opštine Kupusina ne izlazi u celosti svojom katastarskom granicom na reku Dunav. Sa sigurnošću mogu da tvrdim, u odnosu na sadašnji tok Dunava, da postoji zemljište u površini od 980 hektara zemljišta smeštenog sa leve strane reke Dunav, tzv potez Zmajevac, koja je u ingerenciji opštine Beli manastir - Republika Hrvatska. Zatim, katastarska opština Zmajevac 2 u Republici Hrvatskoj, a koje zemljište je u posedu naših vlasnika, pretežno iz katastarske opštine Apatin i Kupusina.
Sada sledi ono u šta nisam mogao da verujem kad sam došao do ovih podataka što sam sada izneo. Drugih saznanja o površini i lokaciji zemljišta u odnosu na sadašnji tok Dunava kao prirodne granice, iz evidencije kojom raspolažemo, a vezano je za državnu granicu sa Republikom Hrvatskom, nemamo, a posebno iz razloga što novi promer i premer katastarske opštine Sonta i Kupusina nije rađen i koristi se stari, Austrougarski grafički premer u stereografskoj projekciji iz 1880. godine, a nemamo ni podatak o zvanično utvrđenim koordinatima državne granice.
Radi se o 980 hektara zemljišta, na kojima postoje mnoga vikend naselja, gde ljudi žive i imaju struju, a nikom ništa ne plaćaju. Samo u tom delu bi bio veliki prihod jedinicama lokalne samouprave, a oni to sada rade od prvog januara i veliki prihod je samo u tom delu, povećanju budžeta jedinica lokalne samouprave. Da ne spominjemo druge stvari koje su kod svih opština prisutne.
Samo da navedem, oko te čuvene naše privatizacije poslednjih osam godina, gde je država oštećena prodajući u bescenje imovinu, što pokretnu, što nepokretnu. Bezbroj primera je evidentiran, ali niko ne reaguje, ni ova, ni prethodne Vlade. Država je sam taj posao prebacila jedinicama lokalne samouprave, što neće biti nimalo lako evidentirati i ubirati taj deo poreza na imovinu, a ono što je lakše, što nema problema sa građanima, nema svađe sa građanima, to je zadržala ovim zakonom sama za sebe.
Navešću još jedan primer, da iskoristim ovo vreme, gde su problemi i gde stvarni izvorni prihodi odlaze i ne mogu da se naplate u stvarnom iznosu, a to su sledeći slučajevi. Problemi koji su se javili na relaciji zaposleni-vlasnik u privatizacionim preduzećima, koja su prodata u bescenje zajedno sa imovinom, pokretnom i nepokretnom, i ni tu se nema tačan podatak o vrednosti, a to će biti jako teško lokalnim samoupravama da evidentiraju, da se svađaju sa tajkunima, a u svakom gradu ih ima.
Jer ti isti novi vlasnici teraju radnike i zaposlene da odustanu od zarađenih, a neisplaćenih zarada, čak i u predprivatizacionom periodu. Ovi problemi su evidentno rezultirali tužbama dela zaposlenih koji nisu pristajali na ucenu vlasnika. Ponoviću da se drugi deo neisplaćene sume oprosti, nije evidentiran i ni tu lokalne uprave ne mogu da ubiraju taj deo poreza.
Primera ima dosta, gde je sledilo formiranje nove firme unutar te privatizovane, tog istog gazde. Na istom prostoru, sa istim mašinama koje koristi taj vlasnik, pobrinuo se da obezbedi ugovor o najmu prostora, sam sa sobom, i napominjem da je vlasnik sam odredio cenu i uslove tog zakupa i da te uslove nije ispoštovao.
I opet nikom ništa. Veliki problem će biti naplata poreza na imovinu i prihoda u jedinicama lokalne samouprave upravo zbog mnogih nesređenih stvari, a zakon je rekao da se on mora primenjivati od 1. januara ove godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, amandman koji je podnela narodni poslanik Elena Božić-Talijan ispred poslaničke grupe SRS govori da u članu 5, razdeo 3, glava 3.7, funkcija 110, u ekonomskoj klasifikaciji 423, usluge po ugovoru. Vidite, opet usluge po ugovoru.
