Gospodine Markoviću, vi ovde niste objasnili kako se štampao tzv. list ili tzv. novine "Velika Srbija" u tiražu od 500.000 besplatnih primeraka, kako je prebacivan novac sa Poslovnog prostora i "Pinkija" i kako je prijavljivano da se tamo rekreacijom bavi 296 radnika, a Poslovni prostor je imao samo 34? Kako da objasnite činjenicu o izgradnji na parceli na uglu Romanijske i Save Kovačevića?
Kako da objasnite činjenicu da je sa računa Poslovnog prostora na račun SRS prebačeno 228.000 dinara od 1. oktobra do 10. decembra 1997. godine? Kako da objasnite činjenicu da je sa računa SO Zemun novac odlazio čudnim putevima; na primer, sa namenskog računa za komunalno-stambenu izgradnju, na ime troškova objavljivanja oglasa u specijalnom izdanju tzv. Zemunskih novina, isplaćeno je 2.100.000 dinara, po odluci Izvršnog odbora SO Zemun 24. aprila 1998. godine. Zar to nisu bile teške godine za Srbiju, šta ste vi radili u to vreme?
Kako da objasnite činjenicu da je Izvršni odbor SO Zemun Draganu Todoroviću 2. i 3. oktobra 2000. godine, a to je već sramota, svojim zaključcima dodelio sedam katastarskih parcela, ukupne površine 1.820 metara kvadratnih? Kako da objasnite činjenicu šta se dešavalo 10. oktobra 2000. godine, a u čemu ste vi učestvovali; 6. oktobra 2000. kada je poklonjena oprema i kancelarijski nameštaj SRS-u, u vrednosti od oko 100.000 maraka, a potpisnici ugovora su bili Momir Marković i Vojislav Šešelj.
Zar ja uopšte treba da nabrajam ove stvari? Kako vas nije sramota da ovde nekoga prozivate za skupštinskom govornicom, zašto ste uopšte postali narodni poslanik, da se sačuvate imunitetom, je li?

Gospodine Krasiću, kad napadate lidere G17 plus morali biste imati argumente za to. Pre svega želim da vam kažem da je uništavanje Srbije, upropašćavanje, dokrajčeno zajedno sa vama, JUL-om i ostalima u bivšem periodu. Vi ste bili ti koji su upropastili zemlju. Nismo mi izmislili Jezdu i Dafinu. Da nije možda slučajno neko od vaših lidera bio štediša tamo?
O čemu vi pričate? Pričate o tome da su u Srbiji postojale četiri banke, čiji je dug bio toliki da je bilo potrebno da Srbija stane i 18 meseci da se izdvajaju radničke plate da se te banke povrate.
Napadate ljude koji uvode red u Srbiju. Da li to znači da se svrstavate u red mešetara i ostalih koji bi želeli da na šićardžijski način steknu nešto ovde? Ponovo vas pitam, šta vi zapravo hoćete? Ne razumete se u problematiku, nemate šta da predložite; šta vi zapravo radite, osim prodavanja prazne magle.

Gospodine Krasiću, što se tiče mog vremena, moje vreme tek dolazi, za razliku od vašeg. A što se tiče vaše vlasti, zar je moguće da je u najtežem periodu u kome se Srbija nalazila vaša jedina politička mudrost bila da se suprotstavite celom svetu. Ali demagogija i prazna priča vama nema kraja, odmah su funkcioneri Vlade, u to vreme i SRS, preuzeli stanove od po 130, 140, 160 i više kvadrata. Kako vas nije sramota da tako nešto ovde pričate.
Zar je moguće da se dičite vlašću u Zemunu, a da je lepo vaš visoki funkcioner Gordana Pop-Lazić u aprilu 2004. godine dobila stambeno rešenje, odnosno njen otac, za objekat od pet spratova, od 1000 kvadrata. O kakvoj vrsti demagogije vi ovde pričate?
Takođe, Izvršni odbor SO Zemun je 1. aprila 1997. godine dodelio zemljište, površine 469 metara kvadratnih, na uglu Romanijske, po ceni od 150 dinara po kvadratnom metru. Kako vas nije sramota da tako nešto pričate? Da li znate da ste tada učestvovali u vlasti samo pod sloganom da se ne mešate? Ali, i te kako ste se mešali za svoju korist.
