Zahvaljujem.
Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, o ovom zakonu ću govoriti ne kao pravnik, ne kao advokat, jer nisam ni jedno ni drugo, ali iz dubokog uverenja da građani Srbije takođe imaju prava da znaju o čemu govori ovaj zakon, šta se u njemu menja, šta je u njemu dobro, a šta u njemu možda nije dobro.
Uverena sam da svaki sistem ne treba da uređuje sam sebe, pa tako kada donosimo zakone u oblasti zdravstva, ne treba da se pitaju samo lekari, kada donosimo zakone u oblasti školstva, ne treba da se pitaju samo profesori, jer centar sistema jeste učenik, jeste pacijent. U ovom slučaju, to je građanin.
Zbog toga želim kao građanka da govorim o ovom zakonu, o njegovim dobrim i lošim stranama. Svakako je dobro što se ovaj zakon sada donosi, ne samo zato što se on usklađuje sa evropskom praksom i normama, ne samo zato što se usklađuje sa zahtevima Saveta Evrope ili GRECO, nego zato što je to zakon koji je neophodan da bi pravna sigurnost u našoj zemlji bila podignuta na viši nivo. Verujem da je to njegov osnovni kvalitet, verujem da je ono što je dobro za građane i što je dobro za Srbiju ono što treba građanima naše zemlje.
U tom smislu, ovaj zakon doživljavam kao jedan instrument za zadovoljenje pravde i kao možda najvažniji instrument za zadovoljenje pravde. Ono što je dobro u ovom zakonu, to je svakako što se u njemu sada jasno definišu dela koja su vezana za terorizam. To jeste nešto što je globalni problem, a svakako jeste i problem Srbije kao deo sistema u kome svi zajedno učestvujemo.
Takođe, sigurno je dobro i ono što su mnoge kolege pre mene pohvalile, a to je jasnije definisanje zloupotrebe službenog položaja i razdvajanje na odgovorna lica i zloupotrebu službenog položaja, kao i to što će svaka protivpravna korist koju za sebe ili za nekog drugog omogući odgovorno lice biti sankcionisana.
Želim da naglasim još jedan aspekt ovog zakona o kome, čini mi se, kolege nisu puno govorile, a to je činjenica da on sada definiše i krivična dela koja su vezana za azilante. To je problem koji je bio veliki problem Srbije na putu ka EU i to sigurno jeste nešto što će ubrzati ovaj naš put. Mogu da kažem da sam u konsultaciji sa gospođom Grubješić, koja je vodila brojne razgovore u EU vezano za proces pridruživanja, dobila informacije da su naši partneri u EU veoma zadovoljni činjenicom da je ovo delo sada na ovaj način definisano.
Sigurno da su i javne nabavke i zloupotrebe u okviru javnih nabavki nešto što je jako važno i što ovaj zakon na adekvatan način reguliše. Želim posebno da naglasim još jedan aspekt koji je vezan za nedozvoljene polne radnje. Ovoga puta posebno smo izdvojili, to je sada novina u ovom zakonu, kao posebno otežavajuću okolnost nedozvoljene polne radnje koje se vrše nad decom od strane njihovih roditelja, staratelja, profesora, nastavnika ili njima bliskih lica. Ako znamo da je svaka peta devojčica bila zlostavljana tokom svog života, pretrpela neki oblik seksualnog zlostavljanja i da su najčešći izvršioci ovih dela upravo iz njihove neposredne okoline, onda znamo koliko je važno da ovo delo bude posebno kažnjeno i da ono bude posebna otežavajuća okolnost.
Svakako je pohvalno što je zločin iz mržnje takođe posebno sankcionisan, jer to jeste nešto što je za naše društvo još uvek otvoreno pitanje i nešto što postavlja jedan od temelja razvoja našeg društva.
Ima i stvari koje bih zamerila ovom zakonu i o njima ću takođe govoriti, imajući u vidu činjenicu da sam podnela i neke amandmane na njega. Spadam u onu grupu poslanika koji veruju da dekriminalizacija kleveta nije dobra ideja. Kolega su već dosta o tome govorile. Potpuno se pridružujem razlozima koje su oni naveli. Verujem da kleveta nije krivično delo koje je vezano samo za novinarsku profesiju. To je prosto jedno delo koje je vezano za odbranu časti i ugleda svih građana Srbije i želim da naglasim da ni slučajno u ovoj zemlji nisu novinari ti koji najčešće čine klevetu. To imate na svim nivoima, u svim našim sredinama. Snažno verujem da treba zadržati pravo svih građana da odbrane svoju čast i svoj ugled. Oklevetan može biti profesor, nastavnik u nekoj školi, lekar, bilo koji građanin, može ga oklevetati njegov kolega, komšija, bilo ko. Dakle, ovo delo nije delo koje se tiče posebno novinara, te ne vidim razloga da se upravo oni imaju u vidu kada se ovo delo dekriminalizuje.
