Dame i gospodo narodni poslanici, po članu 225. i 226. moram da vas obavestim da je danas 28. novembar. U Preševu i Bujanovcu pripadnici albanske nacionalne manjine danas slave Dan nacionalne zastave Albanije. Jedino što bih mogao da kažem da je bolje u odnosu na prošlu godinu je to da će ovoga puta, obećali su, albansku zastavu na zgradi opštine istaći pored srpske. Nadam se da neće srpsku baciti u blato, kao što su to uradili prošle godine.
Kaže se ovako: Taj skup će, kako saznaje Beta, organizovati preševsko Udruženje bivših ratnika Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca. Ne znam da li je policija zabranila skup ovim licima, ali mogu da vam kažem da je danas, vojnicima koji su protestovali zbog svojih dnevnica i pripadnicima Garde cara Lazara koji su hteli da preseku kolač, daju zakletvu i pojave se na granici u Merdaru da mirnim protestom iskažu da ne priznaju granicu između Srbije i Kosova policija zabranila i ulazak u crkvu gde je trebalo da se pojave i, naravno, odlazak na granični prelaz u Merdare.
Zamolio bih gospodina Milana Markovića, koji je danas ovde prisutan, da pozove svoje kolege, predstavnike MUP-a, da prema ovim licima ne preduzimaju rigorozne mere jer se bojim da bi ova akcija mogla da izazove malo veće posledice.
Takođe molim da se bar izjednači status sa bivšim veteranima koji su se borili za Srbiju i srpske interese u prethodnim ratovima, bar sa albanskim veteranima koji su bili pripadnici terorističkih organizacija jer čini mi se da u Srbiji danas moramo da molimo čak da budemo ravnopravni sa teroristima i onima koji su se borili protiv interesa Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, hajde da ne ponavljam nešto što su već svi rekli, da je u dva slučaja, u članu 112. Ustava, kojim se regulišu nadležnosti predsednika, i to stav 1. tačka 4. i u stavu 2, propisano da se te nadležnosti mogu dalje regulisati zakonom.
Hajde da pretpostavimo da je to tako, ali vas pitam kojim članom Ustava je regulisano da se ove nadležnosti mogu regulisati podzakonskim aktima, a još manje njihovom prirodom. Zaista, ne bih sada da kažem da neko nije mnogo razmišljao o posledicama ovog člana, jer ovde ako pročitate član 3. piše, da ne bih citirao ceo član, ''ako to Ustav izričito dopušta'', ali pazite sada ovo – ''ili ako nalaže njihova priroda''. To znači da možemo da tumačimo: iako to Ustav ne dopušta, ali nalaže njihova priroda, možemo to da regulišemo na drugi način.
Voleo bih, pre svega, da vas pitam ko je taj ko tumači njihovu prirodu u skladu sa tom procedurom, ograničava ili proširuje nadležnosti predsednika Republike.
Ne postavljam pitanje samo ograničenja, odnosno proširenja nadležnosti predsednika Republike, nego i nadležnost, znači, smanjenje tih nadležnosti.
Ovde ste napisali, čini mi se, da je moguće da se nadležnosti predsednika Republike razrade i podzakonskim propisom, recimo Poslovnikom Vlade ili Poslovnikom Narodne skupštine.
Hajde da pretpostavimo hipotetičku situaciju, koja je vrlo moguća, da se sutra napravi nova parlamentarna većina i da predsednik države ne bude iz stranke i ne bude po volji toj parlamentarnoj većini, i mi ćemo Poslovnikom Vlade – kažem ''mi'' zato što mislim da ćemo mi biti ta većina – kada budemo želeli da ograničimo nadležnosti predsednika Republike, recimo, banalizujem stvari, da kažemo da mora da preskoči sedam metara s motkom ili da skoči osam i po metara u dalj da bi mogao da obavlja neke funkcije.
Želim da kažem da ste ovakvim načinom regulisanja ovog zakonskog propisa dali veliku mogućnost Vladi i Skupštini Republike Srbije, u kojoj sutra možete da imate manjinu, odnosno da predsednik nema većinu u Parlamentu, i da promenimo poslovnik o radu Parlamenta, koji se menja prostom većinom u ovoj skupštini, i njime ograničimo nadležnosti predsednika Republike.
Zaista mislim da to nije bio cilj ovog zakona i da bi zaista trebalo dobro da razmislite i prihvatite predloženi amandman.
Zašto još mislim da treba da prihvatite ovaj amandman? Srbija zavisi od jedne vrlo čudne situacije, koju ste vi nazvali − kohabitacija između predsednika države i predsednika Vlade.
Da, to je, što kaže gospođa Radeta, bezobrazna reč, ali ne bih ulazio u suštinu te reči, može ona da se tumači i na drugi način.
Zaista, želim da kažem da, ako ne bude sutra kohabitacije, odnosno ne bude želje za saradnjom između predsednika Vlade, predsednika Parlamenta i predsednika države, za ovu Srbiju i za ovu našu zemlju nastaće veliki problemi u njenom funkcionisanju jer će doći do ograničavanja nadležnosti jednog organa nad drugim.
Ako dozvolite da ostane ovakav predlog zakona kakav ste vi predložili i ne prihvatite ovaj amandman, verujte mi da će se desiti situacija koju sam ja doživeo pre neki dan na Odboru za saobraćaj. To je bila zaista vrlo ružna slika, koja nam garantuje da će Srbija teško ići napred u ovakvom odnosu snaga.
Doživeo sam da ministar za infrastrukturu Velimir Ilić moli državnog sekretara Ministarstva finansija da mu zakaže sastanak sa ministrom da bi rešili neki dug preduzeća „Putevi Srbije“. Onda ga moli: dajte da vidimo, da nađemo način, probajte da mi zakažete sastanak sa ministrom za nacionalni investicioni plan, da dogovorimo.
Gospodine ministre, ne mora da znači da će vlast uvek činiti ljudi iz iste vladajuće većine i da će svi državni organi biti iz iste te većine. Mislim da zaista morate da vodite računa da se nadležnosti određenih državnih organa jasno definišu i da se tačno propiše ko šta može da radi, da ne bi došlo do apsolutne blokade rada tih najvažnijih državnih organa, a posledice će trpeti građani ove zemlje i ova država.
