Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7019">Željko Vasiljević</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, javljam se po članu 225. Ceo dan slušam raspravu, slušam hvalospeve onih poslanika koji podržavaju ove izmene i dopune zakona o readmisiji, kratko rečeno, da ne ponavljam ceo naziv. Samo sam hteo da ih informišem o nekim činjenicama.
Gospodo, da li je moguće da ne znate da je još '88. godine BND, nemačka obaveštajna služba stvorila tajni plan koji su nazvali "Roman lend", za doseljavanje 100 hiljada izbeglica sa teritorije ondašnje države Srbija i Crna Gora, da se dosele u istočnu, jugoistočnu i južnu Srbiju? Da li znate da su Nemci tada predvideli 10 hiljada maraka za svaku osobu koju vrate u Srbiju, da daju Srbiji da bi ih primila? Da li znate da su oni za taj projekat imali spremljeno milijardu maraka? Za taj projekat pod nazivom "Roman lend", istina, čuo sam za njega prvi put '94. godine, a '97. godine imao sam priliku da čitam o njemu.
Šta nam vi pričate ovde da ovo ne košta ništa ovu državu. Zar vi mislite da bi Nemci spremili milijardu maraka za takav jedan projekat, da to ništa ne košta ovu državu? Da li zaista mislite da će svaki građanin koji dođe u Srbiju da živi od vazduha, od vode, da stanuje pod drvetom? Da li vam je jasno da će ogroman trošak ova država imati od prihvatanja ovih lica koja su napustila Srbiju?
Da li znate, a tvrdim vam, da nije tačan podatak, koji je ovde ministar izneo, da treba da se vrati 65 hiljada lica Taj broj je daleko veći. Mi nemamo dinamiku, nemamo ništa. Da li ste svesni, potpisivanjem ovakvog sporazuma, odnosno ovakvog zakona, da li znate kakvu obavezu preuzimate za ovaj napaćeni narod i ovu napaćenu državu?
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, izvinjavam se zaista, ali ne mogu da ostanem da ne odgovorim gospodinu Rizi Halimiju na reči koje je on ovde izgovorio i kojima je pokušao da dezavuiše sve ono što sam radio, a u interesu Srba iz Medveđe koji su ugroženi od strane određene grupe Albanaca koji u najmanju ruku imaju kriminalne dosijee.
Evo o čemu se radi. Odmah da vam kažem na samom početku, gospodine Halimi, kao predsednik Pokreta veterana Srbije i kao član poslaničke grupe SPS, zaista se ponosim time da sam glasnogovornik Srba iz opštine Medveđa, naročito onih koji se osećaju ugroženim od strane pojedinaca albanske nacionalnosti. Budite sigurni da ću se uvek time ponositi i da će ti ljudi u meni uvek naći glasnogovornika, odnosno čoveka koji će sa ove govornice da iznese sve njihove probleme.
Da li će državni organi ove zemlje, pre svega Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravde, delovati po tome, to već prevazilazi moje nadležnosti i moje ingerencije, ali nadam se da će oni ispitati sve ono o čemu se radi.
Moram da kažem da sam u svom govoru, ne jednom nego više njih u prethodnom periodu, pominjao samo imena onih Srba koji su stradali od strane albanskih, neću da kažem da su to separatisti, teroristi i to, ali od strane albanskih lica. Ovde ste rekli da sam rekao da su dva Albanca privedena, da sam ih unapred osudio. Verujte mi, gospodine Halimi, nisam imao nikakvu nameru da kažem kakvu kaznu će da dobiju, gde će da dobiju, nego samo da kažem da su oni naneli teške telesne povrede jednom Srbinu, a vi sad mi ovde donosite neke druge stvari.
Još jednu stvar da vam kažem, nikada u svojim govorima nisam dovodio ovo na teren politike, a taj govor koji vam je Srbin predsednik opštine napisao, pa niste baš bili spremni da ga pročitate dobro, to je dokaz da neko drugi želi ovo što sam govorio, u cilju odbrane interesa srpskog naroda, da dovede na teren politike. Ovo zaista nema nikakve veze sa politikom.
A to da li je gospodin Drašković postao predsednik opštine uz glasove 800 Albanaca i da li im sada nešto duguje, pa radi na zaštiti tih Albanaca, zloupotrebljavajući državne institucije, to je ono što vi morate u opštini Medveđa da rešite.
Gospodin Drašković se, time što je vas pozvao da budete njegov glasnogovornik, doveo u situaciju da sada moram i njega da napadam, iako je Srbin, iako mi to nikada nije bila želja.
Još jedan podatak ste ovde izneli koji nije istinit, a to je o broju Albanaca u Medveđi.
Svi Srbi iz Medveđe su mi potvrdili da je na zadnjem popisu od strane Albanaca izvršena zloupotreba, da ste popisivali i one koji ne žive na Medveđi, da se popisivao znatno veći broj članova porodice nego što ih ima, samo da biste pokazali da je veći broj Albanaca u Medveđi nego što ih danas ima. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, samo bih da vam kažem, kao neko ko poznaje mnogo ljudi koji su optuženi, osumnjičeni, neki i osuđeni za ono što su činili za vreme rata. Neću da kažem da su svi nevini, ne pada mi na pamet, jer to nije istina. Mnogi od njih su krivi, ali mogu da kažem da su neki nevini, i to dosta njih, samo zbog učešća u oružanim jedinicama stradali i osuđeni na dugogodišnje robije.
Međutim, obzirom da sam govorio o ovom zakonu u načelu, ne bih se vraćao na neke stvari koje sam tada rekao, samo bih da upoznam narodne poslanike o Haškom tribunalu, jer se ovde pokušava stalno dovesti u vezu i analogiju Haški tribunal i Tužilaštvo za ratne zločine Okružnog suda. Pročitao bih vam jedan tekst, da vidite šta je suština haške pravde, šta je suština suđenja za ratni zločin i kako se dolazi do onog odnosa osumnjičenih, optuženih i, još gore, osuđenih, u kojima je preko 85% Srba, 10% Hrvata, 5% Muslimana, a gotovo niko od Albanaca.
Ovo je tekst iz stranih novina. Kaže: "Postavljam nagradno pitanje: koliko je Kosovara u Hagu i koliko ih je osuđeno nakon mnogobrojnih masakra koji su počinili za vreme srpsko-albanskog sukoba na Kosovu?" Znači, ove strane novine i strani novinar priznaje da su Albanci učinili brojne masakre nad Srbima na Kosovu. "Ako se ne varam, nema nijednog. Zašto se posle Albanci ne boje kao mi Hrvati, nisu škrti kao mi Hrvati i, za razliku od nas Hrvata, znaju i gde i kako potrošiti novac i sa što manjom količinom novca postići što veći efekat.
