Mudar i častan čovek nema uvek potrebe o tome da govori.
Najpre, jedna načelna stvar, ja ne pristajem, dame i gospodo, i nikada neću pristati da budem ciganski poslanik, kako to neko uporno pokušava da me smesti.
Ja ne želim politiku ciganskog geta, jer ja sam, kao i svi vi ostali, poslanik Narodne skupštine, prema svim onim obavezama i pravima koje mi svi skupa ovde uživamo.
Uostalom, empirijski, ja ću vam i te rezultate saopštiti, od 18.600 glasača, koliko je naša stranka dobila, bilo je 12.400 romskih glasova i 6.000 srpskih glasova.
Dakle, mene i ta činjenica obavezuje da govorim kao poslanik Narodne skupštine. Ti koji pokušavaju da degradiraju poslanike manjinskih lista, da suze njihova prava, da ih svedu u tor, na najbolji mogući način iskazuju pre svega svoj diskriminatorski, čak rasistički odnos prema tim nacionalnim manjinama.
Ne želim da polemišem sa gospodinom Damjanovićem, jer to zaista nema smisla. Ja dobro poznajem istoriju svog naroda, ali i političku istoriju Srbije.
Znate, radikali su i pre rata imali Rome i to ništa nije menjalo stvari.
Ne slažem se sa onim što je ovde rečeno, ali jako dobro poznajem istoriju radikalske stranke, počev od 14. i 15. maja 1887. godine, kada su pali kao žrtve, 150 Srba ovde na Terazijama i na Dorćolu, pa do parlamenta 1928. godine. To ne treba da bude tema ovog parlamenta.
Druga stvar je u vezi sa onim što je gospođa Radeta rekla. Gospođo Radeta, vi ste me pogrešno shvatili. Ne govorim o državama, govorim o Ujedinjenim nacijama.
I, nije tačno to što je gospodin Baralić rekao da je Smilja Avramov govorila u vezi sa Svilanovićem. Ne, to je udžbenik "Međunarodno javno pravo", gospodine Baraliću...
(Predsednik: Vreme.)
...iz koga je morala gospođa Radeta da polaže, gde jasno stoji odeljak - Ujedinjene nacije, samo dve države iz Lige naroda i...

Poštovani gospodine potpredsedniče, uvažene  dame i gospodo, u ime Unije Roma Srbije podržavam predlog da se gospodin Dulić izabere za predsednika. (Tomislav Nikolić: Ne može on da se izabere.)
Razumemo se, gospodine Nikoliću, studirao sam filozofiju i doktorirao, nemojte, ljubazno vas molim, gospodine Nikoliću, vi ste lepo rekli da je gospod Bog stvorio svet za šest dana, a vi ste ga za samo dva dana uzdrmali. Na tome vam čestitam, gospodine Nikoliću.
Dakle, da nastavim, verujem da su prethodne sednice Narodne skupštine urezale već dovoljno znakova i u svesti i u duši ljudi i građana Srbije, tako da sada mogu bolje i razgovetnije da vide koje političke stranke uporno mute vodu, od koje moramo nažalost piti svi, i naša deca, i naši roditelji, i seljak, i radnik, i student, i penzioner i primalac socijalne pomoći, od deteta koje još nije prohodalo, pa do onoga koji leži na samrtnoj postelji u ovoj našoj nam dragoj domovini Srbiji.
Mi smo se definitivno, dame i gospodo, uverili kolika je spremnost ljudi da potroše, nažalost, svoje snage i vreme takoreći ni oko čega ili da bi se, bolje i tačnije rečeno, podsticale i izazivale međusobne podele i deobe, čak one deobe o kojima je nekada pisao Dobrica Ćosić, da se od Srbije napravi, oprostite na izrazu, karakazan koji, kako mi je lično nekada pripovedao Meša Selimović, izgleda tako da u njemu tečnosti neprestano ključaju, ali pri tom nikako se ne dozvoljava da se dostigne i tačka ključanja.
Da je bilo sreće, uvažene dame i gospodo poslanici, da toliko vremena posvetimo istorijskim problemima ove naše zemlje, životnim pitanjima naše zemlje i njenih građana, čini mi se da bi mnoge stvari već danas bile jasnije i atmosfera u našoj zemlji čistija.
Ne sporim, dame i gospodo, mi svi pripadamo određenim političkim strankama, razlikujemo se po mišljenjima, zastupamo različita mišljenja.
Uprkos tome, mi živimo u zemlji koja se zove Srbija i svi smo odgovorni pred građanima Srbije, pred srpskim narodom i pred nacionalnim manjinama.
Čovek koji nije odgovoran, kako su o tome govorili mnogi učeni ljudi, on ne treba da se bavi politikom, ne bi trebalo da troši tuđe vreme, jer naše vreme jeste naš život i ko gazi naše vreme gazi istovremeno i naš život.
