Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, čuli smo gospodina Palalića i zaista je njegovo izlaganje iskreno. Trebalo bi da se baziramo na nečemu o čemu je on uopšteno govorio, a što je problem ovog društva i šta će nas sve čekati kada usvojimo ovaj rebalans, a odmah zatim pređemo na planiranje budžeta za 2009. godinu.
Zašto onda ne govorimo otvoreno građanima Srbije da su mnogi računi vezani za prošlost, a i za ovaj budžet i, siguran sam, biće vezani i za plan budžeta za 2009. godinu, pa sada dolaze na naplatu, a stižu i novi, za učinjeno i neučinjeno nakon 5. oktobra?!
Mnoge prilike su, dame i gospodo, propuštene, mnoge greške učinjene, i to treba priznati, uključujući i one koje se u politici i životu jednog malog naroda kakva je Srbija ne smeju činiti, odnosno ne smeju se propuštati. Ne smeju se propuštati neki momenti, a mnogi su momenti propušteni u poslednjem periodu, pogotovo u periodu posle petooktobarske revolucije.
Našim izlaganjima, nas iz Poslaničke grupe SRS - dr Vojislav Šešelj, želimo samo da u granicama svojih mogućnosti, a nikada se nismo hvalili da smo najpametniji, doprinesemo da se ti propusti shvate, kolektivno osveste i koliko god je pre moguće saniraju, a ne da nešto, kako vi kažete, opstruišemo. Ovo govorim radi građana Srbije, jer znam da se prenos sluša sad, pre ''Dnevnika''.
Nema nikakve sumnje da je Srbija jedno dezorijentisano društvo, to moramo da priznamo, duboko podeljeno i zavađeno samo sa sobom, pa i sa drugima. Da li je Srbija, pitamo se, u nekom stalnom, tihom, vanrednom stanju, još od ''Sablje'', pa naovamo? Da li smo rascepljeno društvo? To se pitaju i mnogi u Srbiji, a i mnogi van Srbije. Da li oni koji vladaju misle da se ponašaju kao da su građani Srbije, u stvari, jedno umorno i zbunjeno društvo, kojim je lako manipulisati?
Posle svih ovih događanja, pa i ovih malopre, koji su bili za ovom govornicom, Tomislava Nikolića, koji se i meni obratio, kao i svima iz SRS-a, kao da me je on doveo ovde, moram da kažem građanima da me baš on nije doveo ovde. Mene nije doveo ovde ni Tomislav Nikolić, ni Dragan Todorović, niti iko od mojih kolega, mene je doveo prof. dr Vojislav Šešelj. S njim sam od 10. marta 1991. godine i ostaću dok god postoji SRS.
Dame i gospodo, činjenica je sledeća. Ljudi koji su doveli ovu Srbiju, malu i napaćenu, u stanje u kakvom se danas nalazi, to je ekipa okupljena oko Demokratske opozicije Srbije, 5. oktobra. Setimo se 18 stranaka.
Skupština Srbije je zakonodavni organ koji kontroliše i Vladu i ministre, ona ih i postavlja i bira.
Ta praksa postavljanja predsednika partija na mesta ministara se, čini mi se, nastavlja i danas u ovoj koaliciji. Kako će onda poslanici da kontrolišu ministra kada im je on partijski šef? Odmah će ga skloniti s mesta poslanika. Ta praksa se nastavlja već osam godina i to je veliki problem ovog društva.
Ne mogu oni isti ljudi koji su doveli zemlju u ovu krizu, svojom kreacijom da je izvuku, svojim novim projektima, svojim pozitivnim novim projektima; o njima ne mogu ni da govorim, oni su maksimalno dali sve da bi napunili svoje džepove.
Znam da će se nekome ovo moje izlaganje i analiza učiniti previše dramatičnim, nažalost, to je istinito. Siguran sam da su se svi preračunali i u ovom budžetu, i u ovom rebalansu, i u narednom budžetu. Po svemu sudeći, smatrali ste i bili ste ubeđeni da je narodom lako manipulisati. Mislili ste da čovek ogugla na bol, da se ljudsko oko vremenom navikne na tamu i na pomrčinu.
Mislili ste i sledeće, da će sve laži da se provuku kroz kratko pamćenje naroda, da će biti kao u onom primeru žabe, kojoj postepeno i kontinuirano zagrevamo posudu u kojoj se nalazi, pa na kraju neće ni primetiti da je skuvana. Valjda ste mislili da će se građani Srbije naviknuti na to da nenormalno uzimaju za normalno, da laži stalno opraštaju ili da na vanrednu okolnost počnu da gledaju kao na redovno stanje u ovoj Srbiji.
Narodu je danas, posle svih prevara ove koalicije u predizbornoj kampanji, jasno više nego ikada. Dokaz su i mnoge SMS poruke koje nam šalju građani Srbije, i oni koji su članovi SRS-a, i oni koji nisu, da izdržimo u ovoj borbi sada kada nam je najteže, kada su nas napustili ovi izdajnici, kojih sada nema ovde, izašli su napolje, otišli su.
Zašto nisu ostali ovde ako su u pravu, nego se jave, jedna grupa dođe, kaže i ode? Valjda, smišljaju ceo dan šta će da kažu, pa se povuku, nisu u stanju da izdrže odgovore nas iz SRS-a.
Dame i gospodo narodni poslanici, čak i onima kojima rad na kolektivnom pamćenju spada u opis radnog zadatka, nije baš najjasnije kako smo uopšte dogurali dovde. Kad stigosmo da pogubimo tolike ratove, uključujući i one u kojima nismo ni znali da učestvujemo, a vladajuća koalicija to tako tumači? Kako smo se iz redova pobednika u dva svetska rata, preko noći, obreli na spisku malobrojnih hladnoratovskih gubitnika? Kako protraćismo tolike kredite i istorijski kapital minulih generacija?