Prema priči meni dosta poverljivih i uvek tačnih izvora, vođstvo Kosova je od svoje dijaspore skupilo 10 miliona evra i poslalo prave pregovaračke mačke u London, svetski centar advokatskog i sudskog muljanja. Tamo su angažovani nekoliko najboljih kancelarija advokata, koji su na tih i mudar način izvukli sve Albance iz Haškog zatvora. Priština je, davno pre Zagreba, shvatila da se politika Haga vodi iz Londona.
Priča li neko danas o Albancima kao o zločinačkom narodu, koji je palio srpske kuće, bacao bombe i dosta participirao u novom sukobu koji je odneo mnoge živote? Naravno da niko ne priča, a cena toga je bila samo 10 miliona evra.
Samo, jer upoređujući sa bačenih stotinak miliona evra, koliko je do sada hrvatska glupa politika potrošila, bolje reći bacila kroz prozor, tih 10 miliona nije nikakva suma. Kada sam povezao neke konce, shvatio sam zašto je Ivan Čermak, nakon što je prodao svoju firmu, odlučio angažovati najbolje engleske advokate" itd.
Znači, suština zašto Albanci nisu odgovorni za zločine koje su počinili je u 10 miliona dolara ili evra koje su dali poznatim advokatima u Engleskoj. Ovo je suština haške pravde.
Suština je da država Srbija nije uradila ništa da zaštiti svoje optuženike, a onda i osuđenike u Haškom tribunalu. Žao mi je što se mi naknadno setimo svega onoga što je trebalo da radimo ranije.
Da li su Srbi za 20 ili 30 miliona evra i angažovanjem pravih lica, pravih advokata, mogli da budu apsolutno nevini? Da li je neko od onih ko je ubijen u Haškom tribunalu, neko ko je dobio robiju od 47 godina na osnovu komandne odgovornosti, mogao da bude spasen i da bude proglašen nevinim za ono što mu je na kraju stavljeno na teret i za šta je osuđen?
Postavljam jedno pitanje koje mi baš nije potpuno jasno, ali možda će poslanici moći da se slože sa mnom i mojim razmišljanjem - zašto sada jačamo instituciju koja, po logici stvari, treba da se kreće ka gašenju i nestajanju, jer su ratni sukobi završeni pre 15-ak ili osam godina, kada je završeno bombardovanje NATO pakta i ubistvo preko 2.000 civila u Srbiji? Odgovor je vrlo jednostavan. Znači, oni koji naređuju kako da se vodi politika u Srbiji, jednostavno su rekli da Srbija mora da preuzme institucije Haškog tribunala, odnosno pošto Haškom tribunalu preti gašenje 2010. godine.
Da je ovo tako, potvrdiću vam čitajući jedan tekst, koji kaže: "Odbrojavanjem Haškom tribunalu je već počelo. Prema odluci Saveta bezbednosti, trebalo bi da zatvori svoja vrata do 2010. godine. Javni obračun dojučerašnjih službenika ovog suda, tužioca Džefrija Najsa i bivše portparolke Florens Artman, kao i informacije koje iz tužilaštva cure posredstvom novinara koji su bili svedoci tog istog tužilaštva, samo doprinose utisku da je reč o instituciji u odlasku, u kojoj vlada izvestan stepen rasula. Možda će i sam generalni sekretar UN Ban ki Mun, pre nego što krajem decembra odluči ko će biti naslednik gospođe Del Ponte na mestu glavnog tužioca, morate da se pozabavi stanjem u sudu ili barem u tužilaštvu".
Gospodo, meni nije jasno zašto mi to sada radimo, da li ćemo i dalje vršiti pritisak na ona lica koja su osumnjičena, ili možda lažno osumnjičena, za ono što su činili, jer mnogi od njih to nisu činili? Da li je cilj svega ovoga da se srpskom narodu oduzme pravo na odbranu? Da li je cilj da se svakom patrioti, koji sutra bude želeo oružjem da brani interese svog naroda i svoje države, pošalje jasna poruka da uvek može, bez obzira šta radio, da se nađe na udaru Tužilaštva za ratne zločine, da se nađe, po komandnoj odgovornosti, odgovoran za nešto za šta možda nije ni znao da se dešavalo u zoni njegove odgovornosti?
Nadam se da će se gospodin general Delić, koga smatram za izuzetnog ratnika i izuzetnog komandanta, uključiti u ovu priču i ispričati vam kakve su njegove mogućnosti da sazna na prostoru od 150 kilometara, na kome je vodio front, šta se sve dešavalo.
Meni je žao mnogih mojih saboraca, koji su danas čak osuđeni samo na osnovu toga što su zaštićenom svedoku pre rata lupili dva šamara i izbacili ga pijanog iz kafane. Danas je Sudu za ratne zločine u Beogradu bila dovoljna izjava zaštićenog svedoka da je taj učestvovao u streljanju ljudi na Ovčari i za to dobio 15 godina, već pet godina kao ratni vojni invalid leži u zatvoru, bez ijednog dokaza i bez ijednog drugog svedoka koji je to potvrdio.
Svi su rekli da tog čoveka nisu videli na Ovčari tog dana. Ali, zato što je zaštićeni svedok potvrdio da je on tamo bio i da ga je tamo video, čovek je dobio 15 godina robije. Daj bože da se izvuče, mislim da neće, čak i u slučaju da postoje materijalni dokazi za to da nije mogao tog dana biti na Ovčari.
Neću pominjati imena, zaista mi nije namera da vršim pritisak na sud, samo vas molim da vodimo računa o tome da se za ratni zločin, koji je unapred osuđen od strane javnosti, od strane pravosuđa, vode jako pažljivo ti slučajevi i da se pokuša prikupiti što više materijalnih dokaza, jer tu su robije ogromne, do 40 godina, sada će maksimalna kazna biti 20 godina za učešće, po starom zakonu.
Zaista bih vas molio da, kada govorimo o Tužilaštvu za ratne zločine i o Sudu za ratne zločine, dobro vodimo računa kakva je težina tih presuda, kakva je težina za potomke tih ljudi koji su osuđeni u ratnom zločinu, kakva je težina tih presuda za njihove porodice i u kakvu poziciju mi dovodimo sve te ljude.
