Uzimam od vremena ovlašćenog predstavnika Poslaničke grupe Napred Srbijo, pošto je kolega Mićo Rogović zbog bolesti odsutan. U amandmanu se predlaže da se metodologija predviđena članom 8. stav 2. zakona donese u roku, da se doda novi stav i odredi rok od 90 dana u kom treba doneti metodologiju; taj rok je znatno kraći od roka od šest meseci, koji je predviđen kao opšti rok za stupanje na snagu ovog zakona.
Ovim smo želeli ne da pomognemo Vladi da što pre stavi u funkciju ovaj zakon, već da ukažemo na to da najvažniji elementi za donošenje ovog zakona nisu ni određeni, ni pripremljeni, iako postoje zvanični podaci u Republičkom zavodu za statistiku, koji se sve vreme u zakonu pominje kao nadležni organ za statistiku, znajući da je još od 19. juna 2007. godine najavljivano na sav glas da će ovakav zakon biti donet, počev od Konferencije Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, koja je održana u sadejstvu s Evropskom agencijom za rekonstrukciju, i to sa temom predstavljanja predloga podrške EU regionalnom socijal-ekonomskom razvoju Srbije. Gospodin Dinkić je najavio da će predložiti jedan ovakav zakon, da će on biti posvećen uravnoteženju regionalnog razvoja i skrenuo pažnju da postoji ozbiljan problem u nekim pograničnim opštinama odakle se građani iseljavaju.
Ne vidim razlog da donosimo zakon koji je samo ram bez ikakve suštine, gde ne znamo šta su regioni, kakva je metodologija, samo znamo da će ministarstvo da određuje stepen razvijenosti jednom godišnje.
Moram da podsetim sve svoje kolege, i one koji su upućeni u izborne procese od kada postoji parlamentarni sistem u Srbiji, da je na način štimovanja i oblikovanja regiona, u ono vreme SPS, kao vladajuća, pravila upravo izborne jedinice, a evo, vi sada regione, u skladu sa precizno definisanim potrebama, želeći da usmerite rezultate.
Oni su to do juče radili želeći da dobiju glasove, najveći broj glasova koji je bio moguć, s obzirom na poznate podatke o podršci koju imaju, kontroli koju imaju nad određenim regionima, a vi sad odlažete saopštavanje te metodologije iz, sasvim pouzdano mogu da tvrdim, preciznih razloga, koji treba da omoguće da kanališete sredstva sutra prema toj metodologiji koja će odrediti neke gradove i regione manje ili više razvijenim.
Preporučujem vam da sve svoje veštine i znanja koje imate ne upotrebljavate u svrhu sopstvenog opstanka i u svrhu dokazivanja moći, onako kako to večeras imamo priliku da vidimo od onog ko vodi ovu sednicu. Molim vas da snagu, znanje, želju za radom, koju imamo svi, usmerimo ne u iscrpljivanje.
Izvinite, ovom prilikom, gospođo Kalanović, što vas gledam, inače, mislim na predsedavajuću, da zaista ne gubimo snagu, energiju u iscrpljivanju. Ovo je dvanaesti sat današnjeg rada i, verujte, nemam nameru da se nadmećem u onome što nije pametno, ali u koncentraciji, znanju i radu, u svakom slučaju, s ove strane bar, spremni smo da iskoristimo svaki trenutak svog vremena i da iznesemo prave argumente. Budite spremni noćas za to, mada vas jedan moj kolega bezobrazno izaziva cigaretama, a nemate nijednog saborca da vas zameni na tom mestu. Izvinite, žao mi je.

U članu 9. je definisano razvrstavanje regiona prema stepenu razvijenosti, i to u dve grupe: u prvoj grupi bi bili regioni čiji je stepen razvijenosti 75% i iznad 75% republičkog proseka BDP-a po glavi stanovnika, u drugoj grupi – oni regioni čiji je stepen razvijenosti ispod tog republičkog proseka BDP po glavi stanovnika.
Amandmanskom intervencijom sam, bez ikakve zlonamernosti, iz razloga što nigde nisam pronašla objavljen taj podatak, ne samo ja, nego ni sve moje kolege koje se bave strukom, ljudi koji pišu naučne radove, pa im nedostaje taj podatak, precizirala odredbu da osnov za utvrđivanje stepena razvijenosti iz stava 1. ovoga člana bude podatak o BDP-u po glavi stanovnika, ne mešajući se u način kako ste vi to definisali, ali koji je objavio organ nadležan za poslove statistike za prethodnu godinu.
U obrazloženju ste mi rekli da su svi podaci koji se upotrebljavaju zvanični, a kažem vam da sam amandman podnela zato što je taj podatak nedostupan, nigde nije objavljen. Zašto niste dali obrazloženje meni kao poslaniku, tako što biste u odgovoru na odbijanje amandmana rekli – taj podatak iznosi toliko i toliko za prošlu godinu, a u ovoj godini ga objavljujemo? Verovala bih vam da imate taj podatak. Vi ga možda i imate, ali ga javnost nema. Ne možemo da tvrdimo da je to kriterijum i merilo ako ne znamo šta je polazna osnova za utvrđivanje stepena razvijenosti.
Našla sam podatak na sajtu Ju-Es-Ejda (USAID), kao procenjen.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Zahvaljujem.

Pre nego postavim konkretno pitanje, više ne pitam za tumačenje onog što piše u Poslovniku, a govorim o članu 235, koji reguliše pravo predstavnika poslaničkih grupa kao predsednika ili ovlašćenog predlagača da u jednom usmenom obraćanju, utorkom i četvrtkom, zatraži obaveštenje koje se tiče njegovog rada, znači, ne tražim da mi tumačite Poslovnik, jer je očigledno da to tumačenje ide od dana do dana, od slučaja do slučaja, već vas molim da stav 3. člana 235, u kome kaže da se red i reč daje, počevši od predstavnika brojčano najmanje grupe, do brojčano najveće, a to čini predsedavajući, po prijavljenim predstavnicima, ustanovite jednom za svagda – da li je to elektronska prijava, da li je to prijava u pisanom obliku na obrascu koji sačinjavate vi ili poslaničke grupe pojedinačno, jer ne želim da tumačenje u predsedništvu, u zavisnosti od toga ko je predsedavajući ili ko mu pomaže, dovede do bilo koje vrste loših odnosa među nama koji smo ovde narodni poslanici, nezavisno od toga da li pozicija ili opozicija.

Moje je pravo da tražim obaveštenje o načinu rada.

Izvinjavam se, ne tražim tumačenje, tražim da precizirate prijavljivanje, jer – da li vi imate na vašem ekranu pet prijavljenih, pa onaj šesti iskače s ekrana ili ne, mi to ne vidimo ni na jednom ekranu. Molim vas da shvatite, to što je dobio gospodin Todorović reč, apsolutno mi ne smeta, naprotiv, drago mi je zbog pitanja koje je postavio, ali da bismo mogli da poštujemo red, taj red mora da bude ustanovljen nedvosmisleno. Svoje pravo da postavim pitanje ću iskoristiti opet da pitanje postavim vama. Juče ste nas obavestili da će prenos biti prekinut u 17.50 časova i da biste, da imate informaciju o tome kada će biti odložen prenos, nju podelili s nama. Mi smo reklamirali povredu Poslovnika, rekavši da ne možemo da tražimo vreme kada će biti emitovan, ali da vi možete.
Na ovaj način hoću da kažem da je kolega Radulović bio u pravu kada je reklamirao član 27, jer vi to treba da zatražite, a na osnovu sledeće rečenice – dobijamo pitanja građana, koji kažu: "Da li mi možemo da znamo kada će prenos Skupštine biti emitovan, ne zbog Radulovića i zbog Jorgovanke, već zbog toga što javnost rada ove skupštine ne podrazumeva snimanje toka sednice, nego emitovanje toka sednice u vreme koje je najavljeno onima zbog kojih je ta javnost i ustanovljena"?
Molim vas, govorim srpskim jezikom, ne bunim se, ne tražim objašnjenje, to nije definisano. Ako pod javnosti rada podrazumevate snimanje, a ne i to kada će da gleda onaj koga ovo zanima, mislim da to nije u redu. Zahvaljujem.

Poštovani poslanici, poštovani građani, gospodine ministre, za poslove komunalne inspekcije i asistenciju policije, kada je to potrebno u sprovođenju poslova komunalne policije, dobili smo jedan novi zakon i nazvali ste ga zakonom o komunalnoj policiji, a donosi se zato što je to stvar trenda, ili, kako ste rekli, odražava savremene tendencije kojima se pokazuje odgovornost gradova i održavanje reda u jačanju njihovog partnerstva.
Pitam vas, gospodine ministre – šta će građani, koji su ciljna grupa ovog zakona, u čijem interesu i za čiju korist se donosi ovaj zakon, da dobiju promenom boje uniforme novih komunalnih policajaca, novom bojom vozila u koju ćete farbati vozila u koja će da odlaze, zapošljavanjem, na primer, u gradu Beogradu 350 novih ljudi, ako se nisu promenila ovlašćenja policije, odnosno one koje nazivate ovde komunalnom policijom?
Ako je broj ljudi bio problem, zašto ih niste zaposlili delom u komunalnim inspekcijama, a delom u policiji?
Šta će da se promeni za jednog građanina koji zove u 12 sati noći i zbog buke koja dolazi iz obližnjeg kafića ne može da spava?
Da li je njemu važno da je čovek koji se javi na telefon zaposlen u komunalnoj policiji ili u redovnoj policiji, ako je vrlo čest slučaj da po pozivu i na intervenciju dođe čovek, koji uzme podatke, kaže – ništa im ne mogu, a vi za sat vremena možete da očekujete da na vaša vrata zakuca gazda tog lokala ili neki uvređeni gost koga ste se usudili da prijavite?
Da li će se nešto promeniti ovim zakonom u smislu efikasnosti reagovanja nadležnih na ono što se zove ugrožavanje imovine ljudi, javnog reda, mira ili bilo čega što ste u ovom zakonu naveli?
Da li iz bilo koje odredbe mogu da vidim naznaku tog poboljšanja, sem što direktno znam i vidim da imamo troškove, jer je neko morao da piše ovaj zakon, da ga pripremi, pa u pripremi ove sednice i u finansijskim troškovima ove sednice učestvuje i ovaj vaš zakon s određenim troškovima, pa će nabavljati nove uniforme, ko nema grb, moraće da izradi ili da ga doradi za ove potrebe, pa ćemo kupovati vozila, formiraćemo komisije koje će proveravati znanja na onom ispitu koji je predviđen, moraćemo da vršimo obuku ljudi, da ih godinu dana držimo u radnom odnosu, pa da tek onda polažu ispit, da bi mogli zaista da se bave ovim poslom.
Imaćemo troškove bruto plata za 350 zaposlenih. Zatim, one redovne kontrole psihofizičkih sposobnosti, odlasci na rekreacije i svi troškovi i prinadležnosti ljudi zaposlenih u budžetskim organima, organima uprave i svemu onom što se zove – jedna trećina stanovništva koja je izdržavana, kao i ona trećina dece, starih, koji ne rade, a sve njih, znači, dve trećine ljudi, izdržava jedna trećina ljudi u privredi i nečemu što zaista zarađuje dohodak.
Znate, jedan moj mladi prijatelj, vrlo sam ponosna na kolegu koji je u Americi završio svoje studije, po povratku mi je ovako objasnio situaciju u Srbiji: ''Mislio sam da žutom trakom, koja se zove privilegovana traka, treba da idu oni koji treba negde pre da stignu i da to budu oni koji prevoze putnike na posao, da to bude vojska, da to bude hitna pomoć, pa i važni ljudi koji vode ovu državu.
Onda sam shvatio da se ova srednja traka, u kojoj idu redovni građani, sve više prazni, jer sve veći broj njih shvata da samo ta žuta traka, koja se zove privilegovana traka, a ja je zovem traka budžetskih korisnika, postaje jedina traka koja omogućava pristojan život u Srbiji.''
Da li, dokle i koliko ta traka može da funkcioniše kao privilegovana, kao izdržavana, kao izmišljen posao već postojećih organa, dok nam se uslovi za stvaranje dohotka da se ti izdržavaju sve više i više tanje i fondovi prazne?
Ne mogu da shvatim da u ovakvom trenutku, koji se naziva svest o krizi, svest o štednji, dobijamo obrazloženje zakona koji treba neke nadležnosti lokalnih samouprava da stavi u funkciju, gde kažete da ste odlučili da ovo rešite na zakonom propisan način, donošenjem zakona na republičkom nivou, zato što će ovaj zakon posezati u ljudska prava i slobode.
Pa, zbog toga treba da donesemo na republičkom nivou! Znači, svesni ste da će biti primene mera prinude, oduzimanja nekih stvari, možda i neopravdano, pa vraćanja, i vama je najviši argument, vrhunski razlog – posezati u ljudska prava i slobode onako kako se ta floskula uobičajila i ušla nam svima u uši.
Pitam vas, samo na drugi način definisano, a šta je sa pravima ljudi da žive pristojno i da od svog rada mogu da izdržavaju ovakvu birokratiju koja ne daje učinak, kako sam vam opisala, kada prijavite nekoga?
Da li je možda bilo bolje da se ovaj zakon donosi na republičkom nivou, da bi na jedinstven, jednobrazan i uporediv način, u odnosu na 23 grada plus Beograd, bili ustanovljeni ovi poslovi koje ovde definišete? Ne, vama je vrhunski argument priča o ljudskim pravima, kao priča koja, svojom suštinom, kroz ovaj zakon nije dosledno izvedena.
Molim vas, gospodo, da još uvek, i kroz ove zakone, sačuvate jedinstvenost države Srbije, u kojoj je 23 grada plus Beograd dobilo definiciju grada, kojima želite da date pravo da imaju gradsku policiju.
Međutim, ne dajete vi njima samo pravo. Vi njima dajete nadležnosti za koje oni treba da stvore sredstva. Kako će se ta sredstva stvoriti nego punjenjem sada gradskog budžeta. Grad ne zarađuje, budžet ne zarađuje, on troši. U kakvom svetlu se tu opisuju ta ljudska prava, odnosno prava ljudi da dobiju adekvatnu uslugu za ono što plaćaju u republičke i gradske budžete?
Napisali ste da je cilj ovog zakona da se građanima obezbedi miran i bezbedan život. Način i sredstvo kojima će to da se ostvari je ostvarivanje nadzora u javnom gradskom, prigradskom i drugom lokalnom saobraćaju, zaštiti životne sredine, kulturnih dobara, lokalnih puteva, ulica i drugih javnih objekata od značaja za grad i izvršavanje drugih zadataka iz nadležnosti grada.
Da li je nadzor i zaštita svega pobrojanog do sada bila ledina, nezaštićena, ničija poljana, za koju se niko nije brinuo, ili vi ovim preuzimate nečije nadležnosti? Čime se opravdava, ako to jeste bilo nečija nadležnost, da to sada pređe u nadležnost komunalne policije?
Kažete da lokalne zajednice treba da imaju sve veću ulogu u oblikovanju preventivnih programa bezbednosti, u neposrednom pružanju usluga i da u tome tesno sarađuju s policijom. Među najvažnije bezbednosne probleme odlično ste naveli one prave – problemi u lokalnom saobraćaju, vandalizam, nasilje mladih i nasilje u grupi, buka, upadi u stanove, garaže, javni objekti, poslovne prostorije, oštećenje javne, privatne imovine itd.
Govorite o stvarima koje se dešavaju, koje postoje kao problem, ne shvatajući da ovi problemi postoje zato što nemamo adekvatnu kaznenu politiku za prekršaje, vandalizme, nasilje i sve ono što ste ovde naveli. Ne može se problem rešavati od kraja i od posledice, nego od uzroka. Kažete da se ti problemi ne rešavaju zato što kapaciteti policije u nizu zemalja, pa i naše, nisu dovoljni, pa se građani osećaju nesigurni i ugroženi, čime se narušava njihovo poverenje u demokratske institucije. Tačno je da se ugrožava poverenje u demokratske institucije i da se građani osećaju nesigurni i ugroženi, ali ako ste definisali da je problem u kapacitetima policije, u čemu je problem da tamo gde se već poznaju ovlašćenja, načini postupanja, obuke, provera psihofizičke sposobnosti, način upotrebe sile, oduzimanje predmeta, sve poznato, definisano, pojačate broj ljudi tamo gde treba?
Vi ponovo počinjete od početka. Pravi ljudi ne ruše gradove da podignu nove tvrđave, utvrđenja i kule, i niko ne treba da pomisli da od njega počinje svet. Iz institucija koje već postoje treba, kao i iz svakog čoveka, izvlačiti ono najbolje, to podsticati, pojačavati; kod institucija je to još najlakše uraditi, a vi ste problem dobro uočili.
Nije problem da građanin nema kome da prijavi vandalizam, buku ili oštećenja javne i privatne svojine. Problem je što niko ne reaguje, što policija napravi zapisnik, koji se negde između policije, tužilaštva i suda izgubi; neko nekog nađe, prijatelja, fioku koja više ne može lako da se otvori u zastarelosti predmeta, u snazi i moći funkcije koju vrši neko, nečiji prijatelj, pa mnogi ljudi ne nalaze pravdu.
Nije problem u tome da građanin nema kome da prijavi, nego što prijava ostaje bezvredan papir, koji svedoči ne o nemoći, nego o nedostatku želje da se ovi problemi reše.
Naveli ste na koji način su ovakvi problemi rešeni u bližem okruženju, u nama bliskim zemljama, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, gde je uvedena komunalna policija koja, u stvari, vrši nadležnost komunalne inspekcije. Vi, brže-bolje, posežete za onim njima manje poznatim, a vrlo često i nama neprikladnijim rešenjima.
Zar vam nije bio dovoljan razlog da ne uđete u rešenje s komunalnom policijom to što poreska policija, kao policija u nazivu, nije dobila ništa u kvalitetu rada. Nikada nismo imali veću poresku evaziju, utaju; desetine milijardi dinara se mere utaje poreza, po priznanju samih čelnika Poreske uprave.
Znači, sam naziv i organizacija nekog organa, ovako kako ste zamislili, ne da ništa ne rešava, nego ovo kako ste vi uradili, s preplitanjem nadležnosti, ili, kako ste i sami rekli, da je ovo mlađi brat policije, bih rekla – neka zabavnjačka grupa, koja treba da zabavi masu dok ne dođe prava policija, zaista ne može da nam donese dobro.
Predvideli ste da ovaj zakon definiše komunalno-policijske poslove. Verujte, ja sve vreme govorim o komunalnim poslovima nad kojima komunalna inspekcija ima nadzor, a policija, eventualno, asistira kada je to potrebno. Vi ste to u članu 1. definisali, ali ne možete da spojite nespojivo, komunalno-policijske poslove, pa ste ih navodili kao komunalne, kroz član 9, gde mnogi imaju primedbe, a onda i potrebu da se policijskim metodama interveniše tamo gde taj posao ne može da se uradi.
Zanimljivo je, gospodine ministre, ne verujem da ste vi, dok ste bili mali, imali san da budete ministar policije, ali ste dobili ovlašćenje da nekim gradskim ''šerifima'', koji su možda sanjali da budu ministri policije, nisu ni znali da ih snaći ovakva, ne verujem, sreća, nego nezgoda, date da se bave ovim poslom. Rešenjem koje ste predvideli, u takvoj se situaciji može i naći akademski slikar. Predvideli ste da gradski policajac, ''šerif'', može da ima visoku stručnu spremu, ne kažete koje struke, i pet godina radnog iskustva i on može da rukovodi ovim poslovima. Ne samo da rukovodi. Kažete da on treba operativno da se bavi ovim poslovima.
Da li vi to dovodite do karikaturalnosti ova rešenja? Ne verujem da bi se ovakav zakon mogao pojaviti i da u njemu ovakva površnost bude samo previd, ali po ovom zakonu ne da je to moguće, nego je vrlo izvesno da se desi, jer ljudi koji završavaju fakultete u nekim strukama nemaju posla i verovatno će posegnuti za nekom prečicom da obezbede sebi koru hleba i prihvate čak i ovakav posao.
Zato što nisu definisani precizno ni poslovi ni kriterijumi, vi se možete naći u vrlo smešnoj situaciji povodom ovog zakona, ali će se načelnik komunalne policije, organ koji se zove načelnik, koji će raspoređivati sve ostale ljude, a vezan je za mandat jedne vlasti u jednom gradu, ili jednoj opštini, zaista naći s jednim vrlo uskim određenjem. Ne govorim o čoveku, govorim o zakonu koji ga usmerava da na vrlo uzak način sagledava organizaciju raspoređivanja i donošenja onog plana o kojem su ovde svi govorili.
Brine me jedna stvar, znate, đavo se uvek krije u malim stvarima.
U članu 4. ste napisali, znate da je prvi posao ta asistencija u izvršenju – komunalna policija pruža pomoć nadležnim organima grada, kao i preduzećima, organizacijama i ustanovama koje na osnovu odluke skupštine grada odlučuju o pojedinim pravima građana, pravnih lica ili drugih stranaka itd.
Da li postoji preduzeće koje ne odlučuje o nečemu, o nekom pravu građana, pravnih lica ili drugih stranaka?
Postoji pretpostavka da sprovođenje njihove izvršne odluke neće biti moguće bez prisustva komunalnih policajaca ili upotrebe sredstava prinude. Znači, svuda je moguće. Vi, prosto, kažete da se komunalna policija može pojaviti na svakom mestu u gradu. To član 4. izričito definiše, bez ikakve dileme.
O angažovanju komunalne policije, o obimu i načinu pružanja pomoći, odlučuje načelnik komunalne policije, u roku od 48 sati od podnošenja zahteva nadležnog organa grada, shodno odredbama Zakona o policiji.
Evo sad, komunalna policija će sprovoditi Zakon o policiji. Ako ne bude moguće da se sprovede ta odluka zbog fizičkog otpora, pa ne uspe ni komunalna policija, onda ćemo tražiti da nam pomogne policija, po Zakonu o policiji. Kao što rekoh, predgrupa za zabavu dok ne dođe glavni zabavljač, odnosno ''glavna zvezda'', koja, inače, ima sve regularne instrumente da taj problem reši i uhvati se u koštac s njima.
U slučaju kada treba sprovesti hitne mere, vi ste neverovatni, kažete – hitan postupak, nezgode, nepogode, i onda kada ne mogu da se pravovremeno preduzmu mere od nadležnog organa, komunalna policija preduzima hitne mere za zaštitu životne sredine. U kom postupku se procenjuje, ko procenjuje, ko kome javlja, kada? Da li vi znate šta je hitna situacija?
Radeći u jednom velikom javnom preduzeću, kada nam ljudi iz kancelarija koji nisu videli dalje od kruga dvojke urade neko uputstvo o ponašanju i pravilima postupanja, mi van Beograda se često šalimo i kažemo – jednog dana ćemo dobiti uputstvo da mi u Novom Sadu dolazimo na posao tramvajem.
Reći će nam – to što vi nemate tramvaj u Novom Sadu, nije problem, izgradićemo ga. Na to mi liči ovaj vaš član 5. Nije važno da li u životu ovo može da se primenjuje, mi ćemo život prilagoditi vašim zahtevima, pa da li je to moguće, videćemo.
Saradnja s policijom, ovo je strašno, podrazumeva dostavljanje ličnih podataka za građane, podatke za vozila i druge podatke iz evidencija koje se vode, u skladu sa zakonom. Komunalna policija će, dali smo joj zakonom pravo, to dobiti od redovne policije.
Nemojte slučajno da im treba neki podatak iz Narodne banke, to ne može da se dobije ni u kom slučaju, to su strogo čuvani podaci, jer monetarna vlast treba da upravlja i politikom i društvom, ali ostavite vi komunalnim policajcima, koji će godinu dana da se obučavaju a da ne mogu da preuzmu da rade svoj posao, da imaju u posedu ove i ovakve podatke.
Koji podaci mogu biti tajna, to smo videli iz kontrole državne pomoći, zakona koji će, nadam se, amandmanskim ispravkama izgubiti tu vrstu tajnosti koji vi ovde, u stvari, i ne čuvate.
Član 9. neću da elaboriram, jer su mnoge moje kolege iznele vrlo osnovane primedbe o tome šta su poslovi komunalne policije i ja mislim da bi se tu morale prihvatiti sve amandmanske intervencije.
Ono za šta mislim da je poseban problem, to je upotreba sredstava prinude, od fizičke snage, preko službene palice, do sredstava vezivanja, do te mere da kroz ovlašćenja komunalne policije dolazimo do člana 28, gde, čak, govorimo – ako prilikom upotrebe sredstava prinude nastane telesna povreda ili nastupi smrt lica, načelnik komunalne policije podnosi o tome pisani izveštaj nadležnoj policijskoj upravi.
Da li o smrti govorimo zato što je uvek moguća, pa se i ovde obrađuje, ili ima nekih posebnih razloga za to?
Da li želite da nas umirite kako su izuzeci u postupanju, u smislu upotrebe sredstava prinude, posebno obrađeni u postupku – 24 sata za prijavu, za izveštaj, ali nam ne kažete, kada se ovaj drastičan slučaj eventualno desi, po kojim zakonima se dalje posledice saniraju, pokrivaju i o njima izveštava? Tu je tačka i muk. Imamo kontrolu rešavanjem pritužbi.
Podsetiću na solidarnost zdravstvenih radnika, na solidarnost onih koji rade u policiji, ali i na solidarnost na pogrešnoj stvari, gde se ovakve primedbe i ovakva prekoračenja upotrebe sile ili upotrebe sredstava prinude retko završe tako da građanin bude u pravu. Čak deluje malo smešno kad kažete da, nezavisno od postupka gde mogu da se rešavaju i kontrolišu te pritužbe, građanin, odnosno podnosilac pritužbe ima na raspolaganju sva druga pravna sredstva da zaštiti svoja prava i slobode.
Za mene je najspornije da se ovlašćenja i postupanja propisuju Zakonom o policiji, a način i postupak kontrole – vi, kao ministar za lokalnu samoupravu.
Kakvu vezu tu može da nađe razuman čovek, dobronameran čovek, zaista ne znam, ali je neverovatno da se ovlašćenja propisuju Zakonom o policiji, a način i postupak kontrole radite vi.
Ukazujem na jednu vrlo bitnu stvar, na položaj, dužnosti, prava i odgovornost komunalnih policajaca primenjuje se i odgovornost koja važi za zaposlene u organima grada.
Da li je to primereno za ljude koji imaju ovakva ovlašćenja, da imaju odgovornost kao i svi ostali zaposleni u organima grada, na bilo kojim drugim poslovima? Neću da kažem – razmislite, ja vas molim da to ispravite i da njihova ovlašćenja dovedete u sklad s odgovornostima.
Neko će biti primljen u radni odnos, a vi ćete za šest meseci, jedva sam uspela da povežem stupanje na snagu zakona i vaše rogobatno formulisanje roka u kojem ćete da donesete sve ono što je vezano za ispitivanje psihofizičke sposobnosti i odlaska na te preglede, formiranje komisije i sve ono što se podrazumeva kao ispit za provere, ali shvatili smo da u nekom roku od šest meseci ovo treba da profunkcioniše. Da li će građani u roku od šest meseci, kad vi budete stupili na scenu, moći samo da se šale na račun boja vaše uniforme i vaših vozila i da za to plaćaju kaznu, ili će jedan problem, koji proizilazi iz ovog zakona i zbog čega je on i donet, biti rešen, ostaje da se vidi, ali ja u to osnovano sumnjam i mi za ovaj zakon nećemo glasati.
Samo da vam kažem da će gospodin Tomislav Nikolić, kao ovlašćeni predstavnik, po povratku sa prijema u Ambasadi Ruske Federacije, uzeti reč na kraju, ako stigne.

Vreme za predstavnika ili predsednika poslaničke grupe je 20 minuta, ali bez obzira na nekorektnost trenutno predsedavajuće, koja nije htela po osnovu replike da mi da reč, neću koristiti sve vreme, samo onoliko koliko je potrebno da gospodinu ministru kažem tri rečenice.
Prvo, nije korektno da za sve iznete primedbe, a nijedna nije bila političke, već suštinske prirode, vi izaberete član 5. i branite se od onoga što vam nije zamereno, govoreći o stavu 2. tog člana i o poslu spasilačkih ekipa ili o poslovima spasioca.
Ne samo komunalni policajac, nego bilo koji građanin koji se nađe u takvoj situaciji bi spasavao, na primer, utopljenika, ali pod uslovom da zna da pliva. Ali, uopšte nije bila to primedba, što samo dokazuje koliko ste pažljivo slušali. Primedba je bila na stav 1. tog člana, gde nisu precizirane mere kada ne može pravovremeno da ih preduzme nadležni organ. U kom postupku i na koji način ste ovde propisali da treba da se obavesti taj nadležni organ? To samo govori o tome koliko uvažavate nas ovde dok iznosimo primedbe.
Nisam tu da vi meni dajete ocenu da li je govor bio politički ili bilo kakve druge prirode, tu ocenu i o vama i o meni treba da prepustimo građanima. Znam da je ova sala predivno urađena, da je vrlo zanimljiv ambijent i imam utisak da vas je više zanimao ambijent nego primedbe. Da niste na ovakav način komentarisali vrlo studioznu pripremu i dobronamernost primedaba na ovaj zakon, ne bih vam ni ovo saopštila, ali ste zaslužili da vam kažem da niste s pažnjom slušali primedbe poslanika. To neće izmeniti dobronamernost Poslaničkog kluba Napred Srbijo. Mi ćemo prilikom rasprave o podnetim amandmanima pokušati da vam ponovo objasnimo razloge zašto ovaj zakon nije dovoljno dobar.

Zanimljivo je da zakon o zaštiti konkurencije ili, kako bismo ga žargonski mogli nazvati, zakon o borbi protiv monopola u stvari sadrži odrednice koje monopolizuju rad komisije koja treba da se bori protiv monopola.

Principijelno pitanje koje bih otvorila pre objašnjenja argumenata za koje ćete sigurno shvatiti da su potpuno na mestu je sledeće: ovaj zakon nije donet odavno i uočene teškoće u njegovom sprovođenju zaista su mogle da budu promenjene samim izmenama i dopunama Zakona. Nama poslanicima jeste lakše da pratimo integralni tekst kad imamo zakon u celini, međutim, nisu uopšte postojale tako krupne primedbe na sam Zakon da se one nisu mogle realizovati izmenama i dopunama. To nije čista forma. Svi mi dobro znamo, kad se radi novi zakon angažuje se neka nova komisija za izradu tog zakona, tu se obavezno provlače a nama naplaćuju, kao društvu i državi, određene sujete, troškovi, učeni ljudi, njihovi stavovi koji su baš ekskluzivni i treba da budu deo zakona.

Ono što ja hoću da zamerim, i zaista me čudi što niko pre mene nije o tome govorio, sem kolege Andrića koji je u jednom delu to pomenuo, to je da je predsednik Komisije (on je pitao, a ja tvrdim) podignut na pijadestal kao jedina adresa koja se o mnogo čemu, a nedopustivo sama, pita i odlučuje.

Znači, ako je zakon o zaštiti konkurencije, tj. borbi protiv monopola, neverovatno je da vam Komisija funkcioniše u jednom vremenskom periodu i da sama ne primenjuje zakon – niti imenuje direktora koji treba da organizuje rad stručne službe, niti ustanovljava zamenika predsednika Komisije, sve vreme. Razumeće me svako ko je zaposlen u bilo kom preduzeću. Da li vam je normalno da neko ko rukovodi, usmerava rad stručne službe u nekom organu, preduzeću, privrednom društvu ne bude s obavezom stalnog zapošljavanja u tom organu, a ima isključivo pravo odlučivanja, rukovođenja, predstavljanja, pa, kao što reče gospodin Andrić, i potpisivanja rešenja?

Molim vas, apsolutno ne poznajem osobe o kojima je reč, gledam zakon i moj motiv da govorim o njemu je isključivo korist koju treba da dobijemo svi. Ponavljam, zakon je bio na snazi, ni direktora u Komisiji, ni zamenika predsednika nismo imali.

Na moje veliko iznenađenje, kada sam otvorila ovaj predlog zakona prvo mi je upalo u oči pravo predsednika Komisije da u odsustvu odredi nekog ko će ga zamenjivati. Rekli smo, biramo članove Saveta, govoriću principijelno o tom izboru nešto, ali ne biramo predsednika i članove, tako da se odmah zna da je on pametniji, stručniji, ovlašćeniji od onih ostalih članova.

Monopolisati sopstvenu poziciju, u liku nekog ko takvim odlukama, koje nose vrlo ozbiljnu materijalnu težinu za određenu firmu i za zaposlene u toj firmi, pa i za sve nas kao potrošače, dovoditi u situaciju da se sam pita – prosto mi to nije jasno. Svaki pametan čovek kaže da dvoje bolje vide i da će s nekim porazgovarati i posavetovati se i o najjednostavnijoj odluci, koja se tiče dnevnog odlučivanja, a neću reći, ozbiljnijih stvari.