Još nešto da vam kažem, gospodine ministre, iako pokušavate da me ne slušate i da me ignorišete, ali to mi neće smetati. Kada ovaj zakon dođe pred Ustavni sud Srbije, sigurno će konstatovati da nije u skladu sa Ustavom i, verujte mi, za to će glasati i onih pet sudija koje je izabrao predsednik, gospodin Tadić. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi članovi Vlade, imam tri pitanja za vas.
Prvo pitanje: Da li će i kada Ministarstvo finansija, Ministarstvo rada i socijalne politike i Vlada Republike Srbije prihvatiti predlog Udruženja ratnih vojnih invalida Srbije za rešavanje stambenih potreba oko 1.500 ratnih vojnih invalida i članova porodica palih boraca?
Našim predlogom se omogućava da Vlada Republike Srbije, zajedničkim ulaganjem sa lokalnom samoupravom i obavezom Ministarstva finansija, u naredne dve-tri godine reši stambene probleme ove populacije.
Dosadašnjim načinom rešavanja ovog problema, koji je Vlada propisala, nećemo to rešiti ni u narednih 15 godina. Mislim da je ovo dobar predlog koji je podržalo preko 50 lokalnih samouprava, kao i grad Beograd, i učestvuju u ovoj akciji. Nadam se da će Vlada uskoro naći vremena da o ovom pitanju porazgovaramo.
Kada će Vlada Republike Srbije početi da realizuje ugovor iz 1998. godine o davanju 800 stanova Ministarstvu odbrane u zamenu za zgradu u Nemanjinoj br. 9? Moram da kažem da, iako je ugovorom bilo predviđeno da svake godine Vlada Republike Srbije izdvoji 100 stanova, do sada nije izdvojen nijedan.
Takođe, kada će Ministarstvo odbrane realizovati obavezu da obezbedi stanove za 37 teških ratnih vojnih invalida, što se rešava po prioritetu i van rang-liste? To je prvo pitanje, sa potpitanjima, pošto se radi o jednoj oblasti.
Drugo pitanje: Kada će ministar odbrane prestati da krši Ustav, i to članove 2, 8, 99. stav 5, 139, 200. i 201, iznoseći svoj lični stav i stav svoje političke stranke da Vojska Srbije neće braniti teritoriju Kosova čak ni u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti bez odluke Ujedinjenih nacija?
Naime, ovim članovima Ustava jasno je predviđeno da nadležnost u angažovanju Vojske ima isključivo Narodna skupština Republike Srbije, a ona nije donela nikakvu odluku o tome da Vojska neće učestvovati u odbrani interesa srpskog naroda.
Treće pitanje je za gospodina Milana Markovića, ministra državne uprave i lokalne samouprave. Njemu je to pitanje poznato, ali nije odgovorio: Kada će registar udruženja građana i nevladinih organizacija biti preuzet od Ministarstva unutrašnjih poslova i vođen kompletno u okvirima Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu?
Zašto vam to govorim? Postoje organizacije koje u svom članstvu imaju više stotina opštinskih organizacija i, s obzirom na to da se njihova evidencija vodi na dva mesta, a i procedura donošenja i sprovođenja odluka se odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo lokalne samouprave, one se bitno razlikuju. To nama, koji vodimo organizacije na republičkom nivou, stvara mnoge teškoće jer je donošenje odluka nižih organa organizovanja, kao što su opštinske organizacije, nemoguće po dva različita zakona.
Još nešto da vam kažem. Ustavni sud je na osnovu presude ...

Prvo ću gospodinu Milanu Markoviću da kažem da sam potpuno zadovoljan njegovim odgovorima. Efikasnost njegovog ministarstva u procesu vođenja ove evidencije, u procesu davanja rešenja o organizaciji, daleko je veća nego Ministarstva unutrašnjih poslova.
Zbog toga moja inicijativa i jeste da se ubrza ova procedura, da se što pre preuzme registar iz Ministarstva unutrašnjih poslova koje je vrlo neefikasno u ovoj oblasti, verovatno zato što više i ne vidi svoju nadležnost u tome pa želi da se reši tog posla što pre. Nama koji vodimo brojne organizacije sa mnogo opštinskih organizacija to stvara gotovo nepremostive probleme.
Sada, gospodine Đeliću, samo jedno razjašnjenje. Vi ste ovde pričali uglavnom o rešavanju stambenih potreba aktivnih vojnih lica, odnosno pripadnika Vojske Srbije. Međutim, ja sam u svom govoru apostrofirao 1.500 ratnih vojnih invalida i članova porodica palih boraca koji u trenutku stradanja nisu bili profesionalni vojnici.
Problem rešavanja njihovog stambenog pitanja je daleko teži i veći od problema koje ima Ministarstvo odbrane jer je briga o njima prebačena Ministarstvu rada i socijalne politike. Nažalost, ovo ministarstvo nema moć, nema zakonskih instrumenata da se bavi rešavanjem ovih problema.
Zbog toga je Udruženje ratnih vojnih invalida, koje na osnovu iskustva u onome što se dešavalo prethodnih 15 godina u ovoj oblasti tvrdi da nam zaista, po toj dinamici, za rešavanje problema ovih 1.500 ljudi treba više od sto godina, predložilo da lokalna samouprava obezbedi infrastrukturu i građevinsko zemljište oslobođeno svih davanja, da ratni vojni invalidi, odnosno korisnici stanova, snose trošak izgradnje stanova, a da država Srbija preuzme obavezu plaćanja kamate na kredite koje će ova lica uzeti.
Po našoj proceni, to bi bila obaveza, otprilike, oko milion i po evra godišnje za državu, s tim što bi država imala obavezu da nađe finansijsku instituciju koja će kreditirati ovu izgradnju. To znači da bi ova populacija dobila stanove u vrednosti od 300 do 400 evra po kvadratnom metru i u narednih 20 godina otplaćivala građevinsku vrednost, a država bi imala obavezu da obezbedi finansijsku instituciju i da snosi troškove kamate.