Sada bih vam malo skrenuo pažnju, uzeo sam sa sajta Tužilaštva za ratne zločine, naročito me interesuje ova saradnja koja će umnogome govoriti i potvrditi ovo što sam do sada govorio.
Samo bih pročitao, kaže: Ovo tužilaštvo i tužilaštvo Haškog tribunala, kao dva profesionalna i stručna organa koji imaju isti cilj, to je gonjenje počinilaca krivičnih dela ratnih zločina, razmenjuju podatke, dokumentaciju itd.
Znači, ako je jasno dokazano da je Haškom sudu prioritetni cilj osuda Srba za učešće u ratovima od 1990. godine i 1999. godine, onda mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine ne bi trebalo da ima taj cilj, nego bi trebalo da ima cilj da, pre svega, rasvetli ratne zločine drugih naroda koji su počinjeni nad srpskim narodom. Međutim, to se pretvorilo u suprotnost.
Moram da vam kažem da ovde piše - rezultat saradnje sa Tribunalom u Hagu su, pa između ostalog, predlog Karle del Ponte, glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog tužilaštva za bivšu Jugoslaviju, Sudskom veću Haškog tribunala da se Tužilaštvu za ratne zločine ustupe predmeti vukovarske trojke, optuženi Mrkšić, Šljivančanin i Radić.
Verovatno je svima jasno, svim građanima i vama, da ovi ljudi nisu ustupljeni tužilaštvu u Srbiji i da je njima proces okončan u Haškom tribunalu, i da je gospodin Mrkšić osuđen na 20 godina, gospodin Šljivančanin pet godina, gospodin Radić dobio oslobađajuću presudu.
Gospodin Šljivančanin je dobio samo pet godina samo zato što nisu mogli da mu daju manje jer je proveo pet godina u zatvoru.
Moram da vam kažem, ovde piše da im je jedan od glavnih saradnika Ambasada SAD. Znači, nju su posebno apostrofirali među ostalim saradnicima.
Kaže, Vlada SAD, preko svoje Ambasade u Beogradu, podržava rad Tužilaštva za ratne zločine. U više navrata je dostavila tehničku i materijalnu pomoć. Tužilaštvo za ratne zločine i predstavnici američke vlade neposredno sarađuju na predmetima braće Bitići. Ambasador SAD Majkl Polt podržao je rad Tužilaštva za ratne zločine prilikom posete tužilaštvu 29. septembra 2004. godine.
Ne verujem da je američkom ambasadoru interes svog delovanja u Srbiji baš pravda, nego pre da uspostavi takve političke odnose kako bi mogao da za svoju državu i za svoju vladu isposluje što bolju političku dobit, odnosno što bolji benefit. To će najbolje postići ako Tužilaštvo bude vršilo i dalje pritisak prema Srbiji i prema srpskom narodu.
Ovo je za mene bilo zaista vrhunac, neću da kažem cinizma, ali nelogičnosti. Kaže, saradnja sa nevladinim organizacijama: Tužilaštvo za ratne zločine sarađuje sa nevladinim sektorom, posebno (sad obratite pažnju) sa Fondom za otvoreno društvo, Fondom za humanitarno pravo i Beogradskim centrom za ljudska prava.
Potpuno nam je jasno, iz onoga što se prethodnih petnaestak godina dešavalo u ovoj državi, kakav stava prema srpskom narodu i prema interesima srpskog naroda imaju predstavnici ovih nevladinih organizacija.
Meni je jasno potpuno, a nadam se da će i drugima biti jasno, pre svega građanima Republike Srbije kojima se obraćam, da će Tužilaštvo za ratne zločine imati zadatak da nastavi pritisak na srpski narod, da odradi ono što Haški tribunal možda još nije stigao da uradi.
Sad bih malo nastavio šta je Haški tribunal, istina o Haškom tribunalu ovih dana dosta se rasvetljava i šira javnost se upoznaje sa tim.
Sad ću vam pročitati, kaže - istovremeno, na vrhuncu sukoba između Karle del Ponte i Džefrija Najsa, bivši Miloševićev tužilac pozvao je administraciju UN da utvrdi kako je Florens Artman došla do podataka koje je objavila u knjizi "Mir i kazna", koja je u Francuskoj objavljena 10. septembra, a u kojoj ona optužuje Najsa da je na suđenju Miloševiću ispod toge tužioca skrivao svoju glavnu ulogu agenta MI-6.
Ljudi, pa o čemu mi pričamo ovde, ako je glavni tužilac u predmetu protiv Slobodana Miloševića bio agent MI-6, da li vi zaista ili bilo ko u ovoj zemlji veruje da je njegov interes bilo dokazivanje pravde ili ostvarivanje interesa koji su bitni za njegovu državu.
Jasno je, potpuno je jasno, da je Engleskoj pripao uticaj na geostrateški položaj pre svega Srbije i ovog dela Balkana. Meni to stvarno nije jasno kada ćemo se mi otrezniti od zabluda koje imamo da je Haški tribunal...
(Zoran Krasić, sa mesta: Kada DS padne sa vlasti.)
To nisam rekao, gospodine Krasiću, to kad vi izađete recite, ali samo kažem da zaista moramo da dođemo i da se dozovemo pameti da vidimo šta se oko nas dešava, šta je istina i kakve su posledice onoga u šta smo neoprezno ušli i što smo pristali da uradimo pod pritiskom međunarodne zajednice.
Rekao sam i prošli put, i sada vam ponavljam, zaista odnos osumnjičenih, optuženih i osuđenih u Haškom tribunalu zaista nije adekvatan zločinima koji su počinjeni na prostorima bivše Jugoslavije, nego upravo direktno proporcionalan onim 10 miliona evra, angažovanjem najboljih advokata i ostvarivanjem nekih političkih interesa koji su, nažalost, po Srbiju bili pogubni.
S obzirom da ima još amandmana, nastaviću svoju diskusiju.
Član 101. stav 1. Gospodine Batiću, zalaganje za osudu zločinaca nije neka velika mudrost i nešto što se ovde razlikuje.
Nema nijednog poslanika koji nije za to. Mi kao učesnici rata, i ja kao ratni vojni invalid, najviše se zalažemo za osudu zločinaca. Oni koji su počinili ratne zločine moraju da odgovaraju za ono što su počinili. Apsolutno se slažem s vama da to treba da rade domaći sudovi. Tu smo potpuno na istoj stvari, da raščistimo.
