Mi smo predložili da se član 2. Predloga potpuno izmeni i da glasi da pravo na rehabilitaciju mogu ostvariti i državljani Republike Srbije koji su osuđeni zbog pripadnosti okupacionim snagama. Prihvatili bi tehničku izmenu po preporuci kolege Mehe Omerovića koja je sasvim na mestu, da se te formacije nazivaju – saradnici i pomagači tokom Drugog svetskog rata, ako su prisilno mobilisani, pod uslovom da kao pripadnici okupacionih snaga saradnici i pomagači nisu izvršili ratne i druge zločine.
Lica iz stava 1. ovog člana koja budu rehabilitovana za pripadnost okupacionim snagama i saradnicima i pomagačima mogu steći pravo na povraćaj oduzete imovine u skladu sa zakonom kojim se uređuje vraćanje konfiskovane imovine i obeštećenje, a ne mogu steći druga prava iz ovog zakona. Onaj ko ne zna kako glasi član 2. moram prvo da kažem da je on intoniran u negativnom smislu kao, citiram zakon – ne mogu se rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje oduzete imovine itd, gde smo mi i sam tehnički, odnosno jezički, normativno tehnički smisao toliko pokušavali da shvatimo. On ovako kako je iznet, ne d je nejasan i konfuzan, nego je zaista nemoguć za tumačenje i primenu. Kao što kažem da nije u redu da se koristi negativna formulacija, što se radi i dobrom delu zakona, u više odredbi se uporedo navodi kao uslov da lica nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina, iako, mislim da to znate mnogo bolje od mene, ali i ja to znam dovoljno dobro, krivično pravo ne pravi razliku između izvršilaca zločina i učesnika u zločinu.
Pri svemu tome, uopšte nije moguće da se uspostavi veza ove odredbe sa drugim odredbama zakona u pogledu lica na koja se rehabilitacija odnosi, odnosno da li se radi o domaćim državljanima ili bilo kojim drugim pripadnicima oružanih okupacionih snaga. Doslednim tumačenjem sadržaja ovog člana dolazi se do zaključka koji je mnogo puta ponovljen u ovoj sali, i to iz gotovo svih poslaničkih grupa, da se njima omogućava rehabilitacija svih pripadnika okupacionih snaga i onih formacija koje nazivamo kvinslingškim, znači saradnika i pomagača, bez obzira na državljanstvo, bez obzira na način pristupanja, koji bi time mogli da steknu sva prava iz ovog zakona, uključujući penzijski staž, naknadu nematerijalne štete, mesečnu naknadu i sva druga prava.
Kad govorimo o pripadnicima okupacionih snaga, uopšte nije navedeno na koja se lica odnosi, odnosno na čije državljane. Pa se doslednim tumačenjem ovih odredbi može zaključiti da pravo imaju i svi pripadnici stranih oružanih snaga koji su državljani tih agresorskih država, a bili su zarobljeni, odnosno lišeni slobode, i pretrpeli neku drugu štetu. Ograničenje iz člana 1. koje ste vi i kako ste ga vi formulisali apsolutno nije moguće neposredno primeniti, jer se ono odnosi na lica koja su pretrpela štetu iz drugih razloga, odnosno u ovom članu se po tom pitanju baš ništa i ne navodi.
Međutim, iako to nije napisano, znamo da je vaša namera da uredite pitanje eventualne rehabilitacije dela državljana Srbije, koji su tokom rata bili prisilno mobilisani kao pripadnici okupacionih snaga i onih saradničkih i pomagačkih formacija, ali ste to učinili na potpuno pogrešan i nemoguć način. Naime, nije moguće da propišete pravo na rehabilitaciju, odnosno oslobođenje odgovornosti tih lica, jer i važeći Krivični zakonik u članu 422. propisuje da je služba građana u neprijateljskoj vojsci i drugim oružanim formacijama krivično delo koje se kažnjava sa 15 godina zatvora. Stupanje u neprijateljske oružane snage je klasično krivično delo, od davnina poznato i uvek strogo kažnjavano. S druge strane, prisiljavanje građana na službu u neprijateljskim oružanim snagama je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, i to po članu 372. stav 1. Krivičnog zakonika, a kao takav je sankcionisan i u međunarodnom pravu.
