Iskoristiću deo vremena poslaničke grupe. Kada se ovde govori o izboru organa upravljanja, školskog odbora koji se sastoji iz tri dela, mora se znati da je svaki ovlašćeni predlagač autonoman u predlaganju.
Dakle, nastavničko veće predlaže autonomno svoje kandidate za članove školskog odbora i u takav predlog ne može niko da uđe. Savet roditelja takođe ima autonomnost u tom predlaganju. Skupština jedinica lokalne samouprave ima autonomiju nad samo tri člana koje ona faktički u pravom smislu odabira i stavlja ih na listu koja se izglasava na sednici SO. SO ne može da ulazi u autonomnost ovlašćenih predlagača.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, gospođo Muškinja, dame i gospodo narodni poslanici, prilika je da danas razgovaramo o jednom složenom pitanju, zapravo oblasti koje je konačno došlo na dnevni red, a možda je trebalo, svakako je trebalo i ranije, kako bi pitanja veoma značajna za život i rad u svim sferama života nacionalnih manjina, kao i pitanja sloboda i prava manjina bolje definisali, u skladu sa svim pretpostavkama koje postoje i u Ustavu, i u međunarodnim ugovorima i svim pozitivnim aktima savremene civilizacije.
Dakle, gospodine ministre, zaista verujem da ste se vi kao predlagač zakona, zajedno sa timom koji je radio na ovom zakonu, dobro namučili na nalaženju najboljih rešenja, kako bi iz predstojećeg zakona koji ćemo, verujem, usvojiti, dobili jednu legislativu koja će na bolji način urediti sva pitanja nego do sada.
Pitanje ljudskih prava i sloboda je svakako prvorazredno pitanje savremene civilizacije, savremenog sveta i ono je sastavni deo svih temeljnih dokumenata u svim državama, i Ustava, ali i mnogih drugih dokumenata međunarodnih organizacija, znači, konvencija, povelja i ugovora.
Međutim, postignuti standardi u ovoj oblasti ne bi bili dovoljni bez dodatnih individualnih i kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina.
Naš Ustav je značajnu pažnju posvetio ovoj materiji u nekim članovima, pre svega u članovima 75, 79. i 80, gde se govori o tim kolektivnim pravima. Reč je zapravo o neposrednom učešću ili preko predstavnika u odlučivanju o pravima, naročito iz oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja, upotrebe jezika i pisma, a sa ciljem očuvanja svega onoga što je i tradicija i identitet pripadnika nacionalnih manjina.
Pravo na manjinsku samoupravu u ovim oblastima može da se ostvaruje izborom nacionalnih saveta i to je praksa i u drugim zemljama, znači, nije to proizvod samo naše legislative i mi to danas evo činimo.
Takođe, donošenje ovog zakona je proizašlo i iz ratifikovanih međunarodnih ugovora koji se odnose na garanciju ljudskih prava i sloboda, a naročito na garanciju prava i sloboda nacionalnih manjina. Recimo, Povelja UN posmatra i uređuje pitanje manjina i manjinsku zaštitu u okviru opšteg sistema zaštite ljudskih prava, ali to je nešto u najširem smislu.
Vredno je pomenuti dokument koji se zove Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, koji je prvi pravno obavezujući međunarodni instrument koji je u celini posvećen pravima nacionalnih manjina.
Mi smo ratifikovali Okvirnu konvenciju i, naravno, sarađujemo sa Savetodavnim komitetom ove Okvirne konvencije i svakako da aktivno kao država učestvujemo u onome što je ostvarivanje prava, ali na nivou onih standarda i na nivou onih dostignuća koja već postoje u visoko razvijenim zemljama, odnosno u kojima je demokratija neosporna jedna tekovina i koja je dala velika dostignuća u ljudskim pravima, a naročito nacionalnih manjina.
Takođe, ovaj zakon bilo je potrebno doneti i ranije. Imam utisak da su raniji nadležni subjekti, koji su bili nadležni da se pozabave ovim pitanjem, i bežali od ovog problema. Ovo je svakako vruć krompir koji je morao da se uhvati u ruke i da se njime pozabavimo i da to pitanje rešimo, i svakako je značajno da ste vi kao ministarstvo u okviru ove Vlade se pozabavili ovim pitanjem.
Još jedan razlog je proizašao i iz onoga što je Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, koji je još uvek važeći, a koji u članu 19. daje mogućnost izbora nacionalnih saveta, ali u tom zakonu nije jasno precizirano mnogo štošta što se tiče i nacionalnih saveta, i kada je reč o izborima, i kada je reč o nadležnostima i pravima nacionalnog saveta.
Takođe, bilo je potrebno nakon donošenja tog zakona doneti pravilnik o načinu rada Skupštine elektora za izbor nacionalnih saveta, na osnovu kojih je izvršen izbor nacionalnih saveta 15, 16, čini mi se, koliko ih ima. Dosadašnja praksa i život u ovoj sferi pokazali su da ima mnogo, mnogo problema, mnogo čak i improvizacija i različitog tumačenja i zakona koji je prethodno donet i ovog pravilnika o izboru elektora.
To je davalo mogućnost različitog pristupa izabranih nacionalnih saveta u ostvarivanju svojih prava i nadležnosti, što svakako nije dobro za državu Srbiju i za pravni poredak u našoj državi.
Zakon dobro obrađuje statusna pitanja. Ne bih se time posebno bavio. Kada je reč o nadležnostima, jasno se definišu nadležnosti koje se tiču određenih sfera, kao što je obrazovanje, kultura, obaveštavanje, službena upotreba jezika i pisma, daju se prava nacionalnim savetima u osnivanju, zapravo osnivačka prava za učešće u upravljanju i druge nadležnosti.
Što je veoma važno, predviđena je u zakonu ništavost pravnih akata, ako se određeni članovi ovog zakona ne uvažavaju prilikom donošenja drugih akata, zakona itd. u organima Republike Srbije. Prema tome, tu je stvorena jedna mogućnost za korelaciju, povezivanje i uvezivanje svega onoga što je i interes i pravo nacionalnih manjina sa opštim interesom i ukupnom legislativom u najširem smislu Republike Srbije.
Međutim, čini se da pored toga što je vidni napredak u ovoj oblasti učinjeno i što će ostaviti pozitivnog traga u funkcionisanju svega onoga što je život nacionalnih manjina, ostvarivanje njihovih prava u okviru naše države, da ima i određenih manjkavosti u ovom zakonu, koje se tiču i nadležnosti nacionalnih saveta, i šta iz toga proizilazi, a takođe i u onome što je izbor nacionalnih saveta.
Veoma je važno da se prilikom izbora nacionalnih saveta stvore takve pretpostavke koje će umanjiti mogućnost da to budu neke interesne grupe ili centri koji manje zastupaju interes date nacionalne manjine, a više zastupaju interese neke uže grupe, uslovno rečeno možda neke "manjinske oligarhije" ili neke "elite". Tu postoji mogućnost i opasnost da do toga dođe.
Naravno, SPS-JS podržava ovaj zakon, da ne bih ostavio dilemu u tome. Kritički pristupa analizi svega ovoga i mislimo da je učinjen krupan iskorak u pravcu rešavanja ovih pitanja, ali da će vrlo brzo vreme, i praksa i sprovođenje ovog zakona pokazati određene manjkavosti, i mislim da će biti potrebno reagovati u skladu sa ishodima primene ovog zakona i učiniti dodatne izmene i dopune kako bi u datom trenutku poboljšali ovu materiju i ovu regulativu.
Mi kao poslanička grupa ne nastupamo isključivo, mi smo više pred dilemom i vidimo da je to veoma složena materija i složena su pitanja pred nama i, rekao bih, kao što ste se vi namučili prilikom definisanja svega ovoga, smatramo da ne možemo svi zajedno biti dovoljno pametni da damo konačne odgovore na ono što je najbolje kao rešenje. Zato moramo budnim okom da posmatramo budućnost primene ovog zakona i što je pre moguće, kada se to ukaže za potrebnim da reagujemo na sve ovo.
U javnosti se pokazalo i imali smo i reakciju određenih udruženja koja se bave informisanjem, pitanje osnivački prava, naročito u oblasti informisanja. Zaista, tu postoji mogućnost da se ugrozi princip nezavisnosti medija ako su osnivačka prava u rukama nacionalnog saveta, a ako taj nacionalni savet manje predstavlja nacionalnu manjinu, a više interes neke svoje grupe, a pak to može da proizađe iz sistema i načina izbora nacionalnog saveta, koji je takođe možda tanko mesto u onome što želimo da postignemo, onda sve puca i krivi se i ide u pogrešnom pravcu.
Kada je reč o izboru nacionalnih saveta, svakako da je učinjen pokušaj da se u okviru dve alternative dođe do cilja i možda jeste najbolji način i najdemokratskiji da se izaberu preko neposrednih izbora, sa posebnih biračkih spiskova, iako tu možda ima određenih primedbi na to da li je to dobro da se sačine posebni birački spiskovi, naročito u sredinama gde su manjine zastupljene u manjem broju itd. Dakle, tu je teško biti pametan, o čemu sam govorio.
Razumem vaše mučenje i vaše dileme, ali sa nečim se moralo izaći i poći. Pitanje izbora nacionalnog saveta tretirano u članu 70, kada je reč o neposrednim izborima, gde imamo izborne liste da se predlažu od strane grupe birača, najmanje jedan procenat sa izborne liste, a najviše 50. Mislimo da je taj broj mali, odnosno da je taj procenat mali. Nismo isključili, ali to je jedna dilema.
Predlaganje i podržavanje tih lista od strane udruženja građana može da bude veoma sporno, naročito po novom zakonu o udruženju građana, gde imamo da pravo formiranja udruženja građana imaju tri lica, od toga dva maloletna mogu da budu.
Naravno, ako imaju nacionalni predznak ili se bave tim pitanjima, to može da dođe do fabrikovanja tih udruženja koja će podržati listu, a to se isto odnosi na član 100, da ne bih posebno pričao o tome, gde imamo predlaganje elektora od strane ovih subjekata, udruženja građana.
Pitanje političkih organizacija sa nacionalnim predznakom, otprilike dosta toga što je gospodin Hajdarević izneo ovde u diskusiji, mi se slažemo sa takvim razmišljanjem, bez polemike i potrebe da to sada definišem da li su to građanske ili neke druge stranke, misli se na stranke koje nemaju nacionalni predznak nacionalne manjine, tu podrazumeva i SPS, i JS, i SRS, i DSS, i SNS i DS itd, izvinjavam se, da ne ređam, ali znate na šta mislim.