Mi smo to amandmanom rešili tako što smo predložili da, poput npr. Komisije za hartije od vrednosti, ovaj organ ima sekretara koji će se starati o radu stručne službe, odgovarati članovima Saveta, Savetu kao organu, a ne nekom pojedincu, pa se onda truditi da se njemu dopadne. Uverena sam da ćete vi te amandmane usvojiti.

Još nešto, nerazumno je propuštanje definisanja razrešenja Saveta, znači, način obaveštavanja o razlozima da se promene ovi odgovorni ljudi koji treba da odlučuju o bitnim stvarima, onako kako je to član 24. ovde propisao. Verujem da vi imate puno posla, da niste stigli da vidite sve ovo, ali neverovatno je da se kaže da „nastupanje razloga za prestanak mandata“, znači, istek vremena, razrešenje iz razloga predviđenih zakonom, „konstatuje nadležni skupštinski odbor“. Da li vi znate da mi ovde provodimo 12 sati dnevno? Na te odbore se odlazi u poslednjem trenutku, vraća, pa da li odbor treba da sanja, zna, pretpostavlja i misli kada je nastupio neki od uslova za razrešenje?

Ili, nemogućnost obavljanja dužnosti, što je ostavka, starosna penzija, gubitak poslovne sposobnosti – zar je teško reći da neko o tome mora da obavesti, da jedan pisani dokument uputi neko iz Komisije, u trenutku nastajanja tog razloga, odboru koji o tome treba da odlučuje?

Ne mogu reći da zakon nije dobar, zakon u velikoj meri prati ono što su direktive EU, jeste rezultat savremenih dostignuća, ali propuštanje nekih stvari koje omogućavaju ono ćutanje administracije, kako narod zna da nazove, ono držanje predmeta u fioci, na najbitnijoj stvari, kada su u pitanju članovi Komisije, jednostavno mora biti rešeno dodatkom jedne jedine rečenice, gde se nadležni Odbor za trgovinu obaveštava o nastanku tih okolnosti.

Molim vas, nigde nije predviđen način kako se razrešavaju ovi ljudi koje biramo u postupku, koji je vrlo precizno predviđen kao ovlašćenje Odbora za trgovinu. Neću da pitam, gospodine ministre, zašto niste predvideli kako ovaj dom, ova skupština, ovaj organ može da razreši članove Komisije koja radi jedan važan i odgovoran posao. Ne postoji u zakonu to rešenje.

Predložili smo amandmanom da se Komisija može razrešiti onog trenutka kada se ne usvoji izveštaj koji je dužna da dostavi. To je ocena njenog rada. Ako joj ne usvojimo izveštaj gde nam pokazuje kako je radila, razrešićemo ih onako kako ih je odbor i imenovao.

Predvideli smo još i proceduru da dvadeset poslanika može pokrenuti zahtev za razrešenje, da se ne bi dešavalo da na mnogobrojnim sednicama Skupštine tema, dnevni red bude preusmeravan u odnose Komisije sa nekim velikim monopolistima zato što... Da, LDP je vrlo često to činio, nije imao drugi način da pokrene postupak za razrešenje članova Komisije u trenutku kada pomisle da njima nešto ne odgovara, da ne primenjuju zakon ili da ga ne primenjuju dobro.

Da li poslanička grupa ima taj broj članova uopšte nije važno, neka izlobira, nagovori, iznese argumente kolegama iz Skupštine, da se sakupi dovoljan broj poslanika i pokrene procedura. Nadam se da ćemo po amandmanima razgovarati na ovaj način.

Znači, osnovni kriterijum da bih nekome, kao Skupština, poverila pravo da nešto radi jeste da mu ustanovim okvire, da mu dam dobar zakon, zakon koji može da primenjuje i da ga nateram da ima odgovornost za odluke koje će donositi u skladu sa zakonom koji treba da primenjuje.

Ovaj zakon jeste dobar okvir, ali da li mogu da kažem da treba da glasam za njega ako kažete da će Vlada bliže da propiše kriterijume za određivanje relevantnog tržišta?

Pa, razumem potrebu da se donose pravilnici, razne odluke koje prate zakone i da se zakoni ne opterećuju suvišnim detaljima, ali ako je to jedna od prvih postavki ovog zakona, kako se procenjuje relevantnost, zaista bih volela da imamo priliku da o tome cenimo. Jer, ono što donosite kao pravilnike, uredbe, odluke, to ostaje samo za one studiozne i sa dovoljno vremena, koji uspevaju to da vide ali nemaju načina da na to utiču. Mislim na nas poslanike i mislim na one zainteresovane koji ne mogu to da promene kroz skupštinsku raspravu, ali možda mogu na neki drugi način.

Ne stidim se da o tim načinima govorim direktno. Onaj ko naiđe na prepreku koja se zove instrukcija, pravilnik ili odluka uvek će posegnuti za korupcijom kao načinom da preskoči tu prepreku. Skinite tu mogućnost i teret za vas, kao pojedinac i kao Vlada, ostavite da ovde 250 ljudi o tome da svoj sud; možda i ne primete kako izgleda ta vrsta kriterijuma, možda nećemo komentarisati, ali ćete uvek moći da kažete - dali smo vam na uvid i mogli ste da se izjasnite.

Zašto o tome govorim na ovaj način? Svaki organ, važan i bitan, zavisi od zakona, ali zavisi i od ljudi.

Imate ljude koji dođu na funkciju i poseduju stručno znanje i lični i moralni kredibilitet i nesavitljivost. To je idealna kombinacija dobrog zakona i ljudi koji svoju moć crpe iz svoje struke i primenjuju je na odluke kakve donosi ova komisija, ali da li je to uvek slučaj?

Da li vrlo često imamo situaciju, kroz druga regulatorna tela i organe, gde se jednostavno moć crpi iz funkcije i gde se ne daje mnogo argumenata i obrazloženja za odluku koja se donosi, nego se kaže - ja sam vlast, ja sam u pravu, ja tako odlučujem? I to se može preduprediti preciziranjem ovih nedostajućih odredaba.

Sada hoću da ukažem na različitost motiva kada govorimo o ovom zakonu. Nikada ovaj zakon ne bih nazvala - zakon o „Delti“. Mnogi ga, i kada to ne govore i kada o tome ćute, tako nazivaju. Postavlja se pitanje motiva za raspravu o ovom zakonu, čime smo mi kao poslanici motivisani kada o njemu govorimo i čime smo mi kao društvo motivisani za jedan ovakav zakon?

Mi smo kao društvo motivisani da donesemo zakon koji će omogućiti da čokolade ne koštaju mnogo više nego u okruženju, a imali smo slučaj ili, još bolji primer sa kojim je trebalo da počnem, da lekovi ne koštaju mnogo više u Srbiji nego u zemljama u okruženju, da mogu da kupim kafu u zrnu a ne samo mlevenu kafu, zato što volim da pijem kafu u zrnu. Znači, da potrošači imaju mogućnost izbora artikala i cene. Da li je to samo u ovom zakonu ili da li nam monopolisanje veleprodajnih uvoznika dovodi i ove trgovinske lance koji su predmet?

Moj zaključak – motiv za raspravljanje o ovome i obaveza nas kao organa koji o tome odlučuje jeste da konkurenciju sprovodimo dosledno, onako kako ste predložili Zakonom o spoljnoj trgovini, onako kao će to biti i u zakonu o kontroli državne pomoći, možda već danas u raspravi, ali ne na način da nam prvo bude problem što je u pitanju domaće preduzeće koje možda ima učešće koje možemo podvesti pod zakonom nedozvoljeno.

Znači, ne mogu da branim samo princip, a da ne shvatim da treba da branim i da imam ekonomski nacionalizam koji znači da branim prvo svog potrošača, gde znam da koristi kvalitetnu sirovinu i kupuje kvalitetnu robu, gde baš ni nivo tehnološkog razvoja nisam željna da vidim, kako izgledaju aditivi, boje i miris u nekoj hrani, a sigurna sam da moj domaći proizvođač za to nema dovoljno para.

Znači, ne mogu da jednako branim, onako kako vi to radite kroz zakone, opštu liberalizaciju i konkurenciju; moram, kao odgovorne države, da branim prvo domaće proizvođače i da se na rafovima naših trgovinskih lanaca nađu, pre svega, domaći proizvodi. To ovaj zakon mora da poštuje, kako to radi u jednom delu Zakon o javnim nabavkama, i to nam niko ne zabranjuje.

Ne mogu da kažem da su privatne kompanije u Americi bolje od naših privatnih kompanija zato što su i njihovi bogataši u trećoj generaciji unazad potomci pljačkaša poštanskih kočija i pljačkaša banaka kojima smo se, neću reći, divili, ali koje pamtimo iz kaubojskih filmova.

A zašto su naši bogataši gori? Mi treba da utvrdimo poreklo, da im zakonom onemogućimo bogaćenje, ali, gospodine ministre i gospodo poslanici, građani Srbije, ne smemo da dozvolimo da nekoga bude strah da postane bogat, ne da bude bogat bilo kako, nego da postane bogat poštenim radom ili zato što je rođen pod srećnom zvezdom. Jer, ti na koje se tako upire prstom da su bogati, oni su uvek predmet pljačkaša, od kojih ih štite ili ne štite sigurnosna vrat i kamere, ali vrlo često i namerno bivaju objekat razbojnika bez maski, onih koji nemaju kapuljače na glavama i predmet reketiranja onih kojih imaju javnu reč.

Protiv toga ću se uvek dosledno boriti iz poslaničkog kluba Napred Srbijo, jer su mnogi ljudi izloženi i takvoj vrsti reketa da svako ko ima pravo da iznese javnu reč u novinama, za govornicom zna, bez argumenta i neopravdano, a sa zadnjom primisli, da napada. Mi to ne smemo da dozvolimo.

Gospodine ministre, ne smemo da dozvolimo ni da se ovde odomaći kriminal belih okovratnika i da se on vidi kroz nedorađen zakon, kroz namerno zaboravljenu poziciju ili kroz namerno nepropisane kriterijume za sprovođenje ovog zakona. Ja imam pravo da ovo kažem.

Ovde pominjani gospodin Beko, koga nisam videla desetak godina, bio je moj kolega u Vladi. Ovo nije lična priča, mi smo vršili javne funkcije u svojstvu ministara. Bila sam ministar za ekonomsku i vlasničku transformaciju, a gospodin Beko je bio ministar bez portfelja. U to vreme mislio je da će moći da prođe neprimećeno, da izvrši dokapitalizaciju firme „Dalija“ bez uplaćenog novca, zato što mu je gospodin Kljajević u sudu registrovao nameru o ulaganju kao ulaganje.

Gospodin Luka Mitrović, ministar industrije i ja kao ministar za ekonomsku i vlasničku transformaciju, uz dozvolu potpredsednika Vlade gospodina Šešelja i predsednika Vlade Mirka Marjanovića, pokrenuli smo tužbu i poništili ugovor svog kolege ministra koji je hteo nameru o ulaganju da registruje kao ulaganje. Mnogo živih savremenika i svedoka ovog događaja iz Vlade i ostalih partija postoji i danas. U „Službenom glasniku“ je obavljen poništaj te dokapitalizacije „Dalije“. Nije se o tome mnogo pisalo u novinama, jer razboriti ljudi rešavaju probleme ne tako da unište instituciju i čoveka, nego da reše problem. Mi smo to uradili na taj način.

Ja ne napadam nikoga ko je bogat samo zato što je bogat, a ja nisam, jer bogatstvo merim drugačijim kriterijumima; ja napadam argumentima onog ko se bogati zato što misli da smo mi neuki, nedovoljno hrabri da ukažemo na njihovo kršenje zakona. Mi to moramo da žigošemo i da sprečimo, i to znate na kakav način? Da ova komisija, u sadejstvu sa vama, donosi takve kazne koje treba da uplaše i da deluju destimulativno, da oni ne urade ništa slično.

Nisam videla nigde u obrazloženju zakona kakve je to odluke donosila Komisija, na osnovu kojih bi mogla da sudim da je uočena praksa kršenja zakona sada ugrađena u proceduru. Rekli ste da su neke primedbe ugrađene, ali odluke te komisije, koja će dokazati svoj kredibilitet, dobru nameru, stručnost i snagu ličnosti, nisam imala prilike da vidim, ali želim da verujem. Kažu da u jednoj državi postoje tri grane vlasti: zakonodavna, koju predstavljamo mi; izvršna, koju predstavljate vi; sudovi, koji treba da sude onima koji ne rade po zakonima koje mi donosimo, vi predlažete u najvećoj meri, ali da je četvrti stub svakog društva – borba protiv monopola i zaštita konkurencije.

Svako od nas mora da da svoj pravi i značajan doprinos toj borbi time što neće, nezadovoljan sopstvenom pozicijom, da kritikuje one koji rade i žele da oplemene nešto u ovoj državi, već naprotiv, da oni ljudi zbog kojih se donose svi ovi zakoni, počev od nas, osete taj boljitak. Ja sam prvo potrošač, jer sam žena i majka, koja ne ide u te „hramove“ u kojima se mole oni koji ne znaju šta će sa svojom nedeljom ili subotom. Smatram da treba da živimo pristojan život, koji danas nije lako živeti čak ni kad radite u nekom javnom preduzeću u kakvom radim ja, a znam kako žive i oni koji treba da kupuju u tim trgovinskim lancima koji su ovde najveći predmet napadanja.

Da li je neko ovde rekao kako se ceni npr. „Merkator“ u Novom Sadu, da li je on predmet neke konkurencije, ako ima ogroman tržišni lanac u centru grada na Limanu i da li je neko ko na periferiji grada ima ogroman kompleks trgovinskih lanaca u jednakoj poziciji kao i onaj ko u centru grada ima gotovo veleprodaju? Da li je to obuhvaćeno ovim zakonom? Da li o tome treba da misli onaj ko za to prima platu? Trebalo bi. Samo kad znamo da svako od nas radi svoj posao građani mogu da očekuju da taj posao bude učinjen u njihovu korist, a mi želimo tome da damo doprinos. Hvala.

Pre nego što pređem na priču o zakonima zaista moram da postavim jedno pitanje. Ne znam čemu ovolika žurba sada i spajanje ove tri tačke dnevnog reda?

Zaista je neprimereno da u 20 minuta spojimo raspravu o tri zakona, od kojih smo jedan zaista dugo čekali, a to je kontrola državne pomoći.

Predsednica je dala objašnjenje za odloženi prenos – kad bude ona imala informaciju, javiće i nama. Nismo u prilici da takvo pitanje postavimo onome ko odlučuje o odloženom prenosu, ali predsednik Skupštine to može.

Lično ću govoriti kao da je ovde svih 250 poslanika i kao da je vreme u kojem svi najpažljivije slušaju ono što baš ja imam da kažem. Zaista to doživljavamo kao jednu meru nedovoljnog uvažavanja, ne nas, nego onog što treba da rešavamo zajedno.

Zakon o kontroli državne pomoći je nešto o čemu sam ja govorila sve vreme, dajući primedbe na to da budžet Republike Srbije, kada se predlaže na usvajanje, ne sadrži okvir koji se zove „krovni zakon“, u kojem bi subvencije i sve ono što su davanja javnih sredstava bila na neki način uramljena u poznate kriterijume koji su dostupni svima.

U tom smislu, zaista pozdravljam da je u Skupštinu došao na odlučivanje Predlog zakona o kontroli državne pomoći, jer ga ja baš tako i čitam – zakon koji obavezuje sve one koji raspolažu javnim sredstvima da kada čine ustupke na teret budžeta ili kada direktno daju novac iz državnog budžeta moraju da dokažu da ih je taj neko zaslužio i da će tim sredstvima biti ostvareno neko opšte dobro, a ne bilo kakav pojedinačni interes. Ja tako čitam konkurenciju.

To što su poljoprivredni proizvodi i ribarstvo izuzetak ne znači da ne mogu da se daju subvencije za tu oblast, nego da su oni regulisani nekim drugim pravilima i da ne potpadaju pod ovu vrstu kontrole.

Ako ja to ne čitam ispravno, znači neograničavajuće, i dalje je moguće vršiti podsticaje onog što se zove poljoprivredna proizvodnja, odnosno proizvodi poljoprivredne proizvodnje, ali to ne potpada pod ovaj zakon, jer ste takvo objašnjenje dali. Ne bih volela da Vlada izgubi taj deo svog kredibiliteta i da nam u objašnjenju daje pogrešna tumačenja.

Ono što želim da istaknem pre svega jeste principijelno pitanje da je već trend da o najvažnijim državnim poslovima koji se tiču korupcije i koji direktno ili indirektno govore o zloupotrebi javnih sredstava, resursa, pa i moći, ako hoćete da kažem najdirektnije, odlučuju tela koja su izvan i iznad političkog i društvenog uticaja.

