Poštovana potpredsednice, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, dakle, pred nama su dva zakona, Zakon o otpisu kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i Predlog zakona o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje. SPS-JS će svakako podržati donošenje ova dva zakona.        
Iz mnogo razloga država je, odnosno ceo sistem je zapao u blokadu, a sa druge strane, građani, znači, fizička lica, pravna lica, zaglibili su u velike dugove koji su nepremostivi i sve to blokira normalno funkcionisanje sfere socijalne zaštite i zdravstvene zaštite. Gotovo da je takva pozicija da je nemoguće dalje ići u ovom pravcu bez preduzimanja nekih mera, jer punjenje ovih fondova dolazi pod znak pitanja. To uzima maha, a sa druge strane obesmišljava se bilo koji način naplate ovog duga i dospelih kamata. Prosto je nemoguće to izvesti.
Dakle, ovim prvim zakonom o otpisu kamate na dospele obaveze po osnovu javnih prihoda, podrazumeva se oslobađanje kamate na poreze, i to, njih osam i na dva doprinosa. Donošenjem ovog zakona o oslobađanju kamate stvara se pravni osnov i mogućnost otpisa obračunate, a neplaćene kamate na obaveze po osnovu određenih javnih prihoda. Ovim se stvara uslov za oživljavanje privrede i preduzetništva, rasterećenjem privrede, preduzetnika i fizičkih lica, što će doprineti novom zamahu njihove delatnosti, a sa druge strane, ostvarivanje prava na otpis kamate uslovljava se izmirivanjem duga, što će svakako doprineti i dati mogućnost punjenju ovih fondova za svoje svrhe.
Prilikom prijavljivanja za ostvarivanje prava za otpis kamate, kao i u ovom drugom zakonu o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje, zakonom je predviđeno da se priloži određena dokumentacija kojom su obveznici u obavezi da dokumentuju da li ostvaruju prava koja proizilaze iz zakona. Tu se kaže da sadržinu i obrazac zahteva bliže uređuje ministar nadležan za poslove finansija.
Mislim da bi trebalo sadržinu takvog obrasca upotpuniti onom dokumentacijom i onim podacima iz kojih će se videti da li je dolazilo do zloupotrebe određenih subjekata, odnosno obveznika doprinosa ili poreza, znači, mogli su da plate svoje obaveze, ali im je veća korist bila da to ne čine.
Sada dolazimo do onog moralnog pitanja u odnosu na one koji su to redovno činili. Znači, morao bi da se iznađe mehanizam bar za buduće vreme, da ne dođe do zloupotreba, odnosno do načina kontrolisanja ovih obveznika doprinosa i poreza u odnosu na ono što treba da čine.
Kada je reč o Predlogu zakona o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, treba naglasiti da je donošenje ovog zakona svakako nužno i neophodno. Mi na terenu imamo mnogo ljudi, mnogo građana, njihovih porodica, članova porodica koji ne mogu da koriste osnovnu zdravstvenu zaštitu, ne mogu da overe knjižice, a ne postoji nikakav izgled da izađu iz jednog takvog problema i da to ubuduće reše bez donošenja ovog zakona.
Neplaćanjem doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, od strane obveznika doprinosa, onemogućena je zdravstvena zaštita, a sa druge strane fondovi se ne pune. Veliki dugovi su nastali i do 31. decembra 2006. godine, kada su doprinosi za obavezno zdravstveno osiguranje i za PIO plaćeni vezano, zajedno, tako da su oni koji su želeli da uplaćuju za zdravstvenu zaštitu bili onemogućeni, jer su bili u obavezi da plaćaju i doprinose za PIO.
U svakom slučaju, od 1. januara 2007. godine, kada su ove obaveze odvojene, pokazalo se da je to mnogo bolje rešenje. Mislim da bi trebalo razmišljati o izmenama i dopunama, recimo, Zakona o zdravstvenom osiguranju, jer ovaj koji je donet decembra 2005. godine pokazuje mnoge manjkavosti koje neće doprineti rešavanju nastalih problema, a koje mi sada pokušavamo da rešimo donošenjem ovog predloženog zakona.
Primenom Zakona o zdravstvenom osiguranju, zaduženja za plaćanje doprinosa vrše se na porodicu, a recimo, u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju imamo kategoriju domaćinstva. Jedno domaćinstvo, po važećim odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju, može imati po nekoliko porodica, tri ili četiri i da svaka dobije zaduženje u visini od 22.246,32 dinara.
Kao kriterijum za raščlanjavanje domaćinstva u porodice uzete su godine starosti članova domaćinstva, odnosno porodica, a ne platežna, odnosno ekonomska moć, tako da imamo situaciju da jedno višečlano domaćinstvo, a koje po normama može da bude jedna porodica koja je ekonomski dobrostojeća, da ne kažem bogato, plaća jedno zaduženje, a ono koje ima više punoletne dece, po tri-četiri zaduženja, iako je reč o porodici koja je materijalno jako lošeg statusa i stanja.
Takođe, nije iskristalisana pozicija nezaposlenih lica koja su bez posla, a žive na selu i plaćaju osiguranje kao nosioci porodice. Na primer, roditelji imaju nešto malo zemlje, plaćaju jedno zaduženje, a njihova ćerka je lekar, živi na selu, bez posla je i ona dobija drugo zaduženje kao poljoprivrednik.
Valjalo bi razmišljati da se zaduženja, ako bi došlo do izmene, a mislim da to treba analizirati i sagledati, koliko je realno moguće da funkcioniše jedan postojeći zakon sa ovim rešenjima, ali bi valjalo razmišljati da se zaduženje u okviru porodice vrši po članu domaćinstva i da se odredi mera, da li 2.000, 3.000, 4.000, nisam u stanju da licitiram, niti da predlažem cifre, to je stručna stvar, stvar jedne analize.
U svakom slučaju, takvo rešenje bi omogućilo realniji zahvat ovih obaveza i veći obuhvat onih ljudi koji žele da se osiguraju, odnosno koji treba da budu osigurani. Ovakav postojeći način dovodi do blokade. Imamo jedno nepravedno zaduživanje i onda neminovno dolazimo do nefunkcionisanja čitavog sistema.
Ima slučajeva da se članovi porodice silom prilika nalaze na različitim adresama stanovanja, te da ih zakon tretira kao dve porodice. A da ne govorim o tome da u poreskim upravama, gde još nije završen proces razvrstavanja porodica i definisanja koje su to porodice u okviru jednog domaćinstva, tu su mnogi problemi.
Primena čak i ovog zakona koji je sada na dnevnom redu, odnosno ovih zakona neće biti u mogućnosti da se otpočne zbog nepripremljenosti onih koji to treba da sprovedu. Takođe, treba skrenuti pažnju na to da osnovnom zdravstvenom zaštitom nisu pokrivene sve kategorije stanovništva, na primer, diplomirani studenti, postdiplomci ili nezaposleni koji ne primaju naknadu sa tržišta rada, a to je veliki broj porodica koje čak imaju i decu, mnogi od njih, tako da ni deca nemaju zdravstveno osiguranje.
Imamo velikih problema, a jedan od tih je i da poslodavci kao obveznici plaćanja doprinosa ne vrše to ili vrše čak obustave u nekim slučajevima, a ne uplaćuju doprinose za zdravstveno osiguranje.
Zato mora da se ustanovi jedna kontrola u smislu izvršavanja svojih obaveza.
Veliki broj građana je prepušten sam sebi, na milost i nemilost shvatanju pojedinaca, odnosno poslodavaca koji to olako odbacuju ili na jedan pogrešan način tretiraju ono što je njihova obaveza.
Trebalo bi kao humano društvo svakako da utvrdimo da je zdravlje ljudi prioritet i da je to osnovna kategorija koja pretpostavlja sve ono što nadalje dolazi i iz toga proizilazi. Uočeni problemi su i previsoke participacije koje proizvode izuzetno lošu zdravstvenu zaštitu stanovništva, jer mnogi građani nisu u stanju da plaćaju lekove, preglede, čak i deca nemaju besplatne lekove, plaćaju se mnogi antibiotici. Visoke su participacije za lekove, za aparate za astmu, takođe, naplaćuju se usluge stomatologa, ni zubne proteze nisu besplatne za decu itd.
Dakle, to su sve problemi koji su sada u jednoj drugoj sferi o kojoj bi valjalo razmišljati i, naravno, rešenja koja su zakonski regulisana. Taj zakon i takva rešenja su doneta ovde u Narodnoj skupštini i ja nikoga ne okrivljujem zbog toga. To je rešenje neke ranije Skupštine.
Međutim, moramo da menjamo te zakone. Praksa i život su pokazali mnoge manjkavosti ovih rešenja. Mislim da će se nerešavanjem ovih problema vrlo brzo obesmisliti donošenje ovakva dva zakona koja su pred nama. Jer, oni jesu, na prvi pogled, ova dva zakona, prihvatljivi, jeste da obećavaju rešavanje nastalih problema, rešavaju probleme građana, rešavaju probleme sistema, ali neće imati dugoročni uticaj ako iz osnova ne promenimo neka zakonska rešenja koja se tiču sfere zdravstvene zaštite, PIO, socijalne zaštite itd.
Trebalo bi razmisliti i izvršiti opet stručnu analizu o pomeranju rokova datih u Predlogu zakona. Dakle, ovo kada govorim i kada uzimam u razmatranje kao mogućnost, ne tvrdim decidno da je to tako, ali da li će veći efekat i veća korist u smislu ostvarivanja onoga što je namera zakona, što se traži i očekuje, da te rokove pomerimo, recimo, kada je reč o zakonu o mirovanju duga i otpisu duga po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje, i da to ne bude period od 1. januara 2008. godine do 1. januara 2011. godine...
Molim? Zapravo, izvinjavam se, hvala vam, poštovana ministarka.
Znači, reč je o dugu od ranije, da ne bude 31. decembar 2007. godine već da bude 31.12.2008. godine i da to mirovanje bude do 31. decembra 2012. godine.
Zašto razmišljamo mi iz SPS o tome? Zbog toga što u međuvremenu, evo, već ističe ova godina, već je ova godina dala svoj efekat u smislu zaduženja obveznika doprinosa, u velikoj meri, a pogotovo je to sporno u onim kategorijama fizičkih lica, npr. pre svega poljoprivrednika ili samostalnih delatnosti itd.
Dakle, pitanje je samo da li država tu gubi. Korisnije je za državu, uslovno, tako da kažem, hoću reći za fondove, da to ostane kako je stavljeno u Predlogu zakona ili je ipak korisnije i za fondove ali, pre svega, za građane, odnosno za obveznike doprinosa da ove rokove pomerimo.
Dakle, SPS, u svakom slučaju, podržaće ova dva zakona. Mislimo da su neophodnost i da imaju svoj smisao i da će dati svoj efekat na dve strane, i u onome što je interes građana i što je interes sistema koji reguliše ovu materiju. Ovi zakoni će svakako biti kratkog daha ako ne regulišemo i ne doteramo zakone koji regulišu ova pitanja, a to je, pre svega, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Zakon o socijalnoj zaštiti, o PIO osiguranju. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, samo ću nekoliko reči o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Sam zakon je donet sa visokom ambicijom, u prethodnom periodu, da se može na brzu ruku i bez većih problema prestrojiti u nov način rada i studija, što se pokazalo neosnovanim. Život i praksa su pokazali sasvim nešto drugo. To je jedna činjenica.