Pošto vam nije bilo jasno da je prebacivan novac, a zanimljivo je to što se po računu naplaćivalo za rekreaciju 296 radnika, gde je otišao taj novac za razliku između 34 i 296 radnika? Zašto to ne odgovorite? Objasnite mi.
Što se tiče vaših izjava, što se tiče stvari koje ste vi radili, šta ste vi radili – udarali na studente, na taksiste, na prosvetne radnike, podizali pištolj, pokazivali bahatost, osionost, čupali mikrofone, polivali vodom. Šta ste sve radili, prisetite se.
Prisetite se izjave vašeg funkcionera, koji kaže: "Vrlo sam ponosan što sam prvi na listi od 19 srpskih političara kojima je Savet EU zabranio ulazak u zemlje petnaestorice". To vas boli.
Mi vodimo ovu zemlju u EU, a to nije vaš put. To je ono što vas boli i ne znate šta da radite, jer nas uskoro očekuje pozitivna ocena Studije izvodljivosti.

Gospodine Krasiću, nemojte vi da se sekirate za poslaničku grupu G-17 plus i za lidere G-17 plus. Reći ću vam sledeće: niste mi odgovorili na pitanje, pošto Dinkić uvodi red u Srbiju, da li to vama smeta, da li želite da mešetarite, muvate, šićardžijski da se ponašate, šta je u pitanju? Niste mi odgovorili. Reći ću vam da se red uvodi, i uvođenjem PDV-a i fiskalnih kasa smanjuje se siva ekonomija. Uštedeli smo 2004. godine u budžetu 20 milijardi dinara. Deficit je 2004. godine prepolovljen, 2005. je skoro nula.
Sa druge strane, gospodin Labus uvodi zemlju u Evropu. To je ono što sa ponosom može da istakne, kao svoje dostignuće, G-17 plus. Dolazi vreme da se zaokruži saradnja sa Haškim tribunalom. Vama čak smetaju i dobrovoljne predaje, i to javno izjavljujete. Sve to daje jednu punu snagu Srbiji da se zaista zahukće na evropskom putu i u tome nas niko ne može zaustaviti.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ispred nas imamo nešto što su predlagači nazvali rezolucija o omogućavanju odbrane Slobodana Miloševića, obustavljanjem progona njegove porodice. Ne bih mogao da se složim sa samim nazivom ovog papira. Pre bih rekao da je to izgužvan i davno bačen politički letak.
G17 plus sa gnušanjem odbija ovako nešto. Zaista mislim da je potrebno da se gospodin Nikolić i gospodin Vučić slobodno nadmeću ko će biti predsednik SRS. Izgleda da prednjači gospodin Vučić da to bude Milošević, a gospodin Nikolić da bude Šešelj, ili obrnuto.

Dakle, u ovoj skupštini rekao sam i gospodinu Nikoliću i gospodinu Dačiću da neću izgovarati imena ljudi koji se nalaze u Haškom tribunalu. Pripadam političkoj stranci, stranci G17 plus, koja gleda pogledom u budućnost, a ne pogledom u prošlost. Nažalost, postoje vrhovi političkih grupacija ovde čija želja jeste da se prošlost obnavlja, kako bi svoju retoriku pomalo hranili, pa sam nateran da izgovorim imena tih ljudi, iako to nisam želeo.
Lidera SRS nije koštalo ništa da, u onome što radikali zovu novinom, listu koji se zove "Velika Srbija", 1995. godine napiše: "Kompletnom strukturom svoje ličnosti Slobodan Milošević izražava psihopatološke osobine. Najočiglednija je paranoja, koja je pratila mnoge tirane i samodršce kroz istoriju.
Još kao student znao je masno da laže i pravo u oči gleda onoga koga laže. Lično sam se uverio koliko je savršenstvo Milošević dostigao kao lažov, koliko je krut u ophođenju i nastupu, bez elementarne duhovitosti i sa veoma izraženom sujetom. Talenat za spletkarenje, u kome je Milošević sigurno nenadmašan, donosio mu je neslućene rezultate i predstavlja njegov osnovni politički kapital". Napisao i ostao živ. Nažalost, Slavko Ćuruvija, među mnogima koji su pisali o objektu rezolucije, nije bio te sreće. Mnogi su zbog toga žalili, ali predstavnik predlagača, po svom priznanju, nije.