Naravno da treba praviti razliku između onoga što je izborni zakon, onaj opšti, koji je dao mogućnost manjinama da se ne traži cenzus kao za ostale stranke koje predstavljaju većinski narod ili ne predstavljaju nacionalne manjine, bar po onome što je njihov naziv itd. i onoga što jeste izbor manjinske samouprave. To nisu dve paralelne, to su sasvim različite stvari. Ovo je samo jedan segment koji dodatno treba da nadgradi i da osigura ono što su manjinska prava u okviru već postojećeg sistema.
Mislimo da pripadnici nacionalnih manjina koji su u drugim strankama su onemogućeni da svojim političkim ubeđenjima ili u ime svojih političkih ubeđenja i stavova budu podržani od strane svojih stranaka i učestvuju u onome što je podrška lista ili izbor elektora itd.
Na takav način se praktično pripadnici nacionalnih manjina u nekim sredinama mogu gurati u ono što je njihovo usko nacionalno, što je jako pogrešno, jer je svakako pogrešno da i na opštem planu se guraju građani u ono što je nacionalno na globalnom nivou, što je srpsko itd.
Treba voditi računa o jednom balansu koji je veoma osetljiv. Iz tih razloga mislimo da pitanje podrške liste u neposrednim izborima i takođe pitanje kandidovanja elektora treba da ide uz obavezu 100 potpisa, a da iza toga mogu stajati i stranke nacionalnih manjina, ali i sve druge stranke koje možda, u nekim slučajevima, i više vode računa o onome što je interes nacionalnih manjina, pa makar to bilo i hipotetički, ali moramo poći od jednog takvog razmišljanja i stava.
Tu je verovatno jedno tanko mesto. Ne znam, ima verovatno predloga i amandmana u tom pravcu, da vidimo da li tu nešto možemo učiniti ili da budnim okom to pitanje posmatramo za neko buduće vreme.
Pitanje nadzora mislim da je dobro postavljeno: od strane Ministarstva kroz mogućnost provere ustavnosti, kroz mogućnost zabrane određenog akta nacionalnog saveta, uz obavezu da posle pet dana se zatraži ustavnost itd. Dozvolite mi samo u ime SPS-JS još jedno pitanje, mada se izvinjavam, to je rezultat moje neupućenosti (Predsedavajuća: Vreme.) dozvolite mi samo da završim misao.
Da li je savet Republike Srbije za nacionalne manjine proizašao iz Zakona o zaštiti prava i sloboda? Ako jeste u redu, a ako nije, onda je trebalo ovde da bude to pitanje određeno.
Da završim, SPS-JS i pored svih dilema podržaće ovaj zakon, ali će nastojati vrlo brzo i učinićemo napore na nekim dopunama, izmenama, kroz amandmane, koliko je to moguće, ali ćemo takođe nastojati da dođe do dopuna i izmena ako to bude…

Poštovana predsednice, radno predsedništvo, poštovani gospodine ministre, saradnici iz Ministarstva prosvete, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-JS zadovoljstvo mi je da danas iznesem stavove naše poslaničke grupe o predloženim zakonima.
Takođe nam je zadovoljstvo da rasprava teče u jednom dobrom smeru i jednoj dobroj nameri i da smo u potpunosti, bar do sada, rasterećeni onoga što je možda neka suva politika ili stranačka pripadnost i da se čuju dobronamerne primedbe, a i pohvale na račun predloženih zakona i od strane opozicije.
Svakako da u predloženim zakonima, u nekim odredbama, možda imamo idealizovane ciljeve kojima treba težiti, ali jednostavno to nije pogrešno. Uvek treba činiti, a tim ciljevima i idealima treba težiti i imaćemo uspeha ako se bar njima približimo.
Svakako ono što može da se dopuni i da se ispravi, učinićemo to na ovoj sednici kada dođu na red amandmani, a ima mesta svakako za to da ministar i njegov stručni tim to prihvate, odnosno Vlada da prihvati ako ima takvih razloga za to, a čini se da možda u nekim stvarima i ima.
Ključni razlozi za donošenje zakona, bilo je reči o tome, ali svakako je da je vreme u kojem živimo učinilo da imamo neke nove okolnosti i sa pravnog, i sa svakog drugog stanovišta, i svakako je trebalo to usaglasiti i sa najvišim pravnim okvirom Ustavom, a strategije koje su ovde pomenute zato i postoje da daju određen smer onome što će biti legislativa odnosno prava regulativa u određenim oblastima i da dođemo do novih rešenja koja odgovaraju savremenom trenutku i društvenim potrebama današnjice i onoga što sledi sutra.
Naravno, ovi zakoni, pre svega, zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koga smatramo temeljnim zakonom, osnovnim zakonom, veoma je važan i on je po svojoj strukturi i pitanjima koja tretira veoma složen, kompleksan, ali čini se da daje dobre pretpostavke za donošenje drugih zakona, posebnih zakona u oblasti obrazovanja.
Ovaj predloženi zakon je svakako po onome što jeste savremen i prati savremeni trenutak, a bilo je potrebno izmeniti niz odredaba istog zakona koji je donet 2003. godine, koji je delom izmenjen i dopunjen 2004. i 2005. godine, i zbog obimnosti izmena i dopuna svakako je zaslužio da se danas tretira kao predlog zakona, a ne izmene i dopune. To govori o tome da se i Ministarstvo i Vlada ozbiljno bave pitanjem obrazovanja u ovoj zemlji i u nameri da sva ta pitanja urede na što bolji mogući način, u saradnji sa parlamentom.
Pomenuo sam mnoge strategije koje su bile uzrok tome da se donese novi zakon i naravno da postoje strategije koje su i u direktnoj vezi sa onim o čemu danas pričamo ili u nekoj indirektnoj vezi, ali da ih ne nabrajam, važno je da to predlagač uzima u obzir.
Osim pravnih i strateških razloga za donošenje ovih zakona, postoje i drugi empirijski pokazatelji koji se ogledaju u onome što je analiza principa u ovoj oblasti i koji su rezultati u tom pogledu u smislu zadovoljavanja i dostignuća do sada bili. Reč je o sveobuhvatnosti obrazovanja, reč je o pravednosti, efikasnosti, reč je o kvalitetu. Sadašnji Predlog zakona, pre svega zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ozbiljno se bavim tim pitanjima i ozbiljno odgovara na sve te okolnosti koje je vreme donelo.
Kada je reč, na primer, o učeničkim postignućima, preko komparativnih međunarodnih istraživanja pokazalo se da imamo u našoj zemlji niža dostignuća u odnosu na decu iz drugih zemalja, pre svega iz Evrope. Složio bih se sa prethodnim govornikom da ni po čemu ne možemo sebe svrstati u manje pametne ljudi, naravno to važi i za decu.
Svakako je reč o tome da treba napravi jedan ambijent, napraviti jedno takvo okruženje, jedan takav sistem u obrazovanju koji će dati pretpostavke za izražavanje punog kapaciteta, ono što su i prirodne nadarenosti i ono što su mogućnosti svakog prosečnog učenika u ovoj zemlji.
Zabrinjava svakako činjenica da u Srbiji danas imamo nizak obrazovni nivo i to je problem s kojim moramo da se suočimo i sa pozicije vlasti i sa svih drugih pozicija u ovom društvu. Gotovo je neprihvatljivo i mislim da lampica alarma treba da se upali i ozbiljno krenemo u rešavanje tog pitanja, jer 22% stanovništva starijih od 15 godina da nije završilo osnovnu školu je neprihvatljivo danas za bilo koju zemlju koja je u Evropi, a naročito za zemlju koja teži da uđe u red zemalja u EU.
Taj nizak obrazovni nivo je u direktnoj srazmeri sa onim što je produktivnost rada danas, a o tome danas govorimo i imamo problema s tim. Veći obrazovni nivo svakako daje pretpostavke za veću produktivnost.
Sledeće, imamo da naš obrazovni sistem nije u dovoljnoj meri do sada bio usklađen sa potrebama privrede i nije odgovorio na ono što su njihovi zahtevi i potrebe. To pitanje se ovim zakonom sada pokriva, pre svega time što se na primer formira još jedan savet, a to je savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Tu imamo dve stvari. Pre svega, stručno obrazovanje i drugo pitanje – obrazovanje odraslih koje je zapušteno u našoj zemlji, a koje je veoma značajno i potrebno, i sa aspekta produktivnosti, i sa aspekta svega onoga što može da bude opšti napredak našeg društva.
Kada je reč o onome što je pravednost, svakako u okviru toga jeste i to da svako dete danas u Srbiji mora imati jednaku šansu i pretpostavke za završavanje osnovne i srednje škole, uz činjenicu da je to besplatno obrazovanje i na jednom i na drugom nivou, pa čak i za vanredne studente koji ispunjavaju određene kriterijume što se tiče uzrasta.
Naravno, kada govorimo o tim pogodnostima, valja napomenuti i to da je Ministarstvo istrajalo i konačno realizovalo ono što je bila zamisao i ideja o besplatnim udžbenicima za prvake i to će za živeti sada od početka ove školske godine. Ili za uvođenje Interneta u svim osnovnim i srednjim školama, naravno besplatno, u saradnji sa javnim preduzećima i drugim subjektima u ovoj državi koji shvataju značaj svega ovoga.
Jedna od pogodnosti ovog zakona i to je svakako pohvalno, kao što smo čuli u diskusijama i drugih poslaničkih grupa, bez obzira na to da li pripadaju vladajućoj koaliciji ili opoziciji, jeste sprečavanje diskriminacije.
To je veoma značajno pitanje koje će dati mogućnost niti da dođe do favorizovanja određenih grupa dece, niti do neke negativne diskriminacije u drugom pravcu, do marginalizovanja ili zanemarivanja dece u obrazovno-vaspitnom procesu, jer je to neprihvatljivo i narodnim jezikom bi se reklo da je to jedan od najvećih grehova činiti.
Sa druge strane, kada govorimo o diskriminaciji, a u vezi sa tim je pitanje inkluzije, uključivanja one dece koja su socijalno marginalizovana ili hendikepirana, ili na bilo koji način onemogućena da istim korakom prođu kroz proces obrazovanja i vaspitanja. Ovaj zakon čini pokušaj da ih uvrstimo u red one dece koja nemaju problema s tim.
Značajno je istaći da nema kategorizacije kada je reč o ovome i da tu nemamo jedan tvrd pristup u smislu kategorisanja i određivanja dece – ko jeste za specijalnu školu, ko nije. Naprosto, život i sama situacija će pokazati, u saradnji sa roditeljima i mogućnostima, a zakon predviđa da se u okviru onih programa koje imamo za redovnu populaciji sačinjavaju posebni programi i individualni programi u korist ove dece koja imaju posebne potrebe.
