Poštovane dame i gospodo poslanici, zahvaljujem se pre svega koleginici i kolegi koji su mi omogućili da govorim pre njih, pošto nakon ovoga imam još jednu važnu obavezu ovde u Skupštini.
Poštovani gospodine ministre, poštovane kolege, molila bih da mogu da počnem da govorim.
Poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, ministar je danas toliko hvaljen od poslanika da je meni prosto neprijatno da dodam još jednu pohvalu.
Naravno, činjenica da je ovaj zakon ušao u proceduru i da se našao na dnevnom redu zaslužuje zaista da uputimo pohvalu ministru koji je tome značajno doprineo, ali bih rekla da pohvalimo i parlament kao instituciju koja je spremna da ovaj zakon donese, imajući u vidu činjenicu da je najčešće kritike za nedonošenje ovog zakona povlačio parlament. Zato čestitam i vama koleginice i kolege što danas raspravljamo o ovom zakonu, jer je ovo jedan od važnih, rekla bih i sistemskih zakona koji uređuje jednu veoma značajnu oblast u našoj državi.
Donošenje ovog zakona ima jednu čudnu istoriju. Oni koji su bili zainteresovani za donošenje ovog zakona imaju jedan ovako šaljivo sujeveran komentar na temu - kad god zakon uđe u skupštinsku proceduru, ta vlada koja ga je predložila padne.
Mi ćemo naravno razbiti to sujeverje, jer se prosto ne radi o sujeverju. Radi se o činjenici da najverovatnije ovaj zakon nije smatran dovoljno važnim da se pusti u skupštinsku proceduru i da bude na dnevnom redu na samom početku mandata jedne vlade, što se sada dešava. To je svakako garancija da će zakon, nadam se, biti i donesen, da će u mandatu ove vlade početi da se primenjuje i da će već pokazati dobre rezultate.
Stranka G 17 plus naravno podržaće ovaj zakon pre svega zbog toga što je jedna od osnovnih vrednosti i ciljeva G 17 plus izgradnja modernog građanskog društva. Građansko ili civilno društvo jako je važno za razvoj svake države i kada se u skorije vreme govori o civilnom društvu često se čuju i neke negativne konotacije.
Želim da podsetim šta je u stvari civilno društvo. Civilno društvo to je svaki građanin pojedinac ponaosob, to su naravno i mediji, i udruženja građana, i univerziteti, i sindikati i udruženja stručnjaka, znači sve ono što nije neposredno vezano za državu i njene institucije. Naravno, onda moramo imati visoku svest o tome da je jedan takav sektor jako važno urediti i ovoga puta ga mi uređujemo kroz jedan njegov segment, a to je - delovanje udruženja građana.
Civilno društvo nije izum modernog vremena, već je civilno društvo nešto što potiče iz antičkih vremena. Samo bih podsetila na jednu definiciju Tomasa Pejna, koji ovako govori o odnosu društva i države, jer često se postavljaju pitanja u našoj javnosti od strane naravno onih koji su nešto manje upućeni u ovo - šta će nam uopšte nevladine organizacije, udruženja građana, civilno društvo, ako imamo državu koja treba da kroz svoje institucije brine o građanima?
Naravno da država ne može sama da brine o svemu i naravno da država neke svoje nadležnosti i prenosi, i ima uvid u to da je prosto nemoguće prepoznati svaku potrebu svakog građanina na svakom delu teritorije Srbije i da je mnogo bolje kada građani sami doprinose tome da njihove potrebe budu kvalitetnije rešene.
Tomas Pejn 1776. godine rekao je ovako - društvo je proizvod naših želja, država naših mana. Društvo podstiče našu sreću pozitivno, ujednačavajući naša osećanja, država negativno, ograničavajuće razlike. Društvo štiti, država kažnjava. Zato je važno da društvo i država deluju zajedno u cilju najboljeg ostvarenja prava svih naših građana. Istorija razvoja udruženja građana u Srbiji je zaista dugačka, kako smo danas mogli čuti od mnogih, ali ne uvek kontinuirana. Mi smo imali periode, naravno, kada je udruživanje građana bilo intenzivnije i kada je ono bilo u punoj meri uključeno u aktivnosti društva, ali imamo i periode kada nažalost to nije bilo tako.
Kolege pre mene su već pominjale prve oblike udruživanja građana kroz mobe i zadužbine, ali i religijske i humanitarne organizacije. Već je pomenut zakon iz 1881. godine, zakon o slobodi udruživanja, a termin nevladine organizacije takođe nije nikako nov. To je termin koji se prvi put u Srbiji pojavio 1874. godine u tadašnjem glasilu koje se zvalo "Glas javnosti".
