Predsedniče, niste bili tu, ali povređeni su članovi 116. i 107, povreda dostojanstva Skupštine.
Prošlo je bez ikakvog osvrta ono što je ministar Krstić rekao. Rekao je ne biraju se i neće biti birani direktori javnih preduzeća po partijskoj osnovi. Izvinite, mi smo ovde danas sedeli tri sata, 126 glas za utvrđivanje dnevnog reda vam je dao partijski postavljeni direktor javnog preduzeća Milan Krkobabić.

Tehnički je podatak da nije raspisan konkurs za direktora PTT. To nije politika.

Ima veze sa ministrom Krstićem. Nema veze sa vama.

Predsedniče, član 27.
Zbog čega ste dopustili da se ovo desi na samom kraju radnog dana? Po kom osnovu je prvo govorio gospodin Babić, onda replicira gospodin Stefanović? Vodila se neka normalna rasprava između poslanika jedne stranke i ministra. Valjda ministar predstavlja, neću da ulazim, ali mislim dosta korektno vlast u ovom sukobu.
Da li ovo nekome treba pred televizijski dnevnik da se desi? Kažem to zbog sebe i zbog ostalih poslanika koji čekaju neki red da govore. Posle ovog igrokaza, koji svi ovde izvode ćete prekinuti sednicu, jel da? Pred dnevnik, u prajm tajmu i onda ćemo se videti sutra. Od 10,00 časova jutros čekamo ovde.
Zbog čega ovo dopuštate? Vidim da se radujete i da učestvujete u tome, to moram da kažem. Komunicirate sa svojim poslanicima. Na kraju dana smo došli do kokošinjca i studenta koji je zapalio žito. Ne vidim kakve veze ima Er Srbija sa ovim? Avion A 319 je u redu, samo je napravljen prvi put pre 20 godina. Ovi drugi uzvraćaju na sličan način. Zašto se tako završava radni dan gospodine Stefanoviću?
Mi ostali da čekamo do sutra, jer sutra ujutru nije gledan termin. Za prajm tajm je kokošinjac i flip čar.

Podpredsednice parlamenta, predsedniče Vlade, odlučio sam da intervenišem nakon ovoga o čemu je govorio predsednik Vlade, danas u svojstvu ministra unutrašnjih poslova.
Moram da kažem da se slažem sa argumentacijom gospodina Milivojevića oko oba ova pitanja. Očekivao sam da kažete da, pošto nije posebno propisano, vredi opšti rok i Zakon o opštem upravnom postupku, ali je iskustvo svih nas da imamo dosta problema i sa primernom tog postupka, pogotovo u nekim specifičnim postupcima kao što je ovde slučaj. On nije ni pravljen za takve situacije. On je jedan opšti zakon koji treba zapravo samo da pokrije one situacije kada neki posebni postupci ili rokovi za njihovo okončanje nisu posebno navedeni.
Vi ovde uvodite čitavu jednu kategoriju novih postupaka, jednu novu službu i mislim da makar u ovoj fazi početka njenog rada da je bilo mnogo bolje propisati poseban rok. Ne mislim da on nužno treba da bude 30 dana. Može da to bude i neki drugi rok. Zato mislim da je ovo suštinsko pitanje. Dakle, ne mislim da postoji pravna praznina. Naravno da će se primenjivati opšti rok, ali mislim da je ovde bilo dobro da se on posebno propiše. Verujem da ima odličnih profesionalaca i u MUP i u drugim sektorima državne uprave koji poštuju rok, ali i vi stalno ističete kako je problem prekomplikovanih postupaka, procedura, kašnjenja uprave i nekih drugih državnih organa jedan od ključnih problema funkcionisanja naše države. Tako je oduvek bilo zbog toga mislim da je možda bilo bolje propisati jedan kraći rok.
Moram da priznam da me je iznenadila vaša argumentacija kod svečane forme. Svečana forma je posebna vrsta forme i u pravu i ona ne podrazumeva samo nečiju mogućnost da nešto zakači na zid ili ne zakači na zid. Ako ste se opredelili za formulaciju svečana forma, onda to podrazumeva vrlo precizne stvari.
Inače, mislim da je bolje da bude propisana takva forma, da to što će neko zakačiti akt sa potpisom ministra, izdat u javnoj i svečanoj formi, da je to važno i za one koji dolaze u tu kancelariju da bi tako mogli da se pouzdaju u kvalitete onih kod kojih rade.
Mislim da bi bilo vrlo važno da svi imaju taj javno iskazani sertifikat o ispunjenosti svih uslova. Ovo je jedan segment da kažem državnih poslova koje sada poveravamo da ih obavljaju i privatnici. U toj fazi prelaska je vrlo važno da ne dođe do zloupotreba, da se neko polakomi za lepom reklamom, firmom ili jeftinijom cenom, a da onda zbog toga snosi štetne posledice. Zbog toga mislim da to nije trebalo ostavljati na volju.

Samo kratko.
Nije komplikovano. To je posledica našeg iskustava i naše kontinentalne pravne prakse da probamo unapred da zamislimo sve moguće situacije pa onda zbog toga te formulacije imaju možda kavkijanski oblik. To je tako. Isto bih više voleo da ima opštih formulacija i standarda pa da pod njih možemo da podvodimo sve, ali kod nas je navika da pokušavamo iscrpno da navodimo i onda uvek ostane nešto što može da se navede pod ovo – i drugi oblici.
Tako je, pretpostavljam u vašem poslu posebno.

Potpredsedniče, povreda dostojanstva Narodne Skupštine. Neću sada da ulazim u to da li je bilo umišljajno ili nehatno, to ćemo posle da raspravimo. Ja sam se inače javio i za raspravu po amandmanu, pa vas molim da to ubeležite, jer ovo je vanredna intervencija.