Danas, deset godina kasnije, sve je drugačije. Zamenik lidera SRS određen je za predstavnika predlagača rezolucije o omogućavanju odbrane Slobodana Miloševića, obustavljanjem progona njegove porodice. Ako zađemo još malo u prošlost, videćemo da su upravo članovi SRS bili ti koji su se bavili progonom članova porodice sadašnjeg štićenika pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija u Ševeningenu, i ne samo njih.
Kako inače shvatiti sledeće reči, objavljene u onome što radikali nazivaju novinom, listu koji se zove "Velika Srbija", sredinom poslednje decenije prošlog veka. Sada se misli na bračnu družbenicu pomenutog pritvorenika. "Njene dnevničke beleške pokazuju da igra ključnu igru u državi, da ona nosi pantalone u svojoj kući, a da Milošević, figurativno rečeno, pegla, kuva, sprema". Govore da Milošević ima "patološku strukturu ličnosti, da to nije samostalna ličnost, da je to čovek koji ima veliku psihičku falinku i da ona može imati katastrofalne posledice po sudbinu našeg naroda".
U svojoj knjizi "Crveni tiranin sa Dedinja" lider Srpske radikalne stranke je eksplicitniji. "Ona je veoma slična Mao Ce Tungu, s tim što je on objavio neveliku knjižicu citata iz svojih radova, a Mira Marković tomove i tomove plasira u ogromnim tiražima, pa i ono malo papira na tržištu apsorbuje. Po moralnim karakteristikama ova tipična komunistička feministkinja podseća na svoje uzore Rozu Luksemburg i Klaru Cetkin, ali ipak najviše na Elenu Čaušesku. Po popularnosti u svom narodu nadmašila je prokletu Jerinu. Mislima Mire Marković najviše odgovara toaletni papir. Na njemu bi njena inventivnost, kreativnost i originalnost najbolje došle do izražaja. Njena ličnost bi naprosto bila kompletirana".
Raščinjeni crveni vojvoda je ostao živ. Ivan Stambolić je ćutao, nije upotrebljavao tako teške reči, ali mu to nije pomoglo da preživi. Danas je sve drugačije. Predlagači imaju puno lepše mišljenje o objektu rezolucije i njegovoj porodici, pa između ostalog u rezoluciji kažu – "ukazujući da je obračun sa porodicama političkih protivnika i neistomišljenika u moralnom pogledu najsramniji i kukavički način političke borbe koji grubo vređa ljudsko dostojanstvo i opšteprihvaćene moralne standarde".
Dodao bih ovde da je najmlađi član uže porodice haškog pritvorenika svojevremeno svoje političke protivnike i neistomišljenike motornom testerom jurio po Požarevcu. Da li je to progon ili samo dečija igra malog Marka u trenucima kada je mukotrpno zarađivao dvanaesti milion noseći gajbice sa višnjama.
Predlagač rezolucije u nastavku kaže - "smatrajući da je svrha progona porodice Milošević političke prirode i da se ogleda, pre svega, u potrebi pripadnika vladajuće nomenklature da i na taj način – psihološkim pritiskom na Slobodana Miloševića, koji ga ometa u pripremanju za postupak u Hagu, onemogućavanjem njegovih susreta sa suprugom i sinom, što predstavlja dodatno kršenje njegovih osnovnih ljudskih prava – pomognu Karli del Ponte u njenom nastojanju da kroz proces protiv njega osudi čitav srpski narod za zločine koje nije počinio".
Ovaj deo rezolucije zahteva posebnu pažnju iz sledećih razloga. Izgleda mi da je partija jogi letača konsultovana oko ove rezolucije. Pominju se politika, priroda, potrebe, svrha, psihološki pritisak, a to je nešto na čemu su jogi letači insistirali u predizbornoj kampanji za one izbore kada su u Požarevcu imali više glasova od JUL-a.
