Poštovani gospodine potpredsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za reč iz razloga što parlament treba da ima, kako je to više puta gospođa Radeta s pravom rekla, i vaspitno-obrazovnu ulogu i funkciju.
U vezi s tim, dužan sam da podsetim na reči jednoga etičara: "Posle Sokrata, posle smrti Sokratove svi ljudi, bez obzira na naciju, rasu, veru, dele se na Sokrate i svinje." Njegoš je rekao: "Bez budala tupoga pogleda, bi li mogli blistat svetli umi." Ja nemam tome šta da dodam. Nažalost, u ciglo jednom minutu ja sam ovde predstavljen maltene kao esesovac, a upravo ja nosim bedž "Aušvic Birkenau".
Gospodin Damjanović je u jednoj minuti izgovorio sijaset neistina. Molim vas, pročitajte u novinama Roma intervju sa Aleksandrom Jovanovićem, ocem ubijenog Duška Jovanovića, pa ćete videti šta je istina i šta se njemu kao čoveku, deset godina posle ubistva njegovoga sina, događa. I, da bismo otklonili sve mistifikacije, gospodine Damjanoviću, vi ste pokazali fotografiju spomen-ploče u Beogradskoj; tu ploču je postavila Osnovna škola "Ribnikar", a ne Romi i ne vi.
Završiću ovim. Ja nisam robijao i nisam krao, nisam lagao, da se razumemo, a biće postavljeno pitanje odakle je neko došao u klupe parlamenta.
Molim vas, završavam molbom, nemojmo kaljati ime nevine žrtve, Dušana Jovanovića, jer on to ne zaslužuje i nemojmo se pozivati, gospodine Damjanoviću, na ljude koji grade "Miškomerc" u želji da naprave "Slomkomerc", koji su već prijavljeni javnom tužiocu i ljude, na koje se vi ponovo pozivate, koji su narko-dileri, a ne ja diktator, kako vi kažete. Ako se vi solidarišete sa takvim kriminalcima i vucibatinama, molim vas, to je vaše pravo.

Gospodine predsedavajući, uvažene dame i kolege narodni poslanici, vrlo sam zahvalan najpre gospodinu ministru, Saši Draginu, profesoru Zoranu Mašiću i, naročito, koleginici Gordani Čomić, što su, uprkos svemu, uspeli da unesu malo svetlosti u ovu našu salu u kojoj, inače, gospodine ministre, nedostaje prirodne sunčeve svetlosti.
Upravo je ova rasprava pokazala, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, da stručna znanja mogu da smanje, čak ukinu stranačke i ideološke razlike. Odista bih bio srećan kada bismo, gospodine predsedavajući, imali prilike da se što više stručno razgovara u ovom domu. Jer, ne znam da li ima smisla, ali uprkos tome, ja se usuđujem reći, mi smo narodni poslanici a ne poslanici naših stranaka. Ukoliko uvažavamo glas naroda, onda, dame i gospodo, pogledajmo o čemu govori najnovije istraživanje.
Naime, na pitanje: koji je pojedinačno najveći problem sa kojim se Srbija danas suočava, 25 posto ispitanika kaže – nezaposlenost, 21 posto Kosovo, zatim, 16 posto nizak standard, 6 posto ispitanika mišljenja je da su to ekonomski problemi, 4 posto korupcija, 4 posto kriminal, 2 posto politički sukobi i nećete možda verovati odnosi sa Hagom,, čine samo jedan posto!
Ovog puta citirao sam to istraživanje u cilju ilustracije. Mi vrlo često trošimo vreme na ''patriotizam'' i slično. ''Konkurs'' za patriotizam, koliko znam – nije još raspisan. Jedna književnica, Isidora Sekulić, veliki srpski patriota, rekla je: "Ta najlepša osećanja naroda, nacionalizam i patriotizam, avaj, u Srbiji su često bili pretvarani u nemoral i zločin". Poslušajmo, dakle, savet Isidore Sekulić i ne dozvolimo da se ta najlepša osećanja pretvore u nemoral i zločin.
