Zahvaljujem.
Poštovane koleginice i kolege, iskoristiću priliku da i lično čestitam kolegi i zamolila bih sada, ako možemo, da se vratimo temi koja nam je na dnevnom redu.
Današnja rasprava za mene je bila veoma inspirativna i, sa manjim izuzecima, mislim da je dala zaista značajan doprinos odgovoru na pitanje kuda želimo da naš obrazovni sistem ide. Ona je, takođe, poštovani gospodine ministre, potvrdila moj stav i uverenje da ste vi najmoćniji ministar u zemlji i da je u vašim rukama najveća moć, zato što verujem da svet ne pokreće sila oružja, zato što verujem da svet ne pokreće ni sila novca. Naprotiv, one mogu biti veoma destruktivne i često jesu. Ono što pokreće svet jeste sila i moć znanja.
Vi ovih dana, i nekoliko godina, u rukama držite ključ najveće riznice naše zemlje koja čuva često veoma skrivena blaga, a to su potencijali svakog mladog čoveka, učenika, ali i svakog građanina naše zemlje. Ti potencijali su nemerljivi resurs koji moramo staviti u funkciju i to jeste jedan od poslova obrazovnog sistema.
Ostvarenje ovih potencijala na ličnom planu dovodi do ličnog zadovoljstva i same aktuelizacije, koja jeste vrhovni motiv na piramidi motiva, onih stvari koje nas u životu suštinski pokreću i time nas, ukoliko smo u tome uspeli, čini zadovoljnim i kreativnim pojedincima. Ona, takođe, omogućava da takvi pojedinci zajedno doprinose ekonomskoj i razvojnoj moći svoje zemlje, naše Srbije, ali isto tako stvara i jedan veliki potencijal za političku stabilnost, jer ljudi koji su obrazovani, zadovoljni, oni sigurno mogu i izabrati najbolje među sobom da vode politiku njihove zemlje.
Sa druge strane, ukoliko su ovi potencijali osujećeni, oni se često mogu pretvoriti u aktivnu ili pasivnu destrukciju i to je ono što nam se, nažalost, često dešava na sportskim terenima, na ulicama, da srećemo nezadovoljne mlade ljude koji su destruktivni, ili, pak, veoma apatične građane naše zemlje. Zbog toga je ova velika moć koju imate i velika odgovornost.
Meni je drago da ovi zakoni prepoznaju da ste vi spremni da tu odgovornost delite sa čitavim društvom, da ste na taj način, priznajući to, uveli i mnoge druge faktore našeg društva, koji sa vama treba da dele odgovornost obrazovanja i mladih i odraslih u našoj zemlji. To, svakako, jesu i ministarstva koja se bave privredom i zapošljavanjem i radom, ali i mnogi drugi faktori, uključujući i udruženja i strukovna udruženja, lokalne zajednice i sve druge u našem društvu.
Vi ste, gospodine ministre, juče rekli da smatrate da je naš obrazovni sistem dobar. To je teza koju smo danas svi preispitivali, pa ću i ja malo sa njom polemisati.
Šta je, u stvari, dobar obrazovni sistem? Jedna mudra misao kaže da je dobar obrazovni sistem onaj sistem koji nas uči koliko toga ne znamo, šta je to što ne znamo i kako da ta znanja steknemo.
Da li je naš sistem takav? Rekla bih da, nažalost, u mnogim aspektima još uvek nije. On jeste dobar, ako govorimo o količini informacija koju učenici ponesu iz sistema. On jeste dobar, ako govorimo o količini činjenica, o reprodukovanju naučenog znanja, a verovatno i u sticanju radnih navika. Nažalost, često u konformizmu koji se razvija u školi i u jednom, rekla bih, opštem uprosečavanju mladih ljudi.
Ono što nam nedostaje u obrazovnom sistemu je podsticaj slobode mišljenja, individuacije, kreativnosti, razvoja kompetencija, primene znanja, razvoja sposobnosti za timski rad, razvoja sposobnosti za kritičko mišljenje, za analizu problema i njegovo rešavanje. To se često oličava u zahtevu profesora da učenik reprodukuje gradivo, da ispriča onako kako mu ne izdiktirano, da kaže ono što profesor želi da čuje, da ne polemiše sa profesorom. Često se čuje rečenica – nije tvoje da misliš, tvoje je da učiš itd.