Dozvolite, dame i gospodo, da kažem, u ovom času Srbiji, kao možda nikada ranije, jeste potrebna velika i odgovorna politika. Velika politika, jer su problemi Srbije takoreći do neba. Odgovorna politika; prekjuče sam se vratio iz Varšave, sa konferencije OEBS-a, gde se razgovaralo, između ostalog, i o Kosovu. I da vam prijateljski, najiskrenije kažem, da li znate ko se odlučno suprotstavio protiv nezavisnog Kosova: samo Makedonci i Romi na konferenciji OEBS-a koja je završena pre četiri dana. Zato kažem, danas...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Đuriću.)
... nam je potrebna velika i odgovorna politika, politika koja će doprineti da steknemo poverenje u Evropu, u veliki deo sveta, jer se bojim, ako iz toga ne budemo izvukli odgovarajuće iskustvo, da to neminovno može da se završi nepoželjnim posledicama, koje bi onda neminovno osetili svi mi, a pre svega naša deca.
Na kraju, gospodine predsedavajući, moram reći, moj narod, Romi, imali ste jutros prilike da se uverite, strada na smetlištima. Jedan je na smetlištu u Vinči nestao. U Nišu, čitajte list ''Danas'', Romkinja je sa porodicom živela u mrtvačnici 24 godine.
Moj narod, ogromna većina, više od 300 hiljada ljudi, ne zna više šta je dnevni hleb, ali mi nažalost nismo u stanju da postavimo ova ozbiljna, dramatična, gotovo tragična pitanja, jer neprestano nadvlačimo uže koje može pući, ali po grbači naroda i građana. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, nisam čovek koji voli da u parlamentu vodi polemike, ali nažalost ovoga puta sam primoran najpre izlaganjem gospodina Dačića.
Kao što i sami možete uočiti vrlo retko, gotovo nikada, ne pominjem ljude. Moj predmet razgovora, izlaganja jesu pitanja i problemi pre svega. Moram reći, iako sam studirao filozofiju i predavao logiku u raznim gimnazijama da takvu originalnost logike kao kod gospodina Dačića još nisam imao prilike da vidim, jer gospodin Dačić, imali ste prilike da se i sami u to uverite, govori, on hoće voće, ali pri tom odbija kruške i jabuke, ili kada hoće kruške i jabuke, ne prihvata voće. Gospodine Dačiću, to je nedostojno čoveka koji ume da razmišlja i koji zna šta su principi i zakoni logike.
A sada o Romima. Nije lepo da delite bilo koju nacionalnu manjinu, pa ni romsku. U izbornoj kampanji naš slogan je bio "Romi iznad svih podela", jer mi romi smo najtragičnije iskusili podelu. Dimitrije Tucović, onaj Dimitrije Tucović kome se nekada izvinio kralj Petar I, dame i gospodo, govorio je o Romima i tragičnoj situaciji u vreme izbora u Srbiji, jer su se njihovi glasovi još tada kupovali za litar rakije i kilogram brašna. Neću se na to osvrtati.
Naravno da se potpuno slažem, u to sam se i sam uverio, da ima, priznajem, predsednika opština iz SRS-a koja ima fantastično razumevanje za moj narod. Navešću konkretno, to je predsednik opštine Aleksinac, zašto da ne kažem otvoreno, ja mu se sa ovoga mesta najtoplije zahvaljujem. Naravno da ima ljudi iz SPS-a, koji imaju neverovatno razumevanje za Rome. Upoznao sam lično, ali isto tako ima i predsednika opština iz raznih drugih stranaka.
Ali, nije u tome problem, poštovane dame i gospodo, problem je u tome što u Srbiji živi 800.000 Roma u 1.222 naselja. Jedina opština gde nema Roma je opština Kosjerić i to je narod koji živi u devetom krugu pakla. Ima, dabome, i onih koji za svadbe iznajmljuju helikoptere, ali ogroman broj ne zna više šta je hleb.
Dabome da ima i Srba, ima žena majki, koje lome ruke, jer ne znaju kako će taj dan provesti, čime će svoju decu ispratiti u škole i kako ih dočekati, ali mi smo krivi za to. Politika, čiji je rezultat nula, zaslužuje da bude anulirana.
Molim vas, time gospodine potpredsedniče završavam, ovih dana čitao sam jednu neobičnu studiju, dnevnik budućnosti. Reč je o tome kako će narod živeti sutra, od benzina, uglja, nauke i tako dalje. Gospodo, oni su do 2056. godine izračunali koliko će sabrati kišnice, a mi ne znamo kako ćemo živeti narednih 56 minuta.