Ovaj zakon, pomenuo sam, jeste temeljni i osnovni zakon, neki ga nazivaju krovni, mišljenja sam da je to pre svega osnovni zakon, jeste veoma značajan, jer otvara mogućnost donošenja niza posebnih zakona iz sfere obrazovanja i time ćemo u narednom periodu, naravno na predlog Ministarstva, uz dalji rad i predanost tom radu, kao što se i pokazalo u poslednjih godinu dana, omogućiti usvajanje čitavog mozaika i niza zakona iz ove oblasti.
Istakao bih da zakon propisuje i određenu vrstu autonomije ustanova u obrazovanju i vaspitanju, što je veoma važno i jedan značajan napredak, jedna civilizacijska tekovina ili demokratska vrednost kojoj treba težiti i da smo to prepoznali kao vrednost, naravno preko onoga što predlagač čini, i mislim da će u tom pravcu doći takođe pohvale iz poslaničkih grupa.
Ta autonomija se ogleda kroz način i izbor organa upravljanja, organa rukovođenja, kroz izbor i rad, pre svega, stručnih organa škole, ali i u mnogim drugim funkcijama koje se vrše u obrazovnim ustanovama.
S druge strane, zakon predviđa i čini mi se do sada bolje mehanizme od strane prosvetne vlasti koji mogu biti preduzeti pre svega od strane ministra i Ministarstva, ali ti mehanizmi imaju cilj da spreče nepravilnosti i u onome što je rukovođenje i upravljanje, i rad stručnih organa i drugih funkcija, ali to čini iz drugog plana. Nije u poziciji presuđivanja, već je pre svega u cilju preventive i sprečavanja.
To je svakako pohvalno i doprinosi svakako jednom stabilnijem sistemu obrazovanja i vaspitanja koji daje pretpostavke za opšti napredak.
Rekao bih da ovaj sistem obrazovanja i vaspitanja, kada je reč o obrazovanju dece, započinje kroz predškolsko obrazovanje, a onda imamo osnovno obrazovanje, pa imamo onda jedan prelaz, a to je pripremni predškolski program, praktično taj pripremni predškolski program koji zakonom sada će biti u trajanju od devet meseci dovodi u ravan naš sistem obrazovanja na osnovnom nivou sa onim što je to isto obrazovanje u drugim evropskim zemljama. Gde imamo različite formule, 3+3, 3+3, gde imamo devet razreda od prvog do devetog razreda, a ovde imamo praktično taj pripremni predškolski program za decu koja to pohađaju pre prvog razreda, da li se on, to nigde ne piše, kao nulti razred, ali svakako je to jedan sistem koji ide ruku pod ruku sa onim što je obrazovanje danas u savremenom svetu.
Rekao bih par reči o onome što je stručno-pedagoški nadzor i rad pedagoških savetnika. Mislim da ta funkcija Ministarstva je veoma značajna i da bi podzakonskim aktima ministar trebalo još bliže da odredi i utvrdi nadležnosti ovih službi u cilju potpunijeg vrednovanja kvaliteta rada ustanova, ali i svih aktera vaspitno-obrazovnog procesa u ustanovama.
Čini se da je ta funkcija Ministarstva u poslednje vreme i unazad bila zapuštena, što je dalo priliku jednom neradu u mnogim ustanovama i padu kvaliteta i nedostizanju onoga što su bili ciljevi i ishodi obrazovanja i vaspitanja.
Nekako je skoro bio kraj školske godine, mi moramo priznati da u mnogim ustanovama imamo da fond časova nije ispunjen do kraja, da se časovi u nekim ustanovama ne održavaju, da imamo veoma izraženo kampanjsko ocenjivanje u poslednjoj sedmici školske godine i da to svakako nije primereno onome što treba da bude jedan ozbiljan rad u obrazovnim ustanovama i to ne može da da kvalitet kome mi težimo.
Na tome bih zamolio, gospodine ministre, da zaista radite i da tu funkciju stručno-pedagoškog nadzora zaista isterate do kraja u smislu jedne revnosti, jednog kvaliteta i kako bi dalo to nekakve rezultate.
Rekao bih još o onome što je mreža škola. Zamolio bih vas da o tome zaista vodite računa i da ne pristupite kruto u smislu racionalnosti po onome koliko to košta, već dugoročno po onome što jeste potreba da se Srbije ravnomerno razvija u svim njenim delovima.
Kada je reč o zakonu o izdavanju udžbenika i nastavnih sredstava, naša poslanička grupa izražava pohvale za ovaj zakon, jer dovodi u istu ravan sve izdavače, i državne i privatne, uz to da se omogućava jedna konkurencija zdrava...
(Predsednik: Vreme.)
... koja će dati jedan kvalitet i svakako sa podrškom da izdavači moraju imati licencu za obavljanje ovog posla. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, danas ceo dan razgovaramo o zakonu koji je od životnog značaja za Republiku Srbiju i za njene građane. SPS-JS smatra da je ovim pitanjima trebalo ranije da se pozabavimo. Složili bismo se s činjenicom da unazad više desetina godina imamo taj problem i da se taj problem iz godine u godinu uvećavao i eskalirao u negativnom pravcu, a da je drastične razmere dostigao u tranziciji, odnosno kroz privatizaciju, pa, konačno, imamo u mnogim delovima Srbije devastiranu privredu i sve proizvodne kapacitete koji su ranije, koliko-toliko, davali neke rezultate i doprinosili životnom standardu naših građana.
Suočeni smo sa procesom depopulacije. Imamo drastičan demografski pad, a, na drugoj strani, imamo proces tzv. metropolizacije, ili uvećanja, demografske ekspanzije, naročito Beograda, Novog Sada, a u nekim razmerama, i razvijenih gradova u Srbiji.
Složio bih se s kritikama o asimetriji u statusu predloženih sedam regiona u ovom zakonu, a reč je o Beogradu, o AP Vojvodina, pa i o Kosovu i Metohiji, formalno, jer su to administrativne teritorijalne jedinice koje imaju određeni vid pravnog subjektiviteta u odnosu na četiri regiona, a to su: istočna Srbija, ili istočni deo, zapadni, centralni i južni, koji u pravom smislu reči predstavljaju statističku funkcionalnu teritorijalnu celinu svaki za sebe.
Kada je reč o Beogradu i Vojvodini, te dve jedinice su funkcionalne teritorijalne celine; u stvari, to su administrativne i teritorijalne jedinice, sa svojim pravnim subjektivitetom, koje o ovim pitanjima koja su od značaja za Srbiju odlučuju preko svojih organa vlasti, dok će ostale teritorijalne jedinice, zapravo, celine, ili regioni odlučivati preko svojih regionalnih saveta.
Moram da kažem da je naš stav, stav našeg kluba, da podržavamo donošenje ovog zakona. Zaista je krajnje vreme bilo da krenemo s mrtve tačke. Sigurno je da sva zakonska rešenja nisu možda na najsrećniji način predložena, do nekog poboljšanja će doći kroz raspravu o amandmanima, ali, u svakom slučaju, valja krenuti u određenom pravcu.
Sam živim na teritoriji koja je nedovoljno razvijena i razumem taj problem, a da ne govorim o jugu Srbije i o nekim opštinama na istoku, gde zaista imamo pravu pustoš u pogledu onoga što je prisustvo stanovništva, u pogledu onoga što je bio ranije broj stanovnika, u pogledu onoga što je životni standard i ekonomska moć tih područja.
Naravno, postoje i određene manjkavosti na koje treba ukazati. Čini nam se da kroz ovaj zakon imamo još jedan ventil za uvećanje administracije, ili uvećanje troška, potrošnje, da tako kažem, i to je velika opasnost. Da li će mehanizam koji predviđa ovaj zakon u rešavanju ovih pitanja biti efikasan, to je znak pitanja.
Ukazujemo na član 24. i smatramo da stav 4. u članu 24. treba izbrisati. On govori o mandatu predsednika Nacionalnog saveta i 19 članova – da traje pet godina. Mislim da je taj stav u ovom članu nesprovodiv, iz razloga što mislim da svi članovi ovog saveta dolaze kao po funkciji u ovaj savet. Nijedan se ne bira na neki drugi način, niti se imenuje.
Naravno, Vlada imenuje Savet, ali to imenovanje se vrši samo formalno, ne suštinski.
Drugo, ovo je nesprovodivo zato što članovi Vlade koji su u ovom savetu imaju mandat četiri godine, nemaju veći mandat, a pitanje je da li će jedna Vlada i četiri godine izdržati, to je posebno pitanje. Drugi članovi se imenuju od strane Vlade. Mislimo da je to nepotrebno i treba to izbrisati.
Postavlja se drugo pitanje – da li predloženi regioni, čije granice naziremo, jer ovde se to ne utvrđuje, predstavljaju zaista neku logičnu i suštinsku teritorijalnu celinu po mnogim elementima, kao što je privreda, ili kompatibilnost određenih delatnosti, i da li sever istočnog regiona ima iste probleme kao i jug istočnog regiona, ili su ove teritorijalne jedinice više napravljene po nekom geografskom principu?
Možda je prilika da se kroz razmatranje ovog zakona postavi i aktuelno pitanje umanjenja transfera, kao jedne od mera Republičke vlade za prevazilaženje krize. Izgleda da to umanjenje transfera kroz mere Vlade nije u duhu s odredbama ovog zakona i nije u skladu s onim što je predložena kategorizacija opština po određenim kriterijumima.
Mislim da je Vlada, pre svega, predlagač morao da vodi računa o tome, a, s druge strane, ministar finansija je morao da uvažava ovo što se predlaže kao zakonsko rešenje u ovom zakonu i da u skladu s verovatnim rešenjima iz ovog zakona predloži mere koje će unapred trajati do kraja godine, a možda i duže.
O tome bi vredelo razgovarati prilikom konačnog definisanja umanjenja transfera po kategorijama.
Postoji ta nejasnoća o pitanju asimetrije, o čemu sa govorilo, i o statusu jedinica teritorijalnih celina, mislim na Beograd, na Vojvodinu…
(Predsednik: Vreme.)
… ali, u svakom slučaju, ovo pitanje ne treba izbegavati kao opasnost od neke dalje regionalizacije ili federalizacije Srbije. Jednostavno, moramo da tragamo za rešenjima koja će učiniti efikasnim ono što zovemo ravnomerni razvoj pojedinih regiona Srbije i moramo naći rešenje. Inače, nema države Srbije bez onoga što jeste ravnomerni razvoj Srbije.

Izvinjavam se. Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i o zabrani upotrebe neonacističkih i fašističkih simbola i obeležja.
Kada je reč o zakonu koji nosi takvo ime, naravno da ima razloga da Poslanička grupa SPS-JS-a podrži takav zakon, jer je reč o regulisanju manifestacija takvih udruženja i grupacija kojima danas, u ovom trenutku, nema mesta u Srbiji. Na isti način može se komentarisati i 1. član ovog zakona, koji zabranjuje manifestacije, isticanje simbola ili znakova ili bilo kakvo drugo obeležje, delovanje neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja, kojima se na bilo koji način mogu povrediti ustavna prava i slobode građana, i propisuju sankcije za povredu ovog zakona.