Sada, dozvolite, da se vratim temi o kojoj je reč. Naime, naučno gledano u filozofiji novog razvoja postoje tri ključna principa. Prvi glasi – svuda na svetu život je organizovan na istim principima. Gospodin ministar je, upravo u vezi sa tim, danas rekao vrlo značajne stvari. Drugi, to je upozorenje svetske nauke: prohtev da se iz predmeta izvuku samo koristi, neminovno vode razaranju tih predmeta. Ja bih, u skladu sa onim što je koleginica Čomić rekla, i ljudi i naroda. I treći je princip modernog razvoja: resursi ne postoje, resursi se stvaraju.
Dakle, bez želje da preterano i nepotrebno, možda, trošim vreme, predlažem, gospodine predsedavajući, da se pokuša oformiti bar jedna radna grupa ili, možda, pododbor u našem Parlamentu, koji će raditi na tome.
Svetski eksperti su izdvojili 44 pitanja od suštinskog značaja za naše doba. Zatim su utvrdili 27 i putem analize objasnili šta nas čeka a 21 veku. Na samo 45 stranica! Dakle, ''ne otkrivajmo više Ameriku''; sedimo i radimo.
Sledeće ključno pitanje – koje se tiče i visokoškolske politike, jer će uskoro biti potrebni novi kadrovi, jeste jednostavno: od čega ćemo sutra živeti? I, evo, kompletne studije. Neću vam oduzimati vreme.
Znači, pokušajmo, pre svega, kao narodni poslanici, vodeći računa o interesima naroda, o interesima naše zemlje i naše države, da vrlo ozbiljno razmišljamo i razgovaramo o pitanjima koja su odista od životnog značaja kako za našu zemlju, tako za sve naše građane. Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u vezi sa članom 226, a povod je taj što su novinski listovi od juče najavili da, nakon zabrane marša ''Nacionalnog stroja'' u Novom Sadu, organizacija "Obraz" najavljuje da će se njihovi članovi, u nedelju, 7. oktobra, prošetati ulicama Novog Sada.
Izjavama gospodina Nenada Čanka i gospođe Ivane Dulić-Marković dodajem - ljudi bez obraza stavljaju Srbiju još jednom na stub srama i tako, na žalost i sramotu, obaveštavaju našu, evropsku i svetsku javnost da su oni sledbenici neonacističkih ideja i programa, jer se, podsećam vas, 7. oktobra 1900. godine rodio drugi sin Gerharda Himlera - Hajnrih Himler, ''krvavi pas'' Evrope. Taj ubojica je bio odgovoran za ubistvo 20 miliona Poljaka, Rusa, Jevreja i Roma, tvorac svih koncentracionih logora. Bio je, osim toga, 7. oktobra 1939. godine, imenovan od Hitlera za komesara Rajha, u cilju priključenja oblasti Poljske nacističkoj Nemačkoj.
Jedan od preživelih, kao žrtva holokausta, zatočenik u Švicbirkenau, rekao je, citiram: "Dubina misli i širina duše nacista može se precizno izmeriti samo kuršumom". Ja nemam tome da dodam ništa.
U ime istorijske istine o holokaustu, čiji je garant, da tako kažem, UN, ljudskih i demokratskih prava u našoj zemlji, pozivam nadležne da protiv tog Hitlerovog nakota, koji još računa da za sebe, svoje saradnike i sledbenike može da izvuče korist i profit na osnovu principa ''Aušvic ekonomije'', preduzmu najenergičnije mere, na osnovu člana 54. Ustava Republike Srbije.
Očekujem od javnog tužioca da preduzme odmah i neizostavno mere koje nalažu naši zakoni, dakle, na potezu je Ministarstvo pravde. Ako se to ne bude uradilo, bojim se, možemo svi ostati bez obraza, a naša zemlja, čiji se ugled neprestano srozava, dospeti u još težu situaciju.
