Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6979">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

Član 20. ovog zakona reguliše angažovanje revizora u postupku pregleda knjiga koje ima Fond za razvoj.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničkog kluba SNS - Napred Srbijo je da Fond angažuje spoljnog revizora ne samo sa liste međunarodno priznatih revizora, već da angažuje spoljnog, ali i domaćeg revizora sa liste revizora čiji izveštaji nisu bili osporeni u sudskim postupcima prethodnih pet godina.
Da li vam uopšte treba obrazloženje za ovaj amandman? Kada biste imali na uvid iz Agencije za privredne registre finansijske izveštaje tih stranih priznatih revizora koje promovišete ovde, videli biste koliko se ovde malo, prosto da se ražalite na njima, ostvari prihoda i prikaže u poslovnim knjigama. Kada ih uporedite sa poslovnim knjigama poslovnih revizora, vi se prosto iznenadite, kao ekonomista, kako ti mali domaći revizori, koji nemaju osporene revizorske izveštaje u sudskim postupcima ili, ne daj bože, raskinutim privatizacionim ugovorima prikazuju veliku dobit u odnosu na sve ostale dobiti u bilo kojoj vrsti usluga, konsultantskih i bilo kojih drugih koje su trenutno moderne i aktuelne.
Srpskim jezikom rečeno, mi stranim revizorima omogućavamo da izuzetno dobro zarade, da to ne prikažu kao dobit i da na to ne plate porez ovoj državi, o kojoj navodno brinemo svi; vi navodno, a mi iz opozicije, makar za sebe odgovorno tvrdim, zaista realno i na način da se to u zakonu može primeniti.
Znači, zaista vas molim da se da prilika domaćim revizorima koji se nisu obrukali neprofesionalnošću. Dozvolite da učestvuju u reviziji izveštaja Fonda, za šta ću vam dati jedan ključan argument. Primedbu na poslovne knjige čiju je reviziju vršio strani revizor iznela je čak i jedna od poslanica opozicione partije, a bila je sledeća: postoji jedan kapital, neki neimenovani, čija se revalorizacija ne vrši.
Međunarodni računovodstveni standardi, koji su jedni bukvar za strane revizore, ne poznaju termin "društvena svojina" i oni su, ne poznajući društvenu svojinu, dali nalog Fondu za razvoj da zaustavi revalorizaciju te vrste svojine, da bi kasnije to izneli kao primedbu i da bi mogli neke ograničavajuće uslove Fondu da donose, određuju itd.
Znači, u reviziji knjiga Fonda učešće bi morao da uzme neko ko poznaje ne samo našu istoriju, nego i našu ekonomiju i naše knjigovodstvo. Zaista bih molila da još jednom razmislite o usvajanju ovog amandmana.
Članom 27. je predviđeno da članovima nadzornog odbora Fonda prestaje mandat danom stupanja na snagu ovog zakona.
Amandmanom koji sam podnela na ovaj član bukvalno sam postavila pitanje Vladi – zašto svi organi nastavljaju da postoje, samo se ukida nadzorni odbor¬?
Nadzorni odbor bi morao da obavi svoju funkciju, pogotovo u tom prelaznom periodu dok se Garancijski fond ne pripoji Fondu za razvoj, i da napravi ono čega nema, a neophodno je: popis obaveza, imovine, sredstava sa kojim Garancijski fond prelazi u Fond za razvoj, sa ljudima, njihovim učinkom i uspehom, a ne testovima koji će odlučivati o tome ko će nastaviti da radi.
Zamislite čuda, Vlada u svom obrazloženju kaže – uvodi se interna revizija i šta će nam sada nadzorni odbor kada će interna revizija da radi te poslove, pa da se to ne preklapa.
Za one koji su zaboravili, pre nedelju dana smo pričali ovde da ukidamo onaj fond SMEKA, koji se takođe bavi nekim spoljnotrgovinskim poslovima, zato što imamo agenciju koja se bavi osiguranjem tih poslova, a tri godine te dve organizacije postoje uporedo.
Tri godine nije smetalo preklapanje, dupliranje, a sada ovde moramo odmah da ukinemo nadzorni odbor, koliko danas.
Gospodo, upozoravam vas, 1996. godine smo u ovom domu, u maloj sali onog drugog doma, ukinuli reviziju završnih računa zato što je neko želeo da ukine Službu društvenog knjigovodstva, i to zato što ona nigde nije poznata kao takva, pa platni promet treba preneti u banke, da bi nekoliko dana kasnije neko, a danas znamo i ko, dobio najrašireniju mrežu filijala Službe društvenog knjigovodstva, gotovo bez naknade, najobučenije ljude, takođe znamo ko, strane banke i one koje su se lažno predstavljale domaćim, poput Nacionalne štedioce, uzele su najkvalitetniji softver, gde ste mogli da vidite i ko pere novac i ko vrši neovlašćeno plaćanje i ko podiže gotovinu i mogli ste da kontrolišete apsolutno sve tokove novca.
Kada sam se tada kao poslanik bunila zašto se ukida Služba društvenog knjigovodstva, odnosno revizija koju radi kao služba, rekli su – ukinuće se, a mi ćemo uvesti reviziju završnih računa države. Od onda do danas mi imamo tek od 2005. godine, znači, tek posle 7-8 godina, donet Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji, koja još uvek, u 2009. godini, nema urađen nijedan završni račun ove države.
Nemojte nas sa "majke mi" uveravati da ćete raditi posao koji mora da se uradi danas. Sa "majke mi" i obećanjem "dođem ti" bile su i besplatne akcije, i dolazak "Fijata", i bolji standard, i veći broj zaposlenih i previše toga.
Molim vas da uz obećanje onog što će tek da se desi i ustanovi ne ukidate obavezu države da upravlja javnim sredstvima na zakonit način, a nadzorni odbor je to imao, makar u opisu poslova.
Apelujem na vas da neodgovornost, koju promovišete ovakvim načinom gubljenja kontrole, nedefinisanjem kriterijuma za primanje odnosno otpuštanje ljudi, prekinete, kao i da se ponašate kao neko ko izbore dobija bez obzira na to šta i kako radi.
Nije pitanje ove države da li ćete dobiti ili izgubiti izbore, pitanje života ovih građana je šta će se ostaviti u nasleđe onom ko bude nastavio da vrši ovu vlast. U to ime vas molim da ovaj amandman SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo prihvatite.
Imam pitanje za prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika, gospodina Ivicu Dačića, jedno jedino pitanje, koje mnogo govori o ponašanju Vlade, koja jedno priča, a drugo radi.
Pitanje je – zašto je potpredsednik Vlade Ivica Dačić potpisao rešenje o imenovanju dva člana Upravnog odbora Fonda za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova, koji mi na ovoj sednici ukidamo, o čemu smo u načelu već raspravili? Naime, pod tačkom 21. dnevnog reda sednice koja je počela 30. marta, imamo temu – ukidanje Fonda za osiguranje spoljnotrgovinskih poslova. Čemu služi Upravni odbor Fonda, koji je u načelnoj raspravi već ukinut, a koji je trebalo da bude ukinut još pre tri godine, zato što se njegovi poslovi dupliraju u Agenciji koja osigurava izvozne poslove?
Da li objašnjenje leži u podmetanju, bez izvinjenja na izrazu, gospodina Dinkića, čija su dva zaposlena u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja imenovana za članove Upravnog odbora. Reč je o Draganu Matoviću, diplomiranom pravniku, i Dušanu Vučkoviću, takođe, diplomiranom pravniku u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. U „Službenom glasniku“ broj 26, koji je odštampan 14. aprila, pre nedelju dana, objavljena je Odluka o njihovom imenovanju, a istovremeno je razrešen gospodin Milan Krkobabić.
U trenutku kada se preti otpuštanjem velikom broju zaposlenih u državnoj upravi, kada raspravljamo o rebalansu i pratećim zakonima koji treba da uštede, ovo je zaista neverovatna informacija. Dinkić svoje kadrove zaposlene u Ministarstvu želi da obezbedi na način koji nije dostojan ozbiljne Vlade u krizi.
Pošto mi član 235. omogućava da dam jedno obaveštenje, ovo je bilo pitanje, obaveštavam građane da je neophodno da one prazne papire u sveskama za nabavku, koji sada ostaju goli, koriste za beleženja ovakvih postupaka Vlade, jer se mnogo toga nakuplja, a ne dajte da se zaboravi, jer u ovakvo krizno vreme ovo je nedopustivo ponašanje.
Govoriću u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo u načelu o zakonu koji reguliše pitanja zapošljavanja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti, a koleginica Ljilja Miladinović će govoriti o sledećem zakonu.
Počeću jednim osnovnim pitanjem kojim i inače počinjem raspravu o svakom zakonu, a to je – šta nam se prikazuje da će biti efekti ovoga zakona, a šta se u stvari njime želelo postići?
Da zainteresujem slušaoce za ono o čemu ću govoriti, počeću od strane 24, obrazloženja samog zakona, gde se kaže da je cilj donošenja zakona koji treba da reguliše pitanja nezaposlenih za slučaj kada ne rade, unapređenje kvaliteta planiranja i sprovođenja aktivne politike zapošljavanja kroz institucionalizaciju nacionalnog akcionog plana itd, gde se pod tačkom 3. navodi da će se ostvariti uštede od najmanje milijardu i petsto miliona dinara na godišnjem nivou za obaveze po osnovu novčane naknade za nezaposlenost.
Taj isti efekat koji planira uštedu od milijardu i petsto miliona se u sledećem delu na istoj strani obrazloženja, na koga će i kako najverovatnije uticati rešenja u zakonu, ovako objašnjava: za kategoriju nezaposlenih korisnika novčane naknade koji čine manje od 10% ukupno registrovanih nezaposlenih, to je blago smanjenje finansijskih parametara naknade, i biće kompenzovano naglašenijim, privilegovanim pristupom aktivnim merama zapošljavanja, uvođenjem posebnog podsticaja za nalaženje posla pre isteka prava na novčanu nadoknadu, kao i smanjenjem i uklanjanjem kašnjenja u isplati naknade, što će im obezbediti stabilnost i blagovremenost prihoda tokom trajanja nezaposlenosti.
Kao neko ko je u svojoj porodici imao prilike da ima nezaposlene na tržištu rada, imala sam to "zadovoljstvo" da osetim i svu aktivnu politiku zapošljavanja, i sva kašnjenja u isplatama naknade, i svu pomoć koju država nudi nezaposlenima.
Postavljam osnovno pitanje koje mi daje pravo onoga ko je osetio mere ove službe pod ovakvim upravljanjem, a i nekoga ko je u prilici da umesto mnogih ovde javno pita – da li ovaj zakon razdvaja svojim rešenjima dve osnovne kategorije onih koji se vode kao nezaposleni, onih koji se slučajno nađu kao privremeno nezaposleni, kojima društvo, odnosno država pomaže tako što im daje određenu naknadu za to i onih koji su odlučili da ne rade?
Da li ovaj zakon razdvaja one koje nikakav fizički nedostatak, starosna dob ili bilo koje drugo objektivno ograničenje tretira nezaposlenim, od onih kojima nije nimalo prijatno što primaju ''socijalnu naknadu" za tu privremenu nezaposlenost koja treba da im omogući da prožive i koje ne treba da se stide, jer to ne daje njima nijedan državni činovnik iz svog privatnog džepa nego društvo obezbeđuje naknadu za to i taj osećaj da se osećaju krivim ili neprijatno što im država čini, pitam – da li je ovakvim rešenjima nadoknađen? I daje mi odgovor – ne, nije. Osnovno rešenje ovog zakona je da se smanjuje vreme u kojem se prima ta nadoknada i da se smanjuje iznos te naknade.
Odmah ću reći da mi kao društvo moramo svojoj ekonomskoj snazi da primerimo i naknade koje plaćamo nezaposlenima i ne mogu da kažem treba onima koji žele da rade, a za to im nije pružena prilika, odnosno nije im ponuđen dovoljan broj radnih mesta, da damo sve, a da oni sede i čekaju, ne preduzimajući nikakve korake da posao nađu. Ne, niti to treba, niti mi imamo ekonomsku snagu za to.