Kao što smo već čuli u diskusiji nekih narodnih poslanika, ovaj član je apsolutno u duhu onoga što je naziv ovog zakona i to je sasvim prihvatljivo. Međutim, kada je reč o 2. članu ovog zakona, drugi stav je već sporan, jer se čini da nije u saglasnosti s Ustavom Republike Srbije, tačnije rečeno, sa 55. članom Ustava Republike Srbije, koji kaže da Ustavni sud može zabraniti samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajamčenih ljudskih i manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje. To pravo pripada samo Ustavnom sudu, nijednom drugom organu, niti ministarstvu, pa ni Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Onaj ko vodi registar o udruženjima može izbrisati iz registra udruženje, recimo, koje propagira ili manifestuje ovakva ponašanja i stavove, ali samo odlukom Ustavnog suda.
S tim u vezi, apsurdan je i 3. stav ovog člana, tj. 2. člana, u kome se kaže da bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova.
Prvo se čini zabrana, a odluku donosi Ustavni sud, pa se tek onda vrši brisanje iz registra. To verovatno neće pripadati ministru unutrašnjih poslova, odnosno Ministarstvu unutrašnjih poslova, jer po Predlogu zakona o udruženjima građana, koji će vrlo brzo biti na dnevnom redu, taj posao registrovanja i brisanja iz registra, posle odluke Ustavnog suda, vršiće Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Nisam siguran da se manifestacije pojedinih postupaka ovakve prirode ne kreiraju negde u nekim drugim krugovima, i to namerno i ciljno, sa željom da se Srbija prikaže kao retrogradna zemlja, u kojoj se generiše fašizam.
Uostalom, i ako postoje takve pojave u ovom trenutku, iako Krivični zakon ne pokriva ovu materiju, moguća je njegova dopuna i time bi se rešio ovakav problem. Ovako ispada da smo zemlja u kojoj fašizam i nacizam uzimaju maha, pa nam je, maltene, potreban ad hok zakon, za ovu priliku neka vrsta leks specijalisa.
U 3. članu se govori da se propagiraju ili opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje. Znači, uvodi se jedan novi termin, gde se, otprilike, nacionalizam na neki način izjednačava, odnosno nacionalizam ispada kao neki vid fašizma, što je zaista neprihvatljivo.
Nacionalizam, kao što je poznato, ima veoma širok spektar, od onoga što je, možda, i najvrednije, a to je rodoljublje, izražavanje rodoljublja, do nekih najcrnjih varijanti, kao što je šovinizam, ali mi ne možemo zabraniti nacionalizam kao jedan vid izražavanja svojih stavova u odnosu na ono što je svoja zemlja i svoj narod. Uostalom, ne možemo ovim zakonom omogućiti neku vrstu duhovne denacionalizacije.
Konačno, u 6. članu imamo još jedan nov naziv, a to je zabrana širenja neonacionalizma. Mislim da je i taj termin veoma sporan i on ne definiše ništa što je specifično u odnosu na ono što je nacionalizam i opet daje mogućnost shvatanja ovog zakona na veoma različite načine.
Na kraju, u ime Poslaničke grupe SPS-JS-a, podsećam da, kada je reč o antifašistima, u Srbiji postoje, kao i o mnogo čemu, dupli standardi.
U ime toga, podsećam da se unazad deset godina menjaju nazivi ulica, trgova i ustanova koji su nosili imena antifašista iz Drugog svetskog rata i koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma. To pitanje je veoma značajno i u suprotnosti s onim što sada neki pokušavaju da prikažu sebe velikim antifašistima.
SPS-JS je, u svakom slučaju, protiv onoga što su manifestacije ili bilo koji vid izražavanja neonacističkih i fašističkih ideja u ovom trenutku i oduvek smo bili protiv toga.
Eventualno prihvatanje ovog zakona podrazumeva jednu detaljnu reviziju svega ovoga što ovde piše, kako bi se sve to uokvirilo i odnosilo samo na ono što u užem smislu pripada, odnosno što se definiše i smatra nacizmom i fašizmom, a ne da na jedan ovako nedefinisan način ostavlja mogućnost za veoma teške posledice u međunacionalnim odnosima.
Apelujem na predlagača da o tome razgovaramo. U slučaju da dođemo do takvog definisanja zakona da se on jasno odnosi prema pojavama fašizma i nacizma, možemo da razgovaramo o njegovom prihvatanju. U protivnom, Poslanička grupa SPS-JS neće glasati za ovaj zakon.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, saradnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-JS svakako podržava raspravu o setu zakona iz poljoprivrede, znajući da su brojni problemi u ovoj oblasti i da konačno treba da se bolje urede svi odnosi u ovoj oblasti, a ta oblast je širokog spektra.
Iz tih razloga naša poslanička grupa će glasati za ove zakone, jer će se u okviru istih definisati sve ono što imamo danas kao problem u poljoprivredi i nadamo se da će stanje u oblasti poljoprivrede biti bolje uređeno zakonima koje donosimo, a u isto vreme svakako je važno da se ovim vrši harmonizacija sa legislativom EU.
Naravno da u ponuđenim zakonima ima dosta toga što je vredno hvale u odnosu na prethodno stanje, ali vredno je reći ono što je mnogima danas jasno, a mi smo o tome stalno govorili i danas govorimo, da je poljoprivreda, odnosno proizvodnja hrane jedan od tri strateška sektora naše zemlje.
U svim kriznim vremenima, istorija je pokazala, da je poljoprivreda, naš seljak i selo i njegova proizvodnja hrane da su bili presudni u prevladavanju svih problema u nesrećnim vremenima. Sada u vreme velike svetske ekonomske krize može biti presudna uloga poljoprivrede i ono što bi bila izvozna orijentacija proizvodnje hrane u Srbiji.
Vlada mora da zaštiti interese naše tradicionalne proizvodnje hrane, uključujući i specifičnosti tradicionalne proizvodnje rakija, vina sa geografskim poreklom. Podsticaje poljoprivredne proizvodnje, obezbeđivanjem sredstava za ruralni razvoj omogućio bi se ujednačeniji, ravnomerniji razvoj Srbije, što je svakako pitanje broj jedan, jer taj neravnomerni razvoj Srbije danas je glavni neprijatelj, jedne opštine destrukcije i loše perspektive čitave Srbije.
Na tom pitanju je veoma važno da položimo ispit u okviru mnogih oblasti i mnoga ministarstva su zadužena za to. Imamo i ministarstvo koje nosi takav naziv, ali svakako da kada je reč o oblasti poljoprivrede ujednačen ravnomerni razvoj Srbije ima neku šansu da kroz ovu oblasti dostigne određene efekte.
Poslanička grupa SPS-JS ima i određena kritička zapažanja u odnosu na predložene zakone, ali ne sa ciljem da negira vaš trud i pokušaj da se urede stvari u poljoprivredi, već u nadi daljeg i budućeg doterivanja i prilagođavanja našoj realnosti i potrebama poljoprivredne proizvodnje i proizvođača svih ovih stvari koje imamo u oblasti poljoprivrede.
Jasno je da mislim da je nemoguće imati ambiciju da ćemo donošenjem ovih 15 zakona idealno i u potpunosti rešiti sva pitanja za neko buduće vreme i da smo sa tim poslom završili.
Prvo donošenje čitavog seta zakona koje se odnosi na široku lepezu u oblasti delatnosti iz miljea poljoprivrede, u jednom trenutku nije prirodno niti može izaći kao valjana i solidna legislativa. Neki zakoni su krovni, mada ljudi iz struke kažu da su oni prebazni i da je to krovni pogrešna definicija.
Prirodno je da neki zakoni proizađu iz primene prethodnih zakona i zato je potrebno vreme koje će verifikovati valjanost takvog zakona. Nemoguće je u 15 zakona istovremeno usaglasiti sve odredbe koje bi uredile mnoge odnose i sva pitanja i aspekte u poljoprivredi. I pored evropske legislative i njihovih standarda kojima težimo, moramo uvažiti i našu realnost.
Ovo je samo nekoliko konstatacija i razmišljanja naše poslaničke grupe, koja zapaža kompleksnost i složenost celokupnog ovog pitanja koje je zaista od ogromnog značaja i veoma složen.
Drugo, u izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu koji je donet pre samo dve godine, kada je hvaljen kao jedan od najznačajnijih i najvaljanijih reformskih zakona, danas imamo njegove izmene i dopune. Znači da su život i praksa pokazali da nešto nije u redu i da to treba prilagoditi, kao što sam konstatovao u ranijem izlaganju.
Međutim, danas kada se kritikuje ono što je stanje u poljoprivredi, moramo da konstatujemo da deo odgovornosti za stanje u poljoprivredi ili za valjanost zakona nije samo na jednoj Vladi, i pogotovo nije na aktuelnoj Vladi, nego da tu odgovornost za stanje u poljoprivredi imaju i prethodne Vlade, i ova pre ove, i ona prethodna itd. Tu su brojni primeri koji mogu da ukažu na to, jer reč je o jednom kontinuitetu, jednoj oblasti i nikada ne može u jednom trenutku ad hok da se reše sva pitanja. Trebalo bi obratiti pažnju na čuvanje i negovanje određenih vrednosti iz ranijih perioda kada govorimo o poljoprivredi. Mi unazad neko vreme imamo činjenicu da se cepanjem uređenih zemljišnih kompleksa u držanoj svojini vrši ekonomska destrukcija svih dosadašnjih ulaganja i višedecenijskih programa uređenja, zaštite i ekonomskog korišćenja uređenih i velikih zemljišnih kompleksa.
U prilog ovome govore i razne analize, koliko koštaju i kolike su investicije za obezbeđenje potrebne mehanizacije po hektaru, u zavisnosti od veličine farme, pa tako jedna takva analiza prof. dr Ratka Nikolića iz Novog Sada, sa Poljoprivrednog fakulteta, govori da za farmu veličine 60 hektara potrebno je 3.250 evra po hektaru investicija za mehanizaciju, a za farmu od 900 hektara potrebno je 825.
Kada se to oduzme, to je 2.500 dinara, i ako se uzme da oko 300 hektara državnog uređenog zemljišta razdelimo na farme po 60 hektara, dobijemo cifru od 750 miliona evra, uslovno rečeno, gubitka koji doprinosi jednoj nekonkurentnosti u odnosu na ono što su subjekti proizvodnje u EU. Kod prava prečeg zakupa valjalo bi razmisliti da jedan od kriterijuma bude i broj privredno aktivnih članova gazdinstva, jer pojedinci zakupljuju na stotine hektara državnog zemljišta, a nemaju nijednog registrovanog zaposlenog radnika na koga plaćaju doprinose za njegovo penziono i zdravstveno osiguranje i nalaze se u zoni sive ekonomije.
