Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre i predstavnici Ministarstva, zakoni koji uređuju zaštitu životne sredine nikako nisu smeli ovako dugo da čekaju na donošenje, posebno jer su već u prethodnoj vladi dr Vojislava Koštunice bili spremni nekoliko puta da uđu u proceduru i iz nekih neobjašnjivih razloga nisu ušli tada u proceduru i nisu tada usvojeni.
Sve zemlje u okruženju su već počele sopstvenu borbu za zdravu životnu sredinu kroz zakonske regulative kojima štite svoje stanovništvo, ekosistem i biodiverzitet. Ukoliko se zaista ozbiljno i odgovorno ne budemo bavili svojom životnom sredinom, onda nam ona neće ni trebati, ali ni mi njoj. Povezanost ovih problema i međusobni uticaj nisu samo lokalni, nisu regionalni, to je pitanje svetske zaštite životne sredine. Po ovom pitanju mora postojati jedinstvena svetska politika, jer već smo konstatovali da je planeta jedna i da na drugoj nema rezervnih prostora za neodgovorni ljudski rod.
Očekujemo ne samo da Vlada postigne konsenzus oko pitanja zdrave životne sredine, nego da se nekoliko ministarstava bavi stvaranjem nacionalne strategije zaštite životne sredine, jer tu ima prostora za delovanje nekoliko ministarstava, pre svega, Ministarstva ekologije, ali i poljoprivrede, zdravstva i, svakako, prosvete.
Naravno, posle najave da će biti restrikcije u Vladi, da će biti spajanja nekih ministarstava, nadamo se da ovako ozbiljno pitanje kakvo je pitanje zaštite životne sredine neće podleći upravo tim restrikcijama i da će se nastaviti na njemu sasvim ozbiljno raditi, kao i na primeni ovih zakona koji će biti usvojeni.
Zakon o zaštiti vazduha je jedan od najvažnijih, jer je čovek pre svega suvozemno biće i dato mu je od Boga da svoj vek proboravi u vazdušnoj sredini, da diše vazduh punim plućima i da se samo tu realizuje u potpunosti. Data mu je privilegija da može da utiče na ostali svet, da sav živi svet planete postane zavisan od njegovih hirova, nažalost, i on to svakodnevno, u ime razvoja tehnologije, unapređenja civilizacije, pa i političkih pitanja, ugrožava. Imamo li pravo, kao ljudski rod, na to da svoju superiornost trošimo i demonstriramo ovako neodgovorno?
Vazduh je smeša gasova koja čini atmosferu, u kojoj su dominantni kiseonik i azot a prisutni su i drugi gasovi sa tolerantnom količinom nečistoće. Disbalans ovih sastojaka dovodi do problema, dovodi do ugroženosti živog sveta planete. Zagađen vazduh utiče na zdravlje ljudi i čitav ekosistem. Atmosfera služi kao sredstvo transporta zagađujućih materija do najudaljenijih lokacija.
Glavni izvori zagađenja vazduha su, pre svega: zagrevanje stanova, industrijske aktivnosti, saobraćaj i danas, naravno, tako aktuelan polen, ali i razna namerno ili nenamerno uvedena zračenja. Najčešći zagađivač je ugljen-monoksid. Prisustvo ugljen-monoksida već u koncentraciji od jedan posto je smrtonosno, otrovno; opasan je i podmukao, jer nema ni boju, ni miris, ni ukus. Toksičan je i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju. Najveće emisije ugljen-monoksida dolaze od saobraćaja. U Evropi se emituje čak 11% od ukupne svetske, da tako kažem, proizvodnje ovog gasa.
Sumpor-dioksid je opasan zagađivač. Prisutniji je zimi nego leti, jer se najviše proizvodi pri zagrevanju objekata. Najviše je prisutan u južnoj, jugoistočnoj i centralnoj Evropi. Poznat je kao smog i zbog toga su Vlade svih zemalja Evrope krenule u kampanju kojom su redukovale, pre svega, upotrebu motornih vozila u centralnim delovima grada, a pitanje zagrevanja objekata pokušavaju rešiti efikasno na druge načine i smanjenjem emisije sumpor-dioksida.