Druga činjenica, u samom zakonu je data mogućnost da se u narednim godinama 20% poveća broj studenata koji će se finansirati iz budžeta. Ovom izmenom i dopunom Zakona o visokom obrazovanju tih 20% i dalje je zadržano. Prema tome, duh zakona iz prethodnog perioda je sačuvan.
Verovatno je prilikom donošenja zakona i ranije, još 2005. godine, bila procena da je dovoljno tih 20% proširenja, za studente koji ostvare dobre rezultate, i da će to biti sasvim dovoljan prostor za upis onih studenata koji su naknadno pokazali dobre rezultate.
Mi smo imali situaciju, kao što sam rekao, da je postojeći zakon pokazao manjkavost u tom pogledu da je izvršena loša procena oko toga kako će se prestrojiti po onome što je novi režim studiranja i rada po Bolonjskoj deklaraciji.
Iz tih razloga trebalo je da se izvrše izmene i dopune u smislu pravljenja određene skale i broja bodova koji će biti dovoljni u narednim školskim godinama da bi se izvršio upis redovnih studenata, ali u svakom slučaju, želim ovo da kažem, bez namere da glorifikujem ovo što je ponuđeno rešenje, veoma je teško anticipirati šta će se to dogoditi posle ispitnog roka kojim se zaokružuje školska godina, kao što je i prilikom donošenja zakona 2005. godine takođe to bilo teško.
Veoma je važno da smo svesni tih nepoznanica.
Potrebno je da se završi ispitni rok, da se podvuče crta, da se vidi koliko je studenata ostvarilo uslov i mogu da upišu sledeću školsku godinu, koliko je studenata koji su ostvarili bolje rezultate, a koji su bili van budžeta i koji mogu biti uključeni u budžetsko finansiranje u ovaj prostor od 20%.
Ako rezultat svega toga bude takav da tu postoje drastični problemi u smislu toga da je ovaj zakon izvršio na neki način i negativnu selekciju, odnosno onemogućio jednom većem broju studenata koji su postigli jako dobre rezultate i ostali van budžeta, svakako da je to tema za razgovor i sa ministrom prosvete, a to najavljivanje da će pojedine poslaničke grupe predlagati novi zakon o obrazovanju, naravno, učiniće to sa razlogom ako je reč o ovome o čemu sam pričao.
Ali, to ekskluzivno pravo ne pripada samo njima. Socijalistička partija Srbije, odnosno poslanički klub, posle jedne takve analize i epiloga, i sagledavanja celokupnog stanja, ako tu postoje problemi u ovom smislu, svakako će takođe predlagati izmenu i dopunu ovog zakona u smislu jedne pozitivne selekcije i uvažavanja onoga što su dobri rezultati studenata, bez obzira da li su sada na budžetu ili su van budžeta. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog, nadam se kratkog izlaganja u ime SPS-JS, želim da kažem da će naša poslanička grupa sa zadovoljstvom podržati predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Predložene izmene i dopune ovog zakona su sušta potreba u ovom trenutku u kome se danas nalazimo u celini kao društvo, ali svakako u kome se nalazi i visokoškolsko obrazovanje, pa čak ne samo visokoškolsko obrazovanje, već i niži stepeni obrazovanja u Srbiji.
Naravno da smo mi kao zemlja pristupili novim reformama koje treba da nas uvrste u red evropskih zemalja sa novim sistemom vrednosti, pa svakako treba uhvatiti korak i kada je reč o obrazovanju. Mi kao zemlja smo se opredelili da i u oblasti obrazovanja vršimo potrebne reforme. Kada je reč o reformi visokoškolskog obrazovanja i primeni Bolonjske deklaracije istina je da se praktično pred studentima, pred fakultetima, pred profesorima našao jedan novi režim rada, koji se bitno razlikuje od ranijeg i takav, prilično različit režim, uticao je da u kratkom vremenskom periodu nije moglo da dođe do prilagođavanja u raznim segmentima i među subjektima koji su učesnici u obrazovnom procesu.
Dakle, tu imamo i stare navike po načinu učenja, odnosno savladavanja programa, imamo kod nekih predmeta neprilagođene udžbenike, imamo neprimenjivanje novih tehnologija ili usporena primena itd.
Naravno, ako govorimo o novim vrednostima i ako dajemo ocenu obrazovanja, ne bih se složio sa ocenom da je pređašnji sistem obrazovanja i vaspitanja bio bezvredan. Naprosto, to uopšte nije tačno. On je imao svoje visoke vrednosti i dao je zaista dobre rezultate u proteklom periodu, i mi imamo danas kadrove koji su po tom sistemu obrazovanja i vaspitanja završili visoke škole i stekli akademske titule, koji su danas nosioci svetskog glasa u pojedinim sferama života, rada i nauke.
Naravno, time ne glorifikujem sistem obrazovanja i vaspitanja iz ranijeg perioda kao apsolutno dobar, svako vreme nosi svoje, mi danas živimo u novom vremenu i svakako stoji potreba prilagođavanja tom novom vremenu i naprosto ništa ne može da stoji na istom mestu.
Konzervativni pristup u takvim stvarima je veoma opasan, mada u svojoj suštini proces obrazovanja i vaspitanja nosi u sebi dozu konzervativizma u priličnoj meri, u smislu teškog napuštanja onoga što se nekada primenjivalo, što su principi rada, načela.
Svakako da novi sistem obrazovanja ima u ovom vremenu svoje visoke vrednostima kojima se treba prikloniti, ali za koje je potrebno vreme, da svi učesnici u njemu uhvate korak sa tim zahtevima, kako bi u svemu tome bili uspešni, a iz toga proizašao jedan kvalitet koji se ovde očekuje.
Ta postupnost je svakako potrebna i mislim da ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanja imaju cilj u jednom segmentu, jednom delu, da omoguće postupno prilagođavanje i hvatanje koraka sa onim što je zvanični početak primene novog sistema obrazovanja na visokom nivou.
Sadašnja prolaznost studenata na našim fakultetima je zaista mala i ona iznosi negde do 30%, koliko sam upoznat, ne znam da li je donja granica 22%, nemojte me držati za reč, ali negde do 30% jeste. Uticaj tako niske prolaznosti svakako su mnogostruki i zaista bi bilo neodgovorno i neopravdano pružiti prst samo na neke segmente ili samo na pojedine subjekte u procesu obrazovanja da su oni isključivi krivci zbog svega toga.
Mi živimo u veoma složenim društvenim okolnostima, političkim, ekonomskim, socijalnim i svakako da naše obrazovanje ne možemo da idealizujemo u odnosu na ono što smo mi kao društvo i kao zemlja. Potrebno je dosta strpljenja i dosta upornosti u tom pravcu da se stvari izmene.
Čuli smo od gospodina ministra, a treba to podvući, svakako da smo mi zemlja, u celini uzev, sa nedovoljnim brojem visokoškolsko obrazovnim kadrovima i da u tom pravcu treba da nastavimo, jer u sadašnjem trenutku najveći broj, što se tiče stepena obrazovanja, imamo ljudi sa srednjom stručnom spremom.
Svakako da će ove izmene i dopune dati svoj doprinos u postepenom rastu broja visokoobrazovanih ljudi, koji su nam zaista potrebni. Takođe, izmene i dopune daju mogućnost studentima koji su na budžetu da ostvare svoje pravo i svoju privilegiju, da tako kažem, ili mogućnost da i dalje ostanu na budžetu, ali isto tako daje se i mogućnost studentima koji su van budžeta, što se finansiraju sami, da ostvarivanjem određenog broja bodova, kroz formiranje rang liste u okviru onoga što su slobodna mesta, u okviru kvote za budžetsko finansiranje, da mogu da uđu među studente koji će se finansirati iz budžeta.
Takođe, videli smo u predloženom zakonu, član 2. stav 1, da su dati u tri tačke bodovi koji su potrebni za upis naših studenata i da to iznosi 42 boda za 2007-2008. godinu, odnosno 48 za 2008-2009. godinu, i 54 boda za 2009. i 2010. godinu u odnosu na ono što je zakon propisao ranije, da to bude 60 bodova.
To praktično znači da mi primenom ovoga, recimo za 2006-2007. godinu smo imali prag od 37 bodova, i tu je u manjku 33 boda, za 2007-2008. godinu 42 boda je taj prag koji daje mogućnost studentima da ostvare svoje pravo koje žele, u odnosu na 60 to je minus 18, 2008. i 2009. godinu to je 48 bodova, za 2009 i 2010 godinu je 54, znači šest manje. Tek 2010-2011. godinu predviđa se 60 bodova, onako kao što je prvobitno zakon predvideo u kontinuitetu za sve godine.
Na prvi pogled to jeste snižavanje kriterijuma, u smislu postavljanja manjih zahteva za upis u narednu godinu, za zadržavanje određenog statusa studenata, ali zakon takođe reguliše da nakon završavanja studija, godinu dana po isteku redovnog trajanja studija, ako su upisani u prvu godinu osnovnih studija školske 2006/2007, odnosno 2007/2008. godine, godinu dana imaju studenti da nadomeste te bodove i oni u konačnom će imati onaj broj bodova koji je propisan prvobitno Zakonom o visokom obrazovanju.
Za studente koji su upisani u prvu godinu osnovnih studija 2008/2009, odnosno 2009/2010. godine, šest meseci po isteku redovnog trajanja studija. Tih šest meseci, to je taj apsolventski staž, ili ako se danas to drugačije zove, a u ranijem periodu to se tako zvalo, kroz to vreme studenti su obavezni da nadomeste onaj minus u bodovima koji je bio propisan.
Mislim da u jednoj takvoj složenoj situaciji, time ću da završim, sveukupnoj, u kojoj se nalazi naša zemlja i društvo, zaista je potrebno da učinimo izmenu i dopunu Zakona o visokom obrazovanju i da time pomognemo svim subjektima u procesu obrazovanja, profesorima i onima koji prate školovanje studenata i same studente, kako bi uhvatili korak sa potpunom primenom reformisanog školstva, koje praktično počinje za par godina.
Mislim da takvim potezom i takvim prihvatanjem narodni poslanici će imati zaista veliko razumevanje za ono što su danas potrebe i studenata, i roditelja, i profesora, i fakulteta, ali i svih sfera života i rada kojima su potrebni visokoškolski kadrovi.
Na kraju, naglašavam još jednom da će poslanički klub SPS-JS sa zadovoljstvom podržati izmene i dopune ovog zakona.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su značajna pitanja koja su u funkciji donošenja sporazuma, odnosno zaključivanje i ratifikovanje zakona o garancijama, o zajmovima, o zaduživanju kod međunarodnih finansijskih institucija, a u cilju rešavanja problema koji su značajni za život i rad naših građana. Poslanički klub i poslanici SPS i JS glasaće za ratifikaciju ovih sporazuma.
Dakle, postavlja se pitanje da li su nam potrebni ovi zajmovi, donacije, ovo finansiranje značajnih projekata. Svakako odgovor jeste da su nam potrebni, bez obzira na rezerve u pogledu nekih uslova pod kojima su potpisani i koji će nas obavezivati u narednom periodu.