Mislim da je to nedopustivo, jer je suštinsko pitanje – ko je stvaralac vrednosti?
Naravno da je čovek stvaralac vrednosti i da on treba da uđe, kao aktivni član zemljoradničkog gazdinstva i zaposleni radnik, da u zadruzi ili poljoprivrednom preduzeću bude značajan faktor, odnosno kriterijum u raspodeli, odnosno u zakupu.
Drugo, uzimanjem u obzir ovakvog jednog kriterijuma zapravo gubimo jedan od najvažnijih resursa države, a to je državno poljoprivredno zemljište za povećano zapošljavanje u Srbiji, što je aktuelno i veoma bolno pitanje koje treba da zajednički rešavamo.
Kada je reč o zakonu o poljoprivrednom i ruralnom razvoju, samo dve stvari bih napomenuo, a to je da je zakon predložen, a da strategija ruralnog razvoja je tek u fazi javne rasprave. Mišljenja smo da je bilo bolje doći do strategije u poljoprivredi, odnosno strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja, a da to bude osnova za sva ostala dokumenta koja se donose, za donošenje zakona, zatim tu je i nacionalni program ruralnog razvoja itd.
Jedno važno pitanje jeste u članu 2. ovog zakona, gde po evropskim standardima donošenja legislative imamo uvek na početku zakona terminologiju pojmova koji se upotrebljavaju. Mislim da je bilo neophodno u ovom članu da se pomene ruralni razvoj kao pojam, ruralna oblast i svi pojmovi koji su u vezi sa ovim.
Jer može se postaviti pitanje, kada već pominjemo taj termin – šta je to ruralni razvoj, šta je ta ruralna oblast? Naravno, u bukvalnom prevodu sa latinskog to znači seoski ili seljački, odnosi se na ono što je poljoprivredna proizvodnja na selu, u ruralnim područjima, u seoskim područjima, ali bi to prosto trebalo definisati.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
Završavam time.
Reći ću samo na kraju da je naša poslanička grupa podnela više amandmana na više zakona, zakon o stočarstvu, bezbednosti hrane, dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu, Predlog zakona o sredstvima za zaštitu bilja.
Imamo pozitivne signale od strane Ministarstva da će jedan ili veći broj tih amandmana svakako biti uzeti u obzir i mi vam zahvaljujemo na onome što je i vaše mišljenje, da smo konstruktivno prišli ovoj veoma složenoj temi.
Još jednom da naglasim da će naša poslanička grupa SPS-JS glasati za ove zakone, a da ćemo u budućem vremenu zajedno raditi na daljem doterivanju ovih zakona.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanički klub SPS-JS podneo je amandman na član 9, gde u stavu 1. posle tačke 2) dodaju se nove tačke 3) i 4). Ovim amandmanom SPS-JS ne osporava član i sadržaj člana 9. već ga dopunjuje.

Nacionalna služba za zapošljavanje trebalo bi da ima aktivniju ulogu i sveobuhvatni sadržaj rada i aktivnost u vršenju svoje funkcije. Ovim amandmanom to pokušavamo da nadomestimo. Nacionalna služba za zapošljavanje pored toga što pruža poslodavcima i licima koja traže zapošljenje obaveštenje o zakonima o zakonskim propisima, kolektivnim ugovorima i drugim opštim aktima, koji su na snazi, o pravima, o obavezama i odgovornostima poslodavaca i zaposlenih, pored toga što pruža savete o načinu i postupku ostvarivanja prava i izvršavanja svojih obaveza i pruža pomoć u načinu i popunjavanju i dostavljanju Nacionalnoj službi obrazaca i dokumenata, trebalo bi da pruža i informacije o mogućnostima i programima dokvalifikacije, prekvalifikacije i unapređenja, veština rada i radnih kompetencija, kao i davanja informacija o kretanju i trendovima na tržištu rada.

Zadatak Nacionalne službe za zapošljavanje je – da tržišno posreduje između ponude i tražnje u sferi rada; da koordinira dokvalifikaciju i prekvalifikaciju; da vrši prognoziranje kretanja tržišta na radu i da uoči ekonomske i tehnološke i obrazovne trendove, koji će biti aktuelni u narednom periodu.

Dakle, ovim se dopunjuje ono što je funkcija i uloga Nacionalne službe za zapošljavanje, a u korist onoga što su poslodavci i njihove potrebe i u korist onih koji traže posao. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je još jedan set ekoloških zakona veoma važnih ne samo za danas, već pre svega za sutra, prekosutra i za buduća pokolenja. Reč je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, što je veoma važno jer se skraćuju rokovi koji su bitni za ono što su investicije, projekti i planovi, Predlogu zakona o zaštiti vazduha, Predlogu zakona o zaštiti prirode, Predlogu zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini, Predlogu zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, koji je veoma važan i osnova je svega u ovoj oblasti.
U ime poslaničke grupe SPS-JS izneću određene aspekte koji se tiču ove problematike, uz kritički pristup i nastojanje da se ova materija, odnosno regulativa poboljša.
U svakom slučaju, ove zakone ćemo podržati. Oni su veoma značajni za Srbiju, iz suštinskih razloga. Pitanja koja se svode na očuvanje prirode, zdrave životne sredine, prirodnih vrednosti jesu, u stvari, elementarna pretpostavka za perspektivu života na zemlji kao svojevrsnog fenomena koji postoji na našoj planeti Zemlji, a nepoznanica je da li u nekim prostranstvima univerzuma postoji u takvom obliku i biodiverzitetu.
Svakako, legislativa ove problematike u Srbiji nije na zavidnom nivou i stoji potreba usaglašavanja sa pravnom regulativom međunarodne zajednice, a pre svega EU. Često umemo da kažemo da su naše prirodne lepote neponovljive, da su naši predeli lepši u odnosu na predele mnogih zemalja, da iste i druge istorijske, kulturne, religijske i druge sadržaje, kao što je proizvodnja zdrave hrane, ne umemo da iskoristimo ni za sebe, ni kao kvalitetnu ponudu Evropi i svetu.
Zaista, širom naše zemlje može se uočiti da vlada nemar i zapuštenost - otpad na svakom koraku, divlje deponije, filterska postrojenja koja ne rade ili ne postoje, neobezbeđenost skladišta i standarda za zaštitu od opasnih tehnologija itd. Čini se da zaista još dugo uporno moramo da plivamo ka čistoj pučini zdrave životne sredine.
Ova pitanja aktuelna su sa različitih aspekata i u drugim zemljama u međunarodnoj zajednici i daleko je od istine da se tamo sve ovo rešava na najbolji mogući način. Naravno, sve to nama nije za utehu.
Dakle, činjenica je da je biodiverzitet, odnosno biološka raznovrsnost ugrožena, bilo namernim ili nenamernim delovanjem čoveka. U prirodi vlada savršeni sklad koji se definiše kao biološka ravnoteža u najširem smislu reči, a zapravo ona podrazumeva ekološku ravnotežu, genetičku ravnotežu, što zajedno sa abiogenim faktorima doprinosi relativnoj klimatskoj ravnoteži ili klimatskoj stabilnosti na zemlji.
Nažalost, civilizacijski razvoj je od svojih najranijih početaka išao u pravcu narušavanja prirodnog sklada i ravnoteže u prirodi. Čini se da je trend civilizacijskog napretka u obrnutoj srazmeri sa sve većim urušavanjem i degradiranjem kvaliteta prirodnih vrednosti, počev od nenamernog unošenja alohtonih vrsta u ekosisteme u kojima im, kako je priroda rekla, nije mesto, čime se uticalo na nestajanje autohtonih vrsta, do rigidnih degradacija prirode u širim oblastima Zemljine kugle, zatim, razvoja prljavih tehnologija i industrije, usled čega je u znatnoj meri došlo do klimatskih promena.
Gospodine ministre, ovde ste govorili o tome da je samo danas u Evropi ugroženo ili je na granici nestajanja hiljadu biljnih vrsta i 150 životinjskih, pre svega ptica. Svako nestajanje jedne biološke vrste sa lica Zemlje je veoma težak i nenadoknadiv gubitak. U suštini, to je veliki zločin prema prirodi, koji je učinio čovek.
O takvim razmerama i sferama štetnog delovanja čoveka ne razmišlja se u dovoljnoj meri i olako se prelazi preko toga. Čovek je u dosadašnjoj istoriji svog postojanja kao biološke vrste, od trenutka kada se pojavila do sada samo njemu svojstvena osobina - svest, spontano, iz početka instinktivno, a onda intuitivno, težio profitu kao načinu da poboljša svoj kvalitet života. Čini se da je to do danas ostao čoveku dominantan moto i da u toj nepresušnoj želji za uvećanjem profita u bilo kom pogledu podređuje mnoge vrednosti koje su i te kako vredne poštovanja. Tako se tome podređuje i priroda i životna sredina, koja je po svom značaju, u stvari, prioritet iznad svih prioriteta.
Iz navedenih razloga potrebna je jasna pravna regulativa, koja bez kalkulisanja poštuje poredak stvari i redosled prioriteta u bitisanju i perspektivi ljudske vrste na zemlji.
Pošto, nažalost, živimo u prljavoj i nečistoj sredini punoj otpada, potrebno je svim raspoloživim kapacitetima organizovano i osmišljeno raditi na edukaciji i razvoju javne svesti o potrebi očuvanja i unapređenja životne sredine, o čemu je bilo reči u prethodnom setu zakona. Smatramo da je kroz obrazovno-vaspitne programe, od predškolskog nivoa pa nadalje, potrebno raditi na uobličavanju i podizanju nivoa ekološke svesti i ekološke kulture. Ova dimenzija mora postati obavezni, temeljni deo svake ličnosti. Bez ovih vrednosti nema perspektive za čovečanstvo i život na zemlji.
Čini se da su neke vodeće sile u svetu, zapravo, njihove političke elite, manjkave u pogledu ekološke svesti i kulture, što je veoma opasno u smislu očuvanja zdrave životne sredine i perspektive života na zemlji. Primer takvog ponašanja je veoma aktuelan. Reč je o tzv. "zelenom protekcionizmu", kojim ove zemlje štite svoju ekonomiju u aktuelnoj ekonomskoj i finansijskoj krizi. Zapravo, ovim se spuštaju standardi i norme u ekološkoj legislativi. Priroda i životna sredina se podređuju profitu, a sa druge strane, zahtevaju se visoki standardi i norme od zemalja u razvoju, čije bi ekonomije mogle biti konkurentne za ove prve.