Kada uzmete u obzir sve ovo što smo rekli, još jednom ću po ko zna koji put da zaključim, i ponavljaćemo dok god se o ovom zakonu raspravlja, Republika Srbija nema obavezu da vrši naknadu štete koje su pripadnici okupacionih snaga pretrpeli zato što su lišeni slobode i nekih drugih radnji i akata, već je ta naknada štete obaveza država koje su ta lica prisilila na službu u oružanim snagama.
Predlogom ste propisali da pravo nemaju lica koja su vršila ratne zločine. Međutim, ponoviću da je to zaista preuska definicija. Ratni zločini su samo neki od zločina koje su okupacione snage vršile i treba imati u vidu da su te snage vršile i druge zločine koji ne spadaju u ovu formulaciju i u ovu zakonsku definiciju, već spadaju u zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Primera radi, genocid, a on se najčešće u ratu čini, ne spada u ratne zločine. Poznato je da je na teritoriji Srbije bilo i genocida, kao i drugih zločina iz oblasti zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava, kao što je surovo postupanje sa ranjenicima i ratnim zarobljenicima, uništavanje kulturnih dobara, protivpravno ubijanje, ranjavanje neprijatelja i drugi zločini.
Zato je neophodno da propišemo zakonom jasno, nedvosmisleno, bez potrebe dopunskih tumačenja, da se pravo rehabilitacije odnosi samo na državljane Republike Srbije koji su prisilno mobilisani, pod uslovom da nisu vršili ratne zločine i samo za delo službe u neprijateljskoj vojsci i pomaganja neprijatelju. Zar to nije dovoljno jasno, pravedno i pošteno rečeno? Takođe, po osnovu rehabilitacije može da se ostvari pravo samo na oduzetu imovinu i to iz razloga pravičnosti.
Potpuno je neprihvatljivo da Republika Srbija pripadnicima okupacionih snaga isplaćuje naknadu štete i priznaje druga prava iz ovog zakona. Ta prava i te štete ta lica treba da potražuju od država koje su ih prisilno mobilisale, a suprotno međunarodnom pravu, a svedoci smo da među tim državama ima i onih koje pokušavaju da potpuno nepravedno i mimo međunarodnih konvencija, zakona prebacuju taj teret na Srbiju, koja je u stvari bila žrtva agresije u to vreme. To se posebno odnosi na lišavanje slobode usled zarobljavanja, jer zarobljavanje i zarobljavanje ratnih zarobljenika, vi znate da je potpuno legitiman čin u okviru pravila i običaja rata. Zaraćene strane niti imaju obavezu, ni mogućnost da utvrđuju da li je neko prisilno mobilisan ili je dobrovoljac, niti to čiji je on državljanin. Ovakva odredba predloga, nažalost, ponoviću očigledno ima za cilj da Srbiju na neki način drži onim lošim momkom koji i dalje treba da ima oreol zločinačke države, da omalovaži njenu borbu protiv okupatora i doprinos borbi protiv fašizma. Možda je to kolateralna, neželjena, posledica ovakvog zakonskog rešenja, ali ona je i suviše očigledna da bi mi prevideli ono što iz ovakvih rešenja proizilazi.
Znači, nedopustivo je da, u cilju ispravljanja nepravde i ispravljanja zakonskih rešenja Zakona o vraćanju oduzete imovine, mira u Vladi i u vladinoj kući, rešavate na teret istorije, obraza srpskog naroda i "falsifikovanja", ali činjenice će pokazati da će se na ovaj način falsifikovati i istorija, i to u onom najsvetlijem delu borbe protiv okupatora od strane srpskog naroda.
Molim vas, član 2. je član na koji je najveći broj nas, koji je ovaj zakon ozbiljno razmatrao, podneo amandmane. Dok rasprava traje, svi smo spremni da dozvolimo ispravke, ne samo terminološke nego suštinske, koje odgovaraju i srpskom jeziku, a i ove koje precizno formulišu ko ne treba da bude oštećen i da ta nepravda ide u nedogled. Molimo vas da pronađete kompromis između podnetih amandmana, ali da ne ostanete tvrdoglavi u svom stavu da član 2. treba da glasi onako kako glasi, jer će proizvesti mnogo obaveza za Republiku Srbiju, ostaviće neizbrisive ružne tragove na istoriji svih nas.
Ponoviću pitanje, čije to grehe treba da ispaštaju naša deca i mi danas i iz kojeg razloga, ako usvojimo ovakvo nepravedno, nejasno i loše rešenje? Hvala.