Odgovorno tvrdim da rešenja koja su u ovom zakonu data, nisu ni imala nameru da nađu pravu meru pomoći države koja je u ovakvoj situaciji, onima koji trenutno nemaju posla. Zašto to tvrdim? Zato što Nacionalna služba za zapošljavanje predstavlja način partijskog upravljanja jednom javnom institucijom, spuštenom do nivoa filijala. A da sam u pravu kada to govorim, govori i način kako se postavljaju, imenuju, biraju i kako funkcionišu filijale za nezaposlene.
Imala sam sreće i imam sreće, još uvek, da neki moji i meni bliski ljudi budu na tim zavodima. Hajde da na takav način pričamo. Danas su nezaposleni ljudi koji raspolažu, u velikom broju, a kažem velikom, jer vaši državni funkcioneri, kažem vaši jer ih vi postavljate, vama odgovaraju i cifre iznose na način da pokažu kako ta služba dobro radi. Oni kažu da ima 727.000 nezaposlenih, a od njih bi samo 400.000 radilo. Ovo je izjava gospodina Vladimira Ilića, da imamo dva miliona zaposlenih regularno i po njegovoj tvrdnji od 2003. godine taj broj se ne povećava. Da imamo 2.700.000 stvarno zaposlenih, jer je onih 0,7 miliona pomažućih članova koji u poljoprivredi nešto rade.
Da li je ovaj broj stvaran? Koliko on iznosi? Po kojoj metodologiji i po kojim kriterijumima? Ja to ne znam. Čak i vi ovim zakonom želite da ostvarite novu, pravu evidenciju, koja će, bojim se, kao i svaka do sada samo prikazati lepšu sliku, inače ne tako dobre stvarnosti. Stvarnost je da se na tržištu nezaposlenih nalazi veliki broj ljudi koji raspolažu veštinama i znanjima koja se danas ne cene, da imaju prevelik broj godina za ono što je u ovo moderno doba određeno kao poželjna granica, da imaju preko 30 godina, da jedan dobar deo njih ima fakultetske diplome, ali i znanja koja se danas ne cene, jer onaj ko mnogo zna i ko je spreman da postavlja pitanja svom poslodavcu nije poželjna radna snaga.
Poželjno je imati znanje stranog jezika, znati rad na računaru, imati ispod 30 godina i što manje pitati i biti, ono što kažu, dobar vojnik, bez imalo kreativnosti odgovarati na zahtev poslodavca. Takvi se traže, a ovi o kojima govorim, a to je veliki broj ljudi koji su ostali bez posla kada su likvidirane četiri velike banke, kada je veliki broj zaposlenih iz bivšeg SDK, pa Narodne banke ostalo bez posla, među njima ima ljudi koji su u Poreskoj upravi ostali bez posla i mnogo onih koji i dan-danas vode sudske sporove zbog nezakonito dobijenog otkaza.
Tu se nalaze i mladi ljudi koji diplomiraju sa izuzetno visokim prosekom, kažem, lično iskustvo mi daje pravo da tvrdim, jer je moja starija ćerka sa prosekom 9,.8 prilično dugo primala ovu zakasnelu naknadu za nezaposlenost.
Koliko se ceni znanje i iskustvo onih koji dođu da traže posao i koliko se razlikuje stepen znanja i način komunikacije onih koji ih dočekuju, svako ko me sada sluša imaće šta da kaže u prilog tome, zato što je G17, kao stranka koja drži ovu organizaciju, po dubini iskoristila, ovo je samo paradigma, ne jedan izuzetan slučaj, da zaposli svoje kadrove i da partijsku infrastrukturu kroz sistem Nacionalne službe za zapošljavanje do filijala zaposli na takav način da partijski kadrovi šefuju. Što imaju više ljudi pod sobom i to po mogućstvu bolje obrazovanih i kreativnijih, to se oni više cene, a onaj ko će stvarno da uradi posao u mnogim javnim ustanovama i preduzećima obično se angažuju po ugovorima o privremenom angažovanju, povremenim poslovima, oni koji zaista znaju nešto da urade, koji će biti plaćeni na najmanji mogući način i možda postoji neki izuzetak koji potvrđuje pravilo o kojem govorim.
Nažalost, mi smo prihvatajući najnegativnija iskustva iz okruženja dozvolili da novac kao naknada za rad u proizvodnji, pre svega, jeste ispravan motiv za neka postignuća, za dobijanje posla, ali mi smo ga u ovom društvu podigli na nivo neodmerene pohlepe, u kojem se mladi ljudi koji završavaju fakultete i svrstavaju u redove ispred ovog tržišta rada pitaju zašto su se školovali, ako se njihov rad i njihove diplome ne cene? Ako mi kažete da ćete ovo ispraviti i da ovaj zakon ima upravo to nastojanje, reći ću vam – sumnjam. Zato što smo pre dva, tri dana raspravljali o zakonu o Fondu za razvoj i o ukidanju, odnosno pripajanju Garancijskog fonda, gde je zvanično obrazloženje bilo – spajamo dve institucije u jednu, jer rade sličan posao i motiv nam je ušteda.
A kako izgleda ušteda ako u Garancijskom fondu radi 34 ljudi, a u Fondu za razvoj 50. Fond za razvoj kreditira najveći deo srpske privrede, potpuno besplatno za Vladu obavlja sve poslove po subvencijama koje uredbama gospodin Dinkić već godinama zove i priziva strane investitore, a onda ih tuži kada ne ulože, kao „Lema“ u Vranju, kao nebrojeno, neću sada da trošim vreme na to, biće prilike, o tome ćete podnositi izveštaj, znači, Fond za razvoj besplatno radi servisne usluge za subvencije koje uredbama dodeljujete umesto zakonom koji će propisati kriterijume, i taj fond za razvoj sada treba da primi 34 ljudi kojima je promet u Garancijskom fondu pokazao da su samo plate isplaćivane i da će na Fond za razvoj pasti 2,2 milijarde dinara garancija, garancija koje padaju na teret zato što su date pogrešnima ili loše odmerenim klijentima.
Pošto je do sada budžet bio mesto gde su se naplaćivale te takve garancije koje padnu na teret, a da vi ne biste podneli izveštaj ovim građanima i ovoj državi da vam je sada višak 34 ljudi tu zaposlenih, mladih uglavnom, čujem sa neke bankarske akademije, da ne umeju da rade posao, a znamo i čije partijske knjižice imaju, bez bilansa, bez popisa sredstava, bez izveštaja o neuspešnosti, o čemu govore ove 2,2 milijarde garancija koje će pasti na teret, vi nas dovodite u situaciju da ono što je potencijal Fonda, koji bi trebalo da bude uložen u privredu za otvaranje nekih novih radnih mesta ili za održavanje postojećih, bude usmeren na pokriće neuspešnih poteza koji su napravljeni u Garancijskom fondu.
To u Predlogu zakona ne piše. Normalno je, svako ko ima povoljnu poziciju od koje ima koristi razvija mehanizme njene odbrane, angažuje teoretičare, novinare, ministre i sve ostale da brane njegovu dobru poziciju, ali je neodbranjiva vaša teza da se ovim zakonskim rešenjima radi nešto u korist nezaposlenih.
Način na koji pokušavate da rešite problem ili da ga predstavite građanima, prosto je u ovom ekonomskom trenutku neizdrživ. Kad kažem – neizdrživ, mislim na to da se rast koji pokazuje neka privreda pre svega meri ne rastom, kako vi to nazivate procentima ili nekim apsolutnim iznosima, pa tekuće cene, pa ima inflacije, pa nema, već u broju novozaposlenih ljudi. Od 2003. godine on nije menjan, po izjavi vaših činovnika, i po tome koliko neko, ne statistikom koju vi predstavljate, nego svojim novčanikom sebi daje do znanja, ima svest o tome da ima bolji životni standard ili da postoji rast koji se zove – razvoj jedne države i razvoj jedne ekonomije vođen jednom dobrom i odgovornom Vladom.
Vi niste u stanju da pružite takve dokaze i kada se vama pruže dokazi, materijalni dokazi, poput jučerašnjeg časopisa „Juropien tajms“, o tome gde su se nameravano trošile i gde se troše državne pare, vi mislite da građani mogu baš sve da progutaju.
Prosto vas molim da, kada drugi put dođete u ovaj parlament, ne ostavljate nama na teretu da obrazlažemo efekte ovih zakona i to na način da u dva stava čitam da je tih 1,5 milijardu uštede blago smanjenje parametara naknade, jer ovaj narod je spreman da prihvati prava obrazloženja i istinu. Zaista, nije u redu da potcenjujete i ozbiljnost trenutka u kojem se nalazimo, jer su ciklična kretanja privrede i u bogato razvijenim zemljama stvar koja se dešava. Jedna Amerika ne beži od toga da rast nezaposlenosti jeste nešto sa čime se suočava u određenom trenutku. To za nas nije trenutak. To je za nas stanja koje je od 2000. godine do danas došlo do sledeće situacije – rast zaduženosti sa 10 milijardi dolara na 30, a bez ijednog novog radnog mesta.
To što govorite da će se na tržištu rada naći neki koji žele da promene posao, neki koji ga traže i neki koji su druga kategorija, studenti do 26 godine ili penzioneri, znate o čemu govori? Da vi zakonskim rešenjima koja imate, a to će biti jedno od prvih poslaničkih pitanja, jer građani to traže, ostavljate mogućnost da čak i u javnim preduzećima, u onima koje država finansira, postoje ljudi koji rade po određenim mehanizmima povremenih poslova, a istovremeno primaju penzije.
Da li vi znate koliko ljudi se buni zbog toga što im deca ne rade, a penzioneri rade? Mi takve slučajeve moramo da sankcionišemo, odnosno izuzmemo, jer mi nismo društvo koje ima snage i sme to sebi da dozvoli. Da je sva ova zaduženost o kojoj danas govorimo proizvela građenje neke infrastrukture ili uslova u kojima će uživati moja deca ili moja unučad ili mnoga, pa da kažemo – uživaće u nečemu, pa neka i vraćaju dugove koje im danas ostavljamo, to bi bilo logično i to je razumno. Ali se mi suočavamo sa tim danas da ne znamo gde su prihodi od privatizacije, da nemamo istražene i prikazane efekte kreditnih ulaganja, a da stojimo na istom broju zaposlenih i dan-danas.
Zaista mislim da bi priča o zaposlenima morala da bude vezana uz novu priču o ekonomskoj politici. I kada nam budete predstavili ekonomsku politiku koja će stvarati uslove za produktivna radna mesta u proizvodnji, možda ćemo moći da razgovaramo o podršci vašem zakonu. U ovom trenutku Srpska napredna stranka i Poslanički klub Napred, Srbijo ne može da podršku da ovom zakonu. Hvala. (Aplauz.)
Gospođo Đukić, povreda Poslovnika, član 113. Red na sednici koga se moraju pridržavati svi prvo se odnosi na komunikaciju i verbalni red. Tiče se nas poslanika, u redu. Ali, kada vam neko dođe u kuću, ministar, taj mora pre svega da poštuje red komunikacijski i u tom smislu vas molim da mi date pravo na repliku. Tiče se člana 113. reda kojeg se moraju pridržavati svi, a to je da ne budem tumačena na način koji nije istinit.
Molim vas da iskoristite vaše diskreciono pravo.
Gospođo kalanović, vi niste moja profesorka srpskog jezika, to je bila Duška Dančetović, na koju sam ponosna. Vaša sposobnost da pratite moje izlaganje je vaša stvar, ali i način da kažete da neko treba da bude srećan što negde radi, a vi mu to niste zabranili, dovoljno govori u prilog tome da mandat vlasti, ograničenost mandata i smenjivost vlasti govori o tome da je G17 predugo na vlasti.
O argumentima koje sam iznela neka cene oni koji slušaju i mene i vas, a moja dobronamernost je dobronamernost prema građanima, a prema vama ja sam odgovorna opozicija koja se samo činjenicama služi. Zahvaljujem. (Aplauz.)
U ime Poslaničkog kluba Napred Srbijo ponoviću pitanje – zbog čega je Vlada objavila plate u agencijama i organima uprave za koje je nadležna, sa iznosima koji prikazuju primanja samo u februaru mesecu 2009. godine? Molim vas da ne potcenjujete ni interesovanje javnosti, a ni naš način