Mi smo ubeđeni u to da će ovakvom akcijom ova populacija u roku od dve do tri godine apsolutno zadovoljiti sve svoje potrebe za stanovima i da je ovo zaista jedini način da ovaj problem rešimo.
Mislimo da predlog Vlade Republike Srbije, naročito gospodina Koštunice, gospodina Ilića i gospodina Lalovića, koji su 2006. godine obećali da će država svake godine izdvajati od četiri i po do pet miliona evra za rešavanje stambenih problema, u ovim političkim okolnostima nije moguć i želim da mi ovde javno odgovorite da li ćete se založiti da ovaj projekat zaživi, da li će Vlada pružiti podršku ovom projektu. Hvala.

Pre nego što počnem, želim, gospodine Obradoviću, da vam se zahvalim na jednom vrlo korektnom gestu koji ste učinili prema meni lično i prema poslanicima SPS-a, a u isto vreme želim da kažem da ono što je gospodin Dulić uradio ovde, pre svega meni i poslanicima SPS-a, ne služi njemu na čast.
U toku dana se bar nekoliko poslanika javilo po povredi Poslovnika i dobili su reč. Kada smo mi to zatražili, nije nam dozvolio. Takođe želim da kažem da dogovori koji se prave između gospodina Dulića i nekih poslaničkih grupa nas uopšte ne obavezuju ako u tim dogovorima nismo učestvovali i ako nismo dali reč da ćemo se s takvim dogovorom složiti.
Međutim, da pređem na poslanička pitanja. Gospodine Đeliću, da znate kolika je moć ovih poslaničkih pitanja i kolika je pažnja gledalaca za ovo što pričamo. Neposredno posle završetka naše diskusije o stanovima za Vojsku dobio sam informaciju od predstavnika Ministarstva odbrane da je Vlada Republike Srbije donela odluku o kupovini 95 službenih stanova za Vojsku, od toga četiri četvorosobna stana u Beogradu.
Moram da kažem da ta četiri četvorosobna stana, koji će biti službeni stanovi u Beogradu, vrede koliko bi vredelo desetak ili možda 15 stanova koji bi mogli da podmire potrebe onih beskućnika koji već petnaestak godina žive po šupama ili u zajedničkim prostorijama nekih hotela.
Međutim, nije poenta samo u tome što se neracionalno troše sredstva, nego što je zakonom dozvoljeno da službeni stanovi budu samo do trosobnog. Znači, ne mogu da budu veći od trosobnog stana.
Molim vas da o tome povedete računa, a ja obećavam da ću, u ime poslaničke grupe SPS i u svoje lično ime, voditi računa koje su te krupne zverke u Ministarstvu odbrane koje će ova četiri stana dobiti i budite sigurni da ću o ovoj zloupotrebi obavestiti širu javnost, a oni se baš neće nauživati u ovim stanovima.
Želim da postavim pitanje MUP-u i BIA, da mi dostave podatke da li imaju informaciju: koliko je bračnih parova Albanaca sa stalnim prebivalištem na Kosovu i Metohiji sklopilo brak, odnosno venčalo se u gradovima Srbije i to u gradovima južno od Niša? Znam da je samo u jednom danu, u jednom autobusu, došlo 11 bračnih parova iz Prištine i obavilo venčanje u Nišu. Budite sigurni da su ovo mogli da urade i u Prištini, o mnogo manjem trošku i mnogo svečanije.
Takođe želim da mi kažu: koliko je u porodilištima na jugu Srbije rođeno dece čija su oba roditelja Albanci sa stalnim prebivalištem na Kosovu i Metohiji?
Ovo vas pitam ne da bih ugrozio nečija ljudska prava ili da bih bio protiv toga, nego samo želim ovo da napomenem kao jednu pojavu koja jasno govori da sa nezavisnim Kosovom proces rastakanja Srbije nije završeno. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici MUP-a, otprilike ću ponoviti ono što smo već pričali na Odboru za bezbednost. Čini mi se da i dalje ostaju svi oni navodi koje smo mi izneli, kada kažem mi mislim na sebe i gospodina iz SRS, koji smo podneli u istovetnom tekstu ovaj amandman.
Gospođa Vjerica Radeta je to dosta emotivno i dosta istinito iznela ovde, koji su razlozi koji nas motivišu da podnesemo ovakav amandman. Pre svega bih hteo da vas pitam, ako ste već hteli to da uradite, odnosno da ovako formulišete ovaj član zakona – a biću slobodan, nadam se da to nećete smatrati zloupotrebom, da iznesem svim narodnim poslanicima ono što smo govorili na Odboru za bezbednost da je za ovo bio razlog da bi se zakon prilagodio zahtevima EU, odnosno da bi bio prihvatljiviji za EU – onda mi nije jasno zašto ovaj isti stav niste uneli, recimo, u član 12. ili u član 25?
Takođe ste imali mogućnost da to uradite i u jednom i u drugom članu, pa da onda nevladinim organizacijama potpuno poverimo da mogu da učestvuju u gotovo celokupnom postupku ostvarivanja prava na azil. Vidite, u članu 12. piše: ''Lice koje traži azil ima pravo na kontakt sa ovlašćenim službenicima UNHCR-a u svim fazama postupka azila.'' Tu smo mogli isto da napišemo da ima pravo u svim postupcima azila i na kontakt sa nevladinim organizacijama.
Takođe u članu 25. ste, opet da ne pominjem sve stavove, recimo u stavu 2. naveli: ''Pre podnošenja zahteva za azil stranac će se poučiti o njegovim pravima i obavezama, a posebno o pravu na boravak, besplatnog prevodioca, pravnu pomoć i pravo na pristup UNHCR-u.'' Tu smo mogli da stavimo onda u istom tom kontekstu i pravo na pristup nevladinim organizacijama.
Mislim da ako ne prihvatite ovaj naš amandman na ovaj član zakona, onda biste morali, a da bi zakon bio konzistentan u svim svojim tačkama, da to isto pravo date i u čl. 12. i 25. Međutim, nije moja želja, čak nasuprot tome, da se borim da i u drugim članovima budu nevladine organizacije, nego mi je želja da se iz ovog člana 10. izbaci pravo nevladinim organizacijama da na ovaj način uđu u zakon.