Rekla bih da je naš sistem dobar u onom smislu da on daje jedan mali broj izuzetno kvalitetnih i dobro obrazovanih ljudi i jedan ogroman broj prosečnih. Nažalost, tako je i kada govorimo o nastavnom kadru. Jedan mali broj izuzetno dobrih profesora i jedan ogroman broj onih koji nemaju dovoljno motivacije za svoj rad i nemaju dovoljno znanja i kreativnosti da približe učenicima gradivo na način koji je njima zanimljiv, izazovan i inspirativan.
Kada govorimo o efikasnosti samog sistema, izdvajanje u našem budžetu za obrazovni sistemom iznosi oko 5% BDP, i to nas dovodi negde na nivo koji je sličan zemljama u okruženju, a samo je nešto malo manji od zemalja 27 članica EU, koja izdvaja 5,7% BDP prosečno za obrazovanje.
Kada govorimo o efikasnosti utrošenog novca, najčešće govorimo o obuhvatu. Kada govorimo o obuhvatu, odnosno o stopi upisa u osnovne i srednje škole, takođe smo tu u proseku. Znači, pratimo nivo koji imaju zemlje u okruženju i nešto smo malo ispod nivoa koji imaju zemlje EU.
Međutim, kada govorimo o broju upisanih studenata na fakultete, onda smo značajno ispod tog nivoa. Imamo 49,1% upisanih studenata, za razliku od drugih zemalja u okruženju i EU koje imaju 60% - 61% upisanih studenata.
Međutim, šta je sa tim upisanim đacima i sa studentima? Njihova postignuća su, nažalost, niska u odnosu na ove zemlje. Kao što su mnogi pominjali, na PISA testu smo još uvek loši. Nalazimo se na 45-om mestu od mogućih 65 mesta.
Kada govorimo o visokom obrazovanju, imamo sedam privatnih i sedam javnih, odnosno državnih univerziteta. Od tih univerziteta je samo jedan, Beogradski univerzitet, se nalazi na listi 500 najboljih univerziteta u svetu. Drugorangirani je Novosadski univerzitet, koji se nalazi na listi od 1.00 do 1.500 najboljih fakulteta u Srbiji. Najbolje privatni rangirani univerzitet je tek negde između 5.000 i 10.000 mesta.
Nemamo baš puno razloga da budemo ponosni ni na one koji su visoko obrazovani, jer se školuju, nažalost, na ne baš konkurentnim fakultetima. To govori da je naš sistem još uvek troškovno neefikasan. Još uvek imamo oko 35% građana koji su završili ili nisu završili samo osnovnu školu i samo 10%, kako sam rekla, sa visokim obrazovanjem koje, očigledno, nije na zavidnom nivou.
Tačno je da mi, kao što sam rekla, imamo izuzetno dobre pojedince, koji prenose slavu našeg imena širom sveta i veoma su uspešni u mnogim obrazovnim institucijama u svetu, ali su oni, nažalost, izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Šta je ono što je u ovim zakonima dobro? Ima mnogo stvari. Pre svega, to je ono što sam već rekla, podela moći i odgovornosti, uključivanje drugih sistema, partnerstvo škole i roditelja, uključivanje lokalne zajednice, jedan korak napred još ka inkluzivnosti obrazovnog sistema koji je, meni se čini, još uvek mnogo više pomeren ka učenicima sa smetnjama u razvoju, a mnogo manje ka učenicima koji imaju posebne talente i sposobnosti.
Svakako jedan veoma značajan koncept kroz Zakon o obrazovanju odraslih, je Koncept celo-životnog učenja i dozvolite mi da citiram jednu misao Lao Cea, koji je rekao – da je učenje kao vožnja čamca uz bujicu. Dakle, onog trenutka kada prestanete da veslate vraćate se jako mnogo unazad. Zato je neophodno učiti celog život i to je ono što naš sistem obrazovanja do sada nije prepoznavao kao značajnu činjenicu. To je naravno ono što će se omogućiti i usklađivanjem zahteva tržišta rada sa obrazovnim sistemom i to je ono što jeste jedan veliki potencijal koji treba da nas približi većem stepenu razvijenosti.
