U ime stranke G17 plus, želim da kažem da ćemo mi ovaj zakon s radošću podržati. Moje mišljenje se uveliko razlikuje od ovog koje smo upravo čuli, jer verujem da je sloboda udruživanja jedna od osnovnih ljudskih sloboda i prava i da se moderno, razvijeno demokratsko društvo mora zasnivati na slobodi udruživanja i na delovanju udruženja, koja apsolutno doprinose njegovom razvoju i, rekla bih, jedan su od osnovnih uslova njegovog razvoja.
Da li su potrebna udruženja, kada već imamo državu? To je, čini mi se, pitanje koje se ovde postavlja. Odgovoriću protivpitanjem. Da li država može da uradi baš sve što je potrebno i da li država može da zadovolji sve potrebe građana?
Još 1776. godine, Tomas Pejn je rekao ovako – Društvo je proizvod naših želja, a država je proizvod naših mana. ''Društvo podstiče našu sreću, pozitivno ujednačavajući naša osećanja, a država, negativno ograničavajući razlike. Društvo štiti, država kažnjava.''
To je jedan od mogućih pogleda na odnos države i društva. U tom kontekstu, nevladine organizacije i udruženja građana jesu predstavnici civilnog društva, mada je civilno društvo širi pojam od udruženja i nevladinih organizacija, o kojima ćemo danas govoriti.
Želim da dam kratak pregled kako su se civilno društvo i nevladin sektor i udruženja građana razvijali u Srbiji. To nije nikakva novina i nije nikakav proizvod modernih vremena. Ovakvi stavovi su posledica zabluda, predrasuda i, rekla bih, velikim delom neznanja.
U Srbiji postoji već jako duga tradicija udruživanja građana i ona potiče, mogu da kažem, iz davnih vremena. U 17. i 18. veku postojala su značajna udruženja građana i ona su, u velikoj meri, u tom periodu bila i religijska udruženja, ali, isto tako, i razne vrste ortakluka, razne vrste udruživanja, koja su bila poznata kao mobe, zadužbine, legati. Dakle, postoji bogata tradicija u našem društvu da se građani udružuju kako bi doprineli razvoju društva. Naravno, ne treba zaboraviti humanitarne organizacije, jer su one uvek bile veoma istaknute, igrale su veoma istaknutu ulogu u našem društvu.
Želim da kažem da je Srbija još 1881. godine imala Zakon o slobodi udruživanja. To je nešto što mislim da u ovom trenutku treba naglasiti i treba poštovati, jer daleko od toga da je ovo prvi zakon koji govori o slobodi udruživanja. Dakle, još 1881. godine imali smo takav zakon, koji je, moram da kažem, na sličan regulisao slobodu udruživanja u Srbiji. Tadašnji zakon regulisao je neka statusna pitanja, registraciju udruženja; ona se obavljala u gradskoj upravi grada Beograda, a konačnu dozvolu davao je ministar za unutrašnje poslove. Tim zakonom su regulisani i principi rada udruženja, upravo kao što i mi sada pokušavamo da uradimo.
Što se tiče samog termina – nevladine organizacije, koji je dosta kontroverzi izazvao u našem društvu u poslednjih 10, 15, pa i 20 godina, imajući u vidu da postoje brojne predrasude o nevladinim organizacijama, želim da kažem da ni sam termin ''nevladine organizacije'' u našem društvu nije nov i da se on pominje još 1874. godine u tadašnjem glasilu Srbije, koje je imalo naziv ''Glas javnosti''.
Što se tiče novije istorije, naravno da su i tada postojala udruženja građana, a nakon 1945. godine, nažalost, veliki broj udruženja je bio ugašen i njihova imovina konfiskovana; tu, pre svega, govorim o raznim legatima i fondacijama, ali u to vreme podsticana su hobi udruženja, sportska udruženja i, naravno, društvene organizacije, kako su se tada zvale, koje su bavile nekim aktivnostima koje su bile korisne za društvo.