Hteo bih sada samo da vam kažem koji su motivi naši da insistiramo na donošenju ovakvog amandmana. Zaista je gospođa Vjerica Radeta već objašnjavala kakvo je zlo ovoj državi naneo veliki broj nevladinih organizacija, koje su nevladine samo u svom imenu. Uglavnom su one vladine organizacije, ali ne vlade naše države, nego vlada onih zemalja koje naročito ne misle dobro o Srbiji.
Samo bih, kao primer, da vas podsetim na jednu organizaciju. Verovatno vam je poznata nevladina organizacija koja se zove Lekari bez granica.
Verovatno znate, većina vas, to je samo posebno pitanje, kakve je sve izveštaje ova nevladina organizacija podnosila o zločinima, pre svega kao Srba, navodno počinjenih od strane Srba i šta je od svega toga bila istina, a šta je sve bilo izmišljeno.
Da li vam je sumnjivo što je gospodin Bernar Kušner bio na čelu te organizacije? Danas je, verovatno svi znate, on ministar inostranih poslova Francuske. Da li mislite da je on bio na čelu te organizacije zato što baš želi da bude dosledan u svojim izveštajima i da upozna ceo svet, celu javnost svetsku sa stvarnim događanjima na ovim prostorima ili je tamo bi po zadatku? Zar zaista mislite da bi on danas bio ministar inostranih poslova jedne zemlje kao što je Francuska, a da mu to nije bio zadatak?
Ovo je očigledan primer kako se nevladine organizacije, koje su nevladine samo po imenu, inače, u suštini, vrlo značajno i verovatno finansirane od strane vlada stranih zemalja. Znači, svi su oni imali preporuku i imali verovatno završene određene škole i kurseve od strane svojih obaveštajnih službi da rade za njih kroz sakrivanje iza nevladinih organizacija.
Takođe bih hteo da navedem jedan primer koji je Srbiju debelo koštao nekog dostojanstva i nekog ugleda u svetu. To je izveštaj koji je pre par dana podnela organizacija MRDI o stradanju i torturi nad decom u bolnicama koje zbrinjavaju decu ometenu u razvoju.
Na početku svog govora želim da kažem da zaista ne želim da ulazim u suštinu toga šta su oni napisali i da to negiram kao istinu ili da potvrđujem kao tačno. Želim samo da kažem da poenta i motiv ove organizacije nije ono za šta se ona zalaže, jer da jeste, ovaj izveštaj bi bio objavljen u junu, kada je ova organizacija i obišla sve ustanove. Međutim, moram da vam kažem da je u junu izveštaj ove organizacije bio vrlo pozitivan, štaviše pohvalan o trudu lekara i osoblja koje radi u bolnicama, pre svega sa ovom decom.
Šta se desilo od juna do kraja novembra, pa je ovaj izveštaj interpretiran u potpuno drugačijem svetlu? Nije bila tema i nije bio motiv ovog izveštaja da se pomogne Srbiji i da se reši problem bolničkog lečenja ove dece, već da se u trenucima najvažnijeg političkog trenutka za ovaj narod i ovu zemlju još jedan pritisak izvrši na nju.
Molim vas, žao mi je što gospodin ministar nije tu, da još jednom razmislite o ova dva amandmana, to je jedan amandman poslanika SRS i nas poslanika SPS, da vam pomognemo i da vam ukažemo na nelogičnosti, i na to da ste ovu Srbiju još jednom, ovakvim predlogom zakona i ovakvim članom 10, bez obzira ko to od vas tražio, stavili i ostavili na vetrometini želja nevladinih organizacija i stranih špijunskih službi, koje uglavnom stoje iza nevladinih organizacija.
Takođe moram da vam kažem da je odmah posle javnog objavljivanja ovog izveštaja ove nevladine organizacije MRDI 61 nevladina organizacija stala iza njihovog izveštaja, a nijedna druga nije rekla, sem Vlade Srbije i ministra Rasima Ljajića koji je pokušao da demantuje navode ove organizacije, nije stala u odbranu onoga što je u interesu cele države i što je ministar, predstavnik ove vlade...
(Dragan Todorović, sa mesta: Jesu i narodni poslanici Skupštine Srbije.)
Dobro, što se tiče poslanika ne govorim, govorim o nevladinim organizacija, jer nijedna nevladina organizacija nije uzela u zaštitu državu Srbiju i nije uzela u zaštitu te ljude koji vanljudskim naporima, velikom žrtvom vode brigu o ovoj deci i ovim ljudima.
Još jednom vas molim, ako vam je interes Srbije na prvom mestu, da prihvatite amandman koji smo mi podneli, jer ćete time zaista učiniti da narod u Srbiji ne misli više da i Vlada radi protiv njegovog interesa. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, ja sam se javio da kažem, otprilike, isto ono što su kolege pre mene, Miša Petronijević, doktor Dimitrijević i gospodin Krasić, rekle – koliko pravni, terminološki red reči u rečenici može da ima posledice.
Javio sam se danas i zbog toga što sam saznao za jedan mnogo veliki problem koji će ova država imati zbog terminoloških problema, koji su napisani, recimo, u Ustavu. Reći ću o čemu se radi, ukratko, pa ćete videti kakvih problema ima i koliko je značajno dobro razmisliti o amandmanima koji se čine kao formalni, odnosno koliko je značajno samo ispravljanje teksta. Evo, u članu 69. Ustava, u stavu 4. piše: "Invalidima, ratnim veteranima, žrtvama rata, pruža se posebna zaštita u skladu sa zakonom". Zbog jedne reči koja fali ovde, a iz konteksta rečenice se, verovatno, vidi – "vojnim invalidima", ne znam zašto je zakonodavac izbegao reč "vojnim", danas imamo slučaj da je, na osnovu Zakona o diskriminaciji, u Novom Sadu pokrenuta tužba tri telesna invalida - za razliku u primanjima koja se zovu "tuđa pomoć i nega", jer između vojnih invalida i telesnih invalida je značajna razlika - između 50.000 i 14.000.
