Ovo je jedan od dva prihvaćena amandmana od ukupno 121 podnetog amandmana na ovaj zakonski predlog. Ovaj prihvaćeni amandman zapravo precizira i pojašnjava način na koji se utvrđuje identitet trgovca, jer je taj segment u zakonskom predlogu nedovoljno jasno formulisan, koji su to zapravo podaci o trgovcu relevantni u samom procesu zaštite potrošača.
Ovo jeste važno, ali ovaj amandman više ima karakter tehničke popravke teksta. S druge strane, poslanička grupa DSS bi mnogo zadovoljnija bila da je prihvaćen čitav niz amandmana vezan za potrošačke kredite, o kojima će kasnije govoriti i moje kolege.
Prilično je ambiciozna zamisao da bi NBS, sa svim problemima u kojima se trenutno nalazi, efikasno mogla da bez uticaja sa strane reši ovu oblast. To je trebalo urediti ovim zakonom, jer u suprotnom, građani se i dalje, za još nedefinisan vremenski period, ostavljaju na volju davaocima kredita, u zavisnosti od banke do banke.

Predloženi amandman na član 86. tretira pitanja zakonske zaštite od isključenja sa distributivne mreže, kada su u pitanju usluge od opšteg ekonomskog interesa.
Pročitaću predloženi amandman poslaničke grupe DSS kako bi bilo jasnije o čemu se radi – trgovac ne može isključiti ugroženog potrošača s mreže, odnosno uskratiti uslugu od opšteg ekonomskog interesa, ako se na taj način ugrožava zdravlje ili bezbednost potrošača i članova njegovog domaćinstva. Ništava je odredba kojom se ugovara suprotno.
Drago mi je da je ovde ministar zdravstva prisutan, jer ovo pitanje bi moglo da se tiče delokruga rada njegovog resora.
Šta praktično ovaj predloženi amandman znači? Ukoliko predstojeće zime, a sve su najave da će biti tako, temperature budu veoma niske, ima nekih najava i do minus 25 stepeni, da li će se događati da se onima koji nisu u mogućnosti da izmire svoja dugovanja vezana za grejanje i struju te usluge uskrate, čak i po cenu da to znači vitalnu ugroženost tih kategorija ljudi? Doduše, kada je temperatura minus 25 i kada se isključi struja ili grejanje verovatno svi bivaju vitalno ugroženi.
Mislim da bi Vlada, koja naziva sebe socijalno odgovornom, trebalo da uzme u obzir predloženi amandman, da ga prihvati, a da kasnije, naravno, kroz neke podzakonske akte pronađe modalitete kako bi se ovako formulisan član kvalitetno primenjivao.

Predloženi amandman se odnosi na dužnosti obaveštavanja.
Pročitaću stav 1. člana 88. koji kaže: "Trgovac je dužan da potrošača obavesti o promeni cena najkasnije mesec dana pre početka primene promenjenih cena, osim ako posebnim zakonom nije drugačije propisano".
Poslanička grupa DSS je amandmanski intervenisala upravo na poslednji deo rečenice, koji kaže "osim ako posebnim zakonom nije drugačije propisano" i predviđeno je da se taj deo briše. Naše obrazloženje je da smatramo da ne treba da bude nikakvih izuzetaka od ove odredbe.
Postavlja se pitanje zašto se uopšte ostavlja mogućnost da se prave izuzeci kod trgovaca? Ko će u roku od mesec dana biti dužan da obavesti potrošače o promeni cena, a ko neće? Da li to znači da će ovim zakonom da se uvede kategorija privilegovanih trgovaca i potrošača prve i druge klase? Ovo u praktičnom smislu može dovesti i do jedne vrste zablude potrošača sa različitim implikacijama, prvenstveno finansijskim.
Ukoliko ova formulacija ostane kao što je predloženo u zakonu, mislim da možemo dodati još jednu definiciju, a to je zaštita trgovaca od potrošača.

        Ovaj amandman predviđa da se posle člana 91. doda novi naslov koji glasi "Godišnji izveštaj" i potom da se doda novi član 91a koji glasi: "Nadležni organ dužan je da objavi godišnji izveštaj o stanju zaštite prava i interesa potrošača u oblasti usluga od opšteg ekonomskog interesa, a naročito o broju i sadržini pritužbi potrošača, broju isključenih potrošača i ulozi potrošača u stvaranju i sprovođenju politike zaštite potrošača u oblasti usluga od opšteg ekonomskog interesa i sprovođenju zaštite ugroženih potrošača".
Mislim da bi bilo veoma važno da se pročita ceo predloženi tekst jer on govori u prilog činjenici da bi građani trebalo da imaju prilike da jednom godišnje čuju koliko ima pritužbi na rad i profesionalnost za one koji pružaju ove, rekao bih, monopolske usluge. Dakle, u pitanju su struja, voda, grejanje i druge potrepštine.
Time se zapravo može precizno i pratiti koliko neko preduzeće, koje ima jednu vrstu monopolskog položaja, ozbiljno uzima te sve primedbe i koliko godinu za godinu unapređuje sopstveni rad i otklanja nepravilnosti i neažurnosti u sopstvenom radu. To je, naravno, isključivo u interesu poboljšanja položaja potrošača.
Apelujem da Vlada prihvati ovaj amandman.

Zahvaljujem. Predloženi amandman je gotovo istovetan kao i prethodni koji je podnela gospođa Aleksandra Janković. Njime se zapravo precizira rok u kojem poslodavac može da prihvati predlog za posredovanje u situacijama koje definiše član 14. ovog predloga zakona. Vlada je, odnosno predlagač, ovaj amandman odbila, a Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja ga je prihvatio.
Ovi članovi Predloga zakona su posebno važni u kontekstu pojave koja se naziva vertikalno zlostavljanje na radu. Ono se zapravo javlja u otprilike 55% slučajeva, prema nekim istraživanjima. To podrazumeva zlostavljanje koje se kreće od nivoa poslodavca ka zaposlenima i vice versa. S druge strane, horizontalno zlostavljanje je zastupljeno u otprilike 45% slučajeva, prema nekim istraživanjima, i odvija se između radnika na jednakom položaju na hijerarhijskoj lestvici.
Jedna od ključnih stvari je edukacija, naravno, pored zakonske regulative, kako bi se uspešno suočavalo sa ovom problematikom, s obzirom na njenu kompleksnost. Drugim rečima, što se o ovome više zna i što se više govori, to je lakše prevenirati i lakše je prepoznati zlostavljanje na radu.
Ova problematika ima i svoju medicinsku, i sociološku, i pravnu i psihijatrijsko-forenzičku komponentu. Mislim da to govori o tome koliko je ona kompleksna i koliko je neophodno raditi na edukaciji kako bi se do kraja shvatilo šta je neophodno činiti u tim slučajevima.
Neke analize govore o tome da zapravo najviše mobinga procentualno ima u državnoj upravi i u sektoru odbrane, potom u školstvu, zdravstvu itd. Države, kao što je Švedska, koje imaju bogatu tradiciju zaštite ljudskih prava su otišle najdalje i zlostavljanje na radu tretiraju zapravo kao jednu vrstu krivičnog dela.
Dakle, ozbiljna i organizovana edukacija, kao što sam rekao, jeste alat da se društva efikasno suprotstave ovom zlu. To mora biti dostupno i za poslodavce i za zaposlene, kako bi ceo lanac bio pokriven. U današnje vreme rad za platu ne sme biti pretvoren u jednu vrstu modernog ropstva sa ponižavajućim položajem zaposlenih. Bojim se da će se zaposleni koji potraže zaštitu svojih prava na sudu suočiti sa mnogim problemima, a mislim da to najbolje ilustruju i primedbe koje dolaze iz Evrope u odnosu na nedavnu reformu sudstva.
Zlostavljanja na radu, naravno, ima svugde u svetu; možda ga kod nas kvantitativno ima nešto manje, s obzirom na to da se kod nas mnogo brže ostaje bez posla i mnogo kraće se zapravo ostaje na radnom mestu. Od početka godine do danas 45.000 ljudi je izgubilo posao, a podatak Nacionalne službe za zapošljavanje govori da je od jula 2008. do 2009. godine posao izgubilo 155.000 ljudi. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem. Na početku se, naravno, postavlja pitanje da li je ovaj zakon potreban. Naravno da jeste. Da li je sam po sebi dovoljan? Svakako da nije.
Ovaj amandman se nadovezuje na prethodni, a tiče se tehničke osposobljenosti da se prati uplaćivanje doprinosa i da se detektuju problemi u toj oblasti. Poslanička grupa DSS je predložila da se rok za tehničku opremljenost pravnih lica pomeri sa 2012. godine na 2011. godinu, jer ne smatramo da je to neki preterano veliki problem i, zapravo, potreban je samo po jedan računar za svako pravno lice. To zaista ne predstavlja neku veliku teškoću za pravna lica i ne vidimo zašto je dat tako dug rok da bi se taj uslov ispunio.
Kao što smo čuli ranije, oko 10% sredstava od doprinosa se godišnje gubi upravo zbog neažurnih uplata ili nemogućnosti adekvatne kontrole. Kada se to ilustruje primerom penzija, to na godišnjem nivou izađe i nešto više od 150 miliona evra.
Ovaj zakon će omogućiti bolju informisanost o samim propustima vezanim za uplaćivanje doprinosa od strane poslodavaca. A da li će ovim zakonom biti aktivirani i mehanizmi reagovanja države? Čini mi se da neće. Da li će usvajanjem ovog zakona biti rešeno pitanje zaostalih uplata? Čini mi se da neće. Prema nekim podacima, oko 70% štrajkova koji se kod nas događaju upravo je vezano za dugovanja po pitanju neuplaćenih doprinosa.
Kako ova vlada vidi budućnost ove zemlje, mislim da najbolje govori izjava gospodina Krkobabića, koja je objavljena u jednom nedeljniku: ''O budućnosti ćemo govoriti kada ta budućnost bude aktuelna''. Mislim da ta izjava govori sama za sebe. Hvala.

Tokom načelne rasprave poslanička grupa DSS je iznela niz primedbi na Predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima. Nažalost, to su bile prilično usamljene analize, jer pored poslanika DSS, čini mi se da je još samo dvoje kolega dalo analizu i diskutovalo o Predlogu zakona.
To svakako nije dobro, jer predloženi akt na sistemski način uređuje veoma važnu oblast koja ima direktne implikacije po zdravlje nacije. Utisak je da donošenje ovog zakona ostaje u senci rasprave o Predlogu zakona o zaštiti od duvanskog dima.
Odsustvo ozbiljne rasprave u parlamentu se samo nadovezuje na krut stav koji je pisac ovog zakona imao u odnosu na primedbe iz stručnih krugova, prvenstveno mislim na predstavnike Republičke sekcije za farmaciju, i Farmaceutskog fakulteta i Agencije za lekove, a sa druge strane i na primedbe Asocijacije privatnih proizvođača.
Primedbe su se kretale tokom ove rasprave od toga da onaj ko je pisao zakon nije imao dovoljno sluha da adekvatno reaguje na činjenicu da je Srbija generičko tržište, odnosno da 70% lekova koji se proizvode u Srbiji predstavljaju generičke lekove. Takođe, urađena je loša formulacija onoga što je referentni lek, a bilo je reči i o neadekvatnoj inspekciji i samoj kontroli lekova i kvalitetu nadzora.
Tokom načelne rasprave takođe je ukazano na određene nedoslednosti kada je u pitanju proces farmakovigilance, odnosno proces kontrole štetnosti određenih lekova. Tačnije, ovako formulisan zakonski predlog na ovaj način ne garantuje da će lekovi biti zadovoljavajuće efikasnosti i bezbednosti ukoliko, tj. kada dođu do pacijenta.
Što se tiče samog člana 230, u razgovoru zakonopisca sa predstavnicima domaće farmaceutske industrije bilo je reči o tome da bi odredba koja tretira tzv. date exclusivity odnosno pitanje produženja patentne zaštite trebalo tek da stupi na snagu po ulasku Srbije u EU.
Ipak, u stavu 2. člana 230. rok za registraciju generičkog leka je tek posle šest godina od prve dozvole za referentni lek, što mislim da je krajnje nepovoljno po domaću farmaceutsku industriju i to dovodi u pitanje volju zakonopisca da se domaća industrija u ovom slučaju stimuliše.

Osvrnuo bih se na ono što je rekao prethodni kolega, gospodin Veselinović, da će se Vlada i DS zalagati za ubrzano rešavanje problema izbeglica.
Bojim se da smo svedoci sveukupnog teškog i lošeg stanja u društvu, kako u ekonomskoj, socijalnoj, tako i u svakoj drugoj sferi, tako da nisam siguran, ukoliko ova vlada nije u stanju da reši neke elementarne potrebe građana, da će na efikasan način uspeti da reši ubrzano i pitanje izbeglica.
Amandman koji je podnela Poslanička grupa DSS upravo se tiče segmenta integracije izbeglih u naše društvo. Poslanička grupa DSS razume zašto je Vlada dala ovakav odgovor na predloženi amandmana. Želeo bih da ukažem zašto je ovim amandmanom predviđeno umanjenje do 70% za otkup stambenih jedinica u kojima žive izbeglice.
Ministar koji je bio prisutan prilikom načelne rasprave rekao je da će otkupom ovih stanova, prema ovom predlogu zakona, kada on bude bio usvojen, biti prikupljeno u Fond oko 6 miliona evra, što je otprilike dovoljno za izgradnju oko 1.000 novih stambenih jedinica za izbeglice. Inače, ministar je sam koristio termin "otkup", kako predlaže Poslanička grupa DSS, a ne "kupovina" ili "kupoprodaja" kako stoji u Predlogu zakona.
Ključna ideja ovog amandmana jeste da se naglasi i podvuče crta solidarnosti među izbeglima, jer bi ta sredstva, kako amandman predviđa, u značajnoj meri povećala učešće u samom Fondu za izgradnju stambenih jedinica za izbegle.
Dakle, ovo bi, zajedno sa sredstvima iz budžeta Republike Srbije, kao i sredstvima iz međunarodnih donacija, pomoglo da se sa povećanim sredstvima efikasnije rešavaju pitanja stambenih zbrinjavanja za izbeglice, kojih, kao što smo i čuli danas, a i prema zvaničnim podacima, ima, negde, oko, 86 hiljada u Srbiji. Zahvaljujem.

        Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sam početak ove rasprave pokazuje da nije svrsishodno bilo spajati ovih nekoliko tačaka dnevnog reda u jednu, s obzirom da imamo prilično tematski jednu heterogenu raspravu. To se i vidi iz dosadašnjeg toka.
Kao što je poznato, na samom Predlogu zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja je počelo da se radi još 2005. godine, a u najvećoj meri rad na tom zakonu je finiširan 2007. godine.
Sama ideja ovog predloga zakona jeste bila da se određena korist ostvari i za poslodavce i za zaposlene, a i za samu državu, što bi značilo da se kroz dnevnu informisanost o uplati sredstava i doprinosa ova procedura kvalitetno prati.
Cilj je bio da se spreči šteta, odnosno gubitak sredstava koji nastaje kao posledica nečijeg nemara ili neuplaćivanja doprinosa ili nemogućnosti efikasne kontrole i uvida u uplaćivanje doprinosa.
Postavlja se pitanje da li će ovako formulisan zakonski predlog u potpunosti rešiti nagomilane probleme iz ove oblasti i uspeti da reši problem zaostalih neuplaćenih doprinosa. Dosadašnja praksa je pokazala da, prema grubim procenama, gubitak ove vrste sredstava je približno 10%. To ću ilustrovati primerom penzija, što znači da se negde na godišnjem nivou gubi oko 150 miliona evra kada su u pitanju penzije zbog nemogućnosti efikasne kontrole uplaćivanja doprinosa.
Onaj ko je upoznat sa detaljima formulisanja ovog predloga zakona zna da je jedna od značajnih dilema bilo to da li da ovaj Centralni registar bude deo nekog od postojećih fondova, poput PIO fonda ili da bude potpuno samostalno postavljen. Ipak je prevagnuo stav da taj deo bude odvojen. To jeste bolje rešenje, jer onda postoji mogućnost bolje i kvalitetnije kontrole, praktično jednim klikom miša na računaru. To podrazumeva informisanost u svakom trenutku da li neki poslodavac izbegava da plati doprinose.
Svi se svakodnevno susrećemo sa drastičnim slučajevima protesta zbog toga što neki poslodavci ne izmiruju svoje obaveze u smislu uplaćivanja doprinosa. Prema nekim procenama, oko 70% štrajkova su rezultat ovoga što sam naveo. Takođe, oko 1000 preduzeća koja tek treba da budu privatizovana duguju oko 800 miliona evra za doprinose.
Ovaj zakonski predlog svakako neće rešiti postojeći problem u potpunosti, a taj problem mora da se rešava sistemski, ali će biti moguće da se kontroliše i eventualno spreči izbegavanje ovih obaveza ubuduće. Činjenica je da je problem neuplaćivanja doprinosa mnogo manje prisutan u malim preduzećima, gde se te obaveze redovno izmiruju u oko 90% slučajeva. Srbija nije usamljen slučaj, imamo primer da se i Republika Srpska suočava sa sličnim problemima.
Inače, kuriozitet je da PIO fond nema podatke čak ni da je bivši predsednik SFRJ Josip Broz Tito redovno uplaćivao doprinose. U samom zakonskom predlogu DSS ima primedbe na član 35. koji kaže - da će, do ispunjenja tehničkih uslova za bazu podataka, prijave biti podnošene u postojećim fondovima. Dakle, nema ni reči o tome - kada će biti postavljen sistem, odnosno kada će ti rokovi biti ispunjeni, što kompromituje određene prelazne odredbe.
Poslanička grupa DSS u tom smislu predložila je amandmane - da se taj rok definiše i da on bude 31.12.2010. godine, jer to jeste razuman rok u kome mogu da se izvrše tenderi, nabavke itd. Sledstveno tome podnet je i amandman na član 36. u kome se predlaže – da je rok u kome su pravna lica dužna da ispune tehničke uslove pomeren sa predložene 2012. godine na 2011. godinu.
To zaista nije teško i podrazumeva samo kupovinu po jednog računara, kako bi ti tehnički uslovi bili ispunjeni. Vlada koja sebe naziva socijalno odgovornom bi morala da ove stvari ažurira.
Na kraju bih želeo da postavim jedno pitanje gospodinu Milosavljeviću – da li se u potpunosti poštuju izmene i dopune Zakona o spoljnim poslovima, koje smo nedavno doneli, a koje su vezane za uplaćivanje zdravstvenog osiguranja za naše diplomate koje su na službi u inostranstvu.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kolega Mučenski je u prethodnoj diskusiji spomenuo određene zabrinjavajuće činjenice.
Izrazio bih ovom prilikom zabrinutost činjenicom da od dosadašnjeg spiska govornika, čini mi se da je do sada govorilo 13 kolega, samo jedan poslanik se fokusirao na analizu Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima. Ovo samo ukazuje u prilog tome da će ova rasprava izgleda proći bez temeljne analize ovog zakonskog predloga i da je trebalo odvojiti rasprave o ove dve teme.
Fokusiraću se na Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima. Inače, ovaj predlog predstavlja dobrim delom usklađivanje sa Direktivom EU 2001/83, odnosno regulativom o lekovima. Ovaj zakonski predlog je dobrim delom plod saradnje, odnosno tzv. tvining projekta sa francuskom agencijom za lekove, tokom kojeg je rađena procena pravilnika o lekovima i ostalih relevantnih dokumenata iz ove oblasti.
Koliko sam upoznat, ovaj zakonski predlog su komentarisali i predstavnici Agencije za lekove, i Farmaceutskog fakulteta i Republička sekcija za farmaciju, odnosno predstavnici struke, a takođe i Asocijacija privatnih proizvođača, uvoznici itd. Čini mi se da su zakonopisci bili prilično kruti na stručne primedbi iz raznih krugova i da je prilikom pisanja ovog zakona dominirala pravnička logika na uštrb stručne, odnosno medicinske.
Želeo bih da se osvrnemo na neke konkretne primere koji ovo potkrepljuju, kao što je pitanje generičkih lekova. Kao što svi dobro znaju, Srbija je uglavnom generičko tržište, odnosno 70% lekova koji se proizvode u Srbiji su generički. Da pojednostavim, to podrazumeva da se ti lekovi prave zapravo kao jedna vrsta kopije po uzoru na lekove koji su tzv. referentni i koji već dugo postoje i koriste se. Kako bi ti generički lekovi bili stavljeni u promet, mora da bude dokazano da su oni podjednako i efikasni i bezbedni kao sami referentni, odnosno originalni lekovi.
Čini mi se da je jedan od nedostataka ovog zakonskog predloga upravo neadekvatno definisanje referentnog leka i mislim da to za efekat može da ima da se efikasnost leka koji se generiše upoređuje sa lekom koji suštinski nije referentan. Samo lek koji ima sopstvena ispitivanja, kako pretklinička tako i klinička, može imati status referentnog i može poslužiti kao poredbeni u ispitivanju generičkih lekova.
Važan segment je takođe kontrola i inspekcija lekova. Kontrola koju sprovodi ministarstvo bi morala da bude mnogo kvalitetnija i intenzivnija, posebno kada se analizira da li lekovi tokom vremena ispunjavaju uslove i standarde kao na samom početku, prilikom prvog stavljanja u promet.
Takođe, postavlja se pitanje kvaliteta nadzora nad prometom lekova koje vrše inspekcijske službe ministarstva. Kada se uzme u obzir da se u ministarstvu samo osam inspektora bavi ovim pitanjem i imaju zadatak da kontrolišu i proizvođače, i veledrogerije i apoteke, sam proces i distribuciju, vidi se da kapaciteti nisu dovoljni da bi se to kvalitetno činilo.
U Francuskoj je na primer inspekcijski posao u nadležnosti agencije za lekove, a ovde postoji otpor da se taj posao makar delimično izmesti iz delokruga rada ministarstva. Zašto to nije u zakonu i zašto ne postoji raspoloženje da se to prenese na agenciju, koja daje dozvole i sertifikate za lekove i medicinska sredstva, nije jasno. Mislim da o efikasnosti inspekcije govori i to da kod nas ne postoji razvijen sistem za otkrivanje falsifikovanih lekova, a ilustracije radi je podatak da tokom 2009. godine nije otkriven nijedan plagijat.
Inače, podaci Svetske zdravstvene organizacije govore da je učešće sivog tržišta u prometu lekova u razvijenim državama negde oko 1%, a u nerazvijenim dolazi do 10%. Svetsko tržište falsifikovanih lekova će ove godine vredeti 75 milijardi dolara. Takođe 62% lekova kupljenih preko interneta ili ne ispunjava standarde ili je lažno. Falsifikovani lekovi mogu da imaju ozbiljne posledice po zdravlje ljudi.
Rekao bih nešto o praćenju neželjenih dejstava lekova. Da bi neki lek bio registrovan po našem zakonu neophodan je dokaz da je on u prometu u zemlji proizvođača. Ovo se praktično radi iz razloga što kod nas vigilanca ne može da se prati efikasno, pa se traži nečije iskustvo, ali to može da znači da ako je npr. neki lek registrovan u nekoj drugoj državi samo tri meseca onda može da se upotrebljava kod nas, a kako pratiti neželjena dejstva odnosno vigilancu to je pitanje.
Ukoliko bi Srbija sutra ušla u EU to bi praktično značilo da se lek iz neke druge zemlje članice može pustiti prvo u promet u Srbiji, a postoji problem, kao što svi dobro znamo, nerazvijenosti sistema praćenja bezbednosti lekova.
Inače, interesantno je da se ovim zakonskim predlogom ponovo uvode regionalni centri za farmakovigilancu, odnosno praćenje neželjenih dejstava lekova. Ovo rešenje je postojalo do samog nastanka Agencije za lekove, do kada su postojale te institucije pri kliničkim centrima u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, a centralni je bio u Beogradu.
Onda su oni ukinuti i Agencija se bavila tim poslom kroz Nacionalni centar za farmakovigilancu. Ipak, pokazalo se da kvalitet i broj neželjenih reakcija je takav da ne može adekvatno da se prati bezbednost lekova, a i kroz tvining programe je zaključeno da su neophodni regionalni centri.
Postavlja se pitanje – da li je onda bila pogrešna procena Ministarstva zdravlja koje je sugerisalo ukidanje regionalnih centara, a sada ovaj posao mora da se radi ispočetka? Može se konstatovati da do sada Ministarstvo nije pružilo dovoljno podrške agenciji u poslu unapređenja farmakovigilance.
Zaključio bih da ovako predviđen način registracije generičkih lekova svakako ne garantuje da će ti lekovi biti zadovoljavajuće efikasnosti i bezbednosti kada dođu do pacijenta. Ovom prilikom ne bih komentarisao loš kvalitet neodgovarajuće sistematizacije u Agenciji za lekove, koja je trebalo da ide u susret ovom zakonskom rešenju, a nije pratila sugestije struke. Čini mi se da su u ovom procesu čelni ljudi agencije više vodili računa o politici, a manje o struci.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ćemo se na početku svi složiti da je rešavanje izbegličkog pitanja ne samo humanitarna, nego par ekselans i politička tema. Za Srbiju to pitanje ima poseban značaj, pogotovu kada se uzme u obzir da smo mi kao država zapravo najopterećenija zemlja u Evropi kada je u pitanju broj izbeglica. Naravno, neću danas govoriti o politici ili politikama koje su dovele do ovakvog stanja, već ću se osvrnuti na sam zakon i implikacije na živote tih ljudi.
Njih je nevolja i direktna pretnja po život naterala da napuste svoje domove, često bez ičega. Naravno, time su oni došli u situaciju da zavise od dobre volje, s jedne strane, mogućnosti društva koje ih je primilo, kao i same solidarnosti u tom društvu, kako bi obezbedili elementarne potrebe neophodne za iole dostojanstven život.
S druge strane, to nerešeno pitanje tišti samu državu i opterećuje njeno funkcionisanje. Da su kojim slučajem rođeni vek kasnije Nikola Tesla npr, ili Milutin Milanković, možda bi danas bili izbeglice. Ova dva imena sam namerno pomenuo jer sam hteo da ilustrujem koliko je ljudska patnja, kao pojam, univerzalna i da se ona ne odnosi samo na neke bezimene ljude, već svako od tih ljudi ima konkretno svoje ime, prezime, svoju biografiju. Zbog svega toga je neophodno trajno i celovito rešavati izbegličko pitanje.
To je moguće učiniti na dva načina – kroz njihov povratak, tzv. repatrijaciju ili kroz njihovu integraciju ovde u Srbiji. I jedno i drugo su procesi, što podrazumeva da oni traju i što naravno podrazumeva da se Vlada Srbije ne može baviti samo u jednom mandatu ovim pitanjem, već je potrebno kontinuirano bavljenje ovim pitanjem.
Ovde ne spominjem, kao modalitet rešavanja ovog pitanja, odlazak izbeglica u treće zemlje, jer o tome zapravo mi kao država nemamo relevantne podatke koliko je tih ljudi otišlo. Srbija je kao država u periodu za nama učinila dosta po pitanju izbeglica, odnosno rešavanja izbegličkog pitanja, iako je moglo i više i bolje.
Mislim da je jedna od ključnih stvari potreba da naša država insistira na trilateralnom modalitetu rešavanja izbegličkog pitanja, odnosno baziranjem na Sarajevskoj deklaraciji ili tzv. Sarajevskom procesu. Na tome bi trebalo insistirati u svim razgovorima vezanim za ovu problematiku. Određena pitanja se mogu rešiti na bilateralnom planu, ali mislim da se ključna pitanja ipak moraju rešavati na temelju Sarajevskog procesa.
Kada je u pitanju povratak određenih rezultata sigurno ima, ali mnogo šta i ne funkcioniše. Najdrastičniji je primer povratak stanarskih prava u Hrvatskoj, gde su ljudi, ukoliko su bili prinuđeni da napuste svoje domove, posle šest meseci gubili to stanarsko pravo i mogućnost da se vrate u svoje domove.
Mora se konstatovati da je tu izostao pritisak međunarodne zajednice, za razliku od BiH, gde je to pitanje rešeno tako, što je, praktično, pitanje stanarskog prava izjednačeno skoro sa vlasništvom.
Mislim da je realna procena da takvih slučajeva u Hrvatskoj koji se tiču povraćaja stanarskog prava ima oko 30 hiljada. Mnogi podaci kojima se barata vezano za povratak, u Hrvatskoj su precenjeni i vezani su za stambena zbrinjavanja, a ne za povraćaj stanarskih prava u ovoj republici.
Takođe, pored imovinsko-pravnih pitanja, prepreka za povratak i slobodno kretanje ljudi predstavlja i postojanje tajnih spiskova i tajnih optužnica. Sve dok one postoje one predstavljaju značajnu psihološku barijeru i usporavaju taj proces.
Ovo su ozbiljna pitanja o kojima se mora razgovarati. Malopre smo čuli da jedan od fokusa naše parlamentarne diplomatije jeste u tom pravcu i mislim da je to dobro, ali mislim da predstavnici izvršne vlasti u svakom svom kontaktu sa predstavnicima susednih republika, posebno Hrvatske, moraju to pitanje potencirati, jer bez rešenja ovog pitanja nema ni regionalne stabilnosti, a ni dobrosusedskih odnosa.
Iz ovoga se još jednom potvrđuje da je pitanje izbeglica zapravo političko pitanje, jer je to, između ostalog, pitanje afirmacije manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, što se može pominjati u regionalnim razgovorima.
Što se tiče same integracije u Srbiji, izgrađeno je više hiljada stambenih jedinica, uglavnom iz pomoći međunarodne zajednice, dakle, stranih donacija.
Najstabilnija situacija kada je u pitanju rešavanje izbegličkih problema jeste bila u vreme Vlade Vojislava Koštunice, kada je urađen Predlog izmena i dopuna Zakona koji je danas na dnevnom redu, doduše, uz neznatne izmene.
Inače, ovaj zakonski predlog je 2006. godine, kao što je već rečeno, trebalo da dođe na dnevni red, ali je zbog celog procesa, usvajanja Ustava, povučen, kao i mnogi drugi zakonski predlozi i tek sada dolazi na dnevni red. Svakako, pozdravljamo što se o njemu danas i raspravlja.
Osnovna intencija ovog zakona jeste uvođenje pozitivne diskriminacije u integraciji izbeglica, čime se omogućava da oni trajno reše svoje stambeno pitanje, dakle da žive u svojim stanovima a ne da to pitanje rešavaju kroz socijalno stanovanje, odnosno boravak u kolektivnim centrima.
Ideja je da se novcem dobijenim od otkupa ovih stanova u kojima žive formira deo fonda za dalju izgradnju za ljude koji nisu obuhvaćeni dosadašnjim programima. Iako taj novac svakako neće biti presudan i činio bi samo deo fonda, važna je ideja solidarnosti, jer je ovo pitanje koje se tiče svih. Ovo jeste prvi korak u celom procesu integracija, a nužno je da se kasnije dalje radi na drugim značajnim pitanjima za život i opstanak tih ljudi.
Inače, ovaj zakonski predlog je, takođe, bio neophodan kako bi svojevremeni Komesarijat za izbeglice bio u mogućnosti da obezbedi povoljan kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj, kako bi došlo do stambene izgradnje.
Intervencije koje DSS ima u ovom zakonu tiču se definisanja načina na koji izbeglice koje žive u svojim stanovima mogu da postanu njihovi vlasnici. U Predlogu zakona, u članu 18. se kaže da oni imaju mogućnost kupovine tih stanova.
DSS amandmanom traži da se reč "kupovina" zameni rečju "otkup", jer kupovina u semantičkom smislu može pre da se tumači kao jedna vrsta komercijalnog termina, dok je termin "otkup" korišćen i kada su bili u pitanju društveni i državni stanovi, kojim putem je i veći deo stanovništva Srbije, zapravo, rešio svoje stambeno pitanje.
Takođe, DSS u članu 19. Predloga zakona predlaže da ukupno umanjenje za otkup stana može iznositi najviše 70%, umesto predviđenih 90%. Ovo je iz razloga neophodne solidarnosti i uvećanje Fonda za stambeno zbrinjavanje izbeglica, koji nisu imali prilike da reše ovaj problem.
U vezi sa tim, postavio bih pitanje gospodinu ministru i zamolio bih ga da odgovor da, sa procenom, koji se broj stanova predviđa da se gradi iz tog fonda i koliko sredstava se trenutno nalazi u tom fondu za stambenu izgradnju?
Na kraju, kao i mnogi drugi govornici pre mene, izrazio bih čuđenje zašto potpredsednik Vlade, gospodin Krkobabić, nije danas tu da predstavlja ovaj zakon, posebno, s obzirom na činjenicu da ima specijalno zaposlenog savetnika koji se bavi pitanjima izbeglica? Toliko. Zahvaljujem. (Aplauz)

        U samom Predlogu zakona je definisano da jedinice lokalne samouprave utvrđuju i planiraju izvore finansiranja za razvoj i zadatke zaštite. Ovim predloženim amandmanom poslanička grupa DSS želi da se eksplicitno afirmiše i mogućnost sufinansiranja određenih projekata kao jednog od poželjnih modela. Ovo podrazumeva projekte od interesa koji korenspondiraju sa kako pokrajinskim nivoom tako i sa projektima na nacionalnom nivou.
Mislim da bi trebalo reći da ta saradnja treba da budu dvosmerna i da bi te projekte trebalo da bude moguće inicirati ili iz same jedinice lokalne samouprave, ali prevashodno i sa višeg nivoa. Generalno, efikasno delovanje u vanrednim situacijama jeste pitanje i pripremljenosti i obučenosti i materijalnih resursa, ali pre svega i pitanje solidarnosti.
Veoma često je ljudski faktor je mnogo važniji od materijalnog, ali materijalna sredstva značajno olakšavaju te aktivnosti. Mislim da država treba da bude u stanju da zaista pomogne mnogim osiromašenim lokalnim samoupravama koje nisu u stanju da same sprovode projekte ove vrste.
Primer, koliko je važna saradnja između državnih organa sa lokalnim samoupravama jeste rad na sanaciji posledica klizišta u selu Jaša Tomić kada je Vlada, koju je predvodila DSS, pomogla da veliki broj porodica ponovo dobije krov nad glavom jer su te kuće stradale prilikom klizišta.

        Ovaj amandman predviđa mogućnost da pripadnici civilne zaštite imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, ne samo u toku angažovanja na poslovima i zadacima civilne zaštite, već i u roku od godinu dana posle toga. Razlog za to može biti potreba da određene zdravstvene usluge budu konzumirane i po završetku angažovanja na pomenutim poslovima.
Kasniji stavovi u Predlogu zakona definišu modalitete zdravstvenog osiguranja kod povređenih ili obolelih, kako Predlog zakona kaže, ''bez svoje krivice'', ali postoje pojedine situacije kada je navedenu definiciju moguće različito interpretirati.
Prosto, da pojednostavim, ukoliko je neko, na primer, bez zaštitne maske, odnosno gas maske, iako je to bilo propisano, jer je nije imao u tom momentu, ušao u kontaminiranu prostoriju kako bi spasao neki život, da li se to može smatrati povredom bez svoje krivice, iako u tehničkom smislu je ta osoba morala da nosi zaštitnu masku? Kako bi se izbegle nedoumice ovog tipa, mislim da bi bilo bitno prihvatiti ovaj amandman.

        Ovaj amandman prati nit predloga prethodnog amandmana koji je podnela poslanička grupa DSS sa idejom da se preciznije definiše i apostrofira potreba za izradom kvalitetne i standardizovane projektne dokumentacije kada je u pitanju zaštita od požara.
Sakralni objekti su, sa jedne strane, mesta od ogromnog duhovnog i kulturnog značaja, a sa druge strane su mesta na kojima boravi veliki broj ljudi, tako da ne treba posebno trošiti reči o tome da je neophodno obezbediti zadovoljavajući nivo protivpožarne zaštite, bilo da se radi o izgradnji novih ili adaptaciji postojećih sakralnih objekata.
Sistemi protivpožarne zaštite su svugde u svetu zastupljeni u objektima od duhovnog, kulturnog, istorijskog značaja, jer se veoma često dešava da zbog dotrajalih instalacija ili nemara postoji opasnost od izbijanja požara.
U svom odgovoru zašto je odbila ovaj amandman, Vlada je navela da se ne prihvata amandman iz razloga što su crkve i verske zajednice, prema članu 11. Ustava Republike Srbije odvojene od države. Moram da kažem da taj odgovor ne smatram za adekvatan, jer čini mi se da onaj ko je odgovarao na ovaj amandman nije razumeo suštinu ni ovog člana 11. Ustava Republike Srbije, a ni drugih akata koji definišu odvojenost crkve od države. Nisu sakralni objekti građevine koje su ni na nebu ni na zemlji. Kada se zidaju određeni objekti, normalno je da je neophodno da postoji određena odgovarajuća dokumentacija, kojom se upravo određeni standardi i poštuju, kako bi ti objekti bili bezbedni.
S druge strane, čini mi se da sa žaljenjem možemo konstatovati da su neki sakralni objekti od neprocenjivog značaja za Srbiju upravo i stradali od posledica požara. Iako manastir Hilandar nije na teritoriji Srbije, to jeste pravi primer koliko bi značilo da je postojala adekvatna protivpožarna zaštita.
Inače, govoreći o Hilandaru, postavlja se pitanje - koliko aktuelna Vlada vodi računa o tome da Srbija kao država pomogne obnovu ove svetinje?

        Amandman na član 7. ima za cilj da budu smanjena sredstva predviđena za usluge po ugovoru Ministarstva trgovine, jer se u suprotnom postavlja pitanje – čime će se baviti zaposleni u Ministarstvu i da li su dovoljno kompetentni kada se za usluge po ugovoru predviđa ogromna svota novca? Kada se uzme u obzir i cela priča o racionalizaciji administracije, dolazi se do zaključka da je administracija glomazna.
Dakle, ukoliko postoji i preveliki broj zaposlenih, postavlja se pitanje – zašto nisu u mogućnosti da rade posao za koji se zapravo predviđa izdvajanje dodatnih sredstava za usluge po ugovoru?
S druge strane, poslanička grupa DSS je predvidela da se ta sredstva upotrebe za podršku programima prevencije zloupotrebe droga, prevencije i rane detekcije dijabetesa tipa dva, kao i prevencije i lečenja malignih tumora.
Trend u savremenom svetu je da se upravo u ovakve programe ulaže najviše sredstva.
Razlog je jednostavan, a to je da se ove bolesti kao i mnoge druge mnogo efikasnije leče u ranoj fazi nastanka, a kod nekih je čak u toj fazi moguće i potpuno izlečenje. Time se mortalitet značajno smanjuje, a štedi se i novac, jer je preventiva mnogo jeftinija od lečenja, a očuvanje zdravlja nacije je neprocenjivo.
Prema nekim podacima, negde oko 80% patologije koja se leči na kliničkim centrima zapravo je moguće bilo lečiti na nižim nivoima zdravstva.
Statistika govori sama za sebe. U Srbiji postoji oko 500.000 ljudi obolelih od dijabetesa, to je negde oko 6,7%, dok je u Evropi taj procenat neuporedivo manji i on je 2,5%. To je više nego duplo manje.
U Srbiji godišnje od malignih tumora oboli oko 30.000 ljudi, a 19.000 ljudi umre. Smrtnost je znatno veća, jer je preventiva i rana detekcija nedovoljno zastupljena. Mnoge od tih bolesti, kao i rak dojke i rak grlića materice, moguće je skroz izlečiti ukoliko se tretiraju u ranoj fazi i zbog toga poslanička grupa DSS smatra da je neophodno veća sredstva opredeliti za ove programe.