Zahvaljujem vam se, predsedavajući, možda ste i vi mogli da reagujete. Zahvaljujem se kolegama. Ja se nikada njima ne bih obratila na takav način i smatram da kvalifikacija traktata, koju su ponovili dvoje mojih kolega, se ne odnosi na moje izlaganje, da sam se jasno držala amandmana koji govori o pravu dece iznad 15 godina, da imaju pravo na poverljivost svojih podataka i u odnosu na svoje zakonske staratelje i roditelje.
Ukoliko nije bilo jasno da se moja diskusija odnosi na to, mislim da to nije moja krivica, a vas molim da poslanička izlaganja ubuduće ne budu nazivana neadekvatnim terminima. Hvala.

Zahvaljujem.
Nakon ovog objašnjenja ministarke malo manje ima smisla ono što sam želela da kažem, ali u svakom slučaju svodi se na isto.
U ime poslaničke grupe URS i u svoje lično snažno se zalažem, takođe, za rehabilitaciju i lečenje u zajednici i, isto tako, za ograničavanje slobode samo onda kada je zaista u pitanju životna ugroženost. Mislim da je zakon to definisao dobro, u smislu da dozvoljava prisilnu hospitalizaciju samo onda kada pacijent ozbiljno i direktno ugrožava sopstveni život i zdravlje ili ozbiljno i direktno ugrožava život i zdravlje nekog drugog.
Što se tiče svedoka, verovatno da takva praksa postoji i u nekim drugim zemljama, ali nedavno sam imala prilike da razgovaram sa nekim prijateljima koji rade u policiji, koji rade pretrese, gde takođe moraju da obezbede tri svedoka. Oni kažu da im to stvara veliki problem zato što se ne zna ko je obavezan da obezbedi te svedoke, da li onaj koga pretresate ili sama službena lica. Kada su to oni koje treba da pretresate, oni ne žele da obezbede svedoke itd.
Znači, primenjeno na ovu situaciju ovde, ko bi obezbeđivao svedoke, da li bi to bio sam pacijent koji tog trenutka sigurno nije u stanju da tako nešto radi? Ako je to njegova porodica, poslodavac ili je onaj ko prijavljuje situaciju koja je takva da se mora privesti pacijent, onda opet da li su to nepristrasni svedoci? Ako službeno to treba da uradi psihijatar, policija ili već ko, da li će to biti nepristrasni svedoci?
(Predsednik: Vreme.)
Imam vreme poslaničke grupe. U čemu je problem?
(Predsednik: Ne, potrošili ste vreme koje imate kao ovlašćeni predstavnik i vreme poslaničke grupe.)
Dobro. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, danas su pred nama dva izuzetno važna zakona, zakon o zaštiti prava pacijenta i zakon o zaštiti prava osoba sa mentalnim smetnjama. Jedan od njih se tiče svakog stanovnika Srbije, svakog od nas jer smo svi bili ili ćemo biti u situaciji da budemo pacijenti ili da neko od nama dragih osoba se nađe u toj poziciji.
Drugi zakon se tiče onih u našem društvu koji su bilo po rođenju, bilo zato što su više osetljivi ili slabije strukture ličnosti podlegli svim iskušenjima života i našli se u situaciji da budu tretirani u ustanovama kao pacijenti sa mentalnim smetnjama. To su često osobe koje nisu u stanju da brinu o svojim pravima i zato je izuzetno važno da društvo i svi mi zajedno brinemo o pravima koja njima moraju biti garantovana.
Zašto su još ovi zakoni važni? Zdravlje nacije je jedan od uslova njenog prosperiteta i razvoja pored obrazovanja. To nije samo pitanje svakog od nas individualno, već to jeste pitanje i svih nas zajedno i razvoja čitavog našeg društva. Zdravstveni sistem zavisi od mnogih stvari i sada neću komentarisati kvalitet čitavog zdravstvenog sistema u Srbiji, jer mislim da je to tema za neke druge zakone. Jako je važno da se danas pozabavimo pravima pacijenata i odnosom lekara i pacijenata, jer pored toga što se kvalitet zdravstvenog sistema definiše nekim merljivim rezultatima, kao što je očekivani vek života ili smrtnost odojčadi ili smrtnost u koronarnim jedinicama, obolevanje građana od nezaraznih hroničnih bolesti, on se svakako definiše i zadovoljstvom pacijenata, odnosno odnosom lekar-pacijent.
Moramo da priznamo da u našem sistemu taj odnos često nije zadovoljavajući. Ako pogledamo ankete onih ispitivanja zadovoljstva pacijenata koji su boravili u nekim stacionarnim ustanovama, oni su mahom zadovoljni kvalitetom pružanja usluga, ali čitava javnost nije zadovoljna funkcionisanjem zdravstvenog sistema. Verujem da je jedan od značajnih razloga i taj što odnos lekara i pacijenata do sada nije bio partnerski odnos, već se često sticao utisak da je to odnos dveju suprotstavljenih strana. I jedna i druga strana za cilj imaju zdravlje i zbog toga je jako važno da ovaj zakon ih povezuje u jedan partnerski odnos.
Lekari i pacijenti procenjuju da je jedan od najvećih problema u zdravstvu administrativne procedure, čekanje na preglede, vreme koje lekar ima na raspolaganju tokom pregleda za razgovor sa pacijentom i motivisanost lekara. Sami lekari priznaju da sa godinama njihova motivisanost opada zbog neadekvatnih uslova rada, zbog nedovoljne zarade, zbog kratkog vremena koje imaju na raspolaganju da bi se bavili pacijentima. To je jedan od uslova da pacijent i lekar imaju bolji odnos. Sigurno da ima i drugih razloga zbog čega ovaj odnos nije idealan. Moramo da potražimo korene u načinu obrazovanja lekara koji po definiciji se bave bolešću, parcijalnim segmentima, telom, a malo se bave čovekom kao celinom. To je često razlog zbog kojeg pacijenti imaju utisak da lekar ne uvažava njihovu ličnost, kapacitete i nažalost često je razlog da dođe i do lošijih rezultata u lečenju, jer moramo priznati da sam pacijent jeste jako važan faktor ozdravljenja i da samo ako on angažuje sve svoje snage i potencijale onda do ozdravljenja može doći.
Ovo je zakon koji čini korak napred. Do sada jesmo u mnogim zakonima koji regulišu oblast zdravstva imali regulisana pitanja prava pacijenta na jedan moderan način, ali sada je sa ovim zakonom dobijamo kompletnu sliku o tome šta je sve važno da bi pravo pacijenta u zdravstvenom sistemu bila ostvarena i to svakako jeste, imajući u vidu međunarodne dokumente i konvencije, pravo na prevenciju, pravo na pristup, informisanost, pristanak, sloboda izbora procedura i lekara, privatnost i poverljivost, poštovanje vremena pacijenata, standardi kvaliteta, sigurnost pacijenata u zdravstvenom sistemu, pravo na inovativne metode, pravo na olakšavanje patnji i bola, personalizacija tretmana, pravo na žalbu, pravo na kompenzaciju ukoliko dođe do neželjenih efekata.
Izdvojila bih samo neke od njih, pre svega informisanost. Jako često smo imali prilike svi da se kao pacijenti nađemo u zdravstvenom sistemu i da ne dobijemo dovoljno informacija ni o lekaru, ni o zdravstvenoj ustanovi, ali na žalost ni o samoj našoj bolesti ili metodama koje će na nama biti primenjene, koliko će one biti bolne ili neprijatne, kakve će efekte dati, šta ukoliko ne pristanemo na tu metodu, šta se može desiti. Dakle, puna informisanost pacijenata jeste od novina koju ovaj zakon donosi i na koje obavezuje i lekare i zdravstvene ustanove.
To je svakako pristanak i sloboda izbora. Polemisala bih sa nekim mišljenjima koja su drugačija i koja smatraju da čovek nema prava da ne pristane na metode, medicinske metode, koje će mu spasiti život. Rekla bih da ima. Verujem da odrasla, odgovorna osoba ima prava da odlučuje o načinu na koji će završiti život. To jeste integralno ljudsko pravo. To jeste pravo da zadržimo svoje dostojanstvo, svoj lični integritet, jer to je ono što nas čini ljudima.
Takođe, u zdravstvenom sistemu imamo pravo na olakšavanje patnje i bola, ne samo oni pacijenti koji su u terminalnim fazama najtežih bolesti, već i svi mi kada se nad nama primenjuju određene procedure. Jako često lekari orijentisani na izlečenje ne vode računa baš o tome koliko će neka procedura biti bolna, koliko će ona uzdrmati osobu o kojoj se radi i koliko će joj patnje prouzrokovati. Mislim da je jako važno da ovaj zakon reguliše prava pacijenata i da imaju pravo na najmanje bolnu proceduru, pod najboljim uslovima i uz medikamente koji će olakšati patnju i bol.
Ovaj zakon uvodi pravo pacijenata na drugo mišljenje. Znamo da su često pružaoci zdravstvenih usluga skloni nekoj vrsti profesionalne sujete. Svi smo mi u svojim profesijama verovatno tome skloni, ali osnovno pravo pacijenata jeste da potraži i drugo mišljenje i da svoje bolesno stanje ili bolest leči na način za koji smatra da je najbolji.
Govorila bih o ovom delu, a koji se tiče prava dece u ovom zakonu. On je izazvao, takođe, brojne polemike. Mislim da pitanje treba da okrenemo. Da li dete od 15 godina ima pravo da samo donosi odluku o nekoj proceduri i da li ono ima pravo na poverljivo savetovanje, da li ima pravo na lečenje? Da, svakako da ima.