da izmerimo sve ono što su primanja koja idu na teret budžeta i da javnosti Srbije dostavite primanja u agencijama i javnim preduzećima koja obuhvataju sve isplate za 2008. godinu, sa svim privilegijama i bonusima koji su, kao što vidimo, najznačajniji kod agencija, odnosno organa uprave koji na monopolu države ili da prodaju državno vlasništvo (kada je reč o Agenciji za privatizaciju), ili da izdaju javne isprave vezane za posao države (to je centralni registar), ili prodaju državnu imovinu kroz likvidaciju banaka, odnosno stečaj, koji još uvek traje, ostvaruju najveća moguća primanja, koja jesu direktno ili indirektno vezana za budžet Republike Srbije.

Hoću da postavim još jedno pitanje Vladi: u ime čega se planira prekid sednice naše skupštine koja je u toku i zašto se ne pronađe način, koji se obilato koristi godinama unazad, a to je da se uredbom izvrši štednja u smislu smanjenja plata svih onih za koje Vlada predviđa da će to doneti značajne uštede? Znači, u ime čega prekidamo sednicu Skupštine, ako Vlada uredbama troši izuzetno veliki novac za podsticaje subvencija, raznovrsnih ulaganja koja su pokazala da ne daju željene efekte? Ne vidim razlog da prekid rada bude uslovljen jednim takvim zahtevom, pošto nas inače niko mnogo ni ne pita koje mere preduzimate.

Jedno konkretno pitanje, pošto govorimo o Dinkiću kao autoru, najčešće, tih uredbi, govorimo o Agenciji za privatizaciju kao organizaciji koja troši najveći deo državnog novca, pa i budžetskog, imam konkretno pitanje za Agenciju – koliko je raskinuto ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala u periodu od aprila 2002. godine do 10. aprila 2009. godine i koliko je i u kojim privatizacijama Agencija za privatizaciju vratila novac kupcima? Ima indicija da je veliki iznos sredstava, kojima se ne zna trag, iz Agencije za privatizaciju upotrebljen upravo za vraćanje novca kupcima.

