Neće to ići tako, gospodine Cvetkoviću.
Dakle, ne možemo da sačekamo tri, četiri ili deset dana zato što vi danas od nas tražite da odobrimo novac za ta vaša državna i javna preduzeća, za subvencije i za različite druge stvari. Da bismo odlučili da li to želimo i da li to hoćemo da učinimo potrebno nam je da znamo i da li ta vaša preduzeća, čiji je Vlada stvarni vlasnik i šef, izmiruju svoje obaveze po zakonima. To nije pitanje tumačenja jednog ili dva zakona.
Usput, u međuvremenu je donet Zakon o jedinstvenom registru socijalnog osiguranja koji direktno derogira tu staru odredbu na koju se vi pozivate kada javnosti uskraćujete odgovore. Ne znam, zašto vam je toliki problem, nemate mnogo tih, pogotovo ne ovih velikih preduzeća?
Evo, mene interesuje za EPS, "Puteve Srbije", za Koridore 10, za "Železnice Srbije" da li izmiruju svoje obaveze, ne morate za neka sitnija i manja javna preduzeća. Eto, samo na tih nekoliko pitanja dajte odgovor u ovom trenutku, a onda ćemo sa uživanjem posle Nove godine na sajtu da čitamo kakvi su podaci za sve druge kompanije.
Mislim da ne tražim previše od vas u ovom trenutku. Nadam se da imate te podatke ili da vam neko iz ministarstva njih može obezbediti danas u toku dana. Zahvaljujem.

 Evo završićemo u ovom trenutku ovaj deo naše polemike. Dakle, vi ste sada rekli da je 95% ukupnog iznosa duga vezan za privatna preduzeća ili 95% dužnika su privatna preduzeća? To nije isto.        Ako je 95% duga, onda zaista sa nestrpljenjem očekujem te odgovore na sajtu.
Molim vas da obezbedite istom prilikom da nam budu dostupne, da stavite na uvid javnosti i narodnim poslanicima šta je Vlada od 2008. godine, od kada ste vi predsednik Vlade, radila sa odlukama o otpisu dugovanja Republičkom fondu penzijsko-invalidskog osiguranja, pošto imam informaciju da su u međuvremenu donošene i takve odluke.
Znate, kada objavite listu dužnika iznosa onda se neće videti oni iznosi koji su u međuvremenu otpisani. Mislim da je to vrlo važno, ako se to zaista dešavalo onda su poreski obveznici u Srbiji oštećeni za vrlo ozbiljne iznose.

 Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja imam pitanje koje se pre svega odnosi na rukovodstvo ove skupštine, odnosno predsednicu ovog parlamenta. Nisam siguran da vi, gospođo Čomić, možete u ovom trenutku da mi date odgovor, ali svakako verujem da će predsednica parlamenta tokom dana moći da odgovori na pitanje koje ću ovde postaviti. Takođe, pitanje se odnosi i na šefove poslaničkih grupa vladajuće koalicije, pre svega na gospođu Kolundžiju koja je šef poslaničke grupe najveće vladajuće stranke u ovom parlamentu.
Sinoć negde pred kraj rasprave, kada se predsednik Vlade osvrtao i odgovarao na samo neka od pitanja koja su mu ovde postavljena u toku dana i tokom načelne rasprave o budžetu, izgovorio je jednu zaista neverovatnu stvar. Naime, komentarišući očiglednu činjenicu da u ovom parlamentu već osam ili devet godina nije usvajan završni račun budžeta Republike Srbije, premijer je onako lakonski, kako samo on ume, uspeo da primeti da uopšte ne razume u čemu je problem i rekao je, citiraću ga: "Dostavljali smo parlamentu završne račune u zadnjih pet-šest godina. Za prošlu godinu nije dostavljen, ali je na Vladi usvojen i treba da bude prosleđen. Završni računi su ovde, imate i revizora, njegovo mišljenje, tako da oni možda nisu stigli da budu na plenarnoj raspravi, ali svakako da postoje. Verujem da svaki poslanik koji želi može da ih uzme iz arhive i pogleda".
Mislim da je ovim predsednik Vlade direktno optužio ovaj parlament, zapravo njegovo rukovodstvo, predsednicu parlamenta i političko rukovodstvo, šefove poslaničkih grupa vladajuće koalicije da zapravo ne žele da stave završne račune na dnevni red, da godinama vi krijete od javnosti kako se troše budžetska sredstva i premijer je prosto oprao ruke od svoje vladajuće većine, od svoje vladajuće koalicije i od ovog parlamenta pred koji svake godine dolazi da traži dozvolu za trošenje budžetskih sredstava. Ovde sedi 250 narodnih poslanika i ja mislim da je još sinoć premijer trebalo da dobije opomenu zbog te poruke poslanicima da kopaju po arhivi i traže završne račune ove zemlje za tih pet-šest godina. Pri tom, nije tačno da su tih pet-šest godina dostavljeni završni računi jer je sada kraj decembra 2011. godine i nemamo završni račun za 2010. godinu. Svake godine je revizor stavljao ozbiljne primedbe na završne račune i trošenje novca, vođeni su neki prekršajni postupci, ministri, uključujući i neke ministre iz Cvetkovićeve vlade su osuđivani pred sudovima. Konačno, tu je i ona jednogodišnja vlada vaše kohabitacije sa Vojislavom Koštunicom kada je možda bio još odgovorniji Mirko Cvetković, jer je bio i ministar finansija u toj vladi.
Prosto, ja mislim da danas u toku dana moramo da dobijemo odgovor zašto se pet godina od građana Srbije kriju završni računi? Ne znamo kome da verujemo, da li predsedniku Vlade, rukovodstvu ovog parlamenta koje nas je mesecima uveravalo da samo što nije stavljeno na dnevni red razmatranje zakona o završnom računu, ili možda predsedniku Odbora za finansije, gospodinu Krasiću, koji tvrdi da je Odbor u svakoj fazi i svaki put uradio sve što od njega Poslovnik i zakon očekuju. Mislim da je važno da u ovom trenutku dobijemo odgovore na ova pitanja. Ne može premijer da završi svoje izlaganje time što će nam opaliti svima ovde pljusku i reći da mi od građana Srbije krijemo završne račune i da je on sve uradio.
Molim vas da danas u toku dana dobijemo odgovor zbog čega nisu razmatrani zakoni o završnom računu i da li ćemo to možda dobiti u narednim danima, narednim nedeljama i konačno dobiti priliku da to razmatramo pred građanima Srbije? Mislim da je to iznos od nekoliko desetina milijardi u prethodnih nekoliko godina i nije nebitno pitanje, čak i kada na taj način ovde problem napravi predsednik Vlade. Mislim da ne možemo ćutke da pređemo preko toga. Hvala vam.

