Dame i gospodo narodni poslanici, prvo želeo bih da pohvalim predstavnike ministarstva koji vrlo savesno danas sede i slušaju raspravu o amandmanima. Mislim da bi bilo mnogo bolje da su toliko strpljenje predstavnici Ministarstva pokazali kada je u pitanju organizacija javne rasprave i pozivanje svih društvenih činilaca na tu raspravu. Mislimo da bismo time imali mnogo harmoničniji Predlog zakona i samim tim bismo imali mnogo manji broj amandmana.
Argumentacija prethodnih govornika, koji su govorili o glomaznosti i skupoći državne administracije i novom usložnjavanju predviđenom uvođenjem funkcije poverenika, upravo govore u prilog amandmana DSS koji je predvideo da poslove poverenika za borbu protiv diskriminacije obavlja zaštitnik građana, jer bi on to mogao odmah da počne da čini, dok se predviđa da poverenik preuzme ovu dužnost tek 2010. godine, s jedne strane. S druge strane, svakako ne bi došlo do novih zapošljavanja i novog usložnjavanja administracije.
Naravno, kako taj amandman nije usvojen, ovo je alternativni amandman koji predviđa da poverenik, umesto tri pomoćnika, ima jednog pomoćnika. Svakako, mislim da za početak i za neki obim posla koji bi se u ovom prvobitnom periodu radio sasvim je dovoljno da ima jednog pomoćnika, a ukoliko potreba bude nalagala, to svakako može i da se uveća.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, učešće pri međunarodnim parlamentarnim skupštinama predstavlja priliku da naši poslanici u domenu parlamentarne diplomatije zastupaju i brane državne i nacionalne interese.
Ovom prilikom bih želeo da se ukratko osvrnem na događaje ovih dana vezane upravo za učešće naših poslanika u međunarodnim parlamentarnim skupštinama.
Naime, predsednica parlamenta nas je prošle nedelje, u petak, informisala da je na osnovu sugestije predsednika Odbora za inostrane poslove donela odluku da naša delegacija pri Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope ne učestvuje na njihovom redovnom zasedanju.
Dakle, to nije bila odluka Odbora, već odluka predsednika Odbora. Mislim da je tu predsednica parlamenta napravila grešku, jer Odbor za inostrane poslove ne može i ne sme biti jedan čovek.
Ovom prilikom je greška veća, jer predsednica parlamenta nije neiskusan parlamentarac, ima iskustvo u radu Odbora za spoljne poslove parlamenta Srbije i Crne Gore, pa zna kako u tim situacijama stvari funkcionišu.
Moram da iskažem svoje razočaranje činjenicom da Srbija, od kada je samostalna država, mislim i dok je postojao parlament SCG, prvi put neće imati delegaciju na zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope.
Ovim neučestvovanjem rizikujemo nekoliko stvari. Naravno, prva je da se naš izostanak protumači kao činjenica da mi delegaciju pri Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope nemamo, čime bi i neki naši predstavnici izgubili određena mesta pri forumima i komitetima ove organizacije.
Takođe, činjenica je da su prekjuče verifikovani mandati postojećoj delegaciji pri Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, čime se pokazalo da je ova procena predsednika Odbora za spoljne poslove bila netačna i da je donela štete našim državnim i nacionalnim interesima.
Drugo, predsednica parlamenta je izjavila da izostanak naše delegacije na ovom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i nije neka velika šteta, s obzirom na činjenicu da će na ovom zasedanju samo biti data informacija vezana za rezoluciju o Kosovu, a da će o njoj rasprava biti tek nekoliko meseci kasnije.
Mislim da ipak jeste šteta to što će naša delegacija izostati, jer svako ko poznaje pravila rada i procedure međunarodnih parlamentarnih skupština, u konkretnom slučaju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, zna da već od samog predstavljanja rezolucije, što će učiniti švedski poslanik gospodin Von Sidof, kreće niz formalnih i neformalnih koraka i konsultacija vezanih za oblikovanje, promenu, usmeravanje te rezolucije. Dakle, to je jedan dugotrajan proces i on se ne odvija samo na jednom zasedanju. Siguran sam da će tokom prvog čitanja nacrta rezolucije već biti najave određenih, tzv. usmenih, amandmana.
Naravno, odsustvo naše delegacije ovom prilikom može biti protumačeno kao nezainteresovanost ili kao slabost države, ili kao oboje.
Samo onaj ko ne razume ili ne želi da razume procedure Parlamentarne skupštine Saveta Evrope smatra da ovo i nije neki problem što mi nećemo prisustvovati ovom zasedanju, a bojim se da među onima koji takve stvari izjavljuju ima i onih koji imaju bogato iskustvo pri međunarodnim parlamentarnim skupštinama i generalno u međunarodnim kontaktima. Dakle, onda se postavlja pitanje da li je to neznanje ili je to loša volja, a možda je i nešto treće.
Sa prezentacijom ove rezolucije koincidira nekoliko stvari: na primer, formiranje tzv. bezbednosnih snaga Kosova, odnosno formiranje kosovske vojske, kao i najava da će promoteri tzv. nezavisne države Kosovo biti nekadašnji medijatori u procesu pregovora o budućem statusu Kosova Alber Roan i Volfgang Išinger. Ti ljudi je trebalo da budu neutralni posrednici, a mislim da sama činjenica da će oni biti promoteri nezavisnosti Kosova govori o tome koliko su neutralni.
Takođe, iz evropskog parlamenta je najavljeno da će krajem februara biti usvojena rezolucija o Kosovu.
U svetlu svega ovoga, umesto da naša delegacija igra aktivnu ulogu, da je otišla na zasedanje Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i uključila se u oblikovanje rezolucije koja treba za nekoliko meseci da bude usvojena, ovim činom se Skupština odlučila da se samoizopšti iz ovog procesa. Mislim da bi ovde najadekvatniji termin bio nešto što je vladajuća koalicija vrlo rado koristila u predizbornoj kampanji, a to je reč - samoizolacija.
Kako stvarno može da se igra aktivna uloga govori primer rada na rezoluciji Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o Kosovu, koju je svojevremeno predložio lord Rasel Džonston i koja je zahvaljujući angažovanju kako šefa delegacije gospodina Miloša Aligrudića, tako i većine poslanika koji su učestvovali u delegaciji izmenjena u tolikoj meri da je postala sama sebi kontradiktorna. Dakle, od prvobitne namere da ona promoviše nezavisnost Kosova došlo se do toga da u toj rezoluciji postoje stavke koje predviđaju da rešenje za Kosovo mora biti na bazi kompromisa, u skladu sa Poveljom UN itd. Čak je ta rezolucija svojevremeno bila i predmet razgovora predsednika Rusije sa različitim državnicima.
Generalno govoreći, državu mnogo više košta neučestvovanje na ovako važnim skupovima, pogotovo posle godina izolacije, kada smo zaista kretali ispočetka. Još jednom da ponovim, samoizolacija u koju smo gurnuti u ovoj konkretnoj prilici neće nikome doneti dobro.
Na kraju ću samo još izraziti razočaranje zbog toga što učešće naše delegacije na bilo kom međunarodnom forumu, u ovoj konkretnoj situaciji u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, ne zavisi od institucija, već od volje jedne osobe, ko god ta osoba bila.
To predstavlja korak unazad u jačanju institucija, ali to je očigledno izbor vladajuće većine, kao što je njihov izbor da državni i nacionalni interesi u ovoj situaciji budu podređeni partijskim.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi članovi Vlade, na početku želim da izrazim žaljenje što je ministar vera bio prisutan kada je bila rasprava o Zakonu o porezu na imovinu, a nije prisutan danas kada je amandman upravo iz delokruga rada njegovog ministarstva.
Same izmene i dopune Zakona o administrativnim taksama inače moraju uvažavati određena zakonska rešenja koja sistemski uređuju određene oblasti i u skladu s tim smo mi iz DSS upravo i podneli amandman na član 17.
Ovaj amandman predviđa da se u grupu onih subjekata za koje se predviđa da ne plaćaju takse uvedu i crkve i verske zajednice koje su registrovane u skladu sa Zakonom o crkvama i verskim zajednicama. One bi u tom slučaju bile oslobođene takse, kao što se, uostalom, predviđa da od takse budu oslobođene ustanove, organizacije i organi Republike Srbije, autonomnih pokrajina, jedinica lokalne samouprave, Crvenog krsta Srbije, kao i stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava na bazi reciprociteta, odnosno pod uslovom uzajamnosti.
Obrazloženjem kojim se ovaj amandman odbija zapravo se upravo i negira intencija onoga što ovaj amandman treba da učini, a to je da se u ovom zakonskom rešenju primeni Zakon o crkvenim i verskim zajednicama koji je usvojen 2006. godine. Podsećanja radi, kada je ovaj zakon donet kao sistemski zakon, pa sve do kraja mandata prve Vlade Vojislava Koštunice, on je implementiran i uvažen u narednih 17-18 zakona koji su doneti.
U obrazloženju odbijanja amandmana se navodi da su taksa oslobođeni državni organi i organizacije i da taj spisak ne treba širiti.
Međutim, moram da primetim da strana diplomatsko-konzularna predstavništva svakako nisu državni organi i organizacije, pa ne vidim zašto taj spisak ne bi bio proširen i našim predlogom.
Takođe ni Crveni krst Srbije formalno-pravno gledano nije državni organ, niti organizacija, pa svakako mislim da nije sporno što je on našao svoje mesto na spisku subjekata koji su oslobođeni plaćanja republičke administrativne takse.
Zakonom o crkvama i verskim zajednicama je vraćen i pravi kapacitet, kao i status koje su crkve i verske zajednice imale u demokratskim društvima, kao što su Kraljevina Srbija, Kraljevina Jugoslavija, i uostalom kao što crkve i verske zajednice imaju status u svim savremenim demokratskim društvima.
Posle toga, u revolucionarnom društvu one su bile prinuđene na status udruženja građana, a kasnije, ako se ne varam, 1993. godine Narodna skupština Republike Srbije ukinula je i zakon iz SFRJ, pa je ta oblast ostala neuređena sve do 2006. godine, kada je usvojen Zakon o crkvama i verskim zajednicama. On im je vratio, crkvama i verskim zajednicama, status javne zajednice, jer oni imaju zapravo i viševekovnu tradiciju u našem društvu.
Crkve i verske zajednice su autonomne javne zajednice i one zbog toga imaju specifičan pravni položaj. One, prema slovu zakona, u svom sastavu mogu da osnivaju organizacije, ustanove sa svojstvom pravnog lica, kao i ostali pravni subjekti navedeni u članu 17.
Dakle, da pojasnim. Ako, na primer, neka od registrovanih crkava osnuje svoje izdavačko preduzeće, ona će svakako biti oslobođena te takse na registraciju, što ne podrazumeva da će ona biti oslobođena poreza ukoliko ta delatnost donosi određenu zaradu.
Moguće je razumeti da Vlada, koja za sebe tvrdi da je levo orijentisana, ima jedan negativan nihilistički stav prema crkvama i verskim zajednicama, a svakako smatram da je neprihvatljivo da Vlada negira duh jednog sistemskog zakona koji je usvojen u ovom domu. Ovo predstavlja i korak unazad i tretiranje crkava i verskih zajednica kao udruženja građana.
Izražavam čuđenje što Ministarstvo vera zapravo nije amandmanski reagovalo u samoj proceduri pravljenja ovog zakona i izmenilo ovu stavku, u smislu oslobođenja taksi za crkve i verske zajednice. Mi smo svakako i ministru usmeno sugerisali za postojanje ovog amandmana, on je pokazao određeno razumevanje, međutim, očigledno da nije učinio dovoljno kako bi ovaj amandman bio prihvaćen.
Zakon o crkvama i verskim zajednicama nije predvideo da se plaćaju takse.
Takođe, u dosadašnjoj praksi to nije bio slučaj, tako da nema potrebe da se one i sada uvode. Čak i u materijalnom smislu, smatram da bi prihod koji bi država u ovom smislu ostvarila je prilično beznačajan i mislim da mnogo više simbolizuje jedan odnos ove vlade prema crkvama. Štaviše, u delokrug redovnih delatnosti ministarstava spada vođenje registra crkava i verskih zajednica, što i nije neki preterano komplikovan, niti materijalno zahtevan posao.