Želim da kažem da ni na koji način ne doživljavam da je ovo delo upereno protiv novinara, niti da samo političari jesu ti koji su oklevetani. Lično, mnogo češće sam imala situaciju da budem oklevetana od strane kolega političara, nego od strane novinara, tako da verujem da apsolutno treba zadržati pravo svih onih koji žele da svoju čast i ugled brane, da to učine koristeći upravo ovaj instrument Krivičnog zakonika.
Da li možemo zadovoljenje dobiti time što ćemo u parničnom postupku tražiti visoke iznose u novcu od nekog ko je oklevetao našu čast i ugled? Lično ne verujem u to. Verujem da novac nije zadovoljenje. Zaista verujem da je ovo vrednost iza koje treba da stoji celo društvo i da društvo i država na taj način pokazuju šta je ono što je prihvatljivo, a šta je ono što nije prihvatljivo ponašanje. To nije pitanje koje se dešava između dvoje ljudi. To je pitanje jedne od osnovnih vrednosti i čitavo društvo treba jasno da pokaže da ono časti i ugled vrednuje kao temeljnu vrednost ovog društva i svakog pojedinca u njemu.
Podnela sam amandman u koji sam unela, imajući u vidu činjenicu da je obrazloženje dato vezano za novinare, i dodatnu zaštitu novinara, pa ćemo tokom rasprave u pojedinostima imati prilike da o ovome još razgovaramo.
Postoji još jedan stav koji se iz ovog zakona briše, za koji verujem da to nije potrebno, a to je ugrožavanje sigurnosti pretnjom onih lica koji se bave, mogu reći, javnim poslom. Tu se, pre svega, misli na državne funkcionere, na visoke državne funkcionere, misli se i na novinare.
Zaista verujem da je obrazloženje, ako mogu tako da kažem, na neki način podilaženje javnosti. Kao poslanik podržavam snažno ovu Vladu, između ostalog i zbog toga što verujem da je to jedna od retkih vlada koja ima hrabrost da građanima kaže istinu. Duboko sam uverena da je to njena vrednost. Moja podrška ovom aspektu jeste veoma snažna. Ne očekujem od ove vlade da se povlači i podilazi nekim uverenjima koja su pogrešna. Pogrešno je uverenje da visoki državni funkcioneri ne treba da budu više zaštićeni od nekih građana. Zašto? Zato što je njihova izloženost opasnosti znatno veća. Prosto, oni predstavljaju institucije ove države.
Mi živimo u državi u kojoj je ubijen premijer, mi živimo u državi u kojoj je ubijeno nekoliko novinara, mi živimo u državi u kojoj se preti i dan danas visokim državnim funkcionerima i u kojoj se i dalje preti novinarima. Mislim da je to potpuno nedopustivo. Verujem da će svaki građanin biti mnogo sigurniji, ukoliko zna da ne može svako da preti institucijama ove države.
Ukoliko bismo pošli od činjenice koju navodite u obrazloženju, da se na ovaj način diskriminišu građani i da su svi građani potpuno jednaki, i da tako kažem, otišli do nekih krajnjih granica koje nekada mogu ličiti i na demagogiju, onda možemo da postavimo pitanje, prvo – zašto smo ostavili uvredu? Drugo – zašto predsednik Republike i najviši državni funkcioneri imaju prava na obezbeđenje, na pratnju i na sve ono što podrazumeva zaštitu njihove lične sigurnosti, a pre svega bih rekla, sigurnosti ove države?
Apsolutno se zalažem za to da ovo delo bude zadržano i da država vrlo jasno kaže da ne može svako pretnjom da ugrožava sigurnost visokih državnih funkcionera, ali i novinara koji odgovorno i časno rade svoj posao, ukazujući na brojne probleme ovog društva. Sigurna sam da se građani ne bi osećali diskriminisano, naprotiv, uverena sam da je to u njihovom interesu.
Intervenisala sam i u oblasti nedozvoljenih polnih radnji. Kao što sam već rekla, zakon je već predvideo jednu dodatnu otežavajuću okolnost. Međutim, takođe verujem da treba razdvojiti u još jednom aspektu, kada se delo odnosi na decu i maloletna lica, i to će takođe biti predmet intervencije, a odnosi se, u stvari, na najteži oblik izvršavanja ovog dela, kada nastupi smrt usled vršenja nedozvoljenih polnih radnji. Verujem da kada nastupi smrt maloletnog lica, treba predvideti strožu kaznu, i to je nešto što sam unela u amandman.
Takođe se zalažem za to o čemu su mnoge kolege već govorile, a to je da sitna krađa apsolutno treba da bude snižena do niže granice. Ta granica će, kako smo čuli, verovatno biti pet godina. Lično bih imala nulta toleranciju na ovu vrstu krađe i razbojništva, jer ako neko uđe u vašu kuću i odnese bilo šta ili ne odnese ništa, osećaćete se jednako nesigurno kao i da vam je odneo 10.000 ili 15.000 dinara. Mislim da to suštinski nije velika razlika, mislim da je sama činjenica da je narušena vaša privatnost na taj način i da je izvršen napad na vašu imovinu i na vašu privatnost, jeste nešto što treba da bude sankcionisano.