Najzad, gospodine Todoroviću, izuzetno vas cenim. Razumem, ne treba da uvažavamo argumente pojedinih američkih ili zapadnoevropskih političara.
Imao sam lično prilike da u Institutu ASPEN u Berlinu slušam oca aktuelnog američkog predsednika Buša, ali vi se pozivate na Ruse. Duboko uvažavam gospodina Putina, rusku politiku, rusku državu.
Ali, ovde se nalazi knjiga gospodina Jeljcina na nemačkom i engleskom. Na nemačkom to je Ponoćni dnevnik i ceo kapitel, celo poglavlje je posvećeno Kosovu, i gospodin Jeljcin je detaljno napisao ko je odgovoran za Kosovo, što znači Rezolucija 1244 i šta je značio Kumanovski sporazum, za koji mi je lično gospodin Nikolić rekao da je to bio tekst gospođe Mire Marković. Tu je uostalom, pa se možemo suočiti.

Gospodine Dačiću, za razliku od vas, vrlo sam disciplinovan čovek i sedim sve vreme ovde. Razumem vaše obaveze, ali nadam se možete pretpostaviti ili bar priznati da svako od nas, pa dabome i ja imam određene obaveze. Vama sam replicirao, ne zbog toga što vi možda eventualno pretpostavljate da imam nešto protiv vas, ne dao bog.
Nikoga, gospodine Dačiću, ne mogu da mrzim jer sam pesnik, kada bih mrzeo ne bih mogao pesme da pišem , verujte mi.
Što se tiče gospodina Obradovića, vrlo sam mu zahvalan na tome što me je, da tako kažem, prozvao. Nisam nikada pisao o Srbiji i Srbima, gospodine Obradoviću, pisao sam, i vrlo sam ponosan, o Miloševiću najkritičnije i najoštrije tekstove, i iza toga i danas stojim.
Najoštrije tekstove o Miloševiću pisao je čak i Šešelj, pročitajte njegovu knjigu. To su i reči gospodina Tome Nikolića.
A ako hoćete da znate, najporaznije knjige o režimu Miloševića i samom Miloševiću napisao je gospodin Slavoljub Đukić, tri knjige, a sada dolazi četvrta, političko groblje, gde će vam se verovatno kosa dizati na glavi od činjenica do kojih je došao taj najčasniji, najugledniji novinar i dugogodišnji komentator lista ''Politika'', Slavoljub Slava Đukić.
Najiskrenije vam kažem, dragi prijatelji, u duhu one izreke ''evo vas, evo nas Roma''. Molim vas, najzad, mir ovoj napaćenoj zemlji, ovom narodu, koji je 20 godina, od 87. godine do danas ispaštao i krvario.
Vratio sam se, rekao sam, prekjuče iz Varšave, gde sam nekada za ''Politiku'' izveštavao o stanju u vreme Jaruzelskog, pisao sam tekst ''Molitva za slobodu'', užasno je bilo. Sada sam došao u našu zemlju, u naš grad, da otprilike vidim tu bedu i taj jad koji sam u vreme Jaruzelskog video u Varšave.
Obišao sam mnoge druge grdove, bilo bi dobro kada bi neki naši poslanici, predlažem da mi čak formiramo fond, da finansiramo njihov put, da odu i da javno kažu koliki su napredak postigle nama bliske zemlje, koje nam nekada nisu bile ni do kolena. Treba li i dalje da propadamo i zaostajemo, i pitam vas kome je to u interesu. Imajmo u vidu našu rođenu decu, ako nemamo nikog drugog više pred očima.

Poštovane dame i gospodo, dovoljno je danas pročitati naslovne strane beogradskih listova, pa videti kompas ovoga parlamenta. Moj profesor Miloš Erdeljan, koji je predavao na Bogoslovskom fakultetu starojevrejski jezik i Stari zavet, počinjao je svoja predavanja iz psalma pitanjem – ''lama račugo in'', što u prevodu znači: ''Zašto se bune Varvari''. Čini mi se da bi iz propedevtičkih  razloga bilo korisno, čak i možda nužno, gospodine predsedavajući, započinjati svaku sednicu Parlamenta rečima, pitanjem, zašto se bune Varvari. Varvari se oglašavaju na svakoj sednici Parlamenta i tako obezvređuju umni razgovor, i obesmišljavaju delovanje u širim razmerama.
Oni koji nemaju šta da kažu, koji ni u šta ne veruju, ti koji su najnesposobniji, ali bi hteli da imaju najsposobnije za sužnje, zatrovali su život i društvenu atmosferu u Srbiji. Gospodin Dačić ponizio je juče javno, gospodine Mrkonjiću, vas, kao potpredsednika Narodne skupštine, i u svom osmaškom stilu srozao ugled i dostojanstvo ovoga doma. S obzirom na to da je gospodin Mrkonjić vodio, moram reći, vrlo korektno sednicu u Parlamentu, na čemu mu iskreno zahvaljujem i čestitam.