Amandmani koje smo mi podneli, vidite, usluge po ugovoru, same po sebi, odmah se dovodi u sumnju o čemu govore i zato je ovaj amandman osmišljen tako da se u kolonama šest i osam iznos od 16 miliona zamenjuje iznosom pet miliona. Vidite tu razliku od 11 miliona smo zamislili da se usmeri ka Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Neko je govorio da su to mali iznosi koje mi navodimo amandmanima, ali ako saberemo sve usluge po ugovoru, dobićemo cifru od 14 milijardi dinara. Ako gledamo samo ovaj amandman, to je nekih 11 miliona. Ako saberemo sve amandmane koje smo podneli, dobićemo jednu cifru koja će znatno da poboljša neke stvari u tom resornom ministarstvu, ne samo poljoprivrede, nego i vodoprivrede. Zašto govorim - vodoprivrede?
Dolazim iz Apatina gde je obaloutvrda ugrožena, to znaju i prošli ministri i tu je Velja Ilić kao ministar nešto uradio, međutim, problem je što su za sanaciju obaloutvrda potrebna velika sredstva, kojih Ministarstvo po pravilu nikada nema.
Znamo da se graniči područno, pogotovo taj deo, sa Republikom Hrvatskom, prirodnom granicom, pola Dunava pripada Hrvatskoj, pola Srbiji i taj problem je veoma veliki. Republika Hrvatska odvaja velika sredstva da bi obezbedila svoju obaloutvrdu, a samim tim pogoršava našu stranu, jer oni prave svoju obaloutvrdu, mnoge kolege poslanici iz tih krajeva znaju o čemu pričam, to je veoma skup projekat, a ne vidim nigde da su odvojena sredstva za to.
Republika Hrvatska odvaja, mi ne odvajamo i postoji veliki problem kada Dunav dođe i svojim tokom i masom koju nosi da probije obaloutvrdu, bent, i da nastanu poplave, baš u području iz koga dolazim, to je opština Apatin.
Sredstava nema, projekti su veoma skupi, a nema predviđenih sredstava. Kada nas neko optužuje da mi pravimo opstrukciju zato što smo podneli veliki broj amandmana, ne mogu da se složim s tim. Iskoristiću ovo vreme da kažem još nešto, radi građana Srbije, i da objasnim na nekoliko primera nebrigu i nezainteresovanost, pre svega neozbiljnost ove vlade, ne vas lično, kada je reč o životu građana, a to je budžet Srbije.
Kada neko od eksperata, pogotovo nobelovaca, onih koji se bave time, kolega Mirović je govorio, nobelovac iz oblasti ekonomije Džozef Štiglic, pa i Pol Krugman, kaže na jednom seminaru početkom decembra, možda ste bili tamo, u prvoj rečenici na tom seminaru kaže - nemam za vas lepe vesti, tako je počeo svoje izlaganje.
Tu njegovu tezu potkrepljuju glavni makroekonomski pokazatelji u Srbiji, kretanje deviznog kursa dinara, planirani budžetski deficit za 2009. godinu, visok spoljnotrgovinski deficit, povećanje nivoa spoljne zaduženosti. Podsetiću građane i ovde prisutne da je 2000. godine zaduženost bila 10 milijardi 830 miliona, 2001. 11.125 hiljada, 2002. 11.130 hiljada, 2003. 13.575 hiljada, 2004. 14.099 hiljada, 2005. 15.467 hiljada, 2006. 19.606 hiljada, 2007. 26 milijardi 236 miliona, i 2008. godine po pokazateljima 29.516 ili skoro 30 milijardi evra je zaduženost.
Povećanje nivoa spoljne zaduženosti. Moramo konstatovati visoku stopu inflacije i istorijski minimum indeksa na Beogradskoj berzi, koji je tokom prošlih nedelja ili prošle nedelje izgubio na vrednosti skoro 4%.
