Uvažena potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, dobro je da ste se u međuvremenu vratili u salu.
Mislim da bi bilo mnogo bolje da ste tokom i ove rasprave ili onog perioda kada su govorili šefovi poslaničkih grupa bili u sali, ne zbog formalne primedbe da je uvek dobro da ministar kao ovlašćeni predstavnik predlagača bude u sali, nego zbog toga što bismo onda izbegli neke potpuno nepotrebne rasprave.
Mi smo ovde 15 ili 20 minuta slušali besmislenu raspravu između gospodina Nikolića i gospođice Kovač, oko jedne sasvim evidentne i očigledne stvari koja vrlo jasno piše u zakonu, a koju gospodin Nikolić očigledno nije shvatio, kao ni mnogo toga drugog što je u svojoj raspravi rekao.
Mislim, da to prilično kontaminira ovu raspravu i baca jedno negativno svetlo na napor ili na pokušaj koji je učinjen pripremom i pisanjem ovog zakona koji ima mnogo nedostataka, neki od njih mogu biti ispravljeni kroz amandmane. Verujem da će neke amandmane Vlada usvojiti ali ono što je mnogo veći problem jeste atmosfera u kojoj se ovaj zakon usvaja.
Ono što danas emitujemo iz parlamenta, kao dodatak na tu atmosferu ili poruku javnosti, poruku medijima svakako neće doprineti da izađemo iz toga, slobodno mogu da kažem, ludila u kome političke stranke polako ali sigurno postaju dežurni krivci za sve i kroz ovaj zakon dolazimo do nadležnosti Specijalnog tužilaštva i Specijalnog suda za krivična dela za koje je predviđena kazna zatvora od tri godine.
Ne mislim samo da je to, na neki način, dezintegracija političkog sistema, mislim da je to dezavuisanje i samog Specijalnog tužilaštva, odnosno Specijalnog suda, ali šta da radimo kada smo došli u takvu situaciju, naravno da najveći deo odgovornosti za to snosi vladajuća koalicija koja je ovde godinama pokušavala, najpre, svu odgovornost sa sebe, tu pre svega mislim na Vladu, za lošu situaciju u zemlji da transferiše na parlament. Pa smo u jednom trenutku došli u situaciju da je ključno pitanje opstanka demokratije ili razvoja u Srbiji cene u skupštinskom restoranu. Sada pokušavamo nekako da izađemo iz toga, ali naravno da to ide teško. Neće doprineti tome ni ova situacija ili, recimo, ponavljanje situacije koju smo imali kod usvajanja zakona o izboru narodnih poslanika.
Dakle, da ne dođemo za tri ili četiri dana u istu situaciju kao prošli put, da stranke koje su predlagale zakon ili za njega i glasale, u javnosti u televizijskim emisijama pred biračima, javno saopštavaju da misle da zakon ili nije sprovodljiv ili da u svom najvećem ili značajnom delu uopšte ne može da se realizuje u praksi. Šteta od takvog ponašanja je mnogo veća od bilo kakve koristi, pa čak i od pozitivnog odgovora na kandidaturu Srbije koju očekujemo krajem ove godine. To blamira taj proces evropskih integracija, a građane nervira i zbog toga procenat poverenja građana u uspeh evropskih integracija, ali pre svega u koristi koje će za njih doneti, lično, drastično pada.
Prva važna primedba koju moram da istaknem u odnosu na ovaj zakon ili generalno na pravila koja pokušavamo da uspostavimo, neke od primedaba, o kojima ću govoriti, nisu materija samog zakona, ali mislim da se moralo razmišljati o tome da izmene zakonodavstva budu mnogo šire. To je to pitanje, u stvari posrednog finansiranja ili uloge javnog sektora, pre svega javnih preduzeća u finansiranju partija, političkog rada, političkog života. Neke kolege narodni poslanici o su tome govorili.
