Zahvaljujem se, ako sam na redu.
Dame i gospodo, ovo je još jedan veoma važan član zakona i tema koja je, nema sumnje, otvorila brojna pitanja i razlike među nama. Za razliku od onog prethodnog amandmana i prava na poverljivo savetovanje, koji je, kako sam rekao, jedno stručno pitanje, a ovo sigurno jeste političko pitanje. Ovo jeste pitanje razlike između toga da li smo skloni da jedan tradicionalan, konzervativan način pristupimo razmišljanju o pravima dece i mladih osoba, ili smo spremni da malo modernije priđemo tom pristupu.
Ne mislim da su, kao što sam rekla maločas, samo međunarodne konvencije te koje nas na to obavezuju. Mislim da ova naša rasprava, uz najdublje razumevanje njene suštine, jeste, između ostalog, i pokazatelj toga koliko smo mi duboko, tradicionalno, i rekla bih, autoritarno društvo.
Roditelj sam i potpuno mi je jasno da je većina kolega diskutovala sa pozicije roditelja i da većina građana, koja nas gleda, takođe jesu roditelji koji su zabrinuti za zdravlje svoje dece i da sa tog nivoa negde potiču sve te kontroverze u javnosti oko ovog pitanja.
Sa druge strane, jedan od osnovnih principa kada odlučujete o nekom ko ne može sam da odlučuje, a deca to jesu, jedan od osnovnih principa jeste da ih pitate šta oni o tome misle. Volela bih kada bismo mogli, ne danas ovde, to je nemoguće, da u toku javne rasprave ili recimo na Odboru za zdravlje da organizujemo jedno javno slušanje, gde bismo pozvali decu od 15, 16, 17 godina da nam kažu koji su njihovi argumenti. Znajući koliko među njima ima pametne i dobro obrazovane dece, nemam sumnje da bi nam sve bilo mnogo jasnije. No, pošto nemamo njihovo mišljenje, hajde da se podsetimo da imamo obavezu da zastupamo i njihovo mišljenje ovde.
Dame i gospodo, roditeljstvo nije pitanje kontrole. Roditeljstvo je pitanje spremnosti da od trenutka kada se naša deca rode da ih osposobljavamo za samostalni život i da ih osposobljavamo da odgovorno preuzimaju svoj život u svoje ruke. To nikada nije lako. Jako je teško. Svako odvajanje naše dece i odrastanje je bolan proces za čitavu porodicu i za nas kao roditelje. Sigurno da nam nije lako da prihvatimo da naša deca imaju prava.
Ovde se čulo da su porodica i dete jedno. Nisu porodica i dete jedno. Dete je dete. Svaki član porodice je individua za sebe, a porodica, to nije nikakav zakon, to su funkcionalni porodični odnosi koji podrazumevaju međusobno poverenje. Ono što sam ja ovde čula danas, to je jedno duboko nepoverenje prema našoj deci. Da li zaista naša deca zaslužuju takav odnos i tako duboko nepoverenje prema sebi? Mislim da ne zaslužuju.
Drage koleginice i kolege, hajde da okrenemo stvar, šta vi kao profesionalci, kao stručnjaci, kao poslanici mislite o roditeljima čija deca dolaze kod vas i traže neku medicinsku proceduru bez znanja svojih roditelja? Da li to govori o detetu ili to govori o roditelju? Zašto apriori polazite od toga da će dete želeti da naudi sebi? Zašto polazite od toga ako vam se javi devojčica, hajde da uzmemo taj primer, mislim da nije najsrećniji, kako je ministarka više puta to objasnila, koja želi da se zaštiti od neželjene trudnoće, a nije došla sa roditeljem, šta vi mislite o tom roditelju? Da li to govori nešto o njemu? Šta je sa poverenjem u toj porodici? Da li ćete mi reći da dete snosi odgovornost za to ako ne postoje funkcionalni porodični odnosi?
Ako dete nema poverenja da se poveri onom ko mu je najbliži i onom ko mu želi najbolje, svom roditelju, šta se dešava u toj porodici i kakav je to roditelj na kraju krajeva? Hajde da stvari postavimo tako. Zalažem se za to da deca mogu imati ovo pravo. Mislim da je to jedno od njihovih osnovnih prava.