Zakon iz 1881. godine, slično ovom zakonu, regulisao je takođe registraciju udruženja, statut, principe rada. Registracija se tada obavljala u upravi grada Beograda, ali ju je odobravao nadležni ministar za unutrašnje poslove.
Međutim, u novijoj istoriji Srbije mi imamo jedan period posle Drugog svetskog rata kada su udruženja građana mogla delovati samo kao društvene organizacije i kako cenjeni ministar malo pre reče, one su bile politički obojene i bile su često vezane za državu ili partiju. Ukoliko su negovale te vrednosti, njihov rad je bio omogućen i dobrodošao, ukoliko nisu bio je sputavan i često sankcionisan i kažnjavan.
Imamo dobre primere i tradiciju delovanja strukovnih udruženja, kao što je Srpsko lekarsko društvo ili Advokatska komora, ali sa druge strane su se pojavljivala udruženja intelektualaca, građana, koja su imala različito mišljenje od tadašnjeg sistema i koja su bila grubo sankcionisana i onemogućavana u svom radu.
Tokom osamdesetih godina pojavljuju se civilne inicijative koje predstavljaju prethodnicu višepartijskog sistema. Devedesetih godina delovanje udruženja građana i civilnog društva karakteriše jak otpor postojećem režimu - organizacije koje se bave ljudskim pravima, mirovne organizacije, ali i humanitarne organizacije koje su pomagale našim građanima da lakše prežive teška vremena.
Nakon 2000. godine udruženja građana, nevladine organizacije, civilni sektor traže svoje mesto u društvu i postoji izvestan period u kome je primećeno izvesno nesnalaženje u novoj situaciji, ali polako se sektor prilagođava potrebama društva i pronalazi svoje mesto i ulogu u današnjem društvu.
Današnju situaciju karakteriše činjenica da do sada nije bilo adekvatnog zakonskog okvira, o čemu su takođe mnogi govorili, relativno slaba struktura sektora, slaba povezanost, nema kišobran organizacija koje bi mogle na neki način da objedinjuju rad udruženja. Ali, ovaj sektor ima prilično ujednačen sistem vrednosti i okvir vrednosti, koji je u duhu i srpskih tradicionalnih i današnjih vrednosti koje promoviše naša država, ali naravno i evropskih vrednosti. To su naravno i demokratizacija društva, i poštovanje ljudskih prava, i socijalna inkluzija i mnoge druge vrednosti.
Godine 1995. u Srbiji je bilo registrovano samo 174 udruženja, 2005. godine bilo ih je 1.935, broj registrovanih udruženja raste, ali naravno posle donošenja zakonskog okvira očekujem da će taj broj dodatno porasti i da će sektor dodatno jačati.
Ono što želim da vam kažem je da se u jednom istraživanju 47,1% građana izjasnilo da su članovi nekog udruženja građana, a ako se izuzmu stranke i sindikati, onda 32,7% građana pripada nekoj vrsti udruženja. To govori o jasnoj potrebi da se ova oblast uredi, imajući u vidu činjenicu da oko trećina građana na neki način participira i učestvuje u radu nekog od udruženja.
Nažalost, današnja udruženja imaju i slabosti, o tome naravno treba otvoreno govoriti. One same registruju kao svoje slabosti često elitizam koji postoji među njima, naravno da postoje i zloupotrebe. Često postoje tzv. "one man show" organizacije, kada jedan čovek praktično čini organizaciju i neretko uzurpira neka prava iz te oblasti kojom se bavi. Zašto su nam potrebna udruženja građana? Na ovom polju često možete čuti brojne predrasude. Jedna grupa poslanika, koja je pohađala i u kontinuitetu pohađa seminar za dodatnu edukaciju iz oblasti rešavanja problema siromaštva, imala je prilike pre nekoliko dana da sluša jedno veoma inspirativno predavanje prof. Čupića o formiranju predrasuda.
Mislim da bi zaista bilo korisno da to predavanje mnogi čuju, jer kada se govori o nevladinim organizacijama zaista postoje brojne predrasude i neke od njih mi smo imali mogućnosti i danas da čujemo.
