Gospodine predsedniče, gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo objedinjen pretres o četiri tačke dnevnog reda, ali ću kao i većina mojih kolega zadržati se najviše na Predlogu zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora.
Razlozi za donošenje ovog zakona su što se tiče nas nespornim. Dakle, ostaje samo pitanje da li ovaj zakon na najbolji mogući način definisao ono što jeste predmet, način, postupak i ovlašćenja koja imaju oni koji vode pregovore, odnosno zaključuju međunarodne ugovore.
Mislim da ne bi bilo na odmet da ovaj zakon sadrži u sebi i objašnjenje šta se sve smatra međunarodnim ugovorom, a šta se ne smatra međunarodnim ugovorom, jer bismo tada sa mnogo više sigurnosti znali na šta se ovaj zakon u celini zapravo odnosi. Jasno je da je bilo potrebno doneti ovaj zakon, ali kada je politika u pitanju onda se uvek postavlja pitanje političkog trenutka u kome se neki zakon predlaže, pa se za nas postavlja pitanje – zašto je baš ovo politički trenutak u kome se predlaže donošenje zakona o sklapanju međunarodnih ugovora kada istovremeno pratimo pregovore koji se vode između Beograda i Prištine i nagoveštajem da bi naša pregovaračka delegacija u Briselu mogla da prihvati nešto što bi možda moglo da potpadne pod međunarodni ugovor.
Dakle, mislim da bi bilo dobro da ministar otkloni svaku sumnju ukoliko je to moguće, da koincidiranje vremena donošenja ovog zakona i onoga što se dešava sada u Briselu nije ni na koji način povezano, jer zaista se može postaviti pitanje – da li pregovori u Briselu vode ka nečemu zašta će nam biti potreban ovaj zakon. Onda dolazimo do samih rešenja unutar zakona koji takođe otvaraju izvesne političke rezerve i sumnje, pa čak može se reći i zebnje, oko toga kakve mogu biti namere ne samo donošenjem ovog zakona, već i rezultatima pregovora koji se vode u Briselu.
Naime, u članu 8. iako je ministar ili ko god da je pisao obrazloženje rešenja iz zakona, iako je rečeno da Vlada može da primeni međunarodne ugovore i pre ratifikacije, a to se posebno odnosi na one međunarodne ugovore za koje je neophodno da ih ratifikuje Narodna skupština. Netačno stoji u obrazloženju da se za to prethodno pribavlja mišljenje nadležnog skupštinskog odbora. Naime, u članu 8. koji reguliše ovu materiju nigde ne stoji da se bilo koji organ Skupštine izjašnjava u slučaju kada Vlada pristupi primeni međunarodnog ugovora koji prethodno nije ratifikovan u Narodnoj skupštini, a po ovom zakonu spada u onu kategoriju međunarodnih ugovora koje je neophodno ratifikovati u Skupštini.
Hoću da verujem da je u pitanju greška, a ne nameran pokušaj da se obmane, ne samo poslanici Narodne skupštine, već i javnost oko toga na koji će se zapravo način moći omogućiti Vladi da primenjuje međunarodni sporazum i pre no što ga ratifikuje Narodna skupština. Takođe, očekujem od ministra da da nedvosmislen odgovor kako je moguće da u obrazloženju člana 8. stoji da će prethodno mišljenje dati nadležni odbor Skupštine Republike Srbije, a da u samom zakonu to nigde nije navedeno. Ne radi se o sitnom propustu, radi se o ogromnoj grešci koja može imati zaista nesagledive posledice.
Naravno, ostaje pitanje definisanja koji su to međunarodni ugovori, odnosno da li je jasno precizirano koji su to međunarodni ugovori koje mora da ratifikuje Narodna skupština. Postoji jedna opšta odrednica u kojoj se definiše da su to politički, vojni, ekonomski i oni koji obavezuju Srbiju na nekakva finansijska izdvajanja. Mislim da ta definicija je toliko uopštena da ona ne daje apsolutno jasan odgovor na to šta to zapravo jeste. Jer, šta je politički međunarodni ugovor? Šta je ekonomski međunarodni ugovor? Ko će da tumači na osnovu ovako opšte odredbe svaki pojedinačni međunarodni ugovor da li podleže ratifikaciji u Narodnoj skupštini ili ne.