Nadam se, ne nadam se, nego ova rezolucija neće biti usvojena, i ona je tako i pripremljena da ne bude usvojena, jer je sve osim pravnog akta, jer je šansa da bude usvojena manja od šanse da jogi letači budu u srpskom parlamentu. U nastavku Predloga rezolucije optužuje se politička nomenklatura da pomaže Karli del Ponte da kroz proces protiv crvenog tiranina, kako je haškog pritvorenika nazivao sabrat po mestu boravka, raščinjeni vojvoda, osudi srpski narod za zločine koje nije počinio. Kada sam ovo pročitao malo sam zastao i razmislio. Haški tribunal je, između ostalog, osnovan da bi krivica za zločine bila pojedinačna. Znači, predlagači zamenjuju teze. Oni u stvari osuđuju čitav srpski narod za zločine koji jesu počinjeni.

Da. Kada bih rekao da nisu, siguran sam da bi postojalo puno bivših i sadašnjih stanovnika Prijedora, Sarajeva i Srebrenice koji se ne bi složili sa mnom. Pravosnažnost presuda Haškog tribunala me je naterala da kažem ovo što sam upravo rekao i nažalost tamo piše da je u Srebrenici počinjen genocid. Kraj priče o zločinima koji nisu počinjeni, kako se kaže u rezoluciji.

Naglašavajući stav da niko ne sme da bude iznad zakona i da zbog pozicije u društvu izbegne opravdani pravosudni progon, i zalažući se za afirmaciju principa vladavine prava, kao osnovnog demokratskog principa na kome treba da bude zasnovano vršenje vlasti u Srbiji, objekat rezolucije nije vodio računa o vladavini prava i zakonu kada je sa Tuđmanom Bosnu delio.
Njegov omiljeni opozicionar nije tako mislio kada je potezao pištolj na taksiste, studente, kada su premlaćivani ljudi u televizijskim stanicama, kada novinari nisu bili "svete krave", i mogao bih još dugo da nabrajam. Inače, doslednost nije osobina koja krasi predlagače ove rezolucije.
U programu sto tačaka Srpske radikalne stranke, između ostalog, se kaže: "Uvek je politika Srpske radikalne stranke bila suprotna Socijalističkoj partiji Srbije, jer su naši politički, ekonomski i socijalni programi dijametralno suprotni. Ni u jednu vladu u kojoj sedi ijedan jedini socijalista Srpska radikalna stranka neće ulaziti. Socijalistička vlast ne može da zaustavi kriminal jer je u njega do grla umešana, i to sam njen vrh".
Nešto kasnije lider Srpske radikalne stranke i ekipa uđoše u Vladu sa namerom da odbrane Kosovo, kako obrazložiše. Tokom odbrane Kosova i Metohije sin objekta rezolucije je u crnoj uniformi naoružan krstario Požarevcem, na taj način braneći svetu srpsku zemlju, i tako 77 dana. Tada je koalicioni partner većinskog predlagača pod pritiskom proglasio pobedu, a oni ostaše u Vladi, iako su obećali da će iz nje izaći ako NATO trupe uđu na Kosovo. Dosledno, nema šta.
Predstavnik predlagača je rekao tada: "Istina je da je posle gubitka Kosova bilo teško ostati u Vladi, ali Srpska radikalna stranka nema kome da ostavi više od milion glasova sa prošlih izbora". "Glas javnosti", 18. oktobar 1999. godine.
Šta reći? Na kraju, predlagači kažu - "Narodna skupština Republike Srbije donosi ovu rezoluciju i istovremeno: nalaže se nadležnim državnim organima da momentalno prekinu sa politički motivisanim progonom, u svim njegovim vidovima, članova porodice nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića".
Pažljivo sam pročitao ovaj predlog rezolucije i sa ovog mesta, iz ovog najvišeg zakonodavnog doma pitam, šta ćemo ako su se članovi porodice ogrešili o zakon? Niko nije imun, nikoga ne možemo osloboditi krivice ovde u Skupštini. Svako mora biti dostupan državnim organima. Slobodno neka se pojave u zemlji. Ako postoji krivična prijava ili ih traži sud naravno da policija treba da interveniše.