Gospodin Babić je rekao da nas građani, poslanike Narodne skupštine, svih nas 250 posmatraju kao „ lezileboviće“, koji umeju samo da razlikuju crveni od zelenog tastera i mislim da je bila vaša obaveza da ga u tom trenutku prekinete, i da ga opomenete da onu političku nameru, i razumem šta je bila ideja i mogu da se složim da postoji jedna vrsta negativnog uverenja kod građana, ali mislim da ne treba mi sami da doprinosimo tome i mislim da je to potcenjivanje građana.
Građani imaju ovakav ili onakav odnos prema Skupštini, ali sam siguran da umeju da procene ko je kakav u ovom parlamentu i da umeju da razlikuju šta su političke razlike među predstavnicima građana, političkim strankama, od lenjosti i ponašanja „lezilebovića“ i razlikovanja samo crvenog od zelenog tastera.
Mislim da nije u redu što ste dopustili da u nastavku razmatranja te osnovne ideje gospodina Babića, da on krene korak dalje, pa da pitanje da li je neko „lezilebović“ ili nije, vezuje za to kakav odnos ima prema konkretnom zakonu.
Mislim da se o zakonima može i mora raspravljati, da rasprava o tome da li treba da bude, kažnjiv nehat je legitimna politička i stručna rasprava i da se zbog zalaganja jednog ili drugog rešenja, niko ne može nazvati „lezilebovićem“ ili osobom koja priželjkuje da neko strada zbog krađe dva metra kabla.
Ako tako budemo raspravljali nigde nećemo stići i to je moja intervencija u odnosu na povredu Poslovnika.
Što se tiče rasprave o amandmanu o tome šta je nehat, a šta nije, o tome ću govoriti nešto kasnije, ali vas još jednom upozoravam da mislim da ste prekršili Poslovnik, tako što niste intervenisali, kada je upotrebljena ovakva konstrukcija od strane gospodina Babića.

Sećam se šta je amandman i kojim povodom sam se javio, ali samo ne znam da li posle ovih poslednjih 15 minuta uopšte ima smisla govoriti o tome.
Javio sam se nakon nekih intervencija predlagača, odnosno ovlašćenog predstavnika zbog toga što mislim, ponavljam, nije dobro da na ovaj način vodimo raspravu o tako krupnim pitanjima, kakve su izmene krivičnog zakonodavstva, a pogotovo krivično-pravnim institutima koji su stariji od nas i od ove zemlje nekoliko desetina puta. Tako se olako ovde govori o tome šta je umišljaj, šta je nehat, šta je namera. Nije mi namera da intervenišem kao pravnik, možda ću to iz nehata učiniti. Mislim da je zaista pogrešna percepcija da će građani Srbije, nakon što vide ovako izraženu našu zajedničku nameru da strogo kažnjavamo neke delikte ili neka krivična dela, zaista početi više da poštuju zakon.
Mislim, gospodine Babiću, da grešite u jednoj stvari. Ne ulazeći sada posebno u to da li treba kažnjavati ili ne treba kažnjavati za nehat, procena nehata ili povlačenje crte između jedne i druge vrste nehata, između nehata sa jedne strane i umišljaja sa druge strane ili eventualno crte između dve različite vrste umišljaja, nije odokativna stvar. U krivično-pravnoj teoriji, u sudskoj praksi postoje vrlo precizno izgrađeni kriterijumi kako se to radi. Zbog toga argument da nešto zbog toga što nije dovoljno jasno određeno ili zbog toga što neko nekada nije vezao pojas, to nije nehat, ne može da bude dovoljno ubedljiv argument da se bilo ko u ovoj Skupštini optuži za to da zbog toga što se zalaže za jedan ili drugi oblik odgovornosti ili neodgovornosti bude neko ko politički brani krađu infrastrukturnih objekata ili delova objekata.
O tome sam govorio. Mislim da ste na mene mislili danas kada ste napravili intervenciju na prošlonedeljnu raspravu. Sami ste pokrenuli to pitanje, gospodine Babiću.
Znate, pitanje društvene opasnosti je vrlo važno pitanje. Posebno je važno za ono o čemu vi govorite. Vi govorite o tome kakva će biti percepcija javnosti, govorite o prevenciji i govorite o podršci za snažniju kriminalnu politiku.
Kriminalna politika je neutralan pojam, dakle, nije negativan. Zbog toga je opasno da one druge intervencije, o kojima smo govorili, o mnogo opasnijim oblicima kriminaliteta ostavljamo za drugu priliku.
Zašto sam mislio da je bolje to sada regulisati? Ja spadam, takođe, u one koji misle da je ovaj zakon bilo bolje da podnese Vlada. Zbog toga što onda ne biste upadali u ovakve rasprave koje ste sada međusobno vodili pola sata, jer bi onda te rasprave prešle snažnije na teren krivičnog prava, krivičnog postupka i možda jednom u ovoj Skupštini ne bi nova vlast optuživala prošlu, a prošla sadašnju, čije su ruke više u pekmezu, da ne kažem u džemu. Tome kraja nema. I onda, videli ste, za pet minuta svi upadnu u to - a zašto niste gonili kada ste bili na vlasti?
Ponovo vas upozoravam - ne može da goni vlast. To pravilo je starije od svih nas. Ako ne uspostavimo to pravilo, onda su besmislene ovakve izmene zakona.
Vi kažete da će bolji efekti biti postignuti tako što ćemo svi zajedno pokazati volju glasanjem, pretpostavljam da to mislite za ovakav zakon, ali zakon u praksi nećemo sprovoditi mi. Ako napravite nejasan zakon, oni koji ga sprovode imaće problem.
Kad kažete – a ko će procenjivati da li je većeg značaja ili manjeg značaja? To su izgrađeni pravni standardi uz sve mane i kritike koje možemo uputiti. Srpski tužioci, srpske sudije, čak i u ovakvom stanju, uz sve probleme koje smo imali, relativno uspešno mogu da se nose sa tim problemima.
