Koleginice i kolege, listajući povodom rasprave o budžetu neke bilanse javnih preduzeća, a to je sada aktuelna tema, šokirao sam se da „Srbijašume“ imaju veoma malu dobit. Godine 2012.  51 milion dinara, a 2011. godine 41 milion. Sada zamislite firmu koja ima toliko bogatstvo i toliki kapital  koji se meri desetinama, ako ne i više miliona evra, da ima dobit od 500.000 evra.
Pošto ministar Radulović traži lične karte, nekako mi se čini da sam pogled u finansijske izveštaje „Srbijašuma“ pokazuje da tamo nešto nije u redu. Ne treba za to lična karta. Oko ovog prozivanja ko sve nije ispunio ličnu kartu od javnih preduzeća, nekako nisu se pominjale „Srbijašume“. Zato pitam ministra Radulovića kako je to moguće? Šta se dešava sa „Srbijašumama“ kada ih on ne pominje, a brojke su ovako alarmantne? To je otprilike prvo pitanje. Da li su dostavili ličnu kartu, šta tamo piše koliki je kapital, da li je dobro procenjen itd. jer je šokantno da npr. „Srbijašume“ imaju dobit od 50 miliona, a Pošta preko milijardu dinara.
Drugo pitanje je još čudnije. Ne znam da li vi koleginice i kolege, a javnost svakako ne, znate šta se dešava sa menadžmentom „Srbijašuma“. Godine 2010. u januaru tadašnji direktor Duško Polić podneo je ostavku. Pazite, on je bio imenovano lice od Vlade koje je upravljalo i vodilo tako veliko javno preduzeće države Srbije, on je podneo ostavku. Podnošenjem ostavku preneo je ovlašćenja direktora na svog zamenika, izvesnog Igora Braunovića. Taj Igor Braunović nije imenovano lice. On je postavljeno lice od strane direktora što znači da on nema nikakve veze sa Vladom. Od tog januara 2010. godine do dana današnjeg „Srbijašume“ vodi taj čovek, taj Igor Braunović koji niti je postavljen od Vlade, čak ni za v.d. nego na osnovu prenetih ovlašćenja od pre tri i po godine kao postavljeno lice vodi tako veliko javno preduzeće.
Promenila se Vlada, otišla je Cvetkovićeva Vlada, došla vaša, ali se tu ništa nije promenilo. To je neka velika misterija, a još veća je misterijama, što ministar Radulović prozivajući sve i svakoga ne pominje ni „Srbijašume“, ni to lice koje ne da vodi „Srbijašume“ protivno sadašnjem Zakonu o javnim preduzećima koga uveliko kršite i mi vas kritikujemo nego ja mislim da on vodi „Srbijašume“ i protivnom prethodnom Zakonu o javnim preduzećima.
Pitam ministra Radulovića šta se to dešava u „Srbijašumama“ i kako je moguće da neko tri i po godine vodi tako veliku firmu, a da nikakve veze sa Vladom nema jer ga je postavio prethodni direktor koji je posle podneo ostavku, preneo mu ovlašćenja i to tako traje tri i po godine? Šta je sa konkursima? Zar ne pričamo o departizaciji javnih preduzeća, da li pričamo o transparentnosti, da li je usvojen zakon za sve manje ili više važi, za Bajatovića i Milana Krkobabića ne zato što su oni imenovani pre zakona, ali „Srbijašume“ izgleda da su van svih zakona. Muk, tišina, a cifra je ovako šokantna, ovako mala dobit.
Pazite, ima neka priča da su „Srbijašume“ u nekoj dubiozi od preko 100 miliona evra. Ima neka priča, i ja sam poslanik ne želim da se bavim pričama i da govorim na osnovu priča i zato imamo institut poslaničkih pitanja, te molim gospodina Radulovića da nam razjasni ovu misteriju oko poslovanja „Srbijašuma“, a još više oko postavljenog lica koje tri i po godine vodi ovo javno preduzeće.

Hvala.
To do sada nije bio problem, niko nije reklamirao povredu Poslovnika, ali evo da vam se revanširam.
U uvodu za moje poslaničko pitanje moraću da pohvalim Vladu. Teško mi je ali ću morati.
Ćutanje Ministarstva spoljnih poslova pre izvesnog vremena kada je ruski ambasador Čepurin nediplomatski napao drugu zemlju na teritoriji naše zemlje je bio skandal. Ako je današnja poseta Srbiji Mila Đukanovića, posle 10 godina, bar neki odgovor na taj nediplomatski ispad ruskog ambasadora, izražavam zadovoljstvo. Verujem da to nije bila namera i da je poseta ranije dogovorena, ali u svakom slučaju može da se shvati i kao neki odgovor na ono što je Ruski ambasador pre izvesnog vremena rekao o Crnoj Gori i njene želje da uđe u NATO. To je uvod i revanš što ste mi dopustili da postavim poslaničko pitanje.
Moje poslaničko pitanje upućujem ministarki energetike, gospođi Mihajlović i nije pitanje ko je onaj ministar koji radi protiv interesa Srbije, odgovor na to pitanje očekujem od premijera, kada pročita diplomatsku poštu.