Pitanje koje upotpunjavanja ovo prethodno: koliko je privatizovanih firmi u periodu od aprila do 2002. godine do 10. aprila 2009. godine otišlo u stečaj i koliko je firmi koje nisu privatizovane u tom istom periodu otišlo u stečaj?

Molila bih da ova pitanja odu na prave adrese, jer od kad postavljam pitanja u ovoj skupštini još nijednom do sada nisam dobila odgovor na postavljena pitanja. Hvala.
Zahvaljujem. Ako dopustite, pošto ste vrli ljubitelj jezika, moje prezime se akcentuje kao Tábaković.
Interesantno je da je Vlada spojila raspravu o tri tačke dnevnog reda, Predlog zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama i Predlog zakona o prestanku važenja Zakona za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova, čime je htela da kaže da je dovoljno vreme za jednu raspravu za ovako tri važne tačke dnevnog reda. Kao prvo, smatram da ove tri tačke dnevnog reda zaslužuju makar onoliko pažnje i vremena koliko i jučerašnja rasprava o političkim strankama.
Ako se građani ili kolege pitaju zbog čega su se ova dva zakona, zakon o Fondu za razvoj i Zakon o privrednim komorama, borila međusobno za primat, a oba zakona tretiraju novac koji jeste postao simbol uspeha, osnovni motiv za bavljenje javnim poslovima i jedini pravi izvor moći u ovoj državi, onda ću reći da su privredne komore izazvale veću pažnju, zato što sredstva koja se prikupe obaveznom članarinom, ne preduzeća koje je učlanjeno u regionalnu, gradsku ili drugu komoru, već zaposleni u tom preduzeću koje niko za to ne pita i koji, uverena sam, ne dobijaju adekvatnu uslugu za te pare, već zato što za taj novac retko da se na pravi način polaže račun.
Upravo onako kako ste vi gospođo Kalanović rekli, preko milijardu dinara je prikupljeno, a da li je skupština komore dovoljan organ i dovoljno javno mesto da dobijemo račun o tako prikupljenim sredstvima, pitanje je.
Mislim da je u Fondu ipak nešto ozbiljniji tretman odgovornosti za novac koji se iz budžeta prikupi, a podeli drugima, ali ću ja da se potrudim da skrenem pažnju javnosti na ovaj treći zakon, koji najviše govori od državi i o njenom maniru prikupljanja i trošenja para i o načinu vođenja javnih poslova.
Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o Fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova je najvažniji zakon od ova tri. Govori o tome da je 2002. godine osnovan Zakon o Fondu za osiguranje spoljnotrgovinskih poslova i da je njegova nadležnost, biću kolokvijalna, podsticanje izvoza. Svi znamo koliki nam je problem deficit i koliko je važno podsticati izvoz zbog deviznog priliva, zbog naše platno-bilansne pozicije i njenog učešće u bruto društvenom proizvodu.
Ako je 2005. godine osnovana sa gotovo istim nadležnostima Agencija za unapređenje izvoza i razvoja ekonomskih odnosa, znači duplirane nadležnosti, što ste i vi potvrdili, doduše, rekli ste da ima i nešto šire nadležnosti, sad postavljam pitanje poslova, uslova, ograničenja, zašto mi u 2009. godini u martu mesecu ukidamo Fond čije poslove radi istovremeno i Agencija za osiguranje izvoza? Zašto nam treba pune tri godine, jer je ovaj zakon stigao u proceduru u decembru 2008. godine? I da to postoji samo negde na papiru, to što se zove Fond i čiji su poslovi duplirani, pa da mi sad samo formalno ukidamo taj fond, ja bih to razumela. Apsolutno nije reč o tome, jer u jednom od stavova u obrazloženju ovog zakona piše da će se sredstva koja postoje na računu ovog fonda preneti na Agenciju.
Hoću da kažem da je nedopustivo rasipničko ponašanje države, koja duplira organe, institucije i menja im samo naziv, a vrše iste nadležnosti. Nema nikakvog opravdanja što je 2006. godine tzv. „Smeka“, „Smeca“, kako je ko čita, kao institucija nasledila instituciju te vrste koja je postojala na saveznom nivou, jer je po svim obavezama koje je preuzela Republike Srbija to bila institucija Republike Srbije i u njenoj direktnoj nadležnosti.
Vrlo je interesantno i molim vas za pažnju (i nemojte da upozorenje koje je svojevremeno davao izvesni Đulijani u Italiji, govoreći da će gas koji se stvara u utrobi zemlje, i utvrdio ga je svojim specijalnim instrumentima, izazvati katastrofalni zemljotres čijeg smo broja žrtava svedoci, molim vas) da podacima koje vi iznosite, a ja ponavljam, pridate značaj i da se u skladu sa ovim i ponašate, a to je – da li je moguće da vi prilikom osnivanja svake vlade ili prilikom podnošenja ovakvih zakona za ukidanje nekih institucija niste u obavezi da kao bilo koji i najmanji privredni subjekat ne napravite popis imovine, popis obaveza, popis sredstava kojima jedan organ, koji je stvoren sredstvima građana, i dostavite ga na uvid.
Koliko je ljudi zaposleno, a koliko ćete negde preuzeti? Koji su poslovi urađeni i sa kojim efektom? Koliko je sredstava upotrebljeno i u koje namene?
Ili ću, zaista, predložiti zvanično da u obrazloženju ovih zakona na kraju stoji, pored onog – potrebna sredstva za sprovođenje zakona, razlozi za hitan postupak itd, šteta koja je, na primer, ovim zakonom učinjena građanima Srbije, što je od 2005. do 2009. godine postojala paralelna institucija sa gotovo istim nadležnostima.
Zaista smešno deluje obrazloženje da se ovaj zakon mora doneti po hitnom postupku i zbog sprečavanje štetnih posledica itd, zbog paralelnog postojanja dve institucije.
Zakon o Fondu za razvoj, o kojem ću, takođe, govoriti, tretira istu materiju i ima isti principijelni pristup.
Molim vas, to što dolazim iz opozicije, što sam poslanik SNS, Poslaničkog kluba Napred, Srbijo, ne umanjuje argumente koje iznosim i pomažemo vam, ne zato što želimo da vi ostanete na vlasti, nego zato što vam ukazujemo da način vršenja javnih poslova i trošenja javnih para konačno mora da bude uveden u red.
Da se ja na bilo koji način pitam i da je snaga dvadesetjednog poslanika Srpske napredne stranke iole veća, ovakav predlog zakona ne bi mogao doći u proceduru. Atributi, opisni pridevi, tekstualna obrazloženja, to je za pismene sastave đaka u osnovnoj, možda i u srednjoj školi. Za ovakav ozbiljan dom i za ovakav ozbiljan trenutak morate da podnesete račun o kome možemo da damo mi sud, a i građani, kako se troši novac u ovoj državi.
Da li će i tako biti izvršena primopredaja predmeta, završenih, nezavršenih stvari? U najobičnijem, da ne bude pežorativno, u najjednostavnijem poslu u primopredaji postoji preuzimanje i predaja dužnosti, sa podvlačenjem crte gde je ko stao i šta je ko uradio, a šta onaj koji ga nasleđuje treba da uradi. Toga u ovom, kao i obično u ovakvim zakonima, nema.
Bez obzira što sve vreme govorimo o tome da ministarstva vrše poslove koji su im u opisu, navodno, te poslove prebacuju agencijama kojih ima na budžetu 110, ali ih gasite da nam ne biste podneli završne račune i koliko su nam troškova napravili.
Jednostavno, razvodnjavate vašu odgovornost, kao političkih lica na čelu tih ministarstava, koja se bave razvojem stranačke infrastrukture u najvećoj mogućoj meri, praveći agencije za mala, srednja, velika preduzeća, za ovo i ono, a državnim poslovima se bave agencije koje kada pitamo: zašto je cena struje takve, ministar za energetiku će reći – to radi Agencija za energetiku. Oni će reći – vi ne možete da se mešate, jer smo mi nezavisni.
Ne mogu se virtuelno voditi državni poslovi, kao što su se vodile finansije, bez regulative i regulatornih tela i bez konzervativnog pristupa finansijama i novcu došli smo do velike finansijske krize. Bez regulative koja se zove kontrola Parlamenta i građana, i bez mogućnosti da postavimo pitanje odgovornosti onih koji vrše državne poslove, zaista se ne možemo naći u stečaju, jer za državu stečaj nije predviđen, ali pred kakvim se opasnostima nalazimo, neću ni da govorim, a vi se nad njima zamislite.
Sledeći zakon o kojem ću da govorim je zakon o Fondu za razvoj. Zaista ovaj zakon omogućava svima koji se bave ovim poslovima da govore o razvoju, kao filozofskoj kategoriji. Omogućavaju da govore o regionalnom razvoju i razlikama, ali i onom najvažnijem, o čemu sam ja već načela priču, a to je rasipnička država.
Reći ću da je floskula „razvoj“ i podsetiti građane, prvi put upotrebljena u savremenom društvu u ovom, ovakvom kontekstu, 20. januara 1949. godine kada je Truman u svom pristupnom govorom južnu hemisferu nazvao nedovoljno razvijenim područjem. Od tada počinje priča o razvoju i samosažaljivost Juga i arogantni intervencionizam Severa.