Taj period ne treba uzeti kao nešto za ugled, pošto je tada sloboda udruživanja u velikoj meri bila ograničena, činjenicom da su se udruženja mogla baviti samo nekim vrstama aktivnosti, a da nikakvo njihovo političko delovanje i uticaj na kreiranje politike u ondašnje vreme nije bio moguć; ukoliko su imali bilo kakvu konotaciju zaštite ljudskih prava ili, eventualno, nekih političkih sloboda, udruženja su bila zabranjivana i gašena.
Verujem da, u velikoj meri, iz tog perioda potiče naša netrpeljivost, da tako kažem, i zazor i nepoverenje prema udruživanju građana koje nije strogo kontrolisano od strane države. Sama sloboda udruživanja upravo je suprotna državnoj kontroli udruživanja.
Nakon tog perioda, 80-ih godina počinje ponovo buđenje slobode udruživanja, u obliku raznih povezivanja, pre svega, grupa intelektualaca, koji su se udruživali kako bi promovisali ljudske slobode i prava, pre svega, političke slobode u ondašnje vreme. To su bile, uglavnom, civilne inicijative koje su predstavljale uvod u višestranačje, koje je počelo, kako se svi sećamo, 90-ih godina.
Devedesetih godina, nevladin sektor, odnosno udruživanje građana karakteriše, pre svega, jak otpor tadašnjem režimu, borba za ljudska prava.
Tada je bilo naglašeno delovanje mirovnih i humanitarnih organizacija koje su obezbeđivale neophodnu pomoć osiromašenom stanovništvu. Nakon 2000. godine, možemo reći da nevladin civilni sektor aktivno deluje u Srbiji, da ima pokušaja partnerstva sa državom, ali, isto tako, da ga karakteriše i prilično slaba strukturisanost.
Što se tiče onoga kakva je situacija danas, na prvom mestu, treba reći da nevladine organizacije i udruženja građana deluju u uslovima kada ne postoji adekvatan zakonski okvir. Znači, zakonski okvir je, kao što je gospodin ministar pomenuo, zastareo i nefunkcionalan i ne odgovara potrebama današnje situacije u nevladinom sektoru.
Kao što sam rekla, nevladin sektor danas karakteriše i slaba struktura, loša povezanost i komunikacija, čak i međusobno, nema krovnih ''kišobran organizacija'', ili ih ima jako malo. S druge strane, karakteriše ga prilično ujednačen vrednosni okvir, sistem vrednosti; većina udruženja koja danas deluju u Srbiji i koje nazivamo nevladinim organizacijama u svojoj osnovi ima osnovne vrednosti, tradicionalne vrednosti srpske, ali i evropske vrednosti, a to su i socijalna inkluzija, razvoj demokratije i zalaganje za ljudska prava.
Godine 1995. postojale su 174 nevladine organizacije u Srbiji, a 2005. godine ih je bilo 1935. To govori o snažnoj dinamici razvoja civilnog sektora i velikom porastu broja udruženja u poslednjoj deceniji. Po nekim istraživanjima kojima se može verovati, 47,1% građana su članovi nekog udruženja građana. Ukoliko se izuzmu sindikati i političke stranke, još uvek 32,7% građana pripada raznim vrstama udruženja. Mislim da je ovo respektabilna brojka, imajući u vidu da trećina građana Srbije participira u radu nekog udruženja i trećina građana Srbije nalazi interes da se udružuje i da zajednički deluje u ostvarivanju nekog cilja. To je činjenica koja nas obavezuje da uradimo svoj deo posla, a prvi korak u tome jeste ovaj zakon, donošenje zakonskog okvira.
Nevladin sektor ima svoje slabosti. Onako kako je on sam u jednom istraživanju prepoznao sebe, kao svoje slabosti je prepoznao i elitizam, i postojanje organizacija koje su one man show, isto tako, velikim delom, i jednu pojavu o kojoj svi zajedno treba da razmislimo, i nevladin sektor i političke stranke, a to je moguća politizacija nekih udruženja građana.