Da bismo otklonili mogućnost za špekulacije i beščašće, podsećam našu javnost - tačno je da se predsednik Rusije, gospodin Putin, takođe, rodio 7. oktobra. Njegov otac Vladimir bio je oficir KGB-a, hrabar borac protiv fašizma, a njegov deda, Spiridon Putin, bio je revolucionar ...

... lični kuvar Lenjina i Staljina.
Završavam govor, gospodine predsedniče, rečima koje su primerene ovoj temi - smrt fašizmu, sloboda narodu.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, vrlo sam zahvalan gospođi Borki Vučić koja je danas progovorila o izuzetno ozbiljnom političkom problemu, ali i radu našeg parlamenta. Reč je o potrebi da se odista pokuša izaći iz uskih političkih interesa, jer ako Srbija ne bude uspela da izađe iz tih okvira, onda će svi građani Srbije platiti vrlo visoku, a bojim se i tragičnu cenu.
Naravno, gospođo Vučić, nemojte mi zameriti, nisam maliciozan čovek, ali isto tako nisam od onih koji boluju od kratkog pamćenja. Potpuno se sa vama slažem da je to rak-rana Srbije i, kao što je slavni Maks Veber rekao, partija kao preduzeće, što je maliciozno stavljeno u usta pokojnom Zoranu Đinđiću; Đinđić to nije rekao nikada, nije mogao reći, jer on je nemački đak...
Mi smo danas, bojim se, u situaciji da napravimo državu preduzeće, čiji poslodavci hoće da pretvore i parlament i sve njene poslanike u svoju proizvodnu i uslužnu traku. Budemo li tako dalje nastavili, mislim da možemo zapasti u vrlo ozbiljnu i tešku situaciju.
Žalim što gospodin Dulić nije tu, jer sam upravo njemu želeo da postavim to pitanje. Mene, moje birače i moju stranku više ne zanimaju razgovori o prošlosti. Ti koji hoće da oplakuju prošlost, neka je oplakuju i danju i noću.
Mene zanima sutra, budućnost građana Srbije. Zanima me da li će čovek koji je u 16 sati sav novac, poslednji dinar izvadio iz svoga džepa, imati sutra novca za svoju decu za pola vekne hleba. Mene interesuje da li će voz, na primer, od Kosovske Mitrovice do Beograda putovati ne sedam i po sati, nego bar pet sati. Mene interesuje kada će studije pojeftiniti i da li će desetine hiljada studenata Beogradskog univerziteta imati šanse, ako ne besplatno, ono jeftinije da studiraju, i da li će oni koji će sutra dobiti diplomu za narednih pet godina imati šanse da dobiju posao.
Ako se ne bude odgovorilo na takva pitanja, onda, bojim se, naš posao je uzaludan. Ako ne budemo ostavili makar zrak nade svakom hiljaditom građaninu Srbije, onda, izvinite, mi smo sami postali beznadežan slučaj. Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, jedan veliki Srbin, usuđujem se reći, možda, najveći Srbin, Miloš Đurić, profesor etike, ostavio je svima nama u nasleđe kratku, jasnu i razgovetnu misao: ''Ja predajem etiku, ne sviram u diple''.       
U ime etike, koja je, svedoci smo, redak gost, čak, pod svodom ovog doma, a naročito zbog odbrane dostojanstva tog slavnog čoveka, Đurića, koji je, zajedno s akademicima, počev od predsednika Aleksandra Belića, istoričara Viktora Novaka, Vase Čubrilovića, pa do čuvenog biologa Ivana Đaje, bio zatočenik koncentracionog logora na Banjici, soba 36, želim da gospodinu ministru postavim sledeće pitanje.
Najavljen je 7. oktobra srpski marš u Novom Sadu, u 17 časova. Molim kameru da ovo snimi. Pitam vas, gospodine ministre, ali i sve poslanike ovog doma, da li će hitlerovski nakot imati i dalje pravo da u ovoj zemlji organizuje svoje skupove, u želji da, čak, stavlja ljudske glave, a ne prava, pod noge?
Ako se to dogodi, gospodine ministre, a molim vas da, u okviru svojih raspoloživih prava, preduzmete sve da do toga ne dođe, pozivam poslanike da 7. oktobra stupimo, u znak protesta, u štrajk glađu i da se, nakon toga, prema našem scenariju, dogovorimo šta treba uraditi protiv njih, jer ovim maršom se obeležava, ni manje ni više, nego rođendan Hajnriha Himlera, njihovog idola i uzora.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se povodom člana 226. i želim najpre predsednika, gospodina Dulića, da zamolim da se potrudi da odbrani dostojanstvo ovog parlamenta, pre svega od naših ministara.
Da ne bi bilo paušalnih ocena, ja ću izneti lična iskustva. Postoje ministri kojima sam se obratio pre mesec dana moleći ih za prijem jer je reč o izuzetno važnim i gorućim problemima koji se tiču Roma, ali ne samo Roma, jer u poslednje vreme imao sam priliku, da razgovaram i sa građanima srpske nacionalnosti, uključujući i Srbe sa Kosova.
Dobio sam odgovor od sekretarica pojedinih ministara da ja moram, najpre, ministrima pismeno da se obratim i da u pismu navedem teme o kojima ćemo razgovarati. No comment, što bi rekli Englezi. Ja sam imao prilike, boraveći u Nemačkoj da se obratim kancelaru Šrederu, koji me je primio kao stranca u roku od jednog dana, predsednik austrijske vlade u roku od jednog sata, predsednik Finske u roku od 15 minuta.
Ja se, dame i gospodo, pitam ako narodni poslanici, ponavljam, narodni poslanici, nemaju mogućnosti da dobiju prijem kod ministara, onda šta je sa građanima ove zemlje i kakvu mi to državu imamo. Da ne bi bio paušalan u oceni, moram da kažem da naravno postoje vrlo časni ljudi, ministri, a to su na našu žalost izuzeci.
Pomenuću, reč je o mom ličnom iskustvu, gospodina Aleksandra Popovića, koji je uvek bio spreman da razgovara sa mnom, gospodina Naumova ili gospodina ministra za životnu sredinu, koga nikada ranije nisam imao prilike da upoznam.
Ja im sa ovoga mesta najsrdačnije zahvaljujem, a vas gospodine predsedniče molim da radi legitimiteta, dostojanstva ovog parlamenta najozbiljnije upozorite gospodu ministre da su oni odgovorni i smenljivi, kako je pre neko rekao, pred ovim parlamentom.
U protivnom, ja ću predložiti da se najhitnije formira vlada u senci, al pari svakom ministru u postojećoj Vladi, da bismo na kraju, makar u formalnom smislu reči, izišli na kraj sa ovima koji su do sada pokazali svojim radom da ne zaslužuju da budu ministri.

Štampa je sve vreme objavljivala da poslanici imaju ogromne plate. Ja javnosti kažem da je moja plata 81.390 dinara.
Da sam ostao u ''Tanjugu'' kao urednik, imao bih manju platu samo šest hiljada. Molim vas, to pišu mediji, gde urednici i direktori imaju, ne godišnje, mesečno 11.600 evra.

Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine Koštunica, uvažene dame i gospodo, kao pripadnik naroda u čijoj istoriji, kao i u istoriji Jevreja, enciklopedija holokausta zauzima centralno mesto, osećam se ne samo pozvanim već, u ljudskom i moralnom smislu te reči, dužnim da govorim o Kosovu, gde 1999. godine, rukom pripadnika OVK dopisano još jedno poglavlje u toj enciklopediji, u kojem je 2.000 do 2.500 romskih žrtava i imena više od 230.000 Roma koji su ostali bez doma i bez groba.
Iz tog najnovijeg poglavlja enciklopedije genocida ili kako se to eufemistički kaže etničkog čišćenja, pomenuću najpre jednogodišnjeg dečaka, Neđu Krasnićija iz Obilića, koji je 5. jula 1999. godine živ spaljen.
Imenu tog dečaka, koji nije tada znao da izgovori ni svoje ime, ni Kosovo, pridodajem još Envera Ljuana i Merijetu Kastrati iz Prizrena, koji su 9. jula 99. godine zaklani.
Uz imena oko 1.000 Roma sa spiska koji je dostupan, napisano je, citiram – streljan, ubijen, otet, nestao.
Skrećem pažnju političarima Srbije da ubuduće ne govore samo o teritorijalnom gubitku, već i o ljudskim gubicima, koji su procentualno veći od teritorijalnog, jer iznose više od 20%.
Osim toga, dužan sam reći, pregovori o Kosovu zahtevaju reprezentaciju, a ne timove i timčiće.
Najveći i najstrašniji danak u krvi podneli su Romi u Prištini, Peći, Obiliću, Đakovici, Lipljanu, Podujevu, Prizrenu, Mitrovici, Vučitrnu i Gnjilanu.
Pepeo dece, poput onih iz Aušvica, pomešao se sa pepelom romskih kuća, oganj zločina i bezumlja uništio je život u ulicama Moravska, Dalmatinska, Kolibarska u Prištini, gde je živelo više od 35 hiljada Roma.
Uništena su i napuštena naselja Roma u mnogim drugim mestima na Kosovu i Metohiji. Od 196 naselja, ostalo je samo 20-ak.
Kada bi se izgradio spomenik ubijenim i prognanim žrtvama kosovskih Roma, i to od materijala njihovih domova, verujem da bi to mogao biti spomenik veličine onoga koji je podignut žrtvama evropskih Jevreja u Berlinu.
O tim zločinima i zlodelima nad Romima pisali su mnogi evropski i svetski mediji. Ilustracije radi, pomenuću danas samo neke: Berlina cajtung, Frankfurter rundšau, Di Velt, Der Špigl, pariski Mond, Liberasion, Dejli telegraf, Vašington post, Njujork tajms.
S druge strane, nepobitna je činjenica da se o nezavisnom Kosovu govorilo i pisalo još pre rata na Kosovu. U vezi s tim, postavlja se pitanje da li su evropski i svetski državnici i političari, naročito oni koji se danas zalažu za nezavisno Kosovo, spremni da priznaju da se ideje i plan za tu "etnički čistu kuću" izumili još u vreme bivše Jugoslavije i da se zatim Bajram Bukoši obratio 21. decembra 1991. godine lordu Karingtonu i ministrima spoljnih poslova 12 država evropske zajednice, zahtevajući priznanje nezavisne države Kosovo, sa obrazloženjem koje se u suštini ne razlikuje od Ahtisarijevog predloga i plana. Imam taj njegov tekst na nemačkom jeziku i ostaviću gospođama koje stenografišu.
U jednom drugom dokumentu iz tih dana pomenuto je još da 7 miliona Albanaca očekuje rešenje, u nadi da će živeti u jednoj državi, dakle, u velikoj Albaniji, koja, kako je u tom dokumentu napisano, treba da postane faktor stabilnosti ne samo u regionu, već i u čitavoj Evropi.
Evropski i svetski političari su tada srećom odbili da postanu žrtva kratkog pamćenja.
Naime, i predlog za nezavisno Kosovo i ideja o stvaranju velike Albanije prizvali su kod pojedinih sećanja na Musolinija, jednog od idejnih arhitekata velike Albanije, i Hitlera, koji je realizaciju te ideje poverio 1943. godine izaslaniku Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistok nacističke Nemačke, Hermanu Nojbauheru.
