Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, poslanička grupa G17 plus podržaće ovaj zakon.
Stranka G17 plus i naša poslanička grupa prepoznatljivi su po tome što žele brz privredni i ekonomski razvoj. Prepoznatljivi smo po ekonomskim reformama koje sprovodimo u Srbiji. Želimo da privredni rast bude ubrzan, želimo da uvedemo novu tehnologiju u Srbiju i želimo da svi zajedno brzo idemo ka budućnosti.
Jasno je jedno - da bismo do budućnosti stigli, moramo prvo obezbediti da ona opstane. Dakle, budućnost mora da postoji. Da bi budućnost postojala, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moramo obezbediti zdravu životnu sredinu. Dakle, očuvanje životne sredine jedan je od najvažnijih uslova da mi, ne samo naša deca, nego i naši unuci imaju budućnost.
Zato je jako važno da danas podržimo ovaj zakon, jer on je prvi korak ka tome.
Smatramo da je ovaj zakon dobar, da je predlagač pokazao jako dobro poznavanje materije o kojoj govori, da je jako sistematično na ovome radio i da zakon u celini predstavlja jedan jako dobar pokušaj da se naša životna sredina održi i očuva.
Šta je ono što posebno želimo da naglasimo i da pohvalimo u ovom zakonu? Pre svega, zakon jasno definiše pojmove, načela, upravljanje prirodnim vrednostima i u okviru njega planiranje i korišćenje i zaštita prirodnih vrednosti. Zatim, zakon jasno određuje mere i uslove zaštite prirodnih vrednosti i naše životne sredine, obezbeđuje kontinuirano praćenje stanja i karakteristika prirodnih vrednosti, obezbeđuje stalno informisanje i učešće javnosti u procesu očuvanja životne sredine, takođe predviđa i ekonomske instrumente za sprovodivost ovog zakona i ovo je zakon koji jasno definiše sistem odgovornosti u očuvanju životne sredine.
To su sve načela, principi koje G17 plus u punoj meri podržava i to su razlozi zbog kojih će G17 plus podržati ovaj zakon.
Ono što posebno želim da naglasim, to je da ovaj zakon definiše jednu oblast za koju smatram da je jako važna, odnosno jedan vid očuvanja životne okoline, a to je, pre svega, jačanje svesti o očuvanju životne sredine. Jačanje svesti je nešto što je veoma važno naglasiti u svim onim oblastima koje želimo da unapredimo i razvijemo u Srbiji. Jasno je da svaki građanin lično mora da snosi odgovornost za očuvanje svoje sredine, za razvoj svoje sredine i za razvoj i očuvanje državnih i nacionalnih interesa.
Jačanje svesti, definisano kroz institucije obrazovanja, zdravstva, kulture, razna druga udruženja koja se bave ovom oblašću, jeste nešto što smatramo posebno značajnim, jer verujemo da od malih nogu treba verovati u značaj životne sredine, kako bi ona uopšte mogla da bude očuvana u budućnosti. To je jedan važan zadatak za sve nas.
Želim posebno da naglasim važnost načela – zagađivač plaća, jer mora da postane jasno da se naša životna sredina ne može zagađivati, da se ona mora čuvati i da svi koji u ovoj oblasti se ponašaju drugačije, moraju za to da plate. Dakle, moraju da plate sve one troškove koji podrazumevaju zaštitu ili saniranje posledica do kojih je njihovo ponašanje dovelo.
Ono što posebno želim da pohvalim, to je definisanje potrebe da se izradi nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa, jer smatram da je izrada nacionalnih strategija u onim oblastima koje su od našeg zajedničkog interesa izuzetno važna. Imamo nekoliko dobrih primera.
Navešću Strategiju za smanjenje siromaštva ili Strategiju razvoja poljoprivrede. Mislim da je jako važno da ljudi koji su preuzeli odgovornost u određenim oblastima treba da razmišljaju strateški.
To znači da značaj jednog problema treba dovesti na jedan viši nivo, s obzirom na činjenicu da su parlamentarni sazivi, da su vlade prolazne, ali nacionalne strategije moraju biti nešto što ostaje iza njih, nešto oko čega ćemo se svi saglasiti. Životna sredina sigurno jeste jedno tako važno pitanje.
Dalje, želim da naglasim da je jako važan deo ovog zakona za mene sadržan i u onoj oblasti koja definiše ekonomske podsticaje u oblasti očuvanja životne sredine i posebno formiranje fonda za očuvanje i razvoj životne sredine, koji će se finansirati delom iz budžeta, delom iz projekata koji se sprovode na očuvanju životne sredine u saradnji sa zemljama u okruženju i međunarodnom zajednicom, delom iz donacija i pomoći unutar naše zemlje svih onih koji žele da preko ovog fonda podrže održivi razvoj našeg društva i životne sredine.
Takođe, dame i gospodo, na kraju želim da naglasim, kao i obično, da smatram da je važno definisati i kaznenu politiku u ovoj oblasti, jer nažalost naša praksa pokazuje da je i tako nešto neophodno. Mislim da je to, takođe, jedan od koraka od kojih treba da krenemo.
Želim da vas podsetim na još nešto, dame i gospodo. Životna sredina u našoj zemlji, a govoriću u ime svoje generacije i nešto starijih, pre samo 30-tak godina izgledala je prilično drugačije. U to vreme, u vreme našeg detinjstva, mogli smo da se kupamo u rekama, mogli smo tokom letnjih dana da se slobodno po ceo dan igramo i družimo, bilo je mnogo više ptica u neposrednom okruženju naših gradova, mogli smo da se sunčamo bez nekih posebnih ograničenja. Sunce smo doživljavalo kao radost, a ne kao opasnost i opomenu.
Trideset godina je jako kratak period za planetu zemlju. Želim samo da vam kažem da je teško da zamislimo šta će se za 30, 60 ili 300 godina sa našim okruženjem dešavati ako ovako budemo radili i dalje. Već za našu decu je nezamislivo sve ovo u čemu smo mi uživali.
Samo još nešto - za 200, 300 ili 500 godina državne granice će izgledati sasvim drugačije, političko okruženje će biti sigurno drugačije. Sa žaljenjem moram da kažem da sigurno neke od naših stranaka neće ni postojati tada, ali je sasvim izvesno da neko drvo koje zasadimo danas živeće i onda, a još izvesnije je da će naše reke i planine i dalje biti ovde.
Zato je jako važno da prevaziđemo međusobne nesuglasice u ovoj oblasti i jako je važno da danas napravimo prvi korak na ovom dugačkom putu koji nas sve zajedno čeka. Čak i ako nam se čini, a opoziciji se sigurno tako čini, da ovaj korak možda nije dovoljno dobar ili da ovaj korak ima neke manjkavosti, želim da vam kažem da on vodi u budućnost.
Želim da vas sve zajedno pozovem, u ime G17 plus, da ovaj zakon podržimo, zato što G17 plus želi, zajedno sa vama, da danas, podržavajući ovaj zakon, ostavi trag u večnosti time što će život naših građana danas učiniti boljim.