U takvim uslovima, o kojima sam sada govorio, Vlada je morala da identifikuje i da zna nešto unapred, i najmanji finansijski resurs koji bi mogao da ublaži uticaj nadolazeće krize. Da li je to učinjeno? Nije učinjeno, zato smo dočekali ovakav budžet, a vi ste svesni da će biti teško ga ostvariti, jer ste u svom ekspozeu ovde na početku i sami rekli da ste vi sa svojim timom radili danonoćno da bi ispunili želje mnogih ministarstava, kako bi vi to projektovali u ovu debelu knjigu koja ima 875 strana.
To se vama ne može zameriti, jer vi niste to sami pravili. Jednostavno morali su da se stvore uslovi da bi se mnogi, ne mogu da kažem umirili, ali da bi se želje mnogih koalicionih partnera ispunile. To je pogubno.
Pokušaću još na jednom primeru, pošto imam vremena, da kažem šta Vlada nije uradila, a morala je da uradi. Neke zemlje u okruženju, koje su nedavno ušle u EU, kao Mađarska, Letonija, Estonija, nisu na vreme spazile, nisu na vreme shvatile nadolazeću svetsku ekonomsku krizu, nisu bili svesni šta će da im se desi, pa su doživele bankrot. Mađarska država je bankrotirala, čini mi se i Estonija i Letonija.
Pre godinu dana, po nalazima glavnog ekonomiste Evropske banke za obnovu i razvoj, i saopštenjem, krajem prošle godine, da je Srbija u grupi od šest zemalja u tranziciji najranjivijih na negativne efekte svetske finansijske krize. Zvanične institucije i zvaničnici u Srbiji nisu tome poklanjali posebnu pažnju.
Naprotiv, do pre dva meseca, svedoci smo toga, dva potpredsednika Vlade, Dinkić i Đelić, govorili su da nas ta kriza neće pogoditi. S pravom se moramo zapitati i konstatovati šta se to dešava. Generalno govoreći tako visoka ranjivost Srbije je posledica defektnog koncepta ekonomskih reformi, mogu slobodno da kažem, vođenih od 2000. godine pa naovamo. U zadnjih osam godina njih dvojica su u toj priči. Svedoci smo toga svih ovih godina.
Hteo bih nešto drugo da vam kažem, na osnovu ovoga što sam izneo, da Vlada nije ozbiljno shvatila ova upozorenja, jer je morala da oformi jedan tim eksperata koji će se baviti i pratiti taj deo. Ne znam da li je to uradila, ako je uradila onda nije dobro uradila.
Jedan od finansijskih resursa je nadohvat ruke i lako se može prikupiti, samo da je bilo političke volje. Obrazložiću vam to - taj resurs se zove putnički automobili sa crnogorskim tablicama. Nakon sprovedene analize dolazimo do iznosa koji su trajno izgubljeni, a koji su zbog političkog nejedinstva ili političke volje jednaki potrebnim sredstvima za završetak autoputa Horgoš-Beograd.
Prema izjavi generalnog sekretara udruženja vlasnika vozila iz Crne Gore, datoj u dnevnom listu "Politika" 13.11.2008. godine, u Srbiji se vozi oko 50 hiljada vozila koja imaju registracije crnogorske, a koje voze državljani Srbije. Ova specifična pojava izaziva veći broj kontraverzi. Kada lice s prebivalištem u Srbiji može kršiti, voziti strano putničko vozilo, čini carinski prekršaj. Tolerišući taj prekršaj uvodi se pravilo da se zakon može kršiti i da se to isplati. Sa stanovišta bezbednosti nejasno je na koji način se vrši tehnički pregled tih vozila. Ova vozila su u većem broju ekološki neprihvatljiva i na kraju Srbija trpi veliku materijalnu štetu. Ako uzmemo i gledamo finansijske posledice svega ovoga, dobijamo da Srbija gubi jednokratne i dugoročne prihode. Pokušaću kratko da vam izbacim cifre i videćete kolike su to cifre. Ako kvalifikujemo ove gubitke, i ako pretpostavimo da je prosečna vrednost tih vozila minimum četiri hiljade evra, a veća su, gubitak po osnovu carina i poreza koji nisu naplaćeni kreće se oko 76 miliona evra.