Ima tu jedna stvar - ali. Ako u Haškom tribunalu imate odnos optuženih 85-10-5, možda i nepovoljniji po Srbe, a odnos dosuđenih godina daleko lošiji, to onda nije pravda. Taj odnos nije izazvan direktno težinom i brojem učinjenih zločina, nego upravo nekim drugim faktorima. O tome želim nešto da kažem.
Znači, da ne bude da se zalažem sada da ne odgovaraju. Ne, jer su meni, kao ratniku, kao čoveku koji je za Srbiju i srpski narod bio spreman da položi život, mada to zvuči patetično, ali to je istina, naneli najveću štetu.
Nisu mogli da nanesu štetu onim dezerterima i onim izdajnicima koji su pobegli od poziva da brane svoj narod i svoju državu, nego samo nama koji smo učestvovali.
Zato je naša osuda tih zločina mnogo teža i mnogo glasnija nego što vi mislite i nego što vi to želite da čujete.
Ali vas molim da se tužilaštvo i sud za ratne zločine ne upotrebljava u političke svrhe na taj način što će određene pojedince osumnjičiti, pošto će naći zaštićene svedoke koji će moći da pričaju šta god hoće, i da se bez provere materijalnih dokaza veruje svedoku i da se neko osudi 15 godina samo na izjavu zaštićenog svedoka. Gospodine Batiću, to je ogromna osuda za potomke tog čoveka. Da li su oni to zaslužili, to je posebna priča.
O tome pričam, da ovaj sud i ovo tužilaštvo mora da vodi strogo računa o tome šta radi, mora da vodi računa o tome da su njegove odluke vrlo, vrlo politički značajne. Ako naše tužilaštvo bude isključivo osudilo naše ratne zločince, za šta se zalažem, a ne bude pokrenulo postupke, a što ću vam govoriti kasnije, protiv drugih, onda je i to deo političke priče. Hvala.
Dame i gospodo, gospodine ministre, uvaženi predsedavajući, ovaj član i ovako kako je obrazložio gospodin Krasić je suština političkog delovanja tužilaštva i suda, ono protiv čega se sve vreme zalažem. Još jedanput ponavljam javno sa ove govornice da svi čuju, kao ratni vojni invalid, kao učesnik rata, osuđujem svaki ratni zločin i boriću se da svaki zločinac bude u zatvoru.
Međutim, proširenjem nadležnosti na ovaj način, pre svega Tužilaštva za ratne zločine, vi uvodite jednu političku situaciju. Kakva je to situacija? Do sada ste ovim zakonom mogli da gonite samo nas koji smo učestvovali u ratu. To je otprilike 350-400 hiljada ljudi, nema tačnih podataka.
Ali, to nije dovoljno, gospodine Petroviću. Nije dovoljno da samo u toj populaciji možete da tužilaštvom za ratne zločine pretite tim ljudima.
Vama treba da uticajem i mogućnošću pretnje proširite taj krug ljudi koji će moći da bude uvučen u odredbe ovog zakona i doći pod udar i dejstvo Tužilaštva i suda za ratne zločine.
Vidite o čemu se radi. Pretpostavimo da sam učinio neki ratni zločin. Deset godina moji prijatelji oko mene ne znaju da sam učinio ratni zločin, pomažu mi. Jednog dane će moći da odgovaraju za to što su mi pomogli. Vi želite da nas 350 i 400 hiljada osudite pre nego što tužilaštvo ili sud donese bilo kakvu presudu, da se svi naši prijatelji, poznanici, rođaci plaše toga da li su sa nama bili, pomagali ili nisu.
Zaista vas molim, gospodine Petroviću, da dobro razmislite o ovom amandmanu i bilo bi dobro da ovaj amandman gospodina Krasića prihvatite, jer zaista dovodite jedan ogroman broj ljudi, koji ni za šta nisu krivi ili koji su potpuno nevini, u jednu situaciju da vrlo lako mogu doći pod udar ovog zakona, a to je samo tako da nađete zaštićenog svedoka, kome će tužilaštvo, sud ili bilo ko verovati u ono što priča, bez ikakvih materijalnih dokaza.
Molim vas zbog onih posledica koje sama istraga i sama sumnja na nekoga da je ratni zločin izaziva po njega, njegovu porodicu, njegove prijatelje i njegove rođake, vodite računa da pokušate i da sagledate društvenu opasnost od proširivanja prava tužilaštvu i sudu za ratne zločine. Zaista, to je jedna opasna situacija.
Još jednom, sada ovog puta gospodine Petroviću vama da se obratim, kada ste obrazlagali ovaj zakon rekli ste da je najveća društvena opasnost razni zločin. Ta društvena opasnost je zaista velika u određenom vremenskom periodu. Petnaest godina posle ratova ta društvena opasnost nije tako velika. Ne može da se meri sa opasnošću od korupcije, sa opasnošću od trgovine ljudima, od podrivanja ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta zemlje, jer su sada to sve opasnosti koje su mnogo veće po društveni sistem, po državni sistem i uopšte po državu i narod.
Budite u to ubeđeni, to vam garantujem, jer poznajem mnoge ljude koji su došli pod udar ovih zakona. Nisu nikakva pretnja za državu i ovo društvo, jer su i sutra, ako dođe ova država u pitanje, spremni da poginu za nju, iako ste ih osudili, iako su im zbog presude, čak i hrvatskih sudova, neproverenih, u odsustvu, ukinuta građanska prava, jer su osuđeni za ratne zločine. A vi znate kakve su presude za ratni zločin i kakve posledice izazivaju po njih i kada odleže kaznu koju ničim nisu zaslužili. Zahvaljujem. Želeo bih da ostavim vremena.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, molim vas da dobro razmislite o ovome.
Prvo da kažem da će poslanička grupa SPS podržati ove amandmane i molimo vas da zaista vodite računa da kada budete odlučivali o tome da li ćete nešto od ovoga prihvatiti, kakve sve posledice će izazvati neprihvatanje tih istih.
Sve vreme sam vam pričao o političkom delovanju i političkom uticaju na tužilaštvo i na sud za ratne zločine. Istina, više sam govorio o Haškom tribunalu, ali s obzirom da se naše tužilaštvo oslanja na praksu Haškog tribunala, pretpostavljamo po analogiji stvari da će se desiti iste stvari.