Tri invalida su danas u Novom Sadu, u Opštinskom sudu, pokrenula tužbu za nadoknadu štete, u iznosu po 500 hiljada dinara, svaki invalid, pozivajući se na ovaj član Ustava i na Zakon o diskriminaciji osoba s invaliditetom.
Da li znate kolika je to šteta? Ako je 70 hiljada invalida, po 500 hiljada dinara godišnje je razlika u primanjima, to je 35 milijardi dinara. Ako Opštinski sud i Okružni sud u Novom Sadu prihvati ovu tužbu i donese pozitivno rešenje, ova država će imati trošak od pola milijardi evra svake godine da nadomesti ovu štetu, a sve zbog pisca Ustava koji je, verovatno iz nekih drugih pobuda, želeo da izbegne svaku reč ''vojna'', ''rat'' itd., pa je naneo štetu ovoj državi.
Molim vas da zbog toga dobro razmislite o amandmanima koje predlažu poslanici, pre svega, opozicionih partija, da ne dovedemo, zbog jednog stava, zbog jednog amandmana, koji ne želimo da prihvatimo zato što ga je podneo neki radikal ili član SPS-a, državu u situaciju da zbog toga snosi velike troškove i velike teškoće.
Ja vas na ovo upozoravam ne samo da bih skrenuo pažnju na prihvatanje ovih amandmana, nego da odmah posle, u toku dana, razmislite o tome kako da rešimo ovaj problem koji će se pojaviti u pravosuđu Srbije, a koji ovoj državi može da nanese ogromnu štetu, kao što sam vam rekao, umereno - 35 milijardi dinara, ako se donese pozitivna presuda, odnosno presuda u korist ovih lica. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da sam taj poslanik SPS-a koji je glasao da je vršen pritisak bio ja, moram da vam kažem da sam zaista dobio čestitke od svih poslanika iz Poslaničkog kluba i od svih članova SPS-a, zato što sam imao, možda, oni misle, hrabrosti, ali ja mislim – samo elementarnog poštenja da glasam za ono što sam čuo od predsednice Komisije i svih članova Komisije koji su tamo bili.
Žao mi je što poslanici druge opozicione političke stranke koji su tamo bili nisu mogli da nađu svoj interes da i oni dignu ruku za to da je na ljude vršen pritisak.
Neću da kažem da je njima upućena pretnja, jer to niko tamo nije rekao, značajna je razlika između pretnje i pritiska, ali od njih petoro, četvoro je eksplicitno reklo da je na njih vršen pritisak.
Nemam pojma ko je gospodin Mišković, znam ko je, ali nikada ga u životu nisam video, nikada ga u životu nisam sreo, nikada nisam dobio od njega nijednu bombonu, niti bilo ko od ljudi koje zastupam u ovom parlamentu. Međutim, moram da vam kažem jednu stvar.
Nisam glasao za ovo zbog toga da bih "slomio vrat" kompaniji "Delta" i što mislim da kompanija "Delta" treba da nestane sa tržišta Srbije, ali sam glasao za to da mleko u Srbiji ne bude skuplje nego u Crnoj Gori, Sloveniji ili Nemačkoj.
Glasao sam za to da se ova komisija izbori da ne bude ulje u Srbiji skuplje nego u Nemačkoj, Sloveniji ili BiH, zato da bi građanima Srbije bilo bolje.
Zato sam glasao da je na ovu komisiju vršen pritisak, jer su to svi ljudi iz te komisije potvrdili.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, moram da iskoristim ovu priliku, po članu 225, da vas obavestim o jednom nemilom događaju koji se desio pre dva dana u Medveđi. Malopre sam, učestvujući u radu Odbora za bezbednost, o tom događaju obavestio i predstavnike MUP-a koji su prisustvovali sednici Odbora.
Naime, 14. novembra 2007. godine, gospodina Ristić Milorada, zaposlenog u OŠ ''Gornja Jablanica'' u Medveđi, koji inače predaje srpski jezik i književnost, napao je gospodin Sahiti Fitim, sa još četiri pripadnika albanske narodnosti, i naneli su mu teške telesne povrede. Inače, gospodin Sahiti Fitim je rođeni brat zamenika predsednika opštine Medveđa, gospodina Fljorima Sahitija.
Zašto vam sve ovo govorim? Zato što je ovaj čovek već izazvao preko 30 dela nasilja nad građanima opštine Medveđa, uglavnom srpske nacionalnosti, i za to nije odgovarao adekvatno zakonima ove zemlje.
Gospodine ministre, zašto sam se javio? Da iskoristim vaše prisustvo i da vas zamolim da proverite da li opštinska vlast vrši pritisak na pravosudne organe da ovaj kriminalac bude odmah pušten iz zatvora po počinjenim delima, ili da se postupci protiv njega otežu i ne vode. Ovo je jako važno, zato što to dovodi do uznemiravanja građana srpske nacionalnosti, tako da se juče u OŠ, u kojoj je, inače, gospodin Sahiti član Školskog veća, bio štrajk, nijedan profesor nije radio, deca nisu prisustvovala nastavi zbog osećaja ugroženosti i straha koji imaju zbog ovog pojedinca ili zbog njegove porodice, koja je u sprezi sa vrhom vlasti u opštini Medveđa.
Mislim da je u interesu naše države i našeg naroda da se ovo što pre ispita i smatram da ne treba da postavljam posebno poslaničko pitanje o ovome, već da ću od vas, u nekom relativno kratkom vremenu, dobiti odgovor. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želim da obrazložim amandman koji je podneo moj kolega iz Poslaničke grupe SPS-a, gospodin Milisav Petronijević.
Pre nego što počnem da obrazlažem njegov amandman, hteo bih samo da vam ukažem na jedan problem, na jednu nelogičnost, koja piše u članu 15. Između ostalog, piše da se sudija Ustavnog suda razrešava, da vam ne bih čitao sve, ako trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije Ustavnog suda.
Ako pročitate član 172. Ustava, nigde ne piše da sudija Ustavnog suda treba da ima neku posebnu fizičku spremu, neko posebno zdravstveno stanje koje ga opredeljuje da bude sudija Ustavnog suda. Jasno je propisano da mora da ima 40 godina, 15 godina iskustva u struci itd., ali ne piše ništa o posebnom zdravstvenom stanju za sudiju Ustavnog suda.