Dakle, mi iz ovoga možemo da zaključimo samo jednu stvar, a to je da se na ovaj način pokušava stvoriti zakonodavni prostor u kome će Vlada imati diskrecionu mogućnost da sam procenjuje šta je ono što ide pred Narodnu skupštinu, a šta ne treba da bude ratifikovano u Narodnoj skupštini.
To nas opet dovodi do sledećeg pitanja – da li se na taj način zapravo kršu osnovna ustavna nadležnost Narodne skupštine u kojoj se kaže da Narodna skupština ratifikuje i potvrđuje međunarodne ugovore. Pošto nije jasno definisano šta jeste u ovoj kategoriji, a šta nije u ovoj kategoriji. Dakle, nije jasno definisano šta je to što zaista Narodna skupština neizostavno mora da ratifikuje, a šta je to što su međunarodni aranžmani, međunarodni ugovori koji ne spadaju u kategoriju onih ugovora koje treba da ratifikuje Narodna skupština.
Postavlja se pitanje – da li međunarodne konvencije o ljudskim pravima, pošto sada ne mogu da ih definišem u ovu opštu definiciju koju ste vi naveli kao četiri kategorije vrlo uopštene. Da li međunarodne konvencije o ljudskim pravima jesu nešto što ratifikuje ova Narodna skupština? Da li međunarodne konvencije međunarodnih organizacija čiji smo mi član, npr. UN, ili UNESKO, ili druge međunarodne organizacije, ratifikacije deklaracija, konvencija itd, da li spada u ovu kategoriju koju ratifikuje Narodna skupština. Po mom dubokom uverenju morale bi da spadaju. Po ovoj definiciji možda i ne.
Dakle, da li aneksi pojedinih deklaracija međunarodnih koje smo mi već usvojili, a koji nam dolaze kao aneksi ili dopune, da li ih ova Narodna skupština ratifikuje ili ne? Deklaraciju je ratifikovala Narodna skupština po ovom zakonu. Anekse tih istih deklaracija kojima se država obavezuje na poštovanje određenih prava ili uvođenje određenih standarda u određenu oblast ne mora da ratifikuje Narodna skupština?
Osim što naravno postoji potreba da se ova oblast uredi, s obzirom na to da je protok vremena ovaj sistem uredio na jedan potpuno novi način, mislim da se zaista postavlja pitanje pred ministra da nam da jasne odgovore na pitanja koja su ovde postavljana.
Sa druge strane, mislim da je neophodno da ako ne postoje konkretni amandmani koji će popraviti ove članove koje ostavljaju širok prostor za diskreciono tumačenje, da se prihvate amandmani kojima će to biti otklonjeno.
Isto tako, u članu 20. se kaže – Vlada po potrebi, na predlog nadležnog organa Državne uprave, može odlučiti da međunarodni ugovori, iz člana 14. stav 2, dakle, to su oni ugovori koji se ne ratifikuju u Narodnoj skupštini, i posebni međunarodni ugovori koji mogu biti sklopljeni, da se mogu objaviti u "Službenom glasniku".
Dakle, ukoliko nešto nije objavljeno "Službenom glasniku", postavlja se pitanje – da li javnost može da ima uvid u ono što je sklopljeno kao međunarodni ugovor? Ako on može, a ne mora, i o tome Vlada opet diskreciono odlučuje, da se objavi u "Služenom glasniku".
Dakle, ja mislim da svaki međunarodni ugovor koji je definisan ovim zakonom mora biti oglašen u "Služenom glasniku", jer bez obzira na sve on podrazumeva određene obaveze države i to znači da te obaveze moraju biti dostupne javnosti na uvid. Dakle, ma kako definisali član kojim se objašnjava i podrobnije definiše koji su to međunarodni ugovori koje ratifikuje Narodna skupština, svi ugovori međunarodnog karaktera moraju na neki način dobiti svetlo javnosti objavljivanjem u onome što jeste "Službeni glasnik".
Vraćam se na početak, iako je potreba za ovim zakonom postojala, trenutak u kojem se on donosi izaziva izvesnu zebnju, zbog mogućnosti da se on sada donosi kao preduslov za ono što nam sledi nakon briselskih razgovora, s jedne strane, i s druge strane zakon u sebi sadrži dovoljno nepreciznosti i dovoljno diskrecionih ovlašćenja Vlade da bi izazivao ozbiljne rezerve u dobru nameru onoga ko nam ovaj zakon predlaže. Hvala.