Poštovana potpredsednice, ministre poljoprivrede i trgovine, dame i gospodo narodni poslanici, tačno je, može da teče budžetska rasprava i bez ličnog prisustva predsednika Vlade u ovom parlamentu. Ne kažem da je to povreda Poslovnika. Ali ipak, gospodine Petroviću, postoji neki elementarni red. Budžet je najvažniji zakon koji se usvaja u jednoj kalendarskog godini.
To je praktično poslednji veliki zakon koji predlaže ovom parlamentu i usvaja gospodine Cvetković kao predsednik Vlade i vaša Vlada u ovom sazivu. To je plan trošenja državnih, narodnih, građanskih para, kako god hoćete, makar u prvih 6 meseci naredne godine, dok se ne formira nova Vlada posle predstojećih izbora. Ustav i Poslovnik kažu da za budžet mora da glasa 126 poslanika ovog parlamenta. Nije to bez razloga.
Konačno ideja da je budžet takav akt da građani imaju pravo da sa posebnom pažnjom prate njegovo usvajanje, da narodni poslanici imaju posebnu obavezu da se time bave, da premijer bude u parlamentu, da ga obrazlaže, da ga brani, je jedna od osnovnih tekovina moderne, parlamentarne i svake demokratije. Ta činjenica da gospodina Cvetkovića u ovom trenutku nema u parlamentu dosta govori o ozbiljnosti i njega kao premijera, ali pre svega vas kao lidera DS, ne mislim samo vas kao jednog od najuticajnijih ili najuticajnijeg potpredsednika DS, nego pre svega predsednika republike koji je zapravo direktno odlučivao o tome da će gospodine Cvetković biti predsednik Vlade od 2008. godine do 2012. godine. Ne govorim o tome da li je to bio prvi izbor, prosto mi smo zbog čitavog niza okolnosti bili osuđeni da ove četiri godine živimo pod, tako da kažem, političkom upravom gospodine Cvetkovića kao šefa izvršne vlasti.
Sa druge strane možda i nije loše što ste se vi, makar na početku ovog popodnevnog dela našeg rada ovde pojavili. Da ponovim još jednom, kao vrlo uticajni potpredsednik i visoki funkcioner DS možda mnogo bolje možete da odgovorite na neka od pitanja koja interesuju i LDP ali očigledno i druge poslaničke grupe.
Ne znam da li ste pratili, premijer Cvetković u svom današnjem uvodnom izlaganju gotovo uopšte, da ne kažem uopšte nije govorio o politici. To nije uobičajno, njegove kolege širom sveta, pogotovo u protekli tri ili četiri godine, na početku prvog ili ovog drugog talasa krize, pred svoje parlamente, pre svega dolaze sa političkim planovima, kako će se društvo, kako će se država, kako će se državne institucije konačno kako će se građani suočiti sa tim negativnim strašnim posledicama te krize. I kada treba da se uštedi, i kada treba da se stegne kaiš, to je danas manje više dijagnoza svih zapadno evropskih društava, kod nas je to dijagnoza poslednjih makar 30 godina, ili 25 godina koliko pamtim. Pogotovo u tim situacijama, prvo treba da čujemo šta je politički plan. Ako ne šta je politički plan za ovu Vladu koja završava mandat, onda šta je politički plan, pre svega DS kao stranke koja očigledno ima nameru i ambiciju da učestvuje i u narednoj Vladi.
Pogotovo u situaciji, vrlo sam pažljivo posmatrao i poslednje izlaganje predsednika Tadića, tok i ono što je u javnosti pogotovo lansirano posle poslednje sednice Glavnog odbora DS i učinilo mi se da je vaša osnovna intencija makar u periodu do izbora, da razvijate ekonomiju, da radite na ekonomiji. Ponovo smo čuli te fraze da su investicije i da je izvoz naša šansa i zbog toga sam očekivao da u ovom budžetu i u njegovom obrazlaganju i u njegovom tekstu pronađemo uporišta za takvu političku ambiciju.
Pogotovo sam to očekivao nakon što vidim da je predsednik Republike praktično svo svoje vreme ili svu svoju aktivnost posvetio ekonomiji, privredi, otvaranju velikih pogona. Dva ili tri puta mesečno samo obilazi robote i hale u "Fijatu". Na svakom koridoru i onom koji postoji i onom koji je izmišljen u Srbiji, kao što je Koridor jedanaest, svako malo pa se pojavi predsednik Republike. Nekad sa organizovanom izjavom za medije, nekad navodno iznenađen prisustvom novinara ali uvek se nekako namesti zgodna prilika da se pošalje neka ohrabrujuća poruka javnosti. Bez obzira da li je to poruka "ne dirajte mi Mrku" ili je to poruka da ćemo čitavu zemlju premrežiti mrežom modernih auto-puteva. Danas 26. decembra, kao i uvek premijer se takođe time pohvalio da ćemo očigledno i ovu godinu i Vlada i parlament završiti radno. Mi smo suočeni sa ovakvim Predlogom budžeta.
Pri tom, ovo je verovatno jedina zemlja na svetu gde se predsednik Vlade jedne države javno u parlamentu hvali time da kasni više od mesec dana sa predlaganjem budžeta, pa to predstavlja kao poseban prednovogodišnji radni napor i razlog za veliko zadovoljstvo građana, koji će naravno i u ovih nekoliko dana ponovo biti osuđeni na to da gledaju ovu salu, ove hiljade papire koji se nalaze po klupama u ovom parlamentu. Tu silu brojeva, koju apsolutno ne razumeju a da onda ispred ove sale u izjavi medijima, u izjavi novinarima praktično lideri svi parlamentarnih grupa u ovom parlamentu, a posebno lideri parlamentarnih grupa još uvek vladajuće većine, javnosti šalju poruku da brojevi u ovom budžetu nisu tačni, da se ni jedna od ovih projekcija neće ostvariti, da građani samo treba da pristanu na to da moramo da imamo nekakav budžet i da je ovo manje-više tehničko rešenje.
Gospodine Petroviću, taško da je ovo tehničko rešenje. Ovo je budžet koji je težak devet milijardi evra. Ovo je budžet koji kaže da ćemo u sledećoj godini kroz različite vrste poreza, doprinosa, različite druge vrste opterećenja i koje trpimo i kao građani, a koje trpi i privreda u našoj zemlji isporučiti državi, Vladi, njenom budžeta, državnoj kasi sedam i po milijardi evra, da ćemo morati iz nekih kredita iz prodaje državnih zapisa i obveznica nekako da namaknemo još milijardu i po evra, da ćemo se zadužiti na ovaj ili onaj način da četiri i po milijarde evra u 2012. godini. Vi ćete reći, verovatno kao i predsednik Vlade da to ne znači da đe naše ukupno zaduženje porasti za toliko. Tačno je neće. Većinu tih obveznica ćemo prodati, zadužićemo se pod kamatnim stopama od sedam, 7,25, 7,5% u narednoj godini, da bismo servisirali stare kredite i to ne mora da bude loše. To bi bilo sjajno, samo kada bismo mogli da vidimo u šta su utrošeni ti krediti iz prethodnih godina.
Da li smo mi bili u pravu kada smo govorili da Srbija ne može da opstane večito tako što će godišnje isporučivati prvo 2,2, pa 2,5, pa ove godine 2,8 milijardi evra, novca koga nema i za koji se zadužuje. Recimo penzijskom fondu, koji u međuvremenu nije reformisan, odnosno ništa u njemu nije reformisano. Da li ćemo na sličan način moći da se zadužujemo i za neke druge, gotovo imaginarne političke ili kvazi-ekonomske projekte u ovoj zemlji?
Premijer se takođe pohvalio tom neverovatnom činjenicom. Mislim da sam dobro zapamtio ili zapisao broj 48% ovog rashodne strane ovog budžeta odlazi na različite oblike socijalne zaštite. To nije razlog ili to nije adut, kojim bi predsednik Vlade bilo koje zemlje, na kraju svog četvorogodišnjeg mandata trebalo da se hvali. To je ipak jedna crna statistika ili crna dijagnoza ovog društva. I ako je već tako onda bi bilo dobro da čujemo koji su planovi, makar za naredne godine. Politički kažem, pre svega, da tu situaciju delimično popravimo. Ti odgovori moraju biti politički. Oni ne mogu biti ekonomski, ne mogu biti knjigovodstveni. Ne može se večito hodati po toj tankoj ivici, da li će deficit biti 4,2, 4,25 ili 4,5%. Da li će se različitim aritmetičkim dosetkama držati udeo javnog duga u bruto društvenom proizvodu na granici od 45%.
Konačno, kakav je odnos vaše Vlade prema fiskalnom savetu koji je takođe, na neki način državni organ, neka vrsta nezavisnog regulatornog tela, koje objektivno treba da pogleda i da kaže građanima ove zemlje da li je ono što Vlada govori kada projektuje osnovne ekonomske ili fiskalne parametre tačno.
Pogledajte ovaj izveštaj koji je pred svim poslanicima. Verujem da ga svi u Vladi imate. Vama u svakom pasusu fiskalni savet kaže da ništa od onog što ste naveli u Predlogu ovog budžeta nije tačno. Da je u ovom trenutku vrlo verovatno da je udeo javnog duga preko 46%, da je usvajanje zakona o fiskalnoj decentralizaciji i sve one uredbe koje su usledile posle toga, a bez reformi drugih segmenata budžeta i države proizvelo vrlo ozbiljnu rupu u ovogodišnjem velikom nacionalnom centralnom budžetu. Postoji jedna potpuno neverovatna rečenica u obrazloženju zakona kada objašnjavate gde ćete naći tu razliku od čini mi se 40 milijardi, kao što smo i rekli polovinom ove godine. Ta rupa će biti 40 ili 43 milijarde već na početku 2012. godine, odnosno za fiskalnu 2012. godinu, pa postoj odgovor da će se deo od 15 milijardi dinara naplatiti iz stečajne mase preduzeća koja su u stečaju. Da li ste vi zaista ozbiljni kada napišete takvu rečenicu u budžetu? Iz koje stečajne mase kojih preduzeća? Iz stečajne mase onih preduzeća koje u međuvremenu preko velikih državnih gubitaških javnih sistema preuzimate, a onda se oni pojavljuju kao sponzori različitih sportskih, kulturnih i drugih manifestacija, sve u predizborne svrhe.
Juče je počelo NBA prvenstvo za ovu godinu. Bilo je mnogo pregovora, mnogo muke, tako je u tržišnoj privredi gde je i sportska liga kompanija ili preduzeće, na kraju su se svi dogovorili. Počela je liga za Božić i svi će na kraju zaraditi. U Srbiji nema tih problema. Sponzor te propale prve košarkaške lige je pre nekoliko dana postalo preduzeće "Agroživ", kompanija koja je preuzela veliko holding društvo Srbija gas, čiji je direktor Dušan Bajatović, poslanik u ovom parlamentu, kompanija koja je danas zadužena za preko 600 miliona evra, kompanija koja bez ičije saglasnosti potpisuje ugovore na narednih deset godina za uvoz ruskog gasa pod fiksiranim uslovima, monopolistički ugovor, bez da postoji odluka makar Vlade, a recimo i ovog parlament za tako nešto. U takvoj zemlji, gde 600 miliona evra, gde 2,8 milijardi evra za penzijski fond ne znači ništa, onda možete da napravite kakav god hoćete budžet, da kažete da je on, šta je bila jučerašnja formulacija? Socijalni sa izvesnim primesama razvojnog i investicionog.
Kada napravite budžet koji u tragovima ima investicione i razvojne mehanizme, onda ne možete da očekujete da se, ne u narednih pet, nego u narednih 50 godina popravi ova crna slika koja kaže da vam 48% budžetskog troška ide na socijalnu zaštitu, a još 15% na odbranu. Šta ostaje za život u ovoj zemlji? Šta ostaje za kulturu, šta ostaje za sport, šta ostaje za obrazovanje, šta ostaje za zdravstvo? Jedna trećina budžeta koji se na kraju neće ni ostvariti sa više od 80 ili 85%.
Nema političkih odgovora na to kakva će ova zemlja biti u narednoj godini, odnosno narednim godinama. To ova vlada, odnosno DS duguje građanima Srbije. To dugujete i zbog toga što vas na tako nešto obavezuju i ove silne stranice Predloga budžeta koje govore o tome gde ćemo se sve zadužiti ili kakve ćemo garancije izdati u sledećoj godini. To pokazuje koji su jedini politički, a onda i ekonomski ili najvažniji ključni, prirodni partneri Srbije koji nam pomažu da i u ovim godinama držimo nekako glavu iznad vode.
Sto miliona dolara kredita Svetske banke, 383 miliona evra Evropske banke za obnovu i razvoj, još 526 miliona Evropske investicione banke, 115 miliona evra Nemačke razvojne banke itd. Ako su to naši partneri, valjda moramo i politički sa njima da sarađujemo i da se krećemo prema njima, pre svega prema EU u narednoj godini ili vi očekujete da je zaista moguće da Srbija nastavi sa ovakvom svojom generalnom državnom politikom, a da novac iz tih kredita ili nekih novih kredita u narednim godinama i dalje pristižu. Da li stvarno verujete da je moguće da postoji ovakva situacija na severu Kosova, a da i dalje budemo jedan od partnera recimo Nemačke razvojne banke od koje ćemo vući kredite po 2,5 ili 3% godišnje ili ćemo vrlo brzo biti osuđeni da se okrećemo isključivo onom kreditu od 800 miliona dolara od Ruske Federacije koji još ne možemo da realizujemo ili, koliko vidim, novim kreditima koje sada uzimamo od Azerbejdžana i Uzbehistana, pošto ste prvo izmislili Koridor 11 koji ne postoji na evropskoj mapi Koridora, u međuvremenu počeli izgradnju 11 kilometara, a završili dva i po kilometra, ako sam dobro shvatio predsednika Tadića kada je obilazio u pratnji novinara otvaranje te velike investicije, pa ćete onda to finansirati iz ruskih, iz turskih zajmova, iz kazahstanskih zajmova. Ne znam da li će na svaki kilometar tog puta biti i neka statua nekog diktatora preminulog iz neke od tih zemalja, kao što već mesecima krasi Tašmajdanski park u centru Beograda.
Ako je to cena za ovakvu kosovsku politiku, onda to pošteno kažite, ali nemojte građanima da još jednom prodajete maglu ili iluziju, da je moguće da živimo čak ni na ovom kvalitetu života, sa ovakvim budžetskim izdacima za plate, penzije, socijalnu zaštitu, a da ništa ne promenimo u svojoj generalnoj, državnoj, spoljnoj, regionalnoj politici, kako god hoćete.
Ako govorimo o ovih 15% koji odlazi na različite delove odbrane, onda teško da ćemo moći tako malo da izdvajamo u narednim godinama, ako se i dalje zadržavate na ovom konceptu vojne neutralnosti itd. Možda će vam biti čudno, ali ja se u jednom delu slažem sa ovim što je govorio gospodin Samardžić. Naravno, LDP kao izrazito proevropska stranka u Srbiji tu činjenicu da mi, za sada, samo plaćamo cenu primene SSP, iz nje izvlači drugačiji politički zaključak
Naše evropske integracije moraju da se obnove, moraju da budu brže. Mi moramo što pre da steknemo status kandidata i da počnemo pregovore u 2012. godini kako bismo počeli da, kako bih rekao, stičemo i neku vrstu normalne kompenzacije za ono što danas gubimo, recimo, na carinskim prihodima primenom SSP.
Ovo što se danas dešava, ta sve strašnija simetrija u troškovima koje imamo, posledica je naših grešaka. Posledica je toga da SSP nije napravljen tako da se primenjuje na jednu zemlju 10, 15 ili 20 godina, nego da njegova primena traje između tri i pet godina, da za to vreme zemlja uđe u pregovore, da počne da otvara poglavlja, da počne da vuče novac iz strukturnih i svih drugih fondova EU i da na taj način kompenzuje štetu koju ima i plati reforme koje mora da izvrši.
Ništa od toga ne postoji u ovom vašem Predlogu budžeta i ništa od toga ne postoji u tim velikim i silnim izjavama kojima bombarduje javnost naši politički lideri, pre svega, predsednik vaše stranke, istovremeno i predsednik Srbije Boris Tadić.
Možda su teme koje se čuvaju za ulazak u predsedničku kampanju u drugoj polovini sledeće godine, u nekim novim koalicijama, u nekim novim stabilnim uslovima, u situacijama kada neće biti ovde bitno ni da li je 127 ili 135 poslanika, kada ćete možda krenuti putem pravljenja neke druge vrste koalicije koja će vam omogućiti da možda na uspešniji način sprovedete politiku i Kosovo i Evropa, tako što planirate verovatno da nema proevropske opozicije u ovom parlamentu.
Premijer je negde u pauzi, to sam uspeo da vidim u medijima, rekao da neće biti novih zaduživanja.
Molim vas da demantujete ili potvrdite tu izjavu premijera, zbog toga što je to vrlo važno za građane ove zemlje. U jednom trenutku je rekao zaista neverovatnu stvar predsednik Vlade, da smo se sa rezultatima, sa posledicama krize nešto bolje suočili zbog toga što su u međuvremenu pokrenute ozbiljne reforme, pa, između ostalog, i reforma penzionog fonda.
Molim vas da mi odgovorite, da mi objasnite – koje su to reforme u penzionom fondu sprovedene, osim ako ne podrazumevate da je reforma ovo što ćete, nakon što ste u ovaj veliki praznik, državni, penzioni fond, da tako kažem, opšti, pre nekoliko godina utopili novac fondova koji su od tada, manje-više, uspešno poslovali, samostalnih delatnosti, s druge strane poljoprivrede, sada u taj fond, u kome već nema novca, ubacujete i obaveze prema vojnim penzionerima. Time uvećavate i one obaveze koje su nastale u prethodnim godina. Znate da prema tom segmentu, prema toj grupi stanovnika postoje nasleđene obaveze koje su se vrlo neuredno servisirale.
Konačno, veliko pitanje subvencija, LDP na tome uvek insistira, godinama to radimo, situacija nije ništa bolja nego ranijih godina. Šezdeset dve milijarde subvencija ukupno od toga 130 miliona železnici, pre nekoliko dana vam je pokradena oprema na železnici, na nekoliko tačaka, na pruzi Beograd - Bar nisu se obraćali vozovi. Ništa od velike ruske pomoći u toj oblasti. Ima do duše, postoji i ove godine jedna novina u tome, inače najtužnije segmentu budžeta koji pokriva subvencije, a to su subvencije za puteve Srbije, skoro 90 miliona evra. To je polovina subvencija koje su recimo planirane za sektor poljoprivrede, a one će iznositi oko 200 miliona evra.
Vi očigledno pripadate toj školi mišljenja koja kaže da i podsticaj, da je nešto što treba uračunavati, ali se na kraju suočavate sa onim problemom da sredstva podsticaja ne odlaze u unapređenje poljoprivrede i proizvodnje, nego praktično kao neka vrsta socijalne pomoći ugroženi poljoprivrednim domaćinstvima, ali ne sumnjam da će moja koleginica Marija Bugarčić o tome mnogo više govoriti u nastavku.
Konačno, možda poslednje pitanje, osim ovih političkih odgovora koje očekujemo je pitanje šta ćemo sa projekcijom fiskalnog saveta koji kaže da će prihodi na kraju sledeće godine, kada bi ova vaša Vlada vladala do kraja 2012. godine, bili bi manje 350 miliona evra nego što je ova projekcija.
Ako je to tačno, gde ćete naći novac koji nedostaje za servisiranje ovog socijalnog budžeta sa primesama razvojnih elemenata.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo često poslednjih godina gubimo naše i političko i svako drugo vreme raspravljajući o ovim temama o kojima je govorio gospodin Đelić a koje su zapravo slika ili paradigma generalno katastrofalnog stanja u našem društvu.
Postavio bih pitanje predsedniku Vlade i ministru zdravlja, a koje se tiče zaista katastrofalne situacije koja trenutno postoji u republičkom sistemu zdravstva. Čitava javnost je imala prilike da se uveri pre nekoliko nedelja da su u ovom trenutku akumulirani i nagomilani dugovi zdravstvenog sistema, zapravo zdravstvenih ustanova prema svojim dobavljačima dostigli impozantnu cifru od 32 milijarde dinara, odnosno 320 miliona evra. Prosto ne znam šta je u toj vesti bilo strašnije, iznos tog duga sa kojim se naša država, naše društvo, naši fondovi iz zdravstvenog osiguranja u ovom trenutku suočavaju, ili model koji je ministar u tom trenutku predložio kao način za rešenje ovog problema. Ministar zdravlja je, kao jedan od modela, ponudio i sistem otpisa dugova prema dobavljačima. I to nas zapravo vraća u jedno drugo vreme, u taj sistem koji je i doveo do kolapsa penzijskog sistema, zdravstvenog sistema, obrazovnog sistema, zapravo svih ozbiljnih društvenih sistema u ovoj zemlji.
Ovo nije ni 1975. godina, niti je 1985. godina. Dugovi koje je republički zdravstveni sistem napravio nisu dugovi prema društvenim firmama ili nekim sličnim entitetima. To su dugovi prema kompanijama, neke od njih su privatne, neke mešovite, neke su čisto državne, ali, sasvim je svejedno. Ne razumem kako model otpisa dugova može da reši problem? Dakle, u toj situaciji bismo samo teret propadanja, gubitka radnih mesta, nemogućnosti da se u sledećoj godini organizuje proizvodnja i trgovina, izmestili formalno iz države na neke druge delove privrednog sistema u ovom slučaju.
Podsetio bih vas da smo pre nekoliko meseci ovde dali državnu garanciju koju ćemo naravno na kraju svi platiti iz budžeta od 70 miliona evra za sistem "Galenike", koja je pre toga urnisana nedomaćinskim poslovanjem, ne samo poslovnim egzibicijama njenog rukovodstva u poslednjih nekoliko godina, nego jednim suštinskim problemom, dakle, da imamo sistem koji ne može da proizvede i proda dovoljnu količinu proizvoda i da naplati ta potraživanja koja bi mu omogućila a opstane na tržištu.
Dakle, moje pitanje je da dobijemo potpuno preciznu informaciju kakav je model servisiranja ovih ogromnih dugova u međuvremenu ugovoren? Direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje je pre dva dana saopštio javnosti da su obe strane, ili sve tri strane, da tako kažem, vrlo blizu dogovora, a ministar zdravlja, sa svoje strane, da taj aranžman neće opteretiti budžet za narednu godinu. Mi u ponedeljak ulazimo ovde u budžetsku raspravu i voleo bih da pre toga imamo podatak ili dokaz kako odlaganje ili servisiranje duga od 320 miliona evra neće opteretiti budžet odnosno poreske obveznike u sledećoj godini.
Ovaj problem zapravo pokazuje dva suštinska izazova sa kojima se suočavamo i za koje očigledno ni ova vlast, ni ova vladajuća koalicija ali ni vlade koje su pre nje upravljale Srbijom, ne mogu da nađu kvalitetno rešenje. To je zapravo nemogućnost da se odgovori na dva ključna problema: prvi je kako da dostignemo taj, za nas još uvek ideal, za neke druge države dostignuto stanje i sa druge strane kako ćemo voditi najefikasniju brigu o ljudima?
Video sam i predsednicu parlamenta koja je nedavno posetila, zajedno sa ministrom zdravlja, jednu zdravstvenu ustanovu i učinilo mi se da ste vi vrlo iskreno rekli da u Srbiji u ovakvim okolnostima, sa ovako neefikasnim sistemom zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, ipak na kraju postoje pacijenti prvog i drugog reda. Postoji jedna kategorija pacijenata koja je na društvenoj margini, za koju ne postoji uvek mnogo razumevanja, koja se ne tretira na adekvatan način. Naravno, u tome ima mnogo posledica i društvenih predrasuda i odnosa prema tim ljudima, ali postoji i taj problem koji je vezan za to da prosto naš sistem ne može da izdrži takvo opterećenje.
U ovoj zemlji nešto manje od tri miliona ljudi plaća zdravstveno osiguranje, a taj sistem treba da zadovolji zdravstvene potrebe sedam ili sedam i po miliona ljudi. Prosto, to je ista matrica problema kao i u sistemu penzijskog osiguranja i svih drugih.
Dakle, još jednom, moje pitanje je za premijera i ministra zdravlja – na koji način se u ovom trenutku rešava problem dugova od 320 miliona evra? Molim vas da se iz službe Skupštine pobrinu za to da premijer dobije ovo pitanje i da on odgovori na njega, s obzirom da sam nedavno dobio odgovor od ministra unutrašnjih poslova na pitanje kojih 50 najvećih dužnika u ovom trenutku duguje sredstva Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja a ja zaista to nisam pitao ministra unutrašnjih poslova, niti sam od njega očekivao odgovor. Kada ta situacija neplaćanja doprinosa dođe do policije, onda će biti kasno. Hvala.