Mislim da je potpuno rušenje koncepta udruživanja građana i koncepta civilnog i građanskog društva kada partije, odnosno stranke pokušavaju da imaju svoje nevladine organizacije, a to nije, rekla bih, tako retko u Srbiji. Mislim da je to opasnost koja, u periodu kada aktivno razvijamo građansko civilno društvo, treba da bude nešto sa čim treba da budemo jako oprezni. Tu apelujem na sve aktere, kako udruženja građana, tako i političke stranke, državu i razne institucije, da o tome vodimo računa.
Postoje brojne zablude o nevladinim organizacijama i udruženjima građana, ali već sam rekla zašto je potrebno da oni postoje, ne samo zbog slobode udruživanja, koja je jedna od osnovnih i garantovanih sloboda, i po svim međunarodnim standardima, i po našem ustavu, već i zbog toga što država nije u stanju, ma koliko bila bogata, uređena i moderna, da sama odgovori svim potrebama i da u svim aspektima bude u potpunosti funkcionalna. To je nešto što su prepoznale sve savremene države. Dakle, država odgovornost mora da deli sa svojim građanima, a jedan od načina jeste i udruživanje građana i mogućnost da deluju u cilju ostvarenja svojih interesa. U Srbiji, nevladine organizacije, odnosno udruženja građana, uglavnom, deluju u oblasti socijalne zaštite, smanjenja siromaštva, obrazovanja, zdravstva, održivog razvoja, zaštite životne sredine, u oblasti ljudskih prava, ali su, isto tako, veoma istaknute i razne mirovne organizacije i pokreti.
Koju ulogu ima danas civilno društvo, odnosno udruženja građana u Srbiji? To, pre svega, treba da bude učešće u kreiranju politika, za razliku od onih koji smatraju da udruženja građana treba da se bave samo nekim humanitarnim aktivnostima. Želim jasno da kažem da udruženja građana treba da učestvuju u kreiranju politika. Država nema monopol nad kreiranjem politika, građani su tu da vrše korekciju države i da, u vreme kada ona kreira svoje politike, aktivno učestvuju i daju svoj doprinos u tome. Znači, apsolutna je zabluda da nevladin sektor treba da se drži podalje od politike; to je onaj koncept iz perioda posle Drugog svetskog rata o kome sam govorila.
Jako važna, druga mogućnost delovanja i druga praksa delovanja nevladinog sektora jeste i prevođenje politika u praksu, naročito u periodu kada smo svi svesni činjenice da mnogi naši zakoni ne nalaze praktičnu primenu i da je potrebno dodatno angažovanje svih resursa naše zemlje kako bi se zakoni preveli u praksu. Mislim da je to područje u kome značajan doprinos i značajno partnerstvo treba ostvarivati s nevladinim sektorom.
Naravno da nevladin sektor treba da daje i konstruktivnu kritiku vlasti, ali i da radi na podizanju svesti u društvu, svesti o nekom značajnom problemu ili o nekom problemu koji treba da postane prepoznatljiv. Takođe, nevladin sektor, odnosno udruženja građana, treba da budu i mogu biti i direktan pružalac usluga u raznim oblastima, kao što je, recimo, oblast socijalne zaštite.
Komparativne prednosti udruženja građana u odnosu na institucije države su, pre svega, njihova fleksibilnost, činjenica da su oni bliže potrebama građana, znači, direktno deluju u svom okruženju, u komšiluku, u mesnoj zajednici, u lokalnoj zajednici, i prepoznaju direktne potrebe određene grupe građana; odlučivanje u udruženjima građana je mnogo brže, efikasnije, bez administrativnih procedura.
Takođe, većina onih koji se udružuju u nevladine organizacije ima neka moderna znanja i vešto koristi moderne tehnologije, obučena je za pristupanje evropskim fondovima, što je, po mom mišljenju, velika prednost kada je u pitanju razvoj lokalnih zajednica.