Šta je problem, gospodine Babiću? Kada osete da se politički različito postupa ili da se pruža podrška ili uskraćuje podrška, recimo, nekom događaju koji podrazumeva blokadu javnog saobraćaja, u zavisnosti od toga gde se to dešava. Onda to nema veze sa nehatom i umišljajem, niti će pomoći politička volja u parlamentu da izglasamo ovakav zakon.
Sudije i oni koji ulaze u krivične postupke pre njih, pripremajući taj predmet koji dolazi pred sud, onda neće gledati u zakon. Osluškivaće ono što se dešava u javnom prostoru, u medijima, ponašanje političara, da li su jednaki u svakoj situaciji, bez obzira da li im to odgovara ili im ne odgovara.
Zato mislim da je ova rasprava, koja je ovde trajala pola sata, valjda sve uverila da se u političkom diskursu nije mnogo promenilo. Onda tu više nisu bitne namere, nehati i umišljaji. Mislim na političke namere. Bitne su posledice koje se proizvode.
Intervenisao sam na ovaj način i zbog koleginice Savić, koja ovde vrlo strpljivo čeka da govori o nečemu što je bio njen pokušaj da interveniše u zakonodavstvu. Ako sve baš ovoliko zatrujemo svakog dana ovom istom raspravom, nigde nećemo stići.
Argument da nije dobro da se nešto podnosi po hitnom postupku jeste argument. To nije samo formalno. Vi ste potpuno u pravu kada kažete da je prošla vlast takođe enorman broj zakona donosila po hitnom postupku.

Gospodine predsedavajući, ja reagujem na ono što je govorio predstavnik predlagača o ovom amandmanu. Vrlo sam pažljivo slušao. Od toga je počeo gospodin Babić kada je govorio po ovom amandmanu.

Za mene je to razlika između posla parlamenta i onoga što ne treba da se radi. Ja mislim da ne treba koristiti one reči koje sam malopre upotrebio, a mislim da političkim argumentima treba raspravljati o tome da li je ispravno kao primedbu iznositi to da je posle 2000. godine drastično porastao broj zakona koji se donose po hitnom postupku. Jeste, gospodine Babiću, ali vi znate da polovinu 90-ih Skupština gotovo da nije radila i da je tada pre svega bila svedena na crveni i zeleni taster. Nemojte onda da to bude argument, zato što mislim da nije dobro. Ne može da bude argument za to da je uvek dobro ako je nešto po redovnom postupku, a nikad nije dobro ako je po hitnom.
Zakon o budžetu je dobar primer za to. Duboko sam uveren da nije. Doneli smo prošle godine Zakon o budžetu, uredno, u zakonom predviđenom roku i budžet nije bio dobar. Zbog toga smo onda išli u rebalans budžeta. To je suština.
Ako ste izabrali put da kažete da je formalan argument da je nešto po hitnom postupku, onda je i vaša argumentacija o budžetu isto tako formalna, a nije suštinska.
Izvinjavam se, ova poslednja dva minuta, u pravu ste, gospodine Arsenoviću, nisu bila o suštini amandmana. Zbog toga se izvinjavam i u ovom trenutku ću prekinuti. Hvala.

Samo 30 sekundi.
Ne prihvatam ovaj poslednji argument. Pričamo danas o krivičnom pravu. Civilizacija je nastala tako što je ukinut talion, pa kad neko nekome odseče ruku, onda reakcija vlasti na to nije da se i njemu odseče ruka. To je napredak. Mislim da to važi i u politici. Neću da sudim o tome ko je kome pružio ruku, a ko s druge strane uzvrati šamarom. Uopšte ne ulazim u to. Ali, za mene nije argument da se uzvrati istom merom. To je kraj replike.

Član 27. moram to da kažem gospodine Arsenoviću. Javio sam se u trenutku kada je počeo da govori gospodin Babić. Mogao sam da se javim minut pre toga. Ista je situacija. Vi ste ovo ispustili iz nekog reda.
Slažem se, danas pokušavate na neki način da opominjete, ali post festum, govornike. Ako je počela rasprava o budžetu, onda i mi drugi u ovoj sali hoćemo da govorimo o budžetu, gospodine Arsenoviću. Zaista nije smešno. Mislim da je vreme važan resurs. Ako nije počela rasprava o budžetu onda nemojte da dozvoljavate nikome da govori o budžetu, nekome da odgovara na to, pa onda novi krug i tako nema kraja. Neće se problem rešiti ako date pauzu u dva. Nastaviće se ovo isto u tri zato što je to dubinski problem. Molim vas prekinite ovo. Molim vas da ne bi ulazili svi ovde u rasprave.
Kako je 2013. godine odlično da neko bude na pruzi, a 2001. godine nije i skoro se linčuju ministri u fabrici u Kragujevcu? Mislim da je pogrešno i 2013. i 2001. godine, da niko ne sme da bude na pruzi. Nemojte da ulazimo u to na raspravi o ovome. Onda dođe reč – genocid, koja je strašna. To je stvarno nedopustivo. Onda vi objašnjavate kako niko u ovoj zemlji nije počinio genocid i sada vas podsećam na presude međunarodnih sudova o tome. Samo tonemo dublje. Zato postoje Poslovnik i pravila da ne bismo ulazili u takve rasprave.

Uvažena potpredsednice, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo moram da se složim sa ovim, makar jednom rečenicom, koleginice Milošević, naravno da nije čudno da postoji klauzula u ugovoru koji nas obavezuje da robe usluge nabavljamo, pre svega, od kineske strane i naravno da je to kompenzacija za neke druge povoljnosti koje smo dobili u drugim elementima ugovora. Dobro je da ste to rekli pošto na samom početku ove rasprave je bilo neverovatnih formulacija da je ovo najpovoljniji kredit gotovo u istoriji čovečanstva, da je pravo čudo kako je Srbiju pogledao Bog i kako smo uspeli da dobijemo ovaj kredit najbolji svih vremena.