Na jednoj strani se neka od tih tela, agencija, regulatornih tela čak zalažu za potpunu nezavisnost od Vlade, a time i od društva, ali nikako ne žele da izgube vezu sa Vladom, odnosno društvom, odnosno političkim uticajem kad treba predložiti članove tih tela ili kad im treba obezbediti uslove za rad. To imamo i ovde, znači, na isti način kako imamo Agenciju za borbu protiv korupcije, ili bilo koje od tih tela koja se bave kontrolom, upotrebom ili zloupotrebom medijskog prostora, neba iznad nas, sredstava koja imamo. Svi se zalažu za to da im se ne mešamo u posao, da im se ne meša zakonodavno telo i da im se ne meša izvršna vlast.

Prosto vas pitam da li postoji neki savršeniji oblik da se vrše neki društveni poslovi i nad njima ostvaruje uticaj, a da to nije dostignuće jedne države koja se zove nacionalna država u parlamentarnoj demokratiji?

Znači, ako mi kao poslanici i vi kao Vlada jesmo izabrani u nekim izbornim postupcima, pa je svaki naš potez, pokret, sposobnost, diploma, struka, privatni život izložen sudu javnosti i kad vršimo, ja ih zovem, javna ovlašćenja... To da meni glasač da pravo da govorim u njegovo ime, to je najjavnije i najodgovornije moguće ovlašćenje. Ako mi u takvoj proceduri treba da budemo predloženi, licencirani da dobijemo pravo da govorimo, zašto bismo mi sada tu svoju odgovornost prenosili na neka regulatorna tela i na neke organe koji se izmigolje kontroli, uticaju? Ne govorim o zloupotrebama, govorim o njihovom izvrdavanju od uticaja i kontrole onog što se zove politička moć, ali ne u pežorativnom smislu, nego u jednom odgovornom smislu vršenja političke vlasti.

Prosto, hoću da postavim pitanje da li je to ono o čemu Draker govori, gde je nacionalna država, Bodenova, bukvalno izgubila smisao na način da država ostaje suverena na svojoj teritoriji i definisana tim granicama, ali da postepeno gubi svoj uticaj, jer deo prenosi na nešto što se zovu transnacionalni organi vlasti?

Znate o čemu govorim. Govorim o multinacionalnim kompanijama, o prenosu dela vlasti na regione, to jeste regionalizacija jednog dela državne vlasti kroz prenos ovlašćenja, nadležnosti i kontrole na EU, a da se neki od tih državnih atributa i poslova bukvalno tribalizuju, svodeći se na neke plemenske odlike. Da li mi to svesno doživljavamo i prepuštamo se trendovima, u kojima jesmo odgovorni, ali nemamo mehanizme da tu odgovornost dovedemo pod svoju kontrolu?

Kažu da će nacionalne države odumreti. Ja u to ne verujem, ali, evo, svedoci smo kako država sve više deli svoju vlast sa institucijama i nekim drugim kreatorima politike. Komisija koja stoji ovde u ovom predlogu zakona upravo na način kako je predlažete, da ona ne mora da bude iz redova Vlade, može ali ne mora, govori o toj neodlučnosti Vlade da vrši funkciju za koju je izabrana.

Nemojte da mi kažete da se danas svira valcer i da svi mi moramo da igramo valcer, jer to jednostavno nije tačno, čak ni za zakon o regionalnom razvoju. Kada je gospodin Dinkić rekao – da, to traže od nas, gospođa Suzana Grubješić iz iste stranke kaže – ne, to ne traže od nas, vi, kao i ja, znate da to niko od nas ne traži. Da, zakon o regionalnom razvoju treba da imamo da bismo mogli da koristimo sredstva, ali niko od nas ne traži da radimo regionalizaciju; to je ono zaklanjanje iza tuđih naloga, zato što neko ovde ne želi da uključi svoje potencijale i da kaže – tuđa iskustva, tuđi zakoni nisu kapa koja dobro stoji na našoj glavi, iz mnogo razloga. Nećemo mi mimo sveta, nećemo da budemo neki Tuarezi, da u ime razlikovanja živimo neki svoj čudan život. Nećemo to da budemo.

Ali, zaista ne vidim da jedan ovako važan zakon, koji treba da govori o kontroli upotrebe javnih sredstava, dolazi u četvrtak na dnevni red, da ja u petak intervenišem da se regionalni razvoj okači na sajt da bih mogla, jer živim u Novom Sadu i nisam fizički prisutna, da uzmem predlog i da za vikend, ne ostavljajući vremena za privatan život i svoju porodicu, pripremamo amandmane na taj zakon i da se onda neprijatno iznenadim da u vreme kada podnosim amandmane amandmane podnosi i Vlada.

Vi, gospodo, u toj neodlučnosti da imate odgovornost za ono za šta ste nadležni i po prirodi stvari treba da odgovarate, podnosite 8. juna, kada i mi, amandmane, gde čak i jezičku formulaciju „primarne poljoprivredne proizvodnje“ prevodite u „poljoprivredne proizvode“. Kako mogu da kažem da ste ozbiljni, temeljni i da uvažavate i javna sredstva i ovu skupštinu?

Meni, na primer, imponuje što ste dva moja amandmana usvojili kroz te vaše amandmane. Ne meni i mojoj sujeti, nego vašoj odgovornosti da neke odbijene odluke u prethodnom postupku budu predstavljene na internet prezentaciji, rekoh, veb sajtu, jer je to neophodno.

Pitam se da li ste u sredu pisali ovaj zakon, a nama ga dostavili u četvrtak? Najbolju nameru da javna sredstva budu kontrolisana u jednoj definisanoj proceduri, računajući da to nikome nije važno i da to niko neće da zapamti, vi iskarikirate po načinu kako nam dostavite da o tome odlučujemo.

Zakonom ste regulisali da sve ono što jesu stvarni i potencijalni javni rashodi treba da bude predmet kontrole, i nema spora. Da li mislite da je ostalo nešto neregulisano? Da li je neka vrsta javnih ovlašćenja ostala neregulisana i neobuhvaćena? Mislim da jeste. Zar vas nije naučilo ovlašćenje Agencije za privatizaciju, zloupotreba javnih sredstava i odlivanje da tu vrstu ovlašćenja na neki način obuhvatite ovim zakonom?

Imate loše iskustvo koje se zove ispražnjena državna kasa zato što nije dovoljno kontrolisan organ koji je raspolagao najvrednijim, najizdašnijim i jednokratnim sredstvima. Vi niste iskoristili priliku da to stavite ovde. To govori ili u prilog površnosti ili da vi sami nemate želju da stavite sve svoje prihode... sve prihode koji treba da uđu u budžet ili pod kontrolu niste hteli ovim zakonom da obuhvatite.

Zakonom ste predvideli da o tome odlučuje komisija od pet članova; to su predstavnici ministarstava i to je sada moja priča sa početka. Ministarstva predlažu i kasnije se u tekstu zakona vidi da to čak mogu biti i zaposleni u ministarstvima, što ja amandmanskom intervencijom tražim da se onemogući. Ne možete da stavite u komisiju ljude koji rade u ministarstvu zato što se vidi da vi nemate ljude, jer da imate ljude, ne govorim o kvalitetu, da imate ljude da ovo pripreme ljudski, ne bi ovakav zakon stigao i bio ispravljen posle dva-tri dana.

Vaši ljudi, znam da ih imate malo, po dobrovoljnim odlascima, po potrebi da se smanji broj zaposlenih, to nisu oni zapošljavani preko reda i pobočno, koji mogu kvalitetno da rade. Da neko ima redovan posao, a da može da se posveti ovom ovako odgovornom poslu, za naknadu za koju ne vidimo ni koji su okviri, u isto redovno radno vreme, ili da uopšte ne ide da odmara i da funkcioniše kao normalan čovek, to prosto nije moguće. Jer, budžet Republike Srbije i način slivanja para, ili neslivanja onog što treba da se slije u budžet, i način podele govori da je ovo vrlo veliki i obiman posao. Govori o tome da je predlaganje tih ljudi sa vrlo jasnom i otvorenom političkom pozadinom i da tu nema mesta nezavisnosti o kakvoj se priča, nezavisnosti kakvu očekuje, na primer, čak i Narodna banka.

Hiljadu prvi put ponoviću vam hiljadu puta izrečen sud – kada vlast, politika, društvo ne kontroliše monetarnu vlast, tada monetarna vlast kontroliše i vladu, i društvo, i parlament i imamo stvari izvrnute naopačke, o čemu govore i rezultati ekonomske politike. Znači, vi koji ste nadležni da držite stvari pod kontrolom to morate da uradite, ali ne na način što ćete nekome dati toliko posla koliko ne može da obavi, a onda imati izgovor da ti ljudi nemaju dovoljno vremena da se upuste u ovaj posao, za koji dobijamo negativne bodove.

I, ako smo po nečemu nisko kategorisani i od toga nam zavise i visina kamate i ulaganje, direktno, indirektno i bilo kakvo, finansijskih sredstava, onda to jeste upravo zloupotreba finansijskih sredstava, iliti korupcija. Ako to ostavite neregulisano, jasno je da vi ostavljate jedno polje u koje mogu da ulaze, kao u kazneni prostor, svi oni igrači koji su se već pokazali kao vrlo vešti da taj prostor upotrebe.

Ova komisija neće dovesti do bujanja velikog administrativnog aparata, sve do petoro ljudi, ali će zato ministarstvo raditi sve poslove koje je neophodno da uradi.

Međutim, o kakvoj operativnoj nezavisnosti komisije govorite ako ona podnosi Vladi predlog godišnjeg izveštaja? Gospodo, molim vas, ne može Vlada samu sebe da kontroliše time što piše predlog. Njoj komisija mora da dostavi izveštaj.

Ministarstvo priprema komisiji predlog, a komisija iza toga mora da stane i to mora da bude konačan sud, o kojem Vlada može da se izjasni na sledeći način: da odbije, da prihvati, da delimično odbije, ali vi u onome da je u vašoj funkciji moć da kažete „da“, „ne“, „može“, „ne može“ čak i kada prelažete zakon ne možete to da izbegnete. Nema teorije da govorite o kontroli komisije. Onda vam je to neki operativni organ koji vam sređuje podatke, to onda nije komisija sa integritetom, ako ona ne može da dostavi izveštaj. Znači, zaista ne razumem da govorimo o kontroli, a da tu kontrolu u stvari ne dozvoljavate.

Predvideli ste u članu 11, koji je za mene jedan od ključnih članova, da davalac državne pomoći, odnosno podnosilac prijave, odgovara za istinitost i ispravnost, odnosno tačnost podataka navedenih u prijavi. Molim vas, ako me inače ne slušate, saslušajte ovu rečenicu: „Podnosilac prijave odgovara za istinitost i ispravnost podataka navedenih u prijavi“. Ovakva formulacija vam stoji u Zakonu o javnim nabavkama, kada nadležni organ daje mišljenje, pa kaže – uradite to ili ne, ali vi odgovarate. Na ovakvoj formulaciji se temelji neuspešnost procesa privatizacije. Vi morate da tražite od podnosioca prijave dokument ili izvod dokumenata izdat od ovlašćenog organa i potpisan od ovlašćenog lica da biste znali da sudite na osnovu istinitih podataka, a ne da nekome kažete – ja odlučujem, a ti odgovaraš.

Kada se prospe mleko, nema toga ko može da ga vrati u kantu. Ne možete da se predstavljate odgovornom vladom, koja neodgovornost kroz ovakvu jednu formulaciju već osam godina pokazuje, sa pogubnim rezultatima.

Zašto kažem privatizacija? Prospekti o privatizaciji se dostavljaju u Agenciju da ih potpisuju; potpisivala su ih, što je najgore, neovlašćena lica – izvode, popisne liste, u kojima su se gubile hiljade kvadrata i gube se i dan-danas. „Komgrap“ vam je taj slučaj, četiri hiljade kvadratnih metara, zgrada koja postoji tu, pred vašim i mojim očima. Gubile su se mašine u privatizaciji šećerane kada je to radio Kostić, „MK komerc“, mašine koje se zavode u registrima kao nepokretnosti, a da niko nije hteo da pokrene pitanje verodostojnosti prospekta.

Jer, vi jednom formulacijom ostavite da odgovara onaj ko je podneo prijavu, ali ne ulazite u to da li je potpisao Mika Perić sa ulice ili ovlašćeno lice za zastupanje firme iza kojeg stoji upravni odbor, akcionari, u ovom ili onom procentu. Zato danas govorimo o neuspešnim privatizacijama (više od četvrtine je takvih), odnosno raskinutim ugovorima, o uspehu neću ni da govorim.

Molim vas, dala sam amandman gde preciziram ono što svako zna. Dođem na naplatnu rampu i meni gospoda kažu – narodni poslanik. Dam poslaničku legitimaciju, oni kažu – mi vas znamo. Da, vi mene znate, ali morate da proverite da li imam važeću poslaničku legitimaciju. To meni nije teško. Zašto je vama teško, ili zašto je teško onome ko podnosi prijavu da daje neku pomoć da dokaže da sve ono što je bitno da biste vi odlučili o toj pomoći ne narušava kriterijume koje ste propisali, da vam dokaže, ali verodostojnim dokumentima.

Zašto bismo mi građani morali da overavamo razna dokumenta i plaćamo vrlo skupo kada dokazujemo svoj identitet, kada dete šaljemo na ekskurziju i garantujemo za njega? To se dokazuje verodostojnim potpisom koji pred čovekom u sudu mora bolesno lice da dođe da potpiše, a ovo može na reč. Ne mogu da verujem! Zaista ne mogu da verujem da vi mislite da praksa ovakve odgovornosti treba da se dosledno sprovodi, odnosno dajte da je presečemo na mestu gde to zahteva važnost posla.

Postupak prethodne kontrole, predug rok. Tražite da komisija odluči o usklađenosti prijavljene državne pomoći u roku koji ne može biti duži od 60 dana od dana prijema...

(Predsednik: Oprostite, gospođo Tabaković, da li želite da koristite i vreme vaše poslaničke grupe?)

Ako ne remetim vaš plan i način rada, rado bih nastavila.

(Predsednik: Izvolite.)

Zahvaljujem. Dat je rok od 60 dana u kojem treba da se odgovori da li neka pomoć jeste usklađena sa odredbama zakona, ali piše – ne može biti duži od 60 dana. Evo prostora, kome hoću, odgovorim odmah i kažem – pomoć je u skladu sa zakonom; kome neću, ne odgovorim, čekam 60. dan. Da li ste 60 dana pripremali ovaj zakon, ali zato nekom možete držati predmet u fioci 60 dana?

Znate šta sve može da se uradi za 60 dana? U koju to vrstu istražnog postupka treba da uđete za neku pomoć da vam treba ovoliko vremena? Ili je ovo ustaljena birokratska praksa kojom nekog treba obeshrabriti da bude podnosilac nekog zahteva, odnosno da bude onaj ko daje neku pomoć u skladu sa ovim zakonima.

Nečuveno je da vi planirate da preduzmete postupak naknadne kontrole „na osnovu sopstvenih informacija ili informacija dobijenih iz drugih izvora“. Kao da čitamo tabloide. Je li ovo zakon ili tabloid – „ili informacija dobijenih iz drugih izvora“? Ljudi moji, zar nećemo građanima da kažemo da treba da budu hrabri i da neće trpeti posledice ako prijave nekog i da ako podnesu prijavu da je neka pomoć korišćena mimo zakona, i potpišu se, neće baš taj organ kod koga su prijavili da pošalje nekog da im napravi problem bilo koje vrste? Zašto očekujemo od ljudi da se boje da prijave nezakonite radnje?

Sećam se, bilo je to kod onih fiskalnih kasa, pa računi, pa je bilo prijavljivanje... Pa, ne učite ovaj narod da se bavi potkazivanjem, nego da budu odgovorni građani, koje poštujete, sa imenom i prezimenom, koji neće trpeti posledice bilo koje vrste. Zaštite građanina time što vi nećete da objavite njegovo ime, ali i on mora da zna da stavljanjem svog imena ispred prijave može snositi posledice za svoju, neću reći laž, ali površnost da je nekog prijavio, a da za to nije imao argumente.

Jasno je da postupak naknadne kontrole treba da se obavlja na osnovu sopstvenih informacija, ali i na osnovu informacija iz potpisanih izvora. Ili, možda biste konačno mogli da upotrebite sve informacije koje stoje u završnim računima NBS, koji su čuvani od trezora i deviznih rezervi i koji se samo uz ogroman novac mogu dobiti čak i za potrebe istraživanja. U tim završnim računima svih pravnih lica može da se dođe do podataka, čak i ove vrste, ali ona nezavisnost Narodne banke o kojoj malopre rekoh, ili takvih organa, podrazumeva da čak ni država ne može da dopre do tih podataka, nego mora da traži ovu vrstu prijavljivanja od građana.