Ako je po definiciji filozofa istorija usidrena u sadašnjosti, ima svoje pretpostavke u prošlosti i svojim posledicama vrši uticaj na budućnost i život ljudi i naroda, mogu li evropski i svetski političari, diplomate i državnici danas, u 21. veku, dopustiti stvaranje jedne države, koja bi u svome temelju imala ideje glavnih vođa fašizma i nacizma, najvećih zločinaca u Evropi i istoriji čovečanstva?
Ako su glavni protagonisti te ideje oslobodili podzemne struje istorije i svojim zlodelima potvrdili da su odista sledbenici ideja najvećih zločinaca, bespoštedno uništavajući i proganjajući Rome, od kojih su gotovo svi imali albanska imena, govorili albanski i bili muslimani, mogu li evropski i svetski političari da dopuste i saglase se sa proglašenjem jedne države na tlu natopljenom krvlju i posutim pepelom nevinih žrtava, dakle, državu u kojoj će imati vlast oni koji su nemilosrdno sprovodili etničko čišćenje, tj. oni čije su ruke krvave do lakata?
Evropski političari su dokazali da se razumna rešenja, uvažene dame i gospodo, mogu naći i posle Aušvica. Evropa ima jako mnogo dokaza za to.
Rešenje koje bi značilo poniženje naroda i njegove domovine nije primenjivano ni na države, koje ne bi možda zbog počinjenih zlodela zasluživale da više postoje. Slavni nemački istoričar Leopold Ranke imao je pravo kada je rekao: "Narodi lakše podnose ratne rane, brže zaboravljaju patnje i mučenja od poniženja.
Nada ne može zasijati u propasti, ponos se ne javlja u poniženju". Nezavisno Kosovo značilo bi upravo to, najveće poniženje za srpski narod, za Srbiju i sve njene građane.
Samo tri predloga, gospodine Duliću, ako dozvoljavate, s obzirom na ovo što smo čuli od gospodina Šajna, predlažem da se uključe predstavnici Roma u Ministarstvo za Kosovo.
Drugo, da se stvore uslovi za popisivanje njihove imovine. Treće, da se u toku ove ili početkom iduće godine održi evropska konferencija.
Završavam, molim vas, sa vašim dopuštenjem na kraju, sa porukom sa ovoga mesta evropskim i svetskim političarima, i pojedinim mojim evropskim prijateljima, da uvek treba da imaju na umu istorijske činjenice, da je Evropa dva puta, 914. i 41. godine, upravo na ovim našim prostorima pokazala svoje antievropsko i varvarsko, usuđujem se čak reći, ljudoždersko lice.
Ako današnja Evropa bude imala onoliko razumevanja za Srbiju koliko je imala za posleratnu Nemačku i Austriju, ili za Španiju, koja je decenijama bila pod Frankovom čizmom, ili za Portugal, na primer, onda će imati pravo da očekuje i zahteva od Srbije, ''veliku politiku, tj. politiku brze procene, samoograničenja i pouzdanog zalaganja''...
(Predsednik: Gospodine Đuriću, vreme.)
...''politiku koja uzima u obzir ukupnost ljudskog zbivanja, tj. deluje, misli i govori tako da joj veruje ceo svet.'' Tako je pisao i mislio slavni Karl Jaspers.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po Poslovniku, članu 226, i u celosti podržavam izlaganje gospodina Srđana Šajna, jer sam imao više puta prilike da razgovaram sa predstavnicima naše vlasti i dobio sam obećanje da će to biti učinjeno, jer je to obaveza shodna zakonima, propisima, pa, ako hoćemo, i Ustavu.
Stičem utisak da se vrlo često, nepotrebno, stvara situacija koja doprinosi ružnoj slici kada je reč o Romima u našoj zemlji. Međutim, postoji ona izreka, koju je možda najbolje formulisao Gete, "najgori su oni koji upropašćavaju najbolje".