Naravno, da zakon kao i onaj prošli zakon ima formalnu odredbu o tome kako je zabranjeno davanje priloga od strane javnih preduzeća ili svih drugih vrsta privrednih subjekata koji u svojoj vlasničkoj strukturi imaju državni kapital itd. Međutim, finansiranje političkog rada stranaka se obavlja na posredan način, bilo time što se investira u one delove zemlje ili u one programe koji su određenoj političkoj stranci bitni, bilo zbog toga što se zloupotrebljava pristup medijskom prostoru, da tako kažem oglasnom prostoru, pre svega u elektronskim medijima. Svi u Srbiji znaju da se to redovno dešava, pogotovo u situaciji kada stranke nisu međusobno ravnopravne.
Mislim, da se u ovom zakonu moralo ići za tim da se strankama obezbedi ravnopravan pristup medijima, odnosno dobijanje medijskog vremena, medijskog prostora u izbornoj kampanji, pod potpuno ravnopravnim uslovima. Do sada takva mogućnost nije postojala.
Mi imamo iskustva i kao LDP iz nekih prethodnih kampanja, da smo, recimo, tada na „Javnom servisu”, ali i na nekim drugim televizijama bili primoravani da praktično čitav iznos sredstava koji je zahtevan kao cena za emitovanje predizbornog ili propagandnog materijala bude zahtevan unapred. Pouzdano smo znali da druge stranke nisu u takvoj poziciji, a pogotovo da stranke vlasti nisu u takvoj situaciji. Ne znam nijedan posao u kome se posluje kroz 100% avansa, kako vrlo često neki mediji, pogotovo ako vladajuća struktura ima na njih nekog uticaja, mogu da zahtevaju od političkih stranaka i da ih time dovode faktički u vrlo neravnopravan položaj.
Mislim da u mnogim delovima ovaj zakon operiše, da ne kažem terminima, ali doživljajem političkog života i političke kampanje koje su bile karakteristične za pravu polovinu 20 veka, a ne za 2010. i 2011. godinu. Danas je struktura troškova stranke i između izbora, a naročito tokom izborne kampanje, drastično različita nego pre nekoliko decenija kada se tadašnji kandidat za predsednika Amerike Lindol Džonson pojavio na nekoj poseti u Evropi sa reklamnim hemijskama, olovkama, sa svojim imenom. Svi su u Evropi smatrali da je reč o neukusu, da je to još jedna američka izmišljotina, da političaru ne priliči da se na taj način oglašava, a deset ili petnaest godina nakon toga je postalo apsolutno nemoguće zamisliti izbornu kampanju bez takve vrste propagandnog materijala. Slična je danas situacija sa delom novca koji iz tih sredstava namenjenih kampanji kod političkih stranaka odlazi na oglašavanje u elektronskim medijima i na korišćenje, čak i ove nove generacije elektronskih komunikacija koje se tiču „interneta” i uopšte elektronske sfere. O tome zakon vrlo malo govori.
Sledeća stvar o kojoj bi trebalo razmišljati na nešto drugačiji način jeste i pitanje osnovnih pojmova, odnosno definicija osnovnih pojmova. Mislim da je to član 2, odredbu koja definiše šta je to izborna kampanja, pa onda sve rokove i sva prava koja stranke imaju, recimo, i na prikupljanje sredstava za troškove izborne kampanje, kao i za otvaranje računa vezuju za trenutak raspisivanja izbora.
U drugim zemljama nije tako. Barak Obama je pre mesec ili mesec i po dana najavio svoju nameru, intenciju da se kandiduje na predsedničkim izborima koji će se održati u novembru 2012. godine. On to nije uradio samo iz političkih razloga, da tako kažemo, da bi relativno rano ili na vreme ušao u predizbornu kampanju, nego zbog toga što iz te činjenice da je popunio takvu vrstu izjave dobija pravo da prikuplja novčana sredstva koja će koristiti u kampanji.