Potpredsednice, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da nemamo ništa protiv toga da se nešto preciznije regulišu ona rešenja Zakona o Ustavnom sudu, odnosno pre svega pravila procedure i unutrašnja funkcionisanja koja su do sada proizvodila najozbiljnije probleme u praksi. Međutim, pre prelaska na raspravu o tim pravilima, o platama u Ustavnom sudu, o pitanjima njegove efikasnosti, mislim da moramo da se vratimo korak nazad i da zapravo probamo da odgovorimo na pitanje šta je Ustavni sud u našoj državi i čemu on treba da služi, čemu zaista služi i u šta je zapravo pretvoren Ustavni sud u poslednjih četiri do pet godina od usvajanja i stupanja na snagu trenutno važećeg Ustava, Ustava Srbije.

I vi i ja, gospođo Malović, znamo kako je pisan taj Ustav, da je on pre svega bio rezultat trulog kompromisa međusobno dijametralno suprotstavljenih i političkih ideja i političkih ideologija i političkih stranaka. Ustav Srbije, koji između ostalog definiše i neka od ključnih pitanja funkcionisanja Ustavnog suda, pre svega način i proceduru izbora njegovih…

Odmah su neobični ovi dani kada ima više poslanika vladajuće koalicije u sali.

Dakle, sva ta pravila napravljena su u trenutku kraja kohabitacije i pripremanja za ulazak u period otvorene koalicije pre svega DS i DSS. Ta pravila o izboru, o načinu izbora sudija Ustavnog suda Srbije su pre svega rezultat tog trulog kompromisa. Činjenica je da se u jednom trenutku onima koji su tada na ključni način određivali pravce politike i odnose među političkim strankama i političkim liderima u Srbiji, da se njima učinilo da je najbolji način da se napravi ta, ipak moram da kažem, prividna ravnoteža moći između predsednika Republike, parlamenta, vladajuće koalicije i Visokog saveta sudstva, kada se biraju sudije Ustavnog suda.

Čim je ta kohabitacija, a onda koalicija propala, negde od početka 2008. godine, nastali su zapravo vrlo ozbiljni problemi u Ustavnom sudu, u onome što je ne samo generalni i pravnički, nego i svetonadzorski stav njegovih članova. Vi znate da Ustavni sud, uostalom i naš Ustav i naši zakoni to kažu, nije običan sudski organ. Ustavni sud, osim toga što je brana samog ustavnog poretka, on je pozvan i da daje neke generalne pravce tumačenja prava, unapređenja prava i svega onoga što je zapravo vezano za krucijalne vrednosti, političke i civilizacijske u jednoj zemlji. Od ljudskih prava i građanskih sloboda do principa zakonitosti, podele vlasti itd.

Sada je kraj 2011. godine i mislim da nikome u Srbiji ne treba posebno objašnjavati sa kakvim je sve problemima skončan Ustavni sud, i u svojoj unutrašnjoj organizaciji, i u komunikaciji sa javnošću, a i u onome što je najvažnije, a to je percepcija javnosti. Dakle, kako i na koji način demokratska javnost u Srbiji ili svi građani doživljavaju Ustavni sud? Da li u njegov rad imaju poverenja? Da li smatraju da su njegove odluke uvek lišene političkog uticaja? Konačno, da li smatraju da su zapravo najkvalitetnije sudije ili neke od najkvalitetnijih sudija u ovom trenutku sudije Ustavnog suda? Mislim da nema dileme da taj odgovor nije pozitivan.