Šta ako je tekovina razvoja društva baš to što su svi jednaki pred zakonom ili predlagači smatraju da objekat rezolucije i članovi njegove porodice opet treba da budu jednakiji od ostalih. Dakle, svima je jasno ovde u Skupštini Srbije da se nešto u međuvremenu dogodilo i da se nešto preko brda valja, a to je da ovu zemlju polako ali sigurno vodimo u dobrom pravcu, ka Evropskoj uniji.
Očekuje se uskoro potpisivanje pozitivne ocene studije izvodljivosti. Tako su neki postali pomalo nervozni. Iznenadilo ih je što se gospodin Lazarević časno predao u nacionalnom interesu Srbije. Iznenađuje vas put za koji se Srbija opredelila i tada nastupa vaša nervoza.
Ova rezolucija će biti glatko odbijena ili nikada usvojena, meni je svejedno. Što se G17 plus tiče, narodni poslanici sa gnušanjem ovo odbacuju, neće učestvovati u diskusiji i predlažemo ostalim poslaničkim grupama da se ponašaju na isti način. Ovde je ovo bila prilika da se pokaže građanima ko je ko i šta je šta u Srbiji. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, predlažem da, po Poslovniku, produžimo rad, zaključno sa devetom tačkom, do kraja rasprave o devetoj tački dnevnog reda.
Molim da se Skupština izjasni o tome.

Demonstriram povredu Poslovnika, član 100 – dostojanstvo poslanika i Narodne skupštine. Inače, ja sam u redu 11,  ali je zaista zanimljivo na ovaj način diskutovati u Skupštini Srbije, i to od ljudi koji su tokom poslednje decenije prošlog veka upropastili privredu ovde, koji su potpuno državu doveli do ruba propasti i sada – kada neko pokušava na različite načine da ovu državu uredi, da je uvede u red normalno razvijenih evropskih zemalja, to je daleko sada teže nego na onaj način rušenja koji se događao u prethodnoj deceniji –oni koji su baš to radili...
(Zoran Krasić, sa mesta: Ko je to radio?).
(Nadam se da ova dobacivanja možete)... baš oni koji su to radili nama sada spočitavaju što želimo da državu dovedemo u jedno normalno stanje. To smatram da nije primereno ni ovoj skupštini, ni takve poruke širiti.
Da ne pričamo ko se šta obogatio, ko je na kom lokalu šta radio itd. Ako počnemo to da iznosimo, a imam fasciklu ovde o svemu tome, onda ćemo daleko dogurati, i zato vi ne dirajte G17 plus, jer G17 plus je ozbiljna stranka, koja hoće od ove države da napravi modernu evropsku zemlju i u tome nas ne možete sprečiti. Sve ostalo su prazne demagoške priče.

Ponovo demonstriram povredu Poslovnika, član 100, i priznaću vam zaista da vi jeste zemlju doveli skoro do ropstva. Da nije bilo petooktobarskih promena, svašta bi bilo.        Ovako, mogu da vam kažem, a što se G17 plus tiče, da jesmo zaslužni za makroekonomsku stabilnost zemlje, jesmo zaslužni što je zemlja dobila otpis duga od Pariskog i Londonskog kluba, jesmo sada u mogućnosti da budemo plativo sposobni da plaćamo kredite i ne moramo nanovo da se zadužujemo, jesmo zaslužni zato što ova država ima čvrst dinar, i to nikoga više ne možete ubediti da nismo, jer svaki čovek zna šta ima u džepu.
Jesmo zaslužni za finansijsku stabilnost u zemlji, ali svakako vi jeste zaslužni što ne postoji politička stabilnost u zemlji. To je suština. Ako mislite sa nama da se svađate, zavađate, nećete dobro proći.

Gospodine predsedavajući, nisam ja koristio neprimerene reči ovde u Skupštini, nego neko drugi. Moram da demonstriram povredu Poslovnika, po članu 100.
Reći ću vam, bojim se da građani ne zaboravljaju, takođe, da je najveći broj njih ostao bez posla upravo onda kada ste vi bili na vlasti. Ne možete objašnjavati ljudima da je bolje biti na prinudnom odmoru nego raditi, a to ste vi radili.