Tajnost podataka – tražite da onaj ko radi u ovoj komisiji ne može ni na koji način da saopštava podatke u vezi sa tim „bez izričite pismene“, valjda pisane, „saglasnosti lica na koje se odnose“.

Postavljam pitanje, šta je tajna danas? Koje je to hapšenje bilo bez najave ili bez televizijskog snimka i koji je podatak iz privatnog života bilo koje javne ličnosti ostao tajna? Zaista se pitam da li je ovo mala drskost sa kojom ste izašli pred poslanike, gde čuvate onog ko je radio potpuno regularan posao, davao državnu pomoć, obezbeđivao ili bilo šta u vezi sa tim radio, pokušao, pa ste odbili u prethodnom postupku, a da to mora da bude takva tajna na koju treba dati izričitu pisanu saglasnost, sem ako to ne bude po onoj dostupnosti informacija.

Ne znam zbog čega je potrebna ovakva zaštita i ko je i šta je važnije od bilo kog građanina, čoveka, pojedinca, ministra, poslanika, bilo koga koga trenutno imam u vidokrugu pa pominjem. Zaista ne razumem o kakvoj je tajni reč. Da ste izdvojili nešto što su poslovi vezani za naoružanje, bezbednost zemlje, nešto što je vezano za bilo koju vrstu važnosti za sve nas nacionalno, kao građane – ne, nešto mora da postoji toliko bitno i važno, a ja to ne mogu da dokučim, pa pitam vas.

Na osnovu podataka prikupljenih od davalaca pomoći, ministarstvo će pripremati godišnji izveštaj. Za taj izveštaj vi u zakonu uopšte niste predvideli rok.

Amandmanom sam predložila da taj rok bude 31. januar, jer mislim da po završnom knjiženju svake poslovne godine, a pre predaje završnog računa, nema razloga da se iko ponaša komforno u toj meri, neću reći da mu ostavite prostora da štimuje bilo šta, nego da te izveštaje dostavi.

Jednom rečju, jedna dobra namera se, ne znam, nekom vrstom nemanja hrabrosti da se stvari drže pod svojom kontrolom, pretvorila u ono što ne mogu da nazovem dobrim zakonom.

Zaista, pod pretpostavkom usvajanja amandmana, znam onu poslovičnu uobraženost Vlade koja nema nameru da usvoji i prihvati te amandmane, kažem vam da za ovaj zakon ne možemo da glasamo pod ovim uslovima, iako je preko potreban ovoj vladi, ovoj državi i ovim građanima.

Kada je reč o Zakonu o investicionim fondovima, postaviću pitanje vama, gospodine Iliću, vi radite u Ministarstvu finansija: da li je trebalo da nam u bilo kom dokumentu, makar u ovim amandmanima dostavljenim 8. juna, dostavite informaciju da ste ono što ste nama stavili u Predlog zakona kao uredbu već dali na upotrebu 26. marta 2009. godine?

Čitajući te dve noći, koliko sam imala za pripremu za sve ove zakone, mislila sam da su investicioni fondovi počeli anticipativno da primenjuju zakon. Zaprepašćena ponašanjem na tržištu investicionih fondova, praksom kretanja protfolio menadžera, kažem – znam da postoji retroaktivna primena zakona, ali da postoji anticipativna, to baš nisam znala.

Kao što znate, internet era, Vlada mora da ima na svom sajtu objavljene podatke i – lepo se iznenadim Uredbom Vlade Republike Srbije o ulaganju imovine i zaduživanju društava za upravljanje investicionim fondovima i investicionih fondova u uslovima poremećaja na finansijskom tržištu.

Zakon nam je dostavljen sutradan, ili istog dana, nije važno. Vi ćete reći – tog dana kada smo na Vladi usvojili zakon i poslali ga u skupštinsku proceduru nismo znali da ćemo usvojiti uredbu. Da li ste tog dana, 26. imali dve sednice Vlade, to sada nije predmet mog istraživanja, samo hoću da vam kažem da je neverovatno da skrivate nešto što je po vašem sudu i vašem pravu da tako procenite bila hitna mera koju je trebalo doneti.

Uredbe nisu nešto što se ne primenjuje u radu Vlade, ali zašto to prećutkivati? Jer, ja ću iz toga izvući očigledan zaključak da je taj dokument, uredba koju ste vi nama pretočili u zakon, u stvari dokument koji je napisao „Fokus invest“. Gospodin Đelić će znati, to se sve slilo na kraju u „Citadel“. Zna on, kako da ne, ima uspomena u vezi sa „Citadelom“.

„Fokus invest“, društvo za upravljanje investicionim fondovima (a šta da radim, internet je to), rezultati istraživanja o tome zašto investicioni fondovi imaju ograničenje za ulaganje – lepo kaže da je najveća smetnja član 6, što ne mogu da se kupuju sopstvene investicione jedinice.

Onda nam lepo Fokus fond to do detalja objasni, kako mu je teško da funkcioniše i da radi; verovatno se požali nekome i Vlada to ekspresno pretoči u uredbu, a evo, mi danas, juna meseca, treba to da legalizujemo.

Znate, imam lični problem, uvek kažem svojoj deci – nemojte naknadno da me obaveštavate o učinjenoj stvari, daću vam podršku za ono što ste smatrali da treba da uradite. Vi kao Vlada na to jeste imali pravo. Zameram suštini ovih rešenja, ali nije korektno da „Fokus invest“, koji je preuzet od strane „Citadela“, piše zakon, da ga vi nama ovde predstavljate kao svoj. Nije to prvi put, čitajući „belu knjigu“ stranih investitora uvek smo znali šta je barometar zakona koje će ova vlada da donosi. Uvek je bila najava zakonskih propisa u tim knjigama i tačno sam znala šta će doći na dnevni red za usvajanje u ovoj skupštini.

Nije to problem, govorim o postupku, suština je u rešenjima sa kojima ste izašli. Dozvolili ste investicionim fondovima da stiču sopstvene investicione jedinice, da imaju portfolio menadžere, ne samo za jedan investicioni fond, nego za više fondova. Kako se to uklapa u zaposlenost, u održavanje radnih mesta? Kako se to uklapa u rasipanje društvene energije, gde se 4.000 evra plaćala licenca za jednog portfolio menadžera?

Da li vi tako s mukom stečenu diplomu bacate u vodu time što tom poslodavcu, vlasniku investicionog fonda, olakšavate rad time što mu kažete – ne, nemoj da držiš po jednog portfolio menadžera za svaki investicioni fond, možeš jednog za tri.

Da li vi znate, gospodine Đeliću, da se portfolio menadžeri i ne bave svojim poslom, da rentiraju svoje diplome? Verujem da poznajete neke od njih. Njih mole da se ne mešaju u svoj posao i da ne rade ono što znaju. Oni rentiraju svoje diplome, čime se razvoj tržišta, finansijskih, urušava na najgori mogući način, a vi u tome pomažete time što poslodavcima investicionih fondova olakšavate rad.

Vi dalje investicionim fondovima omogućavate da se zadužuju, i to 20% (ranije rešenje je bilo deset), i da to zaduživanje, koje je bilo predviđeno za premošćavanje trenutnih problema u likvidnosti, sa 90 dana ode na 360 dana.

Da li ste se založili da se ijednom proizvodnom preduzeću na takav način reprogramiraju oni bečki dugovi, ne bečki dugovi, „kros border“ dugovi kod bečkih banaka, da im se odlože sa 90 na 360 dana, da im se omogući da kratkoročne pozajmice budu pod tim uslovima? Da li građani mogu da se zadužuju, ne trećinu, nego 60%? Vi ste njima duplirali pravo.

Nisam od onih koji misle da treba da postoji samo proizvodnja i da savremena civilizacija posluje po principu – nema hleba bez motike.

Da, zalažem se za realnu proizvodnju i stvaranje realne vrednosti; ne može od naduvavanja investicionih balona i od naduvavanja vrednosti akcija jedna država trajno da živi uspešno. Ali, vi ne možete da potpuno urušavate, na primer, član 11. Zakona o investicionim fondovima, gde im dozvoljavate da onih prvih šest meseci nemaju ni neophodan osnivački ulog za rad.

Ono što dajete zbog trenutne krize kao mogućnost, to će postati pravilo. Ko će ubuduće dati sigurnost ulagaču u investicione fondove ako nema početni osnivački kapital, kako je to zakon propisao, u prvih šest meseci? Vi ne pravite izuzetak, stavljate u prvi stav člana 11. i normalno, svi će se toga držati kao da je pravilo; i jeste pravilo kako ste ga vi definisali.

Što se tiče investicionih fondova, možete da prostirete crveni tepih od novčanica kakvih hoćete, možete da im nudite najliberalnije uslove, a ponudili ste ih ovde, vi jednostavno znate, kao i ja, da to ništa neće vredeti; od 13, dva fonda su već zatvorena, zatvaraće se i dalje, jer ovde više nemaju obećane prinose, odnosno očekivane prinose. Jer, privreda ne radi, dobar deo tih fondova je baziran na onom što se zove proizvodnja, pa kupuju njihove investicione jedinice.

Znate zašto? U Hrvatskoj su se učili radu investicionih fondova od Slovenije. Kod njih su došli slovenački i švedski fondovi, pokupili kajmak, a hrvatski učesnici na tržištu investicionih fondova su učili posao. Gde su oni pokupili kajmak? Hoćete da kažem ja ili vi? Na srpskom tržištu, počev od fonda FIMA, pa tako dalje; pomalo crnogorskom i makedonskom. Investicioni fondovi osnovani ovde, domaći, nije važno čiji, ko je prikazan vlasnik a ko nije, nemaju gde da idu da kupe kajmak.

Nije samo finansijska kriza razlog zašto ne vredi pospešivati na ovakav način, za koji neću da upotrebim neki teži izraz, ali je zaista neprimeren. Ne vredi popuštati, koliko god da popustite. Da li je to uopšte razlog, da se održe investicioni fondovi kao nešto što čini razvoj finansijskog tržišta, ili postoji neki drugi razlog?

Da li je ovo potpuno labavljenje veza povezanih lica i ulazak u vlasništvo drugih fondova, privatnih fondova, sa gotovo potpunim oslobađanjem okvira, mogućnost za fantastično pranje novca s kojim ćemo se boriti donoseći neki drugi zakon, ustanovljavajući neke nove organe ili nešto slično?

Ovog puta neću da navodim primere i neću da navodim odgovore i mišljenja nadležnih, ali zaista imam nameru da kažem, vi ste čak i pravila koja je Komisija za hartije od vrednosti donela u vezi sa ovim bukvalno derogirali donoseći jedan ovakav, nerazumno liberalni, zakon.

Potpun promašaj, donošenje zakona o investicionim fondovima, sa kojim se niste pokazali kao vlada dostojna ovih poslanika koji o tome treba da odlučuju, ni vlade koja se stara o nekom razvoju koji treba da bude zasnovan na nekim pravim kriterijumima. Mislim da amandmani koje ćemo obrazlagati u nekom redovnom postupku neće biti nimalo prijatna materija o kojoj ćemo govoriti.

Rekla bih samo nekoliko reči i o Zakonu o obaveznom osiguranju motornih vozila. Gospodine Iliću, vi ste bili predstavnik Ministarstva finansija kada smo usvajali zakon kojim smo omogućili privatizaciju DDOR-a. To što se danas bune vlasnici „Fondiarie“ govoreći da ni njima baš ne ide u prilog ovaj zakon koji donosite, ne bih rekla da je puna istina, ali ima u tome istine. Za mene je strašno i za domaće osiguranje je strašno to što ovaj zakon koji govori o obaveznom osiguranju motornih vozila jeste posredno ispunjavanje uslova kojima smo se, na onoj prošloj sednici, kvalifikovali da dobijemo prvih 50 od 150 miliona dolara pomoći, za to što ćemo svesti učešće privatno, domaće učešće u društvima za osiguranje za još nekoliko procenata.

Odlično znate da je u obrazloženju tog zakona stajalo koliko treba smanjiti učešće u bankarskom sektoru i u osiguravajućim društvima. Da li znate koliko je predmeta za ugašena osiguravajuća društva još uvek na sudu? Da li znate kako posluju preostala domaća osiguravajuća društva i iz čega potiče snaga gospode iz „Triglav osiguranja“ koja kažu: „Mi postrojavamo one koji treba nas da kontrolišu u Narodnoj banci“, ne birajući ni mesto ni vreme gde će to da saopšte?

Uopšte nemam paranoju o postojanju Srbije kao kolonijalne zemlje u bilo kom drugom smislu sem u onom kada mi ekonomskim zakonima dozvolimo tu kolonijalnost, i to za neku mrvicu nerada ili neku mrvicu slasti, što bi rekao naš narod.

Zaista mislim da način ... Vidim, čudili ste se, znate šta kažu – nismo kupovali DDOR zato što ima lepu upravnu zgradu u Novom Sadu (zaista je lepa), mi smo je kupovali zbog mreže distributera, odnosno onih koji prodaju polise. Da li vi danas ovim zakonom, kada dozvoljavate da i ogranci tih stranih društava mogu da rade te poslove, sve nas uveravate da se borite za razvoj onog što se zove domaća finansijska industrija u osiguravajućoj oblasti? Kada pročitamo zakone vidimo koliko su zalaganja i priče da na tome radite šuplje; samo reči, iza kojih ne stoje nikakva dela.

Zaista mi je žao što predlozima zakona niste zaslužili da glasamo makar za jedan od ova tri; zaista mi je žao što ste u ovakvoj proceduri dozvolili da o njima pričamo. Ali, moja žalost je mala prema materijalnoj šteti koja će se zvati gubitak srpske privrede u industriji osiguranja i u onom što se zove gubitak ugleda, koji neće moći za desetinu godina da se povrati, po pitanju investicionih fondova.

Kada je u pitanju kontrola državne pomoći, nadam se, još imate priliku da amandmanima ispravite i da makar u nekakav red dovedete ovu zemlju, u red onih u koje pomoć ide rado i ne gubi se tamo gde joj nije mesto. Hvala.

Zaista mislim da je neophodno samo da preciziram jedan termin. Gospodin Đelić će shvatiti koliko sam u pravu. Vi namerno zamenjujete termine „štediša“ i „ulagač“. U investicionim fondovima nije štednja i to nisu štediše, to su ulagači u investicione fondove, koji očekuju 10 i više procenata prinosa. Štednju treba promovisati... Čak investicioni fondovi tvrde da hajku protiv njih vode bankari i penzioni fondovi. Da je neko drugi, rekla bih da je neznanje, ali vi vrlo svesno, promovišući štednju, u stvari, zamenjujete termin „ulagač“ sa terminom „štediša“.