Mi smo pre nekoliko dana govorili o regionalizaciji. Želim da kažem da su u siromašnim i udaljenim od Beograda delovima Srbije dosta niski kapaciteti i resursi i ono što se mora raditi – to je da se koriste svi resursi. Iskustva Italije, recimo, pokazuju da je neuporedivo bio brži razvoj onih lokalnih zajednica, pod jednakim uslovima, naravno, koje su koristile resurse nevladinog sektora, jer je razvoj moguć samo uz korišćenje svih resursa i partnerstvo lokalnih zajednica s nevladinim udruženjima, odnosno s udruženjima građana na lokalu, nešto je što apsolutno doprinosi njihovom razvoju.
Šta treba da uradi država? Država mora da neguje partnerski odnos s udruženjima građana i ono što prvo treba da uradimo – to je da donesemo ovaj zakon, koji ima istoriju kakvu znamo da ima. Nadam se da ćemo konačno sada završiti kompletnu raspravu, ne samo u načelu, i da ćemo prekinuti praksu koja je do sada postojala, da se uvek nešto zlo desi kada ovaj zakon uđe u skupštinsku proceduru.
Hrvatska je donela zakon 2001. godine i nakon toga je registrovano 23 hiljade udruženja. Donošenjem zakonskog okvira podstiče se delovanje udruženja građana. Naravno, država treba budžetska sredstva da usmerava ka programima udruženja građana, ali, isto tako, da uključuje udruženja građana u izradu strategije i zakona.
Želim da kažem da imamo jako dobre primere saradnje države s nevladinim sektorom, pre svega, kroz fond za socijalne inovacije, gde je iniciran veliki broj projekata na lokalu u oblasti socijalne zaštite, u partnerstvu lokalnih ili državnih institucija i udruženja građana sa lokala. Ministarstvo za socijalna pitanja, takođe, ima jako dobru praksu s udruženjima osoba s invaliditetom, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo omladine i sporta, koje je uključilo u izradu strategije veliki broj mladih i udruženja građana, ali, isto tako, i kroz budžetski podsticaj je omogućilo realizaciju njihovih programa.
Želim da istaknem i dobru praksu naše kuće – Skupštine, gde smo uveli praksu javnog slušanja, kao formu i mogućnost da građani dođu u Skupštinu i da kroz udruženja građana, kroz veliki broj građana, u jednom procesu međusobnog upoznavanja sa problemima, doprinesemo boljim zakonskim rešenjima i boljoj kontroli primene zakona koje donosimo. Nemam još puno vremena, nažalost, ili na vašu sreću. Ovaj zakon donosi mnogo dobrih stvari u odnosu na prethodna zakonska rešenja, koja imaju brojne nedostatke. O njihovim nedostacima neću govoriti, sada ću govoriti o prednostima ovog zakona.
Želim da istaknem da je jako dobro što se pruža mogućnost udruživanja dece. Poštujući sve standarde i svu moguću zaštitu dečijih prava, po Konvenciji o dečijim pravima, jedno od osnovnih njihovih prava je participacija, njihovo učešće u kreiranju sopstvenog okruženja i u kreiranju njihovog života.
Zaštita je obezbeđena time što lice ispod 14 godina potpisuje njegov zakonski staratelj ili roditelj. Preko toga, deca se mogu udruživati u sopstvene organizacije, kako bi ostvarila neki sopstveni interes. Naravno, imamo ograničenje da se može delovati samo u određenim zakonskim okvirima, koji ne narušavaju osnovna ljudska prava i slobode. Znači, potpuno je zaštićeno, a deci je pružena mogućnost da se udružuju i da kreiraju svoje okruženje.
Istakla bih i načelo dobrovoljnosti upisa u registar, kao jako moderno rešenje. Činjenica je da je samo tri lica dovoljno da bi se formiralo udruženje. Želim da istaknem primer Danske, Italije i mnogih drugih zemalja koje nemaju nikakva ograničenja u brojčanosti udruženja, u broju onih koji formiraju udruženja, ili, recimo, Francuske ili Nemačke, za koje je dovoljno dvoje ljudi, ili dve osobe, da bi se formiralo udruženje. Tri lica – to je nešto što je sasvim prihvatljiv evropski standard i potpuno je usklađen s modernim rešenjima.