Samo još nekoliko citata da vam kažem. Medijski rat sa svojim šefom Najs je započeo prilikom svog poslednjeg boravka u Beogradu, krajem marta ove godine, kada je rekao da je Haški tribunal politički sud koji su stvorili političari u UN, kao i da je proces protiv Slobodana Miloševića bio jedan problematičan postupak u kome je sud trebao da utvrdi političku odgovornost pravnim sredstvima.
Takođe, i do sada je Del Ponteova kritikovana zbog politikantstva, ali njena portparolka je optužila da su se zaposleni u tribunalu rukovodili politikom a ne međunarodnom pravdom, proširila i na sudije. Napisala je da se američki sudija Teodor Meron pre ponašao kao predstavnik američke administracije nego kao predsednik Haškog tribunala.
Gospodine ministre, jasno je nama šta je cilj Haškog tribunala, ne nikakva univerzalna pravda, nikako da se utvrdi istorijska odgovornost za događaje na prostorima bivše Jugoslavije posle 1990. godine.
Jasno je da je Haški tribunal trebalo da bude sud za zločine srpskom narodu, da se na osnovu presuda Haškog tribunala zauzmu politički stavovi i odgovornosti Srbije i srpskog naroda za događanja na ovim prostorima, a da se time amnestiraju oni koji su učinili zločine protiv Srba, pre svega NATO pakt, ne mislim samo na 1990. godinu, nego govorim i na situaciju i posle 1992. godine, a naročito o operacijama "Bljesak" i "Oluja".
Takođe, želim da vam kažem još nešto, voleo bih da Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji pokuša da rasvetli dva najteža ratna zločina koja su se desila na prostoru Bosne i Hercegovine, a najteža su po posledicama koje su izazvane, a to su ratni zločini na Markalama i u Ulici Vase Miskina. Ratni zločin na Markalama je jasno da su izveli muslimanski vojnici prema svom muslimanskom narodu. To je svima sada u svetu jasno. Takođe, i u ulici Vase Miskina, u redu za hleb, zločin nad muslimanima su počinili muslimani.
Zašto su ova dva zločina najteža? Zato što su oni direktno sprečili sklapanje mirovnog sporazuma između Srba i muslimana kada su Srbi, tj. muslimani dogovorili. Tada to nije bilo u interesu Amerikancima i pre svega NATO paktu. Zato su to najveći zločini koji su najveću štetu naneli srpskom narodu.
Još nešto da vam kažem, jedan od ciljeva i zadataka Haškog tribunala i tribunala za ratne zločine je da svi učesnici rata mogu da dođu pod njegov udar, da se izazove strah kod tih ljudi i da se budućim generacijama, ljudi koji su spremni da se za interese svoje države i svog naroda bore i oružjem, pošalje jasna poruka da su u opasnosti ako to budu uradili jer to za nas mora da rade samo NATO pakt i stranci.
Moram da vam kažem, i to sa ponosom ističem, kao predsednik Pokreta veterana Srbije i kao član poslaničke grupe SPS, bez obzira na presude Haškog tribunala i bez obzira na presude suda za ratne zločine u Beogradu, iz ove populacije će biti najveći broj ljudi koji će ustavni poredak i teritorijalni integritet Srbije braniti i boriti se za njega, pa ako bude trebalo i oružjem, bez obzira na posledice koje će posle toga nastati.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim u ime poslanika SPS, iako nisam član SPS, nego Pokreta veterana, da kažem i da ukažem na neku činjenicu.
Mi do sada nismo učestvovali u ovoj, po nama, potpuno besmislenoj raspravi o povredi Poslovnika koja traje ceo dan. Međutim, diskusije pojedinih poslanica ili poslanika zaista izazivaju revolt i uvlače nas u ovu diskusiju jer ne možemo da izbegnemo to.
Gospođica Marković izađe i nakuka se nad zlom sudbinom Zorana Đinđića. Moram da joj kažem da sam se nagledao ubistava učestvujući u ratu i znam šta znači kada izgubite nekoga koga volite, ali to ne znači i to njoj ne daje za pravo da može ovde sa ove govornice, kukajući nad zlom sudbinom Đinđića, da drugog čoveka, koji je isto tako ubijen u Haškom tribunalu, proziva i okrivljuje za neke stvari za koje verovatno uopšte nije kriv.
To i danas svi poslanici i svako ko ozbiljno želi da sagleda situaciju u kojoj se nalazi Srbija vidi da je Slobodan Milošević... ne znam ko je ubio Zorana Đinđića, nije mi poznato, ali znam ko je ubio Slobodana Miloševića. Zaista, u Haškom tribunalu su usmrtili čoveka bez presude. Zaista vas molim, kada kukate nad sudbinom svog predsednika, budite sigurni da u ovoj zemlji ima mnogo ljudi koji Slobodana Miloševića cene, poštuju i smatraju ga i dalje svojim predsednikom.
Nemojte ovde, na suzama i na patnji jedne porodice i jednog dela naroda, gurati druge ljude i povređivati njihova osećanja. Molim vas da ostavite poslanike SPS i socijaliste izvan ovog gliba u koji ste nas uvukli, jer svu odgovornost za nesposobnost i za rad ove skupštine snose poslanici vladajućih stranaka.
Što se tiče pesme koju je mlada dama pomenula, da je spevana - Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane; nije tačno, tu su preokrenute reči; i inače ta pesma je pevana 1991. i 1992. godine u Vukovaru od strane ratnika - Spasi Srbiju i ubij se, Tuđmane.
Znam ko je tu pesmu preokrenuo i ko je te reči pretvorio u reči korišćene za Slobodana Miloševića. Danas te reči, kada se pevaju sa istog stadiona, malo drugačije zvuče, malo više bole, jer zaista nismo spremni da podnesemo ono što smo bili spremni da drugima učinimo. Čuli ste od ovih poslanika šta se peva na stadionima.
Molim vas nemojte u vaše rasprave, u kojima socijalisti neće da učestvuju jer su izvan njih i misle da ova skupština treba da radi nešto drugo, na silu da nas uvlačite, jer mislim da je bolje da bar nekoliko poslaničkih grupa bude izvan ovoga.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine predsedniče, javljam se po članovima 225. i 226. Želeo bih da iskoristim prisustvo gospodina ministra i da skrenem pažnju na jednu vrlo neprijatnu situaciju koja se dešava u Skupštini opštine Medveđa.
Gospodine ministre, molim vas za malo pažnje jer je jako važno, zato što je došlo do narušavanja međunacionalnih odnosa između Srba i Albanaca u opštini Medveđa, a sve to potiče iz rada Skupštine opštine.