Mi smo usvojili drugačiji pristup, da od dana raspisivanja izbora, što je po novim izmenama zakona, dakle, najranije 60 dana pre onog dana kada će se izbori zaista i održati, da na taj način definišemo ono što je izborna kampanja. Teško da danas ima razlike između prvog dana nakon održanih izbora i onoga što je dan pred sledeće izbore, ili ono što je predizborna tišina. Ovde je neko o tome govorio, a mislim da nezavisno od ovog zakona treba da razmišljamo o tome da se taj institut predizborne tišine ukine u našem zakonodavstvu. On ima sve manje smisla.
Navođeni su neki primeri šta stranke uglavnom vole da rade na terenu u ta poslednja dva dana pokušavajući da dobiju poverenje birača. Mislim da ima i drastičnijih i opasnijih primera. Ako neka vlada, recimo, pretposlednjeg dana svog mandata, odluči da potpiše ugovor sa „Fijatom” ili da, s druge strane, prihvati Energetski sporazum sa Rusijom, onda bar ne treba da se foliramo i da tvrdimo da postoji predizborna tišina, nego da svim strankama obezbedimo isti pristup medijima, bez obzira da li su funkcioneri vlasti u njima ili imaju položaj opozicione stranke.
Naravno da će ovo jemstvo biti vrlo veliki problem u praksi. Nešto se o tome ovde govorilo. Mislim da se vrlo često gubi iz vida kako u stvari izgleda izborni proces, pogotovo kada su u pitanju lokalni izbori. Ako u istom trenutku imate parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore, da li to znači da će političke stranke praktično morati da obezbede 150, 160 jemstava za nastup u svakoj od opština i gradova u Srbiji, 60 jemstava za svaku kandidaturu na pokrajinskim izborima, u onom delu koji se bira po većinskom sistemu, jedno jemstvo za listu na pokrajinskim izborima, jedno jemstvo za parlamentarnu listu? To je preko 200 sredstava obezbeđenja, da tako kažem, govorim u tehničkom smislu. Bankarska garancija je instrument koji se daje na određeni iznos. Ne može stranka da ima jednu veliku bankarsku garanciju i da je položi za svaku vrstu izbora.
Drugo, veliko je pitanje šta znači mogućnost polaganja državnih zapisa, hartija od vrednosti, kao sredstvo obezbeđenja u ovom procesu. Kako političke stranke uopšte mogu da stiču takve hartije? Šta je vrednost tih hartija u svakom trenutku itd, itd.
Mi smo podneli jedan vrlo precizan amandman, kada je reč o jemstvu, tražeći da se nezavisno od amandmana koji je podneo kolega Đurišić, čini mi se, i koji pokušava na jedan prilično, rekao bih, nesrećan način da otkloni jednu primedbu koja je postojala oko neizvesnosti oko toga koliki novac treba da se položi da stranka dobije mogućnost da se odrekne prava da koristi onaj deo sredstava koji se unapred isplaćuje, dakle, pre održavanja izbora. Dakle, 20% budžeta ukupno namenjenog strankama.
Mislimo da postoje praktični razlozi da stranka izbegne onaj proces traženja, polaganja jemstva, prolaženja kroz tu proceduru, da izjavu da kako ne želi da koristi sredstva unapred, a da ipak zadrži pravo da nakon održanih izbora u skladu sa svojim izbornim rezultatom, odnosno ako ispuni uslove da osvoji najmanje 5% glasova u slučaju parlamentarnih izbora, učestvuje u raspodeli onog drugog dela sredstava, dakle, onih 80% koji se dodeljuju političkim strankama posle izbora.
Bilo je dosta nedoumica oko toga prilikom javne rasprave, u kojoj vi, gospodine Markoviću, niste učestvovali koliko znam, pa me zbog toga i čudi da u ovom trenutku prosto ne pratite ono što govorim, jer se radi o vrlo ozbiljnom problemu. Da na ovo nismo ukazali pre mesec dana zakon bi bio nesprovodiv. Samo želim da vas pitam, da li je za vas, kao predstavnika predlagača, prihvatljiv amandman LDP. Prema tome, da stranka može da negativnu izjavu da i da ne želi da koristi sredstva unapred iz budžeta, a da nakon izbora, u skladu sa svojim izbornim rezultatom, koristi deo preostalih sredstava od 80% koja su namenjena.