Efekat staklene bašte je tekovina savremene civilizacije a glavni uzročnik je ugljen-dioksid. Posledica je globalno zagrevanje planete, a antropogeni izvor bi morao da se duboko zamisli nad svim onim što čini sebi i živom svetu oko sebe, radi sopstvenog opstanka.
Kisele kiše su takođe veliki moderan ekološki problem.
Zbog svega ovoga se u Japanu, u Kjotou, 1997. godine sastalo 55 zemalja najvećih zagađivača ili najvećih proizvođača otrovnih emisija koje uništavaju atmosferu, koje prete da ugroze opstanak planete. Obavezale su se da svoje emisije otrovnih gasova smanje za 5% u odnosu na stanje koje je bilo 1990. godine.
Posle toga su dve od prisutnih zemalja istupile i odustale od učešća u ovom projektu. To su, naravno, Australija i SAD. Obe su imale veoma licemeran izgovor: Australija – da ne želi da svoje prljave tehnologije usmeri ka nerazvijenima i da time smanji broj radnih mesta u svojoj zemlji, dok su se SAD branile da će to naneti štetu njihovoj ekonomiji i da oni sami imaju mogućnost da u okviru svojih zakona regulišu ove probleme.
Naravno, sve što se u SAD zakonima reguliše, a treba da istrpe neki drugi, znamo kako završava.
Mi smo još uvek živi svedoci kako su, recimo, regulisali pitanje svog nuklearnog otpada. To koliko je njima stalo do pitanja zdrave sredine čovečanstva je kroz istoriju poznato i otprilike se podudara sa onim što oni misle o demokratiji, jer su svoju demokratiju izgradili na najvećem genocidu, pošto su jednu čitavu rasu, gotovo milijardu ljudi, uništili i promenili potpuno demografsku sliku planete. Toliko o njima.
Antropogeni izvori – čovek sa svojim lošim navikama toliko destabilizuje atmosferu, okruženje, svoja staništa i staništa živog sveta, te nam samo u nekoliko narednih godina preti nagla, ali veoma ozbiljna klimatska promena, jer se procenjuje da će globalno zagrevanje, koje će atmosferu zagrejati u proseku za 1,8 ili 5,6 celzijusovih stepeni, dovesti do katastrofalnih posledica.
Veoma zabrinuti i ozbiljni naučnici tvrde da nas od toga deli samo nekoliko godina. To znači otapanje ogromnih glečera na polovima, to znači potpunu izmenu celog živog sveta, ekosistema na planeti.
Ono o čemu takođe treba da se razmišlja u okviru ovih zakona i o čemu su razmišljale, i zakonima regulisale, sve zemlje u okruženju jeste polenov prah. Polenov prah do pre dvadesetak godina nije bio tako ozbiljan prirodan zagađivač, ali zbog naročitih uticaja u životnoj sredini on je postao vrlo ozbiljan problem. Polenov prah je postao jedan od zabrinjavajućih zagađivača, posebno kada se uzme u obzir biljka ambrozija, koja je na neki način doživela određenu mutaciju posle NATO agresije.
Oko toga se slažu sva naučna istraživanja. Oko 20% našeg stanovništva ima problema sa alergijama, od toga 10% se trajno istinski leči od posledica alergija. Stres je jedan od uzročnika pada imunološkog sistema ljudi, a alergija je pokazatelj oslabljenog imunog sistema. Polenov prah se javlja nekoliko puta u toku godine i sada već počinju zdravstveni problemi ljudi u prvoj fazi cvetanja.