Zahvaljujem. Poštovani gospodine predsedniče, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, građani Srbije, dozvolite mi da na samom početku odstupim na trenutak od dnevnog reda i da vas obavestim da je danas Svetski dan borbe protiv zlostavljanja dece.
Mislim da je važno da mi u parlamentu, a pozivam i sve druge institucije naše države, kao i sve odgovorne građane, da se u ovu borbu najozbiljnije uključe, jer je to najveći problem i najveća sramota čovečanstva.
A sada, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da se vratimo na temu. Tema je Predlog zakona o budžetu Republike Srbije. Poslanička grupa G17 plus podržaće ovaj budžet. Podržaće ga zato što se G17 plus uvek zalagala da u rešavanju problema moramo biti sistematični, ozbiljni, odgovorni, da moramo imati viziju, da moramo imati jasne predloge, konkretna rešenja i ciljeve za koje se borimo. Ovaj budžet predstavlja sve to, ima takav pristup, i zato će ga poslanička grupa G17 plus podržati.
Dozvolite da kažem šta je ono što poslanička grupa G17 plus posebno želi da podrži u ovom budžetu. Pre svega, molila bih za malo tišine, ako je moguće. U startu želim da kažem da je ovaj budžet za 15% veći od budžeta za prošlu godinu. To konkretno znači da ćemo ove godine imati, svi zajedno, više para. To - više para, neće biti na račun poreza, koje će plaćati građani i privreda, jer su poreska rasterećenja već predložena.
Dakle, privreda i građani biće značajno rasterećeni poreza u sledećoj godini. Jednostavno, veći broj ljudi će plaćati porez. Poreska disciplina će biti čvršća. To smo u ovoj godini već pokazali da možemo i da daje značajne rezultate.
Dalje, ovaj budžet je projektovan i na bazi toga da se vodilo računa o nezaposlenosti. Mi smo sigurni da ćemo se u ovoj godini sa nezaposlenošću uspešno boriti. Zašto? Zato što ćemo obezbediti privredni rast. Ove godine on je bio najviši u proteklih desetak godina. Sledeće godine projektovan je privredni rast koji je, kao što smo ove godine videli, ostvariv. On će, naravno, dovesti do smanjenja nezaposlenosti.
Vlada je ove godine prvi put projektovala i jednu posebnu kreditnu liniju za mikrokredite, koji će pomoći da ljudi koji budu eventualno ostali bez posla u procesu restrukturiranja preduzeća počnu da se bave novim poslom i preuzmu inicijativu za samozapošljavanje.
Postoji još jedna značajna mera u ovom budžetu koja se tiče nezaposlenosti, a to je u poreskoj politici za sledeću godinu, to je oslobađanje od poreza za poslodavca koji budu zaposlili novozaposlene, ljude koji se zapošljavaju.
Šta je u ovom budžetu za G17 plus još jako značajno i šta je ono što ćemo mi podržati u punoj meri. To je pravedne politika plata. Konačno ćemo imati situaciju u kojoj će ljudi koji više i bolje rade moći da više zarađuju, dakle podstaći ćemo ih da rade više, da rade bolje, da više zarađuju i da konačno počnemo da se takmičimo u radu a ne u neradu, i da zaboravimo jednom zauvek onu maksimu iz 90-tih, "ne mogu toliko malo da plate, koliko malo mogu da radim".
Penzije će biti redovne, biće usklađene sa rastom životnih troškova i zarada. Socijalna davanja povećana su za 9 milijardi, dakle, u raznim oblastima i po raznim osnovama. Za bolesne i invalidnost povećano je davanje u iznosu od 19%. Za zaštitu porodice i dece, zarade porodilja, roditeljski dodatak, dečiji dodatak, boravak dece u predškolskim ustanovama, za majke, za izbeglice 16% je više novca.
Što se tiče ostale zdravstvene zaštite, znači nega i pomoć drugog lica, pomoć za osposobljavanje za rad, materijalno obezbeđenje, porodični smeštaj, imamo takođe povećanje od 50%. Sve u svemu, to je 9 milijardi više za socijalna davanja, za zaštitu onih koji ne mogu sami da brinu o sebi.
Što se tiče preduzeća, ovo je razvojni budžet, odnosno privrede uopšte. Želim jasno da kažem da je to ovim budžetom planirano.
U prethodnom budžetu i prilikom glasanja za rebalans bilo je različitih mišljenja ekonomista oko toga da li postoji ili ne postoji razvojna komponenta budžeta. Ovde i u javnom mnjenju, i u mišljenjima analitičara, i u mišljenjima ekonomista, nismo imali prilike da čujemo mnogo disonantnih tonova. Utoliko je i nama građanima laicima u ovoj oblasti lakše da verujemo i da znamo da ovo jeste razvojni budžet.
Zašto? Zato što je predviđeno restrukturiranje preduzeća koja imaju probleme i restrukturiranje javnih preduzeća. Zato što će privatizacija biti dosledno i pravedno sprovedena. Zato što će ostati deo subvencija za ona preduzeća koja ne budu u ovoj godini rešila svoje probleme. Dakle, imaćemo sigurno jedan privredni rast i razvoj.
Što se tiče društvenih delatnosti, u prošloj godini imali smo značajan porast zarada u zdravstvu. Ove godine pobrinućemo se za prosvetu. Znači, prosveta će dobiti značajno povećanje plata.
Što se tiče poljoprivrede, budžet ostaje isti. Dakle, biće subvencija za poljoprivredu, biće kredita u poljoprivredi i dalje. Probleme koje smo imali sa kreditima prevazići ćemo tako što će banke na neki način menjati svoju politiku ili će iz ovog procesa jednostavno biti eliminisane.
Ono što je takođe važno za nas u G17 plus to je da naša država ovim budžetom predviđa da plaća svoje dugove. Ona će plaćati dugove prema inostranstvu, kao svaka država koja je dobar partner međunarodnoj zajednici i kao svaki dobar srpski domaćin. A, ona će takođe plaćati i unutrašnje dugove, koji su dva i po puta veći.
Ovo nije Vlada koja pravi dugove. Ovo nije Vlada koja uzima iz vašeg džepa ili koja vas tera da sami iz svog džepa uzimate. Znači, nema primarne emisije. Niko vam neće uzeti novac koji odnesete u banku na štednju. Niko vas neće terati da štedite ili primamiti da štedite u bankama koje suštinski ne postoje, ali će vam zato sve te dugove koji su napravljeni vratiti, jer je ovo Vlada koja je odgovorna prema građanima. To je, takođe, veoma važno.
Dakle, koja je osnovna logika ovog budžeta. Osnovna logika ovog budžeta je sledeća - da radimo i da zaradimo. Da nateramo, da podstaknemo zdrave i sposobne da više i bolje rade, i više i bolje zarađuju. Da zaštitimo slabe i nemoćne. I, na kraju krajeva, da stvorimo jaku privredu, jake institucije, jaku državu, kako bismo svi zajedno sa našim građanima ostvarili viziju moderne, stabilne, evropske Srbije.
To je ono što G17 plus podržava. To je vizija koju G17 plus ima i ovo je budžet koji će G17 plus podržati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, da podsetim ovo je replika na izlaganje gospođe Stojačić. Iskoristiću priliku da kao zamenik šefa poslaničke grupe G17 plus odgovorim na optužbu koju je gospođa iznela.
Naime, što se tiče gospodina Albijanića, on je, kao što ste čuli, opravdano odsutan. Produžetak rada gospodin Albijanić zatražio je kao šef poslaničke grupe G17 plus.
Poslanička grupa G17 plus, kao što možete primetiti večeras, a i svakog dana, ovde je u sali prisutna od početka našeg rada, od 10,00 sati ujutru, i to je jako zanimljiva slika i za medije, pozivam ih da to proprate, a i elektronski sistem to svakako može da pokaže.
Poslanička grupa G17 plus, u punom sastavu je ovde svakog jutra u 10,00 i tako će biti i ubuduće.
Poslanička grupa G17 plus i večeras je prisutna u punom sastavu, to moram da kažem, osim opravdano odsutnog gospodina Albijanića i gospodina Lazarevića, svi ostali poslanici prisutni su večeras i rade. Oni su odgovorni građanima Srbije koji su ih ovde izabrali, odgovorni su na kraju krajeva i prema novcu koji građani Srbije izdvajaju za naš rad, kao što smo i svi mi, bez obzira na to da li pripadamo vladajućoj koaliciji ili pripadamo opoziciji.
Svi smo odgovorni, ne da činimo većinu već smo odgovorni građanima Srbije za novac kojim nas oni plaćaju.
Dakle, poslanička grupa G17 plus spremna je i večeras i noćas i svakog dana i svake noći da radi odgovorno posao za koji smo ovde birani.
Treba da razmisle oni drugi koji su na stalnom radu, a stalno su odsutni, bilo zbog toga što ne radi elektronski sistem ili zbog toga što zaista fizički nisu prisutni u sali., oni koji traže kvorum a potom izlaze iz sale i svi ostali koji se neodgovorno ponašaju prema novcu građana i prema očekivanjima građana koje oni imaju od svih nas. Zahvaljujem.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, i to člana 99. koji govori o tome da se može govoriti samo o temi koja je na dnevnom redu, i člana 100. gde se govori o povredi dostojanstva Narodne skupštine.