Naravno, mislim da i Koncept učenja na daljinu jedan dobar pomak. Delim zabrinutost kolega koji veruju da to nažalost nekada može biti i zloupotrebljeno i zato apelujem na vas u zakonu ipak to bude samo izuzetak i onda kada je to u najboljem interesu deteta. Ono što je važno to je da ste dodato ojačali zakon kontrolom osipanja, odnosno odlaska učenika iz sistema obrazovanja i mislim da je uključivanje i roditelja i škole u rešavanju ovog problema nešto što je dobro.
Zaista je veoma pohvalno što ste Koncept školskog sporta prepoznali u zakonu. Mislim da je to nešto što je do sada jako nedostajalo našem sistemu i škole i sporta, jer smo sa jedne strane imali vrhunski sport, s druge strane smo imali neke časove fizičkog koje je većina izbegavala i zato mislim da je školski sport nešto što zaista treba podržati i negovati. Naravno, ishrana, prevoz su takođe značajni aspekti ovih zakona koji će doprineti da veći broj učenika bude uključen u kvalitetno obrazovanje.
Takođe, afirmacija kulturnih aktivnosti i povezivanje sa ustanovama kulture je nešto što mislim daje jako značajno i nešto što je do sada nedostajalo našem obrazovnom sistemu. Posebno vas pohvaljujem što ste još jednom u zakonu naglasili da se završetak osnovne škole može slaviti samo u školama ili u ustanovama kulture uz dogovor sa lokalnom zajednicom. Mislim da ovo moje mišljenje deli većina roditelja i prenosim vam njihovu zahvalnost, jer to u šta su se, nažalost, pretvarala naša petnaestogodišnja deca te noći nije bilo na čast ni društvu, ni roditeljima, ni njima samima.
Takođe, delim mišljenje onih koji veruju i misle da ste, čini mi se, malo uveli u red versku nastavu i vratili je u okrilje države. Mislim da je to važno jer ne mogu verske zajednice biti odgovorne za ono što se dešava u sistemu obrazovanja. To je posao države i mislim da ste ovim elegantnim jednim, nežnim rešenjem to dobro uradili.
Naravno, podražavam vas u tome što ste potencirali aktivniju borbu protiv nasilja u školama, partnerstvo sa roditeljima, što ste uveli školske vežbaonice, karierno vođenje. Sve su to izuzetno dobra rešenja i kvalitetni pomaci.
Naravno, imam i neke zamerke koje su iznele i druge kolege. To su pre svega, to uvođenje specijalnih odeljenja, to je suprotno konceptu inkluzije, mislim da nije dobro. Odlaganje upisa škole takođe mislim da treba da bude samo izuzetno, izuzetno i onda kada je zaista u najboljem interesu učenika, jer i sama sam radila na proceni zrelosti za upis u školu i mislim da većina dece jeste u određenom uzrastu zrela za upis u školu. Ukoliko se radi o maloj emocionalnoj nezrelosti onda se ona svakako bolje može prevazići upravo u školi sa svojim vršnjacima. U protivnom kada to dete izdvojite iz njegove generacije preti opasnost da će ono još dublje upasti u problem nezrelosti. Naravno, ukoliko govorimo o smetnjama u razvoju, onda one neće biti nadoknađene za tih godinu dana tako što će dete sedeti kod kuće već upravo suprotno.
Agencija. Sami ste rekli u obrazloženju zakona da ne nameravate da zapošljavate nove ljude i da je to nešto što će sam sistem unutar sebe rešiti, verovatno boljom organizacijom onih ljudi koji već u sistemu rade. Imajući u vidu da imamo Zavod za unapređenje obrazovanja i Zavod za vrednovanje i veliki broj školskih uprava. Mislim da u reorganizaciji ili boljoj organizaciji svih ovih kapaciteta je moguće postići efekte onoga što ste imali na umu da agencija treba da radi.