Javili su mi se ljudi, više puta sam pominjao probleme koji nastaju u Skupštini opštine Medveđa, ali reći ću vam sada nešto konkretno i videćete da nemio događaj koji se desio pre dva dana ima pozadinu u tome, pa vas molim da u skladu sa svojim nadležnostima pogledate šta se to dešava u radu Skupštine opštine Medveđa.
Na sednicama Skupštine opštine Medveđa pojedini odbornici albanske nacionalne manjine vrlo često prete odbornicima srpske nacionalnosti upotrebljavajući reči - nećete se nanositi glave na ramenima, mi ćemo motkama i noževima rešiti sve probleme koje imamo. To se odnosi čak na određene poslanike iz reda srpskog naroda.
Naime, šta se desilo? Ne znam da li ste o tome čitali u novinama, 20. oktobra 2007. godine gospodin Goran Simić je pretučen na pragu svoje kuće i nanete su mu teške telesne povrede drškom sekire. Samo sticajem srećnih okolnosti gospodin Simić je ostao živ.
Naime, da je to posledica nekih pretnji sa sednice Skupštine opštine vidi se jer su na osnovu osnovane sumnje uhapšeni Jaha Burim i Nazim Muratović i lišeni su slobode. Molim vas da zaista pokušate u domenu svoje nadležnosti da vidite šta se dešava u radu Skupštine opštine Medveđa i da vidimo da to rešimo.
Drugi deo se odnosi na ministra unutrašnjih poslova, gospodina Jočića, kome sam već dostavio neka dokumenta da tamo određena grupa Albanaca vrši teror nad srpskom većinom.
Jedan od tih Muratovića napao je vlasnika samostalne radnje Draganu Trajković 24. oktobra i naneo joj teške telesne povrede, odbijajući da izmiri svoja dugovanja prema njoj.
Šta je tu još važno? Važno je da ova gospoda Muratovići, koji su u opštini izgleda glavni teroristi, imaju podršku predsednika opštine i uz njegovu pomoć pišu predstavnicima OEBS-a, međunarodnim institucijama i pokušavaju da zamenom teza predstave da se nad njima vrši teror.
Mislim da bi gospodin Jočić zaista imao razloga da se malo pozabavi ovim pitanjem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, koliko je opravdan amandman našeg kolege dr Bojana Milovanovića, vidi se iz člana 133. Ustava, koji reguliše ostavku i razrešenje člana Vlade.
U stavu 4. piše: ''Narodna skupština razmatra i glasa o predlogu za razrešenje člana Vlade na prvoj narednoj sednici''.
Pitam vas, da li zaista očekujete da neko glasa i razmatra, a da ne može ništa da kaže o tome?
Kako možemo da ubedimo narodne poslanike u drugačiji stav predsednika Vlade ili nekoga od ministara, ako on podnese ostavku, a ne možemo ništa da kažemo?
Znači, ovo što ste predložili je u suprotnosti sa članom 133. Ustava Republike Srbije i molim vas da o tome vodimo računa.
Znam da ćete vi meni reći da ovde piše: ''Narodna skupština razmatra i glasa o predlogu za razrešenje člana Vlade'', ali, s obzirom na to da se član 133. odnosi na ostavku i razrešenje, a ostavka člana Vlade nije drugačije definisana, nije definisana ovim članom Ustava drugačija procedura, pretpostavlja se da je ista procedura i za ostavku i za razrešenje. Molim vas da obratite posebnu pažnju i da vidite koliko je amandman gospodina dr Bojana Milovanovića opravdan i u skladu sa Ustavom.
Izvinjavam se, gospodine predsedavajući, zaista nisam hteo da vam prisvojim ovu govornicu; ako ste se uplašili za nju, ništa ne brinite. Znao sam da će ministar doći kad ja izađem da govorim, to je čekao, da ne sluša Vjericu Radetu, ali nije, pretpostavljam da nije.
Dame i gospodo, ja sam podneo amandman na član 23, koji glasi:
''Ministar može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Vlade i potom predsedniku Narodne skupštine. Narodna skupština na prvoj narednoj sednici, bez rasprave, prima k znanju da je ministar podneo ostavku i time mu prestaje mandat. Ministar može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini.''
Moj amandman glasi da se stav 3. briše, iz prostog razloga, što, ovako kako je predviđen, član 23. dovodi u neravnopravan položaj, i to u ovoj skupštini, poslanike i ministre.
Nemoguće je da, bar, u Narodnoj skupštini, ministar bude povlašćen u odnosu na narodne poslanike i da on može da obrazloži svoju ostavku, a da nijedan narodni poslanik ne može da mu odgovori ili da kaže svoje mišljenje.
Pre svega, gospodine ministre, hteo bih da vam ukažem na jednu pravopisnu grešku. U stavu 2. piše - prima k znanju. Ja bih to pre zamenio rečju "konstatuje", jer upravo u članu 128. Ustava kaže se - članu Vlade mandat prestaje pre isteka vremena na koje je izabran konstatovanjem ostavke.
Znači, ne piše - primanjem k znanju ili nešto drugo, tako da bih vas molio da ovo terminološki uobličite i izjednačite s Ustavom. Mislim da to nije velika primedba i da ćete to moći da prihvatite, jer je i u vašem interesu da ovaj zakon liči na nešto.
Međutim, suština mog amandmana nije u ovome. Suština je, upravo, u onome što sam vam rekao, a to je da u ovoj skupštini, bar, treba da izjednačimo status poslanika i status ministra, naročito kada o nečemu treba da odlučujemo.
Opet bih ponovio, ovog puta član 125. Ustava, koji propisuje, u trećem stavu - ministar za svoj rad i za stanje u oblasti iz delokruga ministarstva odgovara predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini. Ako primenimo ovaj član 125, mi ćemo imati situaciju, shodno članu 123, da ministar koji želi da podnese ostavku Vladi dolazi u poziciju da je apsolutno amnestiran od strane Narodne skupštine za sve ono što je radio u prethodnom periodu, jer, jednostavno, onog trenutka kad podnese ostavku, Narodna skupština više ne može da raspravlja o njegovom radu.
Mislim da je to nedopustivo i da nije u interesu ni građana, ni Narodne skupštine, a pretpostavljam da nije u interesu ni Vlade Republike Srbije.