Pođimo od činjenice da svaki pojedinac u Srbiji, bilo da je radnik, seljak, građanin, uvek ima želju da u svom životu rešava neka značajna pitanja od kojih zavisi kvalitet njegovog života, od kojih zavisi njegova egzistenicija. Većina tih građana priklanja se mogućnosti, ako je ima, da uzme određen zajam, određen kredit, kako bi što pre zaokružili neki svoj projekat, bilo da je to kuća, bilo da su to ulaganja u proizvodnju, nabavka mašina itd. Takva ulaganja koja doprinose kvalitetu života i rada svakako predstavljaju radost za čoveka i motivaciju da gleda unapred, sa nadom da će sutra živeti bolje, da će zarađivati i egzistirati na jednom višem nivou.
Tako naši poslanici i ja razumemo zaduživanje i uzimanje ovih zajmova i prihvatanje određenih donacija koje će doprineti boljitku u Srbiji.
Mi smo danas u Srbiji suočeni sa devastacijom raznih područja i u ekološkom pogledu. Takođe imamo devastaciju ili zapuštenost saobraćajne, telekomunikacione, energetske infrastrukture itd. Imamo neregulisane vodotokove koji nam gotovo svake godine prete plavljenjem i retko kada se dogodi da možda i preko 200.000 hektara ne bude poplavljeno, od čega imamo ogromne štete. Da ne pričam o klizištima na više hiljada hektara, a isto tako i delovi infrastrukture su zahvaćeni ovom nepogodom.
Takođe, Srbija je, tu treba dobro da se zamislimo, zahvaćena procesom depopulacije mnogih područja koja su, pre svega, ekonomski nerazvijena, a u nekim područjima, kao što je Borski okrug, došlo je i do devastacije zdrave životne sredine. Područje kao što je Borski okrug, u kome živi oko 150.000 stanovnika, suočeno je sa velikim problemima koji ostavljaju tragove na ekonomskom i socijalnom planu. Svakako da je jednom takvom području potrebna pomoć.
Da ne pričamo o tome da je potrebna rehabilitacija, odnosno rekonstrukcija mnogih putnih pravaca. Saobraćajna infrastruktura je elementarna pretpostavka za bilo kakav normalan život, za bilo kakav normalan rad ili razvoj u budućnosti i ona predstavlja neophodno polazište za dalji ekonomski, socijalni i kulturni napredak svih krajeva naše zemlje.
Kada je reč o donaciji i o zajmu u okviru Projekta reforme poljoprivrede u tranziciji, veoma je značajno da se u ruralnim područjima pružaju uslovi za razvoj i unapređenje poljoprivredne proizvodnje, i to one koja će produkovati, pre svega, zdravu, ekološku hranu, za kojom postoji potreba ne samo unutar Srbije, već i van granica naše zemlje. Mislim da jedan takav resurs i takav pravac ulaganja u proizvodnju daje velike perspektive za izvoz i za unapređenje takvih područja.
Ruralna područja svakako potrebuju pomoć države. Ta područja kao suv sunđer zahtevaju sredstva i ulaganje države. Ako prolazimo kroz ta zabačena mesta, možda se ponekad i začudimo gde to naši ljudi žive. Oni svakako zaslužuju pohvale, ali od pohvale nema ništa. Takvim ljudima je potrebno zaista pomoći. Naravno, ovi zajmovi ili ove donacije, kada je reč o ovom projektu, to je nešto zaista minimalno. Mislim da će stajati potreba da se Srbija zaduži u još većoj meri, u cilju ulaganja u ruralna područja, ili na neki drugi način, iz svojih sredstava, mora da obrati pažnju na ono što su uslovi života i rada, kao i mogućnost da se ta područja unaprede kako bi ona vratila našoj državi višestruko.
Kada je reč o onome što jeste ulaganje u energetsku efikasnost, onda smo mi svakako na začelju u Evropi i svetu po onome što su naši standardi, pa, rekao bih, i način života. Svakako da u tom pogledu to treba unaprediti.
Svakako da je pohvalno da treba započeti od onoga što su sektor obrazovanja, sektor socijalne zaštite, sektor zdravstva. To, te objekte u kojima imamo korisnike, gde se radi itd. zaista treba unaprediti i dovesti u jedan standard koji je primeren danas u svetu i u Evropi.
Drugo pitanje se postavlja... Neću govoriti o svim tim zajmovima i kreditima, tu se pominjala i "Gazela" itd. pa je jasno da pod hitno treba preduzeti mere na saniranju jednog tako velikog objekta. Nije samo to...
Molim vas, gospodine Todoroviću, nemojte da dobacujete. Vi ste šef poslaničke grupe i treba da budete primer za ponašanje ovde u parlamentu i nemojte da me ometate.
(Dragan Todorović, sa mesta: Još uvek nisam šef poslaničke grupe.)
Ja sam dobro informisan.
(Predsednik: Molim vas, omogućite gospodinu Mihajloviću da završi svoje izlaganje.)
Budite sigurni da ja vama nikada neću dobacivati i da ću poštovati vašu reč koju ovde budete izgovorili. Zahvaljujem.
Drugo pitanje možemo da postavimo – zašto sporo formalizujemo proceduru u odlučivanju po ovim pitanjima? Mi smo ovde čuli, pre svega, od gospođe ministarke i od izvestilaca poslaničkih grupa da je kada je reč o nekim zajmovima, o nekim sporazumima i dr. do potpisivanja došlo pre više od godinu dana, čak je to bilo i mnogo duže.
Mislim da u ovome pokazujemo jednu veliku sporost i prilikom dogovaranja i usaglašavanja o ovim važnim pitanjima često se saplićemo u ono što su stranački interesi. Ovo se dešava čak unutar Vlade, što se pokazalo u prošlom mandatu. Zatim, problemi nastaju i ovde u Skupštini, kada se to od strane Vlade spusti, i onda naiđemo na neke druge probleme. Jednostavno, skloni smo proizvodnji nekih političkih kriza koje automatski ta pitanja koja su značajna za život i rad građana stavljaju u drugi plan.
Inače u Srbiji postoji previše administriranja, previše birokratije, i sporosti i tromosti. To nas karakteriše i to postoji ne samo u tehnologiji i načinu odlučivanja u državnim organima, već i u organima lokalne samouprave. Mislim da bismo mi svojim odlučivanjem, naročito o važnim pitanjima, trebalo da damo primer drugačijeg odnosa i odgovornosti, a onda to i normativno da regulišemo, ali i da trasiramo jedan način postupanja i efikasnijeg odlučivanja i na nižim nivoima.
Mi smo čuli, na primer, i žaljenje šefa poslaničke grupe Nova Srbija zbog te sporosti, neusaglašenosti i svakako verujem da je to tako, ali mi svi moramo da damo jedan primer u pozitivnom pravcu drugačijeg postupanja i osećanja odgovornosti prema tim pitanjima, ali, bogami, sa svog mesta moramo da damo značajan doprinos uređivanju svih postupaka i celokupne procedure što se tiče rešavanja svih značajnih pitanja, papirologije na nižim nivoima.
Da bi se u opštini danas dobila jedna građevinska dozvola zaista predstoji jedan mukotrpan put za pojedinca koji treba da dođe do odgovarajućeg papira. Sigurno je da smo i mi krivi za to. Naravno, to ostavlja mogućnost za korupciju i nezakonito postupanje onih odgovornih lica koja rade na odgovarajućem mestu. Ali, mi kao Narodna skupština i kao narodni poslanici trebalo bi da idemo u tom pravcu da se takva pitanja u lancu rešavanja svih tih stvari drugačije rešavaju.
Naravno, ako hoćemo napredak u Srbiji, moramo da koristimo ovakve kredite i zajmove, ovakve načine finansiranja, bez obzira na to što možda u pojedinim stavkama postoje odgovarajuće nepovoljnosti. Svakako, bilo koji kredit da se danas uzima, bez obzira na to da li ga uzima pojedinac ili država, on podrazumeva i određenu kamatu. Onaj koji daje kredit ima svoje motive zbog čega to daje, ali svakako da je međunarodna zajednica, pre svega Evropska zajednica, zainteresovana da na našem području, odnosno u našoj zemlji ulaže. Svakako, davanje ovakve pomoći skopčano je sa onim što je nastojanje međunarodne zajednice, s jedne strane, a sa druge strane i Srbije, da Srbija sutra, prekosutra bude član međunarodne zajednice i tih budućih integracija.
Jedna socijalno odgovorna država svakako ne može da računa na uređenje svojih odnosa, na poboljšanje uslova života i rada, na dostizanje određenog nivoa u ovim oblastima, kako je to već u svetu, ako ne koristi i ove mehanizme. Iz tih razloga SPS - JS će glasati, i to je još jedan korak ka onome što je razlog zbog čega glasamo za SSP. Takav jedan stav i razlozi koje sam naveo govore o opravdanosti toga što je Socijalistička partija Srbije napravila ovakvu koaliciju koja ima perspektive u povezivanju sa svetom i, konačno, hvatanju koraka sa međunarodnom zajednicom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem povodom ovog amandmana da je amandman imao za cilj promenu ovog člana u smislu definisanja načina izbora predsednika skupštine, jer u Predlogu zakona to pitanje nije regulisano, tako da bi u praksi moglo da dođe do različitih improvizacija.
Naravno, cilj je postignut jer su na isti član amandman podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov, gospodin Marton i gospodin Radovanović. Reč je o sledećem. Na usaglašavanju i dogovoru oko toga šta treba prihvatiti ili odbiti tokom pripreme sednice Odbora za lokalnu samoupravu konstatovano je da su amandman koji su podnela maločas spomenuta gospoda i amandman koji sam ja podneo u ime SPS-a praktično isti. To nije sporno. Mislim da je tekst koji sam predložio nešto malo drugačiji, da je kvalitetniji i bolji, a on glasi: "Predsednik skupštine bira se iz redova odbornika, na predlog najmanje jedne trećine odbornika, na vreme od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika skupštine opštine".
Amandman koji ostvaruje isti cilj, koji je podnela grupa poslanika koje sam pomenuo malopre, glasi: "Predsednik skupštine, na predlog najmanje 1/3 odbornika, bira se iz reda odbornika, na vreme od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika skupštine opštine". Znači, isti smisao, isti cilj.
Kada se izvršila selekcija šta se prihvata, šta se odbija, iako je u pripremi za sednicu Odbora postignut korektan dogovor da se napravi ispravka, i ja sam pristao da napravim ispravku onako kao što glasi amandman koji su kolege poslanici predložili i da se konstatuje da je amandman u istovetnom tekstu prihvaćen, znači, Aleksandre Jerkov, Aleksandra Martona i Radovana Radovanovića i, u ime SPS-a, moj amandman... To je tako dogovoreno, a vidim da taj dogovor nije ispoštovan.
Moram neke finese tu da prokomentarišem. Prvo, mislim da se u Ustavu ne koriste razlomci kada se kaže dvotrećinska većina ili dve trećine poslanika glasa za usvajanje Ustava, ustavnog zakona, odnosno potvrđuje ga, proglašava ga itd., ili jedna trećina u nekim drugim članovima, nego se upotrebljavaju reči.
Sledeće, mislim da ovde može i tako, ali je bolje reći "bira se iz redova odbornika", a ne "reda odbornika". Zašto? Zato što u gramatici postoji pravilo slaganja padeža, slaganja rodova, slaganja brojeva. To je kongruencija.
Prema tome, ako se jedna reč upotrebi u jednini, onda i druga reč koja je u vezi sa njom takođe ide u jednini, odnosno ako je jedna u množini i druga ide u množini. Prema tome, pravilnije je reći – iz redova odbornika.