I mi se iz te floskule o razvoju nismo izvukli do dana današnjeg. A koliko je šuplja priča o samom razvoju govore podaci da npr. 1960. godine zemlje Severa su bile 20 puta razvijene od zemalja Juga. Godine 1980. ta razlika je bila 46 puta veća u korist razvijenih zemalja. Ovo je podatak iznet u Rečniku razvoja, skupljanim radovima autora Volfganga Zaksa. Nije reč ni o kakvoj proizvoljnoj tehnologiji i konstrukciji, kako to neki imaju običaj da kažu. I u tom razvoju, razvijena društva, razvijeni krajevi se stalno kreću ka onoj sopstvenoj degradaciji, gde onaj ko ima napreduje sve više, a onaj koji nema zaostaje sve više. Dokaz su Beograd, Novi Sad i Niš koji se trudi da bude jedan od tri regionalna centra u ovoj državi. O razlikama, rezultatima i nedostacima regionalnog razvoja govorile su moje kolege, neću mnogo da govorim o tim ciframa.
Govoriću o onome što mislim da je osnovno pitanje Fonda za razvoj i Fonda za regionalni razvoj, kao nečega što jeste deo ovog posla, a to je način raspodele sredstava iz Fonda za razvoj nije motivisan ni ekonomskom logikom, ni ekonomskim zakonitostima, već je proizvod političkog delovanja ili, slobodno mogu reći, više odgovara stvarnosti, proizvod političkog dogovora. U tom i takvom načinu delovanja i upotrebe Fonda za razvoj, postavljam pitanje koje postavlja stranka kojoj pripadam duže vreme:
– A, zašto Fond za razvoj, zašto ne banka za razvoj?
– A, zašto ''Banka za razvoj'' KFV da ovde plasira sredstva, ako to možemo mi.
– I zašto Fond za razvoj koji ne duguje odgovornost svojim osnivačima na način kako to rade klasične banke?
Građanima u Vojvodini često sam govorila da se Fond za razvoj Vojvodine, na primer, ponaša kao banka, ali nema odgovornost kao banka. Nisu registrovani na način da imaju tu veličinu kapitala, mada to njima nije problem, jer država je osnovni finansijer Fonda, ali pošto nemaju skupštinu osnivača i pošto nemaju odgovornost kome to daju sredstva pod povoljnijim kamatama, vi jednu ovakvu instituciju ostavljate da traje, ali, nažalost, uvodite u njenom osnivanju čak i neustavne odredbe.
Gospođo Kalanović, vi ste predstavnik Vlade. Pitam vas – odakle vama pravo da vi članom 7. zakona o Fondu onemogućite pristup javnim preduzećima i društvenim preduzećima, da pred Fondom za razvoj, kažete, moderno apliciraju, odnosno konkurišu za sredstva.
Kakva je to jednakost – svojina u državi, koja to proklamuje Ustavom, i kakva je to svest o trenutku u kojem se nalazimo, gde liberalne tržišne privrede podržavaju nespornu privatnu svojinu?
Uveli ste još jednu novinu u zakonu o Fondu za razvoj, a to je, da njegovi osnivači, trenutno je država 51%, mogu biti i domaća i strana pravna i fizička lica. Nije to loše, ali zbog čega je svojevremeno kada ste podržavili banke, kad kažem vi, mislim na vas kao na personifikaciju stranke koja je bila predlagač takvog zakona, onda kada su sve banke zbog obaveza prema Pariskom i Londonskom klubu dobile razrez koliko je njihovih akcija državno i postojala je zabrana da se kao kupci njihovih akcija pojave domaća pravna lica. Zašto je uvek diskriminacija na štetu domaćih privrednih subjekata? Zašto je svaki zakon takav da ja moram, htela ili ne htela, da pomenem naslov knjige koju ovde čitaju sa interesovanjem poslanici "Lutke na koncu", čiji je autor Tomislav Nikolić, a zbog rasprave o komorama iz 2001. godine?
Nisu slučajnosti da u svakom zakonu postoji jedna odredba koja našim građanima, našoj privredi, našim vlasnicima novca onemogućava ulazak u ovakva interesantna vlasništva. Vi ste ovim zakonom ponovo dali gospodinu Dinkiću ekskluzivno pravo da se bavi jednim lukrativnim poslom. Lukrativnim, zato što se obezbeđuju privilegije, zato što nekome dajete jeftinija, povoljnija sredstva, zato što nemate odgovornost, a da ste banka imali biste je, pa to možete još lukrativnije da zaradite kao stranka ili kao pojedinac, ali da zato ne položite račun onome kome treba.
Vi ste ovde predvideli odgovornost samo za gospodina Dinkića, kao nadležnog ministra za regionalni razvoj. Iako ste predvideli obaveznu reviziju, o tome ću govoriti u pojedinostima, stranih revizora, ne na primer domaćih, koji nisu imali osporene revizije, ni u kakvom sudskom postupku, nigde ne stavljate Ministarstvo finansija za ministra i ministarstvo koje je dužno da ima uvid u ono što vi radite. Ta vrsta feudalizacije je primedba koju vi ne možete da osporite, čak ni pravo da neko ono što mu po prirodi posla pripada može da ima uvid u vaše papire.
I vi se hvalite da će Narodna skupština biti nadzorni odbor. Pitam vas, zbog čega samo danom izglasavanja ovog zakona ukidate članstvo Nadzornog odbora, odnosno isključujete ga iz daljih dešavanja, a svi ostali organi ostaju da postoje. A šta se to može desiti da Nadzorni odbor prestane da postoji kao nadzorni organ? Kakvu to nenadoknadivu štetu može on da nanese, da bi čak jedan član zakona, nevelikog, bio posvećen tome? Vrlo interesantno pitanje.
Ciljeve ekonomske politike nigde ovde ne pominjete kao motiv za ulaganje sredstava, kao motiv za dokapitalizaciju Fonda, ali zato, ako Fond ne plasira sredstva do kraja godine po svom planu, dajete mu pravo da ih plasira u neke akcije, u hartije od vrednosti.
– Da li do naših ekonomskih vlasti još nije doprla svest o neophodnoj potrebi da se novac ulaže u industriju, u definisanu industrijsku politiku i proizvodnju?
Da li zaista mislite da će nas trgovina akcijama, naduvanim akcijama, ona koja je Ameriku dovela dotle dokle je dovela, da će nama pomoći da se izvučemo iz krize, i to članom zakona dajete pravo Fondu da on može ta neplasirana sredstva u namene za koje je dobio odobrenje, a zove se razvoj, dakle, da mogu da se plasiraju u hartije od vrednosti? Zaista se, kao poslanik, pred ovakvim predlozima zakona osetim ne inferiorno, nego bukvalno povređeno, jer neke odredbe vređaju logiku čoveka koji živi u ovoj državi i misli joj dobro.
Vi tvrdite da će vam 51 je trenutno procenata vlasnik Republika Srbija i da će oni koji budu ulazili u vlasništvo, znači ona domaća i strana pravna lica, omogućiti sebi učešće srazmerno ulaganjima u akcionarskom društvu, odnosno upravnom odboru tog akcionarskog društva, kada ono kao takvo bude bilo organizovano. Nigde niste naveli rečenicu: "A da se zadrži obavezno onih 51 procenat vlasništva Republike Srbije". Tu kažete da ne treba, verovatno da se to precizira, jer još nemamo mišljenja na amandmane koje smo podneli, ali zato kada nam ovde predlažete kredit za špansku robu od 45 miliona, u svakom članu piše da kredit koji dobijamo mora da bude upotrebljen isključivo za kupovinu španske robe ili usluga.
Jednostavno, mislim da je čitav zakon napravljen zbog ove dve - tri stvari, a u stvari da bi Garancijski fond, za čijim postojanjem nije ni postojala potreba, bio pripojen Fondu za razvoj, što je definisano u članu 23. i 25. Da li ova opisna rečenica "potreban broj radnika će biti preuzet", a koliko će njih i pod kojim uslovima biti stavljeno na raspolaganje, jeste uklopljena u priču o smanjenju državne birokratije ili o uštedama koje Vlada radi?
Jednom jedinom rečenicom ću reći: to zaista deluje smešno i mi, koji se ozbiljno bavimo ovim poslom, ne možemo čak ni da kažemo da postoji neki sled stvari iz intervjua gospodina Dinkića, koji je dao 23.8. prošle godine, gde je najavio ovo o čemu mi danas raspravljamo, a to je njegova svest o ozbiljnosti trenutka i o potrebi spajanja preglomazne administracije koja je, u stvari, svedena na ostajanje u vlasti po svaku cenu.
Iz tih razloga, obećavam vam da Srpska napredna stranka i Poslanički klub Napred, Srbijo, ne samo da neće glasati za ove vaše zakone, nego će se truditi da i na drugim mestima građane upozna sa štetom koja je ovim zakonima njima naneta. Hvala.
Ja hoću da ukažem na to da je Poslovnik povređen u smislu da vi ne uvažavate član 113. koji ću pročitati zbog svih: "Odredbe ovog poslovnika o redu na sednici Narodne skupštine primenjuju se i na sve druge učesnike na sednici", što znači i na gospođu ministar, ''pored narodnih poslanika'', a dalje kaže…"a shodno se primenjuju na sednicama odbora i drugih radnih tela.."
Znači, pravo na repliku kolege Lapčevića apsolutno ste povredili time što niste poštovali član 113. Poslovnika i shodne primene pravila davanja prava na repliku. Zahvaljujem. (Aplauz.)
Ove godine, 27. marta, Poslanička grupa Napred, Srbijo, SNS je podnela u skladu sa poslovničkim zahtevima inicijativu predsednici Skupštine da zakaže tematsku sednicu, na kojoj ćemo razgovarati o ekonomskoj politici, novim porezima, smanjenju obima finansiranja lokalnih samouprava i ostalim merama, koje Vlada ima nameru da vodi na zahtev MMF-a, po osnovu dogovora o novom kreditnom aranžmanu koji će trajati do aprila 2011. godine.