Znam šta znači biti roditelj, sama sam roditelj i imam ćerku od 22 godine. Često mi se čini da ona ne ume na dobar način da brine o svom zdravlju. Dozvolićete, deca u Srbiji su ponekad i ljudi sa 35 godina i ljudi sa 40 godina. Kao nacija smo skloni da prezaštićujemo i odraslu decu. Da, dete od 15 godina može da donese odluku o svom lečenju, naravno, ukoliko je to lečenje predložio stručnjak. Ukoliko dođe do toga da dete odbije proceduru, koja može da ugrozi njegovo zdravlje ili život, po ovom zakonu, lekar je obavezan da obavesti njegovog roditelja ili staratelja. Znači, nema brige da će doći do narušavanja zdravlja ili života deteta, ukoliko mi kao roditelji o tome nismo obavešteni.
Hajde da se pitamo malo drugačije. Zašto bi dete od 15, 16, 17 godina želelo da od nas sakrije neko svoje stanje ili bolest? Mislim da kao društvo treba malo više da se bavimo time i da razvijamo veći odnos poverenja između roditelja i dece. Mislim da je to pravo pitanje u ovom slučaju.
Naravno, pravo na poverljivo savetovanje omogućeno je eksplicitno ovim zakonom i mlađoj deci. Mogu da kažem da je to potpuno uobičajeni metod u psihološkom savetovanju i da se terapija dece odvija bez prisustva roditelja. To je nešto što je standard struke već odavno i jako je dobro da ovaj zakon definiše to kako ne bi bilo dileme u takvim slučajevima.
Mislim da je jako važno što su regulisana prava dece koja borave u stacionarnim ustanovama. Zaista je bilo jako šaroliko u našim bolnicama. U jednom trenutku bilo je moguće samo da majka ostane sa detetom ukoliko ga doji, što znači da se dešavalo da dete od godinu, godinu i po ili dve godine ostaje samo u bolnici. Kolike to posledice može imati na njegov psihološki rast i razvoj, mislim da je to poznato ne samo stručnoj, već i široj javnosti. Takva separacija u takvim uzrastima je prosto nedopustiva sa stručnog stanovišta. Jako je važno obezbediti deci prisustvo roditelja, u najvećoj mogućoj meri, kada se ono nalazi u stresnoj situaciji, kada je potpuno izolovano od poznate sredine, pri tom je bolesno, dakle, svi njegovi psihološki kapaciteti su sniženi.
Deci je omogućeno da, ukoliko duže borave u stacionarnim ustanovama, imaju prava na igru, rekreaciju, učenje, obrazovanje. To je nešto što je neophodno deci i za njihov razvoj, ali isto tako i za jedno dobro osećanje u uslovima u kojima se nalazi.
Mislim da je važna još jedna odredba, a to je ona koja definiše da ukoliko roditelj ili staratelj odbije proceduru koja je detetu neophodna ili reši da ga izvede iz stacionarne ustanove, a da lečenje nije završeno, onda je lekar obavezan da obavesti organ starateljstva tj. centar za socijalni rad. Bez obzira što svi mi verujemo da roditelji uvek rade u najboljem interesu deteta, nekada se to i ne dešava.
Mislim da je jako dobro što sada postoji savetnik koji će se baviti pravima pacijenata. Jako je dobro što je on izdvojen iz zdravstvenog sistema. Neke su kolege komentarisale da je bolje da on bude u zdravstvenom sistemu. Ne, sigurno nije, jer ukoliko je direktor, pretpostavljeni zdravstvene ustanove pretpostavljeni onome ko treba da se bavi pravima pacijenata, onda je izvesno da tu može doći do izvesnog sukoba interesa i da zastupnik prava pacijenta neće uvek raditi u najboljem interesu pacijenta. Mislim da je dobro da je to osoba koja je u lokalnoj zajednici. Mislim da ste zakonom jako dobro precizirali procedure i načine kako će se ostvarivati prava putem savetnika.
Ono što je moja primedba, a to je da smatram da savet nije trebalo da ima mogućnost, odnosno nije bilo potrebe da mu se da u nadležnost rešavanje individualnih primedbi, prigovora. Ako to već radi savetnik, koji ima jasno definisane procedure kako će doći do podataka, kako će ispitati slučaj, jer su zdravstvene ustanove obavezne da mu daju dokumentaciju, da je stave na uvid u roku od pet dana, a on u roku od osam dana piše izveštaj, dostavlja ga, tromesečno izveštava savet i ministarstvo, onda ne vidim zašto lokalni savet ima tu istu ingerenciju. Mislim da će doći do zabune kod pacijenata, da li će podnositi prigovore savetniku ili savetu. Kako će savet, to niste definisali zakonom, koje su njegove metode, da ispita taj slučaj? Ko iz saveta? Da li čitav savet treba da ode u zdravstvenu ustanovu?
Mislim da to nije najbolje regulisano i da ta prva dva stava u definisanju nadležnosti saveta nisu potrebna, jer to je posao savetnika. On će izvestiti savet na tri meseca i savet će imati kompletnu sliku o tome i eventualno pozvati savetnika na odgovornost zbog posla koji nije dovoljno dobro radio.
Takođe, imam primedbe na član 35. zakona. To je član koji se tiče mogućnosti da zdravstveni radnik odbije pružanje medicinske pomoći onom pacijentu koji je prekršio neku od svojih obaveza. Da se odmah razumemo, zdravstveni sam saradnik i radila sam dugo u zdravstvenom sistemu i nisam imala takvih situacija, ali znam da one postoje i znam da postoje pacijenti koji neadekvatno reaguju kada dođu na pregled. Zašto se to dešava? To mogu da razumem. Pacijent je u stanju stresa, ljudi različito reaguju na takve situacije. Često strah ili ankcioznost se pretvaraju u bes ili agresiju i onda dolazi do tih nemilih situacija. No, to nije opravdanje. Ni jedan lekar ili pružalac zdravstvene usluge ne sme da bude izložen neadekvatnom ponašanju pacijenta. Vi ste jasno rekli u zakonu da je zabranjeno ometanje onog koji pruža zdravstvenu negu u vršenju njegovog posla.
Ono što meni malo smeta, to je formulacija koja kaže da je pacijent dužan da se prema lekaru, odnosno zdravstvenom radniku ili saradniku, odnosi sa poštovanjem i uvažavanjem. Malo se bojim da su to termini koji u zakonu mogu biti nejasni i da može doći do različitog tumačenja nekih pružalaca zdravstvenih usluga koji mogu proceniti da ih pacijent nije dovoljno ispoštovao ili uvažio. Pre sam za to da se to jasno definiše, kao što je zabrana ometanja u pružanju zdravstvene usluge, da se zabrani vređanje ili omalovažavanje zdravstvenog radnika. Prosto, formulacija "poštovanje i uvažavanje", to je subjektivna kategorija i čini mi se da može doći do različitog tumačenja. No, ukoliko dođe do takve situacije, lekar, odnosno pružalac pomoći, ima prava da uskrati pružanje pomoći. Molim vas da malo oko ovog člana budemo precizniji. Ovde se navodi da on to može uraditi osim ukoliko se radi o hitnoj medicinskoj meri. Šta, recimo, ako odvedemo dete sa temperaturom 39 kod lekara posle podne i on proceni da nije dovoljno ispoštovan i uvažen i ne želi da pruži lekarsku negu? To nije hitna medicinska pomoć, ali je pomoć koja može dodatno ugroziti zdravlje deteta. Ili kod odraslog, recimo, ima visok pritisak, pa ukoliko nam se ne pruži pomoć, te noći može doći do eskalacije bolesti. Mislim da tu treba staviti – i ukoliko preduzimanje mere može dovesti do neželjenih efekata po bolest, da onda takođe nije moguće da se odbije pružanje medicinske pomoći.
O tome ćemo još govoriti kada bude rasprave u pojedinostima. Mislim da je zakon koji se tiče prava osoba sa mentalnim smetnjama takođe dobar. Juče ste govorili o tome da je potrebno da čitava društvena zajednica ima drugačiji odnos prema onima koji imaju mentalne smetnje i da je potrebno da u mnogo većem obimu razvijamo usluge u zajednici, kako bismo bili u stanju da prihvatimo sve one ljude koji mogu da funkcionišu, ne samo u stacionarnim uslovima.
Rekli ste da moramo biti pažljivi jer je to dugačak proces. Slažem se sa vama, ali od pojave antipsihijatrije prošle su desetine godina, a mi ništa nismo uradili da to bude drugačije. Mislim da treba intenzivnije raditi na tome i da regulisanje prava u zdravstvenim ustanovama za pacijente sa mentalnim smetnjama jeste nešto čime i dalje treba da se bavimo.
Moram da kažem i jednu stručnu dilemu. Ovim zakonom ste zabranili psihohirurgiju, operacije koje pomažu u nekim teškim stanjima, ali se niste odlučili za zabranu elektrokonvulzivne terapije. Vi ste psihijatar, ali sam ja razgovarala sa mnogim psihijatrima. Recimo, u specijalnoj bolnici u Toponici se ta metoda ne primenjuje već 30 godina, ali se na klinici koja je u istom dvorištu ona primenjuje. Kakav je stručni stav? Da li je neophodno da sa takvom invanzivnom, degradirajućom i relativno opasnom metodom baratamo danas u 21. veku, kada je farmakologija napredovala do te mere, da se ista stanja mogu tretirati i na drugačije načine? Da li imamo jedinstven stav o tome i da li je moguće da se izbegne primena jedne takve metode za koju sam rekla da, kada sam ja studirala, verovala sam da se ona dešava samo u "Letu iznad kukavičijeg gnezda" i više nigde u Srbiji, a danas vidimo da se i ovde dešava. Dobro je što ste to regulisali, ali mislim da smo možda mogli da odemo i korak dalje.
U nadi da će ovaj zakon zaista doprineti da pacijenti i pružaoci zdravstvenih usluga budu partneri u procesu izlečenja i postizanju većeg zdravlja, ne samo individualnog, nego i zdravlja našeg društva, ja se nadam da ćemo svi zajedno imati snage da ovaj zakon podržimo u broju u kome smo to uradili sa nekim drugim zakonima. Očekujem da sve poslaničke grupe ovakav zakon treba da podrže. Hvala.