Mislim da bi to mnogo pomoglo političkim strankama. Vi znate kako stvari funkcionišu, iako u zakonu piše da se ova sredstva unapred isplaćuju u roku od pet dana od proglašenja liste. Realno, dobijete ih u sredu, četvrtak ili petak pred izbore. U fizičkom smislu taj novac strankama ne znači mnogo u samoj kampanji, a postojanje ovako vrlo strogih formalnih uslova za polaganje jemstva pretvoriće stranke u nove izvore masovnog zapošljavanja. Ne znam da li ste o tome vodili računa kad ste pisali ovaj zakon. Ima toliko zahteva koji se nameću ili stavljaju pred političke stranke, da će one morati u značajnoj meri da povećaju broj ljudi koji rade u strankama.
Vodite računa da je vrlo problematično, sa aspekta ovog zakona, i to postojanje volonterskog rada, da praktično svako pružanje usluga stranci bez naknade i uslove koji su jeftiniji od tržišnih moralo bi da se računa kao prilog u smislu ovog zakona.
Još jedno pitanje vezano za jemstvo. Kada stranka traži bankarsku garanciju, a bankarska garancija se ne daje na lepe oči, uvek mora da postoji neka kontračinidba od strane onoga ko traži i dobija garanciju. Kako će stranke znati da su dobile apsolutno ravnopravne uslove kod banaka, a vi banke ne možete naterati na to, ako banke daju strankama, ne samo po ovom poslu, nego po bilo kom pravnom aranžmanu, različit tretman u smislu visine cene za uslugu koju pružaju, onda je to prilog u smislu ovog zakona. To stranke moraju da vode u svojim knjigama i da iskazuju kao prilog koji su dobile.
Konačno, što se tiče tih amandmana koje smo podneli u pokušaju, sa pozicije stranke koja je imala 150, 160 incidenata u poslednjih pet godina gde su rušene, lomljene, uništavane prostorije i druga vrsta imovine ili je prećeno funkcionerima i ljudima koji su vezani za LDP, da probamo da postavimo neko pravilo koje bi zaštitilo ili makar ne bi demotivisalo one koji su raspoloženi da daju prilog, kao fizičko ili kao pravno lice, političkoj stranci, da ne budu izloženi onome čemu smo svedoci i danas, ali smo mnogo više bili tokom 90-tih godina.
To su vanredni tehnički pregledi za one koji daju autobus pristalicama opozicione stranke koji idu na miting u Beograd, tako da različite vrste inspekcije ne izlaze iz firme koja je dala prilog ili pomoć opozicionoj stranci. Mi smo osim zabrane takve vrste, 'ajde da kažem, šikanoznog ponašanja, pre svega, od strane države prema takvim pravnim licima, smatrali da je neophodno da, ako već zakonodavac želi da propiše krivično delo, i da ustanovimo nadležnost Specijalnog tužilaštva i Suda za krivično delo iz člana 38. ovog zakona, koje se odnosi na nelegalno finansiranje, da isto takva krivična odgovornost postoji i za one koji prete, vrše nasilje i na bilo koji način dovode u neravnopravan položaj ili uskraćuju neko pravo ili na zakonom zasnovan interes nekom pravnom subjektu, fizičkom ili pravnom licu samo zbog činjenice da je ono dalo novčani prilog određenoj političkoj stranci.
Mislimo da je to dobro i u smislu prevencije, ali i u smislu raščišćavanja situacije, odnosno da izbegnemo te stalne sumnje koje postoje u javnosti da je neko u povoljnijem položaju ili da je diskriminisan zbog činjenice da je dao prilog određenoj političkoj stranci. Hvala vam.