Potpuno namerno u nazivu teme je reč – preporuka, koja je eufemizam za zahtev MMF, tako i nazvana, i potpuno namerno je u temi upotrebljen termin – na osnovu dogovara, a ne potpisanog Sporazuma sa MMF, zato što imamo saznanja da o potpisanom Sporazumu još ne možemo ni govoriti.

Iako ste još u poslovničkom roku od mesec dana koji omogućava odlaganje rasprave na ovu temu, ja vas molim u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo da tu sednicu zakažete što pre.

Jer, ako Vlada očekuje da joj Skupština bude saradnik u definisanju najboljih mera za građane Srbije, onda ne može ignorisati jedan ovakav zahtev i koristiti samo medije i konferencije za štampu kao najbolja ili čak jedina mesta na kojima će upoznavati ili još gore rečeno anketirati građane Srbije o merama koje najavljuje, pa od njih odustaje u cilju rešavanja ekonomske krize. Zašto tražimo ovakvu raspravu?

1) Ako je jedna od mera koja se najavljuje zamrzavanje plata i penzija, gde ušteda treba da bude 13 milijardi dinara, da li neko zaista misli da će moći da održi proizvodnju i nivo potrošnje zamrzavanjem plata, a da ni na koji način ne dira u zamrzavanje cena, makar onih koje su pod direktnom kontrolom?

2) Da li neko misli da može smanjenjem troškova Fonda za zdravstvo, od četiri milijarde dinara, da na način kada mu gospođa Vukajlović u jednoj od televizijskih emisija preporučuje način štednje tako što kaže, da penzioneri jednom mesečno dođu kod lekara i njima se prepiše cela kutija lekova, iako oni uglavnom koriste samo četvrtinu leka, da bi u cilju štednje trebalo prepisivati jednu tablu ili lekove na komad?

3) Da li je moguće da su mere uštede koje Vlada planira da preduzme – smanjenje transfera lokalnim samoupravama, gde je ušteda svega 15 milijardi dinara, kada se tim lokalnim samoupravama nameću sve veće i veće obaveze i to iz prenetih nadležnosti sa republičkog nivoa, kojima lokalne samouprave jednostavno neće moći da odgovore, zato što neće imati sredstava za to, a da ne govorim o problemu već donetih budžeta u kojima su ova sredstva kao transferna i planirana bila obuhvaćena?

Postavila bih još dva kratka pitanja. Jedno je vrlo važno.

– Da li je u sklopu dogovora sa MMF-om Srbija izabrana za jednu od prvih zemalja u kojima će bez stvaranja uobičajenih uslova za pristupanje monetarnoj EU dinar biti zamenjen evrom, pošto je u javnosti procurio deo tajnog plana MMF o čemu se govori u respektabilnim medijima i piše u štampi koja nema prefiks ''žuta'' – da je deo plana MMF da reši problem visokozaduženih zemalja time što će ih, ponavljam, mimo uobičajenih uslova za pristupanje EU, naterati da domaću valutu zamene evrom?