Dakle, tek da se konstatuje i ta činjenica. Izgleda da ne postoji radno mesto lektora koji sagledava, gleda da li je jezički nešto ispravno ili nije ispravno u ovim predlozima zakona koji stižu pred Narodnu skupštinu i narodne poslanike, tako da mi narodni poslanici ponekad moramo i tim detaljima da se ovde pozabavimo.
Mogu da zaključim da narodni poslanici SPS-a možda ponekad nisu baš "podobni"; njihovi amandmani koji postižu isti cilj, koji su možda čak u tekstu i bolji, ne prihvataju se, eliminišu se, možda su "šugavi" ili im nešto fali. U svakom slučaju, Socijalistička partija Srbije smatra da je konstruktivno učestvovala u donošenju ovih zakona, pa i kada je reč o ovom članu. Ali, mislim da ovo zaista nije korektno posle razgovora sa ministrom za lokalnu samoupravu i predsednikom Odbora gospodinom Palalićem o tome da treba ovaj amandman prihvatiti u istovetnom tekstu, znači, i gospode i moj amandman u ime SPS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se olako opredeljujemo za određene forme ili određene mehanizme u procesu sprovođenja lokalnih izbora. Svakako, i ranije je bilo da se kandidatura određene liste podupire određenim brojem potpisa. Pri tome, ta tehnologija je bila jednostavnija, ali se ovaj deo sada usložnjava i činjenicom da se ti potpisi moraju overavati, a to se reguliše posebnim članom.
Ovde se vodilo računa o opštinama koje imaju ispod 20.000 birača, što je u redu.
Međutim, kada su u pitanju opštine koje imaju više od 20.000 birača imamo veliki raspon u broju birača, počev od opština koje imaju 20.001 birača, teoretski je moguće, do onih opština koje imaju 50, 60 ili možda 100 hiljada birača, i tu svakako postoje opštine koje su zaista velike. Ja bih rekao, ako bih mogao da izrazim, zavisi da li je ispravno, ali taj kapacitet podrške ili, ako hoćete, neki birački potencijal nije isti za te opštine koje su nešto iznad 20.000 (ne govorim o ovima koje su ispod, pošto je to regulisano sa 200 potpisa) i onih opština koje imaju preko 50, 60 ili 70 hiljada birača. To je ogromna razlika i možete zamisliti koja energija treba da se utroši, koja je razlika između jednih i drugih opština. Mislim da nisu sve opštine stavljene u isti položaj, a to znači da ni građani nisu stavljeni u istu poziciju.
U toku jučerašnjih konsultacija postojala je volja gospodina ministra Markovića da dođemo do određenog rešenja pravljenjem jedne skale ili gradiranjem tog potrebnog broja potpisa. Otprilike, ovo bi ostalo do 20.000 - 200 potpisa; od 20 do 30 hiljada, bilo je razgovora da bude do 400 potpisa; od 30 do 40 hiljada - 600 potpisa; a preko 600 potpisa da bude 30 po jednom kandidatu. Vodilo se računa i u tim razgovorima smo rekli da ove manjinske liste, zapravo liste koje neće imati pun kapacitet, koje će imati najmanje jednu trećinu, što je uslov, mogu da izaberu po ovoj skali, recimo, 400 ili - po 30 po kandidatu, u zavisnosti koja im je varijanta bolja.
Nažalost, ja neću sada da imenujem, u toku tih konsultacija došlo se do izričitog stava pojedinih predstavnika koji su bili prisutni, i to nije usvojeno. Mislim da ne razmišljamo dovoljno i da olako donosimo određene parametre koji će se sutra pokazati nepraktičnim i kojim građane stavljamo u različitu poziciju. Kao što imamo neke druge odredbe zakona koje su sporne, tako mislim da će i ova odredba u nekim sredinama udariti po glavi te stranke koje će glasati za ovakvo rešenje kao što je u Predlogu zakona. Mislim da to nije dobro rešenje i da je trebalo drugačije to da definišemo. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je reč o amandmanu koji glasi – U članu 40. Predloga zakona posle stava 5. dodaje se novi stav 6. koji glasi: "U sredinama u kojima je srpski narod zastupljen u brojčanoj manjini u odnosu na nacionalne manjine, političke stranke i koalicije političkih stranaka srpskog naroda učestvuju u raspodeli mandata na način kako je to utvrđeno odredbom stava 5. ovog člana". To podrazumeva da ako ostvare i manje od 5% učestvuju u raspodeli mandata.
Vi svakako dobro poznajete demografsku situaciju u našoj republici. Postoje sredine ili opštine u kojima je brojnost nacionalnih manjina veća, ukupna, u odnosu na brojnost većinskog, srpskog naroda. Dakle, primenom ovog zakona možemo da dođemo u situaciju da u pojedinim opštinama, naročito ako bude usvojen amandman koji ste predložili da koalicije koje ne ostvare cenzus od 7% ne mogu da učestvuju u raspodeli mandata, lokalne skupštine ostanu bez predstavnika većinskog naroda.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da Odbor za nacionalne manjine nije razmotrio ove zakone, naročito zakon o lokalnoj samoupravi koji, čini mi se, kroz jedan član tretira pitanje nacionalnih manjina. Takođe, nije razmatrao ni ovaj zakon koji je i te kako važan i za nacionalne manjine, ali naravno i za većinski narod. Znači, nije uzeo to u razmatranje, iako sam razgovarao sa predsednicom ovog odbora i ona izražava žaljenje što nije bilo komunikacije između nje i resornog ministarstva i da jednostavno nije bila u situaciji da tu nešto učini.
Dakle, imamo sledeću situaciju: čini mi se da je praksa u ovom parlamentu takva da često postoji oklevanje što se tiče predlaganja zakona, oklevanje od strane Vlade, da ne postoji saglasje, dogovor o određenim važnim pitanjima, verovatno i o podeli vlasti u pojedinim sferama života i rada u Srbiji, i da se sve rešava u poslednjem trenutku. Mislim da je ta praksa prisutna od dolaska na vlast Demokratske opozicije Srbije, znači, od 2000. godine naovamo.
Čak je i Ustav Republike Srbije donet po istom principu, brzo, za što kraće vreme, a šta u njemu piše, to je pitanje. Da ne budem pogrešno shvaćen, Socijalistička partija Srbije je, to je svakako poznato, podržala donošenje novog Ustava. On bi bio podržan od strane SPS-a čak i da su u njemu data gora rešenja od onoga što danas stoji u njemu, jer postoje oni najvažniji nacionalni interesi ove zemlje, postoje državni interesi, za koje ćemo mi uvek glasati i kojima ćemo se uvek povinovati.
Od 2000. godine naovamo bilo je mogućnosti da se donese ustav na jedan drugačiji način, uz temeljnu raspravu, uz sagledavanje mnogo toga što bi bilo bolje kao rešenje. Ta odredba u Ustavu, u članu 180, o čemu je malopre govorio ministar, kaže: "U autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave u kojima živi stanovništvo mešovitog nacionalnog sastava omogućuje se srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skupštinama, u skladu sa zakonom." Onda imamo čuđenje predstavnika međunarodne zajednice otkuda nama takva odredba u zakonu. Onda mi kažemo – to jeste bogatstvo u onome što je sagledavanje potreba nacionalnih manjina. Svakako ja jesam za to, to vrlo poštujem, i SPS takođe, ali bojim se da su nadležni danas na vlasti, kako narod kaže, veći katolici od rimskog pape. Znači, daju se rešenja, i više od onoga što je potrebno, a pri tome to ide često na štetu većinskog, srpskog naroda. Ako je to cilj, onda se cilj svakako ovim može postići. Ne znam da li je cilj, teško mi je poverovati, ali često određena zakonska rešenja, pa čak i ustavna, idu na štetu srpskog naroda.
Sada imamo situaciju da ćemo, kroz odredbu člana 40, poštovati, naravno, i one rezultate stranaka nacionalnih manjina koje ostvare ispod 5%, to je u redu, ali nije u redu da se dogodi da u takvim lokalnim samoupravama nemamo predstavnike većinskog naroda, a primenom ovog zakona to može da se dogodi. Šta je nama bilo potrebno, kažem, da i u Ustavu dajemo neka takva rešenja?
Zamislite sledeću situaciju, u nekim sredinama... Znači, ne osporavam rešenje da nacionalne manjine treba da ostvare zastupljenost u lokalnim skupštinama ako imaju manje od pet posto izbornog rezultata, ali pri tome naglašavam da će na nekim drugim listama stranaka, na primer, SPS-a, DS-a, DSS-a, SRS-a, takođe biti predstavnici nacionalnih manjina.
Da li su oni autentični predstavnici nacionalnih manjina? Po ovome ispada da nisu.
Tako će onda predstavnici nacionalnih manjina i po ovom osnovu biti pridodati i po ovom drugom. U redu, neka budu i po jednom i po drugom principu, ali u onom najgorem i najdrastičnijem slučaju može da se dogodi da neka lista koja je sjedinila određene političke opcije srpskog naroda, većinskog naroda, i ako se usvoji još da to treba da bude 7%, nema srazmere, znači, mora da otpadne i ne učestvuju u raspodeli mandata.
Dakle, znam da je nepopularno sada čačkati i raspravljati o tome, ali mogu da vam kažem da najmanje ja mogu da budem protiv interesa nacionalnih manjina. Odrastao sam u jednoj mešovitoj sredini, u jednoj etničkoj grupaciji koja ima svoj jezik, svoju kulturu i svoje običaje, nema standardizovano pismo i jezik, pa pokušavaju da nametnu da to bude rumunski jezik, ali, ja ću vam reći, teško da će Vlasi da se opredele da budu Rumuni, vrlo teško.
Prema tome, ja imam osećaj za to šta su potrebe građana koji nisu ono što su Srbi, što je srpsko nacionalno biće itd.
Isto tako, imam dubok osećaj, i kao socijalista, i kao čovek i kao građanin, za ono što je interes srpske države, u kojoj sam odrastao, u kojoj su i moja deca i unuci. Svakako da treba da zajedno vodimo računa o tome. Svakako da nacionalna prava, ljudska prava i manjinska prava ne mogu da budu osporavana i da se ide na njihovu štetu na račun većinskog naroda, ali isto tako ni većinski narod ne može ni u jednoj varijanti da ima manje prava od pripadnika nacionalnih manjina.
Možda je teško ovo pitanje razrešiti kroz ovaj član, možda je trebalo to dodati ili definisati kroz neki novi član, ili je uopšte teško naći neko pravo rešenje ako smo se već upleli u neke stvari na način kako je to učinjeno u Ustavu, a nije trebalo, ali, molim vas, i vas koji ste trenutno u vladajućoj strukturi, u vladajućoj većini, da vodite računa o onome što je interes srpske države. U Ustavu ste rekli da je Srbija država srpskog naroda i svih ostalih građana, pa ne poštujete. Mi imamo danas u svetu građanski koncept država i prava građana gde se minimizira, odstranjuje ili gura u stranu ono što je nacionalnost, ono što je nacionalni koncept. Mi imamo čitavu vojsku nevladinih organizacija koja radi na razbijanju jednog takvog koncepta da bi se konačno usvojio taj građanski koncept i mi idemo naruku tome. Dobro, stići ćemo.