Čuo sam da ste u jednom trenutku, kada ste obrazlagali Predlog zakona, govorili o tome da njime pokušavate da stvorite i materijalne i organizacione uslove da najkvalitetniji pravnici, pretpostavljam pre svega mladi stručnjaci, potraže posao u Ustavnom sudu, da rade u njegovim stručnim službama i da dodatno budu motivisani za tako nešto. Kao i vi, smatram da je to pitanje motivacije, pitanje časti da se radi u Ustavnom sudu, pitanje ambicije da se možda jednog dana postane sudija Ustavnog suda ili njegov predsednik vrlo važno, da to možda mnogo više i mnogo zdravije može da motiviše mlade stručnjake od samog pitanja visine zarade ili visine plate. Ali, mislim da šta god da uradite sa ovim zakonom, sa njegovim rešenjima, nećete moći da podignete ugled te funkcije. Ti ljudi koji treba da dođu da se prijave i da rade u Ustavnom sudu prosto vide ko su u tom trenutku neke od sudija Ustavnog suda.

Neću ići pojedinačno. Znam da u Ustavnom sudu ima odličnih stručnjaka, divnih sudija, neki od njih su bili i moji i vaši profesori na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali postoji jedan drugi krug ljudi, postoji krug ljudi koji su ovde birani za sudije Ustavnog suda po partijskim kvotama. Sećate se onog trenutka kada ste, obzirom da imate dva različita koaliciona partnera iz Sandžaka, morali da nađete mesta među sudijama Ustavnog suda i za predstavnike jedne i druge grupacije. Slična je situacija i sa predstavnicima nekih, da kažem drugih delova Srbije ili sudija koji su bliski nekim drugim političkim opcijama.

U isto vreme imate u sudu i onaj deo sudija koji je izabran u vreme koje sam na početku pominjao, dakle, kohabitacije, odnosno koalicije DS i DSS, zbog specifičnog načina izbora predlaganja, pa onda biranja drugog organa sa šire liste. Taj politički uticaj je ugrađen, inherentan je samom zakonu, samom ustavnom modelu i zbog toga imate toliko problema, toliko unutrašnjih razlika u Ustavnom sudu, koje vrlo teško mogu da dovedu do jednog konzistentnog i, slobodno mogu da kažem reformističkog stava. Zapravo, mislim da to treba da radi Ustavni sud. Ako već imamo ovakav Ustav, ako je on rigidan na hiljadu mesta, onda bi makar Ustavni sud kroz praksu mogao da pomogne da neka njegova rešenja budu protumačena na progresivniji način i da, dok ne dobijemo novi ustav, a mislim da što pre treba da počnemo rad na njegovom pisanju, da makar to otkloni nedostatke postojećeg ustavnog modela.

Treće ili četvrto pitanje je kako se Ustavni sud postavlja prema politici, kako reaguje na njene impulse. To nije vezano samo za ovaj sastav Ustavnog suda Srbije, mi smo taj problem u pravosuđu i generalno u sudstvu posebno imali i decenijama unazad. Znam da nije tako, da prečesto postoji direktan politički uticaj Vlade, predsednika Republike, vladajućih struktura na sam postupak pred Ustavnim sudom, a to je posledica i relativnog niskog ličnog, moralnog i profesionalnog kredibiliteta ovako izabranih sudija Ustavnog suda. Takav Ustavni sud najčešće osluškuje šta se dešava u javnosti, pokušava da proceni šta je politički i svaki drugi "mejn strim" i, u zavisnosti od toga, odlučuje da li će pokrenuti određene postupke, kako će ih pokrenuti, koliko će ih efikasno voditi i da li će oni stajati kod sudije izvestioca ili u nekoj drugoj fazi postupka mesecima ili godinama u fioci.

Podsetiću vas samo na nekoliko slučajeva. Mi smo krajem septembra ili početkom oktobra 2008. godine pokušali da iniciramo pred Ustavnim sudom Srbije postupak za ocenu ustavnosti energetskog sporazuma, odnosno niza ugovora koje smo zaključili sa Ruskom Federacijom, koji su obuhvatali skandaloznu prodaju NIS, ali i sporazume o izgradnji gasovoda Južni tok i podzemnom skladištu gasa Banatski Dvor. Dobili smo odgovor posle nekoliko meseci, koji je evidentno bio posledica tog utiska u Ustavnom sudu, koji je bio očigledan, da se radi o, pre svega političkom aranžmanu sa vrlo moćnom državom, da pozadina tog aranžmana nije ekonomska ili komercijalna, nego je, pre svega politička, da se računalo na to da ćemo za uzvrat za tako nisku cenu za privatizaciju NIS dobiti političku podršku za Kosovo. Iz toga sledi taj stav Ustavnog suda, koji je vrlo jasno izražen i u njegovoj odluci koja nam je dostavljena početkom 2009. godine, da šta ima Ustavni sud da se meša u posao koji su zaključili vlade dve države, da je to međunarodni ugovor koji je iznad zakona, po našem pravnom poretku, a da one odredbe koje smo osporili, koje se tiču praktičnog uspostavljanja monopola, kršenja pravila o zaštiti životne sredine, ograničenja suvereniteta naše države, pošto znate da ti ugovori zabranjuju našim državnim organima da menjaju fiskalna i neka druga pravila, da se ta pravila ne mogu direktno primeniti zbog toga što su suviše opšta.

Dakle, u toj odluci kojom odbacuje našu inicijativu, Ustavni sud je, zapravo, presudio Ustavu čiju nadležnost ima da brani, tako što je rekao da Ustav nije jasan i da u ovim odredbama ne može da se sprovodi. To je ogroman problem, pogotovo kad se cela glava Ustava koja se tiče osnova ekonomskih odnosa i onog dela koji se tiče ljudskih prava i sloboda, ne može direktno primenjivati.

Šta se onda, zapravo, od našeg Ustava može primenjivati? Preambula, deo o ljudskim pravima ili deo o organizaciji državnih organa? Ni jedan od tih segmenata Ustava ne funkcioniše, a Ustavni sud, onako kako je danas uređen i nema nikakvog dokaza da će ovaj zakon to značajno promeniti, ne može da da ni jedan od odgovora na neka od ključnih pitanja ovog društva.

Vi znate koliko ste imali problema u nekim drugim postupcima, znate šta vam je Ustavni sud uradio u postupku opšteg izbora sudija, donoseći u različitim fazama postupka ili u različitim vremenskim periodima, opet osluškujući ono što je politički "mejn strim" u društvu, međusobno različite i suprotstavljene odluke, od toga da je na početku ocenio da je sam način promene u pravosuđu ustavan, u skladu sa Ustavom i ključnim međunarodnim dokumentima, do toga da vam je u jednom trenutku, kada im se učinilo, kada su dobili input, kada su počeli da razmišljaju o tome ko će eventualno ostvariti uspeh na narednim izborima, počeli da reteriraju i da vam, praktično, uništavaju ceo koncept izbora sudija, nalazeći opravdanja u nekim parcijalnim i čudnim tumačenjima garancija sudske nezavisnosti, trajnosti sudske funkcije itd. Iako su izbrani po Ustavu koji je, iako ne formalno, ipak izraz ozbiljnog ustavnog diskontinuiteta, iako su i sami, većina njih ili jedan deo njih, došli iz tog sudskog, pravosudnog miljea, za koji sami znaju da je to bio jedini segment države u kome se ništa nije promenilo na bolje posle 5. oktobra, a onda, 10 – 11 godina kasnije, ta činjenica da se ništa nije popravilo je suštinski sprečavala bilo kakav institucionalni, društveni, pravni, ekonomski progres ovog društva.

U međuvremenu su neki od tih problema rešeni, naravno, ponovo na zaobilazan način, ponovo uz otvorene ili prikrivene političke kalkulacije. To je nešto što i danas opterećuje pravosudni sistem u Srbiji. Vi znate da će se to dešavati i nakon isteka mandata ove Vlade i nakon isteka vašeg mandata, bez obzira što LDP i većina poslanika naše stranke je u svakom trenutku imala vrlo ozbiljno razumevanje za ono što vi lično radite u tom ministarstvu. Prosto, sistem koji vodite, pa i Ustavni sud, na čiji rad institucionalno utičete ovakvim predlozima zakona, ne može da zavisi ni od dobre volje, ni od sposobnosti jednog pojedinca ili državnog funkcionera, nego je, pre svega, refleks one atmosfere koju u njemu produkuju najviši državni zvaničnici: predsednik Republike, premijer, cela Vlada, mediji, civilni sektor itd.

Konačno, jedan od poslednjih primera o kojem hoću da govorim je cirkus koji traje pred Ustavnim sudom sa dva postupka. Jedan je postupak za zabranu desničarskih ili ekstremističkih organizacija, koji je prvo, kao što znate, pokrenut na problematičan način, tu je bilo mnogo propusta u radu tužilaštva, a onda sve ono što je radio Ustavni sud: termini zakazivanja određenih radnji u postupku, način na koji se to predstavljalo javnosti, način komunikacije sa javnošću, odabir lica koja će biti pozivana na te rasprave, sve je to taj inicijalni zahtev države, odnosno javnog tužilaštva, obesmislilo.

Možemo da sprovedemo istraživanje javnog mnjenja u ovom trenutku, na bilo koji drugi način da izmerimo impresije i utiske javnosti i videćete da u ovom trenutku ima mnogo manje razumevanja za postupak za zabranu tih organizacija u društvu, da ima mnogo više nalaženja opravdanja za te mlade zavedene ljude, kako neki govore, nego što je to bilo u onom trenutku kada je država pokrenula postupke. Šta treba da bude rezultat? Ovo kakva je situacija danas ili potpuno suprotna situacija u kojoj će, ne samo Ustavni sud u nekom trenutku, nego i najvažniji delovi društva i generalno većina građana osuditi organizacije ili pojedince koji otvoreno nasiljem ili pozivanjem na nasilje krše osnovna ljudska prava i građanske slobode.

Još jedan primer se nedavno pojavio pred Ustavnim sudom i ponovo uznemiro javnost, a to je pitanje ocene ustavnosti Statuta Vojvodine. To je vrlo važno pitanje u našem društvu, odnosi se na trećinu ove zemlje, na jednu zajednicu ili teritorijalnu jedinicu koja, čak i po sadašnjem Ustavu, ima određena obeležja autonomije, naravno, ne dovoljna.

Šta je rezultat dosadašnjeg toka postupka pred Ustavnim sudom? Informacija koju smo dobili da su kao predstavnici stručne javnosti pozvani, ne znam, Kosta Čavoški, Zoran Lončar koji je jedan od visokih funkcionera DSS koja je zapravo i pokrenula postupak, čini mi se gospodin, prof. Samardžić, nisam siguran da li je on bio pozvan. Prof. Ratko Marković jedan od tvoraca modela ukidanja autonomije suštinske autonomije na teritoriji Srbije ustavnih promena iz 1989. godine, odnosno 1990. godine.

Predsednik Ustavnog suda i sudije Ustavnom suda će vam reći da ništa nisu pogrešili da su oni pozvali predstavnike jedne i druge strane zainteresovane javnosti i da je to zapravo suština demokratskog procesa da se tako razmenjuju argumenti.