Mislim da, analizirajući ovo, dolazi do potpunog obrazloženja i logične veze s onim što je gospodin Petronijević ovde predložio.
Naime, radi se o članu 17, gde piše da se gubitak radne sposobnosti za dužnost sudije Ustavnog suda utvrđuje na osnovu stručnog nalaza i mišljenja ovlašćene zdravstvene ustanove.
Onaj ko je to pisao, pretpostavljamo da nije baš najbolje razumeo šta znači ovo - mišljenje ovlašćene zdravstvene ustanove. Znate iz kog razloga? Pretpostavimo da se radi o trajnom gubitku radne sposobnosti, jer se zbog toga razrešava sudija Ustavnog suda.
Gubitak trajne radne sposobnosti ne može da utvrdi zdravstvena ustanova, nego isključivo komisija koju je osnovao Republički zavod za zdravstveno osiguranje, odnosno Fond penzionog i invalidskog osiguranja, tako da ćete se ovde dovesti u neku, da kažem, pravnu nedoslednost i pravnu nelogičnost, iz više razloga.
Prvo, za utvrđivanje trajne nesposobnosti za rad nadležno je Ministarstvo rada i socijalne politike, a, opet, za rad zdravstvenih ustanova nadležno je Ministarstvo zdravlja.
Budite sigurni da proceduru utvrđivanja trajne radne nesposobnosti nijedna zdravstvena ustanova u Srbiji nije ovlašćena da radi, niti to može da uradi. Ona može da da predlog za utvrđivanje radne nesposobnosti, za to je potpuno ovlašćena, ne jedna, nego mnoge ustanove, čak ne bi trebalo ni da piše ovlašćena zdravstvena ustanova, nego zdravstvene ustanove.
Zato vas molim da ovo dobro razmotrite, dobro razmotrite ovaj amandman. Mislim da je Miša Petronijević, nesumnjivo, jedan od najboljih poznavalaca zakona u oblasti rada, zapošljavanja, socijalne politike i oblasti koje dotiču ove članove i da je to jedna od preporuka zašto dobro treba razmisliti o amandmanu koji je moj kolega, poslanik iz Poslaničke grupe SPS-a podneo.
Desiće nam se, da kažem tako, da budemo maliciozni i da se zloupotrebi ovaj član. Na nečiji zahtev će biti pozvan sudija Ustavnog suda u zdravstvenu ustanovu, gde će neki lekar reći da on nije radno sposoban. Ako to neko bude hteo da zloupotrebi, verujte mi da će čovek biti skinut sa funkcije, razrešen funkcije sudije Ustavnog suda.
Nadam se da to nije nikome u interesu, ponajmanje podnosiocu ovog predloga zakona, jer sam siguran da svi mi želimo da imamo čvrste institucije, da sudije Ustavnog suda, prilikom donošenja svojih presuda, ne trpe nikakav pritisak. Ovakvo zakonsko rešenje nije dobro, tako da vas još jednom molim da dobro razmislite i da prihvatite amandman gospodina Milisava Petronijevića. Hvala vam.

U ovom spisku amandmana koji smo mi dobili, malo se razlikuje redosled, pa je zbog toga nastao nesporazum. Mislio sam da ste preskočili amandman koji sam podneo.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, podneo sam amandman na član 34. Predloga zakona, koji kaže da je donosilac osporenog opšteg akta dužan da u roku koji odredi Ustavni sud, a koji ne može biti kraći od 15 dana, dostavi osporeni opšti akt itd.
Moj predlog amandmana kaže: "U članu 34, u stavu 1. i u stavu 2, reči: "15 dana" zamenjuju se rečima: "30 dana"."
Razmišljajući kako da počnem diskusiju o ovom amandmanu, jednostavno, nisam mogao a da ne krenem od ovoga što je Vlada dala kao obrazloženje. Kaže se: "Vlada ne prihvata amandman, budući da je i članom 34. stav 1. Predloga zakona propisano da rok ne može biti kraći od 15 dana".
Upravo na to sam i dao amandman. Ne mogu da verujem da obrazloženje zašto se ne prihvata moj amandman upravo pominje ono što piše u članu zakona. Morate priznati da to nije logično. Ako tražim da se to promeni, a vi mi, kao opravdanje za to što sam tražio, kažete da ne može, jer to što sam tražio da se promeni piše u zakonu, mislim da je to vrlo nelogično, a mogu da kažem i neprofesionalno. Ovaj ko je ovo pisao, ili nije imao drugog razloga da odbije ovaj predlog, ili nije imao mašte da smisli nešto pametnije.
Zašto insistiram da ovaj rok bude 30 dana? Kaže se - ako se ospori ustavnost ili zakonitost nekog akta, odluke, pravilnika, statuta itd, možemo doći u situaciju da organ koji donosi taj akt ne može u roku od 15 dana da zaseda i izvrši neku izmenu ili da dostavi ono što od njega Ustavni sud traži.
Potrudio sam se da vam pokažem na jednom praktičnom primeru zašto je tih 15 dana dosta kratak rok. Piše: "Odlukom Ustavnog suda broj'' taj i taj, da vas ne zamaram'', ''od 22. juna 2004. godine, utvrđeno je da Statut Udruženja ratnih vojnih invalida Srbije, od 18. decembra 1999. godine, nije u saglasnosti sa zakonom. Ustavni sud je ovakvu odluku doneo, jer je utvrdio da je navedeni statut donela Skupština Udruženja RVI, kao organ koji čine delegati izabrani na skupštinama nižih oblika organizovanja, a ne članovi Udruženja, ličnim izjašnjavanjem, na šta ih obavezuje član 21. stav 3. Zakona o društvenim organizacijama i udruženjima građana".
Sada moram da vam kažem jednu stvar. Prvo, ovu proceduru je propisao MUP. Vama je, verovatno, jasno. Analogiju možemo izvesti i sa delovanjem stranaka. Svi statuti organizacija se donose na skupštinama tih organizacija, kao najvišim organima tih organizacija. To je tako bilo i u ovom slučaju.