Jer, zaista, Narodna skupština koja, prema članu 133. Ustava, stav 4, razmatra i glasa o predlogu za razrešenje člana Vlade na prvoj narednoj sednici, neće moći nikako da odlučuje, odnosno neće moći da glasa o predlogu Vlade ako niko od narodnih poslanika ne može da kaže ništa.
Javio sam se za ovo kada je govorio moj kolega, prethodni, koji je obrazlagao isti ovaj stav, samo za predsednika Vlade. Zaista, želim da kažem da je to prosta analogija.
Nemoguće je da nas neko ovde izvesti, ispriča šta god hoće, bez ograničenja vremena, a da mi kao narodni poslanici ne možemo ništa da mu odgovorimo, nego, jednostavno, da konstatujemo, odnosno da dignemo ruke za tu ostavku.
Složićete se, gospodine Markoviću, da nešto ne štima u tim odnosima i da su ti odnosi malo poremećeni u korist članova Vlade, a na štetu narodnih poslanika.
Ukratko ću vam odgovoriti šta je obrazloženje Vlade i zašto ovaj moj amandman nije prihvaćen. Kaže se: ''Amandman se ne prihvata. Zakonskim rešenjem se omogućava ministru koji je podneo ostavku da upozna Narodnu skupštinu s razlozima koji su ga naveli da donese takvu ostavku''.
Mi se potpuno slažemo s tim i mislimo da je sasvim u redu da damo pravo ministru koji podnosi ostavku da obrazloži te svoje razloge, jer, verujte mi, kao i svi građani Srbije, tako i mi poslanici znamo da se ostavka ministra ne podnosi bez nekog velikog i teškog razloga. Građanima ove Srbije bi bilo jako interesantno da čuju ostavku, ali i mi imamo pravo da, kao narodni poslanici, kažemo šta mislimo o tome.
Tu sam zapisao jedan stav. Čini mi se da je ministar Marković, dok je bio poslanik, bio jedan od žešćih boraca za dostojanstvo ove skupštine i za prava narodnih poslanika. Čini mi se da je odlaskom u Vladu tu svoju borbu, apsolutno, bacio pod noge i negirao je, naročito stajući iza ovakvog člana zakona.
Ja vas ne bih duže zadržavao, da bih ostavio i mojim kolegama vreme da mogu da kažu nešto o ovome.
Zaista vas, gospodine ministre, molim da, kad budete našli za shodno, odgovorite na ovo što smo vam mi, kao predstavnici SPS-a i Poslaničkog kluba ukazali, na te nepravilnosti i neregularnosti. Te primedbe nisu zlonamerne, zaista imaju za cilj jedino da poprave predloženo zakonsko rešenje i da omoguće da se narodni poslanici u Skupštini Srbije osećaju ravnopravnim s ministrima, ako ne mogu da se osećaju tako u funkcionisanju cele države.
Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, po čl. 225. i 226, želim da vas obavestim o jednoj inicijativi.
Kod mene su došli predstavnici sedam boračkih organizacija i organizacija koje se bave negovanjem tradicija oslobodilačkih ratova Republike Srbije, a koji su smešteni u prostorijama Doma Vojske Srbije. Nažalost, pogrešno nazvano, jer se ta zgrada zove ''Ratnički dom''.
Šta je suština ovog problema? Suština ovog problema je da je resorni ministar naredio da se sve ove organizacije izbace, tj. da napuste prostorije Doma. Međutim, ne bi to bilo tako strašno da je ova zgrada u vlasništvu Vojske Srbije. Nažalost, ova zgrada je zadužbina koja je između dva svetska rata sazidana za ratnike, donatorstvom i prilozima svih učesnika, pre svega, Prvog svetskog rata i onih građana Srbije koji su tada imali vrlo pozitivan odnos prema žrtvi koju su ovi ljudi dali za Srbiju i za srpski narod.
Nažalost, danas imamo sasvim suprotnu situaciju. Neki pokušavaju da minimiziraju ove ljude i njihovu ulogu.
Želim da vam kažem da su ove organizacije i predstavnici ratnika iz prethodnih ratova podneli Direkciji za imovinu Republike Srbije zahtev za povraćaj ove imovine, odnosno za restituciju.
Ovde imam taj dokument iz kojeg se vidi da Direkcija za imovinu Republike Srbije potvrđuje da je, u skladu sa članom 5. stav 2. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, ''Službeni glasnik'', taj i taj, a uvidom u evidenciju, prijavljena imovina koja se vodi kod ove direkcije, izdaje se potvrda, itd.
Želim samo da po članu 226. uputim molbu ministru odbrane Vlade Republike Srbije da prekine s pritiscima na ove organizacije i da se sačeka donošenje novog zakona o restituciji, jer, budite sigurni da će ova zgrada biti vraćena onome kome je namenjena, a to su ratnici iz prethodnih ratova.
Takođe molim ministra kulture, u čijoj je nadležnosti vođenje registra zadužbina i legata, da pomogne ovim organizacijama i da spreči njihovo nezakonito iseljenje iz ovih prostorija.
Ja vam zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po čl. 225. i 226, da vas informišem i da postavim neka pitanja koja su jako važna za naše građane.
Pre svega bih želeo da vas obavestim da je prethodnog vikenda delegacija SPS-a, predvođena potpredsednikom Skupštine, gospodinom Milutinom Mrkonjićem, obišla više sela i mesta u užičkom kraju. U jednom od sela, koje se naziva Stapari, u razgovoru sa građanima, saznali smo mnoge njihove muke i nevolje.
Jedna od najvećih nevolja, koju su ovi građani istakli, jeste da još uvek nemaju asfaltni put, koji im je davno obećan, a, bogami, i za koji su oni obezbedili neka sredstva da pomognu njegovu izgradnju.
Takođe, dom kulture u tom selu je srušen i nemoguće ga je koristiti za svrhe za koje je zidan. Nema pristupnih puteva do većine zaselaka, kao što su Tupanj, Jasice, Stara Pruga itd. Telefoni koje oni koriste više su neupotrebljivi nego upotrebljivi. Moraju da se pomole i da zaliju banderu ako žele da dobiju vezu sa nekim do koga im je stalo. Električna energija nije dovedena u sve zaseoke i do svake kuće, a imaju veliki problem i sa pijaćom vodom.
Mnogi poslanici se ovde zalažu i često pričaju da je Srbija u 21. veku. Verujte mi, za ove građane, ne da nije u 21. veku, nego još nije stigla ni u 20. vek.