Uvaženi članovi predsedništva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, amandman na član 5. predviđa da se prebace sredstva namenjena za usluge po ugovoru kabineta potpredsednika Vlade za privredni razvoj na Ministarstvo za dijasporu. To je predloženo iz dva razloga. Prvi i osnovni, odnosno najvažniji razlog je svakako da se povećaju dotacije za aktivnosti koje bi mogle da obezbede značajno učešće države u smislu očuvanja nacionalne samobitnosti Srba koji žive van matice. Ovo podrazumeva namenu određenih sredstava za oblast dopunske nastave iz srpskog jezika, za druge kulturno-obrazovne, kao i za informativne sadržaje.
O značaju ovoga izlišno je trošiti reči. Generalno naši ljudi koji rade u inostranstvu su lojalni građani i prilično su dobro integrisani u društva zemalja koje su im pružile gostoprimstvo. Naravno, integracija ne treba i nužno da podrazumeva asimilaciju.
Mislim da se time dobija ne samo da naši građani zadržavaju svoj identitet, već i zadržavaju jednu vrstu veze sa maticom. Mislim da je posebno važno da se o ovome povede računa u određenim zemljama u okruženju gde postoji pritisak na nacionalne aktivnosti, sa tendencijom njihovog ugrožavanja, pa čak i same asimilacije srpskog stanovništva koje živi u tim zemljama.
Drugi razlog za ovaj amandman jeste smanjenje neopravdano velikih sredstava koja se nalaze na stavci usluge po ugovoru kod potpredsednika Vlade zaduženog za privredni razvoj. Kada se pogledaju ekonomska klasifikacija 421 i 423, odnosno plate zaposlenih i usluge po ugovoru - obe imaju identične iznose, odnosno po 25 miliona dinara. Dakle, angažovanje ljudi po ugovoru košta isto koliko i sredstva izdvojena za sve zaposlene.
Tu se može postaviti pitanje da li Vlada implicira da onda ti zaposleni nisu sposobni da odgovore zadatku, pa je neophodno angažovanje i duple administracije. Ovo postavlja pitanje racionalizacije državne uprave. Da li je državna uprava racionalna vidi se kroz distribuciju novca, odnosno kroz to koliko ona sama troši.
Da li je jedna administracija racionalna o tome može da se polemiše, ali mi se čini da je kod nas slučaj - da je administracija skupa, glomazna i da za izvršenje budžeta koristi veći njegov procenat nego ijedna druga zemlja. Možda gospođa ministar može i da nam da tačan podatak o tome kasnije.
Ukoliko se pogledaju u svakom organu i saberu klasifikacije 422 - putovanja, 423 - usluge po ugovoru i 424 - specijalizovane usluge, vidi se zapravo koliko građane koštaju usluge servisa. Samim tim, čini mi se da i pada u vodu obećanje o racionalizaciji državne uprave, kao što su naravno pala u vodu i mnoga druga obećanja poput obećanja o povećanju penzija na nivou 70% nivoa prosečne plate, 1.000 evra po akciji, 200 hiljada novih radnih mesta itd.
Gospođo ministar, apelujem da prihvatite ovaj amandman.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 4. je sličan određenom broju amandmana koje su podneli poslanici DSS na ovaj član, a osnovna intencija je da se skrene pažnja i da se nešto konkretno učini po pitanju ravnomernijeg regionalnog razvoja.
Još u ekspozeu tadašnjeg mandatara, a sada predsednika Vlade, govoreno je o širokom spektru podsticajnih mera radi smanjenja regionalnih razlika na nivou razvijenosti. Usvajanje seta amandmana DSS bi upravo bilo demonstracija tih namera.
Još kada se vodila debata oko nacrta ustava Republike Srbije bilo je predloga da se, u smislu teritorijalne organizacije Srbije, uvede da se Srbija uredi kao država regiona. DSS je to i predlagala tada, koristeći najbolja iskustva regionalizacije iz Španije i Italije. Naravno, zbog toga što je bilo neophodno postići što širi konsenzus, a svi partneri u ovom procesu nisu delili mišljenje DSS, od toga se tada i odustalo. To ne znači da to nije dobra ideja i da od regionalizacije treba trajno odustati, već treba imati u vidu kao dugoročan cilj.
Ukoliko nema uravnoteženog razvoja, onda se desi da su jedni povlašćeni, drugi podređeni itd.
Država koja pretenduje da usvoji evropske vrednosti mora voditi računa o tome da izbegava asimetriju u razvoju, jer će vremenom nerazvijeni delovi postati još zaostaliji, demografski će posrtati, a područja će se prazniti.
Posle pada Berlinskog zida, odnosno ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, najbolje se mogla videti slika disproporcije u razvoju. Naravno, ovaj primer je vrlo specifičan, jer se radilo o integraciji dva različita sistema. S jedne strane su tada preopterećeni razvijeni delovi Nemačke zbog toga što je dolazilo do masovnih ekonomskih migracija u te krajeve, a s druge strane su opustili delovi na istoku.
Čak i u samom Berlinu bilo je avetinjski praznih kvartova i to i danas Nemačka, koja je jedna od najrazvijenijih država Evrope i kao deo motora razvoja Evrope, ulaže velike napore i materijalna sredstva kako bi se sa tim problemom izborila. Cilj tih ulaganja je da se motivišu stručnjaci da ostanu i dođu da rade u nerazvijenim delovima, kako bi pospešili njihov razvoj.
Prema zvaničnim statističkim, odnosno državnim podacima, na teritoriji Srbije postoji 46 nerazvijenih opština. To je podatak koji zabrinjava i upućuje na to da je neophodno preduzeti značajne korake, kako bi se prevashodno vodilo računa o ulaganju u infrastrukturu, kao što su putevi i slično, kao i u primeni poreskih olakšica i drugih razvojnih mera u skladu sa posebnostima svake oblasti. Država ima adekvatne mehanizme da to i učini, a izvor sredstava može biti i iz NIP, kao i iz Fonda za razvoj.
Amandman koji sam predložio predviđa prebacivanje 5% od prodaje NIS za finansiranje razvojnih projekata na teritoriji Braničevskog okruga. Nažalost, demografska struktura tamo je loša, sa stopom demografskog pražnjenja od 25,6% za period u poslednjih 35 godina.
Obrazovna struktura tamo je nezadovoljavajuća, jer mnogi mladi po završenom školovanju odlučuju da se ne vraćaju svojim kućama, već ostaju u velikim gradovima ili idu u inostranstvo, jer lakše dolaze do posla, dobijaju bolje plaćene poslove i imaju bolje uslove života.
Mislim da je važno reći da je tokom Vlade Vojislava Koštunice upravo ulaganje u Kostolac najveće investiranje koje je u to vreme bilo u EPS. Fokus je bio na proširenje proizvodnje i jačanje ekoloških standarda. Time je ojačao i Požarevac, kao grad koji treba da bude i motor razvoja Braničeva.
Nažalost, snažna industrija, poput mesno-prerađivačke, tamo ne radi onako kako bi trebalo, a samo Braničevo ima veoma plodnu stišku ravnicu sa potencijalom za razvoj ratarstva, kao i Homolje sa velikim potencijalom za razvoj stočarstva i šumarstva. Takođe, Podunavlje je velika razvojna prilika.
Preduslovi postoje, ali neophodno je dalje angažovanje države na tom planu. Zbog toga mislim da bi bilo vrlo važno da ovaj amandman bude prihvaćen i kao demonstracija da Vlada konačno želi da preduzme mere, kako bi se na planu ravnomernog regionalnog razvoja nešto pokrenulo. Što se tiče sredstava iz NIP namenjenih gasifikaciji Braničeva, odvojeno jeste 220 miliona dinara za gasovod od Male Krsne do Požarevca, ali zbog proceduralnih razloga je nužno da se ta sredstva prenesu u 2009. godinu, kao i da se obezbede dodatne pare za ostale opštine.
Još jednom napominjem da je vladajuća većina dovela državu u cajtnot po pitanju izglasavanja budžeta, da od nje zavisi na koji će način i dalje rasprava da se odvija.
Nadam se da će dosadašnja praksa automatskog odbijanja svih predloga i amandmana opozicije biti prekinuta i da će ovaj predlog budžeta, koji koncepcijski nije dobar, makar biti popravljen u svojim određenim segmentima. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženi članovi predsedništva, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi članovi Vlade, budžet bi realno trebalo da predstavlja stratešku viziju društva, odnosno trebalo bi da predstavlja izraz kojim Vlada šalje političku poruku kako vidi razvoj države, očuvanje njene stabilnosti i zadovoljenje socijalnih potreba njenih građana itd. Budžet mora da bude plod dobrih procena, mora da bude plod kvalitetnih konsultacija. Na primer, u EU prednacrt budžeta se dogovara u tzv. trijalogu, odnosno dogovoru Evropske komisije, Saveta i Evropskog parlamenta.
Na samom početku se postavlja pitanje šta je moguće pozitivno misliti o ovakvom predlogu budžeta kada on u startu kasni 45 dana u parlament, kada je odavno prošao rok za njegovo usvajanje, jer sam predlagač, odnosno Vlada nije bila u stanju da se ranije usaglasi oko ovog predloga. Šta misliti, naravno, kada članovi Vlade kažu da je kašnjenje predloga budžeta dobro, zato što procene koje su važile pre mesec dana više ne važe, pa će sada budžet biti realniji. Da li će za mesec dana procene biti ponovo drugačije i da li bi možda usvajanje budžeta za mesec dana bilo, takođe, na temelju realnijih parametara?
Dakle, da li je moguće odgovoriti koji je, po toj logici, adekvatan momenat za njegovo usvajanje. Možda o ovom predlogu budžeta najbolje govori izjava guvernera Jelašića, koji je rekao - sve i da bude budžet usvojen, moraće da dođe do rebalansa budžeta u prvom kvartalu 2009. godine.
Može se postaviti pitanje da li je socijalno odgovorna ona Vlada koja na početku sa sindikatima dogovori da će krajem ove godine zajednički doneti odluku o tome da li će se primenjivati prošireni Opšti kolektivni ugovor, a potom jednostrano, bez ikakvih konsultacija sa sindikalcima, donese odluku o njegovom zamrzavanju.
Pri tome, u isto vreme predloži privatnicima da oni u svom sektoru primenjuju prošireni Opšti kolektivni ugovor, što sama Vlada ne čini u državnom sektoru. Gde je tu socijalna odgovornost? Gde je sposobnost vlasti da upravlja privrednim tokovima, da stimuliše privredu dinamičnim razvojnim merama? Samim tim, nema stabilizacije socijalnih, političih i ekonomskih prilika u državi.
Zbog toga je DSS, kao opoziciona stranka, i ranije predložila celovit program razvoja u uslovima krize. Kada se samo ovlaš analizira po čemu su ministarstva prepoznatljiva danas u javnosti, jasno je zašto je budžetski predlog ovako koncipiran.
Vidno je odsustvo osnovne saglasnosti i koordinacije oko kapitalnih pitanja i projekata značajnih za razvoj zemlje. Jedan ministar tvrdi da je "grozna atmosfera u političkom životu i društvu'', kao i da nema podršku partnera za rešavanje problema. Važno je reći da upravo Vlada mora da ima vodeću ulogu i odgovornost u rešavanju problema i stabilizaciji prilika u državi.
Drugi ministar juče kaže da je Vlada neefikasna jer je preglomazna i preskupa. DSS je na to upozoravala i ukazivala još tokom rasprave o Vladi i tokom rasprave o Zakonu o ministarstvima, ali je to olako odbačeno. Ukoliko bi mi vreme dozvoljavalo, ovako bih nastavio nabrajanje po ministarstvima veoma dugo.
Ministru finansija se može odati priznanje da je sam predlog budžeta veoma dobro tehnički pripremljen i jasno prikazan, uz doduše nedostatak sintetičkog i egzaktnog pokazatelja koliko sama državna uprava crpi sredstava kako bi realizovala ovaj budžet.
Druga stvar je to što je pitanje samog plana kako će on biti adekvatno punjen i kojom će to dinamikom biti činjeno. To je skopčano i sa ranijom procenom rasta bruto društvenog proizvoda, koji je sa 7% smanjen na 3,5%, a pitanje je šta će se dešavati dalje.
Što se tiče samog amandmana koji sam podneo na član 1, on se tiče prebacivanja sredstava sa rashoda za kupovinu roba i usluga u svrhu dečije zaštite, u svrhu Fonda za mlade talente i u svrhu sportskih stipendija. Amandman u delu dečije zaštite predviđa da se u praksi pokaže proklamovana briga za ovaj veoma osetljiv deo populacije. Dečija zaštita, sa jedne strane, treba da vodi računa o tome da se izgradi zdrava populacija, a sa druge strane se ohrabruju i oni koji razmišljaju o rađanju dece, jer im se šalje poruka da društvo vodi računa i ozbiljno misli da ih u tome podrži zaštitom najmlađih.
To je bitan preduslov za borbu protiv bele kuge. Na ovo se nadovezuje drugi deo priče, odnosno svi oni protesti koji su nedavno Vladi upućeni, poput onog sa roditeljskog portala "bebac.com", gde ljudi smatraju da nije dovoljno novca obezbeđeno za porodiljske naknade.
Demografski pokazatelji govore u prilog toga da smo nacija u nestajanju, pa država mora da stane na put tome. Šta je bilo sa obećanjem da će i trudničko bolovanje takođe biti plaćeno u punom iznosu, odnosno 100% zarade, kao što je i porodiljsko, a ne samo 65%, koliko je sada? Da li je to bilo jedno od predizbornih obećanja?
Takođe, predlog amandmana je da se uvećaju sredstva za mlade talente. Čuli smo pre neki dan potpredsednika Vlade, koji se pohvalio da naši mladi talentovani ljudi postižu impresivne rezultate na međunarodnim takmičenjima i pored toga što država u njih ulaže mnogo manje sredstava nego što to čine druge bolje razvijene države.
Kako bi bilo da pokušamo da im obezbedimo adekvatna sredstva, kako bi mogli u ravnopravnom početnom stadijumu da krenu u tu borbu za prestiž i za jačanje ugleda naše države, jer definitivno svaki uspeh na međunarodnom planu na polju nauke ili bilo kom drugom polju jača ugled naše države u svetu.
Takođe, mladi talentovani ljudi su buduća elita koja će voditi ovo društvo. To je najzdraviji deo naše populacije i temeljni nacionalni interes je da se u njih ulaže da budu još obrazovaniji, da se osećaju podržanim od ove zemlje i da budu još uspešniji. Ulaganje u obrazovanje je strateški važno kako bismo bili konkurentni drugima.
Samo ću navesti, na primer, da je cilj Lisabonske strategije EU da ''Unija postane najkonkurentniji i najdinamičniji ekonomski prostor u svetu koji počiva na znanju''. Najbolji tu najviše mogu da doprinesu, ali da bi obrazovanje bilo činilac ekonomskog i svakog drugog uspeha, mora i država da učini svoj deo posla.
Dugoročno i privreda mora aktivnije da se uključi u ovaj proces. Naravno, sam proces dodeljivanja pomoći iz Fonda mora biti otvoren, čist, jasno definisan.
Konačno, o sportskim stipendijama ne treba posebno trošiti reči, jer ohrabrivanje mladih da se bave sportom obezbeđuje pravilan razvoj, pored toga sklanja ih sa ulice, afirmiše solidarnost i timski duh. Posebno oni koji uspeju promovišu našu zemlju, a to su činili u vreme kada ni u jednoj drugoj oblasti o našoj državi nije mogla da se čuje pozitivna reč u svetu.
Zbog toga apelujem na Vladu da prihvati ovaj amandman, jer opšti interes mora biti iznad partikularnih interesa stranaka. Apelujem na predstavnike Vlade da reči predstavnika opozicije shvate kao dobronameran čin, da bi bile preduzete sveobuhvatne i hitne mere za stabilizaciju ukupnih prilika. Do sada smo, nažalost, samo čuli najave o neophodnosti dogovora vlasti i opozicije, građana, sindikata, privrednika itd. Čini mi se da to sve ostaje na nivou prazne priče, jer niti je vlast u parlamentu želela da se dogovori oko prioritetnih poteza, niti je jednu konstruktivnu meru opozicije prihvatila.
Videćemo da li će postojati volja da se prihvate konstruktivni amandmani na budžet. Ipak, naravno, DSS će voditi računa o interesima građana i u tom smislu će se i odgovorno poneti kada se radi o ovom predlogu budžeta. Hvala.

Uvaženi članovi predsedništva, poštovana gospođo ministar, juče je bio 15. decembar, datum kada je probijen zakonski rok da budžet bude usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nažalost, on je tek nedavno upućen iz Vlade Skupštini na razmatranje.
Želeo bih da se osvrnem na zakon koji je na dnevnom redu, odnosno na amandman vezan za izmene i dopune Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, a u vezi s tim izmene i dopune Zakona o Agenciji za osiguranje depozita, s obzirom da ta dva zakonska predloga blisko korespondiraju, a i razmatrani su u paketu, zajedno sa izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita.
Stečaj kao institut je svakako značajan, jer to je zakonski dobar put da banke koje nisu likvidne budu ili reorganizovane ili da dođe do njihove likvidacije. U tom smislu se, naravno, ne sme ostaviti prostora za manipulacije, a važno je primetiti da je u prethodnom periodu bilo dosta polemika oko načina na koji je izvršen stečaj u četiri velike domaće banke, kada su se zaposleni našli na ulici, a sa imovinom tih banaka je moralo biti transparentnije postupano. Neke od tih banaka i danas imaju svoje žiro-račune, pa se postavlja pitanje da li su one morale da završe na takav način.
Zanimljivo bi bilo u tom smislu pogledati knjigu Džona Perkinsa sa naslovom "Ispovest ekonomskog ubice" i uporediti preduzete mere sa opisanim scenarijima u toj knjizi. Inače, mere u četiri velike domaće banke su uvedene 2002. godine, za vreme trajanja novogodišnjih praznika.
S tim u vezi, bitno je pomenuti suštinu predloga izmena i dopuna Zakona o Agenciji za osiguranje depozita koji, pored toga što za cilj ima usaglašavanje sa Zakonom o osiguranju depozita, jeste da se Agenciji za osiguranje depozita daje ovlašćenje da kupuje akcije banaka koje svojim poslovanjem ugrožavaju stabilnost finansijskog sistema.
Dakle, intencija, kako iz vladajuće koalicije tvrde, jeste da se pravovremeno reaguje u uslovima finansijske krize primenjivanjem mera radi pokrivanja eventualnih gubitaka i sprečavanja štete koju građani u tom smislu mogu da pretrpe. Uz razumevanje dobrih namera ostaje zaista niz nejasnoća, poput pitanja ko i na koji način egzaktno utvrđuje koje banke svojim poslovanjem ugrožavaju finansijsku stabilnost. Agencija dobija velike nadležnosti, a posebno je zanimljivo pomenuti da će ona imati diskreciono pravo da odlučuje o ovim pitanjima.
Neko bi mogao da se zapita čemu onda služe tenderi za prodaju banaka i drugih preduzeća ako Agencija sama odlučuje koju će banku da dokapitalizuje. Da li tu ima prostora za manipulacije­ - još je jedno pitanje koje se postavlja. Na kraju, šta će država sa tim problematičnim vlasništvom, kao da već nema dovoljno gubitaša u sopstvenom vlasništvu.
Predstavnici vlasti su govorili o potrebi vraćanja poverenja u bankarski sistem. Mislim da se ovo pitanje može proširiti i na pitanje kredibiliteta institucija, odnosno uvođenja instituta odgovornosti jer obično poverenje i odgovornost idu jedno sa drugim.
Olako data obećanja ne prati njihovo ispunjavanje, a samim tim građani gube poverenje u institucije, a sa druge strane, naravno, niko ne snosi odgovornost za to.
Ovo se vidi i kroz primer koliko su građani povukli novca iz banaka u prethodnom periodu. I ne samo kroz taj primer, već i kroz to koliko je svežeg novca uloženo u banke u Nedelji štednje.
Mislim da je to takođe posledica kasnog i limitiranog reagovanja Vlade na opštu finansijsku krizu. Dobro se sećamo da je bilo samozadovoljnih najava najviših državnih funkcionera da će kriza imati povoljan efekat po Srbiju i da će Srbija zapravo profitirati iz međunarodne finansijske krize. Svakodnevne činjenice koje se ogledaju u teškom životu građana to demantuju. Sam život građana to demantuje. Čak je i guverner Jelašić nedavno zavapio da Vlada treba da pomogne Narodnoj banci kako ona ne bi ostala usamljena u borbi za očuvanje stabilnosti dinara.
Upravo u tom smislu je DSS i predložila, u formi zakona, da se od predstavnika relevantnih institucija formira komisija za praćenje međunarodne finansijske krize, a odbijanje našeg predloga nije išlo na štetu nijedne političke partije, već isključivo na štetu državnih interesa i interesa svih građana.
Tako je vladajuća većina postupila i kada je DSS predložila zakon o osiguranju depozita do 20.000 evra, govoreći kako je to čista demagogija. Ubrzo zatim je sama Vlada predložila osiguranje depozita do cifre od 50.000 evra, iako se postavlja pitanje da li postoji realna finansijska podloga za to. Čini mi se da je to pre virtuelna mera nego ona koja zaista može da umiri građane.
Sledeće godine privredi dospeva oko tri milijarde evra duga za otplatu, a budući da se tada očekuje da će zbog limitiranih prihoda biti teškoća sa servisiranjem dugova, može doći do prelivanja na finansijski sektor, uz opasnost kraha i povratka na hiperinflaciju iz devedesetih godina, koje se, verujem, svi veoma dobro sećamo.
Ovome bi trebalo dodati procenu da će u svetu finansijska kriza trajati oko dve godine, svakako sa procenom da će se kod nas ona zadržati znatno duže, prosto zbog strukture i načina na koji funkcioniše naša privreda.
Kriza se ne sme koristiti kao izgovor za olako data obećanja od pre samo šest-sedam meseci. Onaj ko je davao ta obećanja, a sada ih ili poriče ili ih u značajnoj meri menja, ili tada nije bio sposoban da prepozna šta se dešava na globalnom planu ili je jako dobro znao šta se dešava na globalnom planu, ali je ćutao dajući nerealna obećanja, sve zarad uspeha na izborima. Nažalost, i u ovoj situaciji su građani ti koji su ostali na margini.
DSS je bila voljna da kroz predlaganje određenih zakonskih rešenja ponudi vlasti da se napravi jedna vrsta dogovora kako bi se zajednički tražio izlaz iz krize u koju naša država ulazi.
Inače, DSS ima sveobuhvatan program i plan kako da se građani maksimalno poštede negativnih efekata i to ne samo kroz pasivne mere, već i kroz aktivne razvojne mere. Danas će te mere biti zvanično javnosti predstavljene.
Nažalost, kao što sam rekao, vladajuća većina je odbila sve predloge opozicionih partija po ovim pitanjima i, kao što ih ne zanima bilo kakav dogovor sa opozicijom po ovom pitanju, verujem da se odsustvo volje za dogovor može videti i u tome da ne postoje nikakvi zajednički dogovori vezani za funkcionisanje parlamenta, već zbog toga dolazi do međusobne razmene optužbi ko je kriv za opstrukciju, za neefikasnost parlamenta, itd.
Rezultati toga što vlast ne zanima ništa osim nje same jeste da je usvajanje budžeta probilo sve zakonske rokove, a ono ne kasni zbog opozicije, nego zato što vlast nije mogla da se usaglasi oko njega i da ga na vreme dostavi parlamentu na razmatranje.
Čini mi se da opozicija takođe nije odgovorna zbog drastičnog pada dinara. Postavlja se pitanje ko je odgovoran za obećanje otvaranja 200.000 novih radnih mesta, koje se pretvorilo u napor za očuvanje postojećih radnih mesta.
Pitam se šta je sledeća izjava vezana za radna mesta. Šta je sa povećanjem penzija? Da li neko smatra da treba za sve ovo da snosi odgovornost, ili će državni funkcioneri, umesto jedne aktivne uloge, igrati ulogu poštara koji građanima nose hrpe telegrama sa lošim vestima? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, još je Bendžamin Dizraeli rekao da je pravda jednako istina u akciji. Mislim da je to veoma značajno pomenuti na početku ovog izlaganja, zato što je u načelnoj raspravi i u velikom delu rasprave u pojedinostima, od strane mnogih poslanika DSS-a, kao i poslanika drugih opozicionih partija, a i nekih poslanika koji podržavaju vladajuću koaliciju, izrečeno dovoljno argumenata koji govore u prilog tome da je ovakav predlog zakona, zapravo, neprihvatljiv.
Osnovna primedba jeste da se ukidanjem ogromnog broja sudova, zapravo, narušava osnovni princip dostupnosti pravde za sve građane. To se ogleda u drastičnom povećanju troškova, kao i velikoj konzumaciji vremena, neophodnog kako bi građani putovali do sudova, često i po više desetina kilometara.
Očigledno je da efekat neće biti racionalizacija troškova, jer, čak i tamo gde se neki sudovi ukidaju, ostaje pitanje održavanja sudske imovine u tim mestima.
S druge strane, ukoliko je suđenje npr. u Kovačici, postoje značajni troškovi putovanja i dnevnica, ne samo za sudije, već i za sudske tumače, sudske veštake, koji bi morali da dođu, npr., iz Pančeva. Nekad sudije moraju, po prirodi svog posla, više puta da putuju u to mesto, kako bi se adekvatno upoznali sa spisom određenog predmeta, da bi mogli na kvalitetan način da obavljaju svoju dužnost.
Mislim da su dobri primeri, upravo, za ove tvrdnje opštine koje su navedene u ovom amandmanu, a to su opštine Alibunar i Kovačica. Npr., Opštinski sud u Alibunaru, koji bi bio ukinut ovim predlogom zakona, u toku 2007. godine je imao 4.544 predmeta, a u toku tekuće godine, 4.124 predmeta.
Ovome je bitno dodati da taj sud ima kadrove za vođenje sudskih postupaka i na rumunskom i na slovačkom jeziku, pored srpskog jezika. Ovo pravo proizilazi iz ustavnih normi, a njegova konzumacija bi, usvajanjem ovog zakona, bila, ako ne kompromitovana, onda makar otežana. Sud u Kovačici ima kapacitete za vođenje postupaka i na slovačkom jeziku, s obzirom na značajnu slovačku populaciju u ovom mestu.
Ovo je ujedno i demonstracija odlučnosti države da favorizuje i uvažava interese nacionalnih manjina. Zbog toga bi samoj populaciji ovih opština bilo mnogo komplikovanije da, umesto opštinskog suda, osposobljenog da vodi postupke na neophodnim jezicima, stalno moraju da čekaju na sudske tumače, sudske veštake i same sudije iz drugog mesta.
Mislim da ovakvim predlogom zakona Vlada pokazuje manjak sluha za pitanje manjina, a inače, za vreme dok je Vladu vodila DSS, urađeno je mnogo po pitanju unapređenja položaja manjina, počev od izmene izbornog zakonodavstva i uvođenja prirodnog praga na izborima za manjine, kako bi mogli da učestvuju u Parlamentu. Takođe, usvojen je i novi ustav, koji skoro jednu trećinu svog teksta posvećuje ljudskim i manjinskim pravima.
Napravljena je i kvalitetna podloga u ovoj oblasti, koju treba nadgrađivati, a ne urušavati, kao što se to sada čini. Zbog toga bi trebalo prihvatiti ovaj amandman, koji, zajedno s ostalim amandmanima poslanika DSS-a, čini sintezu onoga što bi bio minimum, kako bi ovaj zakon bio prihvatljiv, jer on u ovom trenutku to nije.
Takođe bih apelovao da se prihvati ovaj i amandman koleginice Milice Radović, koja, faktički, predlaže da se zadrži postojeća mreža osnovnih, odnosno opštinskih sudova, da se zadrži faktičko stanje, jer mislim da se predloženim zakonom sudstvo dovodi u tešku situaciju, s jedne strane, a, s druge strane, građanima se otežava dostupnost pravde. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Predlog zakona o putnim ispravama, odnosno Predlog izmenama i dopuna Zakona o putnim ispravama, koji je danas pred nama, od velike je praktične, životne važnosti, i neophodan je našim građanima koji putuju u inostranstvo, kao i našim građanima koji borave u inostranstvu. U suprotnom, mnogi od njih bi se  suočili sa situacijom da krajem ove godine ostanu bez važećeg putnog dokumenta, a da nisu bili u mogućnosti da dođu do novog pasoša.