Ako idemo ovim putem, znate šta, ova država će jednog dana biti država nacionalnih manjina i preostalih Srba. Ako nam je to cilj, u redu, nije sporno. Ja ću se onda udenuti kao nacionalna manjina i za mene nema zime. Ne znam šta ćete vi. Mada, kad kažem "vi", to sam ja. Gospodine Todoroviću, vi ste pripadnik većinskog naroda.
Dakle, da zaključim, imamo na delu jedno oklevanje, jedno veoma loše, trapavo usvajanje zakonskih rešenja, zakona, propisa, koji o svemu vode računa, samo ne o državnim interesima, o nacionalnim interesima. Pre svega, vodi se računa o stranačkim interesima i na takav način se donosi i Ustav, tako se donose i drugi zakoni itd. Time se narušava i potkopava ono što jeste interes ove države i ono što je nacionalni interes.
Garantujem, ako bi se vodilo računa o tome, u svakom slučaju bi se vodilo računa, na jedan kvalitetan način, i o nacionalnim manjinama. Pa, ako je trebalo da vodite računa o nacionalnim manjinama, zašto Predlog zakona nije usaglašavan, zašto nije bilo koordinacije i veze i sa odgovarajućim odborom koji to pitanje treba da rešava?
Znam da nije moguće da ovaj amandman prođe, bar po onome što su bile konsultacije, ali moja namera nije bila da uputim neku kritiku radi kritike, radi nekih političkih poena; Socijalistička partija Srbije i ja lično kroz ovaj amandman pokušavamo da iskažemo veoma veliku dubinu problema koji iz ovoga može da eskalira i da ide u jednom pogrešnom pravcu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da dodam na ovo što je gospodin Batić govorio, kada je reč o rezervistima, da je trebalo da i narodni poslanik Željko Vasiljević bude pozvan, tim pre što je on u ime veterana i u ime kluba SPS-a, takođe, bio u ovim razgovorima i zastupao ono što je pitanje rezervista.
Dakle, kada je reč o ovim zakonima koji se tiču lokalne samouprave, SPS smatra da su oni na prečac ovde stavljeni na dnevni red. Zaista, verujem da to nije krivica gospodina ministra Milana Markovića, da je i on stavljen u jednu takvu situaciju da nije bio u mogućnosti da plasira te zakone.
Reč je o onome što su odnosi unutar vladajuće koalicije. Reč je o onome gde postoji stalno nadmudrivanje oko načina funkcionisanja njihove vlasti, oko trgovine i oko dogovora koji se tiču svega onoga što je na dnevnom redu, a veoma je teško danas u Srbiji. To je pitanje statusa Kosova, to je pitanje podele vlasti, to je pitanje izbora, to je pitanje ko će izaći na površinu kao jača stranka, itd. Prema tome, do poslednjeg trenutka nisu ovi zakoni došli, iako je po Ustavnom zakonu trebalo da usvojimo ove zakone odavno.
Usvajanje ovog seta zakona koji se tiču lokalne samouprave je jedna smešna improvizacija, mogu da kažem, zahvaljujući vrhu ove vlasti. Kažem, nije to sigurno zavisilo od ministra, mada nemam razloga da ga branim ili zastupam.
Improvizacija se ogleda u tome da mi, kao Narodna skupština i narodni poslanici, nismo imali prilike da na valjan način i s dovoljno vremena sagledamo i analiziramo predlog ovih zakona, a onda da pred ovu skupštinu izađemo s kvalitetnim amandmanima, kako bismo poboljšali ove zakone. Sa druge strane, da je to improvizacija govori i činjenica da u ovoj raspravi ne učestvujemo punim kapacitetom.
Sledeće, amandmana ima malo u odnosu na ono što je potreba i što je polje razmatranja u ovim zakonima, zato što se poštuje neki dogovor koji je postignut iza scene, van ove sale, da se dođe do ovih zakona, koji neće biti kvalitetni, onakvi kakvi treba da budu, i koji će morati vrlo brzo, praksa će pokazati, da se menjaju i dopunjuju.
Socijalistička partija Srbije ukazuje na to da od vremena raspisivanja izbora do sprovođenja treba da protekne više od 30 dana. Kaže se – između 30, a ne više od 60 dana. Ovde je bilo tu reči. Mislim da je i gospođa Radeta na to ukazala. Mislim da je ministar rekao da će to uzeti u obzir, verovatno je kroz neki amandman to predloženo. Zaista je malo vremena da se u 30 dana izvrše sve one radnje koje su potrebne, a te radnje nisu tako jednostavne.
S tim u vezi, želim da kažem nešto o overi potpisa. Dakle, 30 potpisa treba za svakog odbornika, odnosno ko se kandiduje ispred jedne izborne jedinice. Ako lokalna skupština ima 50 odbornika, to znači 1.500 potpisa. Ako imamo 10 lista koje idu na izbore, recimo, to je 15.000 potpisa. Problem je rešen kod manjih opština, koje imaju ispod 20.000 birača, time što je taj broj potpisa sveden na 200. To je u redu. Ali, to je isuviše oštra granica između opština koje imaju do 20.000 birača i onih koje imaju nešto preko 20.
Navešću primer Petrovca na Mlavi, gde imamo 33.000 birača na spisku, ali oko 12.000 ljudi je u inostranstvu, gde rade. Na izbore izađe, otprilike, od 40 do 50% birača zbog ove činjenice, u najboljem slučaju. Prema tome, ako to izračunamo, suočeni smo s tim da 10 lista treba da skupi negde 15 hiljada glasova, a statistika kaže da na izbore izlazi od 14 do 18 hiljada birača.
Koliko je to realno i koja je to aktivnost koja treba da se sprovede, hvatanje za rukav itd., uz overu potpisa, što dodatno komplikuje situaciju?
Zaista, jedna nerealna situacija. Ili je trebalo to, možda, gradirati, da tako kažem, da opštine do 30 hiljada birača imaju 500 potpisa. Nisam razmišljao o nekim predlozima, ali naglašavam da je ovo pitanje veoma problematično.
Pitanje manje zastupljenog pola do – 30%. Nemojte da shvatite pogrešno, SPS i ja, lično, zalažemo se za ravnopravnost polova, pa čak i za prednost, kada je u pitanju lepši pol. To je moj stav. Međutim, ne možemo u tom pogledu izjednačiti Beograd ili neke druge sredine, veće sredine, mislim na gradove i sredine u unutrašnjosti, s malim opštinama, koje imaju mnogo veće probleme, i sociološke prirode. Izvinjavam se, svaka sredina je lepa na svoj način, ali ima probleme ove vrste.
Recimo, ne može da se poredi Beograd i Žagubica, Crna Trava, Bela Palanka itd. Ako ih izjednačavamo u tom izbornom pravu, ili određenim principima koji teže izjednačavanju polova itd., to je kao princip sasvim u redu, ali, ako to činimo u ovome što su izborni zakoni, u nekim administrativnim pravima, onda treba da te sredine izjednačimo i u ekonomskom pogledu, i u razvojnim uslovima, i u ulaganjima, i u standardu gradova, a ne samo u onome što treba da bude zastupljenost polova, najmanje 30% zastupljenog lepšeg pola.
Mi pravimo od toga karikaturu. U tim zaostalim sredinama ćemo imati situaciju da ćemo moliti žene da dođu, da pristanu.
Samo bih još nešto rekao kada je reč o izbornom zakonu. Odbor za nacionalne manjine nije imao vremena ovo da razmotri.
U ovom zakonu se kaže da političke stranke nacionalnih manjina u koaliciji političkih stranaka učestvuju u raspodeli mandata i kada su dobile manje od 5% glasova od ukupnog broja glasova, manje od cenzusa.
Kao princip je to sasvim u redu i treba tako, ali šta ćemo sa sredinama u kojima je većinski narod, srpski narod, u manjini u odnosu na brojčanost nacionalnih manjina? Dogodiće se da srpski narod, ako na svojim listama koje tamo bude imao ne osvoji 5% glasova, a ovaj princip ne važi za njih, neće ući u lokalni parlament. U ovom slučaju, većinski narod ne može da ostvari pravo koje ostvaruju manjine. O tome treba voditi računa ili razmišljati.
Molim vas, samo želim još jednu stvar da kažem, da ne bih dužio, pošto vreme ističe, kada je reč o privremenim većima. Mi imamo sada ustavnu osnovu, i imaćemo zakonsku osnovu, koja govori da privremena veća treba da budu u skladu sa nacionalnim i političkim sastavom lokalnih skupština. Onda, neka ministar predloži Vladi Republike Srbije izmenu opštinskih veća koja nisu u skladu s Ustavom i, sutradan, s ovim zakonom, jer do izbora je ostalo ne 2, već više od 4 meseca.
Na kraju, izražavam veliko zadovoljstvo što će Požarevac ovim zakonom o teritorijalnoj organizaciji dobiti status grada, a Kostolac status gradske opštine. Mislim da su i Kostolac i Požarevac na dobitku i da svako drugo rešenje, zaista, ne bi bilo u redu.
Pri tom naglašavam, veliko je zadovoljstvo što smo ovo postigli u razgovorima koje smo vodili s nadležnim organima, pa i s ministrom za lokalnu samoupravu, i to zajedno s poslanicima iz svih političkih stranaka iz Braničevskog okruga. Mislim da je značajno što smo jedno važno pitanje izdigli iznad sfere politike.
Takođe, moje je veliko zadovoljstvo što je grad Petrovac, konačno, zakonom o teritorijalnoj organizaciji, zvanično dobio naziv – Petrovac na Mlavi, jer kroz to ime odslikava svu lepotu koja će, verujem, privući građane širom Srbije, i van Srbije, učiniti ih znatiželjnim da posete taj kraj koji se zove Petrovac na Mlavi.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, amandman SPS, koji sam podneo na član 26, zapravo je u saradnji sa sindikatom.
Član 26. Predloga zakona kaže: "Subjekt privatizacije koji na dan stupanja na snagu ovog zakona ima manjinski društveni kapital prenosi 70% tog kapitala Akcijskom fondu. U slučaju iz stava 1. ovog člana zaposlenima se prenosi bez naknade 30% društvenog kapitala, u skladu sa odredbama članova 42. i 44. Zakona o privatizaciji", dalje posle zareza sledi "po izvršenoj prodaji kapitala iz Akcijskog fonda", a kroz ovaj amandman smo tražili da se taj deo posle zareza izbriše. Znači, da se izbriše "po izvršenoj prodaji kapitala iz Akcijskog fonda".
Zašto sindikat ili predstavnici zaposlenih radnika insistiraju na ovakvom amandmanu?
Dakle, posle svega, zaposleni u društvenim preduzećima, odnosno subjektima privatizacije više nikome ne veruju, jer je iskustvo i suviše surovo u onome što je proteklo vreme, u onome što je izvršena privatizacija u proteklih nekoliko godina.
Postoje na stotine i hiljade primera gde je izvršena obmana i otimanje imovine koja je stečena znojem i krvlju zaposlenih radnika ili, kako kaže kolega narodni poslanik, pljačka koja je izvršena.
(Predsedavajući: Molim vas da ne dobacujete, gospodine Todoroviću.)
Dakle, pitanje je koliko je pravilno, zapravo, to što je doneto zakonom - da 50% od prodaje kapitala društvenih preduzeća pripada državi, znači od prodaje društvene svojine i da se, pri tom, samo 5% prenosi lokalnim samoupravama. Dakle, kada je reč o ovoj društvenoj svojini, mnoga preduzeća su bukvalno, u pravom smislu te reči, stvorena dugogodišnjom akumulacijom sredstava na kraju godine, koja su upotrebljena za proširenje proizvodnje, za unapređivanje, za izgradnju novih pogona.