Međutim, čudom se dogodilo da argumenti DSS, njihovih ustavnih eksperata, onih koji su ključno doprineli tome da sadašnji Ustav bude ovako nedemokratski i ovako suprotstavljen između ostalog autonomije i Vojvodine. Argumenti prof. Koste Čavoškog dobio je mnogo više prostora u javnosti, da se javnost ponovo alarmira, da se ponovo pokrenu i probude te priče o Srbiji iz tri dela koja nije postala cela, da se izmišljaju strahovi o separatizmu na teritoriji Vojvodine, itd. Da li je bilo prostora i rasprave pred Ustavnim sudom u analizi Ustavnog suda u standardima koje Ustavni sud treba da postavi. Mesto za analizu koja pokazuje da mi recimo sledeće nedelje, recimo, ovde usvajamo Republički budžet od devet milijardi evra, a da je u toj preteranoj autonomiji koja je data Vojvodini pokrajinski budžet 650 miliona evra.

Da li je Ustavni sud sa bilo kakvim pravilima poseban da na taj način rezonuje, da o tim argumentima govori i da se malo okrene životu. Ne, do sada su celu svoju aktivnost svodili na to da li je Obraz ili neko drugo udruženje formalno registrovano, da li je kompjuter veštačen na ovaj ili onaj način, a sve onako namigujući na desno oko, ko vaimarska Nemačka, posle Prvog svetskog rata.

Iza te fasade legalizma i zaštite ustavnog poretka uvek se zapravo krije razumevanje za one koji su protivnici ljudskih prava i građevinskih sloboda, protivnici promena i reformi u Srbiji i konačno protivnici, hajde da tako kažem, evropskih integracija ili evropskih reformi ove zemlje. To nije beznačajno pitanje. U situaciji u kojoj neki drugi državni organi u kojima parlament, Vlada, pa sve više i predsednik republike uživaju sve manje demokratskog poverenja građana, mnogo se pažljivije u javnosti osluškuje ono šta radi, kako radi Ustavni sud i čitav niz drugih institucija koje nisu na pravi pogled, ili nisu eminentno političke.

Što se tiče nekih konkretnijih odredbi više ćemo o tome razgovarati u raspravi u pojedinostima. Želeo bih samo da dobijem odgovor na neka od tih pitanja. Meni se učinilo na nekim mestima u ovom zakonu da vi zapravo ponešto otežavate proceduru, odnosno pristup građana sudu. Pogotovo u onom delu kada govorite šta sve zapravo treba da sadrže zahtevi kada se obraća Ustavnom sudu. Ranije je, čini mi se bila formulacija, opredeljivanje zahteva i potpis podnosioca, a danas se ovim izmenama traži mnogo preciznije navođenje. To će na neki način smanjiti verovatno broj slučajeva, a sa druge strane može da nas dovede u opasnost pred Evropskim sudom za ljudska prava zbog toga što vi znate da mi imamo najviše problema, osim sa članom 6. Evropske konvencije, pravo na pravično suđenje i ovim pravom iz člana 13. a to je pravo na efikasno pravno sredstvo.

Onako kako ustavna žalba sada funkcioniše, ta velika kašnjenja zapravo nas dovode u situaciju da će uskoro pred Evropskim sudom i sama činjenica da neko lice nije dobilo odluku Ustavnog suda, po ustavnoj žalbi, dakle, da po njoj nije bilo odlučeno, mi dolazimo u opasnost da će Evropski sud za ljudska prava početi da procenjuje da više nije ni neophodno iscrpeti to pravno sredstvo, pošto se ne radi o efektivnom pravnom sredstvu. To zavisi od broja slučajeva. Ako na ovaj način ograničete tu mogućnost, odnosno smanjite broj slučajeva, mislim da onda dolazimo ponovo u istu situaciju.

Dakle, da će to biti neka vrsta uskraćivanja pravosuđa kako u čitavom nizu svojih odluka kaže Evropski sud za ljudska prava i da će kroz ovo tehničko rešenje, zapravo biti napravljen mnogo veći politički problem. Ne kažem da je to bila vaša motivacija jer imate veliki problem sa zaostalim predmetima i razumem da nekako morate da ih rešavate ali hajde da probamo da nađemo način da ta ravnoteža prosto bude pravedenija i da na strani građana možda bude prostora za ustavne žalbe i naravno neke vrste prevencija moraju da budu vezane ne za Zakon o Ustavnom sudu i pravila postupka, nego za rad ovog opšteg sudskog, pravosudnog aparata za rad državne uprave. Tu upravo nastaju najveći problemi i zbog toga se građani tako često, tako velikim brojem ustavnih žalbi obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava, posle postupaka pred domaćim organima.

Razgovaraćemo još pa ćemo verovatno biti u prilici da razjasnimo još neka pitanja. Hvala.

Poštovana potpredsednice, prijavio sam se pre otvaranja ovog drugog dela sednice, da iskoristim onih sedam i po minuta preostalog vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, pa ću na taj način govoriti…       

Smatram da to nije korektno, pošto smo vi i ja razgovarali pre desetak minuta za stolom predsedavajućeg o tome i dogovorili se…

Prijavio sam se i tada.

U redu, nemojte vikati samo na mene, nema nikakvih problema.

Samo sam želeo da kažem o čemu ću suštinski i na koji način govoriti. Mislio sam da ovo svoje izlaganje počnem analizom onoga što je u smislu komercijalnog ili trgovinskog prava govorio gospodin Mirović i možda nekih grešaka u njegovom izlaganju, ali posle ove vaše analize zaista neću ulaziti i neću kritikovati gospodina Mirovića, zadržaću se na nekim drugim stvarima.
Nema gospodina Dulića, ministra, kao predstavnika Vlade, pa je dosta teško da polemišemo, nije bilo ni njegovih odgovora na pitanja koja su mu ovde postavljena u prvom delu sednice. Nezavisno od toga, postoji jedan politički problem, o kome mi ovde govorimo, a u analizi tog problema i možda traženju rešenja, sprečava nas, pre svega ponašanje predstavnika vladajuće koalicije, ne samo koalicije koja je najpre ovlastila za ove tačke dnevnog reda gospodina Božidara Đelića, koji je u međuvremenu podneo ostavku, ne taj problem što je ove ugovore, sporazume sa Nemačkom bankom potpisao predsednik Vlade i ministar finansija Mirko Cvetković, koga danas ovde nema, ni to što se niko od predstavnika vladajuće koalicije ne javlja za reč ili makar nije govorio u ovom prvom delu, kada govore ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.
Obećao sam da se neću mnogo baviti izlaganjem gospodina Mirovića, ali moram samo jednu rečenicu, sve ono što je rekao, mislim da će zaslužiti da večeras bude možda u nekim od prvih minuta od hedova "Dnevnika" dva RTS-a. Prosto poslednjih dana "Dnevnik" dva RTS-a, zapravo liči na ovo što je govorio gospodin Mirović. Ta antinemačka kampanja koja se sprovodi u našim medijima, taj zaista neverovatan bezobrazluk, da vi imate početak televizijskog "Dnevnika" koji govori o tome – Nemačka različito od Brisela, ucene Nemačke prema Srbiji, svi nas u Evropi vole, samo nas Nemačka mrzi, a u nastavku Dnevnika imate kako je potpisan ugovor o beskamatnom kreditu Nemačke za pomoć građevinske industrije u Srbiji, odnosno za povećanje energetske efikasnosti. Imate raspravu ovde u Skupštini danas, gde god govorimo o dva kredita nemačke banke, zapravo Nemačke države pod uslovima koji su daleko povoljniji i od trećeg kredita, znači Komercijalne banke za aero-inženjering, o kome danas ovde govorimo, a da ne govorim o tome kakvi su bili krediti, kako je bilo ugovoreno pravo, na koji način se regulišu odnosi i sprovode postupci, recimo u našim ugovorima koji su vezani za sprovođenje energetskog sporazuma, odnosno sporazuma o privatizaciji i investicijama u naftnoj industriji Srbije "Gasprom njeft", kako se već zove ta kompanija.
Ako možemo to malo da razjasnimo, kakvi su uslovi ovih kredita, dakle, kredit koji se tiče izgradnje, odnosno revitalizacije sistema daljinskog grejanja u Srbiji, uz kamatnu stopu od 2,5%. Postoji taj pogled na ekonomiju i bankarske poslove koji kaže da je svaka kamata iznad 3% nepovoljna za onog ko kredit uzima, ali moram da vas podsetim da ova stopa, fiksna stopa od 2,5% godišnje praktično na nivou prosečne inflacione stope u zemljama Evropske unije, odnosno u ero zoni.
Dakle, kredit koji dobijamo u iznosu od 45 miliona evra će se zapravo vraćati bez realne kamate, dakle isplaćivaćemo samo ono što je inflacioni trošak u zemljama Evropske unije. Nešto je viša kamata za kreditni aranžman kod vodosnabdevanja i kanalizacije, ona je 3,5%.
Da bismo uporedili koliko su to zaista povoljne kamate koje dobijamo od nemačke banke, odnosno Nemačke države, može da nam posluži i ovaj treći ugovor koji danas ovde potvrđujemo, to je ugovor o kreditu naše države, kod naše većinski državne banke, Komercijalne banke, čiji su kamatni uslovi određeni na sledeći način. Dakle, šestomesečni euroribor plus fiksna marža od 4,2%. To je u ovom trenutku ukupno između 5,9 i 6%. Mi danas uzimamo dva kredita po kamati od 2,5 i 3,5% i kredit kod domaće banke po kamati od 6%. Toliko o tome, na koji način treba pomagati domaću industriju, domaći bankarski sektor i koliko će građanima Srbije biti bolje, ukoliko se krediti uzimaju kod domaćih banaka.
S druge strane, zanimljiva je ova rasprava, bez obzira što u njoj ne učestvuju poslanici vladajuće koalicije. Ima ovde argumenata koji su i politički, koji govore o tome kakav je odnos Nemačke države prema našoj Vladi. Međutim, u ugovorima je predviđeno i da će Nemačka Savezna vlada dati garancije za realizaciju ovih kredita. Dakle, biće neka vrsta rasprave i u nemačkom parlamentu. Bojim se da će se u tom parlamentu pokrenuti ista vrsta političke argumentacije. Zbog čega se ulazi u ovakve povoljne aranžmane, zbog čega Nemačka država na određeni način finansira ili sufinansira izgradnju komunalne i druge infrastrukture u Srbiji, dok vojnici te iste države stradaju na severu Kosova i dok je to deo, ili je makar bio deo zvanične srpske politike. Na tu vrstu paradoksa ne mogu da daju ni poslanici Liberalno demokratske partije, ni poslanici Srpske radikalne stranke. Odgovor na ta pitanja, odgovor na pitanje bilateralnih odnosa sa Nemačkom, odgovor na pitanje kako ćemo u narednim godinama finansirati ovakve i slične projekte, ukoliko nemamo ugovorne aranžmane sa Evropskom unijom, ukoliko zaustavimo naš put evropskih integracija treba da daju predstavnici Vlade. I to ne može da bude direktorka Kancelarije za evropske integracije, što je uz svo dužno poštovanje prema gospođi Delević, tehnička ili birokratska funkcija, odgovor na to pitanje moraju da daju političari u Srbiji.
Oni koji su u isto vreme dok je potpisivan ovaj sporazum, dakle 29. septembra na vrlo afirmativan način govorili o onome što se desilo na Jarinju, dva ili tri dana pre toga, kao i oni koji su u međuvremenu proglašavali pobedu nad pojedinim zemljama koje navodno ne žele Srbiju u EU. Pretpostavljam misleći u tom trenutku na Nemačku sa kojom su potpisali i planirali ratifikaciju kreditnih aranžmana na oko 70.000.000 evra samo kroz ovu tranšu. Nema ministra, ne mogu da mu postavim još neka konkretnija pitanja.
Mi smo pre nekoliko dana govorili o problemima koje ima Građevinska direkcija Srbije sa internet prezentacijom, a u međuvremenu se ispostavilo da ta građevinska direkcija očigledno ima mnogo veće probleme sa izgradnjom stanova na Kosovu, sa nekim prošlim vremenom. To će pretpostavljam rešiti istraga i sudski postupci ali to prosto govori o tome koliko su efikasni naši državni organi ili državne institucije ili kvazi državna preduzeća u realizaciji ovih projekata.
Zadužili smo se danas za 70 miliona evra, te kredite ćemo vraćati narednih nekoliko godina, a u međuvremenu ćemo se budžetom, sredinom sledeće nedelje zadužiti u 2012. godini za 4,5 milijarde evra. Većim delom ćemo ta sredstva koristiti da bismo vratili kredite koje smo u prethodnih nekoliko godina uzeli.
Danas vam garantujem da ako se ovakva politika bude nastavila, da ćemo negde pred kraj isteka ovog grejs perioda koji je predviđen praktično u sva tri ugovora morati da uzimamo nove kredite, pod znatno nepovoljnijim stopama i siguran sam da će te stope biti mnogo nepovoljnije ukoliko zaustavimo naše evropske integracije, odnosno ukoliko ih ne obnovimo već u februaru ili martu. Hvala vam.

