Potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, Judita Popović, potpredsednica Narodne skupština, dosta je govorila o stavovima Liberalno-demokratske partije povodom ovog zakona, mada verujem da je mnogo stavova naše stranke dobro poznato. Praktično, 19-20 meseci, od kad je postojeći zakon, koji danas u 90 odredaba pokušavamo da promenimo, na snazi, LDP je vrlo jasno definisao ono što nam smeta ili što mislimo da nije dobro u postojećem zakonu. Uostalom, veći deo tih primedaba smo iznosili u julu i avgustu 2009. godine kada je Zakon ovde razmatran.
Nekako, ministar Dulić nema sreće, ili ima sreće, sa ovim svojim predlogom zakona. On dolazi ovde u parlament uvek u doba velikih političkih turbulencija. Prošli put se Vlada drmala ili tresla na Zakonu o informisanju, pa je ovaj zakon bio u drugom planu i rasprava o njemu. U ovom trenutku se priča o rekonstrukciji Vlade, ali, ako sam dobro razumeo svojevrsni politički rebus koji je juče izrekao premijer, manje od 20 resora, više od 20 ljudi, ministarstvo gospodina Dulića nije ni na koji način sporno, pa mislim da možemo nešto relaksiranije da razgovaramo o ovom zakonu.
Kažem, gospođa Popović je govorila i o nekim konkretnim stvarima. Samo ću pokušati da se izmaknem koraku nazad, da probamo malo da razgovaramo i o nekakvoj političkoj atmosferi u kojoj se ovaj zakon usvaja, odnosno ovaj njegov deo, koji nije samo planiranje, geodetski poslovi, usvajanje planskih akata itd. Naravno da je to vrlo važno i naravno da je vrlo važno da Srbija u tom smislu konačno postane uređena, ali ovaj zakon u svom značajnom delu, pre svega zbog pitanja koja reguliše, ima i ozbiljne ekonomske posledice, u smislu rezultata ekonomske politike Vlade, nivoa investicija, pada ili rasta privredne aktivnosti itd.
Mislim da ste, ministre, jutros prilično olako prešli preko tog dela. Svodeći čitavu priču o ozbiljnoj krizi građevinske industrije i građevinske operative vi danas insistirate na tom izrazu ovde u raspravi, koliko vidim, u protekle dve i po godine vezujući to isključivo za posledice svetske ekonomske krize.
Naravno da je kriza i u svetu i kod nas pre svega pogodila investicije, velike investicije i investicije u građevinskoj industriji, ali neće biti da je to jedini razlog pada aktivnosti u građevinskom sektoru, velikog broja izgubljenih radnih mesta, zatvorenih kompanija itd., bez obzira na to da li neke od tih kompanija danas mogu da budu angažovane kroz projekte koje vi pokrećete, vodite i reklamirate ili kroz neku drugu vrstu aktivnosti, pre svega kroz onaj zakon za koji i dalje smatramo da je problematičan i neustavan, a koji se zove Zakon o pomoći građevinskoj industriji u uslovima ekonomske krize, ako sam tačno citirao.
Znate, i neke druge zemlje su pogođene svetskom ekonomskom krizom. U ovom sektoru ili u ovom segmentu privredne aktivnosti su bile i mnogo više, makar u početnoj fazi, od Srbije, pa su se nekako u međuvremenu izvukle i stale na zelenu granu.
Pred sobom imam neke podatke OECD-a, koji je relevantan izvor u ovoj oblasti. Neću govoriti o najuspešnijim zapadnim zemljama. One imaju startnu prednost i institucionalne mehanizme zašto krizu mogu lakše da prevaziđu i da iz nje izađu, ali postoje zemlje koje su makar u nečemu uporedive sa Srbijom. To su zemlje koje su izašle iz socijalističkog sistema, nedavno ušle u EU, poput Češke i Poljske, koje recimo u protekloj godini imaju ne samo zaustavljen pad građevinske aktivnosti, nego ozbiljno povećanje i ozbiljne nove investicije, naravno i na račun nekih drugih zemalja EU koje su bile neuspešne u svom modelu, poput Španije, Portugalije i nekih drugih zemalja. Jedno od pitanja je zašto deo tih investicija nije došao u Srbiju. Mnogo je razloga za to. Odredbe ovog zakona koji danas menjamo svakako su među njima.
Osetili ste potrebu da posebno istaknete da kroz ovaj predlog zakona ne odustajete od modela konverzije i od tog dela zakona koji je pre godinu i po dana, ali i u međuvremenu, mi smo i dalje uvereni potpuno neopravdano, guran u prvi plan. Na taj način je prosto proizvedena veća šteta nego što je bila moguća korist od takvih odredaba, a pogotovo s obzirom na činjenicu da godinu i po dana kasnije praktično nemamo nikakve pozitivne ekonomske i finansijske efekte. Od takvih odredaba, s druge strane, imamo ozbiljnu štetu. Vi ste u jednom trenutku rekli da su sami vlasnici ili potencijalni investitori bili obeshrabreni prvobitnim iznosima, da je zbog toga i taj proces bio usporen, a naravno, i zbog nekih drugih odluka drugih državnih organa koje nisu bile adekvatne.
Očigledno je da se taj deo zakona u dobroj meri menja, bez obzira na to da li ćete vi reći ili priznati da ste u nekom delu odustali od tih velikih očekivanja ili nuđenja neke vrste imaginarne pravde koja je bila propagirana kroz ovaj zakon, naročito u vreme njegovog usvajanja.