Za ovu situaciju nisu odgovorni sami građani, već, kako je u obrazloženju izmena i dopuna Zakona navedeno, objektivne poteškoće u ispunjavanju tehničkih uslova za izradu novih obrazaca pasoša. Čak i uz razumevanje za ovaj problem, mogu samo da primetim da se ovo radi u poslednjem trenutku, iako je bilo sasvim dovoljno vremena da se mnogo ranije reaguje, ili u pravcu rešavanja samih teškoća, ili produžetka važenja ovih dokumenata. Ovako kasno reagovanje samo govori o odsustvu dugoročnog planiranja Vlade.
S druge strane, sećamo se kako je marketinški iskorišćena podela 204 prva crvena pasoša, kada je aktuelni potpredsednik Vlade, u maju, sproveo akciju – ''Novi srpski pasoši, novo lice Srbije'', a jedan drugi ministar je rekao da ćemo vrlo brzo putovati u sve zemlje sveta bez viza. Nažalost, bojim da smo danas vrlo daleko i od jednog i od drugog, iako su ta obećanja bila onako grandiozna, jednu nedelju uoči parlamentarnih izbora. Uostalom, uzorci pasoša se moraju poslati svim državama 6 meseci pre nego što počne njihova upotreba, pa se postavlja pitanje – kada su poslati, kada je prvi set pasoša podeljen još u maju?
Odgovornost onih koji su danas na vlasti je proporcionalna količini obećanja koja su davana u predizbornoj kampanji. Dakle, neko ko je raspisivao predsedničke izbore u vreme kada im vreme, zapravo, nije, trebalo je da misli na građane i ispunjavanje neophodnih uslova za dolazak Srbije na belu šengensku listu, odnosno bezvizno putovanje u zemlje EU. Takođe, neko ko je olako davao obećanja o bezviznim putovanjima, prvo je pričao o tome da ćemo moći da putujemo bez viza u zemlje EU do kraja 2008 godine, potom da će to biti do kraja 2009. godine, a sada se, uopšte, postavlja pitanje kada će to, zapravo, biti.
Ovo jeste bilo isplativo u smislu dobijanja glasova mladih ljudi, pogotovo kada se zna da 75% mladih ljudi uopšte nije imalo prilike da putuje u inostranstvo nikada, ali se postavlja pitanje koliko je to odgovorna politika, a koliko je to, zapravo, populistička politika?
Mislim da je za svaku pohvalu činjenica da je jedan broj nevladinih organizacija, u saradnji sa stranim ambasadama, omogućio da određeni broj mladih ljudi putuje u zemlje EU i proširi svoje vidike, upozna druge kulture itd. To jeste za pohvalu, ali, ipak, odgovornost države mora biti ta da se sistemski omogući svima da putuju bez viza, a ne da se o tome samo priča kroz predizborna obećanja.
Suštinski, mogućnosti putovanja su još teže, jer administrativni uslovi ostaju nepromenjeni, a, s druge strane, ekonomski potencijali su oslabili, pogotovo kada uzmemo u obzir činjenicu da je dinar oslabio u odnosu na evro itd. DSS se uvek klonila davanja nerealnih obećanja i građanima uvek saopštavala istinu, koliko god ona bila lepa ili manje lepa. Građani Srbije zaslužuju istinu.
Inače, osvrnuo bih se na ono što je gospodin Ostojić rekao i samo bih replicirao da je DSS najviše učinila na ispunjavanju neophodnih uslova za stavljanje Srbije na belu šengensku listu.
Bob Dilan, čuveni umetnik, rekao je da smatra da je heroj upravo onaj ko razume stepen odgovornosti koji dolazi sa njegovom slobodom, a ja bih rekao da je dobra Vlada ona koja razume stepen odgovornosti koji dolazi sa vlašću. Mislim da, zarad istine, neko ipak duguje izvinjenje građanima.
Dakle, kao što sam na početku rekao, predložena izmena Zakona o putnim ispravama je, prosto, iznuđena, jer bismo, u suprotnom, došli u situaciju da su naši građani limitirani po pitanju slobode kretanja i posle Nove godine ne bi mogli da putuju poslom kojim su namerili u inostranstvo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, želeo bih da se osvrnem na amandman koji sam podneo na član 5, a tiče se delokruga rada Ministarstva spoljnih poslova.
Naime, amandman predviđa povećanje iznosa predviđenog za specijalizovane usluge sa 6.850.000 na 20.000.000 dinara. U obrazloženju se navodi da je neophodno angažovati najuglednije domaće i strane pravne stručnjake radi zastupanja interesa Republike Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, a vezano za implikacije po pitanju statusa Kosova i Metohije.
Bojim se da predstavnik Vlade, koji je formulisao obrazloženje zašto amandman treba da bude odbijen, nije uspeo da u potpunosti razume intenciju samog amandmana. Naime, obrazloženje koje je Vlada dala glasi: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se Predlogom zakona obezbeđuju sredstva u iznosu od 34.000.000 dinara u razdelu Ministarstva spoljnih poslova za formiranje međunarodnog pravnog tima u postupku davanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Amandmanom se predlaže obezbeđivanje sredstava u iznosu od 13.150.000 za iste namene."
Ne znam na osnovu čega je Vlada pretpostavila da se ovaj amandman odnosi na postupak davanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnog Kosova.
Mislim da izdvajanje sume od 34.000.000 dinara za savetodavno mišljenje po jednom pitanju koje je pravno kristalno jasno zapravo jedan diskutabilan čin.
Postavlja se pitanje da li to što se traži savetodavno mišljenje po ovom pitanju znači da Vlada ostavlja trunku sumnje da je proglašenje nezavisnosti Kosova nelegalno i da predstavlja kršenje Povelje UN, Helsinškog završnog akta, nalaza Badinterove komisije itd.
S druge strane, sama formulacija pitanja, da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova od strane privremenih institucija Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, očigledno se odnosi isključivo na privremenu upravu u Pokrajini, ali ne i na države koje su priznale ovaj čin.
Mislim da nije ključ u tome da li su to učinili privremeni organi uprave, jer oni su slične deklaracije i ranije donosili, već u tome ko je takav akt podržao i priznao. U tom smislu, privremenim organima uprave se daje prevelik značaj, a oni koji su odgovorni za davanje međunarodnog legitimiteta ovakvom činu se i ne spominju.
Mislim da su predstavnici vlasti nedavno i napomenuli da ovakva odluka Međunarodnog suda pravde predstavlja prenošenje pitanja statusa Kosova sa političkog na pravni teren, kao i da ovo pitanje ne treba dalje komplikovati dok je u sudskoj proceduri, odnosno u nadležnosti Međunarodnog suda pravde.
Vlast je navela da su mere koje je preduzela protiv Crne Gore i Makedonije opravdane jer su oni priznali Kosovo posle odluke Generalne skupštine UN, a mislim da istovremeno vraćanje ambasadora u zemlje koje su pre toga priznale Kosovo predstavlja odsustvo doslednosti, jer kakvu poruku šaljete ako naše diplomate u određene države vraćate, čak i u Albaniju, a istovremeno proterujete ambasadore navedene dve države.
Umesto podgrevanja euforične atmosfere, zatim različitih neprimerenih izjava koje su davali određeni predstavnici vladajuće koalicije, prava mera bi upravo bila pokretanje tužbi protiv zemalja koje su priznale Kosovo. Čak bi i vlast mogla da suvislo objasni da to u slučaju Crne Gore i Makedonije čini zbog priznanja Kosova dok je u pitanju nadležnosti Međunarodnog suda pravde. To bi imalo i odvraćajući efekat u odnosu na one koji i dalje razmišljaju o priznavanju, a bilo bi i na tragu najava ministra spoljnih poslova o mogućnosti sprovođenja daljih mera protiv Crne Gore i Makedonije.
U suprotnom samo bi na nivou praznih reči i ostale izjave ministra Jeremića o tome da se ''mora pokazati čvrstina i odlučnost u odbrani našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i nakon glasanja u Generalnoj skupštini UN naša reakcija na svako ugrožavanje integriteta biće odlučna''.
Amandman o kome je reč upravo je na tragu ovih reči i u smislu je malopre navedenog. Takođe, ovih dana je tužilac za pitanje ratnih zločina gospodin Vladimir Vukčević naveo da je predsednik Vlade Albanije Sali Beriša, na intervenciju Ramuša Haradinaja, naložio uklanjanje dokaza o trgovini organima kosovskih Srba i drugih nealbanaca, kao i da će se tim povodom obratiti i relevantnim međunarodnim organizacija.
Takođe, naveo je da je izgledno da je i albansko tužilaštvo odbilo da sprovede istragu povodom navoda iz knjige Karle del Ponte o trgovini organima. Mislim da ukoliko se te informacije pokrenu kao verodostojne, biće neophodno da se angažuju najbolji pravni stručnjaci kako bi se bavili ovim pitanjem pred međunarodnim sudovima.
U trenutku kada je u proceduri parlamenta Saveta Evrope tema trgovina organima Srba sa Kosova, što je uspeh delegacije našeg parlamenta, Srbija mora biti spremna da reaguje odlučno u odnosu na državu koja opstruira istragu, pogotovo ako je to zemlja za koju se pretpostavlja da su odvođeni naši kidnapovani građani, kako bi umirali na najzverskiji mogući način.
Pre dve nedelje je i Helena Ranta, finski stomatolog forenzičar, član međunarodne komisije koja je istraživala događaje u selu Račak, neposredno pred početak bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, u svojoj biografiji objavila da je na nju vršen pritisak od strane šefa tadašnje Misije OEBS-a, kao i od Ministarstva spoljnih poslova njene matične države, da promeni svoje nalaze u izveštaju. Taj događaj je poslužio kao formalni povod za bombardovanje Srbije, iako su Rantine tvrdnje da tu masakra nad civilima nije bilo, već da se takav nalaz donet pod raznim političkim pritiscima. Srbija mora da reaguje na to i da na jedan pravni način traži zaštitu svojih interesa.
Ovom prilikom je važno pomenuti i činjenicu da je ovih dana bilo više izjava i domaćih i stranih zvaničnika da postoji realna mogućnost da Beograd prihvati misiju Euleks, kroz saglasnost o šest tačaka iz pisma generalnog sekretara UN Ban Ki Muna. Tu su u pitanju razgovori o veoma osetljivim temama kao što su policija, sudstvo, carina itd.
Mislim da predstavnici Vlade Srbije jesu rekli da je misija Euleks prihvatljiva pod tri uslova: prvi uslov je da to odobri Savet bezbednosti UN, drugi uslov je da misija bude statusno neutralna i da ne sprovodi Ahtisarijev plan. Pitanje je kako misija koja proističe iz Ahtisarijevog plana može da zapravo ne sprovodi taj isti plan?
Takođe, sa druge strane, postavlja se pitanje u čemu se ogleda ta nasušna potreba da se misija UNMIK rekonfiguriše Euleksom, pa i postavlja se pitanje šta znači zahtev da misija Euleks bude statusno neutralna.
Mi kao Srbija valjda moramo da zahtevamo da bilo koja misija na teritoriji naše države mora da sprovodi Ustav Srbije, mora da bude na tragu Rezolucije 1244, kako bi sprovodila suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije.
Sve suprotno znači sprovođenje Ahtisarijevog plana, koji podrazumeva nezavisnost naše južne pokrajine.
Kao što se pokazuje u praksi, Rezolucija koja je usvojena u Generalnoj skupštini UN očigledno nije dovoljna mera, već je nužno razraditi čitavu paletu međunarodnih pravnih mera kako bi zaštitili ne samo državni integritet, već i vrednosni sistem na kome je savremeni svet ustrojen posle pobede nad najvećim zlom novije svetske istorije, odnosno fašizmom.
Zbog svega ovog što sam gore naveo smatram da je Vlada pokazala da nije dobro razumela smisao ovog amandmana, pa u skladu s tim pozivam vladajuću većinu da prihvati ovu intervenciju, kako bi Srbija kao država mogla da adekvatno zastupa sopstvene interese pred Međunarodnim sudom pravde u smislu određenih tužbi.
Ukoliko to ne bude slučaj, to bi bilo svedočanstvo da ne postoji volja da se vodi odgovorna nacionalna politika, što se ogleda u činjenici da i za ovih pet meseci koliko traje ovaj saziv nije dat predlog rezolucije o Kosovu, a predlog 108 poslanika opozicije čak nije ni uzet u razmatranje. Hvala.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na članove Poslovnika 225. i 226, dakle ne na povredu, već želju...