Zahvaljujem vam, poštovana ministarka, na vašem objašnjenju. Vi ste stručnjak u toj oblasti i izneli ste svoj stručni stav. Ja sam samo konstatovala da postoje ustanove koje se bave lečenjem istih bolesti, dakle, depresija, dubokih depresija i dugotrajnih depresija, a da neke od njih, njihov stručni savet, koje čine takođe i vaše kolege psihijatri i psiholozi i mnogi drugi koji rade u toj ustanovi, smatraju zajedno sa svojim kolegama, koliko sam čula iz bolnice u Kovinu i iz bolnice u Vršcu, da takvu metodu nije potrebno da primenjuju i ne primenjuju je već 30 godina.
Moje pitanje je bilo da li postoji stručni vodič i jedinstven stručni stav psihijatrijske struke da to jeste metoda koja je neophodna? Ukoliko jeste, zašto je onda ne primenjuju svi, ukoliko ona, kao što vi kažete, jeste metoda izbora? Bez namere da sa vama vodim stručnu polemiku, jer ja nisam psihijatar, samo iznosim kao poslanik jednu dilemu, premda ona nije krucijalna za temu kojom se danas bavimo. Hvala.

Amandman koji smo podnele na član 3. se odnosi na usluge personalne asistencije. Mi predlažemo da se sredstva mogu koristiti i za usluge personalne asistencije na radnom mestu.
Podsećam vas da član 23. aktuelnog Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom ima jedan stav koji kaže ovako – prilagođavanjem se može obezbediti stručna pomoć kao podrška osobi sa invaliditetom kod uvođenja u posao ili na radnom mestu kroz savetovanje, osposobljavanje, usluge asistencije i podršku na radnom mestu, praćenje pri radu, razvoj ličnih metoda rada i ocenjivanje efikasnosti. Ovaj stav u potpunosti dozvoljava praktičnu i personalnu asistenciju.
Kako ste u obrazloženju naveli, ako je problem samo to što se personalna asistencija smatra uslugom koja se koristi van radnog mesta, odnosno u svakodnevnom životu osoba sa invaliditetom, onda bih rekla da se možda nismo najbolje razumeli.
Personalna asistencija se može koristiti i za svakodnevni život osoba sa invaliditetom. Naravno je poželjno je i dobro je da se ona koristi i u takvim prilikama. Međutim, morate imati u vidu da je personalna asistencija potrebna i neophodna i osobama sa invaliditetom na radnom mestu, kao što je nekom ko ima umanjene intelektualne sposobnosti potrebno da ga neko pripremi ili obuči za taj posao i da bude uz njega dok obavlja taj posao, tako je osobi koja nema mentalne smetnje a ima fizički hendikep neophodna usluga personalne asistencije.
Ovakvoj osobi neće biti potrebno ni savetovanje ni osposobljavanje niti praćenje pri radu. Osoba koja je fizički hendikepirana a potpuno je intelektualno neoštećena u kapacitetima njima ne treba niko ko će ih pratiti u radu, ali treba im neko ko će im uz personalnu asistenciju omogućiti da mogu da nadoknade na neki način svoj fizički hendikep.
Zbog toga smatramo da personalna asistencija kao pomoć pri radu osobama sa invaliditetom mora da uđe u ovo rešenje. To nije samo socijalna mera, samo nešto što treba da stoji u Zakonu o socijalnoj zaštiti, jer to je obrazloženje koje ste dali, već je to i usluga koja je potrebna da bi osoba sa fizičkim hendikepom bila sposobna da obavlja svoj posao na radnom mestu. Zbog toga jeste mesto personalne asistencije i u Zakonu o zapošljavanju. Mislim da se razumemo i želim da kažem da za ovaj amandman i za sve ostale amandmane koje sam podnela zajedno sa koleginicom Kovač da nismo izmislile te amandmane. Znate i sami da su brojne koleginice i kolege iz drugih poslaničkih grupa podneli istovetne amandmane sa istim obrazloženjima a to nije zato što smo svi smislili tekst nego zato što smo predlog ovih amandmana dobili od predstavnika organizacije osoba sa invaliditetom.
Reći ću da amandman koji ste prihvatili a nije ovaj, nije moj amandman već je to zasluga Organizacije osoba sa invaliditetom jer mi imamo svi u parlamentu dobru saradnju sa civilnim društvom i kada su druge teme u pitanju.
Dakle, da se vratim na ovaj amandman, molim vas da razmotrite ovo i da imate u vidu da personalna asistencija nije samo nešto se koristi van radnog mesta nego da je to nešto što postojeći zakon omogućava. Ovo je samo jedna predložena odredba koja precizira postojeći član 23. na jedan bolji način i naglašava da je personalna asistencija takođe vrsta asistencije. Vi već imate u članu 23. usluge asistencije. To što se zove personalna nije ništa što bi bilo u suprotnosti sa logikom i tekstom zakona.

Zahvaljujem.
Poštovani gospodine ministre, o ovome smo nešto malo govorili i kada je bila rasprava u načelu. Predlog moj i moje koleginice, kao i URS, bio je da se iz ovog zakon, koji podržavamo u punoj meri, za koji smatramo da je bio neophodan našem pravnom sistemu, u cilju prevencije vršenja dela protiv polne slobode nad maloletnim licima, izuzme jedna kategorija maloletnih počinioca ovih dela.
Zašto smo to predložili? Zato što svi uređeni pravni sistemi imaju posebne zakone koji se odnose na maloletne počinioce krivičnih dela, zato što prosto postoji tendencija da se maloletnim licima, koja su učinila neka krivična dela, pruži šansa da se rehabilituju, da se primenom vaspitnih mera, mera bezbednosti i drugim merama učine mogućim vrednim građanima svakog društva. Ideja, naravno, nije nova, davno se zna da u periodu odrastanja postoje različite turbulencije, da je to jedan vulnerabilan period za sazrevanje svake ličnosti, da su vršnjačke grupe u tom periodu dominanta i referentna grupa za modele ponašanja i da usled svega toga može doći do različitih poremećaja u ponašanju, pa samim tim i do povodljivosti u činjenju nekih čak i krivičnih dela.
Ideja je da tim mladim ljudima pružimo šansu da odrastu u zdrave ličnosti i da mogu jednog dana da budu, kao što sam rekla, vredni građani, da završe fakultete i, kako bismo rekli u porodičnom žargonu i društvenom, da tu decu izvedemo na neki pravi put. To je bila ideja i donošenja zakona o maloletnim počiniocima krivičnih dela, a i ovog amandmana koji sam predložila, zato što možemo da zamislimo situacije u kojima će neki maloletnik od 14 ili 15 godina počiniti neko od lakših, naglašavam – lakših dela, koja su predviđena ovim zakonom, recimo - nedozvoljene polne radnje, navođenje na prisustvovanje polnom činu, pornografski sadržaj itd. Dakle, možemo pretpostaviti da mogu biti osuđeni za ta krivična dela i da onda dejstvom ovog zakona, usled takvog čina, njima budu izrečene mere kojima oni jednom kada budu imali, recimo, 25 godina, završe neke škole ili fakultete, imaju priliku da rade u nekoj svojoj struci, to bude onemogućeno ovim zakonom. To je bila ideja naše intervencije.
Pri tome, imali smo u vidu starije maloletnike, one od 16 do 18 godina, kojima i po zakonu može biti izrečena kazna zatvora, ukoliko se radi o najtežim krivičnim delima za koje je zaprećena kazna zatvora preko pet godina. I dalje mislim da ovi stariji počinioci ovakvih najtežih krivičnih dela, i kada su dela protiv polne slobode u pitanju, da njima treba da ostane ovaj zakon koji će ih nadzirati u narednih 20 godina. Zašto? Zato što, ako neko ima 17 ili blizu 18 godina i počini teško delo obljube maloletnika, odnosno deteta, možda čak i sa smrtnim ishodom, smatram da na njega, svejedno, u narednih 20 godina treba da se odnose mere nadzora.
Dakle, obrazloženje koje je Vlada dala mislim da je greška, ali ono što smo u razgovoru saznali je da je odbor predložio jedan amandman koji je sličan ovom, koji izuzima sve počinioce maloletnih dela. I dalje smatram da treba izuzeti samo one maloletnike koji su mlađi maloletnici i koji su počinili lakša krivična dela protiv polne slobode. Ukoliko se radi o starijim maloletnicima, koji imaju 17 godina, a počinili su najteža krivična dela, ponavljam, recimo silovanje deteta sa smrtnim ishodom, taj treba da snosi posledice i narednih 20 godina i mora da bude pod nadzorom društva, što se na nekog četrnaestogodišnjaka, koji je počinio lakše krivično delo protiv polne slobode, ne treba primenjivati. To je ono što predlaže naš amandman i mislim da ovaj amandman treba da bude usvojen, a ne amandman odbora, koji je modifikovao blago naš amandman i našu ideju, što takođe možda nije loše. Hvala.

Zahvaljujem predsedniče. Isto sam se javila po ovom amandmanu. Mi takođe podržavamo ovaj amandman i želim da kažem da je postojala opšta saglasnost i u načelnoj raspravi oko činjenica da ova krivična dela ne treba da imaju zastarelost ili bar da ona treba da bude u mnogo širem obimu nego što je bila do sada.
Zaista je potpuno nelogično i ne znam kako se to dešavalo ranije da nakon šest godina može da zastari seksualni zločin nad detetom ili maloletnim licem, imajući u vidu činjenicu da ono apsolutno nije psihički zrelo, niti sposobno da prijavi ovakav zločin.
Mi znamo da se veliki broj, ogroman broj, mada intencija ovog zakona kako je govorio kolega Cvijan jesu predatori, ali predatori jesu često članovi porodice, to su najčešće u ogromnom procentu ljudi koji zlostavljaju, seksualno zlostavljaju decu. Dakle, očevi, očuci, hranitelji, ljudi koji rade u ustanovama za zaštitu dece, itd, rođaci, komšije, dakle, ljudi koji su toj deci poznata.
Deca su pod posebnim psihološkim opterećenjem da prijave nekog ko im je tako blizak ili koga dobro poznaju, a često nisu ni svesni situacije koja se dešava i šta je to seksualno zlostavljanje. Ako neko ima sedam ili osam godina, svi ćemo se složiti da ne može ni da pravilno rasuđuje o tome, da li je to nešto normalno što se možda dešava u svim porodicama, što je normalan odnos između, recimo, očeva i ćerki ili je to nešto što izlazi iz okvira dozvoljenog i što je društveno kažnjivo i nepoželjno.
Deca koja odrastaju, zaista im dosta vremena treba da se odupru ovakvom načinu ponašanja odraslih, da steknu svest o tome da to mogu da prijave i da imaju sposobnost i snagu da budu i ekonomski i psihološki nezavisni od tih počinilaca, kako bi mogli da prijave ovakve zločine.
U mom gradu Leskovcu, pre dva, tri dana, uhapšen je čovek, priveden, koji je vršio obljubu nad svojom pastorkom. On je očuh devojčice koja ima 13 godina i koja je pri tom mentalno ometena. Možete da zamislite monstruoznost tog zločina i da li ta devojčica može sada ili za šest godina da prijavi taj zločin.
Mislim da je jako dobro što smo svi bili jedinstveni oko ovoga, što smo kao društvo postali svesni toga, što smo mi kao predstavnici građana poveli ovu, odnosno pridružili se inicijativi nekih nevladinih organizacija za koje su u svom iskustvu imala ovakve slučajeve i mislim da je jako dobro, da ćemo pokazati da smo društvo koje je svesno sopstvene odgovornosti, da zaštiti decu koja sebe ne mogu da zaštite sama. Hvala vam.

Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća.
Koleginica Jelena Travar Miljević i ja smo u ime poslaničke grupe URS podnele amandman koji je sličan ili možda čak istovetan amandmanu koleginice Judite Popović, što govori o tome da smo na isti način razmišljali. Mi takođe mislimo da posledice ovog zakona treba da važe 40 godina. Zašto? Svi smo u načelnoj raspravi govorili puno o tome da su ljudi koji su skloni izvršenju ovih krivičnih dela u velikom procentu povratnici. Dakle, jako je velika verovatnoća da će neko ko je već osuđen za krivična dela ugrožavanje slobode maloletnih lica ponoviti to svoje delo u nekom vremenskom periodu. Mi zato smatramo da ove posebne mere treba da traju doživotno.
Moram da kažem da kada sam komentarisala sa građanima da sam podnela amandman na 40 godina, oni su me pitali – zašto, zašto ne doživotno? Prosto, 40 godina je nešto što jeste u duhu sa našim pravnim sistemom, imajući u vidu da nemamo doživotne kazne. Mi smo se, imajući ovo u vidu, ograničili na 40 godina, ali verujemo da bi u praksi to značilo praktično doživotno. Zašto? Zato što ne želimo da neko ko je osuđen sa 20 ili 22, 23 godine, nakon izdržavanja kazne, kada prođe tih 20 godina u svojim recimo kasnim 40-im ili ranim 50-im godinama bude u prilici da radi sa decom ili da na bilo koji način bude blizu dece, kako bi mu pružili mogućnost da taj zločin ponovi. Za nas je potpuno prihvatljivo da to bude 40 godina i verujemo da za tako nešto ima puno opravdanja. Verujemo da to i jeste bila intencija ovog zakona.
Mogu da se složim sa kolegama koje smatraju da treba na neki način razdvojiti ona krivična dela koja su najteža od onih krivičnih dela koja su lakša u ovoj oblasti. Ja sam i u načelnoj raspravi govorila o tome da mnoge zemlje stepenuju i trajanje ovih mera, kao što se stepenuju i kazne, u zavisnosti od toga o kojoj težini krivičnog dela se radi. Pa je tako moguće da mere traju 10 godina za lakša krivična dela, 20 za teža, 40 za najteža, itd. Ja lično mislim da je to bilo najbolje rešenje za ovaj zakon.
Obzirom da zakon nije predvideo takvu mogućnost, mi je nismo predlagali dodatno, imajući u vidu da ne treba da vršimo možda prevelike zahvate u menjanju zakona, ali ostajemo pri tome da treba propisati praćenje izvršilaca ovakvih krivičnih dela odnosno posebne mere nadzora nad njima u periodu od 40 godina.
Podsećam cenjene kolege i sve nas da sud na svake četiri godine donosi odluku o tome da li će mere da se nastave ili neće da se nastave. Imajući u vidu na koji način naši sudovi sude kada su u pitanju uopšte kazne za silovanje, pa i kazne za silovanje maloletnika, ja mislim da smo se takođe i u nekoj javnoj raspravi kao društvo svi saglasili oko toga da su te kazne neprihvatljivo male kada dođe do sudske prakse, da one traju nekoliko godina. I sam otac devojčice Marije govorio je o tome koliko su te kazne male i na koliko bi mogao biti osuđen počinilac ovog gnusnog dela nad Marijom.
Molim vas da sve to imamo u vidu i da imajući sve to u vidu u punu primenu stavimo ovaj zakon, tako što ćemo onemogućiti one koji čine ovakva krivična dela da ikada u svom životu budu u prilici da ih ponove. Nemojte mi reći da će se neko popraviti sa 40 ili 50 godina, neće. Ako je spreman da to krivično delo izvrši sa 30, verovatno će biti spreman da to krivično delo izvrši i sa 50. Zašto bismo ga dovodili u priliku da tako nešto radi? Zašto kao društvo da preuzmemo odgovornost da će to krivično delo ponoviti radeći kao staratelj u domu za nezbrinutu decu ili radeći kao nastavnik u nekoj školi?
Molim vas da sve ovo imamo u vidu i da propišemo 40 godina, a da nakon toga pružimo priliku sudovima da možda, imajući u vidu neke druge okolnosti, na svake četiri godine preispituju ovu kaznu. Ali, 40 godina je jedna snažna poruka i sudovima da onda ne oslobađaju olako počinioca ovih krivičnih dela ovih mera nadzora koje će ih onemogućiti da ponovo krivično delo. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, uvaženi predstavnici ministarstva, gospodine ministre, važno je da danas raspravljamo ponovo o ovom zakonu, za koji je po mom ubeđenju, uneo značajne promene u oblast zapošljavanja i rada osoba sa invaliditetom.
Tokom svoje dvadesetogodišnje profesionalne karijere bila sam vezana za rad sa osobama sa invaliditetom i već izvestan broj godina u svojoj političkoj karijeri, takođe sam posvećena radu na ovom pitanju, tako da mogu sa punom odgovornošću, u svoje ime i u ime URS, da kažem da smo ponosni na ono što je društvo u proteklim godinama uradilo kako bi poboljšalo položaj osoba sa invaliditetom.
Pre svega, imam u vidu činjenicu da su osobe sa invaliditetom postale vidljive u našem društvu, da je društvo promenilo svoju svest o mogućnosti inkluzivnog pristupa, odnosno aktivnog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama društva, do izvesnih izmena koje smo napravili u oblasti obrazovanja i naravno, pre i izvan svega u oblasti smanjenja diskriminacije i u oblasti zapošljavanja.
Učestvovala sam u procesu donošenja Zakona o zapošljavanju, i URS su bili nadležni za oblast koja se tada bavila zapošljavanjem, tako da još jednom želim da ponovim da taj proces nije bio lak, ali da je on doneo značajne rezultate. Neću govoriti o tome koja su bila rešenja koje je Zakon o zapošljavanju doneo, koja su to nova sistemska rešenja koja su ovu oblast uredila, ali ću reći, pre svega da je za mene on značajan zbog toga što je u ovu oblast uneo jednu značajnu izmenu. Iz pasivnog odnosa osobe sa invaliditetom prešle su u aktivan odnos i iz isključenosti u aktivno uključivanje u svet rada. To je ono što je za mene najveći doprinos ovog zakona.
No, koji su njegovi efekti danas, posle nekoliko godina njegove primene? Već u prvoj godini donošenja zakona, nezaposlenih osoba sa invaliditetom bilo je 21 733. Nakon šest meseci primene zakona ovaj broj smanjen je za 1371 osobu. Taj trend se nastavio tokom svih ovih godina i ono što želim posebno da istaknem, to je da je već u prvoj godini povećan broj onih koji su tražili posao, za 364 osobe.
Ovi podaci možda deluju kontradiktorno. Sa jedne strane smanjen je broj nezaposlenih, a sa druge strane povećan je broj onih koji traže posao. Da, jer je to upravo bio efekat zakona. Naš cilj jeste bio da se podigne broj osoba sa invaliditetom koje će se aktivno uključiti u traženje posla i to je cilj koji je, rekla bih, postignut.
Ono što su kolege rekle neću ponavljati. Jasno je da tržište rada kada su osobe sa invaliditetom u pitanju, odlikuje veoma niska stručnost, čak 77% osoba sa invaliditetom je nisko obrazovano. Međutim, nakon donošenja zakona je povećan broj osoba sa invaliditetom, sa četvrtim stepenom i visokom školom, koje traže posao. To znači da je verovatno došlo i do povećanja stepena obrazovanja, ali isto tako i do aktivacije onih koji su to obrazovanje imali, a nisu smatrali da mogu da nađu posao. Dakle obim zapošljavanja je u prvih šest meseci povećan za 66,8%, kasnije se dolazi do usporavanja, ali taj trend povećanja zapošljavanja se održava svih ovih godina.
Želim da kažem da je 77% poslodavaca primenilo zakon na taj način da je pribeglo meri zapošljavanja. Nije tačno da je većina poslodavaca plaćala penale ili kazne, već je većina poslodavaca, 77% njih se opredelilo za zapošljavanje, što i jeste bila tendencija zakona.
U jednoj anketi koja je sprovedena među osobama sa invaliditetom koje su našle posao u ovom periodu u procesu koji nije lak, koji podrazumeva procenu radnih sposobnosti, prilagođavanje radnih mesta, zapošljavanje, jedan veoma obiman proces, preko 80% njih je reklo da institucija koja im je najviše pomogla je Nacionalna služba za zapošljavanje. Njih 98,7% je reklo da na radnom mestu ne doživljava diskriminaciju. Da li je to tako? Ne znamo, ali je činjenica da proces rada i da samo učešće u procesu rada čini da se ljudi osećaju manje diskriminisani i da je njihov subjektivni osećaj diskriminacije značajno niži.
Ove izmene o kojima danas govorimo neću razmatrati u detalje zbog nedostatka vremena. Za mene najznačajnija izmena u ovom zakonu je usklađivanje sa prosečnom zaradom na nivou republike i ono što bih rekla da je posebno značajno je to da umesto refundacije zarada, sada imamo subvenciju.
Subvencija je izraz koji ne volimo da čujemo ovih dana. subvencija nekako asocira na to da novac ide iz budžeta. Ovde se radi o istom novcu koji se nalazi u fondu. Neće biti nikakvih dodatnih troškova, ne znači da će biti dodatnih troškova za budžet, već umesto refundacije zarada sada imamo subvenciju. Šta to tačno znači za one koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom? To znači da ne moraju prvo oni da isplate zarade, a zatim da im država refundira u izvesnoj meri ta sredstva. Upravo zbog ovog termina je dolazilo do problema jer preduzeća za rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom nisu imala dovoljno sredstava da isplate plate, da isplate zarade i da isplate doprinose i poreze, a onda da im država vrati. Sada ćemo imati jednu mnogo fleksibilniju meru koja će omogućiti veću dinamiku u ovoj oblasti i mislim da će to doneti značajno poboljšanje uslova poslovanja preduzećima koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Ono što je takođe izmena je to da ova subvencija može da se kreće do 75% zarade i da ona ne može biti veća od 50% prosečne zarade.
Pošto dolazim iz Leskovca i predstavljam građane ovog kraja, reći ću vam da pored toga što ovo jeste kraj koji je inače siromašan, mi u Leskovcu imamo i jedno preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i osposobljavanje osoba sa invaliditetom i gospodine ministre, prenosim vam njihove pozdrave. To je preduzeće koje se zove "Univerzal" i koje ima velike probleme u poslovanju.
Kao što sam i rekla, ja sam i profesionalno vezana za njih, obzirom da verujem da je veći broj njihovih radnika upravo prošao kroz moju ordinaciju kada sam radila kao psiholog koji je vršio procenu njihovih sposobnosti. Reći ću vam da je to preduzeće koje je obezbeđivalo roditeljima koji su imali decu sa smetnjama u razvoju, da će ona imati neku perspektivu u životu i da će nakon nekog završenog školovanja naći posao upravo u "Univerzalu".
Ovo preduzeće zapošljava 96 zaposlenih radnika, od toga 65 njih jesu osobe sa invaliditetom i mahom su to tada mladi, a sada već ljudi sa smetnjama u mentalnom razvoju, što je jedna posebna specifičnost, imajući u vidu da njihov radni učinak svakako jeste niži od ljudi koji imaju smetnje u fizičkom razvoju, a mentalno su potpuno očuvani.
Preduzeće je 100% u državnom vlasništvu. Ono se bavi proizvodnjom plastike, nameštaja itd. Neću sada trošiti vreme na to. Želim da vam kažem koji su njihovi osnovni problemi. To su, pre svega, zaostali dugovi, neisplaćene zarade, upravo zbog ovog problema sa refundacijom o kojoj sam govorila. Oni su morali državi da plate poreze, a tek nakon toga su čekali da im vi refundirate sredstva. Do refundacije nije ni moglo da dođe, jer oni nisu isplaćivali zarade i jednostavno se zavrteo krug nelikvidnosti, koji ih je doveo do toga da su u blokadi. Zato što su u blokadi, oni ne mogu da se prijavljuju na tendere, ne mogu da dobijaju poslove i jednostavno ne mogu dalje da posluju.
Molim vas da imate u vidu ne samo ovo preduzeće iz Leskovca, nego i druga preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju, koja se suočavaju sa ovakvim problemima i da probamo da svi zajedno, naravno, u saradnji sa Ministarstvom ekonomije, koje je takođe nadležno, obzirom da ova preduzeća posluju kao privredni subjekti i po Zakonu o privrednim subjektima, pa nekad i ne znaju koje je njihovo nadležno ministarstvo, dakle, da svi zajedno napravimo napor kakav je u prethodnom periodu postojao, da se problemi ovih preduzeća reše, da oni krenu sa neke zdrave osnove, obzirom da su mnoga od njih u procesu restrukturiranja, kao što je i preduzeće "Univerzal", da se nađe rešenje kako bi oni dalje radili, obzirom da potencijala za zdravo poslovanje imaju.
Sa nadom da će ovaj zakon doprineti da se otklone smetnje o kojima sam govorila, URS i ja lično podržaćemo izmene zakona. Hvala.