To je dosta zabrinjavajuća praksa u ovom parlamentu. Kada vi gospodine Iliću govorite o tome koliko smo na granici zaduženosti, da imate vrlo ozbiljne restrikcije ne samo od međunarodnih institucija, nego i od samog ministra finansija u ovoj Vladi, dakle restrikcije na nova zaduženja, mi smo do te granice zaduženja došli, upravo tako što je gotovo svaki kredit koji je ova zemlja uzela u proteklih 10 godina, ovde predstavljan kao najkorisniji, najbolji svih vremena, najefikasniji, kako će Srbiji posle toga svanuti. Ne sporim da je ovaj kredit u mnogim svojim aspektima dobar i povoljan.
S druge strane, mislim da kada se vodi parlamentarna rasprava o potvrđivanju uzimanja nekog kredita, da suština te rasprave treba da bude na analizi finansijskih i ekonomskih efekata i uslova tog kredita. Mi svaki put nekako skliznemo u to da li je važno da se gradi put, da li je važno da se gradi infrastruktura i onda pobegnemo od ovoga što je zapravo suština u ovakvim stvarima.
Danas ovde treba da raspravimo da li je ovaj kredit dovoljno efikasan, da li za onu cenu koju plaćamo, odnosno koju ćemo plaćati u narednih 20 godina, dobijamo neko efikasno dobro, odnosno nekakvu korist za građane Srbije, korist za određene delove Srbije, finansijsku korist od eksploatacije tog puta, efikasno održavanje. Dakle, rešenje svih onih problema koje danas imamo i u putnoj privredi i u svim segmentima državnog upravljanja javnim dobrima, da tako kažem.
Vi ste, gospodine Iliću, ispravno na početku ukazali, na taj program koji ima kineska Vlada, koja nije ni iz kakvih altruističkih nego iz komercijalno-ekonomsko-političkih razloga odlučila da plasira oko 10 milijardi dolara u ovaj deo Evrope i govorili ste o tome da su sredstva koja se plasiraju, da se ona plasiraju pod vrlo povoljnim uslovima.
Imam jedno vrlo konkretno pitanje za vas. Odlukom kineske države taj fond za kredite nije formiran samo za davanje kredita ili ulaganja u putnu infrastrukturu, nego i neke druge vrste infrastrukture, recimo energetsku infrastrukturu. Pošto je ovaj kredit ovoliko povoljan, a mi smo podneli inicijativu odnosno zahtev kineskoj strani da se ovim kreditom finansira ova investicija, dakle deo auto-puta, da li je bilo razgovora, da li je bilo inicijativa sa srpske ili kineske strane da recimo sredstva iz ovog programa uzmemo odnosno iskoristimo za finansiranje izgradnje projekta Južni tok kroz Srbiju? Ili smo morali da uzmemo taj kredit od ruske strane, sa kojom smo već u tom poslu? Pošto mi ovih dana slušamo da je taj kredit, koji će verovatno biti sa kamatnom stopom između 4,25 i 4,5% za izgradnju Južnog toka, a koji ćemo plaćati ko zna koliko iz takse koju bismo inače imali na tranzit gasa i ko zna kako plaćati, da li smo mogli umesto tog kredita da uzmemo ovako povoljan kredit od Kine za tu investiciju, odnosno obavezu Srbije?
To je vrlo važno pitanje. Da li je, ako je takvih inicijativa bilo sa naše i kineske strane, šta je bio epilog? Da li je, recimo, ruski partner imao neke eventualne primedbe na to, da li je insistirao da se od njih zadužimo itd? Meni nekako izgleda da bi bilo povoljnije da taj projekta finansiramo uz kamatnu stopu od 2,5% ili neku sličnu kamatnu stopu, nego uz kamatnu stopu od 4,5% uz vrlo problematičan odnos da uzimate kredit od onoga ko vam je partner u tom poslu i ne samo da je partner nego je većinski vlasnik svega u tom poslu. Na kraju će vam biti isporučilac gasa koji je trebao da prolazi kroz taj gasovod i koji ovu zemlju vodi u vrlo ozbiljan problem.
Vrlo je važno, gospodine Iliću, da kada govorimo i o kreditima i o investicijama tu postoji neka vrsta diversifikacije, da ne držimo sva jaja u istoj korpi, kako se obično kaže. To je za zemlju uvek vrlo važno, u infrastrukturi u energetici, velikim kreditnim poslovima pogotovo. Siguran sam da to razumete.
Što se tiče nekih elemenata samog ovog ugovora, već je rečeno da će zajmoprimac, to je Republika Srbija koristiti celokupna sredstva kredita isključivo za plaćanje približno 90% vrednosti komercijalnog ugovora a da će roba tehnologije i usluge koje se nabavljaju iz ovih sredstava biti kupljene pretežno od Kine. Onda treba biti fer prema građanima i reći da to znači da će praktično za sve robe i sve usluge biti zaključeni ugovori sa kineskom stranom ili kineskim firmama koje će, razume se, s obzirom na specifičnosti ovog posla, na udaljenost onda zaključivati i uzimati neke vrste podizvođača ili domaćeg radnika, domaće radne snage. To je ono što se dešava i u nekim drugim sličnim poslovima koje ovde imamo.
Dakle, efekte ovog kredita ovog posla treba posmatrati na taj način. Dakle, značajan deo kredita će se po ovoj liniji praktično vratiti onome ko kredit daje. To nije nešto što ekskluzivno radi Kina, to rade svi drugi kreditori, pogotovo kada se u kredit ulazi bilateralnim međudržavnim sporazumom. Još je gora situacija u ovom projektu koji sam maločas spominjao, recimo oko Južnog toka gde je drugoj strani dat još čitav niz garancija kojih ovde nema.
Dodatno pitanje koje treba otvoriti i zaista mislim da je to ključni reper kada analiziramo da li je neki kredit dobar je da li će on biti efikasno upotrebljen? To je mnogo važnije od visine kamatne stope, od grejs perioda. Mi para nemamo pa nam je svakih šest meseci ili godinu dana grejs perioda koji možemo da dobijemo značajan.