Drugi primer je ono što smo već čuli u diskusijama o prethodnom setu zakona. Reč je o upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom od strane NATO alijanse kojom su gađani ciljevi u Srbiji. Ne bih širio tu priču, o tome se ovde dosta čulo, ali oba primera govore upravo o onome što jeste nedovoljna ekološka svest i ekološka kultura, i ne samo to, već i moral, ako hoćete.
Poslanička grupa SPS-JS ukazala je na sporna rešenja iz zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, o čemu je u načelu ovde već bilo reči u diskusijama ovlašćenih predstavnika pre mene. Promena članova 84, 85. i 87. direktno je u suprotnosti sa proklamovanim principima o decentralizaciji.
Ovim izmenama predviđa se smanjenje dela sredstava od naknada za zagađivanje životne sredine; za Republiku je bilo 40%, a za lokalnu samoupravu 60%, a sada je to obrnuto.
Izmenom člana 87. sužava se pravo lokalnim samoupravama da autonomno propisuju naknadu za zaštitu i unapređenje životne sredine. Predloženim rešenjem uvodi se naknada za građevinsko zemljište, koja već postoji u opštinama.
Zanemaruje se činjenica da je pre svega reč o naknadi za unapređenje životne sredine, koja svoje uporište ima u Zakonu o lokalnoj samoupravi, kao izvorno pravo lokalnih samouprava. Iz toga proizilazi da nije reč o taksama za zagađenje, propisanim članovima 84. i 85, već o mogućnosti lokalne samouprave da utvrde visinu učešća pojedinih subjekata u unapređenju životne sredine na svojoj teritoriji.
Izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, članom 49, predviđa se ukidanje prava lokalne samouprave na naknadu za korišćenje prirodnih resursa. Zapravo, članom 84. bilo je predviđeno da od ove naknade za korišćenje prirodnih vrednosti 60% pripada Republici, a 40% lokalnoj samoupravi. Podvlačim da se korišćenjem prirodnih vrednosti svakako utiče na uslove životne sredine i smanjenje resursa u lokalnim zajednicama, čime se bitno smanjuju njihovi ukupni kapaciteti.
Posebno ukazujemo na pitanje, i o tome vredi razmisliti, nismo isključivi u tom pogledu, lokalnih ekofondova. Predlogom o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine predviđeno je ukidanje postojanja lokalnih ekofondova kao pravnih lica i njihovo svođenje na budžetske fondove.
Lokalni ekološki fondovi su do sada bili jedina programska institucija u lokalnim zajednicama za sistematsko i organizovano bavljenje problemima zaštite životne sredine. Njihovo utapanje u administraciju znači i nestajanje jedine šanse da se ekološkim pitanjima ne bavimo u kampanjama, kao što je uglavnom do sada bilo u onim opštinama u kojima ekofondovi nisu bili do sada formirani.
Ove predložene izmene direktno će se odraziti na finansijski i institucionalni kapacitet lokalnih samouprava za rešavanje brojnih problema u oblasti životne sredine, tim pre ako se ima u vidu da paket ekoloških, tzv. zelenih zakona predviđa prenos brojnih novih obaveza na lokalne samouprave.
Lokalne samouprave ni sada ne raspolažu dovoljnim sredstvima i nemaju izgrađene kapacitete. Ovoj tvrdnji ide u prilog i izveštaj Komisije EU koja je kao jednu od najvećih slabosti u reformama u oblasti životne sredine ukazala na nerazvijenost kapaciteta lokalnih samouprava za unapređenje sistema životne sredine.
Poteže se argument dosadašnje prakse nenamenskog trošenja sredstava, što je i tačno u jednom velikom procentu, ali nije u redu da se zbog nekih negativnih primera kažnjavaju opštine koje su odgovorno pristupile rešavanju svojih ekoloških problema. Zašto se ne uzmu dobri primeri i po njima projektuju strategija i regulativa?
Slična situacija je i kod argumentacije da su pojedine lokalne samouprave propisale neprimereno velike naknade za unapređenje i zaštitu životne sredine. Radi predupređenja ovakvih situacija, treba podržati predložene amandmane koji predviđaju da Vlada propiše gornju granicu taksi po jedinici proizvoda.
U regulativama predloženih zakona čini se, ili je možda to nama privid, da se visina, odnosno procenat tzv. ekoloških taksi sagledava kao mogućnost većeg zahvata sredstava koja pripadaju Republici ili lokalnoj samoupravi. Bojim se da se ovo posmatra kao ekonomska kategorija koja bi potencijalno mogla da se koristi nenamenski, kao što se koristilo u nekim slučajevima. Naša poslanička grupa SPS-JS, gospodine ministre, potencira jačanje nadzorne funkcije u ovoj oblasti u svim aspektima primene ovih zakona i mogućeg kršenja zakona. Podrazumevamo rešenost koju ste istakli, sa primenom ovih zakona u punom kapacitetu, jer istina je da nemamo prava da svoju epizodnu prisutnost na ovom svetu kao deo prirode iskoristimo za degradiranje životne sredine i smanjenje njenih optimalnih kapaciteta i za građenje buduće zle sudbine pokolenja koja dolaze.
Poslanička grupa SPS-JS svojim konstruktivnim i kritičkim pristupom daće pun doprinos da se ovi ekološki zakoni donesu i usvoje i da time damo svoj doprinos onome što je, nadam se, nastojanje svih nas – da živimo u zdravoj životnoj sredini danas, a i naša deca sutra. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije mi bila namera da se javim, ali svakako da ne bih remetio rad u okviru ovoga što imamo mogućnost da po amandmanu diskutujemo i razgovaramo, samo jedna kratka opaska na ono što je gospodin Šormaz, ne verujem da je u nekom negativnom kontekstu, pomenuo pojavu bilborda koji propagiraju i druge vrednosti koje se nalaze van Beograda, kao što je bilbord koji prikazuje prizore prirodnih lepota iz Petrovca na Mlavi ili drugi koji prikazuju prizore sa Stare planine, ili nekih drugih krajeva Srbije.
Svakako da mi iz SPS i JS podržavamo jedan takav vid prikaza u velikim gradovima svega onoga što su svakako neosporne vrednosti i drugih krajeva naše lepe Srbije. Potrebno je, naročito kod mlade generacije, razviti svest da se život odvija, sa svim svojim vrednostima i prednostima, i van Beograda, a od Beograda sve to tako nije daleko, možda na sat-dva, gde ima i zdravog vazduha i čiste prirode, i zdrave hrane, i svakako da treba da obratimo pažnju i naučimo, pre svega, mladu generaciju da je Srbija jednako vredna i važna u svim njenim delovima.
Iz tih razloga podržavamo jednu takvu politiku regionalnog razvoja i ulaganje u svim njenim delovima. Prema tome, možda sam preosetljiv ako se pomene Petrovac na Mlavi u nekom negativnom kontekstu, mada nije učinjena nikakva povreda ili etiketiranje u tom pravcu, ali verujte da sam osetljiv na to, gospodine Todoroviću. Dođite i vi u Petrovac na Mlavi.
Đura Jakšić je rekao u svojoj pesmi "Put u gornjak: Od Velikog Sela, do samoga Ždrela, kao da je vila ćilim razastrela". Veliko Selo je početak opštine Petrovac na Mlavi, a Ždrelo je kraj prema Homolju.
Dođite, dragi Beograđani, tamo da vidite šta je lepota, a vi iz Vlade svakako propagirajte Petrovac na Mlavi, Staru planinu, sve delove, Šumadiju itd, i u Novom Sadu, i u Nišu, i u Beogradu, jer je Srbija jednako važna i jednako lepa u svim njenim delovima.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, izlazim po treći put i govorim o amandmanima u ime SPS-a, Jedinstvene Srbije, koji su podneti od strane gospodina Kasalovića i moje malenkosti.
Zapravo, reč je o amandmanima koji se tiču pravosudnih organa za područje opštine Gornji Milanovac. Prvo, mi smo amandmanom predložili postojanje osnovnog suda za područje opštine Gornji Milanovac, a zatim smo predložili da se u Čačku ozakoni postojanje višeg suda za područje osnovnog suda u Gornjem Milanovcu i osnovnog suda u Čačku. Konačno, ovim amandmanom o kojem je reč predlaže se ustanovljavanje osnovnog javnog tužilaštva u Gornjem Milanovcu za područje ove opštine.
Svi ovi amandmani su utemeljeni na veoma realnim činjenicama. O njima sam govorio prethodnih dana i nema potrebe da u istom obimu to ponavljam, ali je reč zapravo o činjenicama u kontekstu istorijskog aspekta i tradicije duge dva veka. Zapravo, u ovoj godini bi Republika Srbija trebalo da obeleži i proslavi značajan jubilej postojanja sudstva u Srbiji upravo na ovom prostoru. Takođe, reč je o činjenicama koje su u kontekstu geografsko-demografskih karakteristika. Reč je o površini od blizu 900 kvadratnih kilometara, sa preko 50.000 stanovnika. Konačno, reč je o obimu posla sa godišnjim prilivom od sedam do osam hiljada predmeta koji treba tamo da se rešavaju.
Žao mi je što ovom prilikom uvažena ministarka nije prisutna, ali mislim da će uvaženi predstavnik Ministarstva da prenese zalaganje poslanika SPS-a i Jedinstvene Srbije kada su u pitanju ove važne činjenice i razlozi da se svi ovi amandmani prihvate. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je reč o amandmanu koji se odnosi na nadležnost Višeg suda u Čačku. Predlaže se da Viši sud u Čačku bude za područje Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu i Osnovnog suda u Čačku. To je direktno u vezi s amandmanom na član 3, gde se dodaje nova tačka 34). Taj amandman je razmatran u petak, kojim se u Gornjem Milanovcu predlaže osnivanje osnovnog suda. Znači, reč je o povezanim i uslovljenim amandmanima.
Ono što sam izneo kao argumente u petak, svakako bi moglo i sada da se ponovi, mada nemam nameru da ponavljam istu priču. U svakom slučaju, potrebno je, prilikom usvajanja nove mreže sudova, kako osnovnih, tako i viših, voditi računa o mnogim kriterijumima koji su veoma značajni i o kriterijumu koji se odnosi na istorijat.
Naša država bi mogla da obeleži dva veka postojanja pravosuđa u tom delu Srbije, u Gornjem Milanovcu, jer 1808. godine je osnovan Rudnički magistrat, za vreme Karađorđa. Takođe, u tom istorijskom delu, značajno je ime knjaza Miloša i kneza Mihajla. Po onome što je broj stanovnika i broj naselja – 63, svakako zavređuje pažnju i jedan i drugi amandman.
Još bih dodao da poslanici SPS-a i Jedinstvene Srbije ne gledaju na tu stvar crno-belo, niti se rukovodimo principom ucene prilikom predlaganja amandmana, nego je važno da imamo određene argumente, da sučeljavamo, procenjujemo da i ono što je Vlada, odnosno resorno ministarstvo predložilo, ima svoje razloge.