Zahvaljujem se.

Da li je koleginica možda bila prijavljena pre mene ili ne? (Ne.)

Poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo, URS će podržati sve zakone koji su danas na dnevnom redu, imajući pre svega u vidu borbu protiv korupcije i kriminala, i sa dubokim uverenjem da ovi zakoni doprinose efikasnoj borbi protiv korupcije i kriminala.

Kada to kažem mislim i na zakone koji donose, mahom, usaglašavanje sa nekim promenama koje su u međuvremenu nastale, ali i sa novim zakonom o oduzimanju imovine stečene kriminalom.

Do usvajanja ovakvog zakona 2008. godine i njegove primene 2009. godine, za koji smo takođe glasali i podržali ga, Srbija je bila vrlo zgodno mesto za bavljenje kriminalom. To je bio prilično unosan posao, jer se često dešavalo da i nakon odsluženja zatvorske kazne, kriminalce čeka bogata imovina, porodica sa jahtama, kućama, i sklonjenim novcem, i to je zaista bio jedan loš model i veoma loša poruka države.

Stvari su se od onda promenile. Činjenica je da je zakon imao efekte, ali naravno podržavamo nastojanje da sve ono do čega je došlo u primeni zakona, a primećeno je kao nedostatak, otkloni ovim novim zakonom, kao i da se proširi obim dela na koje će se ovaj zakon odnositi.

Dame i gospodo, ono o čemu danas želim da posebno govorim je zakon koji ima jedan suvoparan pravnički naziv, a koji se zove Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode maloletnih lica. Emotivno i ljudski, taj zakon svi zovemo "Marijin zakon".

Verujem, dame i gospodo, da je poražavajuće za jednu državu i da je veoma tužno za jedan parlament kada on mora da donese zakon imenom jednog deteta. Bilo bi dobro da donosimo zakone koje zovemo imenima dece koja su u njihovom životu donela neku radost, unapredila njihov život ili živote njihovih vršnjaka. Nažalost, to se ne dešava, i ne samo u Srbiji. Kada se zakoni zovu imenom nekog deteta, onda to znači da je to dete žrtva i da je ono položilo život za donošenje ovakvog jednog zakona.

Da li bi bilo bolje da se ovaj zakon, kao u Americi, zove – "Veterling zakon", po malom Džejkobu, ili da se zove "Meganin zakon", po maloj Megan koja je, takođe, stradala usled ovakvog zločina? Da li bi nam bilo lakše? Ne bi sigurno. Nigde u svetu nijedno dete ne treba da strada da bi se pravni sistem njegove države ili sveta unapredio.

Ostaje činjenica da smo ovaj zakon mogli da donesemo ranije, imajući u vidu da je on u Americi postajao od 1994. odnosno 1996. godine i da postoji u brojnim drugim zemljama. Trebalo je da ga donesemo ranije, ali ne prošle godine. Kamo sreće da smo ga doneli pre 2010. godine. Ostaje nam upit da li bi mala Marija danas bila živa? To nikada nećemo znati, ali ostaje nam obaveza da ubuduće brže reagujemo u ovakvim slučajevima i ne čekamo da se zlo desi da bismo ga predupredili.

Dame i gospodo, ovo je zakon koji izaziva brojne emocije i niko od nas ne može o njemu da govori bez emocija. On izaziva i burne emocije u javnosti i na blogovima možete naći razne predloge o kaznenim merama nad zločincima, kada su u pitanju seksualni delikti nad decom, od predloga metak u čelo, smrtna kazna, doživotna robija, do kastracije. Ima mnogo bure, ima mnogo emocija. Kriminolozi i krivičari nas ipak upozoravaju da treba biti razuman, da treba videti koji su efekti ovakvih zakonskih rešenja i da je naš cilj, ne osveta, ne gađenje, ne strah, nego da je naš cilj pre svega sprečavanje vršenja ovakvih dela u budućnosti.

Dakle, govoriću o nekim kontraverzama koje se postavljaju kada razmišljamo na ovakv način. Pre svega, kakva je kaznena politika i koja je to kaznena politika koja će dovesti do umanjenja vršenja ovakvih krivičnih dela. Da je u Srbiji ona blaga, mislim da se slaže većina nas. Kada su izmene Krivičnog zakonika bile na dnevnom redu, predlagala sam strožu kaznu kada dođe do smrtnog ishoda usled silovanja nad detetom. Nažalost, tada taj amandman niste usvojili, i pozivam vas gospodine ministre da sledećom prilikom razmislimo još jednom o tome da se u takvim slučajevima predloži najstroža moguća kazna.

Zastarevanje, to svakako jeste bolno pitanje. Ne može da zastari jedan takav zločin. Kao zločin protiv čovečnosti, ne može da zastari, jer deca su najosetljivija bića. Ono što se desi u njihovom detinjstvu trajno obeležava njihove živote, trajno obeležava naše društvo, da se razumemo, jer seksualni zločini nad decom nisu tako malobrojni kako se nekad čini, jer svi znamo da se prijavljuje samo vrh ledenog brega. Dakle, zastarevanje moramo menjati. Sve žene u parlamentu složile su se da će zajedno raditi na tome i verujem da ćemo svi podržati amandmane koji donese ovakvo jedno rešenje, pogotovo ako imamo u vidu da žrtva, maloletna žrtva od osam godina, deset godina, dvanaest godina, ne može da prijavi zločin u roku od šest godina. Ne može da ga prijavi. Vama je poznato da većina evropskih zemalja ima drugačija rešenja i ta rešenja moraju biti ugrađena i u naš pravni sistem.