Međutim, nevladine organizacije potrebne su ne samo zbog onoga što je ministar istakao, zbog principa slobode udruživanja koja se jemči našim Ustavom, ali naravno i mnogim evropskim konvencijama, nego zato što i države, sve savremene države, prepoznaju ograničenu funkcionalnost same države da rešava i preuzme odgovornost za baš sva pitanja u društvu. Tako da se pojavljuju nevladine organizacije koje deluju i u oblasti socijalne zaštite, i u oblasti obrazovanja, i u oblasti zdravstva, održivog razvoja, zaštite životne sredine, ljudskih prava, ali i mnoge mirovne organizacije.
Šta danas rade nevladine organizacije i udruženja građana i na koji način one mogu da pomognu našem društvu?
One neretko učestvuju, i treba da učestvuju, u kreiranju politika, ali isto tako i u prevođenju politika u praksu, što je, rekla bih, problem naše države i gde postoji jedna praznina u kojoj je jako dobrodošlo delovanje udruženja. One grade partnerski odnos sa državom, a i međusobno. Takođe, one su naravno dobrodošle kao konstruktivni kritičari države, ali mogu da rade i na podizanju opšteg nivoa svesti u nekom problemu i mogu takođe biti i direktan pružalac nekih usluga, recimo u oblasti socijalne zaštite, zdravstva ili nekih drugih oblasti.
Koje su komparativne prednosti nevladinih organizacija u odnosu na državne institucije? Pre svega fleksibilnost, brže prilagođavanje potrebama i prepoznavanje potreba građana na terenu, znači, u samoj lokalnoj zajednici u okruženju, u komšiluku; zatim mnogo brži i efikasniji sistem odlučivanja, odnosno sistem donošenja odluka bez administrativnih barijera.
Dalje, njihova komparativna prednost je sigurno i dobro poznavanje kompjuterskih tehnologija, ali isto tako i tehnologija pristupa evropskim fondovima i načinima na koji oni funkcionišu, tako da oni tu takođe i državi, a pogotovo lokalnoj samoupravi mogu biti značajan partner u budućnosti. Šta država u tom partnerskom odnosu treba da radi i kako treba da ga gradi? Pre svega građenjem zakonodavnog okvira, odnosno donošenjem ovog zakona o kome mi danas govorimo. Hrvatska je 2001. godine donela zakon i danas ima registrovano 23 hiljade organizacija.
Naravno, mislim da država treba da odvaja izvesna budžetska sredstva kako bi pomogla funkcionisanju udruženja građana i to je ovim zakonom mislim dobro regulisano zato što, kao što sam rekla, nevladine organizacije ne bi trebalo da rade u svoju korist nego u korist građana, i potpuno je uredu da država kroz jedan transparentan, vidljiv proces i proces koji se može pratiti, odvaja budžetska sredstva kako bi finansirala ne nevladine organizacije, nego programe i aktivnosti kojima se one bave. Država treba da uključuje, kao što je bio slučaj i sa ovim zakonom, nevladin sektor i udruženja građana u donošenje politika, strateških dokumenata, ali i konkretnih zakonskih rešenja.
Želela bih da navedem par dobrih primera koje je naša država već imala u ovoj oblasti. To je pre svega Strategija za smanjenje siromaštva, koja je donesena uz aktivnu participaciju nevladinih organizacija i udruženja građana koji su se bavili problemima pojedinih, posebno siromaštvom pogođenih grupa, ali i Fond za socijalne inovacije, Ministarstvo za socijalna pitanja, koje je imalo posebna sredstva kojima je pomagalo rad udruženja osoba sa invaliditetom, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo omladine i sporta, koje je u jednom transparentnom i otvorenom procesu tokom prethodne dve godine preko konkursa omogućilo rad oko 200 udruženja mladih.
Zatim, Ministarstvo za omladinu je takođe sarađivalo sa nevladinim sektorom u procesu izrade strategije za mlade.
Pri Vladi postoji tim za smanjenje siromaštva koji aktivno sarađuje sa udruženjima građana i nevladinim sektorom, ali dozvolite mi da pohvalim i nas kao Skupštinu, koji smo poslednjih godina postali posebno otvoreni za udruženja građana. Kroz uvođenje prakse javnih slušanja uspeli smo da dovedemo veliki broj udruženja građana u Skupštinu kako bi smo sa njima razgovarali o pojedinim predlozima zakona, a takođe u okviru odbora za smanjenje siromaštva imali smo čak u jednom trenutku i formiran forum svih partnera koji se bave problemom siromaštva, pa su tu bili i lokalni partneri, i poslodavci, i sindikati i nevladine organizacije. Verujem da su to primeri dobre prakse.