U punoj meri poštujem i imam u vidu činjenicu da svi ljudi koji su na javnim funkcijama treba da budu izloženi kritikama i oku javnosti, ali uputila bih na tabloide, na emisije zabavnog tipa, gde možda mogu da se iznesu svakojake stvari koje ne morate ni dokazivati i iza kojih ne morate stajati.
Ovde se govori o zakonima, ovo je Narodna skupština i smatram da Narodna skupština nije obavezna da sluša tiradu u trajanju od pola sata gde se govori o ličnosti i biografiji pomoćnika u nekom ministarstvu, ma o kome da se radi. Mogla bih možda da imam razumevanje, da smo govorili o Vladi, da se eventualno govori o ličnosti premijera, mandatara Vlade, ali ni u tom slučaju ne bismo mogli da slušamo tirade o profesionalnoj karijeri, netačno uglavnom, o nekom ministru iz Vlade, a kamoli o svim pomoćnicima, odnosno o svima onima koji su u našoj vladi.
Dakle, to je ako govorimo o zakonu, a danas nismo govorili ni o Vladi, ni o pojedinačnom ministarstvu, tema nije ispitivanje rada bilo kog ministarstva, tema su zakoni. Možemo da govorimo o zakonima i apsolutno ne vidim nikakvog razloga da se govori o ličnosti ma koga od nas, ali to je stari manir pojedinih ljudi u ovoj skupštini.
Tražim da se Skupština u danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas raspravljamo o veoma važnim zakonima iz oblasti zdravstva. Ne želim da unapred kvalifikujem da li jeste ili nije politička demagogija biti protiv ovih zakona, ali želim nešto da vam kažem.
Protekle subote u Skupštini je bio dan otvorenih vrata i ja sam bila među malobrojnim poslanicima koji su imali to zadovoljstvo da u Skupštini razgovaraju sa građanima. Građani imaju razumevanja za naše političke razlike i jasno im je da vrlo često mislimo različito o nekim stvarima. Osnovno pitanje koje se ponavljalo u svim grupama građana koje su posećivale ovaj naš dom bilo je - kako je moguće da baš uvek imate različite stavove i kako je moguće da po svim pitanjima koja su od najvećeg značaja za stanovništvo i građane Srbije imate baš uvek različite stavove?
Verujte mi, nije bilo lako objasniti to građanima Srbije, kao što verujem da ni danas nije lako opoziciji da objasni građanima Srbije predlog da ove zakone treba ne samo menjati, nego da ih treba potpuno povući iz procedure. Zašto nije lako to danas objasniti građanima Srbije? Zato što moram da im kažem nešto, a to je činjenica da, nažalost, u ovom trenutku ove oblasti u našoj zemlji nisu dovoljno dobro uređene, da postoji realna opasnost od nebrige, neodgovornosti ljudi koji su zaduženi da brinu o higijenskoj ispravnosti namirnica ili o svim onim oblastima koje treba da budu pod sanitarnim nadzorom, bitnim za zdravlje naših građana.
Dakle, ne postoje jasno uređene procedure, ne postoji jasan sistem odgovornosti i, nažalost, ne postoji jasna kaznena politika u ovim oblastima. Zato se u našoj zemlji povremeno dešavaju situacije koje ne želimo da se ponove. Naravno da treba doneti jasne zakone, naravno da treba urediti ove oblasti, naravno da Ministarstvo zdravlja ovim zakonima izlazi u susret potrebama građana i jednoj osnovnoj potrebi, potrebi od nacionalnog interesa, a to je potreba da zdravlje građana bude na prvom mestu. To je ono što ovi zakonu uređuju.
Zakon o sanitarnom nadzoru i zakon o sprečavanju širenja zaraznih bolesti upravo uređuju oblast zaštite zdravlja građana i to u onoj meri koja je najznačajnija i u oblasti preventivne zaštite zdravlja građana. Rekla bih da ništa nije skuplje od zdravlja, to je ono što naši građani dobro znaju, i podsetila bih na još jednu od onih narodnih mudrosti "bolje je sprečiti, nego lečiti". Da bismo sprečili, moramo da imamo jasne procedure i sistem odgovornosti i sve ono što ova dva zakona regulišu. Zato je važno da ovi zakoni budu usvojeni u Skupštini i zato je jako teško biti protiv ovih zakona.
Zašto nisu u ovom trenutku precizno definisane sve ove procedure i zašto ne postoji jasan republički zakon? Zbog toga što je zakon donet 1994. godine, u njega su unete izvesne izmene 1996. godine; to su zakoni koji nude zastarela rešenja i jasno je da ta rešenja treba menjati, jer je u međuvremenu došlo do velikih promena u svim oblastima života u našoj zemlji.
Između ostalog, došlo je do velikih promena i u pravnom sistemu, zakonodavstvu, tako da su mnogi zakoni promenjeni i u skladu sa tim mi se moramo ponašati. Ovo su zakoni koji nude nova, moderna rešenja, usklađena sa republičkim zakonodavstvom, sa zahtevima koje je Ustavna povelja stavila pred nas, sa zahtevima EU i sa životnim potrebama u ovom trenutku. Ovi zakoni daju jasan odgovor na nekoliko pitanja: ko, šta, kada, kako treba da radi u slučajevima opasnosti od širenja bolesti.
Dalje, ovo su zakoni u kojima je nedvosmisleno jasno da je u potpunosti konsultovana cela stručna javnost. Moram da kažem da su to zakoni oko kojih se vodila javna rasprava u stručnim krugovima, da je konsultovano Srpsko lekarsko društvo i republičko Udruženje za borbu protiv zaraznih bolesti, koje čine najeminentniji stručnjaci u ovoj oblasti. Dozvoljeno je imati pojedinačno stručno mišljenje različito od njih, ali ja bih rekla da je to ipak autoritet koji ne možemo zaobići u ovakvim slučajevima.
Koje su razlike koje su definisane ovim zakonom i šta su novine koje donose, a o tome je ministar dovoljno već govorio. Samo bih podsetila, što se tiče zakona o sanitarnom nadzoru, on ima novine koje su usklađene sa aktuelnim zakonskim rešenjima. Definisane su tri osnovne oblasti kojima se ovaj zakon bavi. Tačno je da je prethodno bilo više oblasti koje je ovaj zakon regulisao, tačno je da je oblast jonizujućeg zračenja sada izuzeta iz ovog zakona, jer se njome bavi neki drugi zakon, a njime se uređuje ova oblast.
Takođe, oblast zaštite životne sredine potpada pod Zakon o zaštiti životne sredine i tim se bavi drugo ministarstvo i tačno je da postoje izvesne promene u vidu smanjenja nadležnosti u inspekcijskom nadzoru u oblasti građevinskih poslova, odnosno objekata u izgradnji i rekonstrukciji, jer je to regulisano Zakonom o planiranju i izgradnji. Dakle, jasno je da ovde nema preklapanja nadležnosti i zbog toga je jasno šta je čija nadležnost.
Ukoliko želimo da menjamo ove nadležnosti, moramo menjati te zakone i ukoliko odgovorno tvrdimo da ljudi koji rade u Ministarstvu za zaštitu životne sredine nisu dovoljno kompetentni da se time bave, onda moramo menjati Zakon o ministarstvima. To nije tema našeg današnjeg razgovora.
Tema našeg današnjeg razgovora je nadležnost Ministarstva zdravstva u ovoj oblasti, što se vrlo jasno ovim zakonom precizira. Takođe se vrlo jasno precizira koje su to procedure i koje su odgovornosti sanitarnih inspektora, kao i odgovornosti u zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. To su one novine koje ovaj zakon donosi, a on je usklađen i sa domaćim i sa stranim zakonodavstvom.
Moram još da naglasim jednu oblast, koja je za mene veoma važna. Poslanička grupa G17 plus stoji iza obe oblasti, mada je možda malo nepopularno to što ću reći. Naime, ovaj zakon definiše i jasnu kaznenu politiku, odnosno definiše sistem odgovornosti. On podstiče uspostavljanje sistema odgovornosti u ovoj oblasti. Mislim da ćete se složiti sa mnom, sigurna sam da je i za građane Srbije jako važno da u ovoj oblasti postoji sistem odgovornosti.
Dakle, jako je važno da se zna ko je odgovoran, ukoliko dođe do širenja određenih bolesti. Jako je važno da lice koje je odgovorno bude adekvatno kažnjeno. Meni je žao, ali mi još nismo u situaciji i još nemamo taj nivo odgovornosti, a možda i nivo razvijene svesti u oblasti zdravstvene zaštite, da možemo u potpunosti da se oslonimo na savest, na svest i poznavanje zdravstvenih propisa, kod svih ljudi koji su u kontaktu sa nekim važnim životnim namirnicama.
Do sada se moglo dogoditi da neka nesavesna osoba, zato što nije oprala ruke, a poslužila je hranu našoj deci u vrtiću, unese klice i da deca budu zaražena. Da li treba da vam kažem kolike su kazne bile do sada predviđene za ovakve i slične prekršaje? Kazne su bile jako niske, recimo, za fizičko lice mandatna kazna u slučaju da ne poštuje higijenska pravila bila je 100 dinara.
Mislim da je građanima Srbije dovoljno jasno da je ovo nešto što se mora menjati i da, bez obzira na sve, ništa nije dovoljno skupo koliko je skupo zdravlje. To kažem i u ekonomskom i u subjektivnom smislu. Kazne su pooštrene i mislim da će svi građani stati iza toga da kaznena politika mora da bude jasna i da sistem odgovornosti mora biti jasniji. Ako je neko bio spreman da učini tako nešto, mora biti spreman da podnese i sankcije. Verujem da ćemo na taj način razvijati sistem odgovornosti i da će ona biti veća.