Za razliku od gospodina Dačića, gospodina Mrkonjića pamtim, odista, i po patriotskim delima i u tom smislu ga i kao čoveka i kao člana Socijalističke partije podržavam.
Gospodin Dačić nema talenta jednog Rejnona Kenoa, ali uprkos tome on izvodi svoje stilske vežbe, čas metaforično, čas na iznenađujući retrogradni način, čas animistički ili onomatopejski, pa botanički ili zoološki, u slobodnom ili hajkaj stilu. Bilo bi to možda i zabavno, da naša zemlja nije u takvom stanju, takvim prilikama i u takvim nesrećnim okolnostima u kojima se nalazi. Ali, taj Dačićev befel i čin ponizio je ne samo Parlament, već i sve građane Srbije, i među njima, naravno, i birače Socijalističke partije, među kojima lično imam prijatelje.
Zbog nedoličnog ponašanja i neodgovornog odnosa koji je on pokazao na jučerašnjoj sednici predlažem Narodnoj skupštini da u skladu sa Pravilnikom izrekne gospodinu Dačiću odgovarajuću meru.
Vrlo sam zahvalan gospodinu Tomislavu Nikoliću što je čestitao Verici Šerifović, njegovoj Kragujevčanki, majci pobednice naše zemlje.
Mariji Šerifović je Beograd pripremio veličanstven doček, potvrdio i dokazao, da ima beo i čist obraz. On me je nadahnuo, moram reći, da se borim svim snagama za dobro i sreću naše zemlje i naših građana. Marija Šerifović je učestvovala u predizbornoj kampanji Unije Roma Srbije, kao i njena majka Verica Šerifović, na čemu im u ime Unije Roma Srbije još jednom od srca zahvaljujem i čestitam. Marijin stric, gospodin Milan Šerifović, jedan je od potpredsednika naše stranke.
To me, pored ostalog, obavezivalo da ustanem juče protiv neodgovornih komentara pojedinih poslanika Skupštine iz Srpske radikalne stranke. I oni su, uostalom, i prikazani na televiziji.
Bio bi red, poštovane dame i gospodo, da se oni koji su zlurado komentarisali uspeh Marije Šerifović, javno izvine. Budućeg predsednika Narodne skupštine i njene potpredsednike molim da se najstrože pridržavaju Ustava i Poslovnika.
Moraju se energično sprečiti i onemogućiti oni koji su napunili svoje račune i džepove, a ispraznili naše živote do dna, jer ti i dalje hoće da stiču političke poene i ugled na način što će rušiti ugled i dostojanstvo svih legitimnih i legalnih institucija i ustanova, tako što će urušavati sistem demokratije i poredak u njoj, srozavati ugled Srbije, širiti haos.
Ti pojedinci su bezbroj puta već pokazali, doista, da nemaju glavu koja je u stanju da rešava probleme, već da imaju probleme u glavi.

Jeftušenko, i time završavam, zgrožen Staljinovim čistkama, napisao je: "Oni su ubijali. Oni sada ubijaju, da ne bi više ubijali. Oni će ubijati, da bi se zaboravilo da su ubijali''.
Parafrazirajući Jeftušenka, dame i gospodo, kažem – oni su lagali; oni sada lažu da ne bi više lagali; oni će i ubuduće lagati, da bi se zaboravilo da su lagali. Sprečimo, dakle, Varvare da bismo najzad ugledali sunce demokratije u Srbiji. Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene dame i gospodo, nisam imao nameru da uzimam reč jer mi je učešće u političkom lešinarstvu odvratno, ali uzeo sam reč zbog toga jer me moji sinovi pitaju kada se vraćam kući sa sednica Parlamenta, gde si bio oče, i u tom njihovom pitanju odjekuje pitanje, gde  si bio Adame, od nemačkog nobelovca Hajnriha Bela.
Ovaj naš parlament se već danima pretvara u pljuvaonicu, u dvorsku ludu i upravo sam se zbog toga javio za reč. Neposredni povod za to je bio i zluradi komentar pojedinih poslanika uspeha Marije Šerifović, romkinje iz Kragujevca. Neću se na to osvrtati. Sto miliona Evropljana se vrlo jasno radovalo njenom uspehu. Da je živ moj prijatelj, pesnik Brana Petrović, on bi takvima odvratio pravom i adekvatnom rečju.
Čudno je, međutim, da je to stiglo iz usta onih koji često govore o Srbiji kao svetoj zemlji. Srbija je bila i ostala za mene zbilja sveta zemlja i srećan sam što u njoj živi svetac koji hoda, mada sam duboko uznemiren i žalostan što pojedini ne štede čak ni njega. Ta sintagma je nastala inače na tlu Amerike, a ne ovde. Ne umem da mrzim i ponosan sam na to što imam poznanike i prijatelje među pripadnicima svih stranaka, ali ne mogu da se složim sa onima koji su sinoć, imali smo to prilike čuti, jasno i glasno rekli - u politici je dozvoljeno sve.
Dame i gospodo, samo Gebels se usudio da izrekne tako što javno, pored formule - sto puta ponovljena laž postaje istina, on je takođe rekao - svi narodi koriste laži, ali mi ćemo se služiti isključivo životnim lažima.
Ne bih ni to pominjao u hramu ovoga razuma, da neki nisu optužili svoje političke protivnike kao fašiste. Mene sve rane i moga roda bole, i svih građana Srbije, ali me je užasnulo i to, dame i gospodo, da u te rane sipaju so, čak sodu, oni koji su po profesiji lekari. Grci bi rekli iatre terapeaue seauton.
Dame i gospodo, i time ću završiti, istorijsko iskustvo uči da oni koji tvrde da je u politici dopušteno sve spremni su da život ljudi i građana pretvore u ništa, da od vlastite zemlje stvore pakao. Odavno smo već u nekom od kruga pakla zahvaljujući onima koji su imali dugo vlast u Srbiji i nad Srbijom. Srbiji više nisu potrebne vođe koji će građane Srbije, koji će narod Srbije voditi u vodu i vatru, već samo vođe koji su kadri i sposobni da mojoj deci, vašoj deci, svim građanima Srbije stvore bolji život. Građani Srbije su najzad shvatili koji su to u stanju da učine i koji su kadri da tome doprinesu. Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, osećam potrebu da postavim pitanje - da li postoji išta zajedničko svima nama ovde. Verujem da postoji, da, po logici stvari, mora da postoji. To je, pre svega, Ustav i himna «Bože pravde».
Smem li da je zapevam, pa da svi ustanemo?
Bojim se, ako odista verujemo u Boga i pravdu, ako odista razumemo takve reči, da bi onda trebalo da stavimo prst na čelo, jer, izvinite, gospodine predsedniče, možda će zazvučati bogohulno, ja nastojim da očuvam dostojanstvo ovog parlamenta i, naravno, vlastito dostojanstvo.
Ako budemo dozvoljavali da politika bude poput prostitutke, neka nas ne čudi što će ovaj svetli dom postati kao javna kuća. Ja se već bojim da smo mi na ivici te opasnosti.
Potpuno se slažem sa gospodinom Šajnom, da je nužno poslati poruke građanima ove zemlje i osnovno pitanje, obraćam se sada građanima zemlje, jeste - zašto mi primamo plate, molim vas.
Zbog stida ću se odreći svoje plate, jer znam da milioni ljudi gladuju, ljudi koji rade krampom, koji drže kosu, motiku i nemaju čime da hrane svoju decu.
Da li se mi ovde sastajemo zbog toga da bismo se međusobno svađali ili da bismo odgovorno rešavali državničke probleme, socijalne probleme, ekonomske, privredne, školske itd? Da li nas narod ove zemlje plaća da pretvaramo Skupštinu u pljuvaonicu?
To je nedostojno, gospodine predsedniče, ovoga doma. Naravno, nikada nemam primedbe na pojedince, ni na gospodina Tomu Nikolića, on to sam zna, bio je gost Tanjuga u vreme kada sam bio pomoćnik glavnog urednika. Ne, ne treba ništa da govorimo o pojedincima. Ovde je ključni problem - strukturalni problem.
Nije reč o tome. Uostalom, Bracika, čuveni Bracika Kertes, u prevodu na srpski jezik – baštovan, rekao je - ja sam Mađar. Pa, šta ako je to rekao u «Jogurt revoluciji»?
Temeljni problem, kada je reč o nacionalnim manjinama, jeste da li pripadnik većinskog naroda vidi u pripadniku nacionalne manjine čoveka. Ako ne vidi, on samo dokazuje da svi mi skupa živimo u jednom nečovečnom svetu, a da bismo taj nečovečni svet mogli menjati, to možemo samo zajednički da radimo.
Znam da ima zemalja u kojima Romi i druge nacionalne manjine imaju neuporedivo gori tretman nego u Srbiji. Imali smo primer Slovenije, Slovačke itd. Ima vrlo često takvih problema u Srbiji, ali, hvala Bogu, Srbija ne može da se poredi sa tim državama.