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Citiraću: "Narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica".
Poštovana gospođo Čomić, smatram da ste malopređašnjim činom kada ste mi oduzeli reč, tom prilikom sam želeo da se pozovem na članove 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, povredili ne samo jedan demokratski način vođenja ove sednice, već ste konkretno povredili i odredbe ovog poslovnika. Stoga tražim da se u danu za glasanje Skupština Srbije izjasni o ovome.
Naime, želeo sam, na osnovu članova 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, da postavim pitanje vezano za amandman na Predlog izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju koji se tiče ugrožavanja interesa ne samo studentske populacije, već i kompromitacije državnih i nacionalnih interesa, jer studentska populacija jeste elita koja jednog dana treba da vodi ovu državu.
Razumem, gospođo Čomić, da vama kao vladajućoj većini ne odgovara da se javno i otvoreno govori o ovom, mogu slobodno da kažem, promašaju vladajuće većine kada se radi o ovom zakonu, ali mislim da jedan nedemokratski način vođenja ove sednice to pitanje neće rešiti. Mislim da je mnogo bolje da suočimo argumente i da u jednoj demokratskoj atmosferi, kroz demokratski dijalog, rešimo ovo pitanje na korist svih studenata i na korist države. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, Predlog zakona o ministarstvima, koji je danas na dnevnom redu, kompatibilan je i komplementaran je sa Predlogom izmena i dopuna Zakona o vladi, koji je juče bio na raspravi, a jednim i drugim predlogom ćemo se baviti tokom rasprave u pojedinostima.

Predlog zakona o ministarstvima se odvija u svetlu onoga što se već uveliko priča u javnosti, a to je da će buduća vlada biti najglomaznija u regionu, a jedna od najbrojnijih u našoj političkoj istoriji. Sama ta činjenica potire najave da će buduća vlada koja bi počivala na ovim temeljima predstavljala socijalno odgovornu vlast, s obzirom na činjenicu da uvođenje novih kabineta, uvećanje administrativnog aparata povećava državne troškove, čime definitivno ostaje manje sredstava za ostala davanja.

Kada se pogleda regionalna slika, ne moramo da pravimo komparacije sa mnogo jačim ekonomskim državama, možemo da vidimo da će u ekonomskom smislu već na predloženom zakonu o ministarstvima buduća vlada imati bar četiri do pet članova vlade više od najbrojnijih vlada iz susednih država, na primer od Makedonije, koja će imati 23 člana vlade. S druge strane, ovakav predloženi okvir nije u harmoniji sa trendovima koji važe u savremenoj Evropi, gde je vrlina imati što manju i što efikasniju administraciju.

Ukoliko stižu veoma ambiciozne najava iz redova nove parlamentarne većine po pitanju evropskih integracija, bilo bi suvislo da to bude i dokazano na samom početku pravljenjem racionalne i moderne uprave. Čini mi se da bi usvajanjem ovog zakona se pokazalo da je zalaganje za evropske vrednosti deklarativno kada se radi o funkcionerima, a da građani treba da podnesu stezanje kaiša, jer da biste negde dali sredstva, negde morate i da ih oduzmete.

Konkretan primer za uvećanje aparata je uvođenje ministarstva za NIP.