Moram reći, jer sam nekada bio član Demokratske stranke, od njenog osnivanja, i imao najveće poverenje u Demokratsku stranku, da je situacija takva da me pojedinci sve više razočaravaju. Sa ovog mesta, obraćam se sada građanima Srbije i pripadnicima moga naroda, upozoravam da gospodin Rasim Ljajić mora da zaboravi na to da za svoje lične političke potrebe koristi Rome. Drugi put ću o tome govoriti, ali molim ovoga puta gospodina Ljajića da se okane toga.
S druge strane, izričita je potreba da se formira nacionalni savet, iz dva suštinska razloga. Prethodni savet je bio takav da su polovinu činili ordinarni kriminalci. Nekima sam rekao, hapsite ih. Ako nemate hrabrosti da hapsite lopuže iz vaših stranaka, počnite od lopuža iz redova moga naroda, možda će to biti dobar put i primer da se oslobodimo toga zla.
Druga stvar, molim vas, 40 je stepeni sada. Pođimo i pogledajmo kako živi taj narod u kartonskim kutijama, bez vode, bez struje, bez hleba, bez ičega. Zimus sam bio, kada se deci smrzavalo mleko na usnama. Pitam se, ljudi, šta je to i do kojeg stepena smo mi najzad došli kad nemamo elementarno saosećanje za ljudske patnje i za ljudske nevolje?!

Nisam se javio povodom Poslovnika, već želim da repliciram.

Dabome da me uvek raduje kada se neko zalaže za pripadnike drugih naroda i nacionalnih manjina. Uostalom, to je obaveza ljudi koji su svesni zajednice u kojoj živimo. Moram reći da ti koji smatraju da drugi mogu da zastupaju nacionalne manjine duboko greše, jer je Rolan Bart, čuveni francuski filozof, rekao: ''Paternalista je drugo lice rasista''. Uverio sam se bezbroj puta u to.
Naravno, imam ogromnu dokumentaciju koja se odnosi na članove nacionalnog saveta i, kao čovek, vrlo odgovorno kažem da su, zahvaljujući patronatu pojedinih političara, ciljno birani, pre svega, kriminalci iz redova moga naroda, jer i moj, kao i svaki drugi narod, ima ''svetionike slobode'' i ''luke za demone''. Međutim, neko uporno želi da ima ljude iz ''luke za demone'', a ne one gde je ''svetionik slobode''.
Dakle, još jednom molim da se ta stvar pokuša rešiti u duhu Ustava i zakona. U protivnom, mi ćemo biti primorani da izađemo sa vrlo konkretnim podacima i dokumentacijom.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ja ću naravno kao poslanik glasati za Konvenciju i s tim u vezi moram reći da bih bio mnogo srećniji kada bi naša zemlja imala konvencije o saradnji u oblasti kulture, nauke, socijalne politike, ali dabome, gospodin Rajko Baralić je, moram reći, sasvim razložno izneo neke stvari i ja u velikoj meri prihvatam to što je naš kolega Baralić rekao. Osim toga, dodaću da su mir, bezbednost, sigurnost i sloboda danas nedeljive ljudske građanske vrednosti, vrednosti koje imaju i svoju institucionalnu potporu kako u Evropi tako i u međunarodnoj zajednici.
Ali ovo je retka prilika, gospodine ministre, da se sretnemo u Parlamentu, pa vas najljubaznije molim za odgovor na sledeća pitanja:
Prvo, da li je naša policija u dovoljnoj meri osposobljena da se efikasno bori protiv narko-mafije, kojoj plaćamo sve veći danak životima naše dece?
Droga je već, kao što znate bolje od mene, prodrla u sela, a upućeni kažu da su pojedina mesta u našoj zemlji, kao što je Obrenovac, Mladenovac, Aranđelovac itd, mesta koja se mogu porediti sa nekim najvećim narko-centrima u Evropi, kao što je Amsterdam.