(Predsednik: Gospođo Plavšić, da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Što se tiče zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, želim da kažem da je situacija jako slična. Ova oblast nije dovoljno regulisana, odnosno nije bila regulisana do sada na republičkom, već na saveznom nivou i sa Ustavnom poveljom došlo je do potrebe da postoji jedan ovakav zakon na republičkom nivou. Republika Srbija sada ima priliku da donese zakon koji će unutar njene teritorije i unutar njenih ingerencija u punoj meri regulisati ovu oblast. Mislim da je to nešto što građani Srbije mogu da pozdrave.
Što se tiče spiska bolesti, ne bih ulazila u detaljnu raspravu. Želim samo da kažem da je ovaj spisak bolesti usklađen sa 10. međunarodnom klasifikacijom bolesti. Želim takođe da kažem da je on širi, ali da je apsolutno usklađen sa situacijom koja je primerena našoj zemlji i zemljama u okruženju. Prijatno sam iznenađena nastojanjima da ovaj zakon bude u punoj meri usklađen sa evropskim zakonima i sa zahtevima koje Evropa pred nas postavlja.
Poslanička grupa G17 plus apsolutno pozdravlja svaku inicijativu koja vodi evropskim integracijama, ali takođe želim da kažem da mi u punoj meri imamo svest, a ja se nadam da i ostali imaju svest o tome da mi u Evropu možemo ući samo uvažavajući specifičnosti naše zemlje, i to je nešto što je ovim zakonom u punoj meri ispoštovano.
Ono što je takođe novo u ovom zakonu jeste otvorena mogućnost postupanja sa novom bolešću i jasno precizirane ingerencije i odgovornosti u ovoj oblasti. One su precizirane do te mere da do greške gotovo da ne može da dođe, od najnižeg nivoa, od domova zdravlja, zavoda za zdravstvenu zaštitu, do ministarstva, odnosno ministra i do Vlade koja pripisuje mere poput karantina i uopšte proglašavanja opasnosti od nove bolesti.
Dakle, to su one novine koje ovaj zakon donosi i ubeđena sam da će svi građani Srbije i, naravno, svi njihovi predstavnici podržati ove zakone i ove novine, jer oni apsolutno donose dobrobit građanima Srbije.
Želim da ponovim da će poslanička grupa G17 plus apsolutno podržati ovaj zakon, zbog toga što je on oličenje onoga što smo uvek govorili, a to je da verujemo da je pojedinac, građanin, njegovo zdravlje i njegova sreća apsolutni uslov ostvarenja svih nacionalnih interesa.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani gospodine ministre, u želji da ovu burnu, političku i detaljnu ekonomsku diskusiju malo smirimo, a imajući svakako u vidu da građani Srbije nisu vični ekonomskim raspravama i da je jasno da postoje dva ekonomska koncepta u ovom slučaju, želela bih da kratko rezimiram razloge zbog kojih je potrebno glasati za ovaj rebalans.
Pre svega ovo je rebalans koji, bez sumnje, obezbeđuje dalji privredni rast. Privredni rast je činjenica u ovoj zemlji ove godine, a to možemo konstatovati sa velikim zadovoljstvom, bez obzira na neke primedbe koje bi se možda mogle nazvati pakosnim, mada nerado koristim ovu reč, o tome da je do privrednog rasta došlo zbog toga što je padala kiša ili uz pomoć ministra vera, ili takvih nekih elemenata. Dakle, privredni rast postoji, a o tome želim da obavestim još jednom javnost Srbije.
Dalje, ovo je rebalans budžeta koji će obezbediti dalju makroekonomsku stabilnost, smanjenje spoljnotrgovinskog i platnog deficita. Ovo je rebalans budžeta kojim se smanjuje javna potrošnja i time se još jednom dodatno otvara prostor za investicije. Ovo je rebalans budžeta koji će omogućiti Srbiji dalje sprovođenje aranžmana sa MMF-om, da svoje dugove vraća i da time još jednom potvrdi da se ponovo našla u društvu normalnih evropskih zemalja i zemalja Ujedinjenih nacija.
Da li je moglo da se predvidi da će do rebalansa doći? Nije moglo da se predvidi, zbog toga što nije tačno, neki argumenti ovde jednostavno ne stoje. Jednostavnom računicom došla sam do sledećih cifara.
Naime, što se tiče prihoda od privatizacije, koji su kao što znamo do avgusta bili potpuno neostvareni ijednim jedinim dinarom, možda je neka poslanička grupa mogla da predvidi da neće biti ni jednog dinara od privatizacije, ali zaista ova vlada nije smatrala da samim svojim dolaskom treba da menja sve ljude u državnoj administraciji i sve ljude u javnim ustanovama.
Imali smo ideju da će ljudi svoj posao raditi i dalje, no, do toga nije došlo. Onog trenutka kada su preduzeti koraci i kada je došlo do promena u toj oblasti došlo je i do porasta privatizacionih prihoda. Oni su do sada ostvareni sa 1,7 milijardi, do kraja godine predviđeno je da bude 5,5 milijardi, a to već u startu čini onaj manjak od 11 milijardi, o kome smo govorili. Londonski klub 2,4 milijarde i, kao što smo imali prilike da od ministra finansija čujemo, dodatnih 4,4 milijarde koje nisu bile prikazane od strane prethodne vlade. Nažalost. Sve ovo već čini nekih 17,8 milijardi, po mojoj gruboj i laičkoj računici, i samim tim stvara deficit koji nije mogao da bude predviđen u startu.
Da li je ovo moglo da se pokrije i na drugačiji način? Najverovatnije da je moglo, ali ovde građani Srbije moraju da se suoče sa Vladom koja je spremna da sa njima podeli sve ono što se dešava. Dakle, Ministarstvo finansija je moglo, kao neke prethodne vlade i prethodna ministarstva, da izvrši pokrivanje svega ovoga i na drugačiji način, recimo, zaduživanjem kod NBS, kreditima, nekim donacijama. Jasno je da Srbija ne može zauvek da živi od donacija i jasno je, naravno, da donacija i ima sve manje.
Mi se ponosimo time što će bez donacija biti bolje i što će Srbija biti u stanju da sama pokriva svoje troškove. Dalje, mogli smo da povećamo poreze i time investicionu klimu menjamo, i naravno da to nije ideja. Dakle, nije bilo takvih mogućnosti. Ovo je odgovorna Vlada, koja sa svojim građanima želi da podeli sve ono što se dešava. Ovo je Ministarstvo finansija, koje izlazi pred građane Srbije i deli sa njima odgovornost za vršenje javnih funkcija.
(Predsedavajući: Molim vas da privedete kraju. Vreme je isteklo.)
Zašto je ovaj budžet dobar, što se mene tiče? On je dobar zbog toga što nije ugrožena njegova razvojna komponenta, zbog toga što se smanjuje javna potrošnja.
Želela bih da napomenem još dve stvari. Čuli smo primedbe o tome da se dodatno izdvajaju sredstva za nevladine organizacije i da je to nešto što treba kritikovati. Da li neko želi da kritikuje to što se dodatna sredstva izdvajaju za Savez slepih, Savez gluvih i nagluvih, Savez društava za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim licima, Savez za cerebralnu i dečiju paralizu itd. Ovo su, dame i gospodo, te nevladine organizacije, kojih se neko tako mnogo boji.
Dodatno, što se tiče juga Srbije, želim da naglasim da građani Srbije imaju pred sobom jedan predlog Ministarstva finansija, koji će dodatno, sa 1,7 milijardi, podržati projekte koji se na jugu Srbije sprovode u partnerstvu sa međunarodnim organizacija, pre svega sa CHF i UNDP. To su one investicije koje su sa 80% podržane od međunarodnih organizacija, a 20% je trebalo da izdvoje lokalne samouprave. Nažalost, one to nisu učinile u punoj meri.
(Predsedavajući: Molim vas, prekoračili ste vreme minut i po.)
Dakle, to su oni projekti pored kojih se lokalne vlasti vrlo rado slikaju i vrlo rado kritikuju Vladu i Ministarstvo finansija. To su projekti ulica, rekonstrukcija dečijih vrtića, škola itd. Dakle, imam konkretno sve te projekte i rado ću ih građanima Srbije prezentovati. Zaista sam imala vrlo kratko vremena i izvinjavam se što sam ga možda prekoračila, ali mislim da je potpuno jasno da građani Srbije treba da podrže ovaj rebalans, a da njihovi predstavnici u ovom visokom domu takođe treba da ih podrže.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želim, pre svega, da vam kažem da sam jako dugo i intenzivno ovih dana razmišljala o tome da li o ovom pitanju treba ili ne treba da govorim, i da je većina poslanika G17 plus razmišljala o tome, iz razloga što je tema, o kojoj govorimo, za nas, još uvek, više emotivno i lično pitanje, nego političko pitanje, i zato što te emocije, koje još uvek nosimo, pre svega bola, besa, razočarenja, gorčine, mogu obojiti ton naših diskusija tonovima koje ne želimo, mogu oduzeti ton političke tolerancije, za koju se uvek zalažemo i mogu, na neki način, za izvestan stepen, sniziti kulturu političke komunikacije, za koju se G17 plus oduvek zalagao.