Međutim, uzmimo slučaj organizacije koja ima 100.000 članova. Postoje takve organizacije, kao što su udruženja boraca, udruženja ne znam kojih sve ljudi. Ovakvim stavom i ovakvim tumačenjem Ustavnog suda, tim ljudima je gotovo onemogućeno da izvrše izmenu statuta, bez obzira kolika potreba za tim bila.
Opet ću vam reći jedan primer. Statutom Udruženja RVI predviđeno je da ima 60 članova Upravnog odbora, iz svake opštine da je registrovan po jedan.
U međuvremenu smo registrovali još 30 novih opštinskih odbora, hoćemo da promenimo Statut, da kažemo da sada Upravni odbor ima 90 članova.
Mi to ne možemo da uradimo na Skupštini Udruženja, jer Udruženje ima 10.000 članova razbacanih po celoj teritoriji Srbije. Gotovo je nemoguće izvršiti izmenu Statuta.
Šta to znači? Praktično, to znači da nelegalno delujete, da za svaku odluku koju, kao Udruženje, donesete, neki državni organ koji vodi registar organizacija, u ovom slučaju je to MUP, a u drugom slučaju je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, može da kaže da je potpuno nelegalna, jer nije u skladu sa Statutom.
Šta je poenta cele ove priče? Statutom ove organizacije predviđeno je da materijal za Skupštinu morate da pošaljete 30 dana pre održavanja Skupštine.
Kada hoćemo da izvršimo promenu nekog akta, mi ne možemo da to izvršimo ili da dostavimo sve te dokumente, jer dostavljanje dokumenata zahteva neke odluke Skupštine, što je i logično, jer celokupna procedura promene Statuta, koja je vezana za ovo, zahteva neke rokove.
Znači, predlažem, kao i Poslanička grupa SPS-a, da prihvatite promenu ovog roka sa 15 na 30 dana, jer ćete time omogućiti da se neke odluke koje zahtevaju sastanak mnogobrojnih organa, organa koji imaju veliki broj članova, mogu doneti u roku koji neće biti navrat-nanos.
Nadam se da ovo, s obzirom na to da se govori o najkraćem roku, neće bitno uticati na povredu postupka. Mi samo želimo da izbegnemo mogućnost da neko od sudija Ustavnog suda kaže da u 16. danu to morate da donesete i da kaže da niste doneli u roku od 15 dana. Samo to želim da prenebregnem takvu situaciju.
Inače, pošto se radi o roku koji je minimalan, mislim da neće biti veliki problem ni da se to ispravi na 30 dana. To ne bi značajno promenilo suštinu ovog člana, kao ni suštinu celog zakona.

U ime poslaničke grupe SPS-a i Pokreta veterana Srbije moram da kažem da još nismo odlučili kako ćemo glasati za ovaj zakon. Ima više razloga zašto to nismo odlučili, ali do kraja rasprave o ovim zakonima i posle rasprave o amandmanima ne znači da nećemo glasati za ovaj zakon. Međutim, meni kao poslaniku zaista bode oči kada u razlozima za donošenje zakona napišemo da usvajanje zakona o azilu predstavlja i jedan od uslova za pridruživanje Evropskoj uniji.
Gospodo iz Ministarstva, koji ste predlagači ovog zakona, zaista mi nije jasno kada ćemo jednom početi da donosimo zakone koji su u prioritetnom interesu srpskog naroda, građana Srbije a ne u interesu Evropske unije i nekih drugih činilaca od kojih život u ovoj zemlji manje zavisi. Spremajući se za raspravu o ovoj tački dnevnog reda nabavio sam jedan izveštaj UNHCR-a, koji, u zakonu je to propisano, ima aktivno učešće u sprovođenju ovog zakona. Zaista nemam ništa protiv toga i zaista podržavam u svemu onome što ću vam reći u članu 10, s čime apsolutno ne mogu da se složim, ali o tome malo kasnije.
Međutim, šta je važno kod ovog izveštaja? Ako pogledate analizu, videćete da je 1996. godine u Srbiji broj izbeglica bio 524.000, govorim o izbeglicama iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a da je u septembru 2007. godine taj broj 97.620, što je vrlo značajno smanjenje. To znači da se nešto radilo na reintegraciji izbeglih lica iz ove dve bivše republike SFRJ. Ako pogledamo ovu drugu krivu, koja pokazuje broj interno raseljenih lica sa Kosova, koji je 1999. godine bio 176.000, a u septembru 2007. godine 206.000, videćemo da proces, posle sedam, odnosno osam godina od dolaska Ujedinjenih nacija i angažovanja UNHCR-a, na vraćanju interno raseljenih lica sa Kosova njihovim kućama i domovima nije vodio u pravcu njihovog povratka, nego, nažalost, u pravcu njihovog dolaska u Srbiju.
Želim da podvučem jedan podatak, da 2007. godine iz Bosne i Hercegovine ima 27.300 izbeglih lica na teritoriji Srbije, iz Hrvatske još uvek ima 70.400, što znači da ima 97.700 izbeglica iz Republike Srpske, odnosno iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
Zašto vam, gospodo draga, ovo govorim? Govorim zbog toga što u članu 2. ovog zakona imate definiciju o izbeglicama – izbeglica je lice koje se zbog opravdanog straha od progona zbog svoje rase itd. moralo iseliti u ovu državu. Tako da, ako je ovaj zakon isključivo namenjen azilantima, a ne izbeglicama, a čini mi se da nije tako, da će pod udar ovog zakona, odnosno beneficije koje ovaj zakon donosi, a moram priznati da ima nekih poboljšanja u odnosu na ta lica, onda će broj koji ste vi ovde naveli, od 50 do 100 lica godišnje, biti daleko veći.
Ne bih želeo da vas sada upozoravam da ste tamo u nekim članovima zakona predvideli, kao što su, recimo, članovi 43. i 44. zakona, koja su prava izbeglica jednaka pravima stalno nastanjenih stranaca, pa onda piše: "Lica kojima je priznato pravo na utočište u Republici Srbiji imaju jednaka prava kao stalno nastanjeni stranci u pogledu prava na rad i prava po osnovu rada, preduzetništva, prava na stalno nastanjenje i slobodu kretanja, prava na pokretnu i nepokretnu imovinu, kao i prava na udruživanje". Pa onda – Pravo izbeglica na smeštaj: "Licima kojima je priznato pravo na utočište ili supsidijarna zaštita smeštaj se obezbeđuje prema mogućnostima Republike Srbije, a najduže jednu godinu od konačnog rešenja kojim im je priznat status" i tako dalje.