Što se tiče JUL-a, žao mi je što vas taj samar toliko žulja, jer ste baš vi bili u koaliciji sa tim ljudima i baš je taj period bio najmračniji u istoriji Srbije, i baš u tom periodu je bio progon novinara i srpskog novinarstva kada je to ministarstvo bilo u vašim rukama, a da ne pominjem gore stvari. To je bila jedna sveobuhvatna satanizacija ljudi u ovoj zemlji.
Ono što je važno istaći, dobro je da ste priznali da je zemlja pretrpela ogromnu štetu za vreme bombardovanja, ali vaša politika u koaliciji sa JUL-om je zaslužna što je do toga uopšte u ovoj državi došlo. Gde je odgovornost političara što su zemlju doveli u takvo stanje? Nikada ova država nije bila protivnik skoro čitavom svetu. Nemojte se vi brinuti, jesam veseo po prirodi i optimista, jer ovu zemlju ne vodite vi nego odgovorni i časni ljudi, koji treba iznova da izgrade ono što ste vi srušili.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, stranka G17 plus smatra da donošenje zakona o neposrednom izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora i njihovo skoro organizovanje ne bi koristilo interesima Srbije. Srbija i Crna Gora predstavlja jednu državu i davanje većeg legitimiteta njenom parlamentu ne bi promenilo tu činjenicu.
Činjenica je da su neposredni izbori za Skupštinu SCG deo agende dogovorene Ustavnom poveljom, ali je takođe istina da je slovom Ustavne povelje pre više od godinu dana trebalo da bude izvršena puna harmonizacija tržišta dve republike, kao i da je sud državne zajednice organizovan sa velikim zakašnjenjem. Poznato je da se G17 plus zalaže za obnovu državne nezavisnosti Srbije.
Tragično je da bi primena uslova ugovora iz Mastrihta kojim je stvorena EU, Srbija i Crna Gora predstavljale državu unitarniju od bivše SRJ i danas Srbije i Crne Gore. Upravo zato neposredne izbore i davanje većeg legitimiteta ovakvoj državnoj zajednici smatramo nepotrebnim. U ovo uverenje utvrđuje nas i činjenica da Skupština Srbije i Crne Gore gotovo da i nema zakonodavnih ovlašćenja i da je čak i veoma mali njen uticaj na kreiranje politike odbrane i spoljnih poslova.
Svesni činjenice da su građani Srbije duboko podeljeni oko budućnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora i rasprostranjenog uverenja da će sa nestankom ove birokratske tvorevine, koja ne štiti životne interese svojih građana i srpskog naroda, biti pokvareni odnosi dve republike, G17 plus je nastojala da u proteklim mesecima ne otvara pitanje formalnog proglašenja nezavisnosti Srbije.
Ipak, napuštanje štetnog sporazuma o harmonizaciji, zaključenog od strane prošle Vlade, smatramo jednim od velikih uspeha naših ministara kojim je Srbija pošteđena daljih poniženja i materijalne štete.
Zato smo, upravo da ne bi doprineli podelama među građanima, predložili našim ministrima da u Vladi budu uzdržani kada je reč o zakonu o održavanju neposrednih izbora za Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Činjenica da zvanična Srbija danas namerava da donese ovaj zakon, bez obzira na činjenicu da je dosadašnji tok događaja nagoveštavao neminovni raspad državne zajednice, kao i očigledne odlučnosti crnogorske Vlade da ne organizuje neposredne izbore za Skupštinu Srbije i Crne Gore na svojoj teritoriji, ne ostavlja nam izbor osim da budemo protiv ovog predloga.
Uvereni da stranke koje se zalažu za očuvanje državne zajednice imaju većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, upozoravamo njihove poslanike da u slučaju da izbori za Skupštinu Srbije i Crne Gore budu održani samo u Srbiji rizikujemo da naše građane dovedemo ponovo u situaciju iz 1998. ili 2000. godine, što nikako neće doprineti očuvanju državne zajednice.