S druge strane, dame i gospodo, reći ću vam zašto je to za nas tako bolno i emotivno pitanje. Pre svega, što mi jesmo te 1999. godine, i godinu pre toga, bili, tako da kažem, samo građani Srbije, odnosno nismo se bavili politikom. Danas sam čula da nas neki zbog toga optužuju i kažu da mi ne znamo šta se tada dešavalo, jer se nismo bavili politikom.

Da li je to direktna optužba građana Srbije da oni ne znaju šta se u ovoj zemlji dešava? Ako mi tada nismo znali šta se dešava u Srbiji, onda mora biti da su izvesni ministri informisanja za to tada mogli biti krivi.

Međutim, mi smatramo da dobro znamo šta se dešavalo, jer smo kao građani Srbije, na svojim leđima, tada osetili svo teško breme nerazumne politike koja je vođena i, nažalost, koja je završena jednim katastrofalnim sukobom, užasnim bombardovanjem od strane najveće do sada viđene svetske vojne sile. To je ono što se nama, kao građanima, dogodilo te 1999. godine. To je ono što niko od nas nikada neće zaboraviti.

Sa druge strane, dame i gospodo, znala sam da moram o ovome da govorim, jer se za mene, na neki način, na ovoj temi zatvorio krug. Naime, te 1999. godine, pod bombardovanjem, odlučila sam da počnem da se bavim politikom. Većina ljudi iz G17 plus donela je tu istu odluku upravo tada.

(Tomislav Nikolić: Nije vam lako.)

Znam da je vama teško zbog toga što smo mi tu odluku doneli, ali mi smo je doneli, jer nismo želeli da prepustimo neodgovornim ljudima da dalje odlučuju o našim životima. Smatrali smo da je mnogo sigurnije i bolje da mi sami počnemo da se time bavimo.

(Tomislav Nikolić: Kada ste vi postali stranka?)

Bez obzira na to, dame i gospodo, što smo svi imali svoje poslove, što smo se svi svojim poslovima bavili veoma uspešno, sada čujem ovde da mnogi vrlo olako pričaju o temama koje zaista ne poznaju. To se nama neće dogoditi, jer mi imamo teme koje poznajemo. Ja sam se, recimo, dvadesetak godina bavila psihodijagnostikom i psihoterapijom, a još uvek nisam smogla hrabrosti da nekom u ovoj sali kažem da je ludak, niti za bilo kog političkog lidera, ili da, ne daj bože, iz nečijeg hoda zaključujem o tome kakve su njegove psihološke karakteristike.

No, imamo mi geopolitičke stručnjake, imamo čuvene velike psihijatre koji sve to znaju, imamo ljude koji govore o gospodinu Olafu desetak minuta, misleći da je to zaista čovek, a ne Evropska komisija. Ljudi jednostavno sve znaju, dobro je pustiti da nam sve to kažu.

No, dame i gospodo, da se vratimo na temu, a tema jeste rezolucija, o kojoj raspravljamo, tužba za bombardovanje i samo NATO bombardovanje. Želim da vam kažem, moramo na to da se vratim, većina vas zna da dolazim iz Leskovca. Svaki grad ima svoju priču, i Leskovac ima svoju priču vezanu za NATO bombardovanje. Želim da vam kažem da je Leskovac tih 78 dana, čega se njegovi građani jako dobro i danas sećaju, bio grad tame, tuge, straha i užasnutog iščekivanja.

Ne samo za to, dame i gospodo, što je on više puta bezočno bombardovan, ne samo zato što je na njegovoj teritoriji, nažalost, kao užasna tragedija pogođen voz, nego i zato što je iz našeg grada ogroman broj rezervista bio na Kosovu i odazvao se tom pozivu. Skoro svaka kuća u Leskovcu dala je vojnika za Kosovo. Nažalost, svaki deseti nije se odatle vratio.

(Tomislav Nikolić: Da li je to tačno?)

Dame i gospodo, smatram da nemamo prava da govorimo ni o jednom pojedinačnom slučaju, jer to su jako teške stvari. Mi nemamo prava, sa ove govornice, da zloupotrebljavamo nesreću bilo koje porodice u ovoj zemlji. U njihovo ime, mi možemo samo da ćutimo. Ali, hoću u svoje ime da vam kažem da sam te ljude lično poznavala, da sam neke od njih znala iz detinjstva, da nekima od njih poznajem i danas decu, žene, sestre i majke.

Zaista moram da kažem da je Leskovac živeo u teškom strahu svakog novog dana od vesti koju će doneti i dobiti sa ratišta.

Znam da su se građani Leskovca, civili koji su ostali u Leskovcu, molili da se konačno urazume svi oni koji su krivi za ono što se našem gradu događalo. Znamo ko je kriv, naravno. Niko u ovoj skupštini nije sporio da je kriv NATO i da su krive zemlje NATO-a za to bombardovanje, dame i gospodo.

Ali, građani Leskovca se nisu molili NATO-u. Oni su znali da mogu da očekuju samo od svojih vlasti, od onih koje su birali na izborima, od onih kojima su plaćali porez, da se konačno urazume i kažu stop tom ludilu. U tom iščekivanju Leskovac je živeo svakog dana. Nažalost, svakog dana je bilo sve više žrtava. To je ono o čemu takođe, dame i gospodo, moramo da govorimo danas.

(Više poslanika, u isto vreme, iz poslaničkih klupa govori: Molimo, bez emocija.)

Već sam rekla da ne mogu da govorim o ovoj temi bez emocija.

Sada ponovo, dame i gospodo, posle pet godina, mi u ovoj skupštini čujemo slične tonove. Čujemo da ne treba pregovarati. Pokušavamo da zabranimo našim predstavnicima da ikada pregovaraju o nekoj temi.

Odmah ću vam reći, G17 plus po ovom pitanju nema dileme – pregovarati treba uvek. Mi smo uvek bili za to. Zbog toga je G17 plus, ne razmišljajući, ne kalkulišući o ovoj temi, jedini na odborima, čije su sednice održane pre početka ove rasprave, rekao da on za ovu rezoluciju neće glasati ni u kakvom obliku. Mi sa ovom temom nismo kalkulisali.

Dame i gospodo, ovde nema političkih poena. Moraću da vas razočaram, ovde nema političkih poena. Kada počnu od NATO-a da nas brane oni koji su nas branili 1999. godine, zaista počinjem ozbiljno da brinem.