Ne bih želeo da o ovome pričam detaljnije. Međutim, zašto sve ovo pričam? Pričam iz prostog razloga što ste u delu koji se odnosi na procenu finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje ovog zakona izneli, da sad ne ulazim u detalje, mada mislim da i u tu ima nekih problematičnih cifara, da je to cifra od 41.400.000 dinara. Gospodo, ova cifra apsolutno neće zadovoljiti potrebe ovih lica ako imate nameru da ovaj zakon sprovodite u delo. Ako nemate nameru da ovaj zakon sprovodite u delo, to je onda nešto drugo. Onda je ovo još jedan od zakona koje smo mi u ovoj skupštini izglasali, a koji se, nažalost, u ovoj državi ne primenjuju.
Takođe, želeo bih da vam kažem da ste ovde predvideli da će dodatna sredstva za sprovođenje ovog zakona odrediti Ministarstvo rada i socijalne politike, ali niste rekli u kolikom iznosu, čak niste ni procenili koliko to otprilike iznosi, kao što niste rekli da će za sredstva za plate zaposlenih u kancelariji biti zaduženo Ministarstvo unutrašnjih poslova i koliko će otprilike sredstava biti neophodno izdvojiti u Ministarstvu zdravlja za lečenje ovih lica.
Voleo bih, ako ste u mogućnosti, da nam odgovorite na ova pitanja, jer čini nam se da su ona jako važna za donošenje konačne odluke. Hvala.

Vrlo kratko samo. Član 225. Želeo bih da vam dam jednu informaciju, čini mi se da je ova rasprava o prisvajanju, ne znam, patriotizma i borbe za slobodu srpskog naroda od strane partizana i četnika otišla malo u pogrešnom smeru. Moram da vam kažem, to što se sada borimo da dokažemo da su i četnici bili antifašisti rešeno odavno.
Kralj iz Londona je 12. septembra 1944. godine pozvao sve jedinice koje su tada bile pod njegovom komandom da se priključe partizanskom odredu. Svi oni koji su se do 12. septembra 1944. godine priključili partizanskim jedinicama, koje su tada smatrane jedinim u borbi za slobodu srpskog naroda i koje su, hajde da kažemo, zvanično međunarodna zajednica, odnosno tadašnje velike sile priznale kao borce u antifašističkoj borbi, izjednačeni su i oslobođeni svake odgovornosti, pod uslovom da nisu činili zločine.
Mi ovde pričamo o jednom broju ljudi koji nisu prihvatili i nisu poslušali naredbu svog vrhovnog komandanta – kralja, da se priključe partizanskim jedinicama i da napuste borbu u četničkim jedinicama. Oni koji su to uradili posle 12. septembra 1944. godine smatraju se teroristima i ne možemo govoriti o njima kao o borcima za slobodu. Samo vam govorim, što se tiče četnika do 12. septembra 1944. godine, oni su izjednačeni odavno sa partizanima.
Tako da nemojmo da produbljujemo raspravu. Nemojmo danas, 2007. godine, da ovu jadnu i podeljenu Srbiju po mnogim pitanjima delimo po jednom pitanju koje smo davno zatvorili i o koje bi trebalo davno da stavimo u istoriju. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, pre desetak dana, pa nije pitanje za gospodina ministra, tako da zaista ...

Član 226. Poslovnika. Pre desetak dana obratio sam vam se sa informacijom i molbom da pomognete ljudima iz ''Kluba generala i admirala Vojske Srbije'' da ih ne izbace nelegalno iz prostorija koje se nalaze u Domu vojske, poznatom inače, to je pravi naziv, kao ''Klub ratnika''.
Nažalost, iako sam vas zamolio da o tome obavestite ministra Šutanovca, vi izgleda to niste uradili, niste shvatili ozbiljno moje pitanje i moju inicijativu i preko toga se prešlo. Tako da je, 31. oktobra ove godine, u popodnevnim satima, kada u prostorijama, broj 188, 191 i 133 na prvom spratu Doma, koje je ''Klub generala i admirala'' koristio, nije bilo nikog od članova ''Kluba'', upotrebom rezervnog ključa ušlo nepoznato lice, pri čemu je upotrebom rezervnih ključeva od kase i stolova pokupljena celokupna arhiva ''Kluba'', pečat, štambilj i inventar, vlasništvo ''Kluba'' i odneto, za sada, na nepoznato mesto itd.
Zaista mislim da je neprimereno da se prema jednoj organizaciji u kojoj ima 225 članova, od kojih su svi generali i admirali, što u penziji, nekorektno odnosi pre svega Ministarstvo odbrane, koje neovlašćeno koristi ovu zgradu kao svoju; inače, to je zadužbina.
Takođe, zamolio sam vas da obavestite ministra kulture u čijoj nadležnosti su zadužbine i legati, da interveniše da ova situacija ne bi eskalirala. Nažalost, to nije učinjeno i situacija je eskalirala, tako da su oni juče održali konferenciju za štampu na kojoj su naveli nekoliko poražavajućih činjenica.
Znači, hteo sam još samo da vam kažem da su oni tu izneli nekoliko vrlo važnih činjenica zbog kojih misle da se ovo dešava protiv njih, a to je da su oni izneli nezakonito delovanje Generalštaba, Ministarstva odbrane i nižih organa u organizaciji vojske. Takođe, dali su nekoliko potpuno poražavajućih činjenica o broju pripadnika Vojske Srbije u odnosu na neke okolne zemlje, tako da bih samo napomenuo da Grčka i Bugarska, koje su slične po broju stanovnika, imaju 170.000, odnosno 50.000 vojnika. Nadam se da ovo izbacivanje iz prostorija što se desilo nema pozadinu – da se ovi ljudi ućutkaju i da ne pričaju dalje o problemima koji se dešavaju u Vojsci Srbije. Hvala vam.