Podsećamo naše uvažene kolege da su građani Srbije od uspostavljanja demokratije u oktobru 2000. imali prilike da učestvuju u šest različitih izbornih ciklusa, na koje je bez obzira na činjenicu da nije bilo ozbiljnog bojkota uglavnom izlazilo manje od 50% birača. Srbija se nalazi pred referendumom o novom ustavu i verovatnim vanrednim parlamentarnim izborima tokom narednih godinu dana, pa organizovanje još jednih izbora za ustanovu, koja ni do danas nije imala mnogo zapaženih aktivnosti, čije su nadležnosti manje od bilo kog drugog parlamenta na evropskom kontinentu, samo će podstaći izbornu apatiju koja predstavlja našu najveću opasnost za demokratiju i njene ustanove.
Zato G17 plus predlaže da sadašnjem sazivu Skupštine Srbije i Crne Gore bude produžen mandat na godinu dana, a da potom zajedno sa referendumom za novi ustav, koji će do tada možda biti izglasan u Narodnoj skupštini, i vanrednim parlamentarnim izborima odlučimo na referendumu i sudbinu državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Ukoliko građani odluče da državna zajednica treba da opstane, biće lakše doneti zakon o neposrednim izborima za Skupštinu Srbije i Crne Gore i izbori će svakako biti u većoj meri uspešni. Podsećam moje uvažene kolege iz stranaka koji se zalažu za očuvanje državne zajednice, SRJ je bila konfederacija, a državna zajednica Srbija i Crna Gora je konfederacija, čiji je raspad institucionalizovan. Građani nisu za to glasali, nego za zajedničku državu Srbija i Crna Gora.
Dakle, predlog je vrlo jednostavan. Nemoguće je održati izbore u jednoj državi članici, a u drugoj ne, ili se bavimo nečim što bi se možda zvalo i nasiljem, da organizujemo izbore u jednoj državi članici, a u drugoj da to tako ne bude.
Takođe vas podsećam da je najbolje da se Beograd i Podgorica dogovore, i sve što Beograd i Podgorica dogovore prihvatljivo je za EU i čitav svet.
Takođe, svaki izbori, pa i ovako organizovani izbori vrlo koštaju, i to preko milijardu dinara ili milijardu i po dinara, ili oko 20 miliona evra. To se plaća iz budžeta Republike Srbije, a u budžetu nisu predviđena takva sredstva. Takođe, ta sredstva se mogu jedino porezom uzeti od građana Srbije. Mislim da građani na to nisu spremni.
Svakako, najvažnije u narednom periodu jeste da se postigne dogovor između dve države članice državne zajednice Srbije i Crne Gore. Za dogovor jesmo. Ustavna povelja može da se promeni saglasnošću obe državne članice i to bi bio put, dakle, za međusobno razumevanje i budućnost i jedne i druge države članice. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, G17 plus se u potpunosti slaže da je za unutrašnji mir u našem narodu i sigurnost njegove demokratske budućnosti neophodno suočavanje s prošlošću i ispravljanje decenijama starih nepravdi. Zakon o pravima pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, odnosno Ravnogorskog pokreta je jedan mali korak u tom pravcu.
G17 plus je, još pre nego što je pretvorena u stranku, nastojala da pruži svoj doprinos ovom velikom procesu, i gospodin Mlađan Dinkić još kao guverner NBS predložio izdavanje novčanice sa likom našeg velikog istoričara i predsednika Jugoslovenske kraljevske vlade u izbeglištvu, Slobodana Jovanovića. Danas je to najvrednija novčanica koju je naš narod imao u proteklih 40 godina, ali nepravda prema samom Jovanoviću još uvek nije ispravljena. Vi dobro znate da su se mnogi u ovoj sali učili i kalili na delima Slobodana Jovanovića.
G17 plus se zato zalaže da, zajedno sa zakonom o pravima pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, te zakonima o nacionalizaciji i restituciji, bude donet i jedan sveobuhvatan zakon o rehabilitaciji. G17 plus podržava zakon o pravima pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, ali smatramo da je protivno interesima upravo tih pripadnika i njihovih rođaka i potomaka, jedina asocijacija u vezi sa ovim zakonom da bude pitanje materijalnih prava malobrojnih preživelih.