– Da nas Vlada obavesti da li je i taj deo plana MMF u skladu dogovora koji se tiču pregovaranja oko dobijanja tri milijarde evra, a za izlazak iz krize? Hvala. (Aplauz.)
Zahvaljujem. Prvo ću da izrazim negodovanje zbog toga što je objedinjena rasprava po 19 tačaka dnevnog reda, koje nazivate ratifikacijom sporazuma i u kojima su smeštene delatnosti: dopinga u sportu, kulturne saradnje, saradnje u oblasti umetnosti i obrazovanja, potvrđivanje sporazuma oko diplomatskih službenih pasoša sa Izraelom i Indijom, nekih ratifikacija u kojima se Kosovo pojavljuje kao zemlja potpisnica i među onim što jeste vrlo opasno, poput ovog poslednjeg rečenog vezano za tretman KiM, kažem ja i onog što bi moralo da bude dobra prakse svake zemlje koja želi saradnju u svim oblastima, pod tačkom 30. i 31. su dve ratifikacije teške 66 miliona, mogućih kredita, evra, ali i obaveza koje iz onog što možemo da ostvarimo proističu i obaveze prema budžetu Republike Srbije i samo po jednom od njih gde nam ''Banka za razvoj Saveta Evrope'' nudi 20 miliona evra, a mi dužni da obezbedimo 11 miliona 250 hiljada evra.
Da li ova dva ponuđena sporazuma za ratifikaciju zaslužuju toliko pažnje da nam se makar objasni namena, način ulaganja ovih sredstava, kontrola njihovog ulaganja i koji su efekti, s obzirom na to da već po svim procenama spadamo u ozbiljno zadužene zemlje? Vi ste rekli da to ne zaslužuje pažnju samim činom što niko nije obrazlagao ova dva međunarodna sporazuma i sam način odbijanja primedbi da se zemlja Srbija nalazi u grupi ozbiljno zaduženih zemalja mene zabrinjava.
Međunarodni monetarni fond koji je prestao da ima u ovoj zemlji samo savetodavnu ulogu i sa kojim vodimo pregovore o ulasku u jedan ozbiljan aranžman, koji se zove, ne samo nadgledanje ekonomske situacije, nego aranžman u kome MMF pretenduje da vodi našu ekonomsku politiku, upravo ovih dana govori o tome da Srbija, pored Letonije i Estonije, spada u grupu zemalja koje imaju ozbiljnih problema sa brojem i visinom kredita uzetih u stranoj valuti. Samo ta činjenica vas obavezuje da građanima Srbije i poslanicima, od kojih očekujete pomoć i dobronamernost u ratifikaciji ovih ugovora, zaslužuje da obrazložite ova dva kredita.
Španski je posebna priča i ono što se zove – dajemo vam milion evra donacije, da bismo vas zadužili sa 45 miliona evra kredita za našu robu i usluge, nešto je čemu ću posvetiti pažnju u drugom delu svoje diskusije.
Ova prva, nalaže zbog građana Srbije moju obavezu, da obavestim građane ono što nije učinila Vlada ili ministar, da ''Banka za razvoj Saveta Evrope'' jeste jedna vrsta socijalne banke u kojoj smo mi članica još od 1956. godine, da je naš osnivački ulog u toj banci značajan i da smo, kao Srbija i Crna Gora, od 2003. godine koristili kredite za izgradnju stanova za izbeglice, za pomoć opštinama, za zapošljavanje, za pomoć u otklanjanju posledica poplava u Banatu i da smo koristili već jedan kredit za saniranje posledica klizišta u Srbiji. E, ovaj kredit je za istu namenu i govori o tome da uzimamo 20 miliona kredita, kao i da će Vlada Srbije na tih 20 miliona dati još 11 miliona i 250 hiljada evra da bi sanirali posledice klizišta.
Imam problem sa Vladom što i pored formirane Uprave za javni dug Vlada ne nalazi za shodno da kaže da za ono što dobijamo pod povoljnijim uslovima od komercijalnih, ali ipak ne dovoljno povoljnim za zemlju zaduženu kao što je naša, dakle, Vlada duguje građanima Srbije objašnjenje – iz kojih će sredstava imati mogućnosti da vraća ove kredite? Ovo nisu donacije i kada jesu, one nisu besplatne, jer su uslovljene određenom vrstom ponašanja. A ovo nije donacija!
Ovo je kredit na koji treba da obezbedimo u ovoj oskudici dodatna sredstva i mene zanima da li je Vlada vodila računa o dve stvari – o prioritetu za uzimanje sredstava za ovu namenu, o mogućnostima da ih upotrebi i da li je, ne daj bože, kojim slučajem, već iskoristila ova sredstva, kao što je to uradila sa prethodnim kreditom za ovu namenu, koji je bio težak 10 miliona evra, a Vlada je u trenutku kada je od Skupštine tražila ratifikaciju već bila potrošila 6 miliona evra.
Molim vas da građane Srbije, poslanike Skupštine Republike Srbije ne cenite tako malo što ćete od nas tražiti pravo na trošenje onoga što ste već potrošili i nema se uvek opravdanja za iznenadnost nastale situacije, poput zloupotrebe tih instituta – hitno je, pa moramo nešto bez javnih nabavki da uradimo. Država čini i sama ono za šta kritikuje svoja javna preduzeća, i kod javnih nabavki i kod međunarodnih zaduživanja.
Molim vas, vama izborna kampanja ne traje od ciklusa do ciklusa, od izbora Vlade, pa onda radite posao, pa se u novom izbornom ciklusu vi bavite kampanjom. Ne, izborna kampanja u ovoj državi ne prestaje i najveći broj ministara se bavi izbornom kampanjom, a ne poslom, ne planiranjem zaduženja, ne računanjem efekata tih kredita i mogućnostima da ih vratimo, već samo pričom o svojoj podobnosti da do tih kredita dođu, a bez ijednog obrazloženja – iz čega ćete te kredita da vraćate.
U Memorandumu koji je objavljen o budžetskoj politici, sa projekcijom do 2011. godine, objavili ste vrlo precizne podatke o stanju javnog duga i visini društvenog proizvoda iz kojeg će se taj dug vraćati.
U broju 92, na strani 99. „Službenog glasnika Republike Srbije“, gde je taj memorandum objavljen, stoji podatak da je u milionima evra taj spoljni dug države 6,5 milijardi, govorim o zaokruženoj cifri, i kažete da nismo previše zaduženi. Ali, on je proračunat na projekciji bruto društvenog proizvoda od 39 milijardi i sa rastom od 3,2 posto.
Više niko ozbiljan u ovoj državi Srbiji ne spori da imamo društveni proizvod sa negativnim prefiksom od minus 2%, a vi i dalje uzimate kredite za sanaciju klizišta, za koje imam sumnju da su već unapred potrošeni, da li u namene koje pišu u sporazumu o kreditu, ja to ne znam, ali u ovom ugovoru piše da će onaj koji te pare daje imati pravo da to i proverava.
Nadam se da nećete dobiti negativnu ocenu za to, ali ste dužni da na nižem nivou bruto društvenog proizvoda snizite kredite, odnosno mogućnost uzimanja kredita, iako već imamo potpisane sporazume sa onima koji nam te kredite daju.
Za mene je ova vlada vrlo neodgovorna zato što ono što se zove mogućnost da potroši pare, a da nam ne da račun o tome koliko otplaćujemo glavnica i koliko otplaćujemo kamata na te glavnice, jednostavno, govori o tome da vi nemate dugoročno opredeljenje da vršite odgovorno vlast. Kad god se o ovim kreditima govori, govori se o tome koliko su oni po svojoj ročnosti dugi, pa sa nekim odloženim obavezama vraćanja, a kada samo otvorite tu stranu 29. Memoranduma, svaki građanin će imati prilike da vidi da mi mnogo više plaćamo kamate nego što plaćamo i glavnicu za kredite koji su nekada bili dugoročni, a sada evo dospeli da se vraćaju i glavnice i kamate.
Ne možete doći do preciznog podatka koliko to javnog duga u ovoj godini dospeva ovoj državi, a to jeste njena obaveza. Guverner Jelašić, sa Dinkićem, odlazi da pregovara u Austriju o privatnim kreditima banaka i preduzeća i o molbi da strane banke, odnosno zovemo ih domaće, ali su im centrale u inostranstvu, izvrše reprogram, pa odlože te kredite. Neću ni ovde zaboraviti da ponovim da je do tih kredita koje zovu kros border došlo zato što je guverner Jelašić vodio pogrešnu monetarnu politiku, sa skupom obaveznom rezervom, pa su korisnici kredita i privreda bili usmeravani da uzimaju kredite kod matica banaka koje su ovde, jer je to jeftinije za procenat obavezne rezerve.
I, sada umesto da sva ekonomska pamet i sva ekonomska moć koncentrisana u Vladi, i u Narodnoj banci, i u savetnicima i u Monetarnom odboru, i u Savetu Narodne banke, razmišlja o kreditu za koji su direktno odgovorni, a to je javni dug koji iznosi 6,5 milijardi evra, nama se uz 19 važnih ali raznorodnih sporazuma nude dva nova kredita, od kojih je jedan za sanaciju klizišta, a drugi za finansiranje prodaje španskih roba.
Povodom ovog kredita koji je vezan za klizišta ja ću pomenuti da ste nam na jednom od prošlih zasedanja na isti način, objedinjenom raspravom, dostavili kredit od iste institucije koji je bio vredan 10 miliona evra, ali je imao drugu socijalnu namenu, za izgradnju trajnih stambenih jedinica za izbeglička naselja, odnosno za izbegla lica i bivša izbeglička domaćinstva.
Poštovani građani, u zagradi piše, za izbeglice koje su dobile državljanstvo Republike Srbije. Iako je reč o novcu i o kreditu, na ovom mestu moram da podsetim da je mnogo onih koji ne mogu da uđu u ovu zagradu, da još uvek u ovoj državi Srbiji postoje ljudi koji godinama čekaju da dobiju državljanstvo države u kojoj žive.
Iako je ovde reč o kreditima i o neodgovornoj Vladi koja se i dalje zadužuje, ne vodeći računa o tome ko će kredite da vraća, moram da podsetim da jeste vaša obaveza davanje državljanstva onima koji žive u ovoj državi i da je zaista nehumano dalje je odlagati.
Ono što je poseban problem kod drugog kredita zove se program finansijske saradnje između Vlade Republike Srbije i Vlade Španije sa Aneksom.
Španija nam nudi jedan milion evra donacije, a onda nam nudi mogućnost za povlačenje 45 miliona evra u vidu kredita za finansiranje nabavke potpuno nove španske robe i usluga. Španska vlada zadržava pravo da njen organ, koji se zove Savet ministara Španije, ipak odobri sve ono što ćemo mi dogovoriti ako pristanemo u daljoj zajedničkoj saradnji.
Ali, ima u članu 3. vrlo precizan uslov koji je i ova vlada i svaka vlada pre nje od 2000. godine potpuno zaboravila, a to je da štiti domaću industriju, domaću proizvodnju i domaće proizvođače, ali Španci to ne zaboravljaju. Oni kažu – ova sredstva će se na osnovu pojedinačnih ugovora koristiti za finansiranje sledećeg: 100% potpuno nove robe i usluga španskog porekla.