Ne treba se preterano radovati ni tim grejs periodima. Te obaveze koje pominjete u budžetu za ovu godinu, za sledeću godinu, govorila je o tome i koleginica Božanić, isto su tako posledica nekih kredita koji su najavljivani kao ultra povoljni sa vrlo dugim grejs periodom. Istekle su te dve, tri, pet godina i sada dolazimo u situaciju da moramo da vraćamo te kredite. Tako ćemo doći za pet godina i u ovu situaciju.
Vi znate šta je osnovno merilo, ako uspemo da napravimo u nekoliko narednih godina privredni rast koji će nam omogućiti da servisiramo ovu kamatu koju smo uzeli, on je dobar. Ako u tome ne uspemo, naši dugovi će se povećavati. Ne treba biti ne znam kakav finansijski ekspert da bi se razumela to elementarno pravilo.
Naša iskustva do sada nisu dobra gospodine Iliću. Svaki put kada dođete u parlament govorite o tome koliko je neefikasna gradnja, koliko imamo problema sa pripremom i u fizičkom i u pravnom i u svakom drugom, infrastrukturnom smislu.
Samo u prvih pola sata ili sat ove rasprave ste u komunikaciji sa nekim koleginicama i kolegama govorili o nekoliko problema koje imate, od trase, preko nekih problema terena, reljefa, dugogodišnjeg neodržavanja itd. i to ćete imati u svakom segmentu svake investicije koja se radi kod nas. Bitno je samo da postoji red.
Bitno je samo da postoji red. Ja mislim da nije ozbiljno da mi govorimo o 300 miliona dolara kredita koji uzimamo, a da svi drugi budu ozbiljniji od nas, gospodine Iliću, da se kineska strana štiti, da ovi dodaci odnosno prilozi uz ovaj ugovor budu ovako ozbiljno sačinjeni, a da mi sami kod sebe nemamo ni elementarne odgovore na pitanje šta hoćemo, gde će se završiti ti putevi, čemu oni služe, kakva je politika države u okviru turističke politike, ili razvoja turizma, poreske politike itd? To sa Kinezima nema veze, kao ni sa bilo kim ko nam daje kredit ili pravi investiciju. Oni sa ovako ozbiljnim ugovorima štite. Ili za sebe zadrže garanciju da će za njih važiti oni uslovi koji su važili u trenutku zaključenja ugovora, ili se obezbede kroz ugovor izdašnim kompenzacijama na nekoj drugoj strani.
Pitanje je za nas šta mi radimo u tom? Možda je danas prilika i da odgovorite na pitanje kako se gospodine Iliću desilo i da li se ikada u drugoj situaciji to desilo u ovoj zemlji za bilo šta drugo, da nekom bude izdata lokacijska dozvola u jednom danu, a građevinska dozvola sledećeg dana? Neću tražiti da vi ovde pod zakletvom ministra potvrdite da su za ta dva akta bili ispunjeni svi zakonom i drugim aktima traženi uslovi, ali mislim da je svakome jasno da postoji velika sumnja da baš i nisu. Ne znam ni za jedan drugi posao u Srbiji gde je bila takva dinamika izdavanja potrebnih dokumenata, gde se ona poklapa sa užasnim pritiskom kome je izložena ova zemlja. Užasnim pritiskom na svim nivoima.
Ono na čemu sam ja zahvalan, ako tako mogu da kažem, Vladi Narodne Republike Kine je što je to ipak u tom smislu pristojniji kreditor, ili pristojniji investitor, pa neće nikada sebi dopustiti ono i takvu vrstu brutalnog i nedopuštenog pritiska kakvu sebi dopuštaju neki drugi, prijatelji ili navodni prijatelji ove zemlje, između ostalog, onih koji su dobili u dva dana lokacijsku i građevinsku dozvolu za Južni tok. Hvala vam.

Meni je uvek zanimljivo da slušam te detaljne analize gospodina Bajtovića, samo što, naravno, on je stručnjak za velike sisteme, ali verujte mi, gospodine Iliću, postojale su i neke druge škole u ovoj zemlji, pa ljudi ipak mogu da uoče gde su elementarne rupe u takvim objašnjenjima.
Ne radi se o tome ko je vlasnik, nego se radi o tome kako smo došli do toga, da baš od tog davaoca kredita uzmemo novac. To je moje pitanje. Da li smo probali da na nekom drugom mestu nađemo finansijera pod povoljnijim uslovima? To je moje pitanje. Ne znam zašto na kraju iste rečenice dodajete – ali znate, dobijamo i tri gasne elektrane. I vi i ja znamo da ne dobijamo ništa, da neko pravi investicije iz kojih će zaraditi, to je sjajno i to je sasvim legitimno, samo da prestanemo da govorimo na tom nivou da nešto dobijamo od nekoga. Ništa ne dobijamo. To su poslovni odnosi. Slažem se sa vama da treba da nastavimo tamo gde su Bugari počeli ili stali, pa ja zato i pitam – zašto svi elementi tog posla nisu onakvi kakvi su bugarski? Ali nije u redu da o tome pokušavam da raspravljam sa vama, niste se vi time bavili.
Razumeo sam da ste mi rekli u parlamentu da su bili ispunjeni apsolutno svi uslovi koji su bili potrebni da se izdaju ove dozvole o kojima govorite. Drago mi je da je ministarstvo i da su svi zaduženi radili tako brzo. Očekujem da će tako raditi i u odnosu na sve druge kojima ta vrsta dozvola treba, pogotovo u velikim projektima, gospodine Iliću. Moje pitanje je – kako smo došli do toga da kredit uzmemo od tog finansijera? Danas ovde govorimo o kreditu koji je 2,5%, a ovaj će biti uz gotovo dvostruko veću kamatu. To je ključno pitanje. Tačno je da ćemo zarađivati od takse. Zašto se onda ne zadužimo na drugom mestu…
(Predsedavajuća: Vreme.)
… pa od ovog novca koji zaradimo od takse da to vraćamo, ili od nekog drugog novca, nego smo ovako vezani.