Da li je moguća rehabilitacija zločinaca koji izvršavaju ovakva krivična dela? Podaci govore da se jako često radi o povratnicima i ja se sa tim slažem. Da li je potpuno nemoguća rehabilitacija? Ne verujem, svako mora da dobije svoju šansu.

Ovaj zakon ne tretira počinitelje koji su u porodici. Najveći broj seksualnih zločina nad decom izvršavaju očevi, očusi, usvojitelji, lica kojima su deca poverena na staranje, lica koja rade u domovima za nezbrinutu decu. Dakle, poznati počinitelji. O njima moramo misliti kada govorimo o ovom zakonu.

Kastracija, još jedno veoma kontraverzno pitanje o kome je danas bilo reči. Da li je kastracija lečenje? Nije lečenje. Da li ona dovodi do smanjivanja zločina? Nemamo potpuno tačne podatke. Podaci su takođe kontraverzni. Neki kažu – da, u potpunosti, a neki kažu – ima recidiva do 83%, čak i kada se uradi hemijska kastracija. To je jedno pitanje o kome se mora ozbiljno razgovarati.

Moram da postavim još jedno bolno pitanje za naše društvo. Da li smo mi društvo koje, sa jedne strane, burno, emotivno reaguje i predlaže metak u čelo, a sa druge strane, da li smo mi društvo koje je sklono da toleriše ovakvu vrstu zločina? Da li imamo dvostruke aršine u odnosu na to ko je počinilac ovakvog krivičnog dela?

Da li jednog počinioca nazivamo monstrumom, zveri, životinjom, a drugog nazivamo oče, samo zato što on pripada jednoj organizaciji koja uživa visoko poverenje u Srbiji? To je nedopustivo.

Ovih dana u javnosti se pojavio još jedan slučaj. Kako je moguće da je poznati pevač, estradni umetnik, neću ga nazvati gospodinom, priznao da je imao vezu, pa onda kaže da je to bila planktonska veza sa 14-godišnjom devojčicom? Kako je moguće da je to okruženje tolerisalo? Sada vidimo da su mnogi iz okruženja te devojčice znali za to. Kako je moguće da se ta vest pojavila kao izabrani deo programa jednog rijaliti šoua, koji takođe neću da pominjem, mada mislim da zaslužuje pominjanje u negativnom kontekstu?

Da li ćemo i dalje biti fanovi takvih estradnih izvođača, slušati njihovu muziku, a zgražavati se nad iks, ipsilon zverima koji ganjaju našu decu? Mislim da o tome svemu treba da razmišljamo. Mislim da treba da se podiže svest u društvu o tome da svaki počinilac ovakvog dela mora biti kažnjen na jednak način, bilo da je to slučaj u porodici, kada se radi o očevima, bilo da je to slučaj u crkvi, kada se radi o sveštenim licima, bilo da je to slučaj o veoma poznatim estradnim umetnicima ili o potpuno nepoznatim počiniocima.

Kakvi su efekti mera koje ovaj zakon donosi po iskustvima drugih država koje imaju ovakve mere? Takođe, kontraverzni. Neki podaci kažu da se čak 63% novih slučajeva pojavljuje u zajednicama koje jesu informisane o tome da u njihovom komšiluku živi neko ko je već izvršio ovakvo krivično delo. Neki čak kažu da mere, evidencije i javnog prepoznavanja počinioca krivičnog dela mogu ubrzati njegov recidivizam, usled straha, izolacije, stida, odbačenosti koju on doživljava u toj zajednici. Neki kažu, ne neki, istraživači koji su se time bavili kažu da objavljivanje identiteta počinioca koji živi u okruženju dovodi do manjeg broja prijavljenih slučajeva. Ovde se pre svega misli na one slučajeve koji se dešavaju u porodici, jer su posledice veće. O ovome takođe treba razmišljati kada donosimo ovaj zakon.

No, to ni na koji način ne umanjuje značaj ovog zakona. Ovo su samo pitanja za eventualno razmišljanje o usvajanju amandmana koje su narodni poslanici predložili, a po onome što sam videla ima jako puno dobrih amandmana.

Ujedinjeni regioni Srbije i ja u punoj meri podržavamo ovaj zakon, pre svega, zbog toga što on jasno kaže da nema ublažavanja kazne za ove počinioce i da nema uslovnog otpusta za njih. Prestanak javne funkcije i prestanak rada sa decom je nešto što mora da se podrazumeva u ovakvim slučajevima. Nemogućnost obavljanja javne funkcije ili zasnivanja radnog odnosa traje 20 godina po odredbama zakona.

Predložila sam amandman koji predviđa 40 godina trajanja zabrane, jer smatram da neko ko je imao 25 ili 30 godina kada je osuđen možda može doći u situaciju da posle 20 godina ponovo radi sa decom. Mislim da nema potreba, tu se slažem sa koleginicom Radović, koja je predložila da to bude trajno. U saglasnosti sa našim pravnim sistemom sam predložila da to bude najstroža kazna koju mi imamo, a to je 40 godina.

Mislim da će ona pokriti kompletno ono što sam želela da postignem.

Naravno, podržavam sve posebne mere, obavezu da se počinilac svakog meseca do 15. u mesecu javlja policijskoj upravi, odnosno Zavodu za izvršenje zatvorskih sankcija, zabranu posećivanja mesta gde se okupljaju deca, obavezu savetovanja. Tu takođe imam jednu dilemu – da li imamo dovoljan broj savetovališta koja su osposobljena, akreditovana da se bave ovakvom vrstom terapije, da li ih imamo u malim mestima, kako će to biti regulisano? To pretpostavljam da će biti naknadno rešeno, ali to je takođe nešto što izaziva dilemu u primeni zakona.

Par zamerki koje sam imala odnose se, pre svega, na maloletne počinioce. Pretpostavljam da ste možda videli moj amandman. Moja dilema je - da li maloletni počinioci ovih krivičnih dela takođe potpadaju pod ove mere i da li to znači da, ako je neko sa 15 godina, recimo, osuđen na neku vaspitnu meru zato što je, recimo, naveo neku svoju vršnjakinju da prisustvuje polnom činu, a to je jedno od dela koje se sankcioniše, da li će se i na njega odnositi mera da 20 godina, odnosno 40, kako sam ja predložila, ne može da radi sa decom?

Dakle, to je nešto o čemu bih volela da pričamo kada budemo pričali o amandmanima. Dakle, u duhu zakona o maloletnim počiniocima krivičnih dela, u duhu moguće rehabilitacije najmlađih počinioca krivičnih dela, predlažem da oni budu izuzeti iz dejstva ovog zakona. Naravno, kada se radi o starijim maloletnicima koji su osuđeni za najteže kazne i svim odraslim licima, predlažem pooštravanje kazni, kao što sam već rekla.

Posebne mere koje će sud ispitivati na svake četiri godine ili na dve godine, po zahtevu lica koje je podvrgnuto ovim merama, su takođe nešto što se možda može jednim delom unaprediti, pre svega, imajući u vidu različitu težinu krivičnih dela. Neke zemlje su to na taj način rešile i mislim da bi bilo možda bolje da smo u odnosu na to doneli jedno zakonsko rešenje, dakle, u odnosu na težinu krivičnog dela, jer, podsećam, krivična dela se kreću od nedozvoljenih polnih radnji do silovanja itd. Dakle, ovo bi trebalo rešiti u odnosu na težinu krivičnog dela, a ne ostavljati sudu mogućnost da na svake četiri godine preispituje i eventualno oslobađa ovih obaveza nekog počinioca. Mislim da to ne treba da bude diskreciona odluka suda, već da treba da bude rešeno zakonom, opet kažem, u odnosu na težinu krivičnog dela.

Obaveza obaveštavanja sredine u kojoj se nalazi počinilac ne postoji u ovom zakonu. Ona je zakonima koje sam navela u nekim drugim zemljama predviđena i kreće se od toga da, uz vođenje evidencije, postoji obaveza da policijska uprava obavesti komšiluk ili grad u kome se nalazi izvršilac ili povratnik u izvršavanju ovakvog krivičnog dela, da obavesti roditelje, kako bi oni znali da se u njihovom kraju nalazi takav zločinac.

Kod nas ne postoji obaveza. Mi ćemo imati evidenciju i na zahtev poslodavaca ili tužilaštva ili policije, oni će imati uvid u ovu evidenciju, ali obaveza obaveštavanja ne postoji. Mislim da je to takođe moglo biti rešeno i da je mogla postojati neka vrsta obaveze.

Potpuno sam svesna toga da je ovaj zakon usaglašen sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i, kao što sam već rekla, ne mislim da je nužno obelodaniti identitet počinioca. Međutim, Evropski sud za ljudska prava, u svojoj praksi, donosi odluke u kojima, ceneći interes i sredine, odnosno zaštite dece i zaštite tajnosti podataka, preporučuje meru kojom bi bilo moguće obavestiti da se u određenom kraju nalazi počinilac, ali ne i izneti njegov identitet, dakle, o kome se tačno radi, pa se pretpostavlja da bi, u tom slučaju, roditelji, nastavnici i oni koji se bave decom i sama deca, mogli biti oprezniji.