Ambrozija, koja cveta u avgustu mesecu i koja je, mada jednogodišnja korovska biljka, postala najveći zagađivač ove vrste i svakako najopasniji, razmnožava se semenom koje može da opstane i četrdesetak godina u zemlji, a da sačuva svoju klijavost. Jedna biljka ambrozije daje sto miliona zrna polena. Njen polen je specifičan jer je u obliku kuglica koje imaju kukice kojima se kače za sluzokožu i time je vrlo dugotrajna u svom delovanju.
Sve zemlje u okruženju su donele posebne zakone o obavezama uništenja ambrozije na svojim prostorima. Dakle, toliko su ozbiljno pristupile ovom problemu. Mogli bismo razmisliti o tome u okviru nacionalne strategije za očuvanje jedine životne sredine koju imamo. Imamo obavezu da aktivno, sa celim svetom, rešavamo probleme svake vrste ugrožavanja ili zagađenja životne sredine. Ovo je nešto što zahteva hitno rešavanje.
Ne želeći da aboliramo sve zagađivače ipak moramo napomenuti da je agresija NATO 1999. godine na Srbiju osiromašenim uranijumom, ma koliko mi tražili mali broj destinacija na kojima je delovala, ipak dala podstreka razvoju i proširenju, između ostalog, baš ambrozije, čiji je polen alergogen.
Podzemne vode su takođe veoma zagađene. Korišćenje veštačkog đubriva, pesticida i drugih hemijskih sredstava u proizvodnji raznih kultura ostavilo je trajne posledice na biodiverzitet. Kontrola hemijskih proizvoda koji se upotrebljavaju na bilo koji način u prirodi je morala biti daleko veća. Uvoz raznih supstanci i njihovo stavljanje u promet je važno višestruko proveravati i opravdati, jer su posledice uvek nesagledive i, što je najstrašnije, nepopravljive. Priroda je kao vreme – ne može se nijedan ciklus vratiti unazad, niti se unazad bilo šta može popraviti.
Srbija ima vrlo skromne zalihe pijaće vode. To nije nikakav pokušaj da se u zemlji ili u građanstvu, gospodine ministre... Naprotiv, prema Ustavu Republike Srbije, građanstvo mora biti obavešteno o svemu što je od važnosti za njegov život, pa i opstanak, a ovo je jedna od važnih informacija, oko koje bi takođe morala da se napravi jedna nacionalna strategija kojom bi se sačuvali resursi pijaće vode.
NATO agresija je osiromašenim uranijumom zatrovala brojne kraške izvore, između ostalog. O tome takođe treba govoriti. Dakle, NATO agresija je zatrovala naše, tako skromne, zalihe pijaće vode. Ova vlada mora razmišljati o novim i dodatnim elementima za tužbu protiv onih koji su nas trajno ugrozili. O zagađenosti zemljišta koja direktno utiče na podzemne vode, a samim tim i na basene sa pijaćom vodom, mnogo se govori u stručnoj javnosti i zaista me interesuje kakve programe Vlada po pitanju pijaće vode i zaštite resursa pijaće vode planira da preduzme. Koji je sistem mera predvidela Vlada povodom toga? Najgora od svih politika je politika rešavanja problema tako što se oni stave pod tepih. Takvo rešavanje na duge staze uvek se pokazalo kobnim. Podsetimo se samo da atrazin postoji u tlu na dubini od 12 metara.
Nekontrolisana seča šuma bi mogla vrlo opasno da utiče na živi svet. Ona je takođe uticala na vode i vodotokove, ona je dovela do klizišta. Srbija mora početi da razmišlja o masovnom i planskom pošumljavanju. Nije bilo dovoljno da u onoj "dedamrazovskoj" akciji slikanja javnih ličnosti koje sade nekoliko desetina jelki radi medijske propagande zadovoljimo istinske potrebe Srbije za pošumljavanjem. Mora postojati planirana, organizovana i sprovedena akcija na hiljadama hektara, uzduž i popreko, po celoj Srbiji.