U meni, kao građaninu Srbije, počinje da zvoni zvono na uzbunu. Počinjem, dame i gospodo, da brinem ne samo o bezbednosti i o budućnosti svoje dece, nego i sve dece Srbije, počinjem da brinem za njihov život. Zato ovde nema političkih poena.

Ovde moramo jasno reći da se pregovarati mora. Dokle god je život ijednog građanina Srbije doveden u pitanje, pregovarati se mora. Mesta za pregovore ima dokle god je ugrožen ijedan život bilo kog građanina. To je stav G17 plus, koji će uvek pri tom stavu ostati. Zato oko ovoga nema nikakvih pogodbi, zato nema nikakvih dogovora. Mi verujemo u ono što govorimo. Smatramo da politika u Srbiji treba da ima drugačije lice. Mi se zalažemo za to da politika u Srbiji ima lice života, a ne lice smrti.

Dame i gospodo, pre nekoliko večeri na ulici sam videla mladog momka koji nosi majicu sa natpisom "Sloboda ili smrt". Divno je verovati u ideale. Veoma je lako takve suprotnosti i takve ideale nametnuti mladim ljudima. Ali, smrt ne može da bude ideal, dame i gospodo. Politika negovanja kulta smrti u ovoj zemlji mora da prestane.

"Hrani sina pa šalji u vojsku" ne može više biti ideologija za majke u Srbiji. G17 plus poručuje majkama, roditeljima u Srbiji, da svoje kćeri i svoje sinove hrane znanjem, da ih hrane tolerancijom, ljubavlju i da ih šalju da na svetskom tržištu, umesto zarđalih kašika, prodaju svoje znanje, ali ne iz Vankuvera i Toronta, nego iz Leskovca ili Subotice. Samo je to nacionalni interes Srbije, dame i gospodo, danas. Za taj nacionalni interes zalaže se G17 plus i uvek će se za njega zalagati. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Naravno da se javljam po Poslovniku. Naravno da je grubo, najgrublje povređen član 100.
Već jednom sam sa ove govornice, drugim povodom, upozorila SRS da je pominjanje naših porodica apsolutno najniži manir koji se u politici može desiti. To je nešto što je apsolutno ispod svakog nivoa. Naravno, uopšte ovako nešto ne bih komentarisala da sam sama pomenuta, ali obzirom na činjenicu da je pomenuta moja porodica, zaista imam obavezu da kažem nešto što građani Leskovca veoma dobro znaju.
Moj otac je penzioner od 1990. godine. Nikada nije bio član SPS, a pozivam sve koji imaju suprotan dokaz da ga donesu. Dakle, moj otac jeste nekada bio član Saveza komunista, jeste bio direktor preduzeća, koje je u Leskovcu poslovalo veoma uspešno do devedesetih godina, što gospodin odlično zna, o čemu postoje i dokazi u Leskovcu i možemo ih uvek suočiti.
U svakom slučaju, gospodin je sada predsednik Skupštine i sigurna sam da ima podatke o poslovanju leskovačkih preduzeća u periodu do 1990. i od 1990. godine. Mora biti da ste se nešto zbunili. Ta firma je propala posle 1990. godine, i to 1997. ili 1998. godine, odnosno njeno poslovanje je znatno ugroženo.
Srećom, moj otac, kao razuman čovek, ima kompletne podatke o tome u kakvom stanju je 1990. godine, kada je otišao u penziju, ostavio tu firmu. Zarad istine, moram da kažem i ovo: kada je firma prodavana, pre godinu dana, na aukciji se kao kupac pojavio čovek koji je bio direktor posle njega, znači čovek koji je deset godina posle toga, tj. od 1990. do 2000. godine, bio direktor te firme. Znači kao kupac se nije pojavio moj otac.
Moj otac, kao penzioner i kao čovek koji već deset godina nema nikakve veze sa politikom, apsolutno ne može biti tema ovog parlamenta.
Što se tiče žrtava, potpuno sam saglasna sa onim što je gospodin predsednik rekao, niti bih to dalje komentarisala.

Poštovane kolege i koleginice, dozvolite mi da vas na samom početku podsetim da smo u ovoj Skupštini od početka njenog rada, a što iznosi svega nekoliko meseci, usvojili 37 zakona. Zaslugu za ovo snosimo svi mi koji smo za ove zakone glasali, kako skupštinska većina tako i predstavnici opozicionih stranaka koji su glasali za ove zakone.
Naravno da postoje opozicione stranke koje su smatrale da nijedan od ovih 37 zakona nije dovoljno dobar da bi ga podržale i to je, naravno, sasvim legitiman politički stav jedne opozicione grupe. Moram priznati da on meni više liči na inat, ali je sasvim moguće da to bude i politički stav, da jednostavno sve što predlaže vladajuća većina nije dovoljno dobro. Sa tim mogu da se složim kao sa mogućnošću.
Poslanici G17 plus podržali su ove zakone pre svega zbog toga što su verovali da oni donose dobrobit građanima Srbije. Ovi zakoni uglavnom su se ticali ekonomije ili pravosuđa, ali bez obzira na to, uvek je bilo onih elemenata koje sam lično u njima tražila i veoma često nalazila, a koji su se ticali obezbeđivanja socijalne sigurnosti ili obezbeđivanja nekog minimuma za one građane koji su posebno pogođeni siromaštvom ili koji nisu u stanju da sami o sebi brinu. Tu pre svega mislim na decu, žene, starije i nemoćne, na osobe sa invaliditetom, na decu sa posebnim potrebama, na izbegla i raseljena lica.
Sada je pred nama jedan zakon koji se bavi upravo ovim kategorijama našeg stanovništva. To je zakon koji uređuje oblast socijalne zaštite. U potpunosti mogu da se složim sa činjenicom da socijalna zaštita u našoj zemlji ne funkcioniše najbolje i da je ovaj zakon još uvek daleko od toga da je učini savršenom. Verujem da ćemo se svi složiti sa činjenicom da u jednoj siromašnoj zemlji, u jednoj politički nestabilnoj zemlji nije lako dostići zavidan nivo socijalne sigurnosti. To je ono što stoji kao činjenica.
Mogu takođe da se složim i uvažavam stav da je u nekom prethodnom periodu možda država odvajala više za građane koji nisu u stanju da se sami o sebi brinu. Podsetiću vas da je u tom periodu devedesetih godina bilo situacija u kojima sam ja, recimo, kao zaposlena u zdravstvu, sa visokim obrazovanjem, zarađivala toliko da sam mogla kupiti tri jaja za svoju platu. To verovatno znači da su oni koji su imali 50% od te moje zarade možda mogli kupiti jedno i po jaje, što je možda moglo obezbediti njima izvestan nivo socijalne sigurnosti.
No, zašto mi podržavamo ovaj zakon? Pre svega, podržavamo ga zato što verujemo da on u znatno većoj meri ovim rešenjima koja nudi obezbeđuje tu socijalnu sigurnost. Zašto? Već su kolege pre mene, i gospodin ministar, istakli da je ono što je najvažnije u ovom zakonu upravo činjenica da on izjednačuje ovaj minimalni nivo socijalne sigurnosti za sve građane naše zemlje.
Već sam više puta rekla da dolazim iz posebno siromašnog kraja, pa ću vam reći, recimo, da je prosečna zarada u opštini Lebane 5.456 dinara, što je svakako mnogo manje nego u nekim opštinama u kojima ona ide i do iznosa od 26.000 dinara. U tom smislu, ovaj zakon doneće boljitak onim ljudima koji žive ispod nivoa prosečnih zarada, a čuli smo da postoje 122 takve opštine, što znači da će velikom broju porodica u Srbiji putem ovih odredaba zakona biti omogućeno da imaju prava na materijalnu pomoć od države.
Takođe želim da kažem da veoma važnim odredbama zakona smatram one koje se tiču člana 12. i 13, koje se odnose na tuđu negu i pomoć. Naime, radeći u zdravstvenom centru, u komisiji za razvrstavanje dece koja imaju teškoće u razvoju, tokom svog dvadesetogodišnjeg radnog staža sam imala prilike da više stotina sati razgovaram sa roditeljima dece koja nisu u stanju da se sama o sebi staraju, odnosno dece koja spadaju u kategoriju teško ili teže ometenih, znači, u one kategorije koje ostvaruju pravo na tuđu negu i pomoć.
Naravno da je obim njihovih problema takav da i mnogo više vremena ne bi bilo dovoljno da zastupam njihove stavove i objasnim sve njihove probleme. Naravno da su oni prinuđeni da se sa mnogim od ovih problema bore sami, ali činjenica je da država ima obavezu da im u ovome pomogne i činjenica je da moramo stalno da ulažemo dodatne napore da ovim ljudima pomognemo. Naravno da dok god je naša država siromašna, ona neće biti u prilici da im u punoj meri izađe u susret i pomogne.
Moram da vas podsetim da u svetu postoje i neke bogate države koje na veoma loš način brinu o ljudima kojima je potrebna socijalna zaštita i da bogatstvo ili ekonomski razvoj, sami po sebi, ne znače i dovoljno dobar sistem socijalne zaštite u jednoj zemlji. Zbog toga mi svi stalno moramo da ulažemo napore da u procesu ekonomskog i privrednog razvoja naše zemlje dodatno brinemo o ovim kategorijama građana.
Želim da kažem da je ova razlika koja će sada postojati u iznosu tuđe nege i pomoći, sa 2.300 na 4.000 dinara, znači razlika od 1.700 dinara mesečno, ma koliko ona nama izgledala beznačajna, značajno promeniti materijalni status ovih ljudi ili će bar psihološki doprineti da njihovo dostojanstvo bude na malo višem nivou. Što se mene lično tiče, da ovaj zakon sadrži samo ovu odredbu, za njega bih glasala i ne bih dozvolila sebi da bilo kakav politički stav ošteti, makar za narednih nekoliko meseci, ove ljude kojima je pomoć neophodna.
Takođe, ono što smatram posebno važnim u ovom zakonu, to je pitanje uređenja hraniteljstva. Moram da vam kažem da uprkos tome što mi često volimo za sebe da kažemo da smo veoma humano društvo i društvo koje jako puno brine o deci, nažalost, briga o deci nije nešto čime možemo posebno da se u ovoj državi pohvalimo. Nadam se da ćemo o ovome više govoriti kada budemo govorili o zakonu koji uređuje porodične odnose. Sada želim da vam kažem da, nažalost, veliki broj dece u našoj zemlji nema roditeljsko staranje ili nema adekvatno roditeljsko staranje. Ovakva deca su, nažalost, prepuštena sama sebi i ulici. Država na jako loš način brine o ovoj deci, između ostalog, naravno, zato što je siromašna, ali rekla bih, ne samo zato.
Jedna od najboljih mogućnosti da se ovoj deci pomogne jeste podsticanje institucije hraniteljstva u našoj zemlji. Najbolji način je da ova deca budu smeštena ne u institucije, nego u hraniteljske porodice. Do sada ovo pitanje nije bilo najbolje regulisano.
Moram da kažem da su se za hraniteljske porodice uglavnom prijavljivali oni ljudi koji su izuzetno humani, koji su uglavnom na dobar način o ovoj deci brinuli, ali to ne sme biti prepušteno slučaju, ne sme biti prepušteno ničijoj dobroj volji. Jednostavno, ovo je nešto o čemu država mora da brine.
Sada prvi put u ovom zakonu imamo rešenja koja govore o tome da država počinje na dobar način da brine o tome, a to je činjenica da će hraniteljske porodice dobiti značajno više sredstava za brigu o ovoj deci, da će biti ograničen broj dece koja mogu da budu u jednoj hraniteljskoj porodici smeštena, da će te hraniteljske porodice proći posebnu obuku koja će im omogućiti da na adekvatan način brinu o deci koju preuzmu na staranje. Na kraju, država će ovim ljudima obezbediti i adekvatne penzije. Oni će ući u sistem brige o njihovim penzijama.
Želim da spomenem još jedan važan deo ovog zakona, a to je onaj koji se tiče učešća korisnika u sistemu odlučivanja o socijalnoj zaštiti. Dakle, korisnici sada postaju akteri politike i rada ustanova socijalne zaštite. Kao članovi upravnog odbora, korisnici će naći svoje mesto u sistemu odlučivanja o sebi samima. To je nešto što je, čini mi se, najlogičnije.
Takođe, smatramo da je dobro što se osniva zavod za socijalnu zaštitu. To nije ni nalik bilo kakvoj agenciji. Zavod za socijalnu zaštitu je nešto što imamo i u sistemu obrazovanja, i u sistemu zdravstva i najlogičnije je da postoji i u sistemu socijalne zaštite, kao institucija koja će doprineti unapređenju ovog sistema i znatno boljoj politici socijalne zaštite koju naša država treba da vodi. To je institucija koja će vršiti stručni nadzor nad institucijama socijalne zaštite i najlogičnije je da ona u ovoj zemlji postoji, ukoliko želimo da se hvalimo time da smo zemlja koja brine o socijalno ugroženom stanovništvu.
Ovo su najznačajnije tačke zakona zbog kojih će G17 plus ovaj zakon podržati. Želim da sa vama podelim i jedno uverenje koje mi u G17 plus imamo. Naime, mi smatramo da se snaga države ne meri ni njenom ekonomskom moći, ni njenom vojnom moći, niti snagom koju ona ima u politici. Snaga države se meri snagom njenog najslabijeg građanina i u tom smislu, u naporu da ove građane osnažimo, mi ćemo glasati za ovaj zakon.