Znate zašto pitam, gospodine Iliću? Takav smo posao napravili s rudnom rentom. Nećemo nikada izaći iz obaveza da rudna renta bude tri, a ne sedam posto, jer o tome odlučuje preduzeće u kome smo manjinski vlasnik. O tome se radi.

Uvažena potpredsednice, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nema ničeg prirodnijeg za LDP da se snažno zalaže za svaki oblik zaštite svojine, bez obzira koji je to njen oblik. Ja takođe mislim kao i vi, gospodine Babiću. Čini mi se da se oni koji kradu ne zaustavljaju na javnoj svojini nego da se bave i privatnom svojinom. Ali, isto tako, nisam siguran da je to ključni generator ozbiljnih problema, dugova i neefikasnog upravljanja javnim preduzećima. Ali, o tome ćemo malo kasnije.
Razumem da imamo ozbiljne ekonomske veze sa Belorusijom, međutim, na dnevnom redu nije to, na dnevnom redu je jedna konvencija, međunarodni ugovor o pomoći u građanskim i krivičnim stvarima. Ako o tome govorimo, onda možda treba govoriti o onim drugim aspektima života u Belorusiji. U poslaničkoj grupi LDP sedi poslanik Miljenko Dereta kome je zabranjen ili mu je bio zabranjen ulaz u tu zemlju zbog toga što je tamo pokušavao da se bori za neke demokratske vrednosti.
Ako govorimo o ekonomskom delu, kad kažete da je 1,5% stopa nezaposlenosti u Rusiji, znate šta, gospodine Marinkoviću, znam i ja mnoge druge zemlje u kojima je stopa nezaposlenosti bila nula ili gotovo nula, pa to ništa nije govorilo o ekonomskoj snazi te zemlje. Kakva je ekonomska snaga Belorusije i ekonomska situacija u Belorusiji, mogli bismo da zaključimo tek u onom trenutku kada se ta zemlja otvori, kada izađe na neko normalno tržište, kada nema fiktivnu, punu zaposlenost i kada malo smanji tu svoju inflaciju koja je, uz našu inflaciju, u proteklim godinama bila najveća u Evropi.
Razumem ja da se zaključuju ovakve stvari, pogotovo u krivičnim stvarima, pogotovo u odnosu na zemlje koja ima ozbiljne probleme sa funkcionisanjem pravnog poretka pravne države, vladavine prava, vladavine ljudskih prava, ali nemojmo samo da pravimo heroje ili herojsku zemlju, primer demokratije od Belorusije. Neka slična zaboravljanja onoga što je suština života nas je u prošlosti odvela u vrlo problematične i političke projekte.
Sećam se vremena i pravljenja zajedničke države, pokušaja pravljenje zajedničke države sa Rusijom i Belorusijom, pa nisam siguran da je to bio najpametniji istorijski ili politički projekat. Ali, da se vratimo, ono što je suština ovog predloga, to su izmene krivičnog, delimične izmene Krivičnog zakonika.
Rekao sam na samom početku LDP ima razumevanja i naravno, od nas nikada ni u prošlosti ni u ovom trenutku nećete čuti nešto što bi bio demagoški ili populistički stav, nešto što su radile opozicione partije u ne tako davnoj prošlosti, da se mora biti protiv svega ili da se mora podržavati bilo kakav oblik anti-društvenog ili antidržavnog ponašanja ako se nekome učini da se od toga može napraviti politička korist.
Nadam se gospodine Babiću, da su sada svi izvukli te posledice, da činjenica, da ovim izmenama krivičnog zakonodavstva na neki način kako sami kažete pokušavate da pošaljete jasnu poruku da nisu dozvoljene recimo, blokade železničkih pruga, blokada saobraćaja da je to jedan načelan opšti stav, da to će podjednako važiti za radnike FAP-a iz Priboja, da podjednako važi za ono što se dešavalo ili se dešava u Kragujevcu u nekim drugim delovima.
Lično i LDP, mi mislimo, naravno, da se ostvarivanje jednog prava ne može ostvarivati tako što se krše prava drugih tako što se uništava imovina bez obzira da li je ona javna ili privatna tako što se ometa život drugih građana i u tom smislu je naša pozicija sasvim jasna. Međutim, kao pravnik i kao političar moram da vam ukažem na još jednu stvar, niko nikada nije rešio društveni problem čiji je uzrok ekonomski ili socijalni, ograničavanjem na izmene krivičnog zakonodavstva.
Kada je nešto masovna pojava, kada to proističe iz užasne ekonomske i socijalne situacije onda vam ovakva intervencija neće biti dovoljna. Vi ste u svom izlaganju pre svega govorili o pojedinačnim slučajevima i onim situacijama kada postoji neka vrsta organizovane kriminalne grupe koja se bavi krađama, koja se dalje bavi preprodajom toga itd, itd. I nije sporno da to treba sankcionisati, nije sporno da to treba strožije sankcionisati.
Samo mislim da preterujete kada govorite o kaznenoj politici kao sredstvu generalne prevencije. Svako ko se bavi kriminalnom politikom on će vam reći da su ti dometi vrlo, vrlo ograničeni. Oni su nešto veći kada se radi o incidentnim situacijama, kada se neko praktično kao zanimanjem bavi nekim krivičnim delima. Ako imate mnogo veći problem koji kod nas postoji, a krađa javnih instalacija onoga što služi javnim preduzećima ili generalno životu u zemlji, nije gospodine Babiću, samo posledica takvog organizovanog kriminalnog ponašanja. Ono je pre svega posledica doživljaja javnih preduzeća i javnog sektora kao ale i begove slame. I to svi znamo.