Ima mnogo slučajeva da su zaista u onom ranom periodu socijalizma ljudi danjivali i noćivali u tim preduzećima i zaista znojem i krvlju učinili da dođu do napretka te društvene svojine, odnosno svojih preduzeća, a onda im država uzima.
Imamo mnogobrojne primere te zloupotrebe ili otimanja društvene svojine, odnosno kapitala u subjektima privatizacije. Npr. Bambi, koji je svetski poznata firma u Požarevcu, koja je bila veoma produktivna, bila je na glasu u ranijem periodu, obezbeđivala je dobar plasman, dobar izvoz, velike plate za zaposlene. Posle privatizacije ona se polako gasi zapravo u Požarevcu, jer novi vlasnici premeštaju tu fabriku tamo gde im odgovara. Jednog trenutka ostaće to područje i ti pogoni bez onoga što jeste bila proizvodnja i što jeste bio Bambi u Požarevcu.
Recimo, mlekare, npr. u Petrovcu na Mlavi, koja je privatizovana, takođe više nije interesantna za to područje, jer novi vlasnici premeštaju tu mlekaru negde na drugo mesto, zaposleni ostaju bez posla i kao da nikada nije ni bila.
Sledeći primer, zbog čega radnici traže kroz ovakav amandman promenu ovog predloga u članu 26, imamo da u selu Mustapić, opština Kučevo, da se u stečajnoj masi fabrike stočne hrane iz Požarevca, Stižanka, ranijim samopravnim transformacijama našla i ova farma svinja, kapaciteta 20 grla u turnusu, inače ranije vlasništvo Zemljoradničke zadruge PEK iz Kučeva.
Farma je zapravo udružena bez ikakve naknade u ranijem ili svojevremenom tom procesu, kada je to bilo potrebno da bi ona funkcionisala, a kasnije kada se došlo do trenutka privatizacije, nije postojala nikakva volja države i nadležnih, bez obzira na izričito traženje zemljoradničke zadruge PEK, da dođe do razdruživanja i da se zapravo zadružna imovina vrati tamo gde je bila.
Ovde je bio interes da se farma zadrži u okviru preduzeća koje će se privatizovati, a kada je nedavno ministar poljoprivrede došao u opštinu Kučevo, on je promovisao novog vlasnika, člana DS, i onda je jasno zbog čega je postupljeno na takav način.
Drugi primer jedne bahate i nemarno izvršene privatizacije, bar kada je reč o onome što su interesi zaposlenih, jeste privatizacija Šumskog industrijskog kombinata Kučevo, gde je pre nekoliko meseci izvršena privatizacija i taj kombinat prodat jednom Nemcu, koji je pokušao da organizuje, ili se bar tako činilo, proizvodnju vodootporne šper-ploče za potrebe svoje firme u Nemačkoj.
To nije išlo ili se bar tako predstavljalo. Prodao je nešto mašina, a onda je došlo do raskida ugovora o privatizaciji. Zatim su poverioci tražili stečaj po hitnom postupku i traže ispunjenje svojih obaveza. Tek se desilo da oko 500 radnika je ostalo na ulici, bez ikakvih prava. Gde su bili - nigde, šta su radili - ništa, sve je otišlo u nepovrat.
Dakle, ima bezbroj primera takve privatizacije koja se zapravo u jednom procesu, jednom zaletu vršila samo da bi se država otarasila mukom stečene imovine koja je pripadala ljudima, koja je pripadala ovom društvu ili u širem značenju našoj državi. Samo da bi se otarasila toga, kao da je to Alajbegova slama i kao da nije potrebna više, bez vođenja računa o onome što su stvarni interesi zaposlenih, radnika, što je stvarni interes države.
Ono što smo imali ovde oko privatizacije, o čemu je govorio poslanik Bojan Milovanović, poslanik SPS, o privatizaciji, pri čemu je 5% namenjeno lokalnoj samoupravi, znači imamo slučajeve da su određene fabrike, određeni pogoni, određena preduzeća u toku samoupravnih transformacija pridruživale se većim sistemima, a onda nakon toga to je ostalo u okviru tako krupnih sistema, sada se privatizuje i kao da nikada to nije stvoreno u tim manjim opštinama.
Tih 5% što pripada nakon privatizacije onih preduzeća, onih pogona ili fabrika, ili kapaciteta koji se nalaze na teritoriji u unutrašnjosti, u manjim opštinama, odlazi tamo gde su sedišta velikih firmi, obično je to Beograd ili neki veći centar, i sve je potrebno većim tim centrima, većim ekonomskim centrima moći itd, bez vođenja računa o onome što je i najmanja potreba u unutrašnjosti tih malih opština.
Nema govora o onome što jeste princip i što je ovde rečeno kada se formirala Vlada, o vođenju računa o onome što jeste ravnomerni ekonomski razvoj Srbije na celoj teritoriji ili podsticaj tih nerazvijenih sredina. Mislim da takvom jednom politikom, koja se i ovde ogleda u procesu privatizacije, doći ćemo do toga da će se zaista Srbija, ne samo u onom populacionom i onom suštinskom društvenom ili državnom smislu, nego i u ekonomskom smislu, svesti na Beogradski pašaluk.
Iz tih razloga i osećanja prema onome što su potrebe radnika, zaposlenih kojima je učinjena velika nepravda, i prema onome što je interes unutrašnjosti i manje razvijenih opština, SPS predlaže ovakve amandmane.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, reč je o amandmanu na član 24. Predloga zakona: ''Posle stava 1, dodaje se novi stav 2, koji glasi: ''Lokalne vlasti u opštinama do 25.000 stanovnika masu sredstava za isplatu plata iz stava 1. ovog člana mogu uvećati za dodatnih 10%.''
Dakle, pitanje je koliko bi ovakvo jedno rešenje sistemski uredilo ove odnose koje želimo kao SPS da plasiramo u funkcionisanju lokalnih samouprava i koliko bi na pravi način ovo rešilo. U svakom slučaju, smatramo da treba obratiti pažnju na ono što jeste uloga i funkcionisanje lokalne samouprave kao značajnog segmenta u vršenju sveukupne vlasti u Republici Srbiji.
Naročito su na udaru sredine u unutrašnjosti, a imamo veliki broj opština koje su zaista male, s malim brojem stanovnika, s malim budžetima, koje su suočene s mnogobrojnim problemima, gde je nizak standard stanovništva, mali broj zaposlenih ljudi, uz proces depopulacije, koji obuhvata sve šire prostore unutar Srbije.
Na drugoj strani imamo metropolizaciju, naročito ''beogradizaciju'' i smatramo da Srbija ne može da vidi budućnost u tome da se svodi na veliku snagu i funkcionisanje države kroz Beograd, kroz funkcionisanje grada Beograda.
Dakle, prvo, tu imamo slučaj da je zatečena masa, ili nivo primanja u lokalnim samouprava, pa i u opštinskoj upravi, pre nekoliko godina bio zaista mali, a, na drugoj strani, ovaj prostor s ograničavanjem mase u odnosu na novembar, s pravom da se za 10% podigne u 2008. godini, takođe je mali.
Mi imamo proces intenzivnog odliva visokoobrazovanih kadrova iz unutrašnjosti, iz ovakvih opština, odlazak ljudi. Kao što imamo proces odlaska u inostranstvo onih kadrova koji vrede iz Republike Srbije, čak i iz razvijenih sredina, isto tako, iz ovih sredina u unutrašnjosti, imamo odlazak kadrova u veće gradove, u Beograd, i tako dalje.
Te sredine i u kadrovskom pogledu ostaju siromašne, one su na ivici nekog pristojnog kadrovskog potencijala, koji može i trebalo bi da završava neke poslove koji su značajni za lokalnu samoupravu, naravno, i za samu državu Srbiju.
Ne znam na koji način, ali visina plata se razlikuje od opštine do opštine, i to u drastičnim iznosima. Na koji način radi upravna inspekcija, ne znam, naravno, ne upirem prst u smislu da tu ima nekih odstupanja ove ili one prirode.
Mislim da upravna inspekcija često trenira strogoću, da tako kažem, na opštinama u unutrašnjosti i da tu mora da se lokalna samouprava drži onoga što jeste Zakon o platama u državnim organima, koji je, inače, prestao da važi po donošenju Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, ali važi za nivo lokalne vlasti.
Taj zakon se drži onoga što jeste Uredba o koeficijentu za obračun i isplatu i za imenovanje postavljenih i zaposlenih lica u državnim organima. Postojao je taj model korišćenja onih 30% uvećanja plata ako postoji takozvani sopstveni prihod, međutim, ta mogućnost se više ne relativizuje, tako da, kažem, često dolazimo u situaciju da upravni inspektori treniraju strogoću na malim opštinama, a da u većim opštinama, ili u većim gradovima, neminovno dolazi do toga da su te plate mnogo mnogo veće.
Ne znam na koji način, ali tek to obeshrabruje te manje sredine, siromašne sredine. To doprinosi daljem odlivu kadrova iz tih opština. Mislim da treba obratiti pažnju na tu činjenicu.
Imamo i tu situaciju da se, recimo, osnovica rada, što je u vezi s prethodnim amandmanom, određuje zaključkom Vlade Republike Srbije.
Kada se uporede plate u lokalnim samoupravama, pod uslovom da se one isplaćuju zaista po zakonu i po ovim koeficijentima, odnosno na osnovu Uredbe, onda bi se, figurativno, moglo reći da ta povećanja idu na kašičicu, naravno, u okviru rasta dozvoljene mase u odnosu na jedanaesti mesec prethodne godine.
Ove godine je predviđeno deset procenata. To izgleda na kašičicu, u poređenju s državnim službenicima koji rade u republičkim organima, čiji rast je projektovan u budžetu za sledeću godinu i dozvoljen je u većem procentu nego u lokalnoj samoupravi. Tako, na primer, recimo, visokoobrazovani kadar, znači, s fakultetom, u lokalnoj samoupravi ima koeficijent 1,30, a cena rada je 2.015 dinara od 1.9. ove godine. Znači, iznos plate je oko 22.800 dinara. Na drugoj strani, državni službenik ima 3,65 puta 14.840, kolika je cena rada, jednako je 52.830.
Ovim ne upirem prst na to da su velike plate državnih službenika u republičkim organima. Saglašavamo se s tim da je to plata koja, svakako, treba da postoji, mada treba voditi računa i o onim kadrovima sa nižom stručnom spremom, koji, zaista, imaju malu platu, bez obzira na to što rade u republičkim državnim organima.
Svakako je činjenica, ono što je tema kada govorimo o lokalnoj samoupravi, da su to niske plate i za visokoobrazovne kadrove, ali i za kadrove sa nižom stručnom spremom.
Dakle, stiče se utisak da lokalna samouprava nije izvrednovana, nije uvažena u onoj meri u kojoj je to potrebno.
Zaista je to potrebno, jer nije oličenje države samo u onome što je funkcionisanje države kroz državne organe koji postoje u centru države, u prestonici, naravno, i preko detaširanih organa u drugim opštinama, već i u takozvanim poverenim poslovima, koji su veoma značajni. Prema tome, kada se kaže država, seljak ili radnik je vidi u onome što jeste funkcionisanje i same opštine.