Što se tiče izgubljenih dugoročnih prihoda budžet, putna industrija i osiguravajuća društva, Srbija gubi oko 10 miliona evra svake godine, a ovim ciframa treba dodati iznos od oko 100 evra po vozilu, puta 50 hiljada vozila, na ime naknade koja se godišnje plaća državljanima Crne Gore, kao formalnim vlasnicima auta, na navedeni broj vozila to godišnje iznosi oko pet miliona.
Ako se navedeni gubici saberu za proteklih pet godina država Srbija je izgubila više od 150 miliona evra i to je iznos koji je bio dovoljan za završetak autoputa Horgoš-Beograd i dobra injekcija za građevinsku operativu.
Ako je ova nemarnost neopravdano tolerisana prethodnih godina, prekid sa tom praksom dobro bi došao, to vam preporučuje SRS, u 2009. godini u uslovima planiranog budžetskog deficita. Radi se o cifri od oko 150 miliona. To je otprilike paralelna cifra, kada saberemo sve usluge po ugovorima, po svim klasifikacijama, dobijamo otprilike tu sumu. Zašto ova vlada i ova država to odbacuju?
Jednostavno, mislim da se radi o političkoj volji, da se dogovorite i da počnete to da primenjujete. Ovo su zvanični podaci, a ovim podacima su se bavili ekonomisti, između ostalog, i Džozef Štiglic, tako da zaista ništa na pamet ne govorim.
Ako govorimo o toj štednji i teškoćama da budžet bude ispoštovan naravno da moramo izraziti sumnju zato što ima kontradiktornosti u samoj Vladi. Evo vidite kako. Od 1.1.2009. svedoci smo da su više ministara davalo izjave da će se stezati kaiš, da će biti smanjenja broja radnika, zaposlenih u državnoj administraciji, počev od ministarstava, pa preko pokrajine, sve do lokalne samouprave.
Na drugoj strani, ovih dana dobijamo nešto što se kosi sa tim, upravo iz te iste Vlade. Dobijamo mere ekonomske politike za 2009. godinu, koje je napisao Mlađan Dinkić. U delu koji govori o merama za smanjenje javne potrošnje i birokratije, tačka 6. kaže - smanjenje broja zaposlenih u administraciji, ukidanje ili spajanje državnih institucija radi racionalnog rada. To je dobro rečeno.
Na drugoj strani, zakon koji je stupio na snagu 1.9, kaže - novi period u finansiranju lokalne samouprave je tako što će, nakon dve tranzicione godine koje su prošle, svi gradovi i opštine morati da preuzmu nadležnosti nad samostalnim investiranjem svojih izvornih prihoda, 42 lokalne samouprave u Srbiji su to već sada uradile. Dilema države, s jedne strane, priča se o smanjenju broja zaposlenih u državnim organima, kao i u organima lokalne samouprave, a sa druge strane zakonskim rešenjima nameće se obaveza lokalnim samoupravama da otvaraju nova radna mesta, kao što je primer u ovoj oblasti.
Ako uzmemo ne samo ovu oblast, lokalne samouprave dobijaju svakodnevno preporuku na nešto novo, gde se otvaraju radna mesta. Ovo je sve pod izgovorom decentralizacije kao dominantnog procesa razvoja lokalne samouprave početkom 21. veka i tu se mi slažemo s tim, ali ovo je slučaj i u oblasti zaštite životne sredine i, po mišljenju Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, lokalne samouprave imaju nedovoljno stručne i mali broj izvršitelja u ovoj oblasti.
Kao rezultat većeg broja sastanak Ministarstva sa lokalnim upravama, sugeriše se da lokalne samouprave zaposle, kaže se, za gradove se predlaže zasebna uprava za zaštitu životne sredine sa više odeljenja, sa tri odseka i grupama, kao i fondu za zaštitu životne sredine, bez da se zna koliko je zaposlenih u toj oblasti.
Za opštine koje imaju više od 27 hiljada stanovnika predlaže se formiranje odseka za održivi razvoj, za zaštitu životne sredine, sa pet grupa i fondom, i opet se ne zna koliko zaposlenih.
Osim navedenog, ministarstva predlažu lokalnim samoupravama otvaranje kancelarija za dijasporu, za omladinu, za mlade, kancelariju za Rome. Iz kojih će sredstava sve to biti finansirano i njihove zarade odakle će ići?
