Poslanička grupa DSS ovim amandmanom predložila da u samom zakonu o budžetu bude definisano i oročeno donošenje kadrovskog plana za republičku administraciju.
Odgovor Vlade na ovaj amandman je da je taj rok 30 dana od objavljivanja budžeta u Službenom glasniku, kao i da je to zapravo pitanje koje je regulisano aktom Vlade, pa zbog toga ne treba prihvatiti i ovaj amandman. Time je poslata pogrešna poruka kojom se zapravo kaže da zakoni treba da budu podređeni zakonskim aktima Vlade.
Šta na primer ako nekom u Vladi padne na pamet da promeni taj podzakonski akt, što je mnogo lakše nego promeniti sam zakon? To može da otvori prostor za novo uvećanje administracije i naravno što bi impliciralo kasnije neselektivno otpuštanje bez jasnih kriterijuma. Iako mislim da ovo nije dobro i apelujem na predstavnike Vlade da ipak prihvate ovaj amandman.

Gospođo predsednice, čini mi se da ako pažljivo analiziramo, videćemo da su pojedine deklarativno opozicione stranke potrošile veći deo svog vremena za raspravu u pojedinostima u pokušajima diskreditacije i napada na druge opozicione stranke. Mislim da to govori samo za sebe.
Ono što bih želeo samo da kažem je da u svakoj normalno uređenoj državi budžet mora da bude plod višestrukih konsultacija. S obzirom da je u vladajućoj koaliciji najveća politička snaga koalicija koja se zove Za evropsku Srbiju, želeo bih da podsetim da, kada se u EU donosi budžet, o tome se vodi tzv. trijalog, odnosno uključeni su u te razgovore i Evropska komisija, i Savet i Evropski parlament.
Predloženi amandman predviđa da se rashodi za kupovinu roba i usluga smanje, a da se taj iznos opredeli za dečiju zaštitu, odnosno u Fond za mlade talente.
To je nešto što bi svaka vlada, a posebno ona koja se deklariše kao socijalno odgovorna, činila u kontinuitetu. Čini mi se da, kao što je gospodin Popović rekao, budžet nije niti razvojni, a niti socijalni.
S obzirom na vremenski limit, govoriću o Fondu za mlade talente. S obzirom da smo mi država koja ima veliki broj mladih i darovitih ljudi, ali, naravno, da bi oni mogli da iskoriste svoje kapacitete u punoj meri, država mora i adekvatno da ih podrži. Naravno, od tih ljudi se kasnije formira elita koja treba da vodi i razvija ovu zemlju i da je čini konkurentnom na međunarodnim tržištima.
Daću vam primer koji govori o nečemu sasvim suprotnom. Teodor fon Burg je mladi Beograđanin koji je najuspešniji mladi matematičar Srbije, za koga se kaže da ima više medalja nego što ima godina. On ima 12 međunarodnih priznanja sa matematičkih olimpijada i drugih takmičenja na kojima učestvuju matematičari mlađi od 20 godina. Ipak, donjom starosnom granicom Fonda za mlade talente je u više navrata onemogućeno da on koristi njihovu stipendiju, tako da oni koje je on zapravo pobeđivao na tim takmičenjima su imali pravo da konzumiraju tu stipendiju, dok kod njega to nije bio slučaj. Niko nije uvideo koliko je besmisleno postojanje takve starosne granice.
Takođe, za tri učenika koji su predstavljali Srbiju na matematičkoj balkanijadi ne postoji mogućnost da budu stipendirani od Ministarstva nauke, s obzirom da su učenici nižih razreda srednje škole, a to se predviđa samo za učenike viših razreda srednje škole. Za ovakve osobe, ovaj amandman i predviđa povećanje sredstava. Ako je moguće nuditi preko reda državljanstvo pojedincima, i to javno, kako bi se političari promovisali, mislim da je moguće valjda i povećati sredstva i izmeniti pravilnike Fonda za mlade talente. Hvala.

Poslednjih 13 meseci, koliko je putovao Predlog statuta do Beograda i tokom definisanja Predloga zakona o nadležnostima AP Vojvodine, imali smo prilike mnogo puta da čujemo reči – regionalizacija, ravnomerni regionalni razvoj, decentralizacija itd.
Kada je regionalizacija u pitanju, postavlja se pitanje – zašto se definiše samo jedan region i da li će to pomoći ravnomernom regionalnom razvoju ili će to zapravo produbiti regionalne razlike?
Kada je reč o decentralizaciji, mislim da je dobro podsetiti da je jedna od osnovnih evropskih vrednosti upravo princip supsidijarnosti, što podrazumeva spuštanje nadležnosti na najniži mogući kompetentni nivo.
Šta ima jedan građanin koji živi u Šidu, Somboru ili Beloj Crkvi ukoliko novac umesto u Beograd ide u Novi Sad?
Koliko ovakva vrsta decentralizacije u praksi funkcioniše, najbolje se može videti na primeru jednog Pančevca, koji ukoliko mu je neophodno da dođe do zdravstvene usluge, radio-terapije, odnosno zračenja, mora da ide npr. u Sremsku Kamenicu ili, ukoliko mu je neophodno lečenje kukova, mora da ide u Vrbas. Postavlja se pitanje, kada se vidi koliko je Pančevo udaljeno od Beograda, nekih 15 km, zašto je to tako i koliko u praksi ovakva vrsta decentralizacije odgovara jednom Pančevcu? Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, osvrnuću se na početku na nešto što je gospodin ministