Uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, danas je veliki dan za generacije mladih ljudi koji su ovo priželjkivali. Unazad desetina godina, a posebno unazad 20 godina mnogi mladi ljudi su želeli da ne gube vreme u vojsci, da uče, da rade, da vode ljubav i da tako doprinose svojoj zemlji. Bilo je i biće uvek onih koji vole vojni poziv i njima se sada otvara i veća mogućnost za napredovanje.
Normalno, oni koji žele da služe vojsku moći će da prođu tu obuku i da eventualno u budućnosti gledaju da to bude njihov poziv, ali ipak oni koji žele ozbiljno da se bave ovim pozivom moraće prvenstveno da se školuju za taj poziv, jer je biti vojnik poziv kao i svaki drugi, sa jednom razlikom od svih drugih poziva, u svakoj državi samo jedna firma postoji u kojoj možete to da radite, ne možete da promenite firmu u istoj državi.
U svakom slučaju, to je veliki dan za ljude koji ne žele da idu u vojsku, a znamo da ih je u proteklih 20 godina bilo mnogo i završili su u inostranstvu, na očaj njihovih porodica. Setite se koliko smo puta ovde donosili zakone o amnestiji da bi tim mladim ljudima, koji nisu hteli da idu u vojsku i u ratove, omogućili da se vrate.
Ovde danas u raspravi čulo se mnogo različitih argumenata protiv, ali većinom su demagoški, netačni, a moram da kažem da se čulo i nečeg što bih ja okvalifikovao kao glupost. Istorijskih netačnosti je bilo kroz priče da od cara Dušana Voska Srbije nije vodila napadački rat nego samo odbrambene, ali tako je to kad se ne zna istorija, pripada se kao nekakvoj patriotskoj stranci, pa se ne zna za Slivnicu, pa se ne zna za 1913. itd.
Ne znam kako da kvalifikujem upoređivanje današnje Srbije sa Švajcarskom ili sa Izraelom. Švajcarska je neutralna zemlja, ali ona ima nacionalni dohodak osam do deset puta veći nego Srbija. To je jedina zemlja u svetu koja svoje celokupno stanovništvo može da stavi u atomska skloništa jer ih ima. To je zemlja koja ima narodnu vojsku jer svaki vojni obveznik drži i uniformu i oružje kod kuće. To je apsolutno neuporedivo i to je istorijska neutralnost koju priznaju druge zemlje, ali se ona pre svega bazira na novcu i bogatstvu Švajcarske.
Upoređivati Srbiju sa Izraelom zaista mislim da je opskurno, zato što jednostavno ta zemlja je 40 godina u ratu, a sa druge strane, reći da je Izrael vojno neutralan je još veća glupost. Izvinjavam se, ali ne mogu drugačije da kvalifikujem ono što sam čuo od nekih govornika.
Suština je da će ovo biti efikasnija vojska, a koštaće nas isto ili malo više, ali to malo više kad se stavi u odnos sa efikasnošću je u suštini jeftinije i prosto je i u programu LDP od svog osnivanja, mi se zalažemo za profesionalnu vojsku.
Došli smo do toga da je učinjen taj jedan važan, možda i ključan korak u reformi sistema bezbednosti, odnosno vojske. Samo ću malo da prođem kroz zamerke, ali ima tu još posla. Ima posla, gospodine ministre, kad smo doneli zakone o bezbednosnim službama i vojsci? Ima jedno godinu dana, mogli ste već inspektora bezbednosnih službi do sad da imenujete.
Mislim da se ovde neopravdano pominje jedan izraz "civilna kontrola vojske". Niti je ministar Šutanovac vojno lice, ali nije suština civilne kontrole vojske da ministar bude civil. I Milošević je imao civila, s druge strane, Milošević nije bio vojno lice kao predsednik države, pa nismo imali demokratsku kontrolu vojske, a demokratska kontrola vojske je suština i mislim da više transparentnosti, posebno u namenskoj industriji, jeste apsolutno jedan od argumenata koji će dokazati da postoji demokratska kontrola uz ono što sam čuo ovde o formiranju posebnog Odbora.
Jedna od stvari, gospodine Šutanovac, koji se tiču NATO i sad da pređem na to o čemu ću govoriti desetak minuta, je da najzad skinete tajnost sa podataka iz 1999. godine o žrtvama itd, jer prosto većina ljudi ne može da veruje da mi ne znamo tačno koliko je poginulo ljudi, koliko je tih ljudi civila, a koliko onih koji su nosili plavu ili sivo maslinastu uniformu, a prošlo je od toga 11 godina, a zna se u broj, u jedinicu, broj tih ljudi, pa bi to možda nešto i promenilo u nekakvoj percepciji onih koji su u suštini, govoreći protiv NATO, ne zastupaju sa naše tačke gledišta interese Srbije, nego verovatno nekog drugog.
Znate, ovde u istoriji je bilo mnogo stvari koje bi mogli da naučimo, ali da ne gubim vreme, ako budem imao do kraja, vratiću se na to. Ono što je suština pre neki dan ste rekli i tu izjavu pozdravljamo da ne mislite da o članstvu u NATO treba da se odlučuje na referendumu, nego kao što je većina članica NATO, osim možda dve ili tri, tu odluku donela od strane predstavnika naroda u Skupštini i to je suština, jer oni koji zagovaraju referendum, u suštini, oni su protiv članstva Srbije u NATO, a ne umeju da objasne zašto je to protivno interesima Srbije? Da, to je možda protivno interesima neke druge zemlje, ali Srbije nije. Ako su svi oko nas u NATO, onda je svakako pristupanje tom sistemu kolektivne bezbednosti jedino rešenje za Srbiju.
Prema tome, i mi smatramo da referendum, kad za to dođe vreme, a verovatno će doći posle sledećih izbora i formiranje Vlade u kojoj će biti i LDP, da se, kao što je doneta ta odluka 2007. godine o tzv. vojnoj neutralnosti unutar jedne rezolucije o Kosovu, na taj isti način može da se donese i treba da se donese odluka o pristupanju NATO paktu.
Članstvo u NATO, ne samo sa ekonomske tačke gledišta, pre neki dan kada je bio gospodin Đelić ovde vodili smo debatu o tome, ali je on očigledno bio rezervisan tim povodom i nije hteo javnosti da objasni koliko u ekonomskom smislu sigurnost jedne zemlje kao članice NATO doprinosi prilivu stranih investicija, samim tim radnih mesta, a onda koliko se dobija tržište za robe iz naše zemlje, itd.
On je izgovorio nešto što mislim da mu je izletelo, da mi pažljivo gledamo odnos Rusije i NATO pa ćemo se po tome vladati, iz čega se dalo zaključiti, možda je nespretna formulacija da čekamo da nam Rusija da odobrenje da uđemo u NATO. Ne znam zašto bi od Rusije čekali odobrenje da uđemo u NATO, na kraju krajeva, ona razvija svakim danom i svakim mesecom svoje odnose sa NATO, osim ukoliko ne postoji nekakva pretnja koja bi značila ako uđete u NATO priznaćemo Kosovo.
Ako postoji ta pretnja, mislim da je interes države Srbije i građana Srbije da se to što pre desi i da uđemo u NATO. Da vas podsetim na prepisku iz 1878. godine grofa Ignjatijeva, koji je bio poslanik Rusije u Carigradu, i kneza Gorčakova, koji je bio ministar spoljnih poslova carske Rusije. U tom trenutku srpska vojska je ušla u Kosovsku Mitrovicu. To je bilo posle neuspelog ustanka u Hercegovini. U toj prepisci Ignjatijev kaže Gorčakovu – u Srbiji ne mogu da drže Kosovsku Mitrovicu, jer je ona ključ za Bosnu. Ako ne može da je drži velika Bugarska, onda bolje da ostane u Turskoj.
Da podsetim ove koji toliko pričaju o istoriji da je Bizmark srušio Sanstefanski ugovor i sanstefansku Bugarsku. Srbija je na Berlinskom kongresu, zahvaljujući Bizmarku, a ne Rusiji, obnovila modernu državu.
U NATO se odlučuje konsenzusom i to je bitna činjenica koju treba da znaju ovi koji zagovaraju interese ne Srbije, nego neke druge države. Što kaže Čeda Jovanović – tako nije u upravnom odboru NIS. Nije glas jednak. Pogledajte Grčku koja blokira prijem Makedonije uprkos tome što Amerika želi Makedoniju i zato što su se Makedonci u Avganistanu, to što su poslali stotinak vojnika, veoma istakli.
Da se vratimo na tradiciju. S jedne strane, ovde se neko poziva i vi ste u svom govoru govorili o tradiciji srpske vojske i Kraljevine Srbije. Da podsetim da je ovo prvi put da Srbija ima vojsku, odnosno da je Srbija republika i da ima vojsku kojom komanduje predsednik republike. Nikada pre u istoriji Srbija nije bila republika, niti je vrhovni komandant Vojske Srbije bio civil, uvek je bio predsednik republike, uvek je bio kralj. Period zajedničke države i to je naša vojska koliko i tuđa.
S jedne strane, narodna vojska iz Kraljevine Srbije, sa druge strane, narodna vojska iz Titove Jugoslavije. Znam da postoje nostalgičari za ovom drugom vojskom, kad pričaju da idu regruti, gde su služili vojsku itd, i ta vojska setite se kako se raspala, ta narodna vojska i ona je bila narodna vojska. Raspala se i prvo je bila najodgovornija za krvavi raspad Jugoslavije, a onda se i ona krvavo raspala.
Ti nostalgičari za narodnim vojskama su verovatno nostalgičari za narodnim demokratijama, a narodne demokratije postojale su ovde na istoku Evrope. Evo, jedna broji poslednje dane. Zove se Narodna Republika Severna Koreja. I ona ima narodnu vojsku, ali ne mislim da u 21. veku možemo na tim osnovama, bilo iz 19. veka, bilo iz komunističkog vremena da gradimo svoju budućnost, nego na vrednostima. Jedna od osnovnih vrednosti je antifašizam, da vas podsetim, a NATO savez su napravile antifašističke zemlje Amerika i Velika Britanija. To je ono što je napravilo modernu Evropu kojoj težimo.
Taj antifašizam se pokazuje i članstvom u NATO savezu, koliko god to vama izgledalo neverovatno, ali vas podsećam da NATO zemlje pobedu nad fašizmom slave zajedno.
U tome učestvuje i Nemačka koja se odrekla i u kojoj je poražena ta ideologija, kada je Nemačka pobedom u Drugom svetskom ratu zapadnih saveznika i Sovjetskog saveza vraćena u krug civilizovanih zemalja, jer do tada nije bila. I to je put kojim treba da ide Srbija.
Te tradicije često znaju, kada su u pitanju evropske zemlje, da budu onespokojavajuće. Zato često ljudi koji dolaze iz zapadne Evrope kažu da i EU i NATO pakt su napravljeni da bi negirali tradiciju.
Koju tradiciju? Recimo, tradiciju vekovnih ratova između Francuske i Nemačke. To moderna društva u Evropi kojoj mi želimo da se priključimo kroz EU i NATO u stvari negiraju istorijsku tradiciju među njima. To je suština.
To ne znači da mi treba da negiramo tradiciju iz 19. veka naše vojske, to nije sporno, ali dajmo tim modernim evropskim integracijama nekakvu novu vrednost, a to je svakako antifašizam. Da vas podsetim, antifašizam nije ideologija jer su antifašističke zemlje bile zemlje raznih ideologija.
Prema tome, svakako da podržavamo ukidanje regrutne obaveze. Nadamo se da će politika moći da sledi ove promene koje vojska pokazuje, jer, bilo bi nepravedno da vojska iskorači u reformama, a da političari ne prate. Jeste danas ministar odbrane, ali sutra ćete, pretpostavljam, biti potpredsednik, i dalje, svoje stranke.
Kao političar, imate veliku obavezu da ovaj proces gurnemo ka onome gde faktički pripadamo, gde svi želimo i, na kraju krajeva, tamo gde su i sve naše komšije došle. A oni koji žive u prošlosti, ja bih želeo da podsetim, jeste nekad Srbin rado išao u vojnike, a onda je došao iz Vukovara.
Prema tome, vreme se promenilo, red je da se i mi, gospodo, promenimo.

Pošto gospodin ministar traži objašnjenje, kratko ću. Nisam mislio – demokratska kontrola namenske industrije, nego demokratska kontrola, znači, više transparentnosti, a mislim da nam više transparentnosti treba kad je u pitanju namenska industrija, poslovanje itd.
Jeste da se proizvodi namenska roba u državnim fabrikama, ali, složićete se, još od Miloševićevog vremena je u taj posao, kad su u pitanju trgovina i trgovci, ušle mnoge privatne firme. Da vas ne podsećam šta se dešavalo sa Orlom pre nekoliko godina, pa zavodom, itd. U tom smislu mislim da je više transparentnosti znak veće demokratske kontrole. Ja ne govorim o civilnoj kontroli jer, naprosto, svi su civili, i vrhovni komandant i vi.
A što se tiče podataka, sad smo obeležavali tužnu godišnjicu, ili prošle godine, i dalje u medijima nema koliko je ljudi poginulo, i dalje su vojna tajna svaki poginuli vojnik ili policajac, a ne zna se ukupni broj koliko je stradalo?
Recimo, pod kojim okolnostima je stradala Milica Rakić, čijom nesrećnom smrću se zaista manipuliše? Jer tu bilo NATO aktivnosti u tom trenutku itd. To pitam. Znam da postoje podaci o svakom poginulom građaninu Srbije tokom NATO bombardovanja.
Ali, ako je to državna tajna i ako to ne može da se objavi, doći će valjda vreme za neku godišnjicu da se objavi. Jer, nemoguće je da država ne zna koliko je ljudi poginulo. Otprilike, licitira se brojevima ko za bombardovanje Beograda 1941. godine – od 2.000 do 8.000. Ovde je neko govorio – tri hiljade, hiljadu, a postoji broj u jedinicu. To tačno treba da se objavi, koliko je vojnika, koliko civila i policajaca.

Reklamiram povredu člana 104, dostojanstvo Skupštine. Gospođo Đukić, poslanicima vladajuće većine je važnije da glasaju nego da krenemo na ovu tačku dnevnog reda.

Ali, energično protestujem, 'ajde da kažem da je podeljena krivica, nismo bili u sali kada se glasalo, ni mi, ni kolege iz DSS, silazili smo dole i onda ste vi protrčali kroz poslanička pitanja, odnosno traženje obaveštenja, tako munjevito, kao da vam nije u interesu da postavimo pitanja. Alo, ljudi, deca gladuju usred Beograda, vas to ne interesuje, hteo sam da pitam – da li ćete da rešite taj problem?!

Ministar obrazovanja govori kako nema para, a ima para za gubitaša JAT, ima para za ''Železnice''. Sad' mora Beograd, predsednik naše stranke Čedomir Jovanović i Dragan Đilas da rešavaju taj problem. Dajte, malo se uozbiljite. Odmah ste ustali, sada ste izglasali, galama u sali, gospođa Slavica Đukić-Dejanović priča 200 na sat i nismo stigli da postavimo pitanje, a ovo je važno! Deca gladuju, smrzavaju se noću, radi se o pet miliona, gospodine Đeliću, to je mladost!

Šta ćemo sa kandidaturom? Ko će da živi u Srbiji kada nam mladi odu?! Ovamo, milioni, stotine miliona dolara daju se kao subvencije javnim preduzećima koji su gubitaši, a ovamo, ne može da se nađe rešenje za decu koja su osvojila 48 bodova i kada su na početku godine ušla u to, mislili su da će biti na budžetu. Nemaju para da plate školarine.

Zašto to radite?! Nemojte više da pretrčavate o tako važnim stvarima. Molim vas, uozbiljite se. Sada vas je pola ovde, izglasali ste dnevni red i baš vaš briga za njega.

Zašto Beograd sada mora da rešava taj problem?!

Hvala, gospodine potpredsedniče. Koleginice i kolege, pred nama su dva zakona, o duvanu i o igrama na sreću, odnosno izmene tih zakona. Zaista mislim da su izmene Zakona o duvanu kozmetičke, ali suštinski nisu sporne, tako da ću se zadržati na izmenama Zakona o igrama na sreću.

Moj kolega gospodin Prokić je govorio o nekim izmenama koje nisu obuhvaćene ovim predlogom izmena koje idu na korist biznisa, odnosno priređivača igara na sreću. Zaista ne razumem zašto je propuštena prilika u ovim izmenama da se u domenu elektronske kocke, odnosno priređivanja igara na sreću na internetu i drugoj telekomunikacionoj opremi i sistemima, država odrekne tog monopola koji postoji već šest godina, a vidimo da ništa nije u tom smislu urađeno.

Zaista, kada pogledate iskustva, ne samo razvijenih zemalja, nego i onih koje su manje razvijene, koje su tranzicione, vidite da u tom domenu privatni kapital i privatna inicijativa daje mnogo bolje rezultate nego država. Nema primera da je država uspešno organizovala taj segment igara na sreću, zovimo ga elektronski segment.

Prosto, kad se izračuna potencijalni gubitak za ovih šest godina, koliko država faktički ima monopol, a ne koristi ga, jer nije u stanju, vidimo koliko je društvo na šteti. Zato mislimo da je propuštena ta prilika. Na kraju krajeva, podsticanje privatne inicijative je jedna od evropskih vrednosti. Izlazak monopola i države iz segmenata privređivanja je, takođe, nešto za šta se mi u LDP zalažemo od početka. Šta će država u internet klađenju i kockanju, a ne da drugima da uđu?

Prosto, taj sektor bi dobio nekakav razvoj kakav je prirodno da dobije, jer to jesu najpropulzivnije grane telekomunikacija, a i imali bi koristi oni koji koriste sredstva od klađenja, odnosno igara na sreću.

Mislimo, takođe, da je propuštena prilika ovim izmenama zakona da se Zakon o igrama na sreću usaglasi sa zakonom o udruženjima, mislim na član 38. Razumemo i nemamo ništa protiv sadašnjih korisnika novca, a to je Crveni krst, amaterski sport, organizacije koje se brinu o licima sa invaliditetom i licima sa socijalnim potrebama i to treba da ostane, ali, mislimo, kada pogledamo taj član 38. i Zakon o udruženjima kojim se utvrđuju kriterijumi za budžetsko finansiranje udruženja koja ostvaruju programe od javnog interesa, da je propušteno da deo novca, ne narušavajući prava postojećih korisnika, ode i ovim udruženjima.

To je posebno važno, imajući u vidu da budžetska sredstva imaju ključnu ulogu u finansijskoj održivosti tih neprofitnih organizacija, posebno u ovo posttranziciono vreme, kada donatori koji su finansirali takva udruženja i takve aktivnosti polako odlaze u druge zemlje kojima taj novac više treba. To što želimo da ubacimo i ova udruženja kao korisnike sredstava koja se prikupljaju od igara na sreću, on ne bi dirao u postojeća stečena prava, a imao bi pozitivne budžetske implikacije sa stanovišta optimalnog korišćenja javnih resursa i budžetskih sredstava.

Gledajte, to bi podstaklo konkurenciju programa iz šireg kruga oblasti kojima je zakonodavac definisao javni interes. Ne vidimo zašto deo novca, to nije veliki novac, ali bi u tom sektoru, govorim o organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava, životinja, zaštitom sredine, sve je to javni interes, podstaklo bi konkurenciju među njima, mali novac.

Kada pogledamo koliko država troši na subvencije gubitašima, jedva čekam da vidim predlog budžeta za sledeću godinu, da vidim kolike su subvencije za ''Železnicu''. Pre neki dan smo izglasali garanciju države za 52 miliona za JAT. Ogroman je to novac. Ovamo imamo studente koji štrajkuju glađu, jer su napravili 48 poena, a ne mogu da dođu na budžet, a ne mogu da plate školarine. Sa druge strane, ovde zakidamo ono što je javni interes i to toliko u začetku i povoju u Srbiji, da bi ga trebalo ojačati.

Mislimo da ovo što predlažemo nisu nekakve suštinske izmene koje bi bile teško prihvatljive za Vladu. Mislimo i molimo da do glasanja Vlada razmotri, jer učiniće nešto što nikog neće oštetiti, a nekim ljudima će, koji najčešće volonterski rade u takvim udruženjima, doneti korist. Pokazaće i na ovom primeru da je javni interes, kako ga Vlada vidi, takođe, zaslužio i kroz ovaj segment da bude pomognut. Ako nemamo para, ako imamo veliki budžetski deficit, ako se stiskamo sa svih strana, onda svakako neće država biti srećnija ako ovo malo para uštine i prebaci nekom drugom. Mnogo će biti bolje da nađemo snage i hrabrosti i političke volje da one velike troškove, koje ova država ima, sasečemo i da svi štedimo.

Zato apelujemo da razmislite da dodate ova udruženja i organizacije koje se bave javnim interesom, sa, nekih, recimo, 6%, u korisnike ovih sredstava, jer mislimo da će to dati veliki podsticaj razvoju ovog sektora.

Sa druge strane, molimo vas da uvažite i ovaj, da kažem, zahtev biznisa i kapitala. Nemamo kapitala, a ima ljudi koji bi uložili u igre na sreću na internetu, preko SMS. Zašto bi država i dalje tu držala monopol? Pustite da tu uđe privatni kapital. Odredite pravila igre, oditorske firme koja će kontrolisati da li se sve odigralo po zakonu, na raznim sajtovima gde se ljudi kockaju; imate dole markicu 'Prajs voter haus'' ili razne firme koje garantuju da je sve po zakonu, kako je zakonodavac propisao i pustite da zaživi ta delatnost.

Ako donosimo Zakon o zabrani pušenja, a očekujemo budžetski prihod od onih koji ostaju da puše, pa povećamo akcize i cigarete poskupljuju za 20% i država zarađuje na nečemu što je nesumnjivo porok, svako ima pravo, ima porok dok ne ugrožava druge. Ako država zarađuje na alkoholu, što je, takođe, porok, mnogo veći nego pušenje, jer su posledice gore, onda i ovaj porok koji se zove kocka, neka bude regulisan tako da bude na interesu svih, a oni koji ne mogu da se odreknu poroka, neka ga plate, ali da od toga imaju koristi svi.

Eto, to je bilo ono što smo imali kao primedbe na ovaj zakon. Zahvaljujem vam na pažnji.

Hvala potpredsednice, ode premijer, ali vama ću da ponovim ono što je gospodin Jovanović rekao iz izveštaja pošto su nam puna usta evropskih integracija - Skupština i dalje redovno održava sednice kojima ne prisustvuju članovi Vlade. Međutim, ovo sednice su dalje formalne, a ne sadržajne prirode. Između ostalog, bilo bi lepo da ste vi pola Vlade, ali ste tek četvrtina ili manje.
S druge strane, sutra će u novinama izaći samo ono što ste vi govorili, a ne ono što smo mi pitali, a nekad je i pitanje bitno. Ispašće da ste vi nama držali nekakvo uvodno slovo. Nema ministara kojima bih postavio pitanja. Nema ministra energetike. Pitao sam u onom redovnom terminu oko cene gasa - zašto plaćamo najskuplji gas i dobijem odgovor da je cena gasa koji plaćamo u Rusiji poverljiva stvar.
Pitao sam ministra obrazovanja – kako je moguće da, u redovnom terminu, govorim o pismeni odgovorima, studenti koji skupe 48 bodova ne mogu da odu na budžet, pa čak i ono od 60, on mi odgovara frazama da je sve to po zakonu.
Jednostavno, sad ja treba da pitam gospodina Markovića gde se zaturila odluka SO Dimitrovgrad kojom oni traže da im se vrati vekovno ime te opštine Caribrod još ih vizantijskih vremena, umesto Dimitrovgrad, ali to se ne odgovara iz glave, to je pitanje za ono redovno.
Zato ću ja ipak iskoristiti ovo, gospodine Đeliću. Pita vas gospodin Samardžić - što se ne ogradite od pohvala NATO, jer njemu to smeta.
Vi ne kažete da vama ne smeta ili da vam godi, ali u principu očekivao sam da kažete to. Šta je NATO, gospodine Đeliću? NATO je organizacija u kojoj su sve zemlje oko nas ili će ući vrlo brzo. To je kolektivna bezbednost. Kolektivna bezbednost je jeftinija nego kvazi neutralnost. Od kada je osnovan NATO, nije bilo traga na teritorijama članica NATO. Kažete gospodinu Samardžiću da ste ekonomista. Pre toga mu odgovarate kome ste delili ključeve izbegavajući jasan odgovor na to pitanje.
Kažete da ste ekonomista, pa kažite građanima Srbije, iskoristite ovu priliku, da su u Rumuniji prve godine skočile strane investicije za 140%, u Bugarskoj 110%. Kažite koliko je to članstvo u NATO doprinos sigurnosti prilivu stranog kapitala.
Pokušavate da izbegnete. Pominjete nekakav miraz. Prvo ste se zabavljali u kohabitaciji, pa ste onda bili u Vladi, to bi bio brak. Brak se raspao, a to dete, ta vojna neutralnost, dete koje ste vi usvojili… Citirate Bajdena, pola rečenice, potpredsednika SAD, ne kažete drugu polovinu rečenice. On je rekao – nije uslov zarez, ali tako ćete brže u EU. To je rekao.

Možda sam malo priglup, ali zaista ne razumem šta ste rekli.
Prvo, sada kažete – čekamo da se Rusija odredi prema NATO, pa ćemo onda mi da se odredimo. Tako nešto ste otprilike rekli. Zaista ne razumem. Valjda je bolje da budemo prosrpski, pa da budemo u NATO, pa da zajedno iz NATO pomognemo Rusiji da ima bolje odnose.
S druge strane, gospodine Đeliću, dobro je da ne govorite argumente koje protivnici NATO govore - oni su nas bombardovali. Bombardovali su i Srbe u Bosni, pa su oni za NATO. Bombardovali su Crnu Goru, pa su za NATO. Šta mislite, zato što vole NATO? Ne, zato što znaju da je to njihov interes. Prema tome, ne razumem taj odgovor.
Pričate o Lisabonu. To što je sigurnosti i bezbednost stranog ulaganja, hajde da pričamo kao ekonomisti, zašto izbegavate da date cifre – koliko to blagotvorno članstvo u NATO deluje na strane investicije? Pričamo o tome da bivše komunističke zemlje su ušle u EU tuda. Nemojte pominjati stalno neke istorijski neutralne zemlje. Austrija je istorijski neutralna zbog Državnog ugovora posle Drugog svetskog rata. Što ne kažete da je NATO širi od EU za SAD, Kanadu i Tursku?
Pustite tu polurečenicu u jednoj kosovskoj rezoluciji o vojnoj neutralnosti kao čedo tog vašeg braka zbog koga je Srbija propatila. Ne razumem zašto to … Kažite otvoreno – nećemo još da donesemo tu odluku. Oni će da nas napadnu.
Ako hoćete u EU, ako hoćete strane investicije, ako hoćete razvoj zemlje, zašto to što se desilo tada kada ste imali zajedničku Vladu šlepate i danas? Da li ima neko u Vladi ko vam ne da da se tog balasta oslobodite?
Zašto govorite o referendumu, gospodine Đeliću? Da li je referendum bio kada smo tu polurečenicu umetnuli u kosovsku rezoluciju ili su narodni predstavnici to izglasali? Kako su izglasali, tako mogu i nešto drugo. Valjda je to tako. Od 29 NATO zemalja, samo 3 su imale referendum. Što o tome ne govorite?

Ovde smo čuli, gospodo, da recimo Makedonija, Crna Gora i svi koji su ušli u  NATO izgleda vode neku politiku ne iz svojih nacionalnih interesa nego tuđih, samo mi vodimo svoju nacionalnu politiku. To me podseća na onu rečenicu iz zadnje predsedničke kampanje kada je ovaj novopečeni Evropljanin koji je skinuo bedž rekao da taj skupoceni tepih EU manje vredi ako ima jednu rupu. Ta rupa treba da bude Srbija i to je interes Srbije. Ne, ta rupa je interes nekih drugih. Potpuno je obrnuto od ovoga što vi pričate.
Naš je interes da budemo u NATO. Ako čekamo Rusiju, Rusija će se dogovoriti i šta onda? Ona će da nama kaže – sada možete u NATO. Da li je to vođenje nacionalnih interesa? Svi će se pomiriti, a mi ćemo ostati ta rupa.
Gospodine Đeliću, nemojte pričate o Rumuniji. Pričao samo o parama, o stranim investicijama, o tome sam pričao. Posle prve godine članstva u NATO 140% i to dobro znate, ali izbegavate, a vamo kažete da ste za EU.
Ako jeste, to će biti mera iskrenosti za EU ne u budućnosti, nego vrlo brzo. Znam da vi možda imate politiku, ali poslanici vaše stranke iniciraju da ide parlamentarna delegacija ovog parlamenta u sedište NATO, pa zovu nas pre neki dan.
Morate da budete iskreni, dosledni u toj evropskoj politici, inače ostaje samo forma. To nam u izveštaju zameraju da se ne bavimo suštinom, kao da je ovde domaći zadatak, pa moramo da uradimo tri strane, a šta u te tri strane piše to nije bitno.
Mi iz LDP insistiramo da ne kompromitujemo na taj način evropsku ideju. Ako smo iskreni Evropljani, onda moramo tu polurečenicu koju ste zajedno u nekom drugom vremenu, vi najbolje znate zašto, ubacili i stavili teret da se potkačimo i da ovaj parlament donese jednu jasnu odluku, koju su doneli svi oko nas.
Ti oko nas ne vode valjda neku tuđu politiku, nego svoju i mi moramo da vodimo svoju, inače će nas pregaziti vreme i opet ćemo ostati nekakva rupa koju, očigledno, neko priželjkuje. Ali, to nije interes građana Srbije.

Koleginice i kolege, u ponedeljak sam bio u Kraljevu, na poziv lokalnog odbora naše stranke i s vama podelio neka razmišljanja. Ovo što ću reći vi iz izvršne vlasti nemojte shvatiti kao neku žestoku kritiku, više kao želju da pomognem, a na kraju imam i neka pitanja.
Situacija je mnogo gora nego što naizgled izgleda. Grad je trošan, rastresen i šteta unutar zgrada je mnogo veća nego šteta koja se vidi spolja. Ovaj zemljotres je razotkrio i takvu situaciju sa Kraljevom i sve nelogičnosti, nezakonitosti i oko urbanizma, i oko gradnje i oko nadzora, jer činjenica je da su oštećene teško zgrade koje su građene pre godinu, dve ili pet, što je apsolutno dokaz da nije sve bilo u redu sa poštovanjem zakonskih propisa kada se gradilo.
Ako je, recimo, Kolonija, koja je građena 1948. godine, zaista oštećena i izgleda da će morati da se ruši, onda je neshvatljivo da se to desilo sa gotovo novim zgradama.
Kada je u pitanju organizacija života i pomoći od strane kriznog štaba, ne može se sve rešiti pi-arom. Zaista ima mnogo nelogičnosti. Moramo da shvatimo da kad ljude pogodi takva nesreća, onda je nepravda ono što nikako ne sme da se desi. Pomoć može brže ili sporije da stiže, ali nepravde ne sme biti.
Po kojim kriterijuma se deli crep, to još niko nije utvrdio. Jasno je da ekipe koje idu i procenjuju koliko su zgrade oštećene, da li u njima može da se boravi ili ne može, one u tom trenutku nemaju ljude iz lokalne samouprave koji će popisivati koliko u tim zgradama, gde ne može više da se živi, ima ljudi, da bi se oni eventualno izmestili negde.
Ljudi u objektima koji su skloni padu, a stalno se pomera tlo, i dalje žive, ne mogu da ostave svoje stvari, neće da ostave svoje stvari. Nije napravljen, uslovno rečeno, sistem gde bi mogle te stvari da se odnesu. Kada govorimo o crepu, to se očigledno radi na telefonski poziv, a ne na osnovu procene neke komisije o oštećenjima.
Posle nekoliko dana, juče ili prekjuče, čuli smo da su otkrivene razne malverzacije. S druge strane, stižu crepovi koji često ne mogu bez stavljanja novih letvi da se stave na krov. Ako je nekome, recimo, oštećeno pet-šest kvadrata i treba mu 100-200 crepova, često crep nije istog formata, jer postoje crepovi Kikinda 1 i Kikinda 2, a često im stižu velike količine crepova koji nisu ni Kikinda 1, ni Kikinda 2, tako da ne može tek tako da se zakrpi rupa, nego moraju cele celine.
S druge strane, imamo osećaj da su ljudi ostavljeni i prepušteni sami sebi. Nestručno se to obavlja, često su tu grede trule ili je zgrada predviđena za rušenje ili će biti rušena, a ljudi koji nisu stručni pokrivaju crep, pa naiđe novi zemljotres, pa taj novi crep pukne. Sve su to neki problemi, čini mi se, koji bi sa malo više organizacije bili otklonjeni.
Prvenstveno, mora da se zna koliko novca je stiglo i koliko će novca stići, jer krizni štab je objavio samo koliko ima na računu. Ljudi u Kraljevu pričaju da ne žele da se pomoć deli na partijskim osnovama nego da se deli na stručnim osnovama.
Čini nam se da su i sela zaboravljena, stalno se priča samo o gradu Kraljevu. Sve su to neki problemi koji moraju biti otklonjeni. Mi smo ljudi kratkog daha, to se pokazuje i u sportu. Sada smo svi skočili da pomognemo, ali se bojim da ćemo posle dve-tri nedelje zaboraviti te ljude.
Zato pitam Vladu, mi smo ovde doneli na Kolegijumu Skupštine da svi jednu dnevnicu odvojimo za Kraljevo, koliko se sećam, bila je preporuka da to uradi i Vlada i svi državni organi. Ovako nagojena država, sa ovolikom administracijom, kada bi svi, kao mi, doneli odluku da jednu dnevnicu odvoje za Kraljevo, bio bi to ozbiljan novac.
Zato pitam Vladu kada će ona da donese odluku kakvu smo mi iz Skupštine doneli i da preporuči svim državnim organima da za početak odvoje jednu dnevnicu za Kraljevo?
Najava da će Kraljevu biti pomognuto kroz rebalans budžeta je jedina prava i sistemska pomoć, jer ovo ad hok, da li će ova ili ona pevačica to da uradi, to nije rešenje.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Reagovanje u ovim situacijama je, u suštini, evropska vrednost. Mi zato hoćemo da uvedemo Evropu ovde, jer država u ovakvim situacijama mora da bude država i da pokaže da je sposobna da reši ovaj problem.

Koleginice i kolege, pred nama je početak realizacije sporazuma koji su potpisali potpredsednik Vlade, prvi zamenik Dačić i Sergej Šojgu, ministar za vanredne situacije. U suštini ovo je jedan tehnički sporazum koji reguliše načine i uslove pod kojima će ta buduća pomoć u gašenju požara, reagovanju u vanrednim situacijama i sprečavanju tehnogenih havarija doći iz Rusije u Srbiju.
Ceo ugovor koji pominje dve strane, gde ćemo i mi na osnovu ovoga što piše u ugovoru moći njima da pružimo pomoć, u suštini nema smisla, jer se radi samo o jednostranoj pomoći Ruske Federacije u tim situacijama Srbiji. Budimo realni, niti imamo kapacitete i mogućnosti da mi njima pružamo pomoć.
Suština i u centru ovoga nalazi se ta baza, humanitarna baza u Nišu ili kod Niša, nažalost, ovim sporazumom ne dobijamo detalje o toj bazi. Svojevremeno sam postavio i poslaničko pitanje na koje nikada nisam dobio odgovor – kakva je priroda te baze, čiji zakoni važe unutar te baze? Ko daje obezbeđenje? Šta je sa oružjem tog obezbeđenja? Da li može biti oružja? Šta se dešava sa nadoknadom i zemljištem itd?
Vidim iz ovog sporazuma, odnosno zakona o potvrđivanju sporazuma koji je pred nama, da će ti detalji tog humanitarnog centra, delatnosti, pravni status biti rešeni posebnim sporazumom.
Taj poseban sporazum je važan jer ovo su otvorena pitanja. To kuda će doći, na koji granični prelaz će ući, koju opremu će nositi spasilački timovi, odnosno timovi koji će nam pomagati, kojim koridorima avionskim će doći, to su tehničke stvari koje su u principu ovde rešene na nekakav način kako se to rešava u svetu u sličnim situacijama.
Ono što je sporno ovde, i od toga ću početi, jesu troškovi. Član 10. govori o naknadama troškova. Strana koja traži pomoć nadoknađuje strani koja pruža pomoć, a rekoh prva će eventualno biti Srbija. Nadam se da neće biti potrebe za realizacijom ovog sporazuma, da se traži pomoć. Ali, ako bude bilo, to će biti Srbija, a strana koja pruža pomoć biće Rusija.
Znači, strana koja traži pomoć nadoknađuje strani koja pruža pomoć troškove za pružanje pomoći na osnovu bilateralnog akta o troškovima za pružanje pomoći, potpisanog od strane predstavnika ovlašćenih organa strana, ukoliko se strane ne sporazumeju drugačije. Mi taj, koliko znam, sporazum još nemamo, to će tek uslediti.
Tu se otvara pitanje celishodnosti ovog sporazuma i, uslovno rečeno, buduće pomoći Ruske Federacije u, ne daj bože, nekoj situaciji kada Srbiji bude trebala pomoć. Činjenica je, gospodo, da se Rusija nalazi daleko od nas, dve-tri, to je zemlja koja ima 10 časovnih zona i samom činjenicom daljine Rusije svakako da će troškovi biti veći ili će svakako troškovi biti veći nego da nam dolazi pomoć iz susedstva. To je ono što u principu za nas nije sporno.
Očigledno je da će se tu praviti neki troškovnik i bojim se da će to koštati. U svakom slučaju, ako bude potrebe, opet kažem ne daj bože, ništa nije skupo ako se spasavaju ljudski životi i imovina. Ali je nesporno da zbog daljine Rusije ta pomoć koju bi Srbija dobila je skuplja nego neka pomoć iz našeg okruženja.
Što se tiče štete koje mogu da učine ljudima i imovini, uslovno rečeno, timovi koji dolaze ovde ili ako dođu, ovde piše da strana koja načini štetu nije odgovorna za tu štetu u Srbiji i da tu štetu nadoknađuje Srbija.
To nije baš uobičajeno rešenje u sličnim sporazumima u svetu. Ali dobro, ako je tako, država Srbija će odgovarati za štetu koja se učini u Srbiji, bilo na životnu okolinu, bilo na ljudske živote, bilo na imovinu. Mislimo da to nije u redu jer, koliko znam, u sporazumu sa NATO onaj ko načini štetu je i plaća, kroz neku proceduru, ali je plaća.
Tu dolazimo, uslovno rečeno, do nečeg što se zove politika. Podsećam vas, gospodo, da je Srbija članica Partnerstva za mir, takođe i Rusija. Za nas je apsolutno logičnije, prihvatljivije, hajde na kraju krajeva, u skladu sa nečim na šta nas gura Evropa i Brisel o međuregionalnoj saradnji da smo ovakve sporazume sklopili sa zemljama u našem okruženju, sa Makedonijom, sa Bugarskom, sa Albanijom, sa BiH, sa Hrvatskom i da se napravi takva humanitarna baza, to nije sporno. Nekako udruženi u regionu mislim da bi mogli da iste efekte postignemo kao i uz neku pomoć daleku iz Rusije.
Podsećam da u Partnerstvu za mir, jedna od menija na tom jelovniku Partnerstva za mir, kojih ima možda 70 i nešto, jeste i pomoć članica međusobno u elementarnim nepogodama većih razmera, velikim požarima itd. Mi to ne koristimo, a potpisujemo i idemo u formiranje baze za hitne intervencije u našoj zemlji sa državom koju mi poštujemo, ali koja je ipak daleko od nas.
Nekako mi se čini da su ovde relikti one politike za koju mi duboko verujemo da je napuštena 9. septembra ove godine, da mi imamo nekakve prioritete i da su ti prioriteti jednaki. Sećate se one metafore o stubovima. Nekako nam izgleda da od 9. septembra i one rezolucije UN ipak jedan stub je deblji i taj stub je EU. Nekako nam se čini da ovaj sporazum visi posle te promene politike.
Kao da je to relikt nekakve politike koja je bila u trenutku kada se ovaj sporazum potpisivao, jer zaista mislim da je celishodnije, jeftinije i efikasnije, na kraju krajeva, pomoć može brže da stigne, ako dolazi iz okruženja ili ako mi pomažemo okruženju. Zato mi kažemo da je saradnja u Partnerstvu za mir, gde smo mi formalno članica, ali slabo koristimo prednosti Partnerstva za mir, ono što je trebalo da usledi umesto ovog sporazuma.
Za EU i ka EU možemo mnogo brže stići, ako je to cilj ove Vlade, kroz članstvo u NATO. Sve zemlje koje su postale članice EU, od pada Berlinskog zida, prvo su ušle u NATO, pa onda u EU. Prosto nam izgleda da je logičnije bilo da mi aktiviramo sporazum u kome je i Rusija, Partnerstvo za mir, nego da idemo na jednu separatnu akciju koja, u principu, nas odvlači od tog glavnog prioriteta.
Mislim da i u ovoj situaciji, evo, kolege iz SRS, kojima je žao što ovo nije došlo ranije, pominju kako je Rusija pomogla Haitiju, te širom sveta, pa pomoći će valjda i nama i bez ovog sporazuma, ako do te situaciji dođe.
Ali, nešto što je institucionalna saradnja u regionu na otklanjanju posledica velikih elementarnih nepogoda, velikih šumskih požara itd, valjda prvo treba da počne u regionu. Kao što znate, i Grčka, i Makedonija, i unutar NATO i Partnerstva za mir sarađuju kada su u pitanju požari, samo mi imamo nekakvu, uslovno rečeno, svoju politiku. Mislimo da to nije u interesu bržih ili brzih evroatlantskih integracija Srbije.
Zato mi nećemo, u principu, glasati za ovo, posebno što nemamo sporazum koji definiše šta je to ta baza i kakve su pravne posledice i koliko će nam Rusi plaćati za zakup zemljišta za tu bazu, a nadam se da im nećemo dati besplatno, jer sve takve baze generalno imaju nekakav ugovor i nekakve nadoknade. Ali, vraćamo se onom.
Mislimo da, uprkos ovom, jer vi ćete verovatno to izglasati, sačekaćemo da vidimo kako će izgledati ta baza, mi apelujemo na vas da, uprkos ovom sporazumu, mi postanemo aktivniji u Partnerstvu za mir, jer zaista, koliko god da u ovom trenutku ćete vi reći – to nije tema NATO za nas, ono će postati jer će se doći u situaciju da se brzina ka Briselu i želja da što pre postanemo kandidat, Crna Gora juče postade, a mi nećemo još najmanje godinu dana, pa onda kada budemo postali, sumnjam da ćemo dobiti odmah početak pregovora, odnosno datum početka pregovora. Sve to možemo da ubrzamo jasnim stavom da ova zemlja, kao i sve zemlje u okruženju, želi da bude članica NATO pakta.
Ovaj sporazum nije doprinos u tom pravcu i ovaj sporazum, u suštini, možda je to grubo reći, možda i nije tačno, nije doprinos brzini naših evroatlantskih integracija. Znam da će mnogi reći – nije NATO uslov za članstvo u EU. Nije, ali vas podsećam na reči američkog potpredsednika prošle godinu u Beogradu – tačno je da nije, ali verujte mi, citiram njega, tako je brže.
Sada je pitanje da li mi hoćemo da ovu tranziciju koja toliko dugo traje u Srbiji, tranziciju od jednog totalitarnog kolektivističkog sistema ka sistemu baziranom na demokratiji, ljudskim pravima, privatnoj svojini, tržišnoj utakmici itd, da li ćemo i dalje razvlačiti i otezati, a svesni ste da su gubitnici tranzicije, ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, posledica ne tranzicije, nego dugog trajanja tranzicije.
Najpravednija je brza tranzicija, zato što pre u EU, ali put i brzina zavisi od našeg odnosa prema NATO. Ovim ne pokazujemo da smo, uslovno rečeno, spremni da obavimo svoje poslove koji nas čekaju na tom evropskom putu. Jedan jeste članstvo u NATO, drugi smo dobili u izveštaju, odnosno mnogo drugih smo dobili u izveštaju koji je stigao juče. Zato mislimo da, koliko god da u ovoj zemlji ima ljudi koji glorifikuju Rusiju, mi ne glorifikujemo ni Rusiju, ni Ameriku, nego mi glorifikujemo Srbiju. Šta je interes Srbije, to je u principu najbolje na samo za LDP, nego i za sve, valjda.
Mi smo jednu fazu u bliskoj istoriji prošli. Sada u Vladi sede snage koje su odlučivale u to vreme. Setite se naših fantazija o uniji sa Rusijom, Belorusijom, pa čak i sa Grčkom, a svet se u međuvremenu toliko promenio. Dobro je da se i te snage menjaju. Ja na tome odajem priznanje njima. Svet se toliko promenio da sada Rusija sarađuje sa NATO u Avganistanu.
Ne samo da NATO koristi rusku teritoriju za snabdevanje svojih trupa u Avganistanu, nego, ako ste imali prilike da vidite, gospodine Krasiću, ruske trupe ili zvaničnici čak učestvuju u misijama u Avganistanu. Nedavno smo čitali da operativci, policajci ili čega već, neke službe koje se bore protiv trgovine drogom i narkotika zajedno sa Amerikancima su uništavali nekakva polja u Avganistanu.
Znači, Rusija sarađuje, Rusija je članica Partnerstva za mir. Postoji stalni komitet saradnje Rusije i NATO. Rusija pomaže NATO u Avganistanu. Čak posle one Brežnjevljeve ere šalje ljude tamo, a mi se vezujemo, uslovno rečeno, u pomoći Srbiji za nekakvu, ne daj bože, vanrednu situaciju sa Rusijom, a imamo potpisan Sporazum o partnerstvu za mir. u kome stoji da zemlje članice Partnerstva za mir mogu i ima mehanizam kada traže pomoć drugih članica NATO, odnosno članica Partnerstva za mir u ovakvim situacijama.
Budimo racionalni, budimo štedljivi. Mislimo da je regionalna saradnja i saradnja sa komšijama na, recimo, gašenju požara leti mnogo efikasnija. Mi njima možemo da pomognemo i oni nama. Znate, Rusija je velika zemlja i možda ima i najveće avione, možda ruske krave daju najviše mleka.
Prošli smo kroz to vreme. Imali smo požare letos u okolini Moskve, nadam se da nikad tako nešto neće biti u Srbiji. Videli smo da je i u tom slučaju Rusiji trebala pomoć. To što Rusija nije tražila, to je stvar svake suverene zemlje, ali setite se koliko su se mučili oko toga. Jednostavno, koliko treba avionu da doleti iz okoline Moskve do Niša, koliko goriva će da potroši? Jednostavno, sve je skuplje, a mislimo da načelo efikasne jeftine države mora da vodi računa i o tome.
Neko može da kaže da je ovo politika. Dobro, ne bežim od toga da je politika. Ako nam je cilj brzo članstvo u EU, onda nam cilj mora biti i članstvo u NATO. Tu sve ovo što se ovim sporazumom reguliše je već regulisano. Tako da jedno neracionalno ili jedan relikt političkog ponašanja iz prošlosti vidimo u ovome sporazumu i nekako nam ne izgleda da je to racionalno i pametno. U redu, potpisali smo, vi ćete to izglasati, ali vas ja upozoravam, kada dođe taj sporazum o toj bazi, da budete krajnje ozbiljni i oprezni.
Na kraju krajeva, uzmite uporedne analize pa pogledajte kako su regulisane slične baze i koliko, recimo, Amerikanci plaćaju državama u kojima se nalaze te baze. Nemojte da se ponašamo kao pre dve godine kada smo potpisali onaj energetski sporazum sa Rusijom, a sad vidimo da od tog južnog toka slabo nešto ide.
Nema još studije izvodljivosti, jedina razlika između ovog i onog sporazuma je što ovde na kraju piše da su Šojgu i Dačić potpisali dva identična primerka, jedan na srpskom, jedan na ruskom, i oba teksta imaju podjednaku pravnu snagu, što ne beše slučaj sa energetskim sporazumom. Podsećam vas, samo je ruska verzija bila važeća.
Elem, oprezno sa tom bazom. Ovo što je potpisano to ćete izglasati, ali vladajućoj većini apelujem da se okrene Partnerstvu za mir, da pokaže da je sposobna da produbi regionalnu saradnju, jer za to smo dobili pohvale, od promene politike 9. septembra dobili smo pohvale od EU. Ovo bi bila nadogradnja te regionalne saradnje i to bi bio put koji bi ubrzao evroatlantske integracije Srbije.
Na kraju krajeva, ako smo se razišli sa Crnom Gorom pre četiri godine, a oni nam sad najmanje godinu dana izmiču i ispred nas su, red je da probamo da ih sustignemo. Ovo nije put.

Koleginice i kolege, danas će Crna Gora postati zvanično kandidat za člana EU i nadam se da će Vlada naša i ovaj parlament imati snage kada se to desi da im čestitamo, a mi najmanje godinu dana to još nećemo biti. Dobićemo danas izveštaj o Srbiji. U njemu će svakako biti da je najvažnija stvar za našu kandidaturu završetak saradnja sa Hagom.
Kolegu Šormaza žuljaju neke stvari koje ovih dana izlaze u javnosti, ko je krio Mladića 2002, 2003. godine itd.
Da se vratimo na ono što je tema. Da li će odgovarati oni koji su krili Mladića, to će reći pravosuđe. Ono što je po Mladića mnogo važnije jeste da se uhapsi i da se izruči Hagu. Mislim da ne može puštanje tih informacija biti zamena za hapšenje i izručenje Mladića.
Ono što mene interesuje i što pitam ministra odbrane i predsednika Republike, baš tim redom – kada je Mladić penzionisan, do kada je imao pravo da bude u vojnim objektima, a od kada više nije imao pravo da bude u vojnim objektima, jer tada, posle penzionisanja, pretpostavljam oni koji su ga čuvali činili su krivična dela?
Možemo da pretpostavimo da je i do tada to bilo krivično delo, jer ima optužnicu, ali zaista mislim da treba polako da skidamo velove tajni sa naše neposredne prošlosti. Ne vidim da ima smisla da tajna bude nešto što pripada nekoj pretprošloj državi. Zato sam govorio i tražio da se najzad skine pečat državne tajne sa broja poginulih u NATO bombardovanju, koliko je poginulo ukupno ljudi, koliko civila, koliko policajaca, koliko vojnika itd? Ovde tražimo odgovor na pitanje kada je general Mladić penzionisan i koga je penzionisao?
Kolika mu je penzija, gospodine Todoroviću, možda vas interesuje, nas interesuju činjenice koje su se do sada od javnosti skrivale, a nema razloga da se skriva jer njegov personalni dosije nalazi se u Hagu i tamo sve piše.
Znači, onaj ko treba da zna – on to zna, a građani Srbije ne znaju. Ministar odbrane i predsednik države, kao vrhovni komandanti, treba da nam kažu – kada je general Mladić penzionisan i ko ga je penzionisao? Očekujem u najkraćem periodu, a svakako u roku od 15 dana jasan odgovor na ovo pitanje.
Pravosudni organi neka rade svoj posao. Jeste da je praksa da svake dve godine saznajemo gde je Mladić bio pre dve godine. Sada saznajemo gde je bio 2006, 2007. godine. Godine 2012. ćemo saznati gde je danas dok ovo pričamo, ali tako nećemo postati kandidat za punopravno članstvo u EU. Hajde da otvorimo tu priču, pa za početak – kad je penzionisan i ko ga je penzionisao?

Uvažena ministarko, koleginice i kolege, pred nama su zakoni koji dodatno zadužuju našu zemlju.
Nekako je postala praksa da svakih dva meseca mi ovde izglasamo, odnosno vladajuća većina izglasa neko zaduženje od jedno 200-300 miliona evra, setimo se i "Srbijagasa" 170 miliona, setimo se "Puteva Srbije", sve je to, gospođo Dragutinović, posledica. Ja bih želeo da pričam više o uzrocima.
Vi rekoste, glasali ste za zakon o budžetu, a sve ovo stoji tamo, očekujete da sada izglasamo sve što je već jednom izglasano i ne sumnjam da će to biti izglasano. Oni koji su glasali za Zakon o budžetu izglasaće, oni koji nisu glasali sumnjam da će ovo glasati.
Mi smo u ovoj drugoj grupi, nismo glasali, pa svakako ne možemo glasati. Zašto? Zato što nije sporno da država treba da se pred nekim okolnostima i nekim situacijama zadužuje, ali je sporno zašto dolazi do ovakvog trošenja novca i zaduživanja.
Zaista, unazad godinu dana zadužili smo sigurno preko milijardu i po evra ovu državu, a to će otplaćivati deca koja su još uvek maloletna. Tu dolazimo do onoga što Liberalno demokratska partija priča od početka.
Potrebna nam je aktivnija i efikasnija država. Potrebno je smanjivanje javne potrošnje na ispod 40 odsto bruto društvenog proizvoda. Daj bože, da dođemo nekada i do 36 odsto.
Potrebno nam je potpuno nova ekonomija, potpuno restrukturiranje naše privrede od uvozne, zavisne, pa izvozne i privredne. To jednostavno u ove dve godine Vlada nije uradila, a imala je šansu.
Sledeća godina je izborna godina i prosto već je praksa da ovde u Srbiji pored opšte potrošnje, lične potrošnje i investicione potrošnje mi imamo jedan vid potrošnje koji ekonomska nauka ne poznaje, ali praksa u Srbiji poznaje, zove se predizborna potrošnja. Nesporno je da ćemo sledeće godine ući u taj vrtlog predizborne potrošnje, na kraju krajeva videćemo to kada budemo dobili budžet za sledeću godinu.
Jasno je da Zakon o fiskalnoj odgovornosti koji smo usvojili teško da će biti ispunjen, sa ovim zaduživanjem i sa onim što nas čeka sledeće godine kada predizborna potrošnja podivlja, jasno je da ono što smo se obavezali neće biti ispunjeno.
Vi pre neki dan na pitanje o transferima i o finansiranju lokalne samouprave rekoste otvoreno i svaka vam čast, pošteno je to reći, nećemo poštovati Zakon o finansiranju ove godine, nećemo biti u stanju tako da slanje poruka ne donosimo zakone koji objektivno neće biti poštovani, unižava i snižava rejting Srbije. Zato su ovi krediti skupi. Ali, restrukturiranje privrede nije ni počelo, i to je suština.
Kada mi kažemo da Vlada treba da ima 12 ministarstava, to je samo simbolično, nije suština u 12 ministarstava. Suština je da se država povuče iz oblasti sektora u kojima sada arbitrira i tako ćemo doći do jeftinije države.
Mi smo vama predlagali na početku krize mere za podsticaj i građevinarstva, ima tome godinu i nešto dana, vi ste na kraju podstakli građevinarstvo tako što ste ukinuli javne nabavke i doneli Zakon o podsticanju građevinarstva gde se direktnom pogodbom sa građevinskim firmama ugovaraju poslovi.
Šta je to nego jedan vid predizborne potrošnje i svakako da monopoli, mnoštvo propisa, šuma propisa, iako je neko iz Vlade pominjao nekoliko puta, ništa od toga se nije desilo. Zato nema stranih investicija. Ima stranih investicija tako što se hiljadama evra para poreskih obveznika plaća radno mesto u nekim firmama koje se otvaraju u Srbiji sa stranim kapitalom.
Suština je što građani Srbije svojim novcem plaćaju formiranje jedne stranke koja je u nastajanju. Prosto, nije ni čudo da imamo ovakvo zaduživanje i ovakav deficit, da na primer u Vladi postoje dva ministra koji imaju po dve stranke i prosto, košta pravljenje tih stranaka.
Da ništa nema od restrukturiranja javnih preduzeća dokaz je i ovaj drugi kredit, jer ću pričati samo o kreditu od 250 miliona evra kojim se finansira stari dug i kreditu o JAT-u. Jednostavno, ovaj deficit je posledica jedne inercije, jednog feudalnog sistema koji je uveden posle ubistva Đinđića u prvoj Vladi posle njega, govorim o Koštuničinoj Vladi kada su deljena ministarstva po vertikali. Mi imamo tu situaciju i dan-danas i jednostavno, takav sistem generiše potrošnju. Svako vuče na svoju stranu, svako hoće novac za svoj kraj, za svoju oblast i prosto, ovo je posledica.
Šta će sledeća vlada da radi sa ovolikim kreditima i sa ovolikim zaduženjima? Zaista ne znam, sve se gura u budućnost, kao da mi nećemo živeti u ovoj zemlji, bilo kao ministri koji se nadaju da će ostati, bilo kao poreski obveznici. Ovo je ceh, na kraju krajeva ovog zaduženja i formiranja ove vaše Vlade.
Setite se onih 10% penzija, onih 500 miliona evra odnosno pola milijarde evra čiji se dug vuče do dana današnjeg. Kada dobijemo budžet za sledeću godinu, tek ćemo videti provaliju koja nas čeka sledeće godine sa refinansiranjem deficita, jer koliko znam, deficit ne bi trebalo da bude 4%, već bi morao da bude manji. Voleo bih da vidim kada dođe, da li će u predizbornoj godini i rastu predizborne potrošnje to biti moguće.
Evo jedan primer, ovaj drugi kredit o tome, o troškovima ove države i ovakve privrede koju kontroliše ova država, na primer u kreditu za JAT. Tražite od nas da odobrimo 50 i nešto miliona dolara za JAT. Ne kažete iskreno ni u jednom trenutku zbog čega, hajde da kažemo, osposobljavanje flote i rada na motorima u iznosu od 9,5 miliona evra i to je nekako razumljivo. Avion mora da ima motore na oba krila, pa možda nekim fali na jednom, pa treba da se kupi i taj drugi. Šalim se ja, ali to je jedino konkretno što je jasno za šta je.
Ugovor o dugoročnom namenskom kreditu za najam dva aviona, to je dva miliona evra, da kažem da je i to jasno. Ali, 40 miliona evra za revitalizaciju avio kompanije. Ta reč se pominje dva puta. Šta to znači? Pretpostavljam mnogo toga, ali narodni poslanici bi morali znati konkretno, da li je to za obrtna sredstva, da li je za, pošto nije za avione i motore, za nešto jeste, da li je za vraćanje dugova? Nije, pošto je garant država.
Pogledajte sada apsurdnu situaciju. Kada bi sada stavili, odnosno raspisali tender za JAT, sumnjam da bi se neko javio, a ako bi se javio, da bi ponudio 50 miliona evra.
Setite se one cifre od pre nekoliko godina, špekulisalo se da kao JAT vredi 100 miliona evra, tj. mi smo mislili da JAT vredi 100 miliona evra. Kao što je moj komšija mislio da njegov stan vredi 80 hiljada evra, ali mu nikad niko nije dao 80 hiljada evra, pa je morao da ga proda za 65, e tako smo mi mislili da je 100, a nije 100. Sada ćemo zadužiti, garantovati zaduženje JAT-a za cifru koja je svakako veća od njegove vrednosti, a kad bi dodali i dugove JAT-a, onda je to zaista višestruko. Jasno je iz ovoga da ovaj kredit JAT neće vraćati, nego ćemo vraćati mi, poreski obveznici, odnosno građani koji su nas birali.
To je primer privrede gde Vlada beži od restrukturiranja. To je primer ekonomije u kojoj deluje 580 javnih preduzeća na nivou Srbije, od kojih možda dva posluju sa dobitkom, a ovih 580 sa gubitkom. Dok se to ne raščisti i dok se u to ne zagrize, a jeste bolno, jeste teško, nepopularno, ali prosto ako se to ne uradi, mi ćemo imati svake godine, ali nažalost i svaka dva meseca zahteve za novim i novim kreditima, novim i novim zaduženjima, koje ćemo prevaljivati na teret budućih generacija.
Ovde u ovom obrazloženju za JAT lepo kažete da kompaniju očišćenu od dugova neko hoće da preuzme, strateški partner ili institucioni partner koga jurimo, za koga ćemo da udamo taj JAT bez dugova. To znači da će dugovi pasti na teret države i poreskih obveznika. To znači da će i ovih novih 50 miliona evra za revitalizaciju, za šminkanje udavače, takođe pasti na teret nas poreskih obveznika, odnosno građana koji plaćaju porez i onih koji će u budućnosti plaćati porez. To je primer neodgovornog ponašanja.
Liberalno-demokratska partija se od početka zalagala, čak i u onoj trošadžijskoj vladi, sećate se, 2006. godine za sporazum sa MMF, jer prosto ovaj parlament nije u stanju da iskontroliše Vladu u trošenju novca poreskih obveznika. Mislili smo da će oni biti uspešniji u tome i srećom došlo je do tog sporazuma. Da ne beše njih, ne znam koliko bi više puta cifre bile u ovim zahtevima za kredite veće nego što su sada. Ali sledeće godine, koliko shvatam, neće biti u sporazumu sa MMF, što je još jedan argument za moju tezu da ide predizborna potrošnja sledeće godine.
Ovaj kredit za JAT je možda potreban da bi JAT našao strateškog partnera. Ne ulazim u to, jer ne znam bilans JAT-a, ali je svakako jasno da taj kredit JAT neće vraćati, a još manje njegov strateški partner, jer ste sami rekli da svako ko će da preuzme kompaniju očišćen je od dugova. Što bi strateški partner uzimao kompaniju i vraćao dugove za neracionalnu potrošnju generacijama, odnosno decenijama unazad?
Da li će ovih 50 miliona evra, kojima suštinski mi poklanjamo tom strateškom partneru, kao što ovim investicijama koje se pojavljuju tu i tamo, a što vodi ministar ekonomije, poklanjamo hiljade evra za jedno radno mesto, da bi se ljudi zaposlili i učlanili u njegovu novu stranku, a sve to mi plaćamo? Da li će to dovesti do strateškog partnera, ne znam, ali u svakom slučaju kredit za firmu koji će vraćati država, odnosno građani Srbije, koji je veći od njene vrednosti, je sa ekonomske tačke gledišta zaista nelogičan.
Podsetimo još na dve činjenice, da je prošle godine JAT-ov gubitak bio 25 miliona evra, da će ove godine biti možda za milion-dva manji, ali svakako preko 20 miliona evra. Mi sada toj kompaniji koja pravi tolike gubitke, da bi je udali, dodajemo još 50 miliona evra.
Postoji u ekonomiji nešto što se zove racionalnost i cena. Jeste da je svima stalo da JAT nađe strateškog partnera, bio to "Britiš erlajns" ili neko drugi, ali zaista je ovo mnogo skupo.
S druge strane, vi kažete u izjavi o usklađenosti propisima EU da u principu nema sličnog primera u EU, tako da se ne krše propisi EU.
Formalno ste možda u pravu, ali sa druge strane, moram da vas podsetim da i konkurencija i zakon o otvorenom nebu ne dozvoljavaju EU toliko veliko pomaganje jednoj kompaniji od strane države. Dešavalo se, tu i tamo ima izuzetaka, gde su države priskakale kompanijama u pomoć, ali te kompanije su opstajale, a nisu tražile strateškog partnera. Taj novac kojim je država pomagala ostajao je toj kompaniji. Mi ovde u suštini pomažemo kompaniji da bi je neko drugi preuzeo.
Mnogo je bolje zagristi u ono što se zove suštinsko restrukturiranje ekonomije. Ne kažem da to može za nekoliko dana ili za nekoliko nedelja, ali ono što mi vama zameramo kao Vladi, to je što taj proces niste ni počeli u svom mandatu, a sledeće godine svakako ga nećete ni početi.
Da ne bude sad da je sve na vašu Vladu, ovakvo ponašanje, trošenje narodnih para države koja je skupa, a ne efikasna, nije počelo sa vašom vladom, počelo je onog trenutka kada je napušten koncept koji je postojao u Đinđićevoj vladi, da partije, koalicioni partneri jedni druge kontrolišu tako što dele ministarstva. Onog trenutka kad je u prvoj Koštuničinoj vladi uveden princip feudalne podele, mi smo došli do sve skuplje i skuplje države, do što većih troškova i ovolikih zaduživanja budućih generacija.
Nadam se da će građani posle sledećih izbora izabrati i glasati za stranke koje će ukinuti taj pogubni feudalni princip koji faktički goji debelu i skupu državu na račun siromašnih građana.

Da, to je cilj. Inače, hteo sam da reklamiram povredu Poslovnika, dva minuta replika, ali dobro.
Kolega Seniću, drago mi što ste izvukli prosek i da u suštini poreski obveznici finansiraju strane investitore sa otprilike u proseku 2.500 evra. Ali, bilo je nekih primera gde je to mnogo više, ali to je prosek.
Znate kako, u Italiji kažu – ode Fijat u Srbiju, zato što ne mogu da veruju koliko je novca dobio Fijat ovde od poreskih obveznika i podsticaja. Maltene, tamo je gužva između sindikata i radnika. Jednostavno, veliki se novac odvaja, a samo sam hteo da kažem da je to skupo.
Na stranu stranka, ali bitno je i to da postoje mnogo efikasniji metodi privlačenja stranih investicija, a oni se tiču izgradnje pravne države, giljotine propisa itd, a ne da se uhapsi čovek u Ministarstvu za ekonomiju koji je vođa nekakve mafije koja krade po benzinskim pumpama. On je čovek koji je zadužen za merenje i merne jedinice, baždarenje i to, a da se uhapse desetine vlasnika pumpi koji su krali po 20% na plaćeno gorivo.
Podsećam vas, skoro je uhapšeno šest-sedam ljudi iz Fonda za razvoj koji su start-ap kredite delili po očigledno nekom drugom kriterijumu. A, što se tiče JAT, javila mi se jedna asocijacija – imate auto od 2.000 evra, toliko vredi, toliko možete da ga prodate na pijaci, onda vi uzmete i uložite u njega 8.000 evra i prodate ga za tri. Ne znam da li je to dobar posao, ali lično mi ne izgleda dobro.

Koleginice i kolege, pred nama je zakon koji je Srbiji nesumnjivo potreban. Nesumnjivo je da žaljenje što u ovo vreme nema više zadužbina kao što ih je bilo u Kraljevini Jugoslaviji i u Kraljevini Srbiji je na mestu, ali mislimo da zakon koji je u načelu u tehničkom smislu u redu ne može da dovede do više zadužbina. Naprosto, treba razmisliti o nečemu, govorim o onima koji žale i koji kažu da su nekad bogati ljudi u svom narodu mislili o budućnosti i ostavili pokolenjima, a sada to ne rade, da treba razmisliti i o klimi kada se to dešavalo u prošlosti i kakva je sada klima kada su u pitanju bogati ljudi.
Svakako da su zadužbine osnivali i pokolenjima ostavljali oni koji su imali, a ne oni koji nisu imali, koji su imali, koji su zaradili, koji su patriote, koji su hteli da ostave i za budućnost. Na kraju krajeva, mi i u svetu imamo sada neke bogate ljude, bezobrazno bogate ili ekstremno bogate ili kako već mogu da se nazovu, Voren Bafet ili Bil Gejts, koji ostavljaju ne porodici, nego drugima, narodu, državi, na neki način slično što su radili i Spasić i Kolarac itd. Ali, poslovna klima ne pogoduje takvom patriotskom činu i gestu u ovom trenutku. Govorim o slobodnom tržištu, baziranom na privatnoj svojini.
Mi još uvek nismo doneli zakon o restituciji, ispravili nekakve velike nepravde iz posleratnog, revolucionarnog i komunističkog vremena i naprosto dok se to ne uredi na način na koji mi iz LDP kažemo da je evropski način, u skladu sa evropskim standardima ili da budem jasniji, dok ne uredimo društvo u kojem dominira privatna svojina, u kome je jasna konkurencija, otvoreno društvo, uz puno konkurencije, bez monopola, onda do tada neće ni biti ljudi koji će pošteno zaradivši novac stavljati pokolenjima zadužbine ili fondacije.
Naprosto, ta poslovna klima je ono što nedostaje da bi sada bilo više zadužbinara i ljudi koji misle o budućnosti ili ljudi koji misle o zajednici, bar koliko misle i o svom ličnom interesu. Vremena u kojima se to radilo svakako su bila na neki način poštenija, ali nećemo se zavaravati, i veliki i bogati ljudi s kraja 19. ili prve polovine 20. veka na ovim prostorima su novac zarađivali često uz pomoć ili sa državom.
Jednostavno, uvek je dobar posao bio raditi s državom, s tim što tada, za razliku od sada, zakoni izgleda da su bili čistiji i bolji, sem onih ratnih profitera koji su vojsci u Prvom svetskom ratu umesto brašna prodavali i liferovali pesak, a i takvih je bilo. Zarada u radu sa državom je bila zagarantovana, ali nije bilo ovakve partijske države koja, evo, na primeru javnih nabavki, mi o tome pričamo već tri godine, ali sada su se pojavili podaci koji potpuno potvrđuju naše razmišljanje, da su javne nabavke u Srbiji na državnom i na lokalnom nivou godišnje oko 4 milijarde evra, da su najkonzervativnije procene da tu ispari otprilike 10 do 20%. Pogledajte koliki je to novac.
Mi u principu imamo zakone koje objektivno ne poštujemo. To će biti u budućem periodu našeg približavanja EU glavna prepreka bržem hodu Srbije. Javne nabavke su izvor korupcije, ali one ne bi bile toliki izvor korupcije da partijska država koja opstaje kroz javna preduzeća nije toliko jača.
Kada se bude u ovoj zemlji, u skladu sa onim za šta se zalaže LDP, a što Vlada puževim korakom povremeno prihvati, kada se bude uradila potpuna reforma i države i našeg sistema, kada na primer sva javna preduzeća budu u privatnoj svojini i kada u državnoj svojini ostane samo nešto što je prirodni monopol i što kao prirodni monopol objektivno ne treba da bude u privatnoj svojini, tada će i bogati ljudi koji će se obogatiti u poštenijoj tržišnoj utakmici, u utakmici sa evropskim igračima, svakako imati više razumevanja od ovih koji su do novca došli u jednom tranzicionom vremenu, često koristeći prednosti ili veze prethodnog sistema, kao što je to na primer slučaj sa nekim bivšim komunističkim zemljama istočno od nas, počevši od velike Rusije.
Dakle, način na koji je zarađen novac ili poštenje i sposobnost na koji je zarađen novac je veoma važan, kada je u pitanju ovo o čemu danas pričamo, o nečem što je javni interes iznad privatnog. Biće više zadužbina kada ova država bude demokratskija, kada privreda bude integrisana u evropsku, kada bude više konkurencije, kada bude manje onih elemenata starog sistema u ovome, siguran sam da će ljudi koji budu zarađivali novac u takvoj Srbiji, od koje nismo daleko, i ka kojoj, verujem da svi mi u ovoj sali želimo da stignemo, tada će biti uveren sam i više onih primera kakvih imamo iz naše moderne prošlosti.
Do tada ostaće samo da političari apeluju ili reketiraju kako god to zvali one koji su bogati i bogati će se osećati ugroženo jer ih država napada, a jedan sklad između države zbog veoma bogatih i srednjeg sloja neće postojati.
Mislimo da je temelj svakog društva srednji sloj. On je u ovoj našoj današnjoj Srbiji, sa naše tačke gledišta ugrožen. S jedne strane, imamo zaista veoma bogate koji su u tranzicionim vremenima stigli do velikog novca, na drugoj strani imamo sirotinju, ljude koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Zovemo ih obično tranzicionim gubitnicima.
A zašto u Srbiji ima tranzicionih gubitnika toliko mnogo više nego u drugim zemljama, odgovor je veoma prost. Zato što tranzicija u Srbiji dugo traje. Traje već više od 10 godina i što duže traje, to će više biti tranzicionih gubitnika. Da je bila brza, kratka i efikasna, govorim i o privatizaciji, svemu onome što smo imali posle 5. oktobra kao šansu, a koju zbog onoga što se desilo u prvih dve-tri godine posle 5. oktobra, nažalost nismo iskoristili. Mislimo na ubistvo Đinđića i zaustavljanje Srbije u tom poletu, kada smo sustigli naše komšije. Tako će biti.
Tako da žalba i žaljenje kako sada nema ljudi kao što su Ilija Kolarac ili trgovac Spasić i ostali, neće dovesti do promene svesti onih koji imaju novac da ostave to. Ne, izgradnja jednog demokratskog društva i jedne konkurentne privrede, u kojoj će se država povući iz biznisa i omogućiti ljudima da razviju svoju invenciju i svoju inicijativu, dovešće do bogatih ljudi koji će o tome razmišljati.
Siguran sam da u nekom budućem vremenu, i zbog verovatno ovoga trenda koji hvata ili bar dolazi iz Amerike, a ne mogu da procenim da li će zahvatiti i druge delove sveta, pre svega Evropu, govorim o bogatim ljudima koji ostavljaju, ajde da kažem, državi i narodu, a ne svojim naslednicima, većinu svog bogatstva. Da li će se nešto slično dešavati u Srbiji. Osnov za stabilnu, jaku privredu i bogate ljude koji ostavljaju potomstvu, napravićemo kada Evropu dovedemo ovde.
Na kraju ta napomena oko ljudi koji, ajde da kažem, žive u zadužbinama, a nisu imali prilike, govorim o stanovima, da otkupe svoje stanove, kao što smo svi mi kad govorim o društvenim stanovima imali. Ona se može rešiti samo ispravljanjem te velike nepravde, a to je nacionalizacija posle Drugog svetskog rata, kao što smo mi odavno tvrdili.
Sada smo došli do toga da nas iz Brisela podsećaju da nam je obaveza da donesemo zakon o restituciju. Nažalost zakon o restituciji nije donet kad i Zakon o privatizaciji jer zemlje koje su uspešno prošle kroz tranziciju, u trenutku donošenja Zakona o privatizaciji doneli su zakon o restituciji i faktički iz privatizacije se stvarao fond da bi se isplatilo ono što ne može da se vrati u naturi.
Mi to nismo doneli, jer prosto posle ubistva Zorana Đinđića u tih četiri-pet godina vlada koja je vladala Srbijom nije shvatala da je suština ljudskog prava život i imovina i prosto dok svi mi ne postignemo konsenzus da su četiri osnovna zakona tranzicije iz komunizma ili totaliranog sistema, koje god vrste, u slobodno društvo slobodnih pojedinaca, da su to privatizacija i restitucija, kao ruka i rukavica, parnjak dva zakona.
Mi na drugoj strani imamo lustraciju i rehabilitaciju. Govorimo o kršenju ljudskih prava i rehabilitaciji onih kojima su ljudska prava kršena. Mi nećemo, što bi neko rekao, izaći na zelenu granu, odnosno davićemo se, polako ćemo ići dva koraka napred, jedan korak nazad, ali bez ta četiri zakona za koje se mi od svog osnivanja zalažemo ovo neće biti društvo slobodnih ljudi koji zavise od svog rada, svog uma, društvo jednakih šansi, ali svakako jednakih šansi ne znači i jednakost za sve, jer kolektivistička svest u kojoj smo živeli decenijama ostavila je duboke posledice.
Mi ovaj zakon u načelu podržavamo, ali upozoravamo da zakon ne može da donese ono što bi svi mi više želeli, a to je da bogati odvajaju od svog bogatstva i ostavljaju svojim potomcima. Potrebno je potpuno promeniti sistem i način upravljanja ovom državom i otvoriti ekonomiju, ukinuti monopole i onda će bogati ljudi na taj način i razmišljati.

Hvala, potpredsednice. Nemojte da vas čudi što morate često da zvonite, prosto ne drži pažnju Vlada jer juče je gospodin Dulić doveo više iz svog Ministarstva nego što imamo danas ministara, a čuli smo i da direktor nije uhapšen, ali će zato biti oslobođen. Čuli smo, ova vlada, prošla vlada, sedeli su zajedno u Vladi.
Hteli smo ozbiljan razgovor da vodimo na temu inflacije, na temu plana privrednog razvoja do 2020. godine. Nema premijera i moram da štelujem pitanja prema ministrima koji nisu bili u prethodnoj vladi, jer u prethodnoj vladi su bili razni, zato kažem da je ovo doprinos pravoj degradaciji parlamenta i da nije u redu od Vlade da dolazi u ovako malom broju jer se onda svodi na ovakve rasprave koje smo slušali.
U svakom slučaju, mnogo se priča o decentralizaciji. Decentralizacija znači novac, vlast i moć lokalnim samoupravama. Vidimo primere decentralizacije kroz seobu nekih agencija u unutrašnjosti gde direktori ostaju u Beogradu.
Ono što nas iz LDP sekira je to fingiranje evropskih poslova, fingiranje decentralizacije, fingiranje i licemerje koje u principu tera zemlju da šlajfuje na tom evropskom putu, a dobili smo i sada samo od nas zavisi. Zato ću se ja obratiti gospođi Dragutinović, ona nije bila u prethodnoj vladi, koliko se sećam.
Radi se o transferima u lokalnim samoupravama. To je suština decentralizacije, valjda. To što će neki činovnici da se zaposle iz nekog opštinskog odbora neke partije kada se prebaci neka agencija ne bi baš moglo da se nazove evropskom decentralizacijom.
U prethodne dve godine nenamenski transferi u lokalnoj samoupravi su smanjeni za preko 40% ili približno 36,8 milijardi. Kroz memorandum o budžetu u ekonomskoj fiskalnoj politici za sledeću godinu, doneli smo ga u avgustu, tj. Vlada ga je donela u avgustu, predvidela je Vlada iznos nenamenskih transfera da bude povećan samo za 2 milijarde dinara ili 7,7% u odnosu na 2009. i 2010. godinu.
Ako tako bude, to znači da će faktički transferi nenamenski lokalnim samoupravama biti za gotovo dve trećine manji nego ono što je zakonska obaveza. Zakonska obaveza u Zakonu o finansiranju lokalnih samouprava stoji 1,7% BDP. Odgovorite mi da li će u Zakon o budžetu za sledeću godinu ova zakonska obaveza biti ispoštovana, jer naprosto, koliko god da je kriza, zaista nijedan drugi segment Vlade i vlasti nije pretrpeo takvo kresanje kao transferi u lokalnoj samoupravi.
Dugovi koje lokalne samouprave imaju prema EPS, prema dobavljačima, prema NIS, dovodi se u pitanje čak i grejanje. To je strašno. Da li će se ispoštovati zakonske obaveze ili da menjamo zakon?

Ako sam vas dobro razumeo, kažete da će lokalne samouprave imati porez od imovine. To što ćete vi oporezivati imovinu onih 30% više, bogatijih, to još uvek nikakve veze nema sa lokalnom samoupravom. Ti ljudi to više, izvinite, da li ima možda Mišković kuću u Trgovištu? To se odnosi na Beograd, eventualno na jedan ili dva grada gde ima takvih, ali generalno, lokalna samouprava ne dobija novac za funkcionisanje u meri u kojoj zakon nalaže.
To što će država prihodovati više poreza, od toga što će naplaćivati od bogatijih, hajde da ih tako nazovemo, to je lepo. Ali, to još uvek nije rešenje za one opštine koje u principu nisu ekonomski održive i koje zavise, jer imate opština, u proseku mislim da je 20% njihovih prihoda koji zavise od transfera a imate opština i preko 50%. Te opštine će zbog toga što se ne poštuje ovaj zakon, u principu, biti najviše u gubitku, odnosno doći će do dalje degradacije života u tim opštinama, a mi ovde pričamo o, ne znam, umiru gradovi, treba prostorni plan da oživimo selo itd, a u suštini se u praksi dešava sve suprotno.