Smatramo da ne sme biti reči o osveti, niti o izdvajanju malog broja naših ionako siromašnih i nezadovoljnih penzionera. Pravda mora biti učinjena i onima koji je nisu doživeli, koji nisu doživeli naše doba i onima koji su nestali u plamenu najvećeg građanskog rata u srpskoj istoriji.
Zato ovo pitanje mora biti iznad stranačkih interesa i njegovo rešavanje mora biti samo deo jednog velikog procesa pravde i pomirenja, pravde koja mora biti učinjena svima onima koji su se borili za slobodu Srbije i njenog naroda. Istina je da nepravda ne može zastareti, ali pravda, nažalost, može doći kasno. Zato nam je iznad svega, svima nama koji vodimo Srbiju u novi vek, pre svega, preko potrebna pouka i to je, po našem dubokom uverenju, najveća tekovina ovog zakona.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, svakako je potrebno učiniti neophodne korake da naši sudovi mogu da preuzmu određene slučajeve i da pokažemo zrelost i ozbiljnost prema ovako složenoj temi.
Želim da istaknem da je odgovornost, svakako, pojedinačna. Nikako se ne može dovoditi u bilo kakav kolektivni kontekst.
Znači, naravno da ljudi nisu krivi dok se to ne dokaže pred sudom. Ono što želim da kažem, to je da smo mi preuzeli određene međunarodne obaveze i ovo nije političko ili partijsko pitanje. Država Srbija je preuzela određene međunarodne obaveze koje mora poštovati.
Ako se mi zalažemo da rešavamo najkrupnija pitanja, a znate i sami da su to Kosovo i Metohija, odnosi u državnoj zajednici, saradnja sa Haškim tribunalom, onda ne možemo za određene stvari da kažemo, to jeste, to je u našem interesu, pa ćemo do kraja poštovati međunarodne obaveze, pa ćemo za Kosovo i Metohiju kao ključnu tačku oslonca uzeti Rezoluciju 1244, a za saradnju sa Haškim tribunalom reći, pa to ne moramo da poštujemo do kraja, iako je Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom donet na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti broj 827.
Dakle, kada kao zemlja želimo da budemo zreli i odgovorni, kada želimo da ono što se desilo i otvaranjem, dakle dobru saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama, saradnju u drugim oblastima, povezivanje što se tiče različitih vrsta ekonomskih zakona sa zakonima srodnim u Evropi.
Kada želimo otvaranje prema svetu u svim segmentima, ako poštujemo međunarodne obaveze, ne možemo reći, jedne poštujemo, druge ne poštujemo, iako smo sami pravili zakone na osnovu istih rezolucija.
Tačno je da je ova rezolucija iz 1993. godine, i da je tadašnja vlast zapravo preuzela određene obaveze i da smo u međuvremenu prekidali odnose sa čitavim svetom, ali je jasno svima da mi ne možemo biti zemlja jedina u Evropi koja ne sarađuje sa svojom okolinom i sa drugim zemljama sveta. Znači, obaveze postoje, zakon je jasan i svakako je dobro da postoji dobrovoljna predaja. To znači da je sazrela svest i kod pojedinaca da neće da dovedu državu u težak položaj, da neće da prave balast ovoj državi u odnosu prema ostalom delu sveta.
Samo bih želeo još da kažem da postoji nešto u srpskom narodu što se zove oficirska čast. Ne znam u istoriji primere da je neko ko drži do te časti uslovljavao čitavu državu, da se bilo od koga krio. Nevinost takođe, znači, može biti rezultat svega ovoga.
Niko nije kriv dok se ne dokaže. Ali, zašto od tih stvari bežati? Najbolje je suočiti se sa istinom. To je najbolje za svakog pojedinca i u ovoj zemlji i šire. Za G17 plus je prihvatljivo sve što pospešuje saradnju sa međunarodnim institucijama, sve što na određen način podiže ugled naših institucija, znači podiže kapacitete naših institucija da se istim stvarima bave.
Da smo imali petlje i odgovornosti i ranije je trebalo određene slučajeve ovde započeti, završiti itd. Znači, ne možemo imati različite aršine. Sa te strane, mislim da je dobro pospešivati sve što naše institucije, međunarodnu saradnju i ugled podiže.