Mi smo na taj deo zakona podneli neke amandmane. O njima ćemo detaljnije govoriti. Liberalno-demokratska partija je podnela, čini mi se, sedamnaest amandmana. Verujem da će neki od njih biti prihvaćeni i da su prihvatljivi za vašu vladu, ali na ovom mestu podneli smo amandmane koji se tiču članova 104. i 108. osnovnog teksta zakona. To su članovi 49. i 51. novog predloga zakona.
Dakle, ona situacija, to ste delimično u odgovoru gospodinu Petronijeviću pomenuli, kada Vlada, odnosno izuzetno jedinice lokalne samouprave donose podzakonske akte kojima uređuju kriterijume i visine naknada.
S druge strane, u članu 104. praktično ispravljate onaj nedostatak koji se tiče odluke Ustavnog suda, odnosno obaveze koja je bila predviđena u starom zakonu, da se proces konverzije završi u određenom roku. U članu 104. vam je rok za podnošenje zahteva vezan za trideset dana, pod pretnjom gubitka prava korišćenja i prelaska u svojinu lokalne samouprave.
S druge strane, za Vladu, pa čak i za jedinice lokalne samouprave u tekstu zakona nije predviđen obavezujući rok u kome će doneti podzakonske akte. Verujem vam na reč da su podzakonski akti pripremljeni, ali s obzirom na iskustvo Srbije, duboko verujemo da je mnogo bolje u zakonu definisati rok, a onda da bilo kakav drugi rok koji građane, privredu, bilo koji pravni subjekt dovodi u situaciju da zbog propuštanja roka izgubi neko pravo, vežete, odnosno početak tog roka vežete za ispunjenje obaveze Vlade ili jedinice lokalne samouprave, sasvim svejedno.
U jednom trenutku ste rekli, potpuno ste u pravu, da je možda najvažnije pitanje sa aspekta najšireg kruga građana, pitanje koje boli, mislim da je to bila vaša formulacija, praktično celu Srbiju ili većinu Srbije – pitanje legalizacije.
Slažem se sa stavovima koji su ovde izneti, da ovakav model intervencije zakonodavstva u pravila legalizacije, odnosno utvrđivanje visine naknade i popusta na takvu naknadu s jedne strane jeste dobar. To je velika pomoć ogromnom broju ljudi koji su u taj proces ušli bilo zbog toga što je to bio jedini način da reše svoja egzistencijalna pitanja ili zbog propusta države, koja u proteklim godinama ili decenijama nije bila u stanju da uvek servisira svaki zahtev ili svaku ideju za gradnju, čak i kada su bili u svemu u skladu sa pravilima struke.
Ne možete da dovodite u tako neravnopravnu situaciju građane, doduše malobrojne, koji su bili savesni, koji su do sada uspeli da završe proces legalizacije i da ga privedu kraju i, s druge strane, druge građane koji u taj proces suštinski još nisu ni ušli ili su krajnje formalno do 1. marta 2009. godine podneli zahtev za legalizaciju, najčešće bez pratećih dokumenata, bez ikakve dokumentacije. Neku vrstu satisfakcije moraju da dobiju i ovi ljudi, bez obzira na to koliki je njihov broj, koji su na vreme ušli u proces legalizacije, obavili to, regulisali svoja prava i obaveze, legalizovali objekat i za to platili svotu koja svakako za te ljude nije mala.
Poslednje pitanje kojim ću se baviti je pitanje iz člana 89. odnosno 78. Predloga zakona. Ministre, tim odredbama zakona pokušavate da uvedete neku vrstu finansijske sankcije, što je uvek najefikasnija sankcija, za one koji nisu prijavili svoje objekte za legalizaciju, ili su im zahtevi odbijeni, što nije sporno.
Uvodite obavezu da se plaća trostruka vrednost utvrđene naknade za građevinsko zemljište, ako se ne varam. To može da ima i nekakav životni i pravni racio i da ne bude sporno sa stanovišta ustavnog položaja i ravnopravnosti građana, ali ovaj treći osnov, gde govorite o tome da lica koja nisu zaključila ugovor iz člana 185. Zakona o planiranju i izgradnji, to je između ostalog i onaj ugovor sa jedinicom lokalne samouprave, sa opštinskom ili gradskom upravom o međusobnim pravima i obavezama u postupku legalizacije, prikupljanja dokumentacije itd., takođe plaćaju ovaj trostruki iznos.
Ako ste se već opredelili da date mogućnost zaključenja ugovora, onda mora da postoji neka sloboda ugovaranja. Ne možete ljudima da nametnete obavezu da sa državom ili nekim njenim delom zaključi ugovor u kome su oni u startu u slabijoj poziciji.
To će u suštini biti klasičan oblik nekog formularnog ugovora, pošto će manje-više jedinice lokalne samouprave definisati uslove pod pretnjom da u suprotnom plaćaju naknadu za građevinsko zemljište, za koju vidim da je ideja da ona poraste, da bude integrisana u sistem Zakona o imovini i jeste neka vrsta poreske obaveze ili neka vrsta takse koja se plaća svake godine. Mislim da takva odredba nije u skladu sa Ustavom, da je diskriminatorska, ali videćemo kako će to funkcionisati u praksi.
Na kraju, kada govorite o članu 78, to je stav 11, taj rok vezujete za 31. jun 2012. godine. Nekoliko puta sam proveravao, mislim da jun ima 30 dana, pa očekujem da ta greška bude ispravljena.