Drugo, ogroman je broj ljudi koji neovlašćeno poseduju oružje. To, takođe, ugrožava sigurnost i bezbednost građana ove zemlje, pa čak i više od toga. O toj mafiji se, nažalost, malo i nedovoljno zna. To govorim i kao doskorašnji urednik i novinar. Zato koristim ovu priliku da vas zamolim za detaljnije obaveštenje i komentar o tome.
Treće, Ministarstvo policije je preuzelo na sebe dužnost da istraži pojedine nemile slučajeve ugrožavanja života nekih javnih ličnosti. Npr. slučaj Dejana Atanasijevića, novinara "Vremena", nije još razjašnjen.
Juče sam vas zamolio da se odgovori povodom tvrdnje našeg kolege Batića da će Čeda Jovanović doživeti istu sudbinu kao pokojni premijer Zoran Đinđić. Ako ima ma kakvih indicija, to su vrlo ozbiljne i vrlo uznemiravajuće stvari, bar za mene, kao poslanika i građanina ove zemlje.
Sledeće, imali smo nemilih scena i slučajeva nastupanja i delovanja pojedinih fašističkih i neonacističkih udruženja. Najdrastičniji slučaj je bio "Stroj" u Novom Sadu. Mene zanima koliko takvih udruženja i organizacija ima u našoj zemlji i kakvu opasnost ta udruženja predstavljaju po naš poredak?
Sledeće, naša zemlja je ratifikovala Evropsku povelju o zaštiti nacionalnih manjina. O tome je gospodin Šajn govorio. Znam da su mnogi Romi za ista dela ili delikte bili neuporedivo drastičnije kažnjavani, a o tome sam nedavno govorio i sa gospodinom Petrovićem, i da se veliki broj Roma nalazi u našim zatvorima.
Mi ćemo, ukoliko ne dobijemo odgovarajuće odgovore, zatražiti reviziju nekih procesa, jer je sasvim evidentno da su Romi u ovoj zemlji za iste delikte dvostruko ili trostruko strože kažnjavani nego drugi.
Mene zanima, u vezi sa Konvencijom, zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina u Ministarstvu policije i na drugim nivoima.
Najzad, gospodine ministre, doduše, to nije pitanje koje se tiče samo vas, već i svih nas, a naročito Vlade. Jedan od vrlo važnih uslova demokratizacije svake zemlje, pa i naše, jeste depolitizacija policije i Vojske. Mene zanima kakvo je stanje stvari u našoj zemlji. Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, član 226. Na izvestan način, oprostite što skrećem ovu raspravu. Povod je tekst u današnjim "Večernjim novostima". Taj tekst glasi, evo ga na 18. strani - Prebrojavanje pod čergom.
Naime, vest bi verovatno bila radosna, s obzirom na to da je najavljeno raseljenje Roma u Gazeli, ovde ispod mosta, da nije gospodin Živojin Mitrović, koga inače beogradski novinari, a i moji poznanici, zovu "Žika ubica", izjavio sledeće: "Adresu na koju će se Romi raseliti u gradu, još ne žele da otkrivaju".
Ako je to tačno, onda se postavlja pitanje - da li nadležni u gradskoj vlasti uvažavaju princip javnosti, demokratskog načela i ljudska prava ili je paradigma njihovog rada i ponašanja ona koja je svojstvena totalitarnim režimima.
I ranije sam i pismeno i usmeno obavestio gospodina predsednika Republike, Borisa Tadića, o gradskoj mafiji, koja je stvorila tim od Roma, od kojih bi pojedinci trebalo da se nađu u zatvoru.

Gospodine predsedavajući, nemojte me prekidati. Ja sam vrlo pristojan čovek i znam šta su pravila ponašanja. Međutim, za pravu stvar moramo naći adekvatnu reč. Gospodin Mićunović, moj prijatelj, sam je rekao da je gospođa Rada Hrustanović najveća lopuža Demokratske stranke i ja sam to više puta javno citirao.