Braćo Srbi, razumem političke podele, ali nemojmo više praviti rovove, nemojmo praviti, kao što je Dobrica Ćosić rekao - deobe, jer to može da nas odvede u tragediju, u času kada u Srbiji imamo hiljade i hiljade problema. Pokušajmo da iskoristimo naš razum i da povratimo dostojanstvo ovome domu.
Hvala vam.

Poštovana gospođo predsedavajuća, gospođo Borka Vučić, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, jedan naš sugrađanin napisao je na jednoj zgradi u Resavskoj ulici u Beogradu, po ugledu na slavnog Dekarta: "Stidim se, dakle jesam". Ušao sam u ovo zdanje sa pitanjem upućenim najpre sebi, ali i svima vama, poštovane dame i gospodo, da li još jesmo, ako ne znamo da se stidimo? Da li uopšte jesmo ako smo potpuno zaboravili šta je stid?
Od Mitrovdana do Đurđevdana ovu zemlju i živote miliona ljudi u njoj prekrila je studen, upravo onako kao što nas uči i podučava i etimologija reči, sveslavenske reči: "stud", od koje je proistekla i srpska reč: "stid".
Ali, evo, ne uočavaju se ni danas, ovde i sada, na obrazu pojedinih, ni tragovi promrzlina, ni tragovi stida.
Jedna španska izreka glasi, citiram: "Moćnici bez stida na licu, na obrazu, spremni su da stvore ranu u srcu naroda".
Dame i gospodo, mi nismo počeli da ispunjavamo ni slovo, ni zapetu od onoga što smo obećali biračima, građanima Srbije, narodu Srbije. Bez izvinjenja, bez trunke griže savesti, bez srama i bez stida, narod se drži danima u neizvesnosti, nedeljama, mesecima, narod je u očajnom stanju.
Usta puna nekada datih obećanja narodu pretvorena su u muk, a danas sa usana pojedinih se javlja pitanje krivice. Pa, izvinite, pročitali smo odavno tačku. Hoće li neko da ovaj narod izvede pred sud i da mu dodeli ulogu Jozefa Ka.
Oni koji još uvek imaju zdravo čulo sluha mogu sasvim jasno i razgovetno čuti sve glasnije i učestalije pitanje naroda. To pitanje, slažem se, gospodine Tomo, s vama, glasi: „Ko ste vi“? Ako sam vam dao moj glas, ne mislite, valjda, da sam vam predao u ruke pravo na moj život.
Nismo glasali za «Prokletu avliju» za «zemlju Stradiju», glasali smo za Srbiju u kojoj će se živeti bolje, bogatije, u kojoj će se merilo uspeha ustanoviti po tome koliko će biti evra po glavi stanovnika, a ne za Srbiju u kojoj će stanovnicima pretiti opasnost da ostanu bez glave.
Priznajem, ta pitanja i mene muče i iz tih razloga obraćam se vama, gospođo Vučić, sa molbom da odgovorite na pitanje zašto Parlament nije tako dugo zasedao.
U vezi s tim, cenjene dame i gospodo, ja molim i predlažem da Skupština neizostavno sačini saopštenje za javnost u kojem će se otvoreno izneti ko je odgovoran za to što do sada nisu bile sazivane sednice Parlamenta.
U protivnom, gospođo Vučić, mi postajemo sledbenici političke filozofije koju je na lapidaran način izložila gospođa Mirjana Marković, rekavši: „Parlamentarizam je prikladan za Englesku, a ne za Srbiju“. Moj kolega Slava Đukić je to upravo izložio kritici i najstrašnijem podsmehu. I mi ćemo zasluživati podsmeh ako ne budemo dali saopštenje javnosti.

Poštovana gospođo Vučić, uvažene kolege poslanici, definitivno sam stekao utisak tokom današnjeg rada Parlamenta da ovo nije Narodna skupština već je ovo skupština političkih stranaka, koje pretvaraju ovaj hram razuma u dvorsku ludu, u stub neme službe. Oni koji bi eventualno hteli bolje da se upoznaju i razumeju taj fenomen mogli bi pročitaju knjigu dr Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog ''Monizam i pluralizam'', koju sam svojevremeno prikazao u ''Politici'' i zbog toga sam bio suspendovan.
Naime, tada je gospodin Koštunica rekao da kada god se političke stranke međusobno rvu i žele da predstave ceo narod i celu državu onda preti tom narodu i toj državi katastrofa.
Nažalost, bojim se da se Srbija približava katastrofi. Ne želim da budem zao ili loš prorok, ali sam 91. godine rekao i gospodinu Miloševiću da je on polio celu Jugoslaviju benzinom i da svaka luda može izazvati požar neviđenih razmera i tako se nažalost dogodilo.
Zato kažem, nisu u pravu oni koji tvrde da je Milošević izgubio sve ratove. Ne. On je dobio jednu blistavu pobedu protiv demokratskih snaga Srbije, koju je nakon 8. sednice pretvorio u dom za vešanje, i posledice toga mi danas ispaštamo.