Zahvaljujem. Govorimo o zakonu o regionalnom razvoju. Pitam se da li je ovo zakon o regionalnom razvoju i da li je u suštini ovog zakona ujednačavanje razlika u regionalnom razvoju, ili je po sredi nešto drugo – pokušaj da se na ovom, naizgled, bezazlenom i dobronamernom zakonu, u stvari, istupe zubi svih onih koji se bore protiv regionalizacije, u prvom koraku, a u drugom, možda i separatizma.
I, neka niko ne nazove to paranojom bilo koga ko izražava opravdani strah, jer je mnogo nas koji bismo mogli reći – plaše nas tragovi. Kao u onoj basni u kojoj lisica nerado ulazi na poziv bolesnog lava, jer kaže – svi putevi vode do pećine, ali iz pećine, nijedan trag se ne vidi. Bojim se da priča o regionalnom razvoju za nas, kao državu, ne bude takav trag koji nas koji vidimo malo dalje, ili koji smo malo odgovorniji, zaista plaši, jer put do te ''pećine'' se vidi, ali iz nje nema tragova.
Čime možemo da se osiguramo da ovi regioni koji su nazvani statističkim funkcionalnim teritorijalnim jedinicama, danas bez pravnog subjektiviteta, jednog dana ne prerastu u nešto ozbiljnije? Svi oni koji su čitali "Malog princa" znaju šta znači seme baobaba – opasnog drveća čije korenje razori zemlju onog trenutka kad postane toliko veliko da više niko s njim ne može da se suoči. Takav strah, upravo, proizilazi iz ministrovog izlaganja, koji nijednog trenutka reč ''decentralizacija'' nije upotrebio uz – ekonomska decentralizacija.
Vrlo svesno je rekao da ovo jeste prvi korak ka decentralizaciji, želeći da onima koji su za regionalizaciju ostavi nadu da je to tako, a nas druge, koji se bojimo da ovo jeste seme nekog budućeg razdvajanja i tragova istorijskih, koji nose bolne i evidentne posledice, nije nijednog trenutka hteo da uveri da ovo jeste neka vrsta ekonomske decentralizacije.
Onaj koji se zalaže za ekonomsku decentralizaciju je u vreme donošenja Ustava bio protiv prikupljanja prihoda na teritoriji onih koji ga prikupljaju. Danas je govorio nešto drugo, ali ta nedoslednost za mene nije dovoljan dokaz loših namera, ili prikrivanje tih loših namera nije vredno i dovoljno jako da nas oslobodi tog straha. Svi znaju da kada jednom stvorite formu, ljušturu za neku instituciju, a to jesu granice, makar one bile iscrtane na karti koju nemamo mi, ali imaju novinari, mi kao poslanici treba da glasamo i odlučujemo ali ne treba da vidimo te granice, znači, kada postoje granice, kancelarije i saveti na toj vrsti nivoa odlučivanja kao što su regioni, pitanje je samo kada će i kojim zakonom ta forma da preraste u suštinu.
Ovo je zakon kojim nisu zadovoljni ni zagovornici regionalizma, ali ni mi koji se borimo za decentralizaciju koju propisuje Ustav, koji, u ovom trenutku, dok ga neko ne izmeni, jeste Sveto pismo za način decentralizovanja u svakom mogućem smislu. Ovaj predlog zakona, ne po mom sudu, nego po načinu na koji ću vam razgolititi činjenice, ima samo jednu svrhu – treba da posluži autoru, tvrdim, ne predlagaču, nego autoru, ministru nadležnom za regionalni razvoj, za izvlačenje sredstava iz fondova za regionalni razvoj.
Za Evropu, Srbiju treba prikazati kao, navodno, regionalizovanu državu, s prihvatljivim ciljem da ublažimo regionalne razlike, a domaćoj javnosti koja se protivi regionalizaciji – dati do znanja da region, koji se zvao s kraja 2008. godine evroregionom, a sada se zove razvojnom statističkom teritorijalnom funkcionalnom jedinicom, nije administrativna jedinica i nema pravi subjektivitet. Svi su po nečim zadovoljni, svi imaju neke primedbe, samo se tačno zna ko će odlučivati o novcu i gde će taj novac stizati.
Taj novac će stizati i o njemu će odlučivati Nacionalna agencija za regionalni razvoj, koja će se formirati iz Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i dela Ministarstva za regionalni razvoj koji se bavi infrastrukturnim projektom.
Po već oprobanom metodu – menjajte, da vas ne bi menjali, ili po metodu žene koja stalno menja nameštaj po kući da zbuni sve one koje želi i može da zbuni, tako gospodin Dinkić, bez podnošenja završnih računa, popisnih lista o urađenim i neurađenim poslovima, spaja i razdvaja ministarstva, da ne bismo mogli u završnim računima budžeta da upoređujemo troškove i efekte.
I ovoga puta, vešto, vrlo vešto, da ne bi podneo takav izveštaj o učinku, Nacionalnu agenciju za razvoj formira iz dva dela organa uprave koji su pod njegovom nadležnošću. Ovo je zakon s ozbiljnim posledicama, stvara nove institucije, Nacionalni savet od 19 članova, koji je, u stvari, jedna paradna institucija koja treba da zadovolji sujete. To što je formirana na pet godina, odnosno predviđen mandat članova na pet godina, potpuna je besmislica, jer je vezan za mandat i članova Vlade i u lokalnoj samoupravi i za to smo podneli amandmansku intervenciju.
Ono što je stvarni uticaj i stvarna moć, u stvari je Nacionalna agencija, koja osniva mrežu nižih organizacionih celina. Da ne bi bila progutana šuplja priča o prenošenju nadležnosti, čak se definiše i termin subordinacije na niži nivo, jer svi ti niži nivoi samo mogu da sprovode, planiraju, obezbeđuju, ali ne i da raspodeljuju sredstva, i to jasno piše u ovom zakonu. Čak, u definisanju pojma subordinacije, gde se definišu termini koji se upotrebljavaju u zakonu, jedino je to izvedeno dosledno, da se o novcu pita, odlučuje i raspodeljuje na nivou Nacionalne agencije za regionalni razvoj.
Ono na šta nisam čula da je neko ukazao, a za mene jeste problem, to je – sve te agencije, oblasne, regionalni i nacionalni nivo, izdaju javne isprave; znači, u ime monopola države, neki papir o ispunjenosti uslova izdaju i naplaćuju, bave se izdavaštvom. To je za verovali vi ili ne. Izdavaštvom se bavi svaka od tih agencija i u trenutku kada su moderni trendovi da se sve sporedne delatnosti izdvajaju iz osnovnih, u ovim agencija treba sve ostaviti pod jednom šapom i u okviru kuće. Nijedan posao ne dati nekome, da zaradi, nego da sve ostane tu, pod kontrolom onog ko je ovo zamislio, podneo na usvajanje, ko će zapošljavati, odlučivati i dugo biti gospodar sudbine, ne samo finansijskih sredstava, nego, preko njih, i života mnogih ljudi.
Šta je jedna vrlo interesantna delatnost koja je zamišljena da se obavlja u ovim agencijama? Obuka instruktora i konsultanata. Lepo je to gospodin Dinkić snimio da određeni projekti u ovoj fazi, i u svakoj kasnijoj, više ne idu preko Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ti su se kanali iscrpli, ali će novi ići u javne isprave i u obuku instruktora i konsultanata. On je odlično naučio priču o tome kojim to kanalima teku sredstva iz pretpristupnih sredstava, odlivaju se u pobočne rukavce, nečije džepove, a da to deluje kao da je zakonito, a nije.
Svrha ovakvih zakona može da bude neispunjena, ali će ovaj deo posla uvek biti ispunjen, kao što, u današnjem kajanju za besplatne akcije, gospodin Dinkić ne može da ih obezbedi, uvek iz razloga koji su van njegove moći, ali je zato zakonom precizno bila definisana naknada brokera koji će obavljati poslove u vezi s besplatnim akcijama i oni se neće, u ime višeg državnog interesa i interesa građana, odreći svoje provizije, nego će im ona biti obezbeđena u budžetu Republike Srbije.
Na isti takav način, može da bude ujednačenog razvoja ili ne, ali mora da bude para za one koji će organizovati obuke, u ovom slučaju, konsultanata, a na nižim nivoima će to biti obuke preduzetnika i preduzetništva. Da li postoje stručne organizacije koje se time bave, ili ćemo mi, pod maskom priče o regionalnom razvoju, osnivati neke edukacione centre u kojima će posrednici i usmerivači i oni koji se pitaju opet lepo da zarade, ni to nije sumnja, to su nadležnosti definisane u ovom zakonu. Gde je tu regionalni razvoj? Ovaj narod isuviše dobro zna da se podela uloga nikada ne obavlja na javnoj sceni, nego iza kulisa. Ovo jeste nastojanje jednog od glavnih igrača da u toj podeli on bude prvi i da kao prvi pokupi kajmak u ovo poslu.
Ono što mene zanima, a verujem i građane jeste – gde je tu DS, kao koalicioni stožer? Njima će ostati odgovornost, bez obzira na to što oni vešto prepuštaju da zastavu prvog, onog koji vodi ovu igru, nosi gospodin Dinkić. Pranje ruku za odlivanje novca u ove pobočne rukavce i za neuspešnost posla ipak će snositi Demokratska stranka.
Jedna od nadležnosti predviđenih ovim zakonom jeste i da se vrši javna promocija regionalnog razvoja. Pitam – da li ta regionalna promocija znači postojanje budžeta za reklamiranje ovih poslova navedenih u zakonu, na isti način, svako veče – poštovani građani, gledate reklamu za seču propisa, čime se najdirektnije, slivanjem sredstava iz budžeta, iz džepova građana Srbije, novac sliva u reklamne kampanje, odnosno direktno nekim medijima na koje se, zato što im se u teško vreme obezbeđuju finansijska sredstva, vrlo lepo i direktno može uticati i, zaista, i utiče?
Rečeno je da ovde nema konkretnih primedaba na zakon. Da li je konkretna primedba to kad kažem da postoje tri agencije iznad regionalne, od kojih je jedna s ovlašćenjima da sprovodi, druga da sprovodi i planira, a treća, opet, da sprovodi politiku regionalnog razvoja? Da li je to samo umnožavanje administracije ili je to svesno zamešateljstvo, u kome odlučivanje i raspoređivanje ostaje Ministarstvu, onom ministarstvu koje članom 7. predviđa da određuje stepe razvijenosti i gradova i regiona, korisnika sredstava?
Onaj ko određuje, taj se pita, a koga je moliti, ne valja ga ljutiti. To je princip na kojem postoje subvencije koje G17 deli, podstiče razvoj privrede, osnivanje novih profitabilnih grana, grinfild investicije itd., a dokle – dok oni trpe, a građani ne shvate svu providnost marketinških laži u kojima se, navodno, odlučivanje spušta na najniži regionalni nivo. Šta je još zanimljivo? Dvadeset i dva zakonska akta koje ste dali na kraju obrazloženja, kao pregled propisa, a ne piše koje treba doneti da bi ovaj zakon uopšte mogao da se primenjuje. Dvadeset i dva, i to ključnih – metodologija za određivanjem stepena razvijenosti, odluke o imenovanjima, to ste se već izverzirali.
Nema "Službenog glasnika" a da u njemu nije neki novi savet, organ, gde ljudima zadovoljavate sujetu, ali vama ostaje konkretna moć odlučivanja. Sada pitam – kako ste se uopšte usudili da nam donesete na odlučivanje predlog zakona u kom piše da postoje regioni, a uopšte ne znamo koji su kriterijumi. Kažu – u Evropi su iscrtali. Čak u tekstu piše – nadležni organ za statistiku će dati elemente za to.
Tek danas sam shvatila da iza toga može da se krije da je taj nadležni organ za statistiku, čak, i neki evropski organ, a ne nacionalna kuća, Zavod za statistiku. Pitam, jasno, lepo i srpskim jezikom – da li uopšte imate podatak objavljen o tome koliko iznosi bruto društveni proizvod po glavi stanovnika? Ja svojim umećem, znanjem, a ono nije beznačajno, nisam uspela da nađem u ovoj državi ni na jednom mestu objavljen podatak o bruto društvenom proizvodu po glavi stanovnika, sem za 2005. godinu. Vama je to kriterijum na osnovu kojeg ćete odlučivati o stepenu razvijenosti. Da li ga držite tajnim podatkom, kao mnoge podatke koje istražujete, samo za vaše potrebe?
Dali ste na usvajanje zakon u kom se ne zna koji su to regioni, koje opštine ulaze u regione. Koji je to bruto društveni proizvod? Našla sam ga na sajtu Ju-Es-Ejda kao predviđeni projektovani podatak za 2008. godinu, ali zvaničnog podatka nema ni na sajtu Zavoda za statistiku, ni na Vladinom, ni na jednom drugom.
Dali smo vam amandman da nam ga objavite u tekućoj godini, za prethodnu. Znate šta to znači? Da vi uopšte ne možete da primenjujete ovaj zakon, jer nemate osnov po kojem ćete da merite stepen razvijenosti. Dvadeset i dva akta niste doneli, a usudili ste se da izađete pred javnost.
Smatramo da jesmo javnost, i to kvalifikovana javnost, da razgovaramo o ovakvom zakonu. Da imamo snagu, koju, zaista, imamo, ali valorizovanu u ovom domu, mi bismo tražili da ovaj zakon povučete. Mi tu snagu još uvek nemamo, ali vas upozoravamo da vaša snaga nije toliko velika da Srbiju uvodite u problem koji danas ne izgleda tako veliki, a tvrdim vam da jeste. Sagledajte ga samo iz onog podatka koji vam je dao gospodin Tomislav Nikolić – da li je Vojvodina tako homogena po svojoj razvijenosti ili smatrate da je naš strah neosnovan kada pominjanje asimetričnosti ove države, u stvari, ukazuje na to da vi tu asimetričnost već dosledno sprovodite kroz ovaj predlog zakona?
Da li vi znate kako izgleda život u jednom Sečnju, na primer, u odnosu na Novi Sad? Da li se to kroz ovakav predlog zakona može videti?
Znači, vaše dobre namere ne da se ne vide, uverena sam da ih nema. Budućnost je izgubila sjaj kad vi o njoj pričate, kad vi pričate o budućnosti kroz ovaj zakon, ona nosi više pretnji nego obećanja. Zato mi za ovaj zakon ne možemo glasati i naši pokušaji da ga promenimo su samo ukazivanje na šupljine s kojima ste bestidno izašli pred ovaj dom.