Evo, to su neka pitanja i ideje koje sam imala vezano za ovaj zakon. Još jednom želim da naglasim da je on odličan korak u prevenciji izvršavanja ovakvih krivičnih dela i potpuno sam ubeđena da će ovo biti zakon koji će biti donesen glasovima 250 narodnih poslanika, jer ovo nije samo zakon koji dugujemo Mariji, ovo je zakon koji dugujemo svoj našoj deci i ovo je zakon koji nosi imena sve dece u Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, građanke i građani Srbije, za potvrđivanje sporazuma sa UAE ću glasati sa punim ubeđenjem da on donosi nove šanse Srbiji.
Da se odmah na početku razumemo, verujem da je Evropa naša kuća i ona jeste najznačajniji partner Srbije, kada je u pitanju evropski put Srbije. Siguran sam da je Srbija tokom svoje istorije uvek grešila kada se udaljavala od EU, kao što je Evropa uvek grešila kada nije pružala ruku Srbiji. Sigurna sam da će ta praksa prestati.
Kada govorimo o sporazumima sa UAE, ne možemo da budemo vođeni niti vekovnim prijateljstvima niti dubokom prošlošću naših zemalja, niti bilo kakvim emocijama, već treba da se vodimo razumom i argumentima. Argumenti su jasni – Srbiji su potrebne investicije. Ne, bilo kakve investicije. Ne one kakve su bile u jednom periodu, kada su novokomponovani bogataši, prljavim novcem, regularno i na zakonitim aukcijama, kupovali preduzeća širom Srbije da bi ih uništavali, da bi radnike ostavljali bez posla, a imovinu rasprodavali.
U mom gradu Leskovcu, na žalost, ojađeno je mnogo firmi na ovakav način. Ovde se radi o veoma respektabilnim kompanijama, ne za Srbiju kao partnera, već širom sveta, za partnere širom sveta. I više od toga, ovde se radi o jednoj ozbiljnoj, naprednoj, modernoj, savremenoj državi – UAE, koja stoji iza ovih investicija i preko ovih sporazuma, upravo to čvrsto potvrđuje.
Zbog toga nema nikakvog razloga da budemo sumnjičavi i da se pitamo – šta ove investicije nama donose? One nama donose mnogo.
Imam drugu bojazan od početka, kada se bavimo ovim pitanjem a to je – hoćemo li biti sposobni da dovoljno brzo, dovoljno efikasno, dovoljno kvalitetno odgovorimo i stvorimo uslove da ove investicije budu realizovane? Zato pohvaljujem koji na ovome ozbiljno rade, u svim ministarstvima i u celoj Vladi, i nadam se da ćete opravdati poverenje građana Srbije kada je ovo u pitanju.
Neću govoriti o poljoprivredi i neću govoriti o odbrani. Postoji jedna oblast za koju verujem da predstavlja pravu šansu Srbije, da predstavlja novi srpski san i priliku da se naše društvo okrene ka razvoju modernog društva, društva zasnovanog na znanju. To nije evropski standard, to je imperativ celog savremenog društva. Govorim o kompaniji "Mubadava" i potencijalnoj mogućnosti da se u Srbiji otvori velika kompanija koja će se baviti proizvodnjom čipova.
Ova kompanija ima fabrike širom sveta, od Nemačke, preko Singapura, do Amerike, u kojima je tokom prošle godine ostvarila prihod od neverovatnih 4,6 milijardi dolara. Ukoliko bi uložili u Srbiju, to bi bila investicija vredna do četiri milijarde dolara. To je ogromna investicija za Srbiju. Ona je i više od toga, ona je šansa za naše mlade stručnjake, koji su napustili ovu zemlju, da se u nju vrate. Dalje, ona je više od toga, ona je prilika da svoj san u Srbiji odsanjaju generacije koje sada stasavaju, oni koji imaju deset godina, 15 godina, mali kompjuterski stručnjaci koji rastu u Srbiji. Verujem da je to pravi srpski san i da je to prava šansa za Srbiju.
Ono što želim da pohvalim kod ministra Dinkića i Ministarstva ekonomije, to je da su oni krenuli u susret tom snu i napravili program za podsticaj IT industrije. To je program koji će omogućiti da porezi na plate u ovoj oblasti budu manji, da kompjuterski stručnjaci mogu i ovde da zarade a ne samo u inostranstvu. To je program koji će omogućiti da se bespovratna sredstva uliju u dobre projekte u IT industriji. To je projekat koji će, pre svega, omogućiti razvoj školovanja u ovoj oblasti.
Konačno u Srbiji shvatamo da je potrebno povezati obrazovanje i privredu. Konačno u Srbiji shvatamo da imamo ogroman problem nezaposlenosti, ali i ogroman problem nezapošljivosti. Gotovo trećina nezaposlenih ne može da se zaposli.
S druge strane, imamo privredu koja vapi za moderno obrazovanim kadrovima, za ljudima koji imaju moderne veštine i znanja. Takvih u Srbiji nema dovoljno. Dakle, ulaganje u obrazovanje, usmeravanje dece ka tehničkim i prirodnim naukama, to je ono što jeste naša budućnost.
Skeptici u Srbiji sada pitaju – da, baš će se u Srbiji napraviti fabrika čipova. Da, poznati smo po tome. Podsećam ih ko su pravi nacionalni junaci Srbije. To su ona deca koja svake godine u Srbiju donose zlatne olimpijske medalje, sa matematičkih olimpijada, sa svetskih takmičenja u fizici i u drugim prirodnim naukama. Podsećam vas i na Istraživački centar "Petnica", koji neguje kreativnu, pametnu i sposobnu decu koja su posvećena nauci. Podsećam vas na mnoge škole u Srbiji koje imaju decu koja osvajaju prva mesta na takmičenjima u našoj zemlji. Mi sanjamo njihov san, kada potpisujemo ovaj sporazum, jer stvaramo mogućnost da oni u svojoj zemlji razvijaju sve svoje kapacitete.
Dame i gospodo, dolazim iz Leskovca. To je grad za koji se retko čuje na nacionalnim medijima. Prošle godine se pojavila jedna vest na RTS, i verovatno niko nije čuo za nju, a sada ću vam je reći. Šestoro učenika Tehničke škole u Leskovcu je dobilo brojna priznanja u zemlji i regionu za izum koji su napravili. To je kompjuter koji radi u vodi. Oni su spojili nemoguće – elektriku, vodu i softver, i napravili su nešto novo. To su mali, nisu mali, za meni su deca, ali imaju 18 godina – to su mladi kompjuterski stručnjaci i preduzetnici.
Želim da podsetim lokalne vlasti u Leskovcu da brinu o ovoj deci i da ih jednog dana, nakon školovanja, vrate u Leskovac. Isto tako, molim vas, ministre Dinkiću, da zapamtite ova imena: Miljan Stošić, Lazar Vasić, Nikola Đerić, Aleksandar Anđelović i Anica Spiridonović. Možda su baš oni budući stručnjaci u kompaniji čipova koja će raditi u Srbiji. Možda su baš oni budući menadžeri u toj kompaniji. Za priliku da ostvare svoje snove u Srbiji, za njihovo pravo da svoj grad i svoju zemlju predstavljaju na najbolji mogući način, za njihovo pravo da svoju domovinu brane znanjem, mladošću i lepotom, punog srca ću glasati za potvrđivanje ovih sporazuma. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, samo želim da dam jedno obaveštenje i da skrenem pažnju na jednu akciju koja se danas održava. Naime, danas će milijardu ljudi širom sveta ustati u podršci u borbi protiv nasilja nad ženama.
Lepa vest je da je crnogorski parlament juče podržao tu akciju i da su parlamentarci i parlamentarke Crne Gore se pridružili ovome plešući u Skupštini Crne Gore.
Želim da skrenem pažnju na to da je nasilje nad ženama veoma rasprostranjeno ne samo u svetu, nego i u Srbiji. U svetu, svaka treća žena doživi neki oblik nasilja. U Srbiji, nažalost, podaci su još teži. Svaka druga žena izložena je nekom obliku nasilja. Najčešće je psihičko nasilje, oko 46% žena izloženo je psihičkom nasilju.
Psihičko nasilje je ono nasilje koje uništava identitet, integritet žene koje utiče na njeno samopouzdanje, koje utiče na čitavu porodicu i koje, nažalost, utiče na čitavo društvo, jer su takve žene potpuno isključene iz svih društvenih tokova. Da ne govorimo o kombinaciji fizičkog i psihičkog nasilja, kome je izloženo 17% procenata žena, ili teškom fizičkom nasilju kome je izloženo 12% žena.
U Srbiji, dame i gospodo, prošle godine ubijeno je 46 žena. Dvadeset sedam smrti žena, povezano je direktno sa porodičnim nasiljem. Mislim da su ovo podaci koji treba da nas podignu na noge ne samo danas, nego svakog dana u aktivnoj borbi protiv nasilja nad ženama.
Zato vas pozivam da danas, kada već nismo kao naše komšije iz Crne Gore, uspeli da organizujemo neku akciju u parlamentu, a njima još jednom čestitam na tome, pozivam vas da se danas svi zajedno pridružimo akciji "Milijardu ljudi u svetu pleše protiv nasilja nad ženama" i da se ovoj akciji koja će biti održana i u Beogradu danas, u što većem broju odazovemo. Hvala vam.