Naše zalaganje ide u tom pravcu, da bi trebalo povesti računa o tome i, na neki način, požuriti s tim da se lokalna samouprava izvrednuje i uvaži na dostojan način, da se donesu odgovarajući zakoni, koji bi definisali status i položaj zaposlenih u lokalnoj samoupravi.
S druge strane, potrebno je voditi računa o onome što su te siromašne opštine, koje su na ivici egzistencije u svakom pogledu, jer ako je ta ivica egzistencije na nekom minimumu, ili pređe u minus, onda imamo nastavak depopulacije stanovništva, imamo ogoljavanje Srbije, onda se suočavamo s praznim prostorima u Srbiji, a tamo gde nema ljudi, nema ni države.
U tom smislu, SPS želi da skrene pažnju i vama koji ste sada na vlasti da, svakako, vodite računa o tome. Naravno, sigurno da vodite računa na određen način, ali mislim da bi akcenat trebalo staviti i na tu stranu, jer se život i ono što jeste funkconisanje države ne može svesti samo na funkcionisanje prestonice, samo na funkcionisanje većih gradova, već se mora voditi računa o životu i radu i uslovima rada u svakoj opštini, pa makar ona bila i mala, u svakoj mesnoj zajednici, u svakom selu.
Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovde je, takođe, reč o amandmanu na član 24: ''U članu 24. Predloga zakona, posle stava 2, dodaje se novi stav 3, koji glasi: "Budžetski korisnici iz stava 1. ovog člana koji u okviru dozvoljenih sredstava ne mogu da isplaćuju plate po propisanim koeficijentima imaju pravo na usklađivanje mase potrebnih sredstava po odobrenju ministarstva".
Dakle, naravno, potrebno je voditi računa i držati, što se kaže, na uzdi, ili pod kontrolom to što je javna potrošnja, što je rast plata u okviru svih organa državne uprave, naravno, i u lokalnoj samoupravi, pa se podrazumeva i iznalaženje odgovarajućih mehanizama kojima će se kontrolisati visina plata i u lokalnim samoupravama.
Kakve su te plate, kroz prethodna dva amandmana smo o tome pričali. Međutim, ovde je reč o nekim specifičnostima koje postoje u nekim opštinama i koje se tiču nekih korisnika opštinskih budžeta.
Dakle, mi imamo u ovom 24. članu stav koji govori o dozvoljenom rastu mase za isplatu plata i ta masa se ustanovljava na osnovu mase iz 11. meseca za prethodnu godinu, uvećanu za 10 procenata, što će biti masa za isplatu plata u sledećoj godini. Međutim, postoje korisnici opštinskih budžeta koji su pre nekoliko godina zatečeni na određenom nivou plata, po određenim koeficijentima koji su tada važili i koji, posle uvođenja repera, odnosno pravila da se plate ograničavaju u odnosu na neki mesec, da li na 9, ranije, čini mi se, ili na 11, jednostavno, u tom trenutku su zatečeni i ograničenim tom masom, a da kasnije nisu mogli da iskoriste onu masu koja proizilazi iz dozvoljenih, ili propisanih koeficijenata za određenu struku po toj važećoj osnovici, jer bi, korišćenjem tih koeficijenata, probili ovu dozvoljenu masu.
Pri tome, skrećem pažnju na to da broj zaposlenih u tim institucijama, odnosno u tim ustanovama, kod tih korisnika, nije predimenzioniran, on je u okviru određenih normativa koji vladaju u tim strukama.
Imamo, na primer, dečije vrtiće, ili ustanove kulture, ili neke druge korisnike u nekim opštinama koje su suočene s ovim problemom. U konkretnom slučaju, navešću samo jedan primer, dečiji vrtići imaju pravo isplate plata s koeficijentima koji važe u obrazovanju, u nedostatku posebnog zakona za predškolske ustanove, koji tek treba da bude donesen u Narodnoj skupštini, ali koji nije stigao na red. Po onome što su prohtevi i što jeste program tih predškolskih ustanova, to je već trebalo da bude, ali nadam se da će biti.
Dakle, u nedostatku posebnog zakona za predškolske ustanove, rešeno je da zaposleni u dečijim vrtićima mogu isplaćivati plate po koeficijentima iz obrazovanja. Kada bi primenili te koeficijente u datom trenutku, nisu u mogućnosti da izvrše isplatu odgovarajućih plata i sa tim visinama, jer dozvoljeni prostor koji je projektovan, ili koji je dirigovan usvajanjem ovog budžeta, to ne dozvoljava. To nije moglo ni prošle godine da se učini, to neće moći ni ove godine.
Ovim amandman ne pretendujemo, niti apelujemo na to da treba ispustiti taj ograničavajući faktor kojim se kontroliše javna potrošnja u lokalnim samoupravama. Ona, naravno, mora da postoji.
Ovde je reč o izuzecima, gde imamo tako specifično zatečeno stanje da zaposleni ne mogu da ostvare ono što mogu na osnovu propisanih koeficijenata. Zato je u amandmanu i rečeno da imaju pravo na usklađivanje mase potrebnih sredstava, ali po odobrenju ministarstva.
Dakle, zamolio bih vas, gospodine ministre, čak i ako ovaj amandman, iz ovih ili onih razloga, ne usvojite, da imate u vidu ovakve slučajeve i da dozvolite kontakt s vašim službama ili resorima unutar Ministarstva, te da omogućite, kroz analizu takvih slučajeva, da se učine izuzeci tamo gde je to opravdano, gde je to ovako kako sam ja, otprilike, objasnio, ako sam bio jasan, i da se nađe zajednički jezik u njihovom rešavanju, kako ne bismo diskriminisali određene kategorije ljudi, u ovom slučaju, u dečijim ustanovama.
Svakako, ne treba ja da pričam da je reč o zanimanjima, odnosno o poslu koji je veoma značajan, a nije tako lak, čija je uloga podizanje podmlatka, dece, koja će sutra stasati i raditi ovaj posao koji mi danas radimo.
Zahvaljujem vam na pažnji.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 5. Predloga zakona o spoljnim poslovima, sa ispravkom. Stav 1. menja se i glasi: "Ministarstvo izvršava utvrđenu spoljnu politiku Republike Srbije i u okviru svoje nadležnosti obavlja sledeće poslove".
Dakle, ovde je reč o konstataciji šta je osnovna i elementarna uloga Ministarstva spoljnih poslova, a ona jeste da izvršava utvrđenu spoljnu politiku, što je naglašeno i u članu 2. Na Odboru, kada se razmatrao ovaj amandman, nije bila učinjena ispravka, tako da je bilo izlišno o tome raspravljati i ovim se, zapravo, po mišljenju kluba SPS, poboljšava stav 1. u smislu da apsolutno definiše ono što jeste uloga Ministarstva spoljnih poslova, da izvršava utvrđenu politiku, jer je to resorno ministarstvo, i da obavlja sledeće poslove, što je konstatovano, odnosno nabrojano u svih 27 tačaka.
U toku načelne rasprave iskoristio bih priliku samo da kažem još kratko nekoliko reči o tome da je trebalo zapravo na početku ovog zakona, da li u članu 2. ili u nekom od ovih članova, poći i od konstatacije i nabrajanja osnovnih principa spoljne politike, na kojima se zasniva naša politika uopšte i naročito spoljna politika, a što je inače u vezi sa onim što nam se dešava i u vezi sa onim što je nama problem u međunarodnim odnosima kada je u pitanju, recimo, Kosovo i Metohija ili drugi problemi koji proizilaze na našim relacijama.
Pa je tako npr. bilo poželjno, a verovatno i korisno da se ti principi spoljne politike u nekom članu konstatuju kao temelj i osnova vođenja politike, a što se zapravo veoma često i svakodnevno ponavlja od strane naših zvaničnika u tim međunarodnim odnosima, u Savetu bezbednosti i u bilateralnim odnosima sa drugim zemljama, odnosno njihovim zvaničnicima.
Znači, po mišljenju socijalista trebalo je od tih principa, recimo, da stoji da Srbija vodi miroljubivu politiku dobrosusedstva i ravnopravne međunarodne saradnje na osnovu uzajamnosti i nemešanja i poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta država.
Zatim da se zalaže za demokratizaciju međunarodnih odnosa, jačanje uloge Ujedinjenih nacija i za puno poštovanje principa Povelje Ujedinjenih nacija, Pariske povelje, Završnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija i konvencija Saveta bezbednosti. Recimo još da je Republika Srbija privržena mirnom razrešavanju sporova i da se protivi politici sile.
Dakle, ovi principi predstavljaju okvir za strategiju i vođenje spoljnih poslova, i oni se stalno i pominju, i od toga se polazi u vođenju spoljne politike.
S obzirom da je ovde reč o zakonu o spoljnim poslovima, svakako da bi tim načelnim stavovima ovaj zakon bio ojačan i imao bi mnogo veću dozu ozbiljnosti i važnosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, smisao ovog amandmana je definisanje razloga u kojima dolazi do prevremenog prestanka radnog odnosa u Ministarstvu spoljnih poslova.
Svakako da je jedan od razloga za prestanak radnog odnosa gubitak radne sposobnosti, što je definisano u Predlogu zakona kroz član 61. Međutim, poslanici SPS smatraju da je potrebno urediti i u kojim drugim slučajevima može doći do prevremenog prestanka radnog odnosa.
Ovaj amandman glasi: ''Podnaslov iznad člana 61. Predloga zakona menja se i glasi: 'Razlozi za prestanak radnog odnosa'.
U članu 61. dodaje se novi stav 1. koji glasi: 'Zaposlenom u Ministarstvu prestaje radni odnos u slučaju da: 1) povredi državnu ili službenu tajnu u obavljanju poslova ili svojim radom ugrožava bezbednost Republike Srbije, 2) svojim radom onemogućava izvršenje službenih zadataka, 3) izaziva i podstiče nacionalnu, versku ili rasnu netrpeljivost ili svojim radom povređuje ugled Republike Srbije, 4) i u drugim uslovima predviđenim zakonom'.
Posle stava 1. dodaje se stav 2. koji glasi: 'Ministar donosi akt o prestanku radnog odnosa zaposlenog iz stava 1. ovog člana na koji zaposleni može podneti žalbu Vladi Republike Srbije u roku predviđenim zakonom od dana prijema akta iz stava 2. ovog člana'.
Postojeći stav 1. člana 61. Predloga zakona postaje stav 3."
Da podsetim, stav 3. govori o gubitku radne sposobnosti, što je takođe jedan od razloga za prestanak radnog odnosa.
U sadašnjim uslovima moguće je, zaista, u sastavu Ministarstva spoljnih poslova da dođe do odstupanja od pravila službe, možda i češće nego u ranijem periodu, te se stvoriti razlozi i uslovi za prestanak radnog odnosa pre onog redovnog.
U samom Predlogu zakona nigde se ne pominje da je diplomatija profesionalna služba, niti se uspostavljaju instrumenti i procedure koje garantuju profesionalizam diplomatije. Za diplomatska zvanja, čak i za šefove diplomatskih i konzularnih predstavništava, nije čak propisano da kandidati treba da imaju visoko obrazovanje. Odsustvo diplomatskog iskustva je i te kako značajno. Profesionalizam je skrajnut i stavljen u stranu, što je zaista nedopustivo. Kakvo god mišljenje da imate o profesionalcima koji su se bavili diplomatijom do 2000. godine, činjenica je da je u Ministarstvu spoljnih poslova zaista bio jedan broj ljudi koji je znao svoj posao i bili su ljudi od zanata u ovom poslu.