Kolege poslanici, poštovani građani, imam toliko primedaba na ove dve garancije da, verujte, najiskrenije, ne znam odakle da počnem.
Počeću od onoga što je definicija garancija uopšte. Ima nas mnogo ekonomista sa zvučnim titulama, dugim iskustvom, ali će se svi složiti da bankarska garancija spada u ostale nekreditne poslove i da predstavlja neutralan bankarski posao i da, u principu, kada nešto nazovete bankarskom garancijom ne tvrdite odmah da ćete tu garanciju morati da isplatite, jer će vam ona pasti na teret.
U principu, po definiciji i po svim tekovinama bankarskih garancija, to je tako, samo vi nama u obrazloženju odmah napišete da će se u budžetu obezbeđivati sredstva za vraćanje ovih garancija i u članu 1, gde nam definišete ovaj zakon, bežite od osnovne definicije bankarske garancije time što kažete da ćete kao garant izmiriti obaveze Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, umesto da se kaže da ako dužnik, a to je Javno preduzeće „Putevi Srbije“, ne izmiri obaveze prema poslovnoj banci koja mu je dala kredit, da će to onda uraditi država.
Već iz ovako definisane garancije, odnosno sporazuma po ovoj garanciji država je prihvatila deo svoje odgovornosti za ovo stanje u putnoj privredi, u Javnom preduzeću „Putevi Srbije“. Ono što mene brine iznad svega jeste da se nastavlja loša praksa – površnost prilikom predlaganja zakona i prilikom preuzimanja finansijskih obaveza. Može ova država da bude površna (i njeni predstavnici) onda kada se predstavlja na nekim neobaveznim forumima, kada govori o sebi i načinu na koji vrši vlast, ali ovde, kada nas zadužujete sa 175.000.000 evra, ovo je prosto nedopustivo.
Usmeno obrazloženje o uslovima kredita smo dobili od gospođe ministra.
Znate, gospođo ministre, vrlo vas cenimo zbog toga što kada nam podnesete budžet za svaki od projektnih zajmova, za svaku od nasleđenih obaveza stoje precizno dati rokovi, uslovi, kamate i predviđen način vraćanja. Ovde ste nam usmeno izložili šta je to ugovor o kreditu na osnovu kojeg proističe ova garancija.
Na osnovu vašeg usmenog obrazloženja, u koji nemam razloga da sumnjam, dobili smo i više usmenih obrazloženja o strukturi duga. Moj kolega Jovan Nešović, koga lično vrlo cenim, izneo je svoje usmeno saznanje o strukturi duga. Raniji ministar, gospodin Velja Ilić, takođe je izneo svoje usmeno obrazloženje strukture duga.
Sve su to utisci koji će biti zabeleženi u ovom stenogramu, koji će neko otvoriti ili neće otvoriti, novinari prokomentarisati, ili ne, ali tako se država ne vodi i tako se obrazloženje za garanciju ne dostavlja poslanicima koje uvažavate i Skupštini Republike Srbije, koja o ovome treba da se izjasni. Ovo nije tema koja je preko noći postala urgentna. O temi duga prema putarima, o temi nasleđenih obaveza Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ vrlo intenzivno se govori, koliko ja znam, makar od maja prošle godine. Podsetiću vas na izjavu tadašnjeg ministra finansija, sadašnjeg premijera gospodina Cvetkovića, koji je rekao da je poslovanje „Puteva Srbije“, citiram, „obavijeno mrakom i da će se angažovati revizorska kuća, izvesni konsultanti, koji će nam dostaviti pravu informaciju o tome“.
Sada pitam u ime svih nas – zašto bismo mi gubili vreme u Skupštini da danas pričamo? Čeda kaže, ostavio milijardu duga, kao potpredsednik u ono vreme. Neko drugi kaže – tada je bilo osam milijardi. Ko u to veruje? Da li je reč jednog naspram reči drugog ili bi nam, kakva god, revizija ili izveštaj neke ozbiljne kuće bio dovoljno ozbiljna polazna osnova da znamo šta su dugovi i šta su, iznad svega želim da napravim razliku, izvršene primopredaje radova za ono što je budžetom bilo odobreno, propisano, što je po zakonu ugovoreno, ono što je kao održavanje puteva bilo definisano, a ne da se mi danas susrećemo sa definicijom da je neko falsifikovao... Čak imamo i takav zapis budžetske inspekcije, da je jedan od direktora falsifikovao finansijske izveštaje kojima je prikrio obaveze, a onda imamo izjavu gospodina Ilića koji kaže da je on dobio nalog da to uradi.
On kaže, ja kažem, oni kažu – to nije način na koji država radi. Neka onaj ko je to uradio snosio odgovornost ili pohvalu, ako je dobro ili loše uradio.
Da bih mogla da donesem odluku o ovome ne sme mi jedini razlog biti presecanje dužničkog čvora i tog lanca nelikvidnosti, koji evidentno postoji u putnoj privredi i koji zaista moramo da presečemo, ali ne može mi samo dobra namera i to klupko problema koje ne treba da se uvećava biti razlog da donesem odluku.
Znači, za odlučivanje o ovim garancijama morali smo da imamo izveštaj revizije. Koliko bi ona bila objektivna... Možda bismo mi opet, kao sitničavi, našli neku primedbu, a možda i ne bismo. Ako, na primer, imam izveštaj da je 2005. godine reviziju „Hemofarma“ radio „Deloitte & Touche“, dok kao predsednik Upravnog odbora u „Hemofarmu“ sedi Danko Đunić, za mene nije dovoljno obrazloženje da je on počasni predsednik „Hemofarma“, jer po međunarodnim (i kod nas usvojenim) standardima to bi se lice smatralo povezanim licem, pa bismo mi u takvu reviziju mogli da sumnjamo. Znači, možda bismo imali primedaba i na reviziju, ali ona ne bi bila motivisana nikakvim opisnim ocenama, nikakvim ličnim odnosom ili, ne daj bože, zahtevom da naškodimo političkoj konkurenciji, ne, nego isključivo argumentima.
Znate da kada neka firma treba da plaća porez a ne koristi kredite onda od revizora traži da joj uradi izveštaj o što manjim prihodima, da bi plaćala što manje poreze. Složićete se sa mnom da baš zato poreska uprava i ne koristi te revizorske izveštaje kao polaznu osnovu kada radi procenu poreskih prihoda, ali firme koje koriste kredite imaju običaj da šminkaju svoje poslovne rezultate da bi lakše došle do kredita.
Znači, moguće je da jedan takav revizorski izveštaj bude predmet naših zamerki ili primedaba, ali je, u svakom slučaju, ovde neophodan, isto kao što je bilo neophodno i da nam na uvid stavite ugovor o kreditu. Jer, ako nam dajete da ratifikujemo garanciju koja je data samo po osnovnoj ceni, bez kamate, pripadajućih troškova i ostalih propratnih troškova koji prate osnovno zaduženje, to zaista nije korektno.
Priznajem da ste izmenili rebalansom budžeta deo koji se tiče garancija, gde ste u budžetu bili predvideli 20 milijardi dinara iz kojih ćete izdati garancije za finansiranje dospelih obaveza.
Sada hoću da pitam da li nas čeka još jedna ratifikacija neke slične garancije, zato što ste u rebalansu za taj osnov, ratifikaciju dospelih obaveza Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, kao zaduženje kod naših poslovnih banaka, predvideli, pored ova dva, još jedan iznos od šezdeset miliona evra, odnosno od 5.700.000.000 dinara, pa bi ukupne garancije države trebalo da izađu na 22.325.000.000? Znači, očekujemo još jednu garanciju.
Pohvalili ste „Sosijete ženeral“ kao banku koja je dala povoljnije uslove od drugih, ali prosto ne mogu da upoređujem ako mi ne date dopunsko obaveštenje i odgovor na jedno pitanje o ove dve garancije. Garancija od sto miliona evra koja se daje za „Sosijete ženeral banku“ je ona koja će biti isplaćivana od strane Javnog preduzeća „Putevi Srbije,“ ali u evrima, nju ste predstavili povoljnijom. Druga je garancija za 75.000.000 evra, ali u dinarskoj protivvrednosti (srednji kurs Narodne banke).
Svaki građanin će me razumeti – ako kredit koji pišete da ćete izmirivati... I, ovo i nije prava garancija, to je bila moja osnovna primedba, nego jedna vrsta prinudnog garancijskog kredita.
Ako jednu vraćate u dinarima, po srednjem kursu na dan vraćanja obaveze, a ovu drugu vraćate u evrima i ako vi nemate evre, odnosno Javno preduzeće „Putevi Srbije“, nego mora da ih kupuje (a mora da ih kupuje po kupovnom kursu i taj kupovini kurs je uvek viši od srednjeg kursa), pitanje je koja je od ove dve garancije koje su nam dale poslovne banke povoljnija?
Zanima me da li ovih sto miliona evra kredita, garancije kojom se izmiruje obaveza prema Javnom preduzeću „Putevi Srbije“, odnosno putarima, na bilo koji način dotiče devizne rezerve? Kad ste rekli da je ovo povoljnije, da li ćete uzeti iz onoga što već imamo?
Verujte da moja briga nije motivisana - pitanje, pa vi odgovarate, pa nešto brinemo kao političari... Ako pročitam u poslednjem broju "Nina" da Apatinska pivara krajem maja počinje uvoz svoja dva nova brenda iz Belgije, piva, ozbiljno ću se zabrinuti, kao i svi građani, da će ono što se zove platni deficit, koji imamo u razmeni, biti opterećeno onim što je jednog trenutka bio uspeh, a to je dolazak stranog investitora, koji prestaje da proizvodi i počinje da uvozi.
Ako vraćate ovu garanciju u evrima, pa opet malo tamo štrpkate od deviznih rezervi, kako ćemo sačuvati one tri milijarde od MMF-a, da ih ne diramo, koje služe kao garancija za naše devizne rezerve i za koje treba svi da ponavljamo – kako ste smeli da se zadužite i da se iz budžeta vraća kamata za taj kredit, koji stoji kao lepa vaza u izlogu, jer on nije besplatan, nijedan kredit nije besplatan, i to nisu pare za čuvanje, čak ni kao u onoj reklami gde pare spavaju, jer to spavanje se plaća.
Zanima me kako gledate na zaduženja u kojima idu devizne rezerve, dolaze na bilo koji način u opasnost. I, ekonomska politika opet nije motivisana povećanjem našeg izvoza, što je jedina mogućnost da izađemo iz situacije u kojoj se nalazimo.
Znači, ove dve garancije pokazuju da država već dugo vremena... I, nije to na teret aktuelnom ministru; naprotiv, on će pobrati rezultate, s pravom, zbog toga što se potrudio da ovo stavi na dnevni red. Ne ide njemu na teret to što su osam godina stavljani pod tepih dugovi koji postoje, pokušaj da se osnivanjem drugog preduzeća dugovi ostave na starom, a da novo krene da funkcioniše, već ide na teret neodgovornoj državnoj vlasti, kojoj postavljam pitanje, za koje se čudim da su ga moje kolege preskočile – šta je sa onim što zovemo drumskom mafijom i tokovima naplaćenih putarina koje nisu ušle u kasu preduzeća kojem mi sada dajemo garanciju i vraćamo dugove umesto njega, a to je njegov osnovni prihod?
Da li u jednom delu (da ima revizije, možda bismo to znali) ovih 29 milijardi duga, ili 20, za koje sada garantujemo, i koliko, ne da li ima, ima sigurno, nego koliko je para trenutno na sudu u istražnom postupku?
Volela bih da znam u kojoj je fazi sudskog postupka i nekog zakonitog postupka; država se zadužuje, budžet treba ovo da namiri, da plaća, nije beskamatno, ima 4% marže, pa euribor jednomesečni itd, a sudski postupak za ono što je osnovni prihod ovog preduzeća stoji.
Da li su zaista izvršeni radovi i u kojoj meri? Koliko su cene po kojima je rađeno zaista bile realne? Da li su preduzeća koja su porasla iz ovih poslova porasla zato što su imala veliki obrt, bila vredna, radila tri smene, imala veliku produktivnost, ili se mnogo njih, poput slepih putnika, ukrcalo u vagon koji se zove sticanje profita na račun javnih poslova čije se ugovaranje, plaćanje, uzimanje na kredit i danas vraćanje kredita krije od onih koji moraju na kraju da ga vraćaju? Za mene je ovo osnovno pitanje.
To što je bankarska garancija koju mi kao država dajemo prema komercijalnim bankama potpuno drugačija i deluje kao kredit, to je pravno pitanje.
Ono što je suštinsko pitanje jeste da li će borba protiv korupcije i kriminala dobiti konkretne razmene ili će ostati na promeni zakona, promeni forme agencija i saveta koji se njom bave, kao deo medijske promocije onih koji su za to zaduženi, ali će samo oni koji time treba da se bave i mi koji na to treba da ukazujemo i da vraćamo ovakve ratifikacije dok nam se ne dostavi takav izveštaj... ili ćemo zaista kao jedna odgovorna država reći – nećemo ono što je predmet kriminala, dajte da se pozovemo na slovenačko iskustvo?
Znate da je gospodin Janković, koji nam je poznat po tome što je preduzeću "Delta" dao, pa osporio izvesnu lokaciju za gradnju trgovinskog centra, bio umešan u skandal obezbeđenja objekata sa firmom čije je poreklo ovde. Kada je u javnosti taj skandal dospeo pred one relevantne institucije, znači, pritisak javnosti, njihov sud i njihovo zakonodavstvo rešilo je problem tako da je gospodin Janković avans, dat firmi za zaštitu objekata, koji se pokazao štetnim i moguće kriminalnim, vratio i nije više predmet krivičnog istraživanja.
Zašto tu Vlada nije nešto uradila? Zašto mi ovde, koji dobijamo raznorazne zakone kao inovativne, prve, nesvakidašnje, najbolje itd., nismo dobili jedan takav zakon koji bi makar i jedan dinar nepravedno odlivenog novca vratio tamo gde mu je mesto? Možda bi ova garancija danas bila manje teška, finansijski. Možda nisu svi ljudi koji su uzeli, za koje postoje dokazi, potrošili svoj novac, možda su nešto i zakopali negde. Nalazimo se u situaciji da zaista svaki dinar ovoj državi mnogo znači.
Nijednog trenutka ovo ne koristim kao predmet za karikiranje vrednosti u ovo teško vreme, nego zaista postoji tuđa praksa na koju možemo da se ugledamo, i kad se borimo za odgovorniju državu i kad se trudimo da budemo odgovorni poslanici i kad se trudimo da budemo odgovorni ministri.
Ono što želim da dodam o ovome... Ne ko je kriv, znamo ko je kriv, ali ne možemo da kažemo ko je koliko kriv; kriva je i država a krivi su i putari, ali iznad svega i najviše država, koja nam nije dostavila izveštaj o tome, koja je omogućila da se prikriju stvarni izveštaji o tome šta su dugovi, a šta nisu, šta su odliveni rashodi. Da imamo reviziju, ne bismo imali taj problem; time se urušava i budžetska inspekcija, i revizija i autoritet države, koja je o tome morala da vodi računa.
Zaista nije u redu da nam ne dostavljate osnovne ugovore o kreditu, da ga imamo samo u usmenom izveštaju, jer nismo sigurni da znamo šta danas garantujemo. Iznad svega, ne znamo pod kojim uslovima će ova garancija pasti na teret države. U ovom vašem izveštaju, i usmenom i onome što ste nam dostavili kao materijal, a moram reći da je materijal dostavljen 29, znači, u petak, niste nam dostavili pod kojim uslovima ove garancije padaju na teret.
Ako mislite da je neratifikovanje ugovora od tri milijarde sa MMF-om dovoljan signal da posle nama ovde može sve da se podnese bez prateće dokumentacije, vi to možete, snaga 126 glasova dozvoljava, ali mislim da to nije dobra praksa. Verujte mi, da nije obaveze prema putarima, i tog lanca nelikvidnosti i obaveze da ljudi koji teško rade prime na kraju svoje plate, lično bih glasala da se ova dva zakona skinu sa dnevnog reda.