Počela je gradnja „Južnog toka“, postoji i firma „Južni tok“ i malopre pomenuti Ruski ambasador kaže da će „Južni tok“ kroz Srbiju koštati 1,9 milijardi evra. U licitaciji od 1,5 milijarde, preko 1,6 milijarde, na kraju smo stigli 1,9 milijarde. Pola, 49% je naša obaveza i jasno je da će se to otplaćivati kako nas obaveštava ruski amabasador, a ne naša Vlada, od tranzitnih taksi koje se budu ubirale na teritoriji Srbije.
To znači da onaj argument pre pet godina kada se lobiralo za energetski sporazum sa Rusijom, da ćemo se ubiti od para zbog tranzitnih taksi, očigledno, bar godinama ili decenijama ne stoji zato što će tranzitnu taksu ubirati ruski partner i time otplaćivati kredit koji će nam dati, kako kaže ruski ambasador – biće tako povoljan, prste da poližeš.
Ovo što se dešava je veoma netransparentno i zato pitam ministarku Mihajlović dva pitanja. Prvo je gde se nalazi i gde može da se vidi projekat „Južnog toka“ sa specifikacijom? Mislim na detaljnu specifikaciju koliko košta metar cevi, građevinski radovi, koliko košta polaganje gasovoda u Vojvodini, u ravnici, koliko u istočnoj Srbiji kroz planine, da bi se videlo da to vredi i da će to koštati 1,9 milijardu, a ne recimo 1,7 milijarde.
Mislim da u situaciji kada nam iz Vlade poručuju da je zemlja pred bankrotom kada se smanjuju plate profesorima i lekarima, gore dole 100 ili 200 miliona zaista nije šala. Mi samo imamo reč i priču da će to koštati toliko. Postoje ljudi koji su stručni, želeli bi da vide taj projekat. Nemoguće je da je to samo između Bajatovića i njegovog kolege direktora u toj firmi „Južni tok“, a da ćemo posle kao država davati garancije za otplatu tog kredita, a kredit će se otplaćivati od tranzitnih taksi, a tranzitne takse, cenu i naplatu će vršiti firma koja je registrovana u Švajcarskoj. Znači, ništa od onoga što ste pričali, vi koji ste ovo zagovarali pre pet godina, neće biti tačno. Dakle, prvo pitanje je – gde se nalazi taj detaljan projekat da se vidi da to košta 1,9 milijarde? Nije valjda da verujemo bilo kome, na – majke mi, koliko to košta?
Kolika je procena da će godišnjih tranzitnih taksi biti, pa s tim u vezi glavnica kamata i koliko je to decenija dok ne dobijemo prve pare od tranzitnih taksi? To su dva pitanja. Zahvaljujem.

Hvala potpredsedniče.
Još jedanput protestujem zašto Velja Ilić ne odgovara na pitanja koje poslanici postavljaju. Radi se o veoma ozbiljnom pitanju.
U pitanju je nekoliko miliona evra investicija i njegovo ministarstvo ne daje odgovor. Znači, prošli put sam pitao i tražio od Nebojše Stefanovića da urgira. Očigledno da je gospodin predsednik više na strani Vlade, nego nas poslanika i prosto koristim ovu priliku da kažem – ministre Iliću odgovorite na pitanja poslanika, a danas imam jedno desetak pitanja za premijera Dačića.
Već više od nedelju dana traje ovaj rašamon oko misterioznog ministra koji radi protiv interesa Vlade u inostranstvu i nabacuje svojim prijateljima ili svom prijatelju poslove u spoljnoj trgovini. Svi se prave ludi, zaluđuje se narod, a nema odgovora na jedno vrlo ozbiljno pitanje. Ko to radi protiv državnih interesa? Ko to ne sledi zvaničnu državnu politiku? Šokantan je odgovor premijera Dačića i zato imam mnogo pitanja za njega.
Kaže on pre neki dan – nije meni ministarka Zorana Mihajlović poslala dopis koji je to ministar. Pošto je gospođa Mihajlović rekla da je tu aktivnost pročitala u diplomatskoj prošlosti, moje prvo pitanje za premijera je da li premijer čita diplomatsku poštu? Ako je odgovor ne, onda imam drugo pitanje. Ko onda čita za premijera diplomatsku poštu? Ako je odgovor da, onda imam sledeće pitanje – da li je premijer čitajući diplomatsku poštu pročitao tu depešu na koju misli gospođa Mihajlović. Ako je odgovor da, zašto onda treba da mu ministarka Mihajlović kaže koji je to ministar?
Mislim da je gospođa Mihajlović uradila svoj deo posla. Ona je ministarka u Dačićevoj Vladi. Pročitala je diplomatsku poštu, videla šta neko priča, tamo verovatno ima i opis i detaljno prepričavanje tog sastanka i iznela to u javnost. Sledeći koji treba da se oglasi je premijer Dačić, jer je to njegov ministar. Dakle, ako čita da li je pročitao tu depešu? Ako ne čita ko čita umesto njega?
Na kraju krajeva, pošto je diplomatska pošta neka vrsta tajne, ali ne tako stroge tajne da samo par ljudi ima u to uvid, u to imaju uvid i državni sekretari iz svojih resora, oni dobijaju diplomatsku poštu, pitam ministra spoljnih poslova gospodina Mrkića da li zna na koju depešu se misli i na koji sastanak u inostranstvu se misli, koji je opisan tako da je ministarka Mihajlović zaključila da taj ministar radi protiv interesa Srbije? Mnogo ljudi u sistemu je sigurno pročitalo tu depešu, ali javnost ne zna ko je taj ministar, ni mi poslanici ne znamo ko je taj ministar. Čudim se da predsednik Odbora za odbranu i bezbednost nije već sazvao sednicu da bar poslanici tog odbora dobiju tu depešu kada već premijer ili ne čita ili neće da nam kaže koji je to ministar. Iz ove konfuzije koja se stvorila u javnosti, a vrlo je ozbiljno pitanje, zaključujem da nije u pitanju nikakav ministar, nego prvi ministar ili premijer. Imam osnova da sumnjam da je možda premijer taj koji to radi.
Insistiram na ovom odgovoru i na razjašnjenju ove situacije zato što ovo nije nikakva šala i nikakva neozbiljna stvar, već veoma ozbiljna stvar. Kada ministar u Vladi kaže da uvidom u zvanične dokumente i diplomatsku poštu, jedan ministar je zaključio da ministar radi protiv interesa Srbije, zaista mislim da premijer mora da se oglasi. To nije rekla kazala. Gospođa Zorana Mihajlović nije rekla da je čula od negde, iz nekih kuloara da se to dešava nego je pročitala u zvaničnom državnom dokumentu. Prema tome insistiram da se izjasni premijer i ministar spoljnih poslova i da bar na nadležnom skupštinskom odboru vidimo tu depešu koju je pominjala gospođa Mihajlović. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.
Vidim da naprednjake nije prošlost mnogo interesovala, pa za vreme postavljanja pitanja nisu baš bili tihi, ali sada ćemo da vidimo da li ih interesuje budućnost.
Dakle, ovde se radi o našoj deci. Beogradska inicijativa se zalaže za uvođenje video nadzora u svim školama na Voždovcu i u Beogradu i oko škola, posebno školskih dvorišta, zato što je stanje bezbednosti u Beogradu zaista na katastrofalnom nivou. Ako slušate ujutru medije, videćete da je stalna rubrika postala izveštaj iz hitne pomoći, a portparolka Hitne pomoći postala je medijska zvezda u rangu onih koji učestvuju u raznim rijaliti šouima. Njeni izveštaji iz hitne pomoći svakog jutra su kao sa ratišta 1992, 1993. i 1994. godine – ubijeni, izbodeni, prebijeni, prebijeni itd.
Znači, stanje bezbednosti, ne samo u Beogradu, nego i u drugim gradovima je katastrofalno, a posebno stanje u školama i oko škola. Da ne govorimo o građanskoj inicijativi u Lazarevcu, građana koji su organizovali da kada već policija ne hapsi dilere, oni njihove slike objavljuju na medijima i na fejsbuku. I to je neko kršenje privatnosti.
O čemu se ovde radi? Ova inicijativa, predlog i plan da se sve škole u Beogradu pokriju video-nadzorom da bi se preventivno delovalo, da bi se dileri udaljili od školskih dvorišta, da se ne bi zakazivale navijačke tuče u školskim dvorištima, da bi se videlo ko uništava imovinu u školi i oko škole, podsetila je Poverenika za informacije i zaštitu podataka o ličnostima, gospodina Šabića, da je još pre dve godine uputio Vladi predlog izmena Zakona o zaštiti podataka o ličnostima, bar kad se tiče video-nadzora.
Svi znate da kamere postoje u bankama, na automatima iz kojih se podiže novac, na parkinzima, oko javnih i privatnih zgrada i gospodin Šabić podseća da ta oblast treba biti uređena zakonom, normalno. Mnoge škole su počele da uvode video-nadzor, ali se sve to dešava na inicijativu ili roditelja ili direktora, skupljaju se pare, roditelji daju novac i broj video kamera se širi. Osim onih koje su stavljene na saobraćajnice i koje su regulisane Zakonom o bezbednosti saobraćaja, ove druge nisu ni protivzakonite, zato što nema zakona, ali nisu ni u skladu sa zakonom, zato što ga takođe nema.
Zato, pitam Vladu, premijera Dačića, kada će ovde u Skupštinu da dođe predlog izmena Zakona o podacima o ličnostima, kako bi se na evropski način uredila i ova oblast? To svakako ne može biti razlog da se, ukoliko dođemo u priliku, ne zalažemo i ne ostvarimo taj plan da se sve škole u unutrašnjosti zgrade i oko zgrade pokriju profesionalnim video-nadzorom, jer je bezbednost naše dece apsolutno na prvom mestu, ne samo video-nadzor koji deluje preventivno i omogućava da se često otkrije počinilac.
Podsetiću vas da je, pre izvesnog vremena, ubica ili likvidator koji je usmrtio čoveka u centru grada identifikovan kamerama sa neke banke. Znači, to sve treba zaista, kako Šabić predlaže, urediti zakonom, ali to ne možemo da uradimo mi iz opozicije, nego vi iz vlasti.
Dakle, pitam Vladu – kada će stići taj zakon u Skupštinu, jer je gospodin Šabić još pre dve godine predlog izmene Zakona o zaštiti podataka o ličnostima uputio Vladi? To je veoma ozbiljna stvar koja traži hitnu reakciju zbog toga što vidimo da i najviši državni organi se ovih dana bave nasiljem, kad kažem bave, mislim pričaju. Tu pre svega mislim na sastanke koje su imali povodom takozvanih navijačkih grupa …
(Predsedavajući: Vreme gospodine Ostojiću.)
…ali vidimo da se ništa nije desilo. Znači, kada će doći zakon koji je Šabić predložio pre dve godine u Skupštinu? To je moje konkretno pitanje. Hvala.

Hvala.
Koleginice i kolege, pre svega želim da protestujem što već mesec dana nisam dobio odgovor na poslaničko pitanje koje sam uputio ministru građevinu, ministru Iliću. Molim vas, predsedniče, da založite svoj autoritet da članovi Vlade ispoštuju Narodnu skupštinu i institut poslaničkih pitanja.
Predstoji nam rasprava o budžetu i setu ekonomskih zakona Vlade, ali svakako postoje neke stvari koje ne mogu da čekaju ni tu raspravu, jer se dešavaju veoma, veoma čudne stvari. Svedoci smo ovih dana jedne ofanzive ministra Radulovića protiv Agencije za podsticanje stranih ulaganja SIEPA i najave njenog zatvaranja.
Išlo se čak dotle da je ministar Radulović izgovorio da su strane investicije kapitalna budalaština i ta njegova budalaština je objavljena na sajtu, pa je brzo skinuta.
Priča se kako investitori treba da dođu poboljšanjem klime za investiranje, ali ne i direktnim podsticanjem stranih investicija. Da li je klima za investiranje u Srbiju kada se najavljuje pomilovanje najtežih zločinaca? Da li je klima za investiranje u Srbiju kada postoje paralelne bezbednosne strukture i ne na Kosovu, nego u Srbiji, koje države sprečavaju da poštuju Ustav i zakone, kao što je to bilo povodom „Parade ponosa“, ali vidimo da se ništa ne dešava kada je u pitanju obračuna sa kriminalcima kojima se tepa da su huligani?
Da li je ekonomska politika Vlade zaista takva da se ne zna ko pije, a ko plaća? Pogledajte poslednji podatak - inflacija je u poslednjem mesecu bila 2,2% ispod donje granice projektovane inflacije, a eskontna stopa kamatne banke 10%. Da li je Vlada svesna da ovim merama jasno gura Srbiju u recesiju i da nije sposobna svojom ekonomskom politikom da ostvari dva cilja koji u ovom trenutku moraju da se ostvare, a to je smanjenje budžetskog deficita, ali i razvoj?
Moje pitanje je upućeno predsedniku Vlade i PPV-u, odnosno prvom potpredsedniku Vlade. Tiče se onoga što je ministar Radulović za kratko vreme uspeo da postigne. „Takata“, japanska firma koja proizvodi vazdušne jastuke za skoro sve svetske proizvođače automobila odlazi, iako je trebalo u Obrenovcu da otvori pogon i zaposli 1.500 ljudi, odlazi zbog njegovog ponašanja i najave ukidanja podsticanja stranih investicija.
„PKC“, finska firma koja je trebalo u Smederevu da otvori pogon za proizvodnju kablova za kamione, čini mi se da je prvi potpredsenik Vlade potpisao memorandum sa njom, takođe izgleda odlazi. „Panasonik“, „Gorenje“, u Zaječaru je trebalo da otvori fabriku od milion mašina za pranje veša, „Boš“ u Pečincima, „Norton karton“ u Jagodini, italijanska firma koja je trebalo da otvori fabriku za proizvodnju kuhinja. Ovo je ukupno 5.000 radnih mesta koje će Srbija izgubiti u ovakvoj situaciji kada smo po stopi nezaposlenosti među prvima u Evropi.
Da li će Vlada zaista čekati vanredne izbore da se reši ministra? To je pitanje za Dačića i Vučića. Konkretno da odgovore šta je sa svakom od ovih investicija, obzirom da se one ne mogu realizovati ukoliko se ne raspiše tender, a tender se neće raspisati jer je ministar najavio ukidanje Agencije za podsticanje stranih ulaganja.
Na kraju krajeva, jednostavno pitanje – da li je ne samo gubitak ovih radnih mesta, nego pre svega novih tehnologija, što je suština onoga što se zove ponovna industrijalizacija, moderno se to kaže reindustrijalizacija i to je ušlo u srpski rečnik, da li je suština da nemamo ove nove tehnologije, a da npr. Firma „Modus“ zaposli 50 ljudi? Da li je to reindustrijalizacija? Očigledno, „Modus“ je firma čiji je vlasnik prijatelj Radulovića. Da li je to put ka reindustrijalizaciji Srbije, kojim nas ova Vlada vodi u recesiju i teranje stranih investicija?
Slažem se sa Radulovićem kada je rekao da je kapitalna budalaština nešto, ali ne to što je rekao za strana ulaganja i strane investicije. Mislim da je kapitalna budalaština ovo što radi ministar Radulović. Hvala.

Hvala.
To do sada nije bio problem, niko nije reklamirao povredu Poslovnika, ali evo da vam se revanširam.
U uvodu za moje poslaničko pitanje moraću da pohvalim Vladu. Teško mi je ali ću morati.
Ćutanje Ministarstva spoljnih poslova pre izvesnog vremena kada je ruski ambasador Čepurin nediplomatski napao drugu zemlju na teritoriji naše zemlje je bio skandal. Ako je današnja poseta Srbiji Mila Đukanovića, posle 10 godina, bar neki odgovor na taj nediplomatski ispad ruskog ambasadora, izražavam zadovoljstvo. Verujem da to nije bila namera i da je poseta ranije dogovorena, ali u svakom slučaju može da se shvati i kao neki odgovor na ono što je Ruski ambasador pre izvesnog vremena rekao o Crnoj Gori i njene želje da uđe u NATO. To je uvod i revanš što ste mi dopustili da postavim poslaničko pitanje.
Moje poslaničko pitanje upućujem ministarki energetike, gospođi Mihajlović i nije pitanje ko je onaj ministar koji radi protiv interesa Srbije, odgovor na to pitanje očekujem od premijera, kada pročita diplomatsku poštu.
Počela je gradnja „Južnog toka“, postoji i firma „Južni tok“ i malopre pomenuti Ruski ambasador kaže da će „Južni tok“ kroz Srbiju koštati 1,9 milijardi evra. U licitaciji od 1,5 milijarde, preko 1,6 milijarde, na kraju smo stigli 1,9 milijarde. Pola, 49% je naša obaveza i jasno je da će se to otplaćivati kako nas obaveštava ruski amabasador, a ne naša Vlada, od tranzitnih taksi koje se budu ubirale na teritoriji Srbije.
To znači da onaj argument pre pet godina kada se lobiralo za energetski sporazum sa Rusijom, da ćemo se ubiti od para zbog tranzitnih taksi, očigledno, bar godinama ili decenijama ne stoji zato što će tranzitnu taksu ubirati ruski partner i time otplaćivati kredit koji će nam dati, kako kaže ruski ambasador – biće tako povoljan, prste da poližeš.
Ovo što se dešava je veoma netransparentno i zato pitam ministarku Mihajlović dva pitanja. Prvo je gde se nalazi i gde može da se vidi projekat „Južnog toka“ sa specifikacijom? Mislim na detaljnu specifikaciju koliko košta metar cevi, građevinski radovi, koliko košta polaganje gasovoda u Vojvodini, u ravnici, koliko u istočnoj Srbiji kroz planine, da bi se videlo da to vredi i da će to koštati 1,9 milijardu, a ne recimo 1,7 milijarde.
Mislim da u situaciji kada nam iz Vlade poručuju da je zemlja pred bankrotom kada se smanjuju plate profesorima i lekarima, gore dole 100 ili 200 miliona zaista nije šala. Mi samo imamo reč i priču da će to koštati toliko. Postoje ljudi koji su stručni, želeli bi da vide taj projekat. Nemoguće je da je to samo između Bajatovića i njegovog kolege direktora u toj firmi „Južni tok“, a da ćemo posle kao država davati garancije za otplatu tog kredita, a kredit će se otplaćivati od tranzitnih taksi, a tranzitne takse, cenu i naplatu će vršiti firma koja je registrovana u Švajcarskoj. Znači, ništa od onoga što ste pričali, vi koji ste ovo zagovarali pre pet godina, neće biti tačno. Dakle, prvo pitanje je – gde se nalazi taj detaljan projekat da se vidi da to košta 1,9 milijarde? Nije valjda da verujemo bilo kome, na – majke mi, koliko to košta?
Kolika je procena da će godišnjih tranzitnih taksi biti, pa s tim u vezi glavnica kamata i koliko je to decenija dok ne dobijemo prve pare od tranzitnih taksi? To su dva pitanja. Zahvaljujem.

Hvala predsedniče.
U vreme kada ministar privrede najavljuje otpuštanje 20.000 ljudi u firmama koje su u restrukturiranju, gotovo umiranje, recimo, Priboja zbog FAP-a, u vreme kada pričamo o Zakonu o legalizaciji i sunovratu građevinske industrije, u vreme kada se sve čini da ne dođe do rebalansa rebalansa budžeta, što će biti prvi put u istoriji da imamo rebalans rebalansa, a on preti zbog, u ovom trenutku, manjka odnosno prebačenog deficita za 20 milijardi dinara u odnosu na planirano, zbog pada prihoda, dešavaju se stvari da taj ministar privrede najavljuje set zakona koji će da poboljša klimu za investiranje, najavljujući i novi zakon o stečaju i zakon o planiranju i izgradnji, koji će prvo proći Vladu, pa tek onda doći na javnu raspravu, što je takođe, čini mi se izuzetak. Bilo je mnogo puta da nije bilo javne rasprave, ali da ide na javnu raspravu posle Vlade, to se ne sećam da je bilo.
U sve to vreme u kojem živimo, pod pretnjom bankrotom, u kome se podiže PDV za hranu i osnovne životne namirnice, postoje ipak neki ljudi koji žele da rade, da ulažu, koji su uložili pare, ali postojeći Zakon o planiranju i izgradnji je svakako prepreka. Šta se dešava? I takav kakav je, ako se dobro pročita, omogućava nekim ljudima da nešto rade, ali Ministarstvo građevine i ministar Velja Ilić tim ljudima koji žele da rade ne omogućava da rade.
Konkretno, u Beogradu, svakako, a ne znam kako je u drugim gradovima i opštinama, imamo problem sa izdavanjem lokacijskih dozvola u specifičnim slučajevima, i to je predmet mog pitanja gospodinu Iliću, ministru građevinarstva i urbanizma. Ako je neko kupio zemlju, postao vlasnik, uložio nekoliko miliona evra i traži lokacijsku dozvolu, odvija se u sledećem slučaju, u slučaju zabeležbe da postoji sudski spor. Znam najmanje dva konkretna slučaja u Beogradu, gde su ljudi uložili po nekoliko miliona evra u zemlju, pre nekoliko godina, plaćaju kredite itd, traže lokacijske dozvole i odbijaju ih zbog postojanja parničnog spora, odnosno zabeležbe u katastru da postoji spor.
U jednom slučaju je vrlo jasno da su u pitanju stari vlasnici koji polažu pravo na tu zemlju, ali ta zemlja je u principu prošla nekoliko vlasnika i sada je legalno kupljena i novi vlasnik je upisan u katastar. Za dobijanje lokacijske dozvole potrebna su tri dokumenta: kopija plana parcele, izvod iz katastra podzemnih instalacija i svakako dokaz o pravu svojine. Kada imate dokaz o pravu svojine, a neko vas je tužio, a upis tužbe u katastar dokaz je podnošenje tužbe. Kako niko u ovoj zemlji ne može nikog da spreči da tuži, kako u ovoj zemlji sudski procesi traju neuobičajeno dugo po nekoliko godina, pitam ministra Ilića – da li je upis, odnosno zabeležba da postoji tužba razlog za neizdavanje lokacijske dozvole, jer u Beogradu tako to tumače, iako u zakonu, kada se pažljivo pročita, to ne bi moglo da se zaključi?
Dakle, ministar Ilić, treba da odgovori da li je to u skladu sa zakonom ili ne, jer kada postoji spor, onda se traži mišljenje drugostepenog organa, a to je Ministarstvo građevine. Pošto se traži, a ministar ne odgovara, pitam ga – zašto ne odgovara, jer ne zna ni on da li je to u skladu sa zakonom ili ne? Kako objašnjava da se u Beogradu zabeležba o poštovanju sudskog spora razlog za neizdavanje, a u nekim drugim opštinama to nije prepreka. Tako, na kraju krajeva, i zakon kaže.

Hvala potpredsednice.
Koleginice i kolege, danas raspravljamo o izmenama Zakona o visokom obrazovanju, a pričamo već satima o BIA i tajnim službama. Zbog čega? Zbog toga što neko pokušava da ono što sve službe imaju kao interno doškolovavanje, obuka itd. ovde se digne na rang akademske institucije i to je za mene skandal. Ali, veći skandal mislim da je za one koji se bave obrazovanjem, oni koji predaju na fakultetima, onima kojima je juče smanjena plata. Šta će oni dobiti? Oni će dobiti nazovi svoje kolege koji su operativci u tajnim službama i ja ću objasniti da je to suština ovog zakona, a ne ono što je kolega poslanik Stojanović govorio, da je to potreba službi. Sve je suprotno od onoga što je kolega Stojanović govorio. Službe ne dobijaju kadrove na taj način što neko uči neku tajnu školu, koja je deo obrazovanja. Ne, ima tajnih škola zatvorenog tipa i u svim službama od FBI do našeg okruženja, a to nisu visokoškolske ustanove u sistemu obrazovanja. Tamo se uče neka znanja i veštine i sve službe se trude da pokupe najbolje studente i da ih regrutuju za službu i da ih unutar službe obuče za to što će im biti posao.
Oko sajber kriminala američka tajna služba se bije sa nekim „Majkrosoftom“ da dobije dobrog studenta, ali svakako to što će ga naučiti u sedištu CIA to se ne uči na fakultetu.
Kolega Korać je pogodio suštinu kada je rekao da je obrazovanje javan proces. Ljudi dolaze da slušaju predavanja iz ispita koji nemaju na fakultetu. Šta ćete vi studente da upisujete na osnovu bezbednosne provere? Da se tamo uđe, ne može. Ne znam šta ima u toj zgradi pošto kao građanin ne mogu da uđem tamo. Znači, studenti pa bezbednosna provera. To je apsolutno negacija obrazovanja. Zato mi je potpuno neshvatljivo, gospodine ministre…Nije meni neshvatljiv UDBAŠKI lobi, oni hoće da se izjednače sa akademskim obrazovanim ljudima. Razne smo mi ministre prosvete imali od Dače Markovića, ali vi ste dali pokriće za ovo o čemu danas pričamo. Vi ste nama predložili da interna škola BIA postane akademska ustanova i vi ste se kvalifikovali da ostanete upamćeni kao UDBAŠKI ministar prosvete. Ne znam da li vam to smeta ili ste time ponosni, ali čini mi se da vam je to sudbina jer ste vi odgovorniji nego oni koji to guraju i koji će sutra glasati za to. Vi ste dali pokriće svojim potpisom. Mogli ste da kažete – ljudi to ne ide, kakvi kursevi i obuke kada bude akademska institucija.
Na kraju krajeva, nikakve koristi tajne službe od te škole neće imati odnosno BIA. Zna se kako se regrutuje. Školovani ljudi koji pokažu interesovanje. Druge tajne službe raspisuju konkurs za takve ljude, pa ih onda unutar službe obučavaju na način na koji ih obučavaju. Svaka ima neke interne obuke i obrazovanje. To nije visokoškolska ustanova. A vi nama sa vašim potpisom šaljete ovde da mi izglasamo da operativci tajnih službi budu predavači, profesori itd. i zato kažem da je suština to.
Ako pažljivo pročitate zakon, videćete da zakon predviđa da se na drugim fakultetima pravnom, ekonomskom, političkih nauka organizuju studije, studijski program nacionalne bezbednosti i vojnog obrazovanja i šta zakon kaže? Na takvim studijama na drugim fakultetima, ne pričamo o akademiji u zgradi BIA, mogu da predaju ljudi iz službi.
(Predsedavajuća: Vreme.)
U skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju to znači da se izjednače sa profesorima. To je suština. Hvala.

Gospodine ministre, meni je zaista žao ako ste me pogrešno shvatili, ako sam vas povredio opaskom da ćete biti zapamćeni kao bivši ministar prosvete zbog ovoga. To ne želim, nego samo kažem i upozoravam vas na moguće implikacije toga ako vam se to desi. Vi ste ipak predložili ove izmene zakona i taj potpis ostaje za istoriju.
Sama činjenica da kada ste predlagali nastavak studija sa 48 bodova, taj zakon, odnosno te izmene nisu ušle u hitnu proceduru, nego su otišle u redovnu, a kada se dodalo ovo za policijsku akademiju, gle čuda, odmah je došlo do hitnog postupka i to pokazuje ko stoji iza ovoga. Žao mi što ste vi ovde da branite nešto što očigledno nije vaša ideja, što nema tu dojučerašnjeg šefa BIA, sada ministra odbrane, ali priznajte da bi to bilo još apsurdnije da ministar odbrane brani izmene Zakona o obrazovanju. To je dokaz da ovome nije mesto u ovom zakonu. To je dokaz da neko na mala vrata, sa maskom ovih 48 bodova pokušava za buduće penzionisane pripadnike BIA ili sadašnje aktivne pripadnike BIA da obezbedi akademski status bez akademskih zvanja i onoga što zakon propisuje.
Čini mi se da je to suština ovih izmena, a svakako da bi to trebalo da bude javna škola. Ona je tajna zato što je na nejavnom mestu u zgradi u koju niko ne može da uđe. Sve ovo o čemu su kolege pričale je jasno da ne može da se nalazi u ovakvom zakonu. Otuda je bilo moje dobronamerno upozorenje vama.

Reklamiram član 27.
Gospodine predsedavajući, mi razumemo obaveze ministra, ali shvatite, rasprava o ovako važnom zakonu mora da bude interaktivna. Mi poslanici moramo da budemo u prilici da pitamo i da tražimo neka razjašnjenja. Gospodin Ilić je do sada pokazao da je spreman, doduše malo preopširno i malo van teme, da daje ta obrazloženja. Evo, na primer, ja imam jedan konkretan problem na koji ne može niko da odgovori sem ministra, a tiče se zakona. Znači, zbog kvalitetne rasprave, zbog odgovora koji ne možemo dobiti ovako pričajući u kameru i vama, mislim da je bolje da sačekamo ministra. Ništa nećemo izgubiti zbog toga što ćemo sačekati ministra, a građani i svi mi ćemo dobiti kada ministar bude tu, jer će možda shvatiti da u nekim rešenjima greši ili će nam pojasniti nešto i ubediti nas da grešimo. Samo se o tome radi.

Gospodine predsedavajući, imam jedan predlog. Oni koji žele da govore vama i kamerama, neka govore, ali preskačite one koji čekaju ministra.

Reklamiram povredu članova 106. i 107.
Gospodine predsedniče Skupštine, ulazeći u salu, čuo sam da gospodin Jakšić pominje izdajnike, pa sam odmah hteo da se javim za repliku. Godinama je ta reč bila za neke druge ljude rezervisana, i to od onih kojima se sada upućuje. Posle sam odslušao i moram da kažem da ste povredili Poslovnik, jer ste drugu opomenu, a nemam razloga da branim gospodina Jakšića, daleko bilo, ali dali ste mu drugu opomenu za rečenicu da se nada da će u Prištini jedna ulica dobiti Dačićevo ime. Zaista ne razumem zašto bi to bilo za opomenu. To nije tvrdnja da je neko izdajnik, a nije osuđen za izdaju itd.
Slušali smo skoro 20 godina te izraze i da se nikad niko nije žalio. U redu, vreme se promenilo, ali zaista mislim da ste nekako bili nervozni. Spremio se čovek, počeo je tu svoju retoriku koja je mnogima od vas u sali, čini mi se, bliska. Ne vidim što ste sad nervozni.
Ako pogledate stenogram, videćete da ste dali opomenu Jakšiću zato što je izrazio uverenje ili nadu ili šta god za tu ulicu. To nije jednako nazivati nekog izdajnikom, pa makar onoga koji je tu reč često koristio u rečniku. Zato sada, pošto ste mu oduzeli reč, ne mogu da koristim pravo na repliku, a ne može ni da mi odgovori. U svakom slučaju, mislim da ste preterali.

Reklamiram povredu dostojanstva Skupštine. Vi opet niste reagovali. Ja apsolutno ništa, od onoga što je prethodni govornik rekao pozivajući se na kršenje Poslovnika, nisam rekao.
Prema tome, ko gleda Skupštinu mogao bi, a nije me čuo, da pomisli da sam pozivao na krv, na ubistva itd, na mrtve ljude, nikakva mi namera nije bila, na kraju krajeva, ja mislim kada neko za nekoga kaže …
(Predsednik: To možete u replici.)
… plus van perfekat, da je to moguće i pozivanje na nekakav odlazak u smislu u kojem je govorio Jakšić. Nisam imao primedbu ni na prvu ni na treću vašu opomenu. Rekao sam da je druga bila preterana.

Hvala predsedniče. Ovim amandmanom poslanička grupa LDP traži da se izbriše uvođenje registra zaposlenih u državnoj upravi. Naizgled čudno. Bilo bi super da postoji takav registar, slažem se. Ali do njega se može doći i drugim načinima, a nije se došlo.
Prema tome godinu dana je ova vlast, ova Vlada u mandatu, pošto ste zapošljavali i zapošljavali one koje ste hteli da zaposlite, sada bi vi da napravite ovaj registar. Siguran sam da nećete napraviti registar zato što iskustvo pokazuje da nivo državne uprave u Srbiji za to nije sposoban. Ne mislim da ćete vi biti sposobniji nego prethodnici. Na kraju krajeva, sada pričate o rekonstrukciji ministara koji nisu ni trebali da budu ministri kada se formirala Vlada.
Prema tome, nemamo veru da ste sposobni da to uradite, a imaćemo dodatan trošak. Vi kažete – neće biti troška. Mora biti troška. Nesumnjivo je da mora biti troška. Setite se 1996. godine kada je Milošević nacionalizovao imovinu lokalnih samouprava. Za 20 godina od tada popisano je tek 5% imovine, da ne pričamo o šteti koja je naneta lokalnim samoupravama itd. Znači, jedan naizgled sličan posao nije mogao da bude urađen. Zašto da verujemo da može i ovo da se uradi, a izložićete poreske obveznike dodatnom trošku? To je ukratko razlog što tražimo da se ovaj član briše.

Hvala, koleginice i kolege.
Sećate se, posle prošlih izbora, šta se dešavalo u Zaječaru. Sećate se džakova, upada u Skupštinu, povuci-potegni, prenos na televiziji, umalo i manji fizički obračuni. Mislim da se slično, ako ne i gore, sprema sada za ove izbore.
Kažite mi gde u Evropi ima da se glasa na fotokopiranim glasačkim listićima, a upravo je krnja izborna komisija, zamislite, tamo idu izbori u sledeću nedelju. Predsednik izborne komisije je pre mesec dana podneo ostavku. Verovatno će i potpredsednik. Ovi koji su u izbornoj komisiji, doneli su odluku da se glasa na fotokopiranim glasačkim listićima. Kao, uzmu jedan, odštampaju, udare original pečat i onda fotokopiraju u 60.000 primeraka. Gde fotokopiraju? Čak je bio tender za fotokopir, nije neka fotokopirnica u Zaječaru. Ne, "Službeni glasnik". Četiri puta veća ponuda, četiri puta skuplja ponuda od ostalih, ali je "Službeni glasnik" dobio posao fotokopiranja glasačkih listića. Da li moram da naglasim da je direktor "Službenog glasnika" iz SNS?
Juče je bio tamo neki miting, bilo je pola Vlade i Vuk Drašković pride, da podrže onog estradnog putara. Protiv njega se kandidovao onaj iz "Velikog brata", Dinkićev kandidat. Prošli put, pobiše se. Znate šta, ako je to tako, zar mora izborni proces da liči na "Velikog brata"? Fotokopirani glasački listići. Tamo je opšti džumbus. Onaj naš kandidat, Nenad Ristović, bi sam mogao da pobedi Boška, u normalnoj atmosferi, ali tamo, čitate i u novinama, prebijeni ljudi, pa nisu prebijeni, pa pali na glavu tri, četiri puta itd. Apsolutno, ono što se dešava u Zaječaru i što se sprema u Zaječaru je zaista na nivou "Velikog brata" odakle je jedan kandidat, a ni ovaj drugi nije bolji.
Građani Zaječara su rekli šta imaju o tome juče na mitingu sa pola Vlade i Vukom Draškovićem pride. Beše prilično malo ljudi za tako reprezentativan skup, rekao bih. U toj istočnoj Srbiji nekada je bilo puno ovaca, ali ako neko misli da su građani istočne Srbije i opštine Zaječar ovce, grdno se prevario, što će se videti na izborima. Dajte ljudi, upristojite se, idemo u Evropu, kukamo za datum, a glasamo na fotokopiranim glasačkim listićima u firmi koju vodi SNS.
Ko može da garantuje da neće biti po džepovima po 10 glasačkih listića? Hoće li da idu tamo da broje na fotokopir mašini i da kontrolišu? Bolje mašine, verovatno, "Službeni glasnik" ima takve mašine, može i to da se iskontroliše, ali, u svakom slučaju, složićete se, ovo nije nikakva stranačka priča i pitanje, ali složićete se da ovo nije normalno.
Dakle, pitam, da li je moguće da se izbori u Zaječaru održavaju u ovakvoj atmosferi sa krnjom izbornom komisijom, sa tučama i prebijanjima i plaćanjima. Ponovo su se pojavile naočare sa dioptrijom, kao što smo to nedavno imali u Zemunu.
U redu, hajde da kažemo to je neki folklor. Srbija je tek 20 i nešto godina u višestranačju, ali da se glasa na fotokopiranim glasačkim listićima, stvarno ne ide.
Kandidat smo za EU, treba da dobijemo datum i idemo u tom pravcu, a ovamo su nam puna usta demokratije, puna usta evropskih vrednosti itd. Na ovakvim stvarima se pokazuje koliko je zemlja zrela da nastavi evropskim putem. Na ovakvim, a ne na priči i briselskim sporazumima itd.
Dakle, pitanje za Vladu, pitanje za predsednika Skupštine, pitanje za one koji apsolutno moraju da reaguju da izbori u Zaječaru proteknu u minimalno fer i demokratskoj atmosferi. Hvala.