Zahvaljujem na ispravkama koje je koleginica dala, ali želim da kažem samo jedno. Ono što sam rekla, čini mi se, pre dva dana, zakoni, a posebno zakon o socijalnoj zaštiti ne treba da bude prilika za stranačka nadmudrivanja. Apsolutno je nevažno ko je zakon pisao.
Za mene je važno koji su zakoni dobri i koji zakoni mogu da budu usvojeni. U tom smislu ja sam već na samom početku podržala napore i opozicione stranke kojoj koleginica pripada zbog toga što je podržala jedan broj zakona za koje je smatrala da su dobri i smatram da će to i dalje raditi sve poslaničke grupe u ovom parlamentu.
Ono što je za naše građane važno, to je da usvajamo dobra zakonska rešenja, dobre dopune zakonskih rešenja ili ma kako se one zvale, ali u svakom slučaju smatram nebitnim koji je stručnjak, imenom i prezimenom, pisao neki zakon. Važno je da li postoji politička volja da ti zakoni budu usvojeni.

Reklamiram član 97. Poslovnika Narodne skupštine, po kome je poslanik obavezan da govori samo o temi koja je na dnevnom redu. Uvažena koleginica govorila je o problemima u poljoprivredi koji se ni na koji način ne mogu dovesti u vezu sa licenciranjem stečajnih upravnika, no kada smo već kod toga želim da kažem sledeće. Vlada Srbije ulaže i uložila je velike napore da se stvori dugoročna strategija u oblasti poljoprivrede u ovoj zemlji konačno, i to je razlog zbog čega je poljoprivredni budžet povećan tri puta i on će doneti dugoročne dobrobiti našoj poljoprivredi.
No, to nije sve. Vlada Srbije rešava i kratkoročne probleme u poljoprivredi. Kao što ste videli, postignut je dogovor sa proizvođačima pšenice, a takođe i u otkupu višnje. Moram da kažem da problemi koji u ovoj oblasti postoje nisu zbog toga što Vlada nije pregovarala i što Vlada nije uložila maksimalne napore. Vlada je čak odobrila kredite otkupljivačima kako bi ih podstakla da po adekvatnoj ceni otkupljuju ove proizvode.
Nažalost, problem se javlja sa druge strane. Za ovaj problem možete se obratiti otkupljivačkim lobijima iza kojih stoje finansijski moćnici ove zemlje, a borbu protiv njih vodi Vlada i G17 plus. Nažalost, za sada oni imaju podršku u nekim drugim političkim opcijama i mi se nadamo da će se ta borba uspešno završiti.
Što se tiče toga da Mlađan Dinkić objašnjava građanima i proizvođačima kako se budžet puni i prazni, ja u potpunosti mogu da razumem neke poslaničke grupe i neke poslanike kojima nije jasno šta je to demokratija. Jedan od osnovnih principa demokratije jeste i transparentnost, odnosno vidljivost, ako vam je tako razumljivije, rada Vlade i vladinih službenika. To je razlog zbog kojeg Mlađan Dinkić smatra da ima potrebe objasniti građanima Srbije kako se budžet puni i da je to naš zajednički budžet i da ovim budžetom treba da upravljamo zajedno.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani, reč je o stečajnom postupku i zakonu o sprovođenju stečajnog postupka. Želim odmah u startu da kažem koji je stav G17 plus o ovom zakonu. Mi smo uvereni da je ovo jako dobar reformski zakon, zakon koji je usklađen sa evropskim zakonodavstvom i koji će doprineti stabilnosti srpske privrede. Zato ćemo glasati za ovaj zakon.
Pre nego što počnem da obrazlažem zašto mislim da je ovaj zakon dobar, želim samo na trenutak da se vratim na početak naše rasprave od pre nekoliko dana kada je bilo reči o tome ko je pisao ovaj zakon i kada smo pokušali da zasluge za pisanje ovog zakona pripišemo ovom ili onom ministarstvu.
Naravno, sve u ime državnog interesa, G17 plus ima sledeći stav - zaista je nevažno ko je ovaj zakon pisao i da li je jednu rečenicu pisalo ovo ili neko buduće ministarstvo. G17 plus smatra da zakone treba da pišu stručnjaci, oni koji dobro poznaju zakonodavstvo, oni koji dobro poznaju probleme srpske privrede, oni koji dobro poznaju proces evropske integracije.
Ono što je važno, to je ko će za ovaj zakon glasati i ko će time doprineti stabilnosti srpske privrede. Oni koji to budu uradili, sigurno će uraditi za dobrobit države.
Da se vratim na sam zakon, zašto je zakon dobar? Zakon je dobar, pre svega, zbog toga što on jasno definiše probleme, za razliku od prethodnih zakona. Ovaj zakon je dobar zbog toga što predviđa precizne i efikasne rokove i samim tim skraćuje stečajni postupak. Ovaj zakon je dobar zbog toga što predviđa i mogućnost reorganizacije, a ne samo mogućnost bankrotstva.
Nije tačno ono što neki tvrde, da je proces reorganizacije isto što i radni stečaj; to nije istina, iz prostog razloga što je radni stečaj mogao trajati beskonačno dugo, što su radni stečaj često vodili stečajni upravnici sumnjivog kvaliteta i sumnjivih namera i zbog toga što je radni stečaj najčešće služio za dodatno iscrpljivanje srpskih preduzeća. To nije slučaj sa reorganizacijom, a nju će u krajnjoj liniji voditi skupština poverilaca i veoma stručan stečajni upravnik.
Ovaj zakon donosi još nešto novo a to je institucija stečajnog upravnika koji će biti stručan za svoj posao, koji će račune polagati, koji će ukoliko ne bude dobro radio biti sankcionisan, jer neće moći da obnovi svoju licencu, a ukoliko bude dobro radio, biće jasno nagrađen za svoj posao.
Dalje, ono što je u ovom zakonu jako važno, to je da on predviđa i zaštitu radnika, jer su radnici, praktično, prvi u lancu onih koji će biti namireni nakon bankrotstva preduzeća. Dakle, odmah nakon izmirenja dugova postupka, prvi na spisku poverilaca su radnici i to je ona komponenta koja daje jednu socijalnu notu.
Zatim, ovaj zakon predviđa i zaštitu države. Neko je pitao zašto je država iznad poverilaca? Zato što je država interes svih nas, to je valjda potpuno jasno. Naravno, poverioci će biti potpuno zaštićeni ovim zakonom, što nije bio slučaj sa prethodnim zakonom koji je u stvari više štitio dužnika, nego poverioce.
Da se vratimo na to kako je uopšte došlo do ovoga i zašto ovaj zakon nije ranije usvojen. Dozvolite mi da samo kratko na primeru svoga grada objasnim šta se dešavalo zbog toga što nije postojao jasno preciziran zakon o stečajnom postupku.
Vi verovatno već znate da ja dolazim iz grada koji se zove Leskovac, a koji je nekada sa ponosom nosio ime "srpskog Mančestera". Takođe, na ulazu u moj grad mogli ste videti tablu gde je pisalo - Dobrodošli u grad kozmetike. U gradu je funkcionisala hemijska industrija, fabrika lekova i imali smo brojne prerađivačke kapacitete u oblasti poljoprivrede. Danas ovaj grad ne živi, iz prostog razloga što je to siromašan grad siromašnih ljudi. Ja sam preko vikenda obišla i okolinu grada, obišla sam Vlasotince, Medveđu, Lebane i u svim ovim gradovima privreda ne funkcioniše.
Šta se desilo sa uspešnim preduzećima sa ovog područja? Desilo se to da je 90-ih godina postojala sprega politike i ljudi koji su živeli na ivici zakona, sklapani su ugovori koji nisu bili za dobrobit preduzeća i radnika, štetni poslovni ugovori. Sredstva su počela da se odlivaju u privatne džepove, umesto da idu radnicima i preduzeću.
Šta se dešavalo dalje sa preduzećima? Ta preduzeća nisu u početku bila u stanju da izmiruju svoje obaveze prema poveriocima, ali ništa zato, radila su i dalje. Poverioci su ostajali kratkih rukava, propadali su i sami.
Onda više nisu bili u stanju da izmiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima. Niko nije plaćao struju, nisu plaćali grejanje, vodu, ali ništa zato, na čelu ovih preduzeća bilo je isto društvo. Moglo je da se ne plaća. Vremenom, uništavana su i ova preduzeća. Nije bilo remonta u EPS-u, propadala su i druga javna preduzeća. Ništa zato, preduzeća su i dalje poslovala, jer radnici nisu smeli biti na ulicama, tako im se još onda govorilo.
Šta se dalje dešavalo? Nije više bilo para za plaćanje obaveza prema državi, pre svega nije bilo para za namirenje fondova socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, osiguranja. Onda su fondovi polako propadali. Propao je penzioni fond. Više nismo bili u stanju da uplaćujemo ni za aktuelne penzije, a kamoli za neke naredne.
` Tako se desilo da je propao Fond zdravstva, ali naravno radnici su dobijali zdravstvene usluge, jer su na čelu zdravstvenih ustanova i u ministarstvima sedeli oni isti ljudi, koji su rekli - naravno da morate da pružate zdravstvene usluge, nema veze što to nije isplativo, što zdravstvo propada, što se zdravlje nacije smanjuje, jer su lekari nezadovoljni, jer nema sredstava za rad, aparata, medicinske opreme.
Tako je propalo i naše zdravstvo, propao je penzioni fond, propao je fond socijalnog osiguranja i nije bilo ni sredstava za pokrivanje obaveza prema onim stanovnicima naše zemlje koji su bili u stanju socijalne potrebe. Jedno za drugim, propadalo je sve.
Onda su se, naravno, latili i državnog budžeta, i toga se svi dobro sećamo. Nije bilo para za poreze, pa ništa zato, tu je bio budžet. Mogle su se štampati pare. Zato smo ušli u hiperinflaciju, koje ćemo se svi do kraja svoga života sećati. Ali, to nikoga nije brinulo. Preduzeća su radila i dalje. Radnici su imali svoje fiktivne poslove i svoja preduzeća, nisu bili na ulicama, jer je to bilo jedino što je brinulo sve one koji su vodili državu u to vreme. Možemo se setiti čak i onog mađioničarskog poteza koji je bukvalno izvučen iz mađioničarskog šešira.
(Predsednik: Gospođo Plavšić, molim vas vratite se na temu. Budite ljubazni, vratite se na temu.)
Ovo je tema, jer nije bilo zakona o stečaju. Onda se dogodilo da su penzioneri umesto svojih penzija, koje bi bile isplaćene iz penzionog fonda, dobili bonove kojima su platili struju. Dakle, nepostojeći novac Elektroprivredi iz budžeta države.
Sve se ovo, dame i gospodo, vraćam se na temu, dogodilo zbog toga što nije bilo zakona o stečaju; jer će preduzeće, kao što će ovaj zakon definisati, koje 30 dana ne bude u prilici da plati svoje dugove, morati da uđe u stečajni postupak. Formiraće se skupština poverilaca, odrediće se stečajni upravnik koji će sada odrediti da li to preduzeće može da ide u reorganizaciju ili će morati da ide u bankrotstvo, iz koga će se namiriti dugovi svim onim poveriocima u ovom lancu o kome sam govorila.
Ovaj zakon efikasno sprečava mogućnost daljeg propadanja srpske privrede. Ali ne, ovaj zakon i dalje nije u interesu onih koji su se u to vreme obogatili. Mi sada, gle čuda, imamo te iste ljude koji mašu lancima i katancima i kažu da će upravo oni oporaviti ova preduzeća. To su oni isti "dobrotvori" koji organizuju dobrotvorne akcije i spašavaju nas našim rođenim novcem.
I ne samo to, ponovo se može čuti rečenica da radnici ne smeju da idu na ulice. Ova rečenica, da nije dosadna i da ne podseća toliko na vreme kojeg smo se sećali, bi bila jednostavno smešna i ukazivala bi na to da u ovoj zemlji i dalje postoje ljudi koji koriste iste floskule i koji veruju da možda još uvek ima mogućnosti da se dodatno iscrpi srpska privreda i radnici koji su zaposleni u ovim preduzećima. Ne, dame i gospodo, G17 plus veruje da je takvo vreme prošlo.
Ja ću za kraj samo ponuditi jednu analogiju. Nažalost, u životu se dešavaju jako teške situacije. Možete se razboleti od jako opasne bolesti koja je zahvatila jedan organ vašeg tela i možete se sresti sa dve vrste lekara. Jedan će vam reći da to nije baš tako strašno. Jeste, bolesni ste; neće vam ponuditi konkretno rešenje za vašu bolest, ali će reći da je potpuno suludo da odstranjujete bolestan organ iz svog tela, jer, zaboga, to je vaš organ. I neko ko vam to preporučuje radi protiv vas.
S druge strane, možete imati lekara koji će odgovorno i stručno postaviti dijagnozu i reći da je to teška bolest koja će, ukoliko se ne odstrani, istog momenta zahvatiti ceo vaš organizam. Taj lekar je vaš prijatelj.
G17 plus vam kaže da postoje bolesni delovi naše privrede, da naravno bolesni delovi u našoj privredi moraju da budu trenutno odstranjeni da ne bi i dalje iscrpljivali ceo organizam naše privrede i čitavo naše društvo, i vanprivredu i privredu. G17 plus je spreman da kaže istinu, da kaže da ovaj zakon nudi dobro rešenje u toj oblasti, čak i onda kada je to nepopularno, kada je to bolno za one koji imaju ovakvu situaciju.
Zbog toga G17 plus podržava zakon o stečajnom postupku, koji će omogućiti da se efikasno reše problemi onih preduzeća koja su nesolventna i ne mogu dalje da posluju, da se taj novac prelije u zdravu privredu i da na taj način svi zajedno možemo bolje da živimo.