Zahvaljujem. Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, na dnevnom redu kao što su već mnogi pre mene govorili su dve konvencije međunarodne organizacije rada. To je Konvencija broj 181 koja govori o privatnim Agencijama za zapošljavanje i agencija 150 koja govori o administraciji rada.
Ja želim da podsetim, pre svega, sve kolege u Skupštini, ali i da informišem građane Srbije da je jedna od ovih Konvencija iz juna meseca 1978. godine, a jedna je Konvencija iz juna 1997. godine. U tom kontekstu, čini mi se, zaista potpuno neprimerenim da mi danas raspravljamo o tome ko je zašta kriv u prethodnih šest meseci ili godinu dana ili na kraju krajeva pet godina.
Verujem da treba da ratifikujemo danas ove konvencije da se posvetimo onome o čemu one govore i da se posvetimo našem osnovnom zadatku, a to jeste svakako borba za svako radno mesto u Srbiji. Ja lično volim da učestvujem u skupštinskim polemikama, mislim da možda i neki građani to vole da gledaju, ali nažalost, ili na sreću skupština Srbije nije rijaliti šou. Mi ovde moramo da radimo na veoma ozbiljnim pitanjima i da se bavimo kreiranjem politika u oblastima od kojih zavisi svakodnevni život građana.
Zbog toga verujem da treba da nađemo tačke oko kojih možemo da se složimo i sigurna sam, da kada govorimo o ovim konvencijama svi možemo da se složimo, da one donose nešto što jesu tendencije, ne mogu više da kažem moderne, rekla sam vam iz kojih su godina, ali tendencije koje su već dugo prisutne u mnogim drugim zemljama i koje i Srbija pokušava poslednjih godina da prati.
Kada govorimo o tim tendencijama, ključne reči sigurno jesu fleksibilnost, decentralizacija, integracija i partnerstvo. O svemu ovome govoriću nešto kasnije.
Naravno, kao i sve moje druge kolege, brinem zbog toga što je u Srbiji neprihvatljivo veliki broj nezaposlenih ljudi danas.
Već godinama to je problem broj jedan u Srbiji to je problem koji dalje produkuje siromaštvo, koji je vezan sa isključenošću mnogih pojedinaca ili grupa naših građana iz aktivnog života.
To je problem koji produkuje propadanje čitavog društva, vrednosnog sistema društva i koji nas stalno iz početka vraća na neke početke.
To je problem koji uništava lične živote ljudi i naših građana, koji značajno utiče na mlade i na njihovu perspektivu za život u našoj zemlji.
To je problem broj jedan, koji zahteva jedan ozbiljan i kreativan pristup u mogućnostima za rešavanje problema.
Svi znaju da je nemoguće rešiti problem nezaposlenosti i povećati zaposlenost ukoliko nemate dobre ekonomske pokazatelje, ukoliko nema novih radnih mesta, novih investicija, ukoliko preduzeća nisu u stanju da kvalitetno posluju.
Dakle, ekonomija na prvom mestu.
Naravno, postoje i drugi brojni problemi sa kojima je vezana visoka stopa nezaposlenosti. To je neusklađenost sistema sa potrebama poslodavaca, to je nizak stepen obrazovanja. Podsetiću da 10% jedne generacije ne završi osnovnu školu u Srbiji, podsetiću da 20% generacije ne upiše srednju školu, 35% jedne generacije, ne završi srednju, a da samo 13% ima visoku ili višu školu. Ovo jesu podaci koji su veoma značajni kada govorimo kako menjati klimu i kako povećati zaposlenost u Srbiji.
Ono što odlikuje nezaposlenost u Srbiji, to je veoma zabrinjavajući podatak, da skoro 50% nezaposlenih čine mladi ljudi koji treba da traže perspektivu za svoje živote u ovoj zemlji.
Naravno, jedan od problema i karakteristika naše nezaposlenosti u Srbiji, jesu i regionalne razlike i to je ono na čemu URS insistiraju kao mogućem rešenju ovog problema.
Dakle, 150 od 165 gradova i opština u Srbiji, ima nulti priraštaj i jasno je da ljudi iz ovih gradova nezaustavljivo odlaze. Njih u tim gradovima može da zadrži samo posao, nove investicije, nova radna mesta, preduzeća koja su vitalna, produktivna radna mesta i naravno, sve ono što dolazi uz to, a to jeste jedan kvalitetan život u ovim gradovima.
Vratiću se na ono o čemu sam na početku govorila, a to je da, ukoliko želimo da povećamo zaposlenost, svakako moramo biti mnogo fleksibilniji. Moramo biti fleksibilniji, pre svega svi mi i svi građani u svojim shvatanjima šta to zaposlenost jeste i moramo imati fleksibilnije tržište rada. Moramo se okaniti navika da je zaposlen samo onaj ko je zaposlen u javnom sektoru, ko je zaposlen celog života, koji ima potpuno sigurnu platu za narednih 30 godina. Toga više nema ni u svetu, ni u Srbiji. Mora se raditi na tome da se svaki posao smatra poslom, na prekvalifikacijama, dokvalifikacijama, na svemu onome što nazivamo aktivnim merama zapošljavanja, na suprot pasivnog prijavljivanju na biroe rada i čekanju posla. Mi danas svi kažemo i danas sam nekoliko puta čula kolege koji kažu, toliko i toliko ljudi u Srbiji čeka posao. To jeste problem.
Mi treba da kažemo koliko u Srbiji danas ljudi traži posao. Zbog toga je jako važno da država bude fleksibilna i o tome govore ove konvencije da delegira neke od poslova drugim partnerima, u ovom slučaju, nevladinim organizacijama, privatnim agencijama za zapošljavanje, sindikatima, udruženjima poslodavaca i to su sve elementi jednog sistema koji treba, radeći zajedno na svim nivoima da omogući da zaposlenost u Srbiji bude veća.
Naš Zakon o zapošljavanju već i prepoznaje privatne agencije, on ih definiše, one rade u Srbiji, manje ili više uspešno u Evropi, zapošljavaju sedam miliona ljudi, a u Srbiji je veliki broj mladih, posebno mladih ljudi nalazi privremene, povremene poslove preko ovih agencija i one su veoma značajne.
Ove agencije po našem zakonu mogu obaveštavati o mogućim poslovima, posredovati u zapošljavanju u zemlji i inostranstvu, mogu raditi i profesionalnu orijentaciju i savetovanje i primenjivati sve aktivne mere zapošljavanja u saradnji sa NSZ.
Naravno, država zadržava pravo da izdaje dozvole ovim agencijama i da vodi računa o tome, da one ne zloupotrebljavaju rad maloletnih lica ili na bilo koji drugi način uskraćuju prava onima koji se zapošljavaju preko njih i naravno da te agencije ne mogu naplaćivati svoje usluge onima koji traže posao.
Ono što je takođe važno, to je decentralizacija u procesu zapošljavanja, nije prepoznata samo država već i lokalne vlasti, svi lokalni partneri, postoje lokalni planovi zapošljavanja, lokalni saveti koji treba na specifičan način da prepoznaju šta je to što u njihovoj sredini može da dovede do povećanja zaposlenosti.
Naravno, kao što sam rekla, integracija i partnerstvo, partnerstvo na svim nivoima, partnerstvo svih političkih stranaka, partnerstvo svih agencija na jednom ozbiljnom zajedničkom radu, na rešavanju problema koji nije problem ni jedne stranke, koji nije problem ni jednog izolovanog segmenta našeg društva, već jeste problem koji razjeda čitavo naše društvo.
Ujedinjeni regioni Srbije posvećeni su borbi za svako radno mesto. U mom Leskovcu u poslednjih godinu dana, ili dve, zahvaljujući novim investicijama, zaposleno je oko 2.000 ljudi. To je 2.000 porodica koje danas imaju obezbeđen obrok i to je nešto što ćemo uvek i ubuduće podržati.
Zbog toga ćemo mi glasati za ove konvencije, sa nadom da će one biti ugrađene u domaće zakonodavstvo i da će primena tog zakonodavstva dati realne i konkretne rezultate. Hvala.

Zahvaljujem.
Moram da podsetim koleginice i kolege da sam i ja podnela amandman na ovaj član zakona. Ako dozvolite, gospodine predsedniče, sada bih iskoristila priliku da govorim o tom članu, pošto je tema potpuno ista, a kasnije se neću javljati.
Takođe sam podnela, zajedno sa koleginicom, amandman na ovaj član zakona. Govorila sam i u načelnoj raspravi o tome da je za mene takođe neprihvatljivo i za poslaničku grupu URS da ovo delo bude potpuno izbrisano iz Krivičnog zakonika.
Ono što je ponuđeno kao obrazloženje u tekstu koji smo dobili ticalo se, pre svega, činjenice da su sudije i tužioci već obuhvaćeni drugim krivičnim delom. Ticalo se takođe toga da su kazne neusklađene, pre svega u odnosu na delo pripremanja ubistva visokih funkcionera i ticalo se jednog trećeg dela, koje sam zaista malo komentarisala u načelnoj raspravi i sada ne bih posebno, koji je zaista po meni neutemeljen, a to je ova tvrdnja da se uvođenjem ovog krivičnog dela dovode u neravnopravan položaj svi građani. Mislim da smo već raščistili tokom i načelne rasprave i ove rasprave da je to netačno i da sigurnost svih građana Srbije je usko vezana sa sigurnošću ljudi koji obavljaju javne funkcije i novinara koji su korektivni faktor u našem društvu.
Podnela sam amandman koji je uvažio sve vaše primedbe iz obrazloženja koje ste dali. Dakle, u mom amandmanu nisu obuhvaćene sudije i tužioci, imajući u vidu činjenicu da su oni, kako ste naveli, obuhvaćeni drugim krivičnim delima, a kazna je smanjena na jednu do pet godina i to je upravo ovo rešenje koje sada vidimo da predlaže i odbor. Dobro je što je odbor razgovarao o ovome. Cenila bih da je moj amandman ozbiljnije razmatran i da je uzeto u obzir da mogu da unesem tehničku izmenu u delu da treba odnosi tekst sigurno i na policijske službenike, to je omaška koju sam napravila i verovatno na advokate, tako da verujem da možemo i na taj način da ovaj problem rešimo.
Koja je moja zamerka na amandman Odbora? To je upravo suprotno onom obrazloženju da su građani dovedeni u neravnopravan položaj. Bojim se da uvođenjem samo novčane kazne za osnovni oblik dela sada tek ovim amandmanom odbora možda možemo učiniti da građani budu dovedeni u neravnopravan položaj, jer će za pretnju njima i napad njima bliskim licima biti moguće da se dosudi samo novčana kazna, to smatram da je za ovakvo delo ugrožavanja sigurnosti neprimereno.
Pozivam vas da prihvatite moj amandman, jer on sadrži sve elemente koji su potrebni da ovo delo bude usklađeno i sa vašim idejama i obrazloženjima, a i sa svim ovim što je ovde izneseno.

Zahvaljujem. Takođe sam podnela jedan amandman na ovaj isti član.