Kada gospodin Marinković govori o 2.000 zaposlenih u železnicama čiji je zadatak da se brinu o bezbednosti. Vi i ja znamo da je značajan deo tih krađa ne dolazi van tih preduzeća i van tih sistema nego iz samih sistema i iz samih preduzeća. Ovde decenijama generisana klima da u javnom sektoru svako krade ono što može da ukrade na svom nivou. Sa belim okovratnicima velikim poslovima oni koji su pri vrhu tog sistema, a oni koji su niže ono što svakog dana može sa tog posla da odnesu. To je klima koja je generisana. Za mene nema ozbiljne razlike između činjenica da neko ukrade deo ne znam deo železničkog ili nekog drugog voda i odnese i činjenica da neko ne uplaćuje doprinose ili poreze i doprinose radnicima koji tu rade.
Mi smo 20 i nešto godina na granici toga da napustimo robnu novčanu privredu i da se gotovo vratimo u vreme trampe gde svako uzima ono što može i onda pokušava da to utopi na nekom drugom mestu za neko drugo dobro koja mu je potrebna. U taj užas je ova zemlja skliznula pre dvadeset i nekoliko godina i ne može još uvek da se oporavi i da izađe iz tog užasa.
Naravno da mislim da je uvek bolje da izmene krivičnog zakonodavstva predlaže ministarstvo, odnosno Vlada. To su ozbiljne izmene, one se tiču celog sistema i to je uvek bolje. Ne zameram što je to učinjeno sada na ovaj način. Vi ste sami rekli da deo tih primedbi dolazi iz javnih preduzeća ili iz nekih javnih preduzeća. Mislim da bi možda na širi način te primedbe ili zahtevi bili obrađeni da je ministarstvo to radilo, da je Vlada to radila, pa da onda budu i ona preduzeća u kojima to nije. Sada to zaista ne govorim kao neku vrstu političke zamerke, nego to nisu samo direktori koji na neki način dolaze iz redova sadašnje vladajuće koalicije ili vaše partije. Zbog toga je ovog puta ušao problem železnice ili železničkog saobraćaja, nije ušlo nešto drugo što je takođe verovatno problem. To je dakle jedna vrsta zamerki.
Nisam takođe siguran da to uvek lepo zvuči kada neko kaže da moramo stvari da modernizujemo. Ne znam kako bi se te krađe koje postoje, recimo, na železnici smanjile, uvođenjem novih tehnologija. Kažem još jednom, to je uvek tako lepo reći i lepo zvuči, pa još tome dodati kako to otvara nove tehnologije, otvaraju nova radan mesta. Nisam siguran da je tako. Mislim da je uvođenje novih tehnologija, pa i u tome delu železnica, smanjilo broj radnih mesta. Ne mislim da je to nužno loše, samo dajte da budemo malo odgovorni kada vodimo politiku i da ne obmanjujemo ljude. Ne bavi se tih dve hiljade ljudi na železnici zaista obezbeđenjem nego su oni godinama, decenijama ubacivani u taj sistem, pa je u jednom trenutku bilo najlakše voditi i u sistemu obezbeđenja. Ko zna koliko u drugim sektorima tog preduzeća ili nekih drugih preduzeća ima sličnih slučajeva.
Zašto vam ovoliko govorim o potrebi šire akcije, Liberalno demokratska partija o tome neprestano govori. Vi i ovim kažete da je ključni problem koji otežava život građana i funkcionisanje ovih preduzeća ta direktna fizička krađa. Mi vam kažemo da to nije ključni problem. Ključni problem na višim nivoima upravljanja tih preduzeća. Zbog toga će, pretpostavljam, deo javnosti, pogotovo u ovom delu kada se govori o kažnjavanju za praktično sprečavanja železničkog saobraćaja, verujem, negativno reagovati. Zbog toga što onda ljudi imaju osećaj neke vrste nepravde, da se jedan kriterijum primenjuje za njih, a da tog kriterijuma nema kada govorimo recimo o izboru direktora javnih preduzeća ili kvalifikacijama onih koja ta javna preduzeća vode.
To sam ovde rekao pre 10-ak dana u jednoj drugoj raspravi. Znate, koliko bi jači argument bio prema tim nesrećnim radnicima iz Priboja, radnicima FAP-a, kada je prema njima upućen apel da se povuku. Koliko bi to sa više autoriteta bilo da podatke o tome kolike štete navodno ili stvarno trpe železnice iznosi neko drugi, neko kredibilniji, a ne onaj koji je danas direktor tih železnica. Meni je na poslaničko pitanje taj čovek odgovorio, čak nije ni potpisao akt. Svaka druga rečenica ima uzvičnike. Nemoguće je shvatiti šta tu uopšte piše. Zbog toga je ljudima teško da shvate kako se odjednom uvodi pravilo, kako se odjednom uvodi red. Još jednom vam kažem, podržavamo uvođenje reda, ali onda to mora da bude sveobuhvatno, na svim nivoima, u svakom segmentu.
Kako ćete reći – od sutra ne može da se zaustavi saobraćaj, a oni vam kažu prošao je 30. jun pre pet meseci, nema javnog konkursa za izbor direktora. Pa, i to je neko kršenje zakona, zar ne? Na njega niko ne reaguje krivičnim zakonodavstvom. Kakva je tu onda prevencija? Sećam se prošlog saziva parlamenta, profesor Mićunović, mnogi su ovde i u tadašnjoj opoziciji neozbiljno shvatili, nekoliko puta govorio o tome kakve su štete, kakve su povrede ljudi, koliko sistem ne može da radi zbog tih krađa koje se stalno dešavaju.
Samo vam kažem, hajde da probamo da smislim sistem koji će onemogućiti da se takve vrste zloupotreba, takve vrste krađa, takve vrste ugrožavanja javne svojine, a onda i privatne svojine dešavaju sistemski, da one potiču iz na neki način organizacije vlasti, upravljanja tim sektorima. Jer, ako to ne uradimo, stalno imam utisak da mi funkcionišemo na tom binarnom, jedan nula sistemu. Daj ličnu kartu preduzeća, nisi podneo ličnu kartu preduzeća. Nikad se na bavimo suštinom, a šta je u tim ličnim kartama. Sme da se blokira pruga, ne sme da se blokira pruga. Nikada suštinom
Još jednom vam ponavljam gospodine Babiću – kradu u tim sistemima svako na svom nivou i svako ono što može. To nije incidentna pojava. To je sistemska pojava. Zbog toga što ljudi nemaju utisak da će se nešto veliko u tom odnosu promeniti. Stalno imaju utisak da se najavljuje neka promena, a onda im neko na tom njihovom lokalnom nivou, to su uvek lokalni nivoi, onako malo namiguje, malo kaže – nema to veze. To je samo da ovo prođe i zbog toga imamo neprestano te probleme.