Poštovane dame i gospodo, kada sam poslednji put bila za ovom govornicom, u pokušaju da govorim o Zakonu o akcizama, rekla sam vam da pred vama stojim kao narodni poslanik i isključivo kao predstavnik građana Srbije, s obzirom da malo poznajem ekonomiju.
Danas je moja uloga višestruko složenija i utoliko mnogo odgovornija. Naime, ovde sam u nekoliko uloga, pre svega kao predstavnik građana Leskovca. Naravno, ovde sam i kao predstavnik koalicije koja ima skupštinsku većinu, koja podržava Vladu, a na neki način sam i predstavnik Vlade koja predlaže ovaj zakon. Takođe sam ovde kao predstavnik svoje stranke G17 plus i poslanika G17 plus, stranke koja se zalaže za demokratizaciju društva i za korenite reforme u svim oblastima društva.
Takođe, ovde sam danas pred vama i kao stručnjak u oblasti o kojoj govorimo, s obzirom da sam, kao što sma već pominjala, veći deo svog profesionalnog angažovanja posvetila radu sa decom. Naravno, u mnogim slučajevima bavila sam se zajedno sa njima problemima koje imaju u razvoju i ti problemi, neretko, bili su izazvani i sistemom obrazovanja.
Naravno da smo rešavajući te probleme sarađivali i sa roditeljima, i sa nastavnicima, i sa stručnim psihološko-pedagoškim službama u školama.
Međutim, na kraju, ali i na početku, danas vam govorim i kao predstavnik roditelja, s obzirom na činjenicu da sam roditelj dva deteta školskog uzrasta, učenika drugog i šestog razreda osnovne škole.
Zašto vam sve ovo govorim? Zbog toga što želim jasno da vam kažem sa koje pozicije govorim i koja od ovih pozicija je meni, u ovom trenutku, najvažnija. Mislim da nije teško pogoditi. Ukoliko bi Zakon o obrazovanju na bilo koji način doveo u konflikt neku od uloga koje sam pomenula, hijerarhija uloga bila bi potpuno jasna. Naime, ne postoji ni jedan interes koalicije koji bi mogao ugroziti interes reformske i demokratski orijentisane stranke kojoj pripadam. Takođe, ne postoji ni jedan stranački interes koji bi mogao ugroziti moj profesionalni i lični integritet, ali iznad svega, dame i gospodo, svi mi koji smo roditelji znamo da veoma često i sopstveni sistem vrednosti smo spremni da podvrgnemo preispitivanju kada su interesi naše dece u pitanju.
Imajući sve ovo u vidu, želim da vam kažem da danas, pre svega, govorim kao roditelj i u ime stranke G17 plus, ali i u ime interesa svoje i sve dece u Srbiji.
Zašto je sve ovo važno? Ovo je važno zato što je zakon o kome govorimo izazvao burne polemike u javnosti. Čitava ova polemika pokušala je da da odgovor na neka od pitanja. Uglavnom se koncenrisala oko nekoliko pitanja. To su sledeća: da li želimo reforme ili želimo povratak na staro; da li želimo školu kao bubalište ili školu kao kreativan prostor?
Da li želimo decu koja će samo učiti, učiti i koja će biti podređena poštovanju strogih pravila, ili želimo decu koja će biti slobodne i kreativne ličnosti? Da li želimo u Evropu ili želimo da se vratimo nazad u svoj autistični prostor? Javnost Srbije, mediji, civilno društvo, stručna javnost, roditelji, dali su jasan odgovor na ovo pitanje. Naravno, želimo reforme.
Želim da vam kažem, dame i gospodo, da je za G17 plus ovo odlična vest i mi smatramo da je za Srbiju ovo odlična vest. Naravno da želimo reforme, ali svako ko se ikada, makar i malo, bavio metodologijom ispitivanja javnog mnjenja zna da u ovakvim slučajevima nije problem u odgovoru nego je problem u pitanju. Vešti manipulatori javnog mnjenja vrlo lako mogu da izazovu odgovor koji žele ukoliko postave odgovarajuće pitanje.
Sećate se onog čuvenog referendumskog pitanja iz 90 i neke godine, ne bih ga sada citirala. Naravno da postoje pitanja na koja će svi dati pozitivan ili negativan odgovor.
Mi poslanici G17 plus, ne želeći da budemo manipulisani, ali pažljivo osluškujući javnost Srbije, potražili smo ipak odgovor na ova pitanja. Jako smo se ozbiljno bavili predlozima izmena i dopuna ovog zakona, iščitavali bezbroj puta zakon, svaki njegov član, svaku reč svakog člana zakona.
Iščitavali smo i brojnu drugu literaturu koja se bavila analizom obrazovnog sistema u Srbiji, takođe i analizom drugih sistema u Evropi i njihovim iskustvima, brojnim predstavkama i predlozima stručnih udruženja, organizacija, sindikata. Kao što ste čuli od mog kolege, i primedbama koje je Savet Evrope, odnosno njegova komisija imala na prethodnu reformu. Naravno da smo čitali i izveštaj prethodnog ministarstva.
Sva ova iščitavanja ponovo i ponovo vraćala su nas na činjenicu da se u ovim izmenama i dopunama ne traži i ne daje odgovor na pitanje hoćemo li ili nećemo reforme, već se daje odgovor na pitanje kakve refrome želimo.
Ne bih da budem sugestibilna, ali možda pitanje jeste da li želimo ostvarive ili neostvarive reforme. To je ono što sam želela da vam kažem na početku i ne samo na početku, ali imajući sve ovo u vidu i vraćajući se ponovo na zakon želim da kažem šta, sa svih ovih pozicija o kojima sam govorila, smatram u ovom zakonu suštinom i šta smatram reformama. Mislim da je jako važno, i meni je bilo kao roditelju jako važno, da u ovom zakonu ostaje mogućnost izbornih i fakultativnih predmeta. To je ono što će naš obrazovni sistem učiniti fleksibilnijim i omogućiti mu da bude prilagođen potrebama deteta, individualnim interesovanjima deteta, to je ono gde imamo mogućnost da dete usmeravamo prema njegovim potrebama i njegovoj suštini.
Takođe smatram da je jako važno, nasuprot nekih mišljenja koje smo čuli, da ostanu opisne ocene u prva dva razreda osnovne škole, jer smatram, i to odgovorno tvrdim kao stručnjak i kao roditelj, da je jako teško i gotovo nemoguće brojčano oceniti dete u prvom razredu osnovne škole. Njegove razvojne karakteristike nisu takve da ono može da bude maksimalno koncentrisano na kontrolni zadatak koji ćemo oceniti peticom ili jedinicom. Onda se to ocenjivanje svodilo na nerealno ocenjivanje, svim đacima petice ili u zavisnosti od toga kakva je bila učiteljica i koliko je imala razumevanja u odnosu na decu. Opisne ocene su deo reforme i one su jako važne.
Mnoge druge stvari nisu sadržane u ovom zakonu prosto zato što ovo nije zakon koji može do detalja da precizira hoće li ili neće biti reformi. To je pitanje sada nekih drugih zakona, Zakona o osnovnoj školi, Zakona o srednjoj školi, nekih podzakonskih akata i pre svega to jeste pitanje onoga kako će se u praksi ova reforma u učionici sprovoditi.
Znači kakvi će biti nastavni planovi i programi, školski programi, i kako će se sve to u praksi realizovati, kakva će biti kontrola sprovođenja reforme u učionicama. Sve je to ono što nas tek očekuje. Reforma je proces koji smo započeli i koji svi moramo budno da pratimo.
Želim da vam skrenem pažnju još na par stvari koje su se u proteklom periodu u javnosti čule i moram da izrazim svoje lično razočarenje i nezadovoljstvo onim što se dešavalo, imajući u vidu da su ljudi koji jako dobro znaju o čemu govore prezentovali javnosti, moram da kažem, neistine. Takođe je bio dominantan lični emotivni ton koji se provlačio kroz celu ovu kampanju i to je ono što je mene učinilo jako nezadovoljnom, moram da kažem i razočaranom, jer sam u ljude koji su prethodnu reformu koncipirali i sprovodili verovala kao posmatrač, kao građanka i kao roditelj.
Naime, očekivala sam da ljudi koji su se zalagali za toleranciju, konstruktivni dijalog, za nenasilno rešavanje konfilkata, konstruktivno rešavanje problema, koji su nam govorili da našu decu žele da uče veštinama slušanja, upravo sve to nisu primenili u trenutku kada su bili na ispitu. Naime, moram da ih obavestim da tolerancija ne podrazumeva samo toleranciju istomišljenika, već upravo u trenutku kada dođe do sukoba mišljenja treba izraziti visok stepen tolerancije. To je ono što nije bilo prisutno u prethodnom periodu.
Zaista ne želim da verujem i sigurna sam da nije tako da je ovaj visok emotivni ton bio motivisan nekim nižim ličnim razlozima. To sam prihvatila kao ličnu povređenost ljudi koji su uložili mnogo truda i znanja u nešto u šta su verovali, ali ipak mislim kada radimo na nečemu što je jako važno i od opšteg interesa zaista moramo da se trudimo da to ne nazovemo ličnim, svojim imenima, već da jednostavno to bude nešto što je zajedničko. Mislim da u takvim situacijama emocije treba da držimo pod kontrolom koliko god je to moguće.
Naime, šta se dešavalo? Čula sam zaista brojne neistine. Moram da kažem da sam od ljudi za koje verujem da su ozbiljni čula prilično neozbiljne kvalifikacije. Jedna od njih je recimo da će od sada u školama moći da rade i nastavnici koji će maltretirati, čak i seksualno zlostavljati decu. To sam pročitala u jednim novinama, izjavu je dala jedna osoba koja bi trebalo da bude ozbiljna. To je jako neozbiljna izjava, moram da kažem, iz prostog razloga što nije istinita i što je iskonstruisana.
Naime, nije tačno da će moći u školama da rade takvi nastavnici, jer postoje jasno predviđene sankcije za njih, ne samo u vidu mogućnosti da ostanu bez posla nego naravno da će izgubiti i licencu. Član 118. ovog zakona jasno definiše situacije u kojima će nastavnici ostati bez licenci. Znači, potpuna je zabluda da će svako i svakako moći da radi sa decom.
Moram da kažem da se lično zalažem za obnavljanje licence na pet godina, ali prosto nije istina da ukoliko do toga ne bude došlo, da će svako i svakako moći da radi sa decom.
Takođe, što se tiče engleskog jezika bilo je brojnih spekulacija, i prosto ovaj zakon ne precizira i otvara mogućnost da engleski jezik može da se uči i u nižim razredima osnovne škole, ali ne obavezuje svaku školu u svakom delu Srbije da mora da obezbedi nastavu engleskog jezika.
Sa žaljenjem moram da obavestim roditelje učenika elitnih beogradskih škola da širom Srbije postoje škole u udaljenim seoskim mestima koje jednostavno nemaju uslove ne samo za nastavu engleskog jezika, nego nemaju uslove za nastavu inače. Moram da vam kažem da je pre 10-15 dana u selu koje se zove Gradanica, nadomak Leskovca, otkriveno zmijsko leglo u školi. Pre godinu i nešto dana takođe u jednom selu nadomak Leskovca, koje se zove Jajina, srušio se pod učionice u kojoj se odvijala školska svečanost. Samo pukim slučajem nije došlo do težih povreda dece.
Dame i gospodo, ovo je Srbija i nažalost ne postoje idealni uslovi za odvijanje školskih programa i nije moguće u svim školama uvesti sve programe koje bismo želeli da postoje za našu decu. Da ne bih predugo zadržavala, želim da vam kažem da će se reforme odvijati kroz nastavne programe, kroz izbor članova nacionalno-prosvetnog saveta, kroz druge zakone koje budemo takođe ovde u Skupštini donosili.
G17 plus budno će pratiti ove reforme, od Skupštine i skupštinskog odbora, preko ministarstva, preko nacionalno-prosvetnog saveta, do samih učionica, jer nam je jako važno da reforma školstva bude sprovedena, da obrazovni proces bude takav da naša deca budu srećna i zadovoljna, zato što znamo da u Srbiji, kao i u svim drugim zemljama sveta, sa decom sve počinje i na njima sve ostaje.

Reklamiram kršenje Poslovnika, člana 99, koji kaže: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu". Veoma uvažavam veliki problem koji je gospodin izneo, ali to nije tema naše rasprave danas. Mislim da o tome može i treba javno da se ukaže novinarima konferencijom za štampu ili na bilo koji drugi način, ali skupštinska govornica služi da bi se raspravljalo o dnevnom redu.

Dame i gospodo, mogli ste primetiti da poslanička grupa G17 plus uglavnom ne reaguje na sve ovo o čemu danas govore neki drugi poslanici, zbog toga što oni sami govore protiv sebe. Prosto je nerazumljivo da se neko u ovoj zemlji zalaže protiv poreske discipline. To je možda razumljivo samo u našoj zemlji, ali ni u jednoj drugoj zemlji u svetu nije razumljivo.
Naši građani su jako disciplinovani i oni nemaju problema sa plaćanjem poreza. Uvek su ga redovno plaćali i naravno da njima to nije problem. To je problem samo u poslednjih desetak godina kada je vođena politika - lako ćemo, da bi se država uništila, a da bi se novac slio u privatne džepove. To je politika kojoj G17 plus želi da stane na put i zbog toga želi da se sva sredstva, koja su predviđena da se plaćaju, plaćaju državi i to je ono na čemu ovaj zakon insistira.
Naravno da kazne treba da budu velike za sve one koji su spremni da utaje porez, a zna se dame i gospodo ko je utajio porez u proteklim godinama. To nisu bili obični građani Srbije, zakon nije usmeren protiv njih i oni jako dobro znaju da zakon nije usmeren protiv njih.