Zar nije nedopustivo što je u Vojvodini šuma zastupljena samo na 6% teritorije? Inače, u Vojvodini postoji jedna neobična praksa: neki novi tajkuni, zakupci državnog zemljišta, dozvolili su svojim radnicima, u zamenu za plate koje im duguju, da seku vetrozaštitne pojaseve kao ogrevno drvo. Takav čin nije samo krivično delo, on je svakako i svojevrstan zločin. Sa takvim zločinima, odnosno delima se ministarstvo, i vaše, gospodine Duliću, i ministarstvo policije, mora ozbiljno pozabaviti. Imamo li pravo na zločin prema jednoj jedinoj planeti na kojoj živimo ili moramo da doprinesemo da je sačuvamo onima koji treba da ostanu posle nas?
Zakon o buci, kao važnom stresogenom faktoru, na koju smo danas svi osetljivi i preosetljivi jer smo joj previše i predugo izlagani, takođe je trebalo da bude u proceduri mnogo ranije. Hrvatska je taj problem, na primer, spoznala i vrlo ga pragmatično zakonski rešila. I druge zemlje su zakonom zaštitile svoje stanovnike od ovog bitnog zagađivača koji narušava zdravlje ljudi i stvara i druge poremećaje u okruženju.
S obzirom na to, gospodine ministre, da ste bili predsednik Skupštine u vreme kada su ekološki zakoni stavljeni van procedure, pozdravljam to što ste sada iz vizure ministra stekli potpuno drugi pogled na ovu temu i ovu problematiku.
Nova Srbija je podnela značajan broj amandmana i zahvaljujem se što je značajan broj ovih amandmana usvojen. To znači da smo bili, kao i uvek, kooperativni i zaista korisni za građane Republike Srbije.
Smatram da je veoma važno usvojiti još neke koji istinski kvalitetno popravljaju ove zakone, mada će tek sprovođenje ovih zakona u praksi pokazati njihove prave vrline ili nedostatke i mogućnosti da budu svrsishodni.
Jedino što nam se ne dopada, to je mogućnost osnivanja raznih novih budžetskih korisnika koji obezbeđuju opet zapošljavanje partijskih kadrova, od kojih ni zakon, a ni ekologija nemaju mnogo koristi. Delotvorno je i istinito da najveći poslodavac mora biti napokon privreda, jedna zdrava privreda, koja će štititi svoje građane u svakom pogledu, pa i ekološkom, a ne budžet.
Ne dopada nam se ako se zakoni donose samo zato da bi se dosledno sproveo ovaj deo koji se odnosi na uvođenje raznih novih službi. Racionalnost mora biti tu na prvom mestu, i odgovornost prema svemu što se tiče naših života.
Mi smo kao narod, zahvaljujući mnogim činiocima neodgovorne vlasti, dovedeni u situaciju da se naših života tiče baš sve.
Molimo da svoju odgovornost dokažete bar javnom osudom NATO agresije, koja ne treba da abolira druge zagađivače, ali je ipak nanela neprocenjivu i najveću, trajnu štetu celom regionu.
Istini za volju, zaista smo iznenađeni što nevladin sektor ćuti. Ili možda oni i nisu nevladin sektor, ili su možda nevladin sektor naše vlade, ali su vladin sektor nekih drugih vlada? Trebalo bi da se ugledaju na slične organizacije u Evropi, na koje se inače toliko ugledaju, da vide kako reaguju pokreti za zaštitu životne sredine kada su u pitanju prava i ugroženost njihovih građana – zaista svesno i odgovorno, rukovodeći se onom maksimom i onim načelom da zagađivač mora da plati.
Za kraj bih vam samo rekla da se uvek moramo setiti poglavice Sijetla, ma koliko nas od njega deli vreme, koji je na kraju svog govora, koji nam je svima poznat, rekao: "Počelo je preživljavanje", ili, kako neko slobodno to prevodi: "Počela je borba za opstanak". Obaveza je svih nas da tu borbu za opstanak sprovedemo i dobijemo. Vlada mora preuzeti najveću odgovornost u tome, ali i građani koji moraju menjati svoju svest i svoje navike.