Iako se može razgovarati i postaviti pitanje opravdanosti uvođenja posebnog ministarstva za NIP, jer smo svedoci da u dosadašnjem periodu to nije funkcionisalo na najbolji način, mislim da je bilo moguće naći drugo rešenje, kojim bi bili zadovoljni i korisnici sredstava NIP, a sa druge strane se ne bi uvećavala administracija.

Dalje, Predlog sadrži mnoge nedoslednosti, što se može videti kroz činjenicu da su prostorno planiranje i građevina pripojeni Ministarstvu zaštite životne sredine, umesto da budu pri Ministarstvu infrastrukture. Mislim da to ima mnogo manje veze sa logikom i strukom, a mnogo više sa partijskim dogovorima. Zbog toga je poslanička grupa DSS-NS podnela amandman kako bi ova nelogičnost bila ispravljena.

Takođe ne vidimo razlog zašto u opisu ingerencije Ministarstva vera je izostavljena formulacija saradnje države sa SPC, koja se nalazila u dosadašnjem zakonu. Mogli bismo da se zapitamo da li je to prvi konkretan primer levičarske politike nove parlamentarne većine, ali i oni koji su to predložili moraju da znaju da u savremenom demokratskom svetu takva praksa postoji i u tom smislu će poslanička grupa DSS-NS imati amandmane.

Kada se radi o spoljnim poslovima, smatramo da je i u opis posla Ministarstva spoljnih poslova neophodno ugraditi stavku da svi međunarodni ugovori moraju biti u funkciji očuvanja teritorijalnog integriteta naše države. Neophodno je to pomenuti eksplicitno, s obzirom da se to bazira na prethodno usvojenim skupštinskim rezolucijama utemeljenim na Ustavu, a bili smo i svedoci koliko je o tome bilo polemike u javnosti. Poslanička grupa DSS-NS podnela je i ovaj amandman, jer je do izbora i došlo zbog izostanka jedinstvene politike po pitanju očuvanja KiM u sastavu Srbije, odnosno zbog toga što nije bilo više poverenja među koalicionim partnerima po tom pitanju.

S obzirom da se ovaj predlog zakona naslanja na predlog izmena i dopuna Zakona o Vladi koji je, kako smo juče imali prilike da čujemo, problematičan ne samo sa stanovišta ustavnosti, već predviđa i svojevrsni dualizam u rukovođenju Vladom, jasno je da bi, čak i u slučaju da ovaj predlog zakona o ministarstvima jeste racionalan, a on to nije, ne bi bilo moguće da buduća vlada radi efikasno, jer ili imate prvog čoveka koji rukovodi vladom ili imate konfuznu situaciju u kojoj istovremeno sa predsednikom radom vlade rukovodi i usmerava jedan njenog tzv. zamenik, kako je predviđeno u dopunama i izmenama Zakona o vladi.

Takođe, kako očekivati da se rad svakog resora u vladi podjednako evaluira i ceni kada postoji paradoks da će budući predsednik Vlade imati veću težinu glasa. To nije utemeljeno u političkoj tradiciji niti u praksi naše države. Možemo konstatovati da ovakva predložena postavka govori o tome da će buduća Vlada biti koncipirana na premalo programskih ciljeva, a premnogo kompromisa i partijskih nagodbi.

Takođe, kada se uzmu u obzir mnoge lične ambicije, to će onemogućiti da takva vlast bude kvalitetna, na dobrobit građana i države, već će poreske obveznike ona mnogo koštati.