Bojim se, dame i gospodo, da ćemo zbog BIA–e, to se sada rimuje, izgubiti ono što nam je najmilije, demokratiju i slobodu i pravo na bolji život. Ali, ako je narod protiv toga pre 7 godina ustao, zašto se mi ponovo mirimo s tim.
Zar nije dovoljno što je Vojislav Koštunica 20. septembra 2000. godine konstatovao da je jadna država u kojoj živimo i da je čemeran naš život u njoj.
Hoćemo li tom jadu dodavati još jada, smemo li u naš život i u život naše dece dolivati nov čemer. Od tada do danas prošlo je 7 godina, a mi nismo, iako se Koštunica tada ponadao, postali prosečna evropska država. Biću iskren, mene to ne iznenađuje.
Mene ne čudi što nemamo prosečan evropski standard, prosečne evropske plate, prosečnu ekonomiju, prosečno zdravstvo, prosečan socijalni sistem, prosečno školstvo, ali me strašno, užasno brine što nemamo prosečnu evropsku pamet, jer bez prosečne evropske pameti Srbiji nema napretka.
Strašno me brine to, poštovane dame i gospodo, što svakodnevno razaramo sistem ljudskih i društvenih vrednosti i ta zgrada, razorena zgrada, izgleda užasnije od zgrada u ulici Kneza Miloša koje su razorili NATO zločinci. Ali, tu zgradu mi razaramo našim bombama, to je naš zločin i za to snosimo svi odgovornost.
Mene brine što ni posle 2550 dana od 2000. godine nećemo reprezentaciju u ovoj zemlji na svim frontovima, na svim nivoima, već pravimo timove i timčiće koji će moći da šire i uvećavaju samo politička groblja u Srbiji, groblja na kojima, oprostite, nisu ni svi grobovi izbrojani.
Situacija u kojoj se nalazimo, molim vas budite parlamentarni, nisam nikoga vređao, jasno pokazuje da je na delu nihilizam, da demokratija nije politička forma čovečnosti, kako ju je formulisao Masarik, već da ona sve češće i više nosi pečat i žig demonokratije.
Zlonamerni zbog toga nam već i poručuju, kao što je nekada govorio Josip Vrhovec, da se Jugoslavija nije raspala ne bi se videlo da smo najgori.
S tim se ne slažem, nismo najgori, jer imamo veličanstvene sportiste, imamo studente, imamo naučnike, imamo Matematičku gimnaziju, imamo Crnjanski gimnaziju, ali na ključnim mestima u ovoj zemlji, nažalost, na mnogim mestima su još najgori i zbog toga Srbija ne može da napreduje.
Koštunica, i time završavam, rekao je, treba nam država u kojoj vlast strahuje od naroda, a ne narod od vlasti. Da bismo to postigli, potrebni su nam normalni i uljuđeni ljudi, ličnosti demokratskog uverenja i ubeđenja, na svakom koraku i u svakom času.
Ako vlast ne bude hajala za nove nevolje naroda, poručujem neka narod već od sutra počne da priređuje nevolje vlasti. Ako vlast, ako Skupština ne mari više za vapaj i glas naroda, izvinite, moj narod gladuje, milioni Srba traže koru hleba po kontejnerima, onda neka oni prestanu da slušaju vlast. Ako vlast želi i dalje da bezobzirno pljačka budućnost naroda, neka narod, ne časeći više ni časa, protera zauvek sve nas, uključujući i one druge političare, u ropotarnicu prošlosti. Hvala vam na strpljenju, živeli.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani predsedniče Vlade, dame i gospodo, drage kolege novinari, predstavljam Uniju Roma Srbije, stranku naroda koji je bio vekovima i bez doma i bez groba.
Ponosan sam i srećan što je moj narod, pred kojim je, kazano rečima našeg nobelovca Ive Andrića "svako smeo da se pokaže onakav kakav jest, tj. krvav ispod kože, ne morajući posle toga ni da se kaje ni da se stidi", našao prvi put svoj dom u Srbiji. Verujem da to neće biti prvi put i da taj narod neće više biti bez glasa.
Možda je, uvažene dame i gospodo, tako hteo slučaj ili sudbina da se to dogodi u Srbiji, zemlji koja je suočena danas sa ozbiljnom pretnjom da ostane bez svoga dela teritorije, što bi dovelo do toga da mnogi njeni ljudi, među kojima je više od 150.000 kosovskih Roma, izgube još jedared i svoj dom i grobove u kojima počivaju njihovi preci. U ime svih nevinih žrtava na Kosovu, molim za oproštaj i klanjam se njihovim senima.