Što se tiče samog zakona, on je naravno neophodan i nužan i u velikoj meri dobro koncipiran. Naravno, već su moji predstavnici rekli da su do sada na snazi bila dva zakona koja su uređivala ovu oblast. To je Zakon o društvenim organizacijama i o udruženjima iz 82. godine, republički zakon, i Zakon o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije iz 1990. godine, koji je bio zakon na saveznom nivou. Postojalo je šarenilo u predloženim rešenjima, čak i u registraciji, pa su organizacije birale po kom će se zakonu registrovati.
Ono što su bile slabe tačke ovih zakona su da su oni pravili razliku između udruženja građana, odnosno nevladinih organizacija, kako ih popularno zovemo, i društvenih organizacija, da nije bilo neformalnih oblika udruživanja, da nije bio rešen status stranih organizacija, da strana fizička lica nisu mogla biti osnivači, kao ni pravna lica, da je bio predviđen dosta visok broj potrebnih osnivača za osnivanje udruženja i da su postojala velika diskreciona ovlašćenja u gašenju udruženja. Prednosti ovog novog predloženog zakona su pre svega načelo dobrovoljnosti upisa, zatim mali broj lica koji se predviđaju kao osnivači, tri lica. Moram da vam kažem da je ovo u potpunoj saglasnosti sa zakonima iz Evrope i okruženja.
Danska, recimo, i Italija nemaju nikakvo ograničenje u broju osnivača, a većina zemalja, recimo poput Francuske i Nemačke, ima dva lica potrebna kao osnivači, dok je negde prihvaćen standard da to budu tri lica, pri čemu je naš zakon potpuno usklađen sa ovim evropskim zakonodavstvom.
Ono što je takođe prednost ovog zakona, to je da se statutom daje široka sloboda udruženjima građana da uređuju sopstvene odnose i sopstvenu delatnost, zatim uvođenje mogućnosti bavljenja privrednom delatnošću, pri čemu organizacije nemaju pravo da ostvarenu dobit dele među svojim članovima, već ga vraćaju u udruženje, odnosno u obavljanje onih aktivnosti koja rade u interesu građana. Dakle, to je veoma jasno definisano i ne pruža mogućnost zloupotreba.
Zatim, pohvalila bih javne konkurse za dodelu budžetskih sredstava. Mislim da je tu možda mogla da se stavi jedna odredba kojom će se pratiti faze sprovođenja tog programa kako bi smo bili sigurni da se sredstva dobro koriste, mada zakon predviđa povraćaj sredstava ukoliko ona nisu adekvatno korišćena.
Takođe pohvaljujem ovaj zakon zato što je probao da definiše šta su to organizacije od javnog interesa, odnosno šta je to javni interes i koje su to oblasti u kojima postoji poseban javni interes, kako bi se budžetska sredstva izdvajala za finansiranje tih programa.
Zatim, razlozi za zabranu su restriktivno propisani i u duhu su evropskih konvencija, uređuje se jasno postupak likvidacije, reguliše se i legalizuje rad stranih udruženja, ali takođe se reguliše i pravni status dosadašnje društvene svojine, što je takođe veoma značajno.
Ono što sam registrovala kao slabosti zakona, već sam rekla, smatram da je trebalo uvesti jasnu proceduru praćenja programa koji dobijaju budžetska sredstva. Takođe, verujem da su kao predlagači za zabranu sprovođenja zakona mogli da se uvedu i zaštitnik građana i građani svojim potpisima, kako bi se to na neki način izuzelo samo iz oblasti države.
Mislim da je trebalo i programe za mlade navesti kao javni interes. I, naravno, najveća zamerka je ona o kojoj su mnogi već govorili, to je član 76, koji faktički ostavlja imovinu u posedu društvenih organizacija. Mislim da se time diskriminiše druge organizacije.
Na samom kraju, evo moje vreme je već isteklo, želim da navedem neke ne vladine organizacije sa kojima smo da sada sarađivali u Skupštini. To su, recimo, Snaga prijateljstva ''Amiti'', Duga iz Ade, Udruženje studenata sa hendikepom, Grupa 484, Centar za prava deteta kao ekspertska organizacija, Centar za samostalni život invalida, Udruženje paraplegičara iz Leskovca, Autonomni ženski centar, Centar za unapređenje pravnih studija, Romski informativni centar iz Kragujevca i mnogi drugi.
U ime svih ovih organizacija, svih njihovih aktivista, svih građana za čiju dobrobit oni rade i svih onih sa kojima G17 plus deli viziju moderne, pravedne, uspešnije, bolje države, G17 plus će podržati ovaj zakon i glasaće za njega. Zahvaljujem.