Ono o čemu želim posebno danas da govorim, dame i gospodo, i nije mi lako da o tome govorim, danas je u Leskovcu sahranjen mladi policajac, Miroslav Stamenković. To je dete sa srcem diva. Da li je on svoj život dao zbog šake zlata? Ne. Uverena sam da je on svoj život dao da bi u temelje ovog društva ugradio neke osnovne vrednosti, koje mi po nekad zaboravljamo. To su vrednosti časti i razlike između dobra i zla. To dete je znalo šta je dobro i zato je dalo svoj život.
Šta mi možemo pred tim, osim da pognemo glave. U najdubljem bolu, mogu samo da budem ponosna što sam njegova sugrađanka bila, ali mislim da treba da se postidimo pred tim. Zašto? Zato što možda nismo najjasnije u ovom društvu rekli šta je prihvatljivo, a šta je potpuno neprihvatljivo. Nismo jasno našoj deci rekli šta su uzori, a šta nikako ne smeju da budu uzori. Nismo jasno rekli da je neprihvatljivo tražiti pravdu za nekog Uroša ili nekog Miladina. Gde je pravda za Miroslava Stamenkovića? Pravda za Miroslava Stamenkovića mora biti u tome, da on bude uzor našoj deci, tako što neće sanjati o oružju, nego će sanjati o profesionalnosti, o znanju, o pravdi.
Zato verujem da ovo društvo treba snažno da pošalje poruku da je nošenje i posedovanje oružja nešto što nije prihvatljivo za ovo društvo, pogotovo nedozvoljeno nošenje oružja. Nažalost, imamo decu od 15 godina, koja vitlaju okolo i vi ne znate da li poseduju ili ne poseduju, da li će da izvade oružje ako ste ga popreko pogledali ili ste mu presekli put kolima, ili iz nekog potpuno neznanog razloga. Moramo da im kažemo da je to neprihvatljivo.
Ovaj zakon jeste jedan od načina da im to kažemo. Zato sam podnela amandman kojim želim da budu pooštrene kazne za one koji neovlašćeno nose oružje.
Znam šta ste želeli da postignete i znam da je to bila dobra namera. To je pravnički potpuno prihvatljivo, razdvojiti one koji uopšte nemaju dozvolu za posedovanje oružja i one koji imaju dozvolu za posedovanje oružja, ali nemaju dozvolu za nošenje. Pravo da vam kažem, za te kriminalce koji su ubili Miroslava Stamenkovića, mene savršeno ne interesuje da li su oni imali dozvolu za posedovanje ili nisu imali dozvolu za posedovanje. Oni nisu smeli da imaju oružje kod sebe. Oni nisu smeli da po Vlasotincu trče naoružani i ugrožavaju osnovne vrednosti našeg društva, pre svega, mlade živote. Mislim da je to nedopustivo.
Ne znam koliko ljudi poseduje oružje u ovoj zemlji, ne znam kako su dobili te dozvole i ne znam da li je neko u proteklom periodu, od trenutka kada im je dozvoljeno da nose oružje, možda pre 10 godina do danas, proverio šta se sa njima dešava, zaista, to sve ne znam. Možda jeste. Ali, imajući u vidu kako se olako oružje u ovoj zemlji poteže, sumnjam u to. Ne želim da se naša deca i naši policajci i svi koji se bore za prave vrednosti, suočavaju sa ovim.
Zato želim da im jasno kažemo, i ovo jeste prilika, da je apsolutno neprihvatljivo neovlašćeno nošenje oružja. Snažno se zalažem za to da ne ostavimo rešenje koje će omogućiti samo novčano kažnjavanje onih koji neovlašćeno nose oružje. Njima mora biti zaprećeno zatvorom, i to jeste jedan vid prevencije.
Da li ćemo rešiti problem? Nećemo rešiti problem na taj način, ali ćemo poslati snažnu poruku, a problem ćemo svi zajedno kao društvo rešavati drugačijim modelima, jednom snažnom kampanjom protiv oružja, koje celo društvo mora da vodi – i školstvo, Ministarstvo omladine i svi drugi, jer to je problem za čitavo društvo. Moramo da kažemo našoj deci ono što smo mi nekada znali, a to je, da parafraziram Ljubivoja Ršumovića – domovina se brani lepotom, i čašću, i znanjem i lepim vaspitanjem. To su naše vrednosti. Oružje ne, to nije naša vrednost i to ne može da bude naša vrednost.
Ministre, molim vas da podržite ovakvo rešenje. Uz znak, neću to reći, ali uz znak podrške svemu ovome o čemu sam govorila. Hvala.