Dakle, za ove kriminalce koji se organizovano bave time, apsolutno se slažem, što veća kazna, ali u kaznenoj politici nije vam uvek problem raspon krivičnih sankcija. Problem je kako funkcioniše sistem, kako se presuđuje. Možda bi trebalo ovo da bude praćeno, ja bih ove zakone predlagao paralelno sa zakonom, sa jednom dobrom izmenom Zakona o radu.
Mi tu izmenu još uvek nemamo na vidiku. I danas vam kažem nećemo ni na toj temi biti demagozi i populisti. Ali bi vam taj zakon pomogao da se na normalan i ozbiljan način razdvoji rad od nerada i onih koji svoja mesta u tom javnom sektoru, javnim preduzećima, koriste da bi vršili ova krivična dela na koja vi ovde ukazujete svakodnevno na različitim nivoima. ovako je ova promena segment, nedovoljna, sa dobrom namerom.
Još jednom ponavljamo nećemo ni sada reći – izađite svi na ulice, izađite svi na pruge, blokirajte zemlju. To nikada nismo radili i nikada nećemo uraditi.
Ali, molim vas, potrudite se da, makar ljudima izgleda uverljiva namera države, da jednom zavede red, da jednom svojima bude sveta. Teško ćete objasniti ljudima koji uzimaju, kradu na tom nižem nivou da to ne rade, kada ta preduzeća naprave stotine miliona gubitaka godišnje, kada nikog nije briga gde ide naša nafta i gas. To mnogo ozbiljnije ugrožava živote i kvalitet života naših građana. Koliki su rasturi, koliki su gubici u tim sistemima, ne zbog poklopaca iz šahtova.
Ne možemo da onda dođemo i rešenje je, to sam danas video, svako ko ima neka potraživanja, onda će biti konvertovano u kapital, tako ćete imati nove blokade pruge i nove blokade puteva, jer će neko u tome videti neku svoju vrstu političkog interesa, pa u zavisnosti od toga kakva je lokalna sredina u tom gradu ili opštini podržavaće se, tolerisaće se ili će se zabranjivati štrajk.
Kada vam „Srbijagas“ za šest meseci bude vlasnik u 500 preduzeća u restrukturiranju, šta ćemo onda da radimo? Predlažem vam pošteniji pristup, s nama nikada nemate takav problem.
Ako će ostati nekoliko desetina hiljada ljudi bez posla u tim preduzećima u restrukturiranju, hajde da to otvoreno kažemo ljudima. Nemojte da im do poslednjeg trenutka pričamo – neće, neće, neće ostati, povezaće se, povezaće se, povezaće se staža, pa kada se to ne bude desilo, da onda imamo neke od ovih problema.
Monopol fizičke prinude države, a to je krivično zakonodavstvo ima smisla onda dok možete da ga sprovodite u faktički realnom životu. Kad prvi put niste u situaciji, potvrdiće to gospodin Selaković, kada prvi put niste u situaciji da to sprovedete izgubila je država i autoritet i kredibilitet i više od tog krivičnog zakonodavstva nema ništa.
Imate poslednjih nedelja situaciji u Srbiji gde policija stupa u neke štrajkove, blokade, štrajkove glađu, ne znam šta se sve dešava, jer se svakome u ovoj učinilo da je to moguće, da je to legitimno, da nema nikakve odgovornosti, da ako napraviš dovoljno jak pritisak da će neko politički popustiti i dati neku vrstu uglavnom palijativnog rešenja koje ne može da traje, koje uopšte ne može da se održi u životu.
Svaki put kada bez realnih para povežete staž ljudima, učinili ste im medveđu uslugu, kad tad će završiti na nekoj pruzi ili na nekom putu. To je pristup Liberalno demokratske partije. Još jednom kažem, imam razumevanja za nameru i za neka rešenja, Liberalno demokratska partija nikada neće biti protiv uvođenja reda, u tom smislu ovo razumemo i podržavamo, ali mislimo da je mnogo bolje bilo ponuditi celovit sistem rešenja, koji bi onda zaista funkcionisao u praksi.
Prolazili smo mi u prošlim mandatima kroz slične stvari, Liberalno demokratska partija je u prošlom sazivu ovog parlamenta uradila amandman, nismo uneli u krivično delo ovo izazivanje nereda i nasilja na sportskom događaju, uneli smo ovaj deo na javnom skupu i to nikada nije primenjeno. Ta norma je mrtva. Niko u nju ne veruje i onda nema prevencije, onda svako radi ono što hoće. Pravi nasilje i pravi nered. Kad vam toliko odstupi taj najoštriji mač, ako hoćete države, krivično zakonodavstvo od realnog života i realnih mogućnosti, onda se sistem raspada, a ne moram valjda nikog u ovoj zemlji da ubeđujem da je u tom smislu, opet ne kažem kao političko, nego kao generalnu opasku da se u tom smislu društvo ovde raspada. Ko ne razume da je osnov nasilja u svim drugim segmentima društva ono što se ovih dana dešava u Zemun polju, što klizi prema rasizmu, on ne shvata ni kako se može rešiti problem u celoj zemlji.
Na kraju se suoči sa nasiljem na stadionu na severu Kosova ili u bilo kom drugom segmentu života, a to nikada nisu sitni kradljivci šahtova. Oni koji to generišu i snage koje to generišu su mnogo gore i opasnije po društvo, gospodine Babiću ili gospodine Selakoviću, kako god hoćete. Hvala vam.