Mislite li da ćemo to kroz rebalans budžeta, ili budžetom za sledeću godinu, koji ćemo raditi, možda, za dve nedelje, sve to ispraviti? Ne, ovaj budžet je budžet kompromisa i pretkoalicionih dogovora.
To moram da naglas kažem, radi građana Srbije, a i radi svih vas koji to znate, ali nećete da izađete, iskreno da kažete, mislim na poziciju, jer to ne smete da kažete.
Kako to da smo proglašeni za agresore čak i unutar sopstvenih, priznatih međunarodnih granica? To je sve pod ovom vlašću. Kako smo uspeli da budemo osumnjičeni kao zločinci, čak, i tamo gde smo bili osvedočene istorijske žrtve? Stotinu pitanja – kako. Kako kraj tolike svoje državotvornosti završismo tako da ne znamo ni koje su nam granice, a do nedavno nismo znali ni simbole svoje države? Kako smo postali država koja u čitavom svetu nema uporediv pandan?
Gde nestade petooktobarska nada, otkud u jednom polumodernom društvu tolika postmoderna relativizacija pojmova istine, pravde i morala?
Kako dođosmo do toga da se ne možemo složiti ni oko toga da li je ubistvo - ubistvo, da li je krađa - krađa, špijunaža - špijunaža? Sada se ne možemo složiti ni da li je jedan saobraćajni udes - saobraćajni udes, ili ga pretvaramo u nešto drugo.
Da li to sve zavisi od opozicije, ili od onih koji su na vlasti? Jasno je, politiku kroje koalicije koje su na vlasti, uz pomoć onih koji nameću to, da li parama, da li ucenama, ili nekim drugim stvarima. Kada bi sve zavisilo od američkih imperijalista i evropskih reakcionara, mnogo bi vode proteklo evropskim rekama pre nego što bi se Evropljani oslobodili američkog tutorstva i uradili najprirodniju stvar, ujedinili ceo evropski kontinent.
Međutim, tzv. globalizacija kojoj su Amerikanci kumovali i od koje su očekivali da ostvari sve njihove imperijalističke fantazije, pokazala se kao mnogo složenija i opasnija stvar za svetske imperijaliste nego što je iko mogao da pretpostavi. Da bi se stvar bolje razumela, treba da se zna da je globalizacija primarno ekonomski faktor, opet vezan za budžet, ili primarno ekonomski fenomen. Suština globalizacije je preka potreba kapitalističkih korporacija da se šire i da kroz ekspanziju proizvodnje produže svoj život, jer najvažnija stvar u celom kapitalističkom sistemu je ekspanzija i proizvodnje i potrošnje. Morate se složiti s tim.
Žao mi je što gospođa ministarka ne sluša moje izlaganje. Kraj ekspanzije je kraj kapitalizma. Da bi izbegli tu neprijatnu sudbinu, američki kapitalisti su krenuli i u Aziju, u kojoj su tražili jeftinu radnu snagu i porast profita, ali su oni tamo našli i ono što nisu očekivali, brzi industrijski i tehnološki razvoj azijskih zemalja, posebno Kine, koja je već danas treća industrijska zemlja u svetu i koja će, ako nastavi da se razvija istim tempom, za nekoliko decenija da bude najveća svetska ekonomska sila. To će biti početak kraja svih, ne samo američkih imperijalističkih fantazija.
Naravno, svetski ekonomski centar će biti u Aziji, a Amerikanci će da podviju rep, da pokopaju svoje militarističke prnje i da idu kući.
Verovatno im neće biti lako ni kod kuće, jer ih tamo čekaju potomci crnih robova i ona šaka Indijanaca koji su preživeli tretman kome su ih podvrgli preci današnjih imperijalista. Čekaju ih da naplate stare račune.
Evropski kapitalisti mogu da se nadaju još goroj sudbini nego njihovi američki rođaci, jer su i oni dužni mnogim narodima sveta. Međutim, Evropska unija, tj. Evropa je ta koja nas uslovljava. Mogu da izvuku korist iz trijumfa kineskog naroda, da zaborave svoje istorijske grehe i da nauče da jedan u drugom vide prijatelje i saveznike. Tako Kina, koja nije doživela mnogo dobra od Evropljana, može jednog dana da izvede Evropljanina put saradnje, a iz te saradnje, vrlo lako, može da se rodi nova evropska kultura, a ''crna'' Amerika, koja će u to vreme da bude još crnja, može da se nada da će slobodni, ujedinjeni Evropljani, prvi put u svojoj istoriji, da priteknu u pomoć i urade nešto zaista dobro za svoje crne rođake.
Što se nas Srba tiče, mi treba i moramo malo da mućnemo glavu i da prekratimo sve razgovore o odlasku u tu čuvenu Evropu. Treba da kažemo našim Evropljanima da su oni mnogo zakasnili s tom Evropom. Da je Broz hteo da ide u Evropu, to bi još imalo nekog smisla, ali danas to niko ozbiljno ne uzima.
U stvari, ono što Amerikanci i naši vlastodršci hoće, to je da nas uguraju u NATO. To je poenta cele priče. O tome još ne govore otvoreno, ali ono na čemu oni vrlo uporno i otvoreno insistiraju, jeste da spreče svako zbližavanje Srbije sa svojim jedinim prijateljem i saveznikom, s ruskim narodom.
Onima koji hoće u Evropu, treba reći da se tamo stiže preko Rusije. Hvala lepo.