Uvažena potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ova dva zakona su kao i ona o kojima smo govorili juče predložena manje-više sa tehničkim obrazloženjem, pogotovo kada je reč o Zakonu o stanovanju, ministar je nešto više govorio o ovom Zakonu o podsticanju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize koji je uostalom i jedan od njegovih ključnih, rekao bih i političkih i projekata koje je pokušao da realizuje u ovih nekoliko godina u Ministarstvu, pa je stoga aspekta razumljiva i ambicija da se nešto više o tome govori.

Ima nekoliko problema kada je reč o ovom zakonu. Neki od njih su širi od njegovog dometa, vezani su zapravo za sve ono što je i vaše Ministarstvo gospodine Duliću, ali pre svega Vlada u svojim ekonomskim i privrednim resorima radila u prethodne tri i po godine. Mi moramo i ovog puta da vas podsetimo zapravo na jedan od ključnih uzroka ili ključnih razloga tog dosta ozbiljnog pada i građevinske industrije i svih sektora privrede koji prate tu industriju nakon 2009. godine i tog praktično velikog zemljotresa na tržištu koji ste izazvali onakvim promenama Zakona o planiranju i izgradnji, koje su delimično ispravljene, čini mi se ove godine, kada smo o izmenama Zakona ovde raspravljali, ali su te inicijalne, negativne, katastrofalne posledice delimično ostale.

Mi smo mnogo govorili i o ovom zakonu kada je on usvajan sredinom 2010. godine, kritikujući neke od njegovih osnovnih postavki, na stranu to kakvi su poslovni rezultati kompanija koje se bave građevinarstvom, kakva je situacija sa procedurama ili suspenzijom pravih, transparentnih tržišnih procedura koje ste tim zakonom izveli, pokrenuti su i postupci pred Ustavnim sudom, ali da se danas malo više bavimo ovim, navodno velikim rezultatima tog zakona koji ste predstavili, i koji delimično pominjete i u obrazloženju ovog zakona.

Oni koji su vas danas možda slušali kao gledaoci, kao građani Srbije teško da bi mogli da zaključe da se ovde zapravo radi o izmeni zakona koji ima jedan, odnosno dva člana i da je jedina izmena u članu 1. ovog Predloga izmena i dopuna Zakona, zapravo reči: "2011. godine" menjaju se rečima: "2012. godine". Nije ovo jedini takav zakon koji je predlagan i usvajan u ovom mandatu Narodne skupštine, nekoliko puta smo na sličan način, ako se sećate menjali, odnosno održavali onaj rok za važenje starih pasoša, odnosno za izdavanje novih.

Vi ste se i kod ciljeva produžavanja važenja ovog zakona i u statističkim podacima koje ste izneli vrlo optimistički izrazili o onome što je do sada urađeno, citirajući i neke statističke podatke. Najpre, u obrazloženju zakona kažete da u postupku preispitivanja zakona ocenjeno je da pojedina rešenja treba preciznije definisati, a onda u nastavku kažete da pored toga treba i produžiti važenje ovog zakona i za sledeću kalendarsku, odnosno budžetsku godinu.

Međutim, u ovom predlogu zakona koji ima samo jedan član, nema nikakvih novih rešenja, odnosno nema ispunjenja tog cilja koji ste postavili, dakle da pojedina rešenja treba preciznije definisati, osim ako ne smatrate da je nova, preciznija definicija promena godine 2012, umesto 2011. godine. Ako ste se već odlučili da sada na samom kraju godine, po hitnom postupku dolazite pred Narodnu skupštinu, svega nekoliko nedelja pred ulazak u izbornu kampanju, sa ovakvim zakonom, ako već imate nekakve negativne rezultate koji su proistekli iz analize efekata ovih zakona, pretpostavljam i neku vrstu negativnog, koji dolazi od građevinske industrije, onda je možda ovo bila prilika da se prihvatite i tog posla i da u Predlog zakona uključite neka nova, bolja, efikasnija rešenja, kako bi i statistički i realni podaci bili mnogo bolji.

Praktično u istom delu obrazloženja vi govorite o pozitivnim statističkim tržišnim privrednim efektima citirajući navodno najnovije statističke podatke, pa kažete između ostalog, da vrednost ugovorenih radova građevinskih izvođača u prva tri meseca 2011. godine je porasla za 59,4% u odnosu na isti period prošle godine, da je broj građevinskih dozvola porastao u maju za 13,1% u odnosu na isti period prošle godine, itd, itd.

Ne sporim da u većini segmenata, kada je u pitanju građevinska industrija postoje nekakvi, uglavnom minimalni pomaci unapred. Veliko je pitanje analize da li je to pre svega rezultat ovog vašeg zakona, čije važenje ovom prilikom produžavamo, ili nekih drugih okolnosti na to. Ali, nezavisno od toga ne razumem potrebu da se na silu delimično i selektivno uzimaju statistički podaci.

Ako već navedete u obrazloženju da pokazuju najnoviji statistički podaci, što je onako uobičajena medijska formulacija, nije možda baš najprikladnija za obrazloženje zakona, onda moram da vas podsetim da u ovoj zemlji ipak postoji manje-više nesporna institucija koja se zove Republički zavod za statistiku i ogromne baze vrlo ozbiljnih podataka ovog zavoda.

Recimo poslednji mesečni statistički bilten koji je dostupan u Republičkom zavodu za statistiku je bilten koji je zaključen, koji obuhvata dakle, mesec septembar ove godine i on vrlo iscrpno govori o statističkim pokazateljima u građevinskoj industriji, između ostalog i o efektima ovog zakona. Ta analiza, odnosno mesečni statistički bilten kaže da je vrednost novih ugovora izvođača iz Republike Srbije za period januar-septembar 2011. godine porasla za 15,2 odsto u odnosu na isti period 2010. godine. Moguće je da je u martu podatak bio 59, ali pošto se danas nalazimo u mesecu decembru, onda mislim da je poštenije, da ako već citiram statističke podatke, citiram one podatke koji su u ovom trenutku tačni, relevantni, koji obuhvataju prvih devet meseci ove godine, pošto se valjda na njih naslanja vaša ambicija, da i u narednoj godini primenjujete ovaj zakon i verovatno proizvedete još bolje rezultate. Na istom mestu se naravno kaže i da je broj izdatih dozvola veći za oko 8,6%, ne 13% kako vi kažete u obrazloženju, da kada su u pitanju zgrade i slične vrste objekata da je taj porast broja izdatih dozvola svega 3,6, a ne onaj broj koji navodite u obrazloženju, itd.

Ne kažem da ste vi imali ideju da falsifikujete stvarnost, ali ste imali potrebu da prosto u prvi plan istaknete isključivo ono što su pozitivni efekti. Mnogo puta ste bili u ovom parlamentu prilikom tri, tri i po godine, i najčešće ste govorili o građevinskoj operativi, o ambiciji da zaštite građevinsku industriju, da sačuvate svako radno mesto, to je uostalom i bio jedan od, doduše, međusobno suprotstavljenih ciljeva vaše Vlade na samom početku kada ste se prosto i politički predstavili kao socijalno odgovorna Vlada.

Možda je zanimljivo da pogledamo i kakva je situacija kada je u pitanju broj radnih mesta, odnosno broj zaposlenih u građevinskoj industriji. Verujem da je jedna od vaših ambicija bila, kako se u zakonu kaže, da se sačuva postojeći broj zaposlenih, i da ako je to moguće da taj broj postane veći. Postoje podaci i za to, podaci su septembar 2011. na septembar 2010. godine. U septembru 2010. godine, to su dakle prvi meseci početka primene ovog zakona o podsticanju građevinske industrije, prema irelevantnim statističkim podacima, iste kuće koju sam maločas citirao, u građevinarstvu je radilo oko 74.000 radnika.

U septembru ove godine, dakle, 13, 14 meseci nakon početka primene zakona, čije pozitivne efekte tako gromoglasno ovde predstavljate, broj zaposlenih radnika u građevinarstvu je 73.000.

Dakle, on je čak i nešto manji nego što je bio na početku primene ovog zakona. O tim podacima ne govorite u obrazloženju ovog zakona. Konačno nema ni reči o onome što je zapravo možda u ovom trenutku i najveći ili sigurno najveći problem i građevinske industrije i građevinske operative, i generalne industrije, i privrede u ovoj zemlji. To je zapravo ta enormna nelikvidnost koja je pre svega generisana ponašanjem države, s jedne strane neodgovornim ulaskom u projekte za koje država praktično unapred zna da ne može da ih finansira, ili da ne može da uspešno servisira kreditne i druge obaveze koje uzima kod međunarodnih ili domaćih kreditora za izvođenje tih radova.

Nema podatka koliki su zapravo u ovom trenutku ti dugovi državi, koliko zapravo trpe građevinska i sve druge prateće grane industrije zbog ovakvog načina obračuna i plaćanja PDV u koji ona, praktično, i to vrlo velikim iznosima, s obzirom da se radi o industriji koja, praktično, u svakom svom poslu angažuje ogromnu količinu novčanih sredstava na koji način, dakle, finansiraju državu.

Ako govorimo o troškovima primene ovih zakona, ona oni ne mogu da se svedu samo na ono što vi kažete jednom sumarnom rečenicom u obrazloženju, odnosno u onoj proceni finansijskih sredstava, da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu.

Pre nekoliko nedelja sam video jednu vašu izjavu koja nije baš na fonu ovoga što ste ovde u obrazloženju rekli, dakle, vi da i u postupku planiranja budžeta za 2012. godinu planirate nova sredstva, odnosno dodatna sredstva koja će omogućiti primenu ovih zakona. Ali, bez obzira na to da li i u tom knjigovodstvenom smislu postoje budžetske stavke koje će pomoći realizaciju ovog zakona ili će to funkcionisati praktično kao i do sada, pre svega kroz angažovanje resursa i sredstava Fonda za razvoj Republike Srbije, kada procenjujete troškove onda morate da uzmete i neke druge parametre koji nisu samo budžetski. Jedan od njih je kako ovaj zakon utiče na slobodno tržište, odnosno na ono što bi trebalo da bude najvažniji deo građevinske aktivnosti ili aktivnosti kompanija, preduzeća, u ovoj oblasti. Kakva je posledica te činjenice da vi praktično u ovom trenutku na teritoriji Beograda gradite ili dovršavate, mada se i tu, koliko vidim, malo prolongiraju rokovi za završetak nekih objekata u ovom čuvenom naselju Stepa Stepanović, kako to utiče na ostatak i građevinske izgradnje i tržišta nekretnina.