Na kraju krajeva, pravno nije tačno da roditelj odgovara za sve postupke dece do 18. godine. Deca od 15 godina, da li je tako kolega, mogu biti krivično gonjena, mogu odgovarati za svoje postupke.
Ono što im dajemo, dopuštajući im sa godinama da odlučuju o nekim stvarima koje se njih tiču i koje su naravno različite, u zavisnosti od toga koliko godina dete ima, sa pet godina pustićete ga da obuče ono što želi, a sa 15 ćete ga pustiti da u izvesnoj meri odlučuje o svom zdravlju. Samo tako ćemo postići da onda kada ima 25 godina bude zaista odgovorno prema svom zdravlju i onda ćemo rešavati one probleme o kojima smo danas govorili kao o sistemskim problemima, a to je pitanje prevencije u zdravstvu. U protivnom, rekla sam da je ovo jedno ozbiljno pitanje autoritarnog nasuprot demokratskom društvu, ako imate nekog koga učite od godinu dana da ste vi taj koji će odgovarati za svaki njegov postupak, da ste vi taj koji će kontrolisati svaki njegov postupak, lišavate ga mogućnosti i prava da preuzima odgovornost za sebe. Ta osoba će očekivati da o njegovom zdravlju brine ministar zdravlja, a ne on sam. To je ta logika u koju ja verujem i zbog toga mislim da je jako važno da naša deca vremenom preuzimaju odgovornost za svoje postupke.
Na kraju krajeva, nisu roditelji baš uvek u pravu. Šta recimo sa roditeljima koji zbog svojih verskih ubeđenja zabranjuju neke procedure nad svojom decom? Da li onda dete sa 15 godina ima prava da kaže – ne, ja želim da primim krv i ja želim da se lečim?
Pošto se uvek brinemo o natalitetu, da postavimo i obrnuto pitanje – šta ako roditelji žele da ta devojka prekine trudnoću, a ona smatra da želi da je zadrži? Koga ćemo onda pitati?
U tom konkretnom slučaju, već smo rekli da se ovaj zakon na to ne odnosi i da će se primenjivati zakon koji reguliše tu oblast, ali ja verujem da takođe možemo imati poverenja u lekare koji će adekvatno proceniti da li taj postupak ugrožava ili ne ugrožava zdravlje deteta. Ne vidim ništa loše u tome. Pošto to provocira temu, manje-više, seksualnog ponašanja kod dece sa pretpostavkom da je to ono što oni žele da zaštite od svojih roditelja, da li je bolje da dete koje već nema poverenje u svoje roditelje, a rekla sam da se tu radi o nefunkcionalnim porodičnim odnosima, ne bude zaštićeno ili da ode kod lekara gde ima prava da dobije kontracepciju i da bude zaštićeno od neželjene trudnoće? Da li je bolje da devojka od 16 godina, a svi podaci govore o tome da je prosečni uzrast u kome se stupa u seksualne odnose, otprilike, za devojke 17 godina, da li devojka od 17 godina koja nema poverenja da se poveri svojim roditeljima može da ode kod lekara i zatraži da dobije zaštitu od neželjene trudnoće ili treba da bude prepuštena ulici, drugaricama ili savetima nekih drugih?
Čulo se, takođe, da su tajne, dečije tajne opasne. Nisu opasne. Deca imaju prava na svoje tajne i mi moramo da poštujemo njihovu privatnost. To je jedan od razloga zašto su odnosi između roditelja i dece često narušeni, jer smatramo da naša deca nemaju pravo na privatnost. Često ćete čuti savete stručnjaka koji kažu – špijunirajte svoju decu. Da li se tako gradi odnos poverenja? Ako špijuniramo svoju decu, onda oni neće želeti da nam kažu ono što je zaista od važnosti, da mi kao neko ko je njima najbliži u životu zajedno sa njima rešava probleme.
Mislim da smo mi mnoge stvari ovde pogrešno postavili i da rešenje koje zakon nudi nije nešto što je prepisano, nego je nešto što mi kao društvo treba da razumemo, kao zaista neophodnu inicijativu, da se menjamo kao društvo, jer ovako kako jeste još uvek nije dobro. Hvala.