To što mi danas raspravljamo ponovo o Zakonu o porezu na dohodak građana govori o tome da se moć za odlučivanje o ovim poreskim propisima nalazi van institucija, ako ne potpuno, a ono u jednom dobrom delu, zaista se nalazi van ove institucije, jer sva upozorenja prilikom donošenja ovog zakona, u smislu ukazivanja na nepotrebno izjednačavanje u obavezama građana na višem nivou kao nepodnošljivo, u smislu poreskog opterećenja, nisu naišla na odobravanje od strane onih koji su o tome odlučivali – Vlade, Ministarstva finansija.
Ali, zato je pritisak nekih grupa van Skupštine Republike Srbije urodio plodom i doveo do toga da u roku od dve nedelje Vlada dostavi pokajnički promene i primora gospođu ministra, meni nije nimalo drago, da ona to ponovno razmatranje zakona obrazlaže svojom svešću i naukom, da ne treba činiti nagle promene i da ona zaista ne sumnja u svoje dobre motive i dobar pravac promena.
To se u našem srpskom jeziku zove eufemizam za izražavanje greške. Uopšte nije strašno pogrešiti i pogrešno odmeriti, pa grešku ispraviti.
Strašno je ne čuti upozorenja onih koje je narod ovde poslao da vas na to upozore na vreme, da to ne uvažite, a da onda na pritiske sa neke druge strane reagujete tako da ponovo pred te iste poslanike izlazite sa zakonom kojim te stope uglavnom vraćate na raniji nivo.
Ne pripadam opoziciji koja ima naviku da se protivi svemu što dolazi sa druge strane, ali mi zaista smeta ako primedbu konstruktivne opozicije, kakva je Srpska napredna stranka, doživite tako da ona kod vas odmah rađa nagon samoodbrane i nagon opstanka, kao da mi kritikom ugrožavamo vaš položaj.
Pošto su svi ovi poreski propisi na neki način, na najdirektniji način i na indirektni način, vezani za potrebu da se prilagodimo onome što se zove stvarnost, mogućnost da finansiramo svoje troškove i da u okviru te mogućnosti dolazi i ovaj uzeti kredit MMF-a, zaista ću, pre nego kažem koju reč o zakonu, da iskoristim priliku i da pitam – nisam neki vrsni poznavalac Ustava, ali ako mi kažete da Narodna skupština nije mesto gde bi trebalo ratifikovati taj ugovor o kreditu od tri milijarde evra, zaista se pitam, a šta u ovoj državi jeste viša instanca?
Ko to ima više vlasti, moći, odnosno ko je vama kao Vladi bolji zaklon od problema i ko vam je bolje opravdanje pred narodom?
Nije mi bilo teško da od vašeg poslednjeg izlaganja pogledam Ustav, tu knjigu koja govori o vašim i našim pravima i obavezama. Upoređujući nadležnosti Skupštine i nadležnosti Vlade, videla sam da je ipak moguće mesto za ratifikaciju tog ugovora ovde.
Nadležnosti Vlade su da utvrđuje i vodi politiku, izvršava zakone, predlaže Narodnoj skupštini zakone, usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši druge poslove utvrđene Ustavom i zakonom. Pre nje, dato i hronološki u nekim članovima Ustava ispred, u nadležnostima Narodne skupštine, pod tačkom 4. piše da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja.
Pitam, da li postoji neki zakon gde je predviđeno uzimanje kredita za tu vrstu makroekonomske stabilnosti, a da Narodna skupština nije navedena kao organ koji to treba da potvrdi?
Prošle nedelje smo, u okviru 38 ratifikacija, ratifikovali prvu trećinu jednog kredita od pedeset miliona dolara za makroekonomsku stabilnost, gde, iznela sam primedbe, ima uslova po kojima smo zaslužili i šta se od nas želi postići. Posebno sam napomenula da se od nas očekuje smanjenje učešća državnog, javnog u bankarstvu, osiguranju itd., što smo videli da nije donelo dobre efekte.
O nekih pedeset miliona dolara, kao trećini kredita koji ćemo dobiti, ovde smo razgovarali, iako u kratkom vremenu, ali Skupština je bila ta koja je trebalo to da ratifikuje, a za tri milijarde evra Vlada je (koja, inače, može manje, ne samo da radi druge poslove, nego može manje od Skupštine), pretpostavljam, potpisala taj ugovor sa Međunarodnim monetarnim fondom. Ili ćete mi, kao što se često branite pa imate običaj da kažete da je Narodna banka, zato što je to za očuvanje deviznih rezervi, iznad Vlade, Skupštine, koja inače kontroliše Narodnu banku, bila u stanju odgovornosti, moći, u kapacitetu da to uradi, čak i da mi pokažete taj papir? Ne verujem da ga ima.
Kakvo je obrazloženje kad kažete – ali, nijedna zemlja nije ratifikovala takav sporazum? Odbrana „nijedna zemlja“ ili „sve zemlje“ je prosto nedostatak argumenata, odnosno nemoć nekog ko mi daje odgovor. Šta to znači „svi rade tako“ ili „niko ne radi“? Originalna zemlja, originalna kriza, originalna rešenja.
Zar vam je nepotrebna Skupština? Zar je Skupština i posao poslanika samo tema za žutu štampu, za osudu broja poslanika, za neefikasan rad, za visoke troškove, ili se i mi svojim skromnim znanjem i željom da doprinesemo zaista možemo kvalifikovati kao partner i Vladi i svima ostalima kojima je stalo do dobrobiti ove zemlje?
Sve vreme tvrdim da konkurencija na koju nas upućujete rasipa resurse. Konkurencija u fiksnoj telefoniji je očigledno nepotrebna, jer nema toga ko bi uložio toliko sredstava da konkuriše u fiksnoj. Konkurencija u bankarstvu, do čega je dovela? Znate iz evropskih iskustava – kažnjene su svojevremeno evropske banke zbog kartelskog dogovora oko cena depozita i cena kredita, jer njih konkurencija nije uputila da snize kamate na kredite i povećavaju kamate na depozite, već su brinule o svom profitu.
U Skupštini je dovedeno do bespotrebne konkurencije poslovnog sistema i stručnih službi i poslanika, rasipanje energije na međusobno dokazivanje da li nama treba skupštinski budžet ili ćete nam vi, kao izvršni organ, udeljivati za normalan rad, kao izvršna grana vlasti, sa kojom smo makar ravnopravni, a kamoli da nam je dopušteno da je kontrolišemo.
Saradnja je ono što ne troši prirodne resurse, što nameće kriterijume za najveće doprinose i bolji rad u svim oblastima.
Ne vidim razloga da nam kao Skupštini suprotstavljate sebe. Kada to ne prođe po Ustavu i merilima, onda je to Narodna banka. Iza nezavisnosti Narodne banke se krije nezavisnost nezamisliva, meni neshvatljiva, mnogim ekonomistima neshvatljiva, nezavisnost od interesa boljeg života građana, ekonomske politike, standarda i svega ostalog.
Čak smo u ovim zakonima o statistici skinutim sa dnevnog reda imali slučaj da Narodna banka može da nameće posebne standarde mimo međunarodnih, što je, dopustićete, nečuveno, da Narodna banka može svoja istraživanja da čuva i da ih ne da vama kao Vladi kada radite, donosite strategije i posebne mere, nego mora posebno da se traži mišljenje i odobrenje!
Ne postoji u ovoj zemlji nijedna grupa, nijedan čovek, koja može da se na takav način učini nezavisnom, a da je izdržava budžet. Znate koliko smo gubitaka imali zbog pogrešne politike te Narodne banke u 2006. i 2007. godini, kada je gotovo potpuno poništila kapital kojim raspolaže. Kome ta Narodna banka podnosi izveštaj? Ovoj skupštini. Sa kim trguje hartijama od vrednosti? Kome daje odobrenje za trgovinu sa hartijama od vrednosti? Je l' ona ima veze sa našom vladom ili nema? Ne možete mi reći da je Narodna banka nezavisna, ako je ona deo sistema države Srbije. Ne može se potpisivanjem ugovora sa Međunarodnim monetarnim fondom izvlačiti mimo očiju i interesa građana Srbije, pa sve vreme predstavljati nečim što će nas izvući iz krize.
Rekla sam na prošlom zasedanju, u vezi sa tim kreditom za makroekonomsku pomoć, više je u tim uslovima za dobijanje para i ciljevima koje treba da postignemo napisano o ekonomskoj politici ove države, nego u Memorandumu o budžetu, nego u svim dokumentima i obrazloženjima koja ste nam dostavili.
Moje primedbe možete da čujete ili ne čujete, ova će rasprava proći. Niko ne čita stenograme, a ja neću ponavljati i o tome više govoriti.
Upozoravam vas da se tu nalazi seme nesporazuma i problema, koje ću definisati na najjednostavniji način. Ljudi koji sede u Vladi, u nebrojenim agencijama, a osnivamo sve jednu do druge (kada donosimo nov zakon o poljoprivrednom zemljištu, o bezbednosti saobraćaja itd), svoju stručnost i svoje znanje dokazuju na jedan jedini način – životom građana i onim što oni imaju u novčaniku da žive pristojno i da mogu da se osećaju dostojnim da ih nedostatak novca ne unižava i da za njih ljudska prava ne budu šuplja priča.
Ovo o čemu govorim nije ni demagogija, ni načelna priča, jer svaki od ovih vaših zakona se poziva na „tako svi rade“, međunarodno iskustvo. Ali, ne živimo kao svi. To što primenjujemo mere koje primenjuju drugi trebalo bi da ima za normalnu posledicu i da živimo kao drugi, da imamo takav standard, takvu zaposlenost, takve puteve.
Mi hoćemo iste rezultate ako već živimo pod istim uslovima. Ako tog raskoraka ima, tako vidnog, očigledno je da postoji problem. Problem postoji u tome što ste pokušali da nas izjednačite u nemoći; odnosno, vaša obrazloženja kada smo radili Zakon o porezu na dohodak građana bila su da nas treba izjednačiti u poreskim obavezama i da ta opterećenja sa svim drugim vrstama prihoda za fizička lica takođe treba da budu jednaka. Onda sam rekla, i sada ponavljam, ne treba nama izjednačavanje u poreskom opterećenju, ne treba nama izjednačavanje koje se zove – ne, nećete nam, rekli ste, odbiti to da treba da bude poreskog ujednačavanja. To su osnovni postulati poreske politike, ali ima još jedan – ne treba bez nužde uznemiravati poreske obveznike i menjati poreske propise. Složićete se, takođe jedan od osnovnih postulata.
Da li u obrazloženju ovog zakona koji nam dostavljate stoji procena efekata, ne koliko košta primena zakona, nego procena efekata poreskih izmena koje donosite? Da je takva procena postojala, ne bi se oni koji su vas naterali da ponovo dođete sa ovim predlogom zakona mogli pozivati na nedostatak javne rasprave i na to da će proisteći štetne posledice ako se ovaj zakon ne promeni.
Mnoge moje kolege su govorile o detaljima ovog zakona, ja neću da ih ponavljam, ali vas molim, nemojte da forma obrazlaganja zakona bude šuplja ljuštura u kojoj ne stoji nijedan podatak. Treba sredstava ili ne treba? Ne. Koji su efekti primene, s obzirom na to da postoji toliko i toliko obveznika u oblasti kulture, vajarstva, onih koji na osnovu autorskih honorara zarađuju svoj hleb? Ovo opterećenje će dovesti do efekata smanjenja njihovih prihoda, a budžet će napuniti, koliko? To je pitanje kojim ću da završim – koliko će budžet biti oštećen zbog toga što ste rebalans radili sa procenom ovih prihoda, a sada ih smanjujemo?
Da li možemo da podržimo vaš zakon, znajući da je onda efekat bio iks dinara, a sada će biti ipsilon? Oprostite, ovo je ipak budžet i ovde ne samo procenti, već i neke brojke koje proističu iz tih procenata treba da nas opredele za ili protiv vašeg zakona. Jer, gospođo ministre, i vi i svi mi ovde postojimo da iza ovih cifara, iza ovih brojeva vidimo žive ljude kojima ovi zakoni menjaju život i trebalo bi da ga čine boljim, a ne gorim.
U to ime vas molim da mnogo odgovornije dolazite pred nas sa ovim zakonom, jer mi nismo ovde da vam dajemo primedbe zbog kojih ćete se vi osećati ugroženim na političkim funkcijama, na ministarskim mestima; naš i vaš zajednički zadatak je, iako smo u različitim političkim strankama, da sarađujući, svako na svojim pozicijama, doprinoseći onim što zna i može, uradimo za ove građane nešto bolje. Pomozite nam, pomoći ćemo vam.

Trudiću se da budem baš kratka. Gospođo Diana, ne može se baš sve objašnjavati metodologijom. Ko će vraćati kredit MMF i iz čijih će se prihoda platiti kamate koje postoje na taj kredit, ili zbog čijeg smo činjenja, sa posledicama čije ekonomske politike, došli u situaciju da čuvamo devizne rezerve?
Da vam samo kažem da metodologija ne opravdava sve. Ako je privatni dug kroz border kredite, prekogranične kredite, briga privatnika za koje država ne garantuje, zašto je država morala u državnoj delegaciji da sačinjava bečki dogovor i moli refinansiranje i odlaganje tih kredita? Ljudi koji rade u preduzećima koja su koristila privatne kredite su oni koji plaćaju porez ovoj državi i ta uzročno-posledična veza je naš život. Ne može metodologija da odbrani nezainteresovanost kad stignu obaveze, a polaganje prava na samostalno odlučivanje državi kada se zadužuje u ime građana, jer ni Narodna banka ne ostvaruje prihode, naprotiv, stvarala je rashode, a ove kamate će takođe ići po džepu svakog od nas, i vas pojedinačno.

Podnela sam amandman na član 4. Predloga zakona, gde se reči "1. januara 2010. godine" zamenjuju rečima "30. juna 2009. godine".
Amandman sam podnela da bih, u stvari, ukazala na neozbiljnost Vlade, koja je propustila zakonski rok da reguliše naknadu troškova zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, odnosno u Ministarstvu, a za vreme rada u tim predstavništvima.
Mene zaista zanima kakva je sudbina zaposlenih, zbog toga što su zaboravljeni u Zakonu o budžetu i nisu mogli da se leče na predviđen način. I ne samo to. Govorimo o jednom zakonu koji nam je u predlaganju bukvalno oćutan, zato što nije imao nikakvu uvodnu reč. U završnoj reči nam je ministar rekao da su imali nekih tehničkih problema i nemogućnost da se snađu, odnosno rekao je da nisu mogli da izađu na kraj sa budžetom.
U stvari, hoću da kažem da je ovaj zakon pokušaj da se prikriju već učinjene greške, a to je to što su zaboravljeni troškovi zaposlenih u Ministarstvu, koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, u slučaju da se razbole i, takođe, pokušaj da se ovim zakonom napravi nova velika greška, a to je da se stvara partijska diplomatija, odnosno da se na teret budžeta Republike Srbije, koji se puni prihodima svih građana, finansira partijska struktura koja će, ovde lepo i piše, četiri godine biti zaposlena u tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Ono što je za brigu svih građana, a i mene, jeste sledeće. Da li je moguće da u obrazloženju prilikom usvajanja ovog zakona stoji odredba da su zaboravljeni da se obuhvate budžetom ovi troškovi? Ministar je rekao doslovce da je reč o zaboravljenim troškovima, a u obrazloženju se pokušalo reći da je neophodno odložiti početak primene zato što je 2009. u toku itd. Da li je moguće da prilikom planiranja budžeta, koji prolazi više instanci, više krugova, da prilikom kontrole predloga koji dolazi u Vladu, bude zaboravljen jedan ovako važan trošak, odnosno budu zaboravljeni ljudi za koje je ovakav trošak bilo neophodno predvideti?
Ako su građani zaboravili, podsetiću ih da je 2007. godine jedna vlada u sličnom sastavu zaboravila bila da u budžetu predvidi deo troškova kojima se pomaže ukupan fond za davanje stambenih kredita. Da je ova vlada, po sopstvenom priznanju, bila zaboravila onu dobru volju da SSP jednostrano primenjuje, pa smo mi čekali i, bogami, zakasnelo raspravljali o predlogu budžeta za ovu godinu jer tako značajna suma sredstava, koja je blizu 250 miliona evra, kada se zaboravi, zaista napravi krupnu zbrku.
Koliko vredi vlada koja zaboravlja ljude i koja zaboravlja cifre od npr. 250 miliona evra? Koliko košta vlada koja ovo zaboravlja? Mnogo, i previše.
Ako smo mi upravo usvojili jedan od zakona o poljoprivrednom zemljištu, pa svaki od zakona prati neka nova agencija, ovde je reč o Upravi za poljoprivredu, gde se lepo kaže da će deset miliona dinara biti potrebno da se ta uprava ustanovi, da se u njoj zaposli novih 20 ljudi, pa njima treba obezbediti neka sredstva za kancelarije, literaturu, sve ostale prateće usluge, opremu, plate itd., pitam se kako je moguće da u ovom obrazloženju napišete da se ispravlja moguća šteta što niste predvideli troškove za lečenje ljudi koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a napišete da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna finansijska sredstva.
Da li vi dovodite u pitanje našu zdravu pamet i mogućnost da čitamo ovu dokumentaciju? Da li ovde treba da podrazumevamo da neće biti finansijskih sredstava u ovoj godini? Ovo nije zakon koji će važiti samo u jednoj godini.
Da li ovaj zakon ne podrazumeva potrebna finansijska sredstva uopšte ili samo u ovoj godini? Ili ćete ljudima zabraniti da se razbole i da nam stvore te troškove?
Ili, ovo obrazloženje jeste suvišno trošenje papira, ako u jednom od stavova, gde pišete objašnjenja pojedinačnih rešenja, stoji sledeća prostoproširena rečenica: "Imajući u vidu da se Predlog zakona razmatra i donosi u 2009. godini, članom 6. je predviđeno da se odredba člana 54'', a to je ta odredba koja govori o pravu na naknadu troškova tih ljudi koji rade u DKP, ''počne primenjivati od 1. januara 2010. godine". Znači, predviđeno je da se ova odredba primenjuje od 1. januara 2010. godine.
I sad stoje suvišne, besmislene, čudne reči – ''kao i da ta odredba stupa na snagu 1. januara 2009. godine''. Koja je razlika između ''stupanja na snagu'' i ''počne primenjivati'', kad u članu 54. stav 1, zbog koga se ovo sve radi, nema razlike između ostvarivanja prava na naknadu troškova i samu naknadu troškova?
Da li vi mislite da mi ovo uopšte ne čitamo ili mislite da ovo ide jedno s drugim ako, kaže, ne trebaju vam nikakvi troškovi za sprovođenje zakona, zakon stupa na snagu 1. januara 2009. godine, a to stupanje podrazumeva da ćemo obezbediti da se ljudi koji tamo rade leče?
Ovim amandmanom sam htela da vam pokažem koliko ste površni, neodgovorni, neozbiljni i ne onako kako ste uvažili ovu skupštinu i ove ljude, ne želeći da nam, apsolutno, obrazlažete uvodnom reči šta ovaj zakon u stvari znači, koje ste ciljeve želeli da postignete.
Mene zanima kako ćete odredbu koju ćete primenjivati, jer ovaj moj amandman nećete usvojiti, uopšte moći da primenjujete ako ste napisali da će zakon početi da važi od 1. januara, u ovom delu, 2010. godine i još nas uveravate da ćete time, takođe, čitam odredbu iz obrazloženja, sprečiti da se načine štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova.
Zaista bih volela da u završnoj reči, gospodine ministre, vi ili bilo ko ko se u tom trenutku rasprave nađe pred poslanicima kao odgovoran, obrazložite šta ovo u stvari znači. Možda je ona budžetska rezerva, ona odredba Zakona o budžetu, gde ste vrlo lepo i ležerno predvideli da za vas postoji jedan mali lepi crni fond, iz kojeg možete sve ono što ne želite da javnost čuje, a da mi poslanici obrazložimo, pa da se ne nađe kao pozicija u budžetu, u stvari, isfinansirate iz te budžetske rezerve.
Vi ćete objaviti u "Službenom glasniku" za šta je ona namenjena i za šta će ići, ali koliko ljudi ima priliku da uopšte vidi "Službeni glasnik" u kojem ćete vi to objaviti? A branićete se da postoji javnost, da se novac budžetskih korisnika troši transparentno.
Koliko ljudi uopšte dobija tu službenu literaturu u kojoj bi, kao svesni glasači i građani koji žele da vide koliko ih košta država koju plaćaju, mogli da procene da li ćete ove troškove, za koje ćete skromno reći da ne postoje ovim predlogom zakona, u stvari, morati da isfinansirate, na primer, iz budžetske rezerve?
Mene je zaista sramota da treba da postavim ovoliko pitanja na ono što vi zovete dobrom namerom i ispravljanjem grešaka. Ko radi, taj i greši, ali onaj ko ozbiljno radi, ne sme da izlazi prečesto sa ovakvim greškama.
Od onog ko vodi državu mi ne očekujemo naročit uspeh, kad je vodite vi, ali očekujemo minimum odgovornosti i pažnje, a to ovaj zakon, pogotovu član 4, na koji sam ja podnela amandman, apsolutno ne dokazuje. Hvala.