Podnela sam amandman koji je na viši nivo podigao partnerstvo roditelja i škole. Vi ste predvideli mogućnost da škola na svakom polugodištu anketira roditelje. Podnela sam amandman kojim sam predložila da anketiranje roditelja na kraju školske godine, nešto manje nego što ste vi predvideli, ali sa većim stepenom obaveznosti. Verujem da je obaveza škole da čuje roditelje, da čuje svakog roditelja i zato mislim da je dobro da anketa bude obavezna i da škola obavezno usaglasi svoj rad sa onim što su roditelji stavili kao primedbu i istakli kao vrednost.
Mislim da je najvažnija evaluacija uspeha. Mislim da u tu evaluaciju treba uključiti i učenike i roditelje i da ona treba da bude kontinuirana i stalna jer naši zakoni nisu loši. Mi poslednjih godina donosimo reformske zakone u oblasti obrazovanja, ali nažalost, imamo decu u školi i znamo da se to jako retko primenjuje. Kako da naterate školu da to primenjuje, kako da naterate profesore i nastavnike da to primenjuju? Verovatno kroz jednu stalnu evaluaciju njihovog rada, kroz stalno usavršavanje tih profesora i rekla bih kroz sistem kvalitetnog nagrađivanja.
Mislim da nije tačno da deca ne vole školu. Mislim da je u prirodi svakog čoveka, posebno mladog čoveka da ima intelektualnu radoznalost, da ima potrebu da sazna i da nauči. Ono što je problem je kako mu prezentujete ono što treba da nauči. Imamo primere Istraživačke stanice "Petnica", koja znam da nije u sistemu, ali je sjajan primer. Imamo festivale nauke. Imamo brojne druge inovativne metode koje pokazuju da deca hrle na ove događaje, da su veoma zainteresovana za nauku, da su veoma zainteresovana za učenje. Ono što je potrebno je da njihovom uzrastu prilagodimo način prezentovanja onoga što oni treba da nauče.
Zato mislim da treba podsticati profesore i da treba nagrađivati one koji to dobro rade. Za sada kažem da su oni na nivou izuzetka iz prostog razloga što je to deo njihovog ličnog entuzijazma i činjenice da svoj posao doživljavaju kao misiju. Oni sa kojima to nije slučaj, oni ne rade tako. Mislim da to ne treba prepustiti slučaju i ono u šta verujem je da smo pogrešili onda kada smo ukinuli obnavljanje licenca. Mislim da svi oni koji dobro rade ne treba da se boje toga da njihov rad na određeno vreme bude proveren i ne treba da se boje toga da stalno unapređuju svoje kompentencije i znanja. Ministre, to je bilo 2004. ili 2005. godine. Niste vi tada bili ministar.
Zašto? Zato što mislim da ne treba popuštati pred pritiskom sindikata. Ministre, pošte ne postoje zbog poštara, bolnice ne postoje zbog lekara, ministarstvo ne postoji zbog ministra, parlament ne postoji zbog poslanika, pa ni škole ne postoje zbog nastavnika. Dete mora da bude u centru sistema i zbog toga i sindikati i nastavnici moraju se prilagođavati stvarnim potrebama deteta.
Završiću sa ovim. Veliki Albert Anštajn, pored teorije relativiteta i brojnih znanja u oblasti nauke nam je ostavio i jednu naizgled zabavnu misao koja, rekla bih, u suštini govori o jednom konceptu reforme obrazovnih sistema. On je rekao – obrazovanje je ono što vam ostane kada zaboravite sve što ste naučili u školi. Šta je on ovim hteo da kaže? Manje memorisanja i reprodukcije, više inovacija, kritičkog mišljenja, intelektualne radoznalosti koja će nam ostati kao trajno blago koje nosimo sa sobom iz obrazovnog sistema.
Mislim ministre da ste vi na tragu ovog Anštajnovog koncepta i u onoj meri u kojoj ga efikasno, hrabro, sa puno energije i brzo budete sprovodili, u toj meri ćete imati podršku URS i moju lično. Hvala.