Konačno, možda treba nešto reći i o toj činjenici da je 45%, 46% i izvedenih radova i novo ugovorenih poslova, praktično, vezano za širu teritoriju grada Beograda, a da oni regioni u Srbiji, koji su zapravo i najugroženiji, gde je građevinska industrija, praktično, potpuno propala ili potpuno zastala, da se za njih vezuje svega nekoliko procenata i projekata po ovom zakonu i projekata generalno, a i onda kada se oni realizuju, manje-više se svode, to moram da kažem, na predizborne aktivnosti ili predizborne projekte na gotovo bizarne, te situacije koje smo imali prilike i da vidimo i u proteklih nekoliko nedelja završavanja Akva parkova ili otvorenih bazena krajem oktobra i početkom novembra. Onda više nije dovoljno opravdanje koje je možda ponekad i tačno da su radovi bili tako ugovoreni, da je to bila dinamika radova. To prosto građanima ove zemlje izgleda i s jedne strane neozbiljno i s druge strane kao neka vrsta realizacije te vaše ambicije, da im umesto osnovnih, dakle, životnih ciljeva ili potreba isporučujete neku vrstu rezultata koji deluju pomalo bizarno. Javnost je o tome mnogo govorila. Gledali smo snimke iz nekih opština na jugu Srbije koje nemaju praktično ni asfalt u centru grada a imaju velelepne objekte u koje su uloženi stotine miliona dinara ili milioni evra.

To je zapravo ključno pitanje kod realizacije ovog zakona. Ko odlučuje o tome da li je jedan projekat dobar, da li je on isplativ, da li on treba da bude na vrhu liste prioriteta, i kakvi će biti njegovi realni, finansijski i društveni i svi drugi efekti. To bi morao da bude, valjda, osnovni cilj ovog zakona.

Drugi cilj bi morao da bude povećanje zaposlenosti u građevinskoj industriji, mislim da sam na neki način pokazao da ni jedan ni drugi cilj nisu, ne u potpunosti, nego nisu gotovo uopšte ispunjeni. Vi za ove projekte, pogotovo za projekte stanogradnje na teritoriji Beograda, pre svega angažujete kao neku vrstu državne institucije Građevinsku direkciju Srbije.

Molim vas da, i kao ministar koji je i u javnosti poznat kao neko ko je, da tako kažem, informatički osvešćen, ko vrlo drži do toga i do tih metoda komunikacije, da pogledate taj zastršujući veb sajt Građevinske direkcije Srbije. Znači, to neće uliti nadu da će se razviti građevinski sektor u Srbiji, nikome ko na taj sajt dođe, ni domaćem potencijalnom investitoru, ni stranom. To ide do tog nivoa da ta Građevinska direkcija koja raspolaže ipak značajnim sredstvima, u ovom trenutku nema ni abdejtovan informator o radu. Što je njena minimalna zakonska obaveza.

Preselili ste direkciju na novu adresu, čini mi se sredinom ove godine, ako se ne varam u bulevar Arsenija Čarnojevića. Pogledajte inoformator o radu, tamo se Građevinska direkcija još uvek nalazi u bulevaru Kralja Aleksandra, odlično je što to možete odmah da uradite. Od tih ogromnih projekata koji ste i vi predstavljali i ovde i u javnosti samo mali broj se nalazi na toj veb stranici. Da ne govorim o drugim stvarima. Možda efikasnije da je neko drugi, a ne ta direkcija ili neko drugi, a ne država, administrator, rukovodilac ovih projekata. Ionako vam Građevinska direkcija Srbije služi zapravo kao protočni bojler za sredstva koja će se ili za poslove, odluke koje moraju da se donesu. Mi toj građevinskoj direkciji ovde u Skupštini izdajemo garancije za kredite, praktično im dajemo sredstva i za one minimalne obaveze koje ona za realizaciju ovog zakona ima.

Konačno, možda je sada prilika, budžet je završen ali mi ga u ovom trenutku još nemamo, pa ne mogu da vidim kolika su zapravo sredstva namenjena za realizaciju, za subvencije, za podsticaj u građevinskoj industriji za narednu godinu. Možda bi bilo vrlo važno da nam to kažete. Morate da shvatite da je javnost, da su političke partije, pogotovo opozicione vrlo zainteresovane za to pitanje. Prosto ne bismo želeli da se ova predizborna, ili izborna kampanja koja uskoro počinje ponovo pretvori zaista u izgradnju tih, ili najavljenu izgradnju tih sela. Vaš, dojučerašnji kolega u Vladi, Božidar Delić, je pre desetak dana praktično otvarao nastavak gradilišta ili dovršetak gradilišta, sećate se onih lamela, stanova za naučne radnike. Sećam se da su ta gradilišta otvarana još 1999. godine i 2000. godine.

Ako bude prilike da još o tome razgovaramo do kraja ovog radnog dana, nadam se, da ćete se konačno makar u ovim poslednjim mesecima okrenuti mnogo ozbiljnijoj analizi efekata i ovog zakona i svih zakona koje ste usvojili u okviru svog resora, sprovodite u okviru svog resora, proteklih nekoliko godina. Molim vas nemojte, ako već u drugim segmentima ova vlada preuzima mnoge elemente kontinuiteta sa politikom devedesetih, pogotovo u ovom anti – evropskom segmentu, nemojte do kraja da prihvatite i te građevinske poslovne gradilišne manire, da tako kažem, Milutina Mrkonjića, to nas neće nigde odvesti.

Mnogo ste tema otvorili, ministre.

Prvo oko ove informatike, da tako kažem. Otišli smo na jednu možda pogrešnu stranu, ali vaš komentar je vrlo važan i zato želim da ga iskoristim za nešto drugo. Mi smo ovde juče slušali od ministra Markovića kako niko normalan u ovoj zemlji neće izabrati skuplju ponudu za neki posao, iako misli da je realnija, bolja.

Danas kažete da većina službenika, funkcionera u državnim institucijama ne želi da obavi neki posao koji je verovatno neophodan ili opravdan, zbog toga što očekuje negativnu reakciju javnosti. To je strašna poruka. To je apsolutno nedopustivo. Najveće je pitanje – ko je kreirao takvu atmosferu u ovoj zemlji?

Bojim se da je za to odgovorna vaša vlada i vaš predsednik Republike, koji godinama vode demagoške kampanje u javnosti, godinama traže pre svega krivce među državnim službenicima i nižim funkcionerima za različite modele korupcije, godinama prete kako će se nešto desiti i tako se u javnosti stvorila slika. Godinama je takva slika stvarana o ovom parlamentu.

Taj problem sa cenom sajta Narodne skupštine građana nisu stekli utisak da se tu trošilo samo od sebe, nego im se godinama serviraju priče o cenama u restoranu, o cenama ćevapa, o količini potrošenog papira, o bonovima za gorivo, da se ne bi isto to pričalo o Vladi. Zbog toga to nije dovoljno dobro opravdanje, bez obzira da li ste se vidi vašem ministarstvu drugačije ponašali.

O tome kakve su javne nabavke možemo da pričamo možda i drugom prilikom, šta rade ministarstva, pa i vaše, kada nabavljaju recimo uslugu komunikacije sa javnošću i obaveštavanje javnosti, da li su tu uvek u pitanju jedne te iste agencije, da li je u pitanju recimo agencija iz Krunske ulice, koja nema čak ni svoj veb sajt, a bavi se obaveštavanjem javnosti itd.

Postoje izveštaji državnih organa koji o tome govore, ali nisam želeo da ovu raspravu pretvorim u takvu vrstu komunikacije.

Samo još jedna stvar, nemam mnogo vremena, rekli ste da država nije efikasna i da postoji uvek neefikasnost. O tome vam i govorim. Država će uvek biti neefikasna …

(Predsedavajuća: Dva minuta.)

… kada god odlučuje i na kom god nivou, a što se tiče projekata širom Srbije, to su ipak projekti u zemlji u kojoj vi imate 100 gradonačelnika. Ipak imate neki uticaj na to.

Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa LDP se danas vratila u ovu salu posle gotovo dva meseca bojkota zasedanja zbog toga što smo mislili da, prosto postoji potreba da ovde danas dođemo i da probamo da vas sprečimo u onome što je očigledno namera. Nakon što ste posle 9. decembra očigledno u potpunosti odustali od evropskih integracija, da vas makar sprečimo da ne uništite i nešto od onog što je dobro učinjeno u prethodne tri ili tri i po godine, a što vam danas očigledno nije potrebno ili vam smeta u onome što ste namerili da uraditi do izbora koje ste do skoro, očigledno planirali za proleće.
Pošto ste kritikovali nas, gospodine ministre, da očigledno imamo neke probleme, pretpostavljam da aludirate na neke zdravstvene probleme i da ne možemo da zadržimo koncentraciju duže od 15 minuta. Očekujem da vi to bar ovde radite, da ne razgovarate dok narodni poslanici govore i da prosto probamo da govorimo o problemima koje vi imate. Zapravo, o dubini političkog problema koja vas je naterala da danas dođete da branite ovakav predlog zakona i da to činite na način na koji ste činili.
Mene je dosta zbunilo ono što ste vi govorili. Pripremajući se za ovu sednicu, dakle, pažljivo čitao obrazloženje ovog predloga zakona koji ste uputili i ono nema apsolutno nikakve dodirne tačke sa onim što ste vi ovde obrazlažući predlog zakona izgovorili. Dakle, ni jedna jedina reč o problemima koje ste imali u uređenju, pravljenju, organizaciji jedinstvenog biračkog spiska. Nikakve primedbe na račun RGZ. Vi ste ovaj zakon poslali sa obrazloženjem kakva su manje više bila i sva obrazloženja i mnogo važnijih zakona u prethodnih nekoliko godina. Pozivajući se na formu, na tehniku, na izjavu usklađenosti sa pravilima EU.
Takvo fingiranje stvarnosti, takvo pravljenje iluzija nas je zapravo dovelo u situaciju da smo danas zemlja bez vremena, bez kandidature, gde ste vi ministar u Vladi koja šest meseci pre isteka poslednjeg roka za održavanje redovnih parlamentarnih izbora čak ne može ni da proceni kada će izbori biti održani i da li će oni biti vanredni ili redovni.
Molim vas da mi kažete i šta zapravo znači redovni, a šta vanredni izbori u pravnom i političkom poretku Republike Srbije. Od kog datuma su redovni, odnosno do kog datuma se smatra da su izbori vanredni. Da li je to početak marta naredne godine, ako uzmemo rok, maksimalni rok od 60 dana plus 30 dana, dakle, ako je to 11. jun onda je pretpostavljam onda 11. mart poslednji trenutak do koga su izbori imaju smatrati prevremenim odnosno vanrednim. Vi nama danas sredinom decembra meseca kažete da ne znate da li će se izbori održati do polovine marta ili posle polovine marta.
Usput nam istom prilikom objašnjavate da nakon tih velikih problema, kolapsa koji ste imali u pravljenju jedinstvenog biračkog spiska, da ćete u tih 15, dvadeset ili 30 dana razlike uspeti da napravite jedinstveni birački spisak i da ćete ako izbori budu redovni, ako tako dakle odluči predsednik republike, pošto čujem da je on jedini za sebe uzeo pravo da o tome politički i pravno odlučuje.
Dakle, da ćete u tih nekoliko nedelja uspeti da napravite perfektan birački spisak. Nakon što ste nam ovde objasnili da imate devet miliona duša u različitim državnim spiskovima, pravdajući se na neki način primerom Hrvatske.
Nemojte uzimati Hrvatsku za primer, ona ima problema sa biračkim spiskovima, ima problema sa političkim sistemom, sa činjenicom da ima to pravilo o glasanju svoje dijaspore, odnosno, birača u inostranstvu. To je napravilo tu razliku od 400 ili 500 hiljada upisanih birača.
Nisam primetio da niko ni u Hrvatskoj, a pogotovo u institucijama Evropske unije, čija Hrvatska postaje punopravni član uskoro, ima bilo kakvu ozbiljniju primedbu na tok izbornog protesta. Nesporno ko je na izborima pobedio, nesporno kakva je bila politička volja.
To se, međutim, ne može reći za Republiku Srbiju u kojoj ste vi ministar u resoru za koji sami kažete da ima tolike probleme, tolike propuste itd. Nisam shvatio ko je dobio posao, ko nije dobio posao? Da li je "Telekom Srbija", kompanija u većinskom državnom vlasništvu, a uskoro, koliko vidim, i u stoprocentnom državnom vlasništvu, napravila problem, da li su problem napravile i neke druge kompanije koje su u ovaj proces bile uključene?
Šta znači ta rečenica da ste imali na neki način garanciju privredne komore? Šta treba da se desi sa ljudima koji su odlučivali i birali između jedne ponude od šest miliona, druge od sto miliona i vaše procene, ne znam na osnovu čega izvršene, da taj posao vredi 30 miliona? Ko sada radi taj posao? Ko je garancija da će ga obaviti do sredine marta ili nam preostaje da u izborni proces ulazimo, uzdajući se u vašu nadu da će sve biti u redu?
Nekoliko puta ste govorili o prolongiranju rokova, o tome kako se ponašao izvođač radova, ako sam vas dobro razumeo, u ovom procesu, koliko je puta prolongirao rok, pa je bilo u maju i junu, pa je onda u novembru, pa u decembru itd. Kako nekome drugome zamerate isto ono što vi radite sa ključnim političkim procesima u ovoj zemlji? Vi ste nam govorili mesecima, godinama da će Srbija do kraja 2012. godine dobiti status kandidata i datum početka pregovora. Danas nam lakonski kažete da će se to možda desiti u februaru, možda u martu, a da neće biti katastrofa i ako se to ne desi. Verovatno neće biti katastrofa ako ti vaši novi ili stari izvođači radova pravljenja jedinstvenog biračkog spiska ne završe svoj posao do sredine marta, odnosno do onog trenutka kada predsednik Republike odluči da zalupi knjigu, kao Milošević nekad, i da raspiše izbore.
Nemojte svoditi čitav posao na tehničke odredbe i na tehnička pravila. Očigledno je šta pokazuje činjenica da ste danas došli sa ovakvim predlogom zakona u Narodnu skupštinu. To je pre svega nesposobnost da na vreme sprovedete one zakone koje smo ovde zajedno usvajali, ako govorimo o zakonima koji su bili uslov za sticanje statusa kandidata za članstvo Srbije u EU i drugo je vaša potreba da u ovom trenutku, da tako kažem, manipulišete strahom kod vaših poslušnih, lojalnih ili manje lojalnih koalicionih partnera sa mogućim trenutkom održavanja parlamentarnih izbora.
Niste vi tu vodili računa o isteku roka, o 24. decembru, nego o situaciji da vam samo još u nekoliko narednih nedelja trebaju glasovi svih 127 ili 128 poslanika koji u ovom trenutku na dosta čudan način čine vladajuću većinu u ovoj zemlji.
Znam da ste u nekim sličnim sitaucijama, recimo, kod usvajanja tih telefonskih uredbi, o katastru, o matičnim knjigama, o realizaciji sporazuma iz Brisela odbijali da budete uključeni u neki posao za koji smatrate da nije nezakonit ili niste hteli da to radite bez ozbiljne državne političke odluke koja će iza toga stati. Ne znam zbog čega onda radite ovo? Ušli ste u ovu salu u trenutku kada parlamentarna većina nije imala čak ni toliko poštovanja da sasluša na miru i sedeći ovde tekst ostavke potpredsednika Vlade, koji je ostavku podneo zbog toga što nije ispunjeno njegovo obećanje, da ćemo postati zemlja kandidat za članstvo u EU.
Nemojte sebe da dovodite u tu situaciju da jednog dana o vama neko govori na ovaj način na koji ste vi govorili o ljudima koji su bili uključeni u ovaj proces ili da se odnose prema vama kao što se u ovom trenutku odnose prema činu gospodina Đelića.
Bez obzira koliko ko od nas ima godina i iskustva, više je nego jasno šta se u Srbiji danas dešava, u šta se pretvara Srbija u poslednjih nekoliko meseca pred održavanje prevremenih ili redovnih parlamentarnih izbora. To je prosto matrica koju smo gledali pre 15 ili 20 godina – problemi sa biračkim spiskovima, menjanje zakona o biračkim spiskovima nekoliko meseca pre izbora, manipulisanje sa medijima, pokušaj uspostavljanje apsolutne kontrole, nad gotovo svim štampanim medijima u ovoj zemlji, o čemu smo juče i danas ovde slušali, čudna situacija sa pripremom i usvajanjem budžeta, onaj višak od obveznica od 870 miliona evra, kojim se hvali predsednik Vlade Cvetković i, konačno, ono što je zapravo najjasnija tačka kontinuiteta sa tim vremenom, a to je sve napadnija antievropska politika koju slušamo ovih dana, naročito posle 9. decembra. Da li je to zapravo platforma sa kojom planirate da nas uvedete u izborni proces?
Nemojte ovo svoditi na probleme u pravljenju biračkog spiska, na probleme u ministarstvu. Verujem da su ljudi u vašem ministarstvu, nema ih mnogo, preuzeli ste sada i neke nove poslove i u drugim institucijama, uradili sve što su mogli da se ovaj zakon sprovede, ali ne mogu da zaboravim taj vaš optimizam i iste argumente koje ste i sada ovde koristili iz novembra ili decembra 2009. godine, kada je usvajan ovaj zakon. Tada, na vrhuncu tog evrooptimizma kojim ste kao koalicija, kao Vlada bili toliko skloni, obećavali ste da će svi ovi poslovi biti završeni do sredine ove godine i da niko u Srbiji nema razloga da brine da ćemo u sledeći izborni proces ući sa potpuno reformisanim izbornim zakonodavstvom i potpuno uređenim izbornim spiskovima.
Danas dolazite sa Predlogom zakonom koji omogućava glasanje odnosno mogućnost da neko glasa van mesta prebivališta, čak i bez donošenja potvrde koja bi potvrdila gde je njegovo boravište. To nema veze sa automatskom obradom podataka, nema veze sa "Telekomom" i Privrednom komorom Srbije, ima veze sa vašim kredibilitetom odnosno činjenicom da ćete očigledno uspeti da bacite senku i na jedini demokratski ili politički proces u ovoj zemlji koji je u makar poslednjih 10,11 godina bio nesporan, a to je odvijanje izbora, utvrđivanje izbornih rezultata, političke volje građana i formiranje Vlade nakon toga.
Razumem da ovo možda i nije najgori zakon koji ćete uključiti parlamentu u narednih nekoliko nedelja. Sada vas više ne zanima šta će reći EU, šta će reći Evropska komisija i Evropski savet, sve možete da opravdate time da zapravo Evropa ne želi Srbiju i da nam postavljaju ne moguće uslove priznanja Kosova koje vi iz patriotskih razloga ne možete da ispunite.
Nemojte da pocenjujete građane ove zemlje. Oni vide i kako izgleda ovaj parlament. Svakog dana slušaju ta nemoguća opravdanja predsednika vaše Vlade, te međusobno suprotstavljene izjave. To što pokušavate da spustite loptu u ovom trenutku i da ovo predstavite kao tehničke izmene zakona, neće pomoći ni rejtingu, što je manje bitno, ali ni ugledu demokratskih političkih institucija u ovoj zemlji i nastanku evropskih integracija Srbije.
Valjda će biti prilike da danas još malo o ovome razgovaramo i o političkim implikacijama. Molim vas samo da mi odgovorite na pitanje koje sam vam postavio – do kog trenutka se smata da su izbori koji su pred nama prevremeni ili vanredni, a od kog trenutka se smatra da smo ušli u redovne izbore?
Vi ovde dajete obavezu jedinicama lokalne samouprave, praktično, da vode paralelno spiskove, odnosno da ih kreiraju do tog dana raspisivanja redovnih izbora paralelno, nakon svih problema koje ste do sada imali ili koji su do sada imali sa sredstvima koje svakako nisu dovoljna za tako nešto. Kako će znati, nakon što se usvoji ovaj zakon, jedinice lokalne samouprave do kog dana treba da vode spisak i na stari način? Treba da gledaju "Dnevnik" svake večeri i da vide da li je predsednik Republike odlučio da raspiše izbore, nakon što ćemo pre toga 10 ili 15 dana morati da čitamo novine i interpretacije onoga što je rečeno na otvorenom ili zatvorenom delu sednice glavnog odbora.
Govorio sam skoro 13 minuta. Vi ste izdržali, gospodine Markoviću, oko 11 minuta da imate punu koncentraciju i to govori da ste očigledno zdravi i koncentrisaniji od nas, kojima ste spočitavali da ni 15 minuta ne možemo da držimo punu koncentraciju. Hvala vam.

Iskoristiću bar ovih dva minuta.
Vi ste, ministre, govorili mnogo duže. Sada sam još zabrinutiji nego kada sam prvi put govorio. Pitao sam vas - šta je trenutak određivanja da li su izbori redovni ili vanredni? Vi ste mi rekli kako vi tumačite Ustav. Pa ja mislim da je to krah pravne sigurnosti u ovoj zemlji. Koga da pitamo? Vi ste napisali ovaj zakon. Ovako ste napisali - izuzetno od stava 1. ovog člana, ako se u toku 2011. godine, odnosno 2012. godine, pre raspisivanja redovnih izbora, raspišu vanredni izbori za narodne poslanike, koristiće se stari birački spisak. Na koji se datum to odnosi? Do kog datuma ćemo primenjivati stari birački spisak? Koristite termine redovni, odnosno vanredni izbori.
Šta su redovni, šta su vanredni izbori? Do kog datuma? Ne vaše tumačenje. Šta je, prosto, pravilo koje funkcioniše u ovoj zemlji? To je ono što je ključno pitanje. To je vrlo važno za primenu ovog zakona.
Nemojte da govorite kako neće imati nikakve probleme lokalne samouprave. Možda su, na primer, ljudi koji vode te opštinske uprave planirali da više neće imati taj posao 24. decembra. Vi ste odlučili da im danas 15. decembra, dok se završi ova sednica, doći će i taj 24. decembar, ostavite još jedan posao. Drugo, to je promena i upis na svaka dva dana. Da je to tako jednostavno raditi, onda bismo imali savršene biračke spiskove, a ne bismo imali sve te probleme o kojima ovde govorite.
Samo još za kraj, šta znači to da niko normalan između ponude od 6 miliona i 100 miliona, ne bi izabralo 6 miliona? Pa valjda morate da se ponašate odgovorno i odgovorno da procenjujete. Vi ste tako postavili dilemu Srbiji, da bira između Evropa i Kosovo i samo Evropa, pa se svima učinilo da je moguće da se izabere ovo prvo. Ali, to je završilo kao i ova ponuda od 6 miliona dinara na kraju, kao nešto što je nemoguće i kao ono što se raspada u praksi.