U članu 4. kaže – carinske dažbine i takse, ukoliko postoje, utvrđene od strane nadležnih organa Republike Srbije, neće biti finansirane iz sredstava koja su predviđena ovim programom.
Znači, prijatelji Srbije, ukoliko imate neke troškove vezane za uvoz robe i usluga koju vam mi, kao dobri domaćini i dobri upravljači španskom privredom, prodajemo na kredit koji vam dajemo, vi to nećete moći da prihodujete, ne daj bože, kroz carine ili usluge, jer vi ste država koja se dokazala da rado uzima kredite, da rado otvara kapije i liberalizuje sve za uvoz strane robe, a da ni na koji način ne štiti svoju domaću industriju.
Ono što je zanimljivo, u članu 6. kaže da su ugovorne strane saglasne da se sredstva koriste za finansiranje projekata ili ugovora koji će biti dodeljeni španskim firmama.
I u svakom sledećem članu gde se predviđa postupak javnih nabavki, u smislu otvorenog postupka konkurisanja za španske firme koje će prodavati nama, svuda stoji stotinu puta ponovljeno – za španske firme i usluge španskih firmi, i usluge preduzeća iz Španije koja proizvode špansku robu.
Da, tender se može objaviti i u Srbiji i u Španiji, ali će ovde posao dobiti oni sa strane zato što su od nas navikli da mi omogućujemo razvoj tuđih privreda i tuđih industrija, a na štetu ovih građana i ove države.
Ono što mene dodatno brine u čitavoj ovoj situaciji jeste jedan od zahteva MMF-a koji se provlači u tajnom dokumentu, u čiji je posed došao "Financial times" i koji je objavljen u svim relevantnim medijima, dakle, još jedan zahtev, sa kojim smo mi bili suočeni, nedavno, kao anketu, kako bi to naši građani, naše političke stranke i institucije reagovale ako bi dinar zamenili evrom. Znači, MMF ima predlog da sve visokozadužene zemlje, gde je Srbija treća po njihovoj klasifikaciji, domaću valutu zameni evrom.
Podsetiću građane da smo pre mesec i po dana u svim našim medijima imali pitanje – a, kako bi to kod nas izgledalo, da je čak i guverner odgovarao na takvo pitanje. I pitali smo se svi otkud baš sada to pitanje. Da nemate dilemu, kao u lutkarskom pozorištu, kako može da se predstavi Vlada Republike Srbije, nameće pitanja, nameće dileme i sondira javnost da li država može i taj deo monetarnog suvereniteta da izgubi, a pre ulaska u EU.
Da li je Narodna banka i ovakva kakva je do sada, potpuno odvojena od Ministarstva finansija, od premijera, od ekonomske politike, od Uprave za javni dug, koja mora da vodi računa o težini ovih kredita o kojima danas govorimo, uopšte koristila to da ima pravo da vodi sopstvenu monetarnu, monetarno-kreditnu i emisionu politiku?
Ne, nije, zato što se nije rukovodila ni interesom građana, zato što im je bezrezervno reklamirala kreditiranje i zaduživanje, dovodeći svakog građanina, svaku porodicu i svako preduzeće u stanje idealnog dužnika, kao poželjnog načina ponašanja, kao postmoderni način života – zadužite se samo kreditom. Sećate se, bila je samo dilema da li se zaduživati u francima ili u evrima itd.
Ta ista Narodna banka, potpuno pogrešnom monetarnom politikom, koja se bavila trgovinom sa stranim bankama u repooperacijama, a ne kreditirajući preko poslovnih banaka, a ne direktno, dovela je ovu privredu u situaciju da naši građani danas treba da uče da li i koja banka kako obračunava euribor, da li na šestomesečnom nivou, na tromesečnom i da li ga i kada usklađuje kao trošak koji će pogoditi građanina i njegov kućni budžet.
Da li je onaj ko nam je potpisao ovaj zahtev za kreditima dao obrazloženje građanima Srbije da li će se euribor, koji ovde piše, obračunavati tromesečno ili šestomesečno i koja je projekcija tog troška, a koji je efekat za ulaganje od kredita koji na ovaj način uzimamo? Da li neko drugi treba da građanima da objašnjenje za to?
Kažu da je ovo neoliberalna tržišna privreda. Da, tržišna treba da bude, ali država u njoj ne sme da izgubi svoju ulogu. I u takvoj privredi građanin ne može da prevali odgovornost na Vladu, i ne treba da prevali odgovornost na Vladu, za sopstvene odluke – da li će uzeti kredit i koliko će on da košta, ali građanin od Vlade mora da dobije odgovor kolika je stvarna kamata kao efektivna, a kolika je ona koja se reklamira i da li smo, zaista, uništavanjem domaćeg bankarskog sistema, dobili konkurentan bankarski sistem u kojem imamo kamate na kredite slične zemljama u okruženju. Na tom ispitu Vlada je pala, a građani su danas zaprepašćeni ratama koje dobijaju za kredit, jer je euribor za godinu dana skočio sto procenata.
Čak i onda kada je bilo izvesno da će euribor rasti takvim tempom, jer je još od avgusta 2007. godine finansijska kriza pokazivala svoje pravo lice, Vlada je nastavila da se zadužuje, nijednog trenutka ne postavljajući pitanje sebi, ni predstavljajući se građanima kao odgovorna, a šta je uradila sa, po tvrdnjama gospodina Dinkića, 17 milijardi evra priliva stranog kapitala, što po akvizicijama iz privatizacije, što po stranim direktnim ulaganjima, a što po naraslom ukupnom dugu na 30 milijardi dolara. Svetski eksperti kažu: davati ovakvoj privredi nove kredite i ulaziti u nove aranžmane sa MMF, isto je što i bolesniku, zavisnom od droge, davati kokain. Koji će to trenutak, od ovog sada, biti pogodniji da se Vlada zapita da li je možda bolje dobijati novac za ulaganje u ono što se zove proizvodnja, a ne samo finansijske manipulacije i virtuelni razvoj, ili ćemo se okrenuti onome što se zove odgovorni odnos prema javnim sredstvima, prema budžetu iz kojeg će se ovi krediti vraćati i u ime toga voditi računa i dostavljati izveštaj o svakom evru koji ostavljamo u nasleđe budućim generacijama kao dugove.
U tom smislu, SNS i Poslanička grupa Napred, Srbijo ne može da podrži ovakvu politiku daljeg zaduživanja, bez ikakvog navođenja efekata i onih obaveza koje ostaju budućim generacijama, i mi za ovakve predloge nećemo glasati. Hvala. (Aplauz.)
Koristim pravo iz člana 143. stav 2.
Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, hoću da u sklopu rasprave o temi prava zajamčenih Ustavom, kažem da Ustavu u članu 43. stav. 4. kaže da se sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, slobode i prava zajamčenih Ustavom, javne bezbednosti itd.
Postavljam pitanje – ko je definisao šta je moral demokratskog društva, da bi on bio drugačije propisivan zakonom o zabrani diskriminacije, pogotovo zato što je u mnogim od obrazloženja na podnete amandmane koje je podneo poslanički klub Napred Srbijo, u odgovorima pri odbijanju amandmana, definisano da je moral mnogo široka kategorija i da on ne može biti obuhvaćen ovim zakonom.
Da li postoji određenje šta je moral demokratskog društva, jer je za mene, kao Srpkinju i pripadnika verske zajednice koja se zove pravoslavna crkva, moral crkveni jednak moralu demokratskog društva. U tom smislu postavljam pitanje da li je taj moral isti? Za mene jeste?
Da li je to za vas kao demokratsko društvo i da li vam zakon o zabrani diskriminacije omogućava da vi ustavno pravo, definisano članom 43, sužavate, a da niste definisali iz kojih razloga i interesa građana to činite. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)
Koristim vreme iz člana 143. stav 2. Govorim o amandmanu koji ima cilj da reguliše jednako pravo na zaštitu svih, odnosno od svih oblika diskriminacije.
Zadržaću se na ovom pravu svih da imaju jednaka prava, za koje kažete da je osnovna svrha zakona nešto drugo i da su u stvari svi građani jednaki pred zakonom. Postavljam pitanje – da li su raseljena lica sa Kosova i Metohije jednaka pred zakonom, kao i sva ostala lica u svakom pogledima?
Tvrdim da postoji njihova diskriminacija, i to: i od državnih organa, i od dela građana koji ih u svojim sredinama nazivaju Šiptarima, žive u kampovima koji su pre logori nego kampovi, u kojima dobijaju lošu hranu, imaju teškoće prilikom zapošljavanja, rešavanja stambenog pitanja, zdravstvenih, socijalnih i drugih potreba. Zaista mislim da bi, u cilju obezbeđivanja njihove jednake zaštite pred zakonom, tu kategoriju nesrećnika, koji ničim nisu doprineli da se nađu u toj situaciji, bilo potrebno zaštititi.
Na ovom mestu hoću da pitam – da li je tačno da je potpredsednik Krkobabić Komesarijatu za izbeglice poslao dopis u kome traži da se ograniče prava raseljenih lica na zdravstvenu zaštitu? Zahvaljujem se svima i molim vas da povedete računa o kategoriji lica koja su zaista ugrožena i kojima se ovakvim zakonom ne pruža zaštita.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupali o klupe.)
Suština amandmana, podnetog u ime poslaničkog kluba Napred Srbijo na član 18, svodi se na to da se ne smatra diskriminacijom postupanje sveštenika odnosno verskih službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima, ciljevima crkava, a mi u amandmanu dodajemo – i moralom koji je opšteprihvaćen.
Tumačeći da ovaj moral jeste ono što definiše Ustav u članu 43. stav 4. upravo moral demokratskog društva koji makar načelno omogućava da se razlikuje dobro od zla, ružno od lepog.
Ako vi ovim zakonom homoseksualnost podižete na nivo poželjnog ponašanja, na način kako ga promovišete, ne da se bojim, nego sam sigurna da će mnogi nezreli, neformirani mladi životi biti usmereni u pravcu korisnog i poželjnog ponašanja, a zbog toga da bi mogli da napreduju na nekoj likovnoj akademiji, na nekoj filmskoj akademiji ili u nekim književnim ili drugim krugovima.
Znači, snosimo odgovornost kao društvo, odnosno vi snosiste odgovornost kao društvo kada i na način da crkva bude kažnjena, na način što će da osudi takvo loše ponašanje, promovišete jedno nezdravo, poremećeno ponašanje u korisno.
Ono čime želim da zaključim svoj amandman je da u ime slobode vrlo često, a svedoci smo i ovde, nema poštovanja ni prema kome i ona se pretvara u tiraniju.