S druge strane, treba vagati ono što dolazi s terena, što te lokalne sredine procenjuju, a onda nikada u politici, valjda je jasno, ne može da se odnese ''apsolutna pobeda'', ili da se usvoje argumente samo jedne strane, već moraju da se nađu određeni kompromisi, a, u celoj ovoj strukturi, to porazumeva da jedan broj amandmana treba da se usvoji.
To je u prvom koraku učinjeno od strane Vlade, ali se nadam da će i ova rasprava o amandmanima, koja traje već nekoliko dana, i trajaće, izvesti da će neki amandmani koje predlažu poslanici pozicije, ali i poslanici opozicije, dati neki svoj rezultat u njihovom prihvatanju.
Tako se i mi iz SPS-a i Jedinstvene Srbije nadamo da, na osnovu takvih argumenata, može biti prihvaćen i ovaj i onaj amandman koji se odnosi na Osnovi sud u Gornjem Milanovcu, kao i neki drugi koji se odnose na neke druge sredine, o čemu je ovde bilo reči.
Kada je reč o onome što su viši sudovi, što sada ovaj deo zakona razmatra, primećuje se, npr., da u celoj subordinaciji imamo često takvu šemu da je jedan viši sud nadležan u odnosu na jedan osnovni sud. Tu je, možda, bilo mesta za drugačiju subordinaciju, ne kao neko pravilo koje proizlazi iz neke logike, ali, u svakom slučaju, na osnovu određenih kriterijuma – prostora, broja stanovnika i broja predmeta, kao i onoga što je državotvornost određenih područja, mogla je da se ustanovi drugačija šema, gde bismo imali, npr., da bar dva osnovna suda u nekim slučajevima budu pod ingerencijom jednog višeg suda.
Poštovana gospođo ministar, još jednom vas, u ime poslanika SPS-a i Jedinstvene Srbije, molim da razmislite o ovome što traži ovaj amandman i o onome što su argumenti na kojima se zasniva, kao i o onome što su još poneki amandmani, koji u istom smislu zahtevaju razradu ove mreže sudstva u cilju boljeg funkcionisanja pravosuđa na teritoriji Republike Srbije. Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici,  barem kada je reč o narodnim poslanicima SPS-a, JS-a stvari nikada u Parlamentu ne posmatramo po sistemu – uzmi ili ostavili, ili crno-belo.
Znači, kao poslanička grupa, iako pripadamo vladajućoj većini, principijelno se zalažemo za prihvatanje određenih amandmana, a i za amandmane opozicije, ali to nikada nije moguće učiniti u celosti.
Mi ne možemo raspravu da prihvatimo na takav način, ili posmatrati je na takav način da će se nešto što predlažemo usvojiti 100%, odnosno da će se usvojiti 100% što predlaže opozicija. To je stvar političke borbe u Parlamentu i iznošenja argumenata.
Ni prošli put, kada smo bili u opoziciji, nismo se izjednačavali s drugim poslaničkim grupama iz opozicije. Mi se razlikujemo i od opozicionih stranaka. Mi se razlikujemo i od stranaka koje pripadaju vladajućoj strani.
Znači, imamo svoj rezon, imamo svoje argumente, uljudni smo, pre svega.
Jako poštujemo ono što se ovde iznosi, s bilo koje strane, naravno, i sa strane opozicije, i u pojedinim momentima to i podržavamo. Moja reč je bila usmerena da apelujemo na ono što je učinio predlagač i da na osnovu tih argumenata dođemo do cilja.
Iako vi, gospodine Todoroviću, umete lepo da potplećete i da ometate koncentraciju narodnih poslanika, pa i moju, ja se ne ljutim na vas, to je vaš stil. Tako je, to je vaš stil i vaš način parlamentarne borbe. Ja ću vam, možda, vratiti ne istom merom, već na drugačiji način.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ako je ovde reč o amandmanu kojim se predlaže postojanje suda u Gornjem Milanovcu, za područje te opštine, i za to postoje opravdani razlozi. To je suština ovog amandmana.
Moram da kažem da razumem nameru predlagača zakona da je potrebno rešiti mnoge probleme koje danas imamo u pravosuđu i da je intencija da se učini racionalizacija u celokupnom sistemu sudske vlasti.
S druge strane, nisam u potpunosti ubeđen da će se ovim zakonom to i ostvariti. Dozvoljavam sebi da to iznesem, ali s ogradom da nisam u stanju da izvršim, možda, valjanu, adekvatnu procenu, i ne sumnjam da predlagač i vi, gospođo Malović, imate najbolje namere. Voleo bih da epilog svega bude takav da ovaj zakon, kada se usvoji, da takve pozitivne rezultate koji su postavljeni kao ciljevi kada je ovde predložen.
Ja sam, u principu, protivnik centralizacije koja doprinosi smanjenju osnovnih pretpostavki za ostvarivanje prava građana po raznim osnovama. Zapravo, decentralizacija je sušta potreba u mnogim oblastima života i rada i u sistemu vlasti, upravo iz razloga – kako bi manje razvijene sredine mogle da ostvare svoje funkcije i doprinesu boljitku, jednom boljem kvalitetu života građana van velikih centara.
Decentralizacija funkcija Republike u sferi izvršne vlasti podrazumeva i adekvatnu, kompatibilnu decentralizaciju i drugih funkcija, pa i pravosudnih.
Naravno, ne može se staviti znak jednakosti između onoga što je decentralizacija izvršne vlasti i onoga što, u stvari, pokušavam da objasnim kao paralelu u oblasti sudske vlasti, jer su različite po svojoj suštini.
Kad je reč o ovom amandmanu, želim da kažem da imamo reakcije i lokalne samouprave i zvaničnika lokalne samouprave i građana u Gornjem Milanovcu, jer je reč o opštini koja zauzima 836 kvadratnih kilometara, koja ima 50.000 stanovnika. U opštini ima 63 naseljena mesta, a prečnik same opštine je preko 110 kilometara.
S druge strane, postoje i neki drugi razlozi koji bi trebalo da se uvaže, jer Gornji Milanovac ima i tu karakteristiku da je državotvorni deo Srbije. Zapravo, još je Karađorđe, 1808. godine, u Rudniku osnovao Rudnički magistrat.
Knez Miloš Obrenović je, 1824. godine, ustanovio Magistrat u Brusnici, današnji Gornji Milanovac. Dalje, 1836. godine, takođe knez Miloš, Okružni sud iz Čačka preseljava u Brusnicu, a 1856. godine, knez Aleksandar Karađorđević u današnji Gornji Milanovac preseljava sve okolne sudove.
Veoma značajan podatak iz prošlosti, koji govori o onome što je tradicija, jer jedan od kriterijuma prilikom ustanovljavanja mreže i uređenja sudova, svakako, treba da bude istorija i tradicija jeste i da su među poznatim sudijama, po kojima, u Beogradu i u drugim gradovima, ulice nose nazive – knez Atanasko Mihailović, knez Marko Rakić, Ilija Popović Preljinac i čuveni vojvoda Nikola Milićević Lunjevica.
Svakako, prošlost ne treba da bude model budućnosti, ali treba da bude oslonac dostojanstva, ne, u ovom slučaju, Gornjeg Milanovca ili bilo kog drugog užeg područja, već same države, srpskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji. Zato su ovi razlozi veoma značajni.
Kada se pogleda predložena mreža sudova, samim tim, i tužilaštava i prekršajnih sudova, mogu se naći i drugi brojni primeri gde bismo mogli argumentovano da stavimo primedbu na ponuđena rešenja. Sama sredina iz koje dolazim, Petrovac na Mlavi, može da stavi primedbu kada je reč i o površini, i o broju predmeta, o broju stanovnika, i o udaljenosti u odnosu na Požarevac itd.
U svakom slučaju, teško da mogu da budem privržen takvim rešenjima, mada ih, u principu, prihvatam kao pokušaj predlagača da se učine određene promene u pravosuđu, koje je danas opterećeno brojnim problemima i s takvim problemima ne može da opstane, a samim tim ima i negativan uticaj na ono što su potrebe građana.
Vratiću se na Gornji Milanovac i da kažem da u poslednje tri godine u Opštinskom sudu ima u radu skoro 23.000 predmeta, znači, godišnji priliv je preko 7,5 hiljada predmeta.
U ime onih koji su najviše zainteresovani kad je reč o konkretnom amandmanu, u ime lokalne samouprave Gornjeg Milanovca i u ime kluba SPS - Jedinstvena Srbija, ja vas molim, gospođo ministarka, da razmislite o ovom amandmanu i o ovim značajnim podacima.
Još jedanput potenciram da bi u Gornjem Milanovcu trebalo ove godine obeležiti ravno dva veka istorije i rada sudstva. Nepopularno je da se takva jedna tradicija ne uvažava.
U svakom slučaju, moju ličnu podršku i podršku poslanika SPS - Jedinstvena Srbija imate u onome što je vaš pokušaj da date doprinos takvim promenama u pravosuđu koje će učiniti opšti boljitak za sve građane i državu Srbiju.
Zahvaljujem.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred sobom imamo još dva važna zakona iz oblasti pravosuđa, Predlog zakona o javnom tužilaštvu i Predlog zakona o Državnom veću tužilaca.
Kada je u pitanju funkcionisanje pravosuđa, dosadašnja praksa pokazala je mnoge manjkavosti, što je, u krajnjem, otežavalo životnost načela vladavine prava. To je bio stalni problem i u prošlosti i još uvek je.
Sa druge strane, prisutna je značajna neefikasnost našeg pravosuđa i pored činjenice da imamo, u proseku, više izvršilaca, odnosno nosilaca pravosudnih funkcija, u sudskoj vlasti u odnosu na mnoge druge zemlje koje imaju manji broj istih, a čije je pravosuđe efikasnije u poređenju sa našim pravosuđem.
Novi Ustav je odredio načelnu samostalnost tužilaštva u odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast, ali i u odnosu na sudstvo u užem smislu, jer po prirodi posla tužilaštvo i sudstvo su dve različite kategorije u krivičnom procesuiranju koje deluju sa različitih pozicija.
Sama činjenica da se novim Ustavom ukida Visoki savet pravosuđa koji se bavio pitanjima i sudova i tužilaštva, te ustanovljavaju posebni instituti, sa jedne strane, Državno veće tužilaštva, sa druge strane, Visoki savet sudstva, govori o pokušaju da se stvari dovedu na pravo mesto. To je jedan od preduslova u jednom veoma teškom i dugotrajnom procesu osamostaljivanja ovih važnih funkcija sudske vlasti. Jedna od elementarnih pretpostavki za nezavisnost i samostalnost sudstva je depolitizacija ove sfere vlasti. U dosadašnjoj praksi pitanje depolitizacije redovno se saplitalo prilikom izbora izvršilaca, odnosno nosilaca ove vlasti i to pitanje je uvek bilo sporno i još uvek je sporno. Veoma je teško naći model u izboru i u funkcionisanju sudskih organa izvan i bez uticaja politike, što je ideal demokratskog društva kome i mi, nadam se, težimo.