Mi moramo da vodimo računa i o ovakvim građanima. Kada pričamo o ravnomernom razvoju Srbije, moramo da znamo da ovakvi naši građani danas plaćaju porez i da zaista moraju da imaju bolji tretman nego što ga imaju.
Građani ovog kraja se, takođe, bave poljoprivredom i rekli su nam da imaju veliki problem, kao najveći proizvođači krompira, s tim što nemaju kome da ga prodaju. Nekoliko stotina tona krompira su morali da bace, a naša država i danas uvozi krompir.
Ono što je suština, zbog čega sam najviše hteo da se javim, to je da su građani ogorčeni zbog neodgovornosti državnih organa, koji, pored više obećanja, još nisu nadoknadili štetu iz 1999. godine, koja je nastala od bombardovanja NATO-a. Inače, ovo je sve u blizini aerodroma "Ponikve".
Imamo slučaj sa porodicom gospodina Viktora Perišića, koji je dostavio podatke da mu država od tog dana duguje preko milion dinara za srušene objekte, koji su zaista procenjeni od strane državnih institucija na toliko sredstava. Verujem da je, sa kamatom, to danas mnogo veća cifra.
Moram da vam kažem da ova priča možda i ne bi izazvala toliki efekat na nas koji smo tamo bili, da dve predivne devojčice, ćerke pomenutog gospodina, nisu iznele svoju tužnu sudbinu, u kakvim uslovima žive, u kakvim uslovima se školuju.
Mislimo da država Srbija mora mnogo više računa da povede i o ovoj budućoj generaciji, jer oni su budućnost Srbije, oni su rezultat borbe za koju se zalažemo, a to je podmlađivanje Srbije.
Hvala vam puno.
Gospodine potpredsedniče, molim vas da uzmete ova dokumenta i da ih prosledite nadležnim ministrima.
Nisam razumeo da li je gospodin hteo da mi odgovori ili je nešto govorio protiv svoje vlasti.
Izvinjavam se, čl. 225. i 226.
Rekli ste da je to "Mrkonjića rupa". Čovek je 1999. godine došao i položio kamen temeljac, a od 2000. godine ste vi na vlasti i dalje to zovete "Mrkonjića rupa". Ne znam gde je tu rupa, da li je rupa u logici po kojoj vi izlažete ovde taj problem, ili je rupa, stvarno, što to još nije urađeno.
Znači li da u Užicu nemate poštu, ako niste uspeli da tu "Mrkonjića rupu" pretvorite u poštu? Ne znam, stvarno, da li ste hteli ovde da istaknete uspeh ili neuspeh vaše vlasti, ističući ovakve činjenice.
Znam da gospodinu Mrkonjiću ne treba moja zaštita i zaista nisam izašao da ga branim, nego sam hteo da kažem ono što sam rekao po Poslovniku, kao poslednji govornik u prepodnevnom delu sednice, što nije moja impresija, nije samo moj utisak nego utisak ljudi koji žive u Staparima.
Naveo sam vam, po imenu i prezimenu, porodicu kojoj se od 1999. godine milion dinara duguje za porušene objekte. Naveo sam vam porodicu koja do svoje kuće nema put, nema električnu energiju. Ne znam šta je još trebalo da kažem a da ne smatrate da sam to govorio protiv vaše vlasti. Zaista nisam znao da ste vi bili predsednik opštine u Užicu, nisam znao da ste sedam godina na vlasti, ne znam ko je danas na vlasti u Užicu, niti me to interesuje.
Kada iznosim utiske građana koji se nama obrate, verujte, isključivo iznosim ono što su oni nama preneli, nikakve svoje impresije. Ja jesam Beograđanin, ali to ne znači da nemam pravo da odem u Užice ili u bilo koji drugi deo ove naše zemlje i da se interesujem za situaciju u tom regionu.
Dragi gospodine, dragi kolega, biće mi čast ako svi poslanici ovde izađu i iznesu ovakve primere iz života, jer će onda građani imati utisak da, upravo, radimo za njih ono što od nas očekuju.
Javljam se po članu 225. i verovatno će na kraju ovog mog izlaganja proisteći i neko pitanje koje zadire u član 226. Poslovnika o radu.
Moram da vam kažem da smo, na poziv građana Jaše Tomića, inženjer gospodin Milutin Mrkonjić i ja sinoć prisustvovali jednom sastanku na kojem je bilo više od 400 građana iz Jaše Tomića. Verovatno znate kakvi problemi muče ove naše građane. Selo Jaša Tomić ima više od 3.000 stanovnika, a 20. aprila 2005. godine ih je zadesila poplava, najveća u poslednjih 100 godina. Verovatno se sećate svi ovde kampanje koja je vođena u prethodnom periodu da bi se pomoglo tim ljudima.
Mi želimo sada da vas podsetimo da je 830 kuća u tom selu srušeno. Želimo da iskoristimo prisustvo gospodina ministra finansija, iako znamo da nema čarobni štapić i da nije sve u njegovim rukama, ali da nam odgovori na neka pitanja. Tamo ima još 272 kuće, koje su obeležene žutom bojom, što znači da treba da se sruše. Građani tvrde da su sredstva za sanaciju umanjena za 40%. Iako je bilo obećano da će im biti isplaćena sredstva u celosti, razočarani građani pitaju zašto su uskraćeni za 40% od iznosa. To je otprilike oko 50 miliona dinara za sve kuće.
Oni još traže da se završi 70 započetih kuća da bi mogli pre zime da se u njih usele; da se isplati šteta koja je nastala od podzemnih voda, koja nikome nije isplaćena, i da se snimi šteta nastala od podzemnih voda koje su aktivirale klizišta, usled čega je srušeno još 13 kuća.
Takođe, da se isplati ostatak naknada koje nisu isplaćene na ime poljoprivrednog zemljišta, njiva i bašta, što im je takođe obećano; da se za 800 domaćinstava isplati nadoknada za uništeno pokućstvo, nameštaj itd.
Ono što njih najviše boli i što mislim da ih je najviše nagnalo na ovakvu ideju, to je da je nepravda i da nisu ravnomerno isplaćeni, odnosno nisu isplaćeni po spiskovima koji su dostavljeni. Oni navode primere da su neki dobili i po milion dinara, a neki nisu dobili ništa.
Ne znam koji su razlozi zašto je napravljena ta razlika među njima, kada su svi oni u istom problemu, nemaju krov nad glavom.
Takođe želim da vam skrenem pažnju, pošto je selo Jaša Tomić najviše medijski eksponirano, da se to isto odnosi i na selo Među.