Na kraju, iako je najavljeno da je buduća vlada socijalno odgovorna, čini se da sama formulacija rešenja ovim zakonskim predlozima to i demantuje i zbog toga nećemo podržati ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnji Predlog zakona ima za cilj da oblast spoljnih poslova uredi u skladu sa Ustavom Srbije i Ustavnim zakonom.
Do sad su spoljni poslovi bili definisani jednim prilično uopštenim okvirom, odnosno Zakonom o inostranim poslovima Srbije i Crne Gore, koji se primenjivao i po razdruživanju zajednice. Iako je Srbija pravni naslednik Srbije i Crne Gore, suštinski taj zakon nije bio u stanju da celovito i temeljno odgovori zahtevima diplomatije samostalne Srbije.
Ovim se svakako neću složiti sa mojom uvaženom koleginicom Gordanom Čomić, koja je u prepodnevnom delu rasprave rekla da naša država tokom istorije vrlo često nije uspevala da veštom diplomatijom dođe, čak i u nepovoljnim okolnostima, do određenih ciljeva. Počev od sporazuma koji je sklapao sa Vizantijom, Ugrima, Mlecima, nemačkim kraljem Fridrihom Barbarosom još Stefan Nemanja se može posmatrati kao preteča srpske diplomatije, zatim preko svetog Save koji je svakako veštinom pregovora isposlovao autokefalnost SPC, preko Miloša i Mihaila Obrenovića koji su diplomatskom veštinom i pažljivim odmeravanjem postizali istorijski bitne uspehe u unapređenju državnih i nacionalnih interesa.
Osim vladara, naša država je kroz istoriju diplomatije imala mnogo mudrih glava, kao što su episkop Isaija Đaković, koji je tokom tursko-ugarskog konflikta uspeo da isposluje veća prava za Srbe. Takođe, naučnici i političari, poput Jovana Ristića, koji je na Berlinskom kongresu 1878. godine uspeo da se teritorija Srbije poveća za četvrtinu, da se sačuvaju dobri odnosi sa svim velikim silama.
Dalje bih samo spomenuo ugledne pisce poput Ive Andrića, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog, kao i Jovana Dučića. Svakako ne bi bilo pošteno ne spomenuti i Slobodana Jovanovića.
Spoljna politika, koja najpre mora biti jasno definisana i strateški utvrđena u samoj državi, treba da u potpunosti bude usklađena sa politikom Vlade, koja je po Ustavu nadležna za to pitanje. Realizacija spoljne politike mora biti takva da je ona prilagođena savremenim izazovima, tradiciji i ne sme biti ni snishodljiva, ni konfrontativna. Diplomatija mora da vodi računa da joj postupanje diktiraju državni interesi, a ne emocije.
Naša diplomatska praksa, za razliku od nekih drugih država koje u potpunosti primenjuju princip profesionalne diplomatije, ili onih u čijim ministarstvima spoljnih poslova dominiraju partijske podele, do sada je praktikovala mešovit princip, gde značajan deo kadrova dolazi iz same kuće, a angažovani su i ljudi s kojima to nije slučaj.
Iskustvo prethodne državne zajednice Srbija i Crna Gora u domenu spoljnih poslova se ne može pohvaliti preteranom efikasnošću. Prosto, samo ustrojstvo načina na koji su spoljni poslovi vođeni, a koje je podrazumevalo određenu vrstu ključa, nije davalo mogućnost da se u punom kapacitetu promovišu interesi država članica jer su, po pravilu, odnosno po ključu, uvek postojali kadrovi kojima nije bio u interesu opstanak državne zajednice, a pojedini nisu raspolagali elementarnim veštinama i obrazovanjem za obavljanje ovog posla.
Diplomata poznanstva i prijateljstva koja stekne mora koristiti samo u korist zemlje koju predstavlja i u čijoj je službi. U novijoj istoriji Srbije je bilo i pojedinaca koji su svojim samovoljnim ponašanjem dovodili do toga da je matična država morala da ih opoziva, što nije niti česta, niti vrlo prijatna praksa za državu koja šalje takvog diplomatu.
Naša zemlja se nalazi u vrlo složenom i specifičnom periodu, kada se borimo za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Snaga argumenta naše politike treba da se temelji na istini, konsenzusu naše politike, jer se prosto suprotstavlja jednom snažnom finansijsko-političkom lobiju koji već decenijama intenzivno radi na odvajanju južne pokrajine.
Platforma o Kosovu i Metohiji koju je usvojila Skupština Srbije predstavlja ne samo osnov za aktivnosti pregovaračkog tima već i spoljnopolitički okvir i obrazac za zastupanje stavova po ovom pitanju.
To je pravi primer na koji se način utvrđuje dugoročna i stabilna politika, u saradnji sa svim relevantnim državnim organima koji imaju dodira sa diplomatijom.
Usaglašen stav po pitanju Kosova i Metohije upravo je lucidan primer da državna politika ne treba da bude jednostranačka, a neophodno je da dugoročni ciljevi ne treba da budu menjani svakog dana, sa dolaskom nove garniture na vlast.
Ozbiljne države tu stabilnost imaju, vrlo teško se menja utvrđeni pravac politike, što, nažalost, možemo videti na primeru spoljne politike po pitanju Kosova i Metohije određenih država čija se politika uopšte nije promenila, iako je došlo do promene administracije u tim državama.
Iako zakon ne govori o strateškim pravcima i prioritetima, na šta i ne pretenduje, po pitanju spoljne politike, jasno je da naša spoljna politika mora da vodi računa da bude usklađena sa stvarnim interesima naših građana, na opštepriznatim načelima međunarodnog prava, Povelje UN, Ustava Republike Srbije i uz puno poštovanje Rezolucije 1244 SB UN.
Bitno je da se rukovodimo principima poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, nemešanja u unutrašnje poslove suverenih država, što očekujemo i od svih ostalih. Posebnu pažnju treba obratiti na unapređenje i jačanje odnosa sa susednim državama koje poštuju ova načela. Takođe, naš prioritet u ovoj oblasti definiše strateško opredeljenje ka evropskim integracijama, pod istim uslovima kao i za sve ostale, kao i dalje jačanje odnosa sa Rusijom, vanevropskim silama Kinom i Indijom, kao i postizanje boljih odnosa sa SAD.
Naravno, ne treba zaboraviti ni tradicionalno prijateljske države sa kojima Srbija ima istoriju dobrih odnosa. Specifične interese Srbija ima na Balkanu i u srednjoj Evropi. U ovom kontekstu bitno je spomenuti Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama sa Republikom Srpskom, u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Pored bilateralnih odnosa, veliku pažnju je neophodno posvetiti učešću naše države u multilateralnim organizacijama poput UN, Saveta Evrope, OEBS-a itd. Iz ponuđenog rešenja bitno je izdvojiti da Ministarstvo spoljnih poslova predlaže članstvo u međunarodnim organizacijama, Vladi predlaže eventualni prekid diplomatskih odnosa sa određenim državama, ukoliko je to neophodno.
Savetodavna tela kao modalitet unapređenja rada i utvrđivanja strategije jesu kvalitetno rešenje, ali ona ne mogu imati ekskluzivno pravo utvrđivanja dugoročne i sveobuhvatne spoljne politike Srbije. Od značaja su i stavke koje precizno utvrđuju postupak za otvaranje naših stranih predstavništava, kao i diplomatska zvanja. Uvođenje stavke koja definiše materijalna i socijalna prava članova porodica i pokrivanje troškova zdravstvenog osiguranja naših diplomata je vrlo bitno iz vrlo očiglednih razloga.
Takođe, veoma je bitno precizno definisanje kulturnih centara koje Srbija ima u svetu i nadam se da će to podstaći otvaranje novih, jer pored onog u Parizu Republika Srbija nema više nijedan kulturni centar.
Mislim da je to nedopustivo, jer mnogo je skuplje nemati mrežu kulturnih predstavništava svoje zemlje, nego odvojiti dodatna sredstva za to. Moramo slediti put nekih zemalja iz šireg okruženja koje su ovde organizovale i dane svoje kulturne baštine, a tek potom slale svoje privredne i političke delegacije.
Važan vid međunarodne aktivnosti jeste parlamentarna diplomatija. Naime, Narodna skupština aktivno učestvuje u radu više međunarodnih tela kroz stalne, pridružene i posmatračke delegacije. Kroz takav rad brani interese države, a najsvežiji primer je nova rezolucija o Kosovu i Metohiji koju Parlamentarna skupština SE priprema, a koju naša stalna delegacija pokušava da izmeni u suštinskim stvarima, odnosno delu gde autor navodi zašto ova srpska pokrajina treba da bude nezavisna.
Mogu da izrazim žaljenje što u ovom zakonu koji je pred nama nije bilo mesta za definisanje unutrašnje organizacije MUP-a, ali sam uveren da će to biti učinjeno određenim podzakonskim aktima. Mislim da ovaj zakon, iako nije idealan, svakako jeste prihvatljiv, jer je to temelj koji će se u budućnosti nadgrađivati u skladu sa potrebama i eventualnim nedostacima koji će biti vidljivi. Koliko sam razumeo, gospodin ministar je najavio prihvatanje određenog broja amandmana, čime će biti poboljšan tekst ovog zakona.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristio bih ovu priliku da na početku čestitam slavu Sveti Vrači Kozma i Damjan svim lekarima i drugima koji ovu slavu slave.
Svakako, rasprava o ovom zakonu je vrlo značajna jer se ovim putem u domaće zakonodavstvo ugrađuju norme koje regulišu pitanja azila, i to je u okviru šireg konteksta uređenja kompletne oblasti politike upravljanja migracijama.
Činjenica je da pitanja azila u Srbiji nije bilo rešeno posebnim zakonom, već određenim odredbama Zakona o kretanju i boravku stranaca, po čemu smo trenutno jedina država u regionu. Zapravo, Ustavna povelja i Zakon o azilu prethodne države Srbije i Crne Gore su podrazumevali da se posebnim zakonskim rešenjima reguliše postupak, organi, kao i obim prava koja se daju azilantima.
Usvajanjem ponuđenog zakona naše zakonodavstvo usaglašava se sa Ustavom Srbije, kao i sa nizom međunarodnih akata, kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih postupaka, Konvencija Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica, pravima deteta, kao i druge evropske i konvencije Ujedinjenih nacija.
Naša zemlja Srbija, kao država koja svojim vrednostima i svojom tradicijom u velikom delu svoje istorije, a i danas, pridaje visok značaj poštovanju i negovanju ljudskih prava, o čemu svedoči i činjenica da je skoro jedna trećina modernog Ustava Srbije posvećena ljudskim pravima, često je bila utočište i sklonište prognanicima i ugroženima. O pravu na utočište govori i član 57. aktuelnog Ustava Srbije.
Takođe, kako napreduju reforme u našoj državi, kao i evropske integracije, Srbija će u budućnosti biti sve atraktivnija za potencijalne azilante. Treba imati u vidu da termin izbeglištvo, za koji se vezuje masovnost, i azil, koji je pretežno individualna odrednica, od slučaja do slučaja predstavljaju dve različite kategorije, iako se vrlo često preklapaju.
Prethodnih godina Srbija i Crna Gora je bila među prvima po broju svojih državljana koji su tražili azil u zemljama Evropske unije, od kojih je većina registrovana kao azilanti sa područja Kosova i Metohije. Kao ilustracija, nemačka savezna kancelarija za migraciju izbeglica objavila je tokom 2005. godine da od 5.222 azilanta sa našeg područja 39,5% čine Romi, 37,5% Albanci i nešto više od 1% čine Srbi.
To je zanimljivo uporediti sa nedavnim slučajem sedmočlane kosovsko-albanske porodice Zogaj, kojoj su austrijske vlasti uskratile mogućnost azila, jer je od strane misije UN u pokrajini procenjeno da su oni došli u Frankenburg radi boljih uslova života, a ne zbog politike, kako se kaže u njihovoj kvalifikaciji. Generalno, broj azilanata u zemljama Evropske unije opada, i to uglavnom zbog restriktivnije politike azila u tim državama.
Ponuđeni zakon, o kome raspravljamo i danas, tragao je za modelom koji će usaglasiti potrebu za poštovanjem univerzalnih normi sa praktično dokazanim rešenjima iz ove oblasti.
Dakle, nužno je definisati i proceduru, i rokove i kriterijume za dobijanje azila, kao i standard za tretman azilanata, način edukacije ljudi koji će se neposredno baviti ovom problematikom itd.
U praksi, usled odsustva adekvatnog zakonodavstva, pitanjem azila bavio se Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice, a oni kojima bi ovim putem bio priznat status nisu do sada imali nikakva socijalna ili ekonomska prava, dakle, bili su potpuno neintegrisani u pravni sistem i strukturu društva.
Zadatak ovog zakona jeste da tretira ovu problematiku na human način, omogući integraciju, zaštitu, pravo na spajanje porodice, obrazovanje i boravak stvarno ugroženima, kao i da spreči zloupotrebe prava na azil, pogotovu ekonomske, posebno u trenucima kada naša zemlja bude došla na šengensku listu i kada reforme budu dale još značajnije rezultate.
Iako se ovo pitanje može posmatrati u kontekstu obaveza preuzetih članstvom u Savetu Evrope, kao i evrointegracija, važno je napomenuti da se u okviru Evropske unije planira da tek 2010. godine bude usaglašena politika azila.
O tome se zapravo i u Evropskoj uniji vodi vrlo glasna rasprava, s obzirom na to da sve članice Evropske unije ne trpe isti pritisak potencijalnih azilanata. Ilustracije radi, u Švedskoj je od 70-ih godina pa do današnjih dana odobreno preko 100.000 prava na azil, samo iz Iraka.
Primena zakona o azilu bavi se i pitanjem privremene zaštite lica u slučaju masovnog priliva izbeglica, naravno, u skladu sa mogućnostima države i odlukama državnih organa. Drugim rečima, kada se svaki slučaj zbog brojnosti, odnosno talasa izbeglih ne može pojedinačno razmotriti i obrađivati, Vlada donosi odluku o merama privremene zaštite, odnosno o njihovom boravku na našoj teritoriji, vodeći računa o kapacitetima i interesima države, kao i, naravno, o humanitarnom aspektu, jer ovo pitanje je ipak par ekselans pitanje poštovanja ljudskih prava.
Ono što je značajna novina, to je da se obezbeđuje poseban upravni postupak za priznavanje statusa izbeglica prilagođen posebnom položaju tražilaca azila, kao i potrebi države da se zaštiti od masovnih zloupotreba prava na azil. Tri tela će učestvovati u postupku azila: kancelarija za azil, za prvostepeni postupak koji vode posebno edukovani službenici Ministarstva unutrašnjih poslova, komisija za azil, koja predstavlja nezavisno stručno telo koje obrazuje Vlada i koje vodi drugostepeni postupak, kao i centar za azil, koji je u sastavu Komesarijata za izbeglice i koji obezbeđuje elementarne potrebe poput ishrane, smeštaja itd.
Ovo je prvi korak, koji treba da slede prateće institucije, odgovarajuća infrastruktura, stručne službe, edukacija itd., tako da, dok se sve to obezbedi, zakon će biti primenjivan od aprila sledeće godine.
Ovaj zakon će omogućiti princip subsidijarne zaštite, što je u skladu sa normama humanog društva kome težimo, a u zakon će biti ugrađena najbolja evropska i svetska praksa ovog sistema zaštite. Zakon je dobar i poslanička grupa DSS će ga svakako podržati.
Na kraju, citirao bih poznatog francuskog pisca i nobelovca Andre Žida, koji je rekao – sve dok živimo među ljudima, negujemo humanost. Hvala.