Ovim zakonima, zakonom o javnom tužilaštvu i Predlogom zakona o Državnom veću tužilaca, čini se pokušaj onemogućavanja većeg uticaja politike, a sa druge strane, omogućavanje većeg uticaja struke na izbor i razrešenje tužilaca i njihovih zamenika.
U vezi sa tim, možda je jedno od tanjih mesta u zakonu, koje politika ili političke stranke mogu da probiju kroz politizaciju u izboru javnog tužioca, član 74. Predloga zakona o javnom tužilaštvu koji definiše izbor javnog tužioca. U stavu 2. ovog člana kaže se: "Vlada predlaže Narodnoj skupštini jednog ili više kandidata za izbor na funkciju javnog tužioca." To je, samo po sebi, u redu. Stav 3. kaže: "Kandidate iz stava 2. ovog člana Vlada predlaže sa liste kandidata koju utvrđuje Državno veće tužilaca." Konačno, 4. stav: "Državno veće tužilaca dostavlja Vladi listu jednog ili više kandidata za izbor na funkciju javnog tužioca. U slučaju da Državno veće tužilaca predloži Vladi samo jednog kandidata, Vlada može vratiti predlog Državnom veću tužilaca."
To je to tanko mesto i ako se pažljivo čita postavlja se pitanje zbog čega se u stavu 1. kaže da Vlada predlaže jednog ili dva, a u stavu 4. da ako imamo listu od jednog kandidata koju je Državno veće tužilaca predložilo to može da pije vodu i da se predloži Narodnoj skupštini, ali i ne mora, može naknadno da se traži da se ipak daju dva. Tu se već vaga i meri koji je taj predlog, da možda nije po volji, po nekoj meri, po nekim kriterijumima koji su možda političke prirode, od strane Vlade.
Drugo tanko mesto za politizaciju pravosuđa je u članu 51. stav 6. Zakona o Državnom veću tužilaca u kome stoji: "Visoki savet pravosuđa u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona predlaže Narodnoj skupštini jednog ili više kandidata za svakog izbornog člana", misli se na prvi sastav Državnog veća, "iz reda javnih tužilaca, odnosno zamenika javnih tužilaca."
Uopšte, taj prvi sastav Državnog veća tužilaca može da bude veoma sporno i tanko mesto u smislu produžavanja tog političkog uticaja, tim pre što Visoki savet pravosuđa ovde ima tu funkciju u procesu predlaganja. Neću da prejudiciram, ali može da se pretpostavi ili se ostavlja mesto da se može reći da je Visoki savet pravosuđa, koji trenutno funkcioniše, već opterećen političkim stavovima koji mogu da utiču na ono što će biti izbor prvog sastava Državnog veća tužilaca.
Malopre smo imali obrazloženje, sa kojim se slažem, da pri izboru javnog tužioca imamo da se on bira u Narodnoj skupštini, na predlog Vlade, a na prethodno obrazloženje i predlaganje Državnog veća tužilaca Vladi, koja prosleđuje te predloge Narodnoj skupštini.
Jedno od tankih mesta koje bi trebalo izmeniti, a poslanička grupa SPS-JS je predložila amandman, jeste član 97. zakona o javnom tužilaštvu, gde se kaže da odluku o prestanku funkcije javnog tužioca donosi Narodna skupština, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Vlade.
To mesto bi trebalo popraviti na taj način što Vlada predlaže razrešenje javnog tužioca na osnovu razloga za razrešenje utvrđenih od strane Državnog veća tužilaca, jer je to organ koji je najpre kompetentan da predloži Vladi i objasni razloge za razrešenje. Ako se razrešenje javnog tužioca vrši na predlog Vlade, bez obrazloženja, bez predloga od strane Državnog veća tužilaca, onda može da se posumnja da će razrešenje biti izvršeno na osnovu političkih razloga one većine u Vladi ili većine u Narodnoj skupštini koja trenutno vlada.
Ono što je vredno pomenuti, i kao predsednik Odbora za međunacionalne odnose želim to da podvučem, jesu odredbe u članu 82. zakona o javnom tužilaštvu koje govore o opštim uslovima za izbor na javnotužilačke funkcije, a u stavu 2. govori se o važnom pitanju: "Pri izboru i predlaganju za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi u sudu." Mislimo da je to dobro rešenje.
Valjalo bi dobro razmisliti i o amandmanu poslaničke grupe nacionalnih manjina na član 122. koji govori o angažovanju, odnosno uključivanju pripravnika u organima pravosuđa po istom principu, vodeći računa o nacionalnom sastavu stanovništva i o onome što je potreba postojanja kadrova iz reda nacionalnih manjina u tom delu.
Sledeće pitanje je ukrupnjavanje sudova, o čemu je bilo reči i o tome nema potrebe govoriti u ovom delu. Ono sigurno ostavlja za posledicu i ukrupnjavanja tužilaštava, po broju izvršilaca javnotužilačkih funkcija, tako da to može zaista da ostavi negativne posledice na efikasnost rada ovog organa.
Činjenica je da se Ustav opredelio za monokratski sistem uređenja tužilaštva, što znači da je jedna osoba nosilac zvanja javni tužilac, dok su svi ostali osobe koje postupaju u ime tužioca. Recimo, kada imamo 30 - 50 zamenika koji postupaju u ime javnog tužioca, a jedino je javni tužilac odgovoran za funkcionisanje tužilaštva, pa samim tim i pojedinačno za zamenike, tu može zaista da bude velikih problema.
Naravno, SPS-JS ne presuđuje u smislu da ovi predlozi nisu dobri; oni imaju dobru nameru i idu u pravcu potpune samostalnosti i nezavisnosti, ali moramo prihvatiti i činjenicu da je ovo veoma krupan i težak zahvat i da ceo mehanizam prestrojavanja koji je predviđen ovim zakonom neće ići tako lako.
Imamo i situaciju, nešto o čemu valja razmisliti, vezanu za član 82. zakona o javnom tužilaštvu, gde se definišu uslovi, odnosno godine starosti i godine staža osiguranja, te prestanak funkcije po tom osnovu.
U ovom slučaju prestanak funkcije u isto vreme znači i penzionisanje javnih tužilaca, odnosno zamenika, odnosno završavanje radnog staža. Taj termin "završavanje radnog veka", odnosno "produženje radnog veka", ako to predloži javni tužilac, čak se koristi i u stavu 2, što znači da se ovo pitanje mora usaglasiti sa Zakonom o radu, u delu o prestanku radnog odnosa sa 65 godina starosti i najmanje 15 godina staža osiguranja.
Dalje, poslanički klub SPS-JS smatra da možda, to je kroz amandmane dato, valja razmisliti o pomeranju rokova koji se odnose na važenje funkcije postojećih javnih tužilaca koji već rade po sadašnjem zakonu i zamenika javnih tužilaca do 31. 3. 2010. godine, što podrazumeva i pomeranje drugih rokova što se tiče postavljanja novih itd.
Zbog čega se razmišlja o takvom pomeranju rokova? Iz prostog razloga što je dosadašnja praksa u Srbiji pokazala da smo često donosili zakone koje nismo bili u stanju da privedemo nameni, odnosno da se sprovedu u rokovima koji su bili predviđeni, koje smo usvojili. Ponavljam, ovde je reč o krupnim zahvatima, o veoma složenim mehanizmima prestrojavanja, gde smo čak imali i situaciju da se možda odstupa od Ustavnog zakona, u smislu redosleda biranja javnotužilačkih funkcija, ali da je u praksi prosto nemoguće poštovati bukvalno i do kraja taj redosled.
Znači, naš poslanički klub je svestan težine i kompleksnosti celokupnog zahvata i iz tih razloga predlaže pomeranje.
Dakle, poslanička grupa SPS-JS, i pored određenih manjkavosti i nedoslednosti u predlozima zakona o javnom tužilaštvu i zakona o Državnom veću tužilaca, uz razumno doterivanje kroz amandmane, može i hoće da glasa za usvajanje ovih zakona.
Poslanička grupa SPS-JS ne veruje da je predlagač ovih zakona namerio dalju politizaciju sudske vlasti, niti "sprovođenje neke lustracije" iz političkih motiva, kojima su možda neke stranke opterećene, i da je cela namera u pravcu primeravanja ovih zakona evropskim standardima i u pravcu funkcionisanja nezavisnog sudstva u Republici Srbiji. Bude li se pokazalo da ima nešto od toga što nije tako, SPS i JS će imati načina da reaguju.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku član 104. stav 2. koji kaže: "Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem".
Ovde, sa govornice smo čuli preoštre reči koje nisu primerene ovom domu i ovoj poziciji, odakle se emituju poruke i političke prirode, ali i poruke kulture. Da li se poslanici uvažavaju ako sa ove govornice izgovaraju jedni drugima reči – sram vas bilo; kako se ne stidite; treba da vas je sramota itd.
Naravno, poneki put se čuju i mnogo teže reči. Sigurno da postoje i mnoge druge reči u srpskom jeziku kojima se oblikuje i kojima se definiše istina. Nije potrebno na jedan takav način da se obraćamo jedni drugima, a to je i normativno ovde regulisano, dužni smo da vodimo računa o tome.
SPS se trudi da bude korektan partner u svim poslovima koje obavljamo u politici. To se pokazalo i u prošlosti i mislim da će se pokazati i ovom prilikom. Pominjanje SPS u negativnom kontekstu sa najgorim kvalifikacijama samo govori o onima koji te reči izgovaraju.
Podsetio bih političke stranke koje su se oslanjale na SPS u prošlosti da je SPS i te kako bila dobar partner i dobra politička stranka, uz čiju pomoć je formirana manjinska vlada u prošlosti. Nema potrebe da se onda na takav način kvalifikuje SPS, jer takve reči ne govore o njoj već govore o onima koji ih izgovaraju.
U vezi sa tim, naravno, onima sa kojima smo radili, sa kojima smo bili prijatelji, sa kojima smo bili u ljubavi u prošlosti, govorimo lepe reči i gledamo lepšu stranu života i onoga što je bilo. O bivšim ljubavima ne govorimo na ružan način.
Što se tiče nekih političkih stranaka koje ovde na ovakav način reaguju, čini mi se da uzimaju pelcer od SRS. Ne mislim da ružim SRS, daleko od toga, ali, jednostavno, po intonaciji, po načinu nastupa, po logici, to je znak jednakosti.