Ta pretnja da se u 21. veku, posle pada Berlinskog zida, ponovo podigne zid, vidljiv ili nevidljiv, svejedno, pod kojim neće moći da se iznedri egzistencija ostvarenog zajedništva svesti, čiji je takoreći cilj da se neprestano i sistematski uništava priroda humaniteta, koja je, po definiciji, težnja za saglasnošću s drugima, izaziva u nama duboku zabrinutost.
Mir se može graditi i postići jedino u slobodi čiji je temelj istina. Neistina može naneti veliku štetu miru. Svaka neistina jeste korak na putu ka totalitarizmu. Žalosno je što su mnoge neistine i zablude prethodile Predlogu za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija, što su mnoge istine i činjenice o stradanju i etničkom čišćenju Roma na Kosovu prećutane i prenebregnute.
Te istine i činjenice iscrpno i dokumentovano su izložene 1999. godine u materijalima Društva za ugnjetene narode u Getingenu, to je taj tekst i na nemačkom i na albanskom, koje je inače član UN, ekonomskog i socijalnog saveta i Komisije za ljudska prava. U tom dokumentu objavljen je apel nemačkog nobelovca Gintera Grasa, koji je o stradanju Roma na Kosovu napisao: "Od 150.000 Roma na Kosovu ostalo je još dvadesetak hiljada, koji su primorani da žive u getu izloženi mržnju i nasilju".
Tu su, zatim, izveštaj Karitasa, Lekara bez granica itd. Najzad, dame i gospodo, tu su izveštaji ambasadora NATO–a, gospodina Kai Eidea iz Norveške.
Mir, to majstorsko delo uma, zahteva ljude od razuma, koji su kadri da prosuđuju ono što je pravo i pravedno i da se bore protiv zla, ne nanoseći nikome zlo, naročito ne izazivajući i ne podstičući još veće zlo. Zato gajimo iskrenu nadu da će ubrzo doći dan kada će sila sići posramljena sa svoga prestola i Kosovo postati mesto, gde će i oni koji trpe nepravdu i oni koji je ne trpe podjednako goniti i kažnjavati one koji je čine, naročito one koji su od nepravde stvorili zakon nad zakonima i koji su voljni da od zla izgrade dela nad delima.
Iskustvo nas je učilo i naučilo: što više ima ljudi ovde i tamo, na Balkanu, u Evropi i svetu, koji razmišljaju o Kosovu hladne glave, ali ne bez srca, ne bez duše, manje će trebati vatrenog oružja. Samo ti ljudi mogu doprineti da se smanji broj onih koji su spremni za nasilje, koje traži da se nauči jezik mržnje i jezik neslobode.
Mržnja se, poštovane dame i gospodo, ne leči mržnjom. Mrak se ne može ukloniti mrakom.
Ako je tačna i prihvatljiva izreka slavnog Getea da je rat "raj za kriminalce, psihopate i ološ svake vrste", onda se mora izvesti zaključak da učešće takvih ljudi u mirovnim pregovorima, u mirovnim procesima vodi mirovnom paklu. Zato je potrebno dati šansu ljudima dobre volje, ljudima koji imaju i u glavi i u srcu komadić neba i drže se proverene državničke mudrosti: ko ugrožava mir ili predstavlja pretnju i opasnost po mir, ne može biti priznat.
Tome se mora dodati i sledeće: teško je, gotovo nemogućno postići trajan i pravedan mir, ako majka ne može ni u svojim snovima videti kolevku svoje dece, ako deca ne mogu ukrasiti cvećem grob svojih roditelja i pokloniti se senima svojih predaka.
Ne mogu da ne pomenem freske u manastirima na Kosovu koje su, po svojoj umetničkoj vrednosti, ravne recimo izloženim delima u Luvru, u kojem, kao što je poznato, tek manji deo nosi pečat francuskog duha i genija. To obavezuje čovečanstvo i Evropu, koja je 2007. godinu proglasila godinom duha i duhovnosti, da gledaju očima duha i uma i na život, i na lepotu i na uzvišenost Kosova, jer istorija je bezbroj puta pokazala da duh ljudi može zapasti u duboke noći, u kojima mogu biti porušena i uništena dela dana čoveka, da bi se potom decenijama, čak stolećima, uručivali listovi istorije i tradicije, predavali spomenici i kamenje, kamenje na kojem je teško išta solidno i po meri čoveka sagraditi.
Jedna romska izreka glasi: "Ko hoće svet ogrejati, mora u sebi sunce imati". Ukoliko je tačna i prihvatljiva misao da kultura Evrope može biti samo kultura čoveka, onda je neophodno da pečat kulture čoveka, čiji je najviši vrh čovečnost, nosi i sadrži u sebi i Predlog za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova. Hvala vam.