Ministarstvo spoljnih poslova takođe predstavlja veoma značajnu službu koja mora imati najviši bezbednosni nivo zaštite. Mislim da se o tome malo vodi računa. U takvim uslovima je takođe moguće da dođe do odstupanja od onoga što su pravila u ovoj službi i do značajnih grešaka, što bi usvajanjem ovog amandmana bilo regulisano, da može prestati radni odnos pre vremena.
U zakonu je propisano da se u Ministarstvu spoljnih poslova mogu zapošljavati i strani državljani. Trebalo je da se u ovom zakonu reguliše da se u Ministarstvu spoljnih poslova, upravo zbog bezbednosne zaštite, mogu zapošljavati samo državljani Republike Srbije, a ne državljani drugih zemalja ili lica sa dvojnim državljanstvom. Izuzetno je možda mogao da se napravi ustupak u slučaju prijema ljudi iz lokalnog stanovništva tamo gde se nalaze naše ambasade ili konzularna predstavništva samo za obavljanje tehničkih poslova, za ona radna mesta gde nema pristupa informacijama itd.
O tim pitanjima, upravo zbog bezbednosne zaštite naših predstavništava, trebalo je voditi računa i o tome. Ovaj amandman svakako ide na tu stranu, u smislu popravke ovog zakona, kako bi se poštovala određena pravila. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je reč o amandmanu na član 15. Da ne bih čitao sada ceo član 15, zapravo je ovde reč o polaganju zakletve, koja glasi: „Ja (ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije“.
Amandman koji sam podneo u ime SPS-a dodaje reči: „i životom“, što znači da bi glasio: ''Ja (ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću i životom da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije“.
Naravno, jasno je i meni i poslanicima SPS-a da ovakav amandman može da bude osporavan i sporan s aspekta onih elementarnih i osnovnih zajamčenih ljudskih prava, od kojih je pravo na život osnovno i neprikosnoveno, a što je rečeno u Ustavu. Mi znamo da je veoma teško naći sintagmu kojom bi se pojam časti pojačao i učinio toliko snažnim da jedna zakletva, u ovoj svrsi, svojim ciljem bude dostojna naše tradicije, naše istorije i onoga što zovemo istinsko rodoljublje. Međutim, postavlja se pitanje, šta znači, u okolnostima u kojima se danas živi u državi Srbiji, reč ili pojam „čast“?
S druge strane, pitanje je da li se život, kao elementarno i zajamčeno pravo čoveka, ugrožava ili dovodi u pitanje time što bi ta reč bila upotrebljena u ovoj zakletvi.
Bez obzira na to što amandman, verovatno, neće biti prihvaćen i Vlada je to odbila, nije prihvatila, mi iz SPS-a želimo da skrenemo pažnju na važnost sadržine zakletve, jer ona je od suštinskog značaja, bila je i ostaće.
Naša istorija je puna svetlih primera herojske odbrane Srbije i njenog naroda, svakako, i Jugoslavije u ranijem periodu. Mnogi vojnici, borci, zatim civili, često su dali to svoje najelementarnije i osnovno – život, u odbrani zemlje, u odbrani svog naroda. Ako krenemo od kosovskih junaka, rečeno je tada – ''bolje čista obraza bez glave, no bez obraza s njom na ramenu''. Hajduk Veljko, braneći Negotinsku krajinu, rekao je: ''Život dajem, Krajinu ne dajem''. Sećamo se šta je učinio Stevan Sinđelić na Čegru.
Podsetio bih i na herojsku odbranu majora Gavrilovića sa svojim junacima, 1915. godine, kada se obratio, nije dugo, samo da vas podsetim, i rekao: „Junaci, tačno u tri časa neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici, junaci, Vrhovna komanda je izbrisala naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za vaše živote.
Oni više ne postoje. Zato napred u slavu, za kralja i otadžbinu. Živeo kralj, živeo Beograd“.
Gospodine ministre, nije važan tu kralj. Kralju svaka čast u ono vreme kada smo imali monarhiju. Nije ovde bitan ni kralj, ni predsednik Republike. Naravno, ova beseda, koja je čuvena i ostala je zapisana u istoriji, imperativno govori i možda se kosi s onim što je aspekt očuvanja ili vrednovanja života kao zajamčenog i elementarnog prava čoveka, ali ovde je figurativno to rečeno. Niko ne raspolaže tuđim životima, sigurno, pa ne može ni država.
Ako se zaklinjemo čašću da ćemo odbraniti svoju zemlju, a pri tom vodimo računa da je život to elementarno pravo, onda ćemo tu čast žrtvovati i, ako ovako razmišljamo, bukvalno razmišljamo, u datom trenutku, uvek ćemo zameniti čast za život. Daćemo čast i ostaćemo živi, a odbrana zemlje, to neka drugi čini.
Opet, da iznesem i ovo drugo razmišljanje. Dakle, kada se neko zaklinje u život, ne znači imperativno da će dati svoj život. Odbrana ne podrazumeva davanje života, niti znači da onaj koji se ne zaklinje u život u borbi neće poginuti.
Ne želim da otvorim sada ovde veliku raspravu, to je filozofsko pitanje, shvatanje ovih pojmova, i možemo do sutra o tome da razgovaramo, niti ja u ime SPS-a pošto-poto branim ovakav jedan stav, jednostavno, želim da skrenem pažnju na ova pitanja i na sistem vrednosti koji je nekada važio i sistem vrednosti koji danas važi.
Naravno, pomenuo bih, kao svetao primer herojske odbrane i primer herojske pogibije, 1991. godine, majora Milana Tepića i vojnika iz sela Donje Leskovce kod Valjeva, 19-godišnjeg Stojadina Mirkovića, koji su svesno i dobrovoljno, braneći svoj položaj, svoja uverenja i domovinu, dali svoje živote.
Dakle, ovde sam pomenuo jedan sistem vrednosti kroz svetle primere naše istorije u koje je utkan, znači, u svest ljudi utkana je potreba za odbranom zemlje, svojih najmilijih i svoje dece, a to su najveće vrednosti za svakog pojedinca, tako bi bar trebalo da bude, i verujem da za većinu jeste – otadžbina, deca, porodica, i da se za to u datom trenutku može dati život.
Šta je drugi sistem vrednosti? Sistem u kome je čast relativan pojam, koji se, čini mi se, ogolio i obezvredio, jer imamo situaciju da se čašću kunu i zaklinju mnogi. Ta reč se daje i prilikom polaganja zakletve ministara. Neću da ulazim u to ko ima časti, ko nema, ali vredna je pažnje važnost ovog pitanja.
Mi smo u proteklim sukobima i ratovima, od 1991, pa do 2000. godine, pa i posle, na Kosovu, i dan-danas se ponekad to dešava, imali gubitak života brojnih ljudi, mladih vojnika, policajaca, ali i civila.
Šta možemo reći, kao narodni poslanici, ako o ovome na ovakav način ne razgovaramo, ili o mogućnosti da njihovi životi, koji su dati za odbranu zemlje, treba da budu ispoštovani. Samim tim, dolazimo do toga da ova reč treba da se ubaci u ovu zakletvu. Ako to ignorišemo, ili ne uvažavamo, onda njihove porodice, koje su ostale bez njih, mogu shvatiti da je uzaludna bila njihova borba, uzaludna bila njihova žrtva, uzaludno dati životi, a onda dolazimo do pitanja – ko će to biti spreman sutra, prekosutra da da svoj život za odbranu zemlje?

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kad sam završio izlaganje povodom amandmana na član 15, usled razgovora s nekim poslanicima, nisam čuo da sam bio prozvan u vezi sa čl. 17, 18. Inače, bila je moja namera da se ne javljam zbog ovih članova, već sam mislio da dam jedan kratak komentar i za amandman na član 17. i za amandman na čl. 18. i 19. To ću sada i učiniti, jer je suština i priroda ovih amandmana apsolutno ista.
Ovi članovi, ili bar ono što je u vezi s ovim amandmanima, temelji se na Ustavu, na članu 112. Ustava Republike Srbije, tačnije rečeno, na drugi stav ovog člana, koji glasi – predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
Mi imamo slučaj da, pozivajući se na načelo subordinacije, koja, svakako, postoji u Vojsci, i pored takve ustavne odredbe kojom se tvrdi da predsednik Republike, pored toga što komanduje Vojskom, postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije, on tu svoju nadležnost spušta na ministra odbrane i na načelnika Generalštaba. Zapravo, ministar odbrane, ovo što mu je poverio predsednik Republike, spušta na načelnika Generalštaba.
Mi smo predložili da se u članu 17. doda tačka 9a, koja glasi: ''Postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije u Vojsci Srbije i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog ministra odbrane''. U članu 18, tačka 7) bi se izbrisala – postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije u Vojsci Srbije, u činu majora, potpukovnika i pukovnika i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog načelnika Generalštaba.
Ovde je ono o čemu je gospodin Marković iz SRS-a govorio, u članu 18, gde u 2. stavu ministar odbrane može ovlastiti načelnika Generalštaba, znači, ono što je preneo na njega predsednik Republike, on sada to čini u vezi s unapređenjem, razrešenjem itd.
U članu 19. je, takođe, predloženo da se briše tačka 2. gde je načelniku Generalštaba dato – da postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije u Vojsci Srbije do čina kapetana i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog neposredno potčinjenog komandanta.
Dakle, jasno je nama iz SPS-a da predsednik Republike, naravno, ne može da radi neke, da tako kažem, manje važne, ili sitnije poslove, ali, isto tako, da se to unapređenje, koje bi bilo njegovim potpisom učinjeno, svodi, zapravo, samo na potpisivanje.
Sve to se priprema u jednom lancu subordinacije i nije valjda toliko teško da predsednik Republike potpiše sve ovo što su unapređenja, postavljenja, razrešenja, a pripremljeno je od strane čitavog jednog sistema, u subordinaciji od ministra, naniže, preko načelnika Generalštaba i ostalih komandanata.
Dakle, ovde, predsednik Republike oseća da ima više posla nego što mu je potrebno u datom trenutku i zato on spušta to na ove niže potčinjene, ali zato, u drugim slučajevima, isti predsednik Republike preuzima više poslova nego što mu Ustav dodeljuje.
Tako, na primer, u Ustavu piše, nije u vezi s ovim zakonom, da predsednik Republike ukazom postavlja ambasadore, a u zakonu piše – odlučuje na predlog Vlade, iako ne piše u Ustavu da odlučuje. Sad, on odlučuje i preuzima, znači, na sebe da o onom što je predlog Vlade može odlučiti i pozitivno i negativno.
Nema toga: "odlučuje" u Ustavu. On bi mogao da samo ukazom potpiše predlog koji je dat od Vlade, konačno, i u Ministarstvu spoljnih poslova, i to se svodi na jednu njegovu protokolarnu dužnost, jer predsednik Republike ima i značajnu protokolarnu funkciju, a ne da preuzima više nego što mu je potrebno.
Izvinjavam se što sam ovim primerom izašao iz okvira zakona o Vojsci Srbije. Samo sam želeo da napravim jednu paralelu, pa se nadam da ćete mi oprostiti ovo što je bio moj izlet u drugi zakon.