Ovo je sve istina što govorim i to je onda jednostavno. Vlada ne radi kao tim. Čini mi se da svako ministarstvo radi kao da je posebno, da je Vlada za sebe, jer na jednoj strani ko će finansirati zaposlene u lokalnoj samoupravi i poreskoj administraciji ili ako se otvore i ove kancelarije, da li će lokalne uprave moći da traže po tom osnovu povećanje ili proširenje mase zarada? Jer, primera radi, u opštini koja broji oko 30 hiljada stanovnika treba između šest do osam izvršilaca samo za ovaj deo koji sam naveo oko administriranja ove poreske uprave i tih stvari.
(Predsednik: Vreme.)
Masa zarada je ograničena, to znamo, te bi povećanje zaposlenih došlo do smanjenja zarada, ako ne bi dobili proširenje, ako država ne odobri povećanje mase zarada. Vidimo da ovde nema nikakvog vida štednje… (Predsednik: Hoćete li da privedete kraju?) završavam, još jednu rečenicu.
Ovde nema nikakvog vida štednje, već naprotiv, ovim načinom troškovi će biti veći od planiranih. Onda se naravno pitamo, mi sa ove strane iz Srpske radikalne strane, čemu sve to vodi. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, moj kolega Milorad Buha je malopre načeo temu i postavio je pitanje Agenciji za privatizaciju. Takođe se javljam po članu 225. Tražim informacije, a radi se o aktuelnoj situaciji i pitanju konsultantske kuće "Citadel". Aktuelno je pitanje "Zastave", da je ovoj kući za prodaju po dva ugovora u poslednjih sedam godina (ova kuća nije trenutno angažovana, ona već duži niz godina postoji kao jedina konsultantska kuća ove vlade) isplaćena naknada: po ugovoru iz 2002. godine u iznosu od 980.000 evra, a po drugom bi trebalo da bude isplaćeno nekih 700.000 evra. Inače, to je bio jedan od prvih ugovora o konsultantskim uslugama u procesu privatizacije i od tada se ta kuća stalno proteže kao jedina konsultantska kuća na prostorima Srbije. Pitam se da li postoje neke druge kuće, koje nisu imale nikakvu šansu da se pojave sa svojim stručnjacima i da daju te usluge.
Ispred sebe imam dokumentaciju, naravno, ovih dana puno dokumentacije i papira stiže u SRS, pa ću da navedem da postoje dva vida nagrađivanja kada se radi o konsultantskim kućama. Na primer, za svoje usluge "Citadel" je dobila fiksnu nagradu i nadoknadu samo u procesu "Zastave", dok je uspešnost izvršenja posla po završetku kupoprodajnih ugovora izražena u procentima. To je taj drugi deo nagrade.
Pitam se i tražim odgovor od resornog ministarstva, mislim da je to Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja gde pripada Direkcija za Agenciju, koja nije pod kontrolom ove skupštine... Svi znamo da Skupština može da kontroliše ministarstva, ali ne može agencije, a kad agencija angažuje neke konsultantske kuće tek njih ne možemo da kontrolišemo. Navešću primere i pitam koliko je ta kuća zaradila od posredničkih usluga samo u "Zastavi". Zajedničko ulaganje "Zastave automobila" - 710 miliona, privatizacija Duvanske industrije Niš - 518 miliona, privatizacija DIN Vranje - 87 miliona, savetnik u kupovini kompanije "Zdravlje" - 48 miliona evra, sve govorim u evrima. Zatim, savetnik u kupovini kompanije "Polet" Bečej, "Toza Marković" - 43 miliona, kupovina "Jelen Dola" - 7,5 miliona, privatizacija Vojvođanske banke - 425 miliona, privatizacija Panonske banke - 140 miliona, Niške - 14 miliona, privatizacija kompanije "Mobtel" - 1.513.000.000, takođe je i tamo bila konsultantska kuća. To je ukupno 5.648.500.000 dinara.
Kad uzmemo u obzir da imaju dva vida nagrade, fiksne i od procenta, postavljam pitanje koliko je ta kuća zaradila i da li je ona jedina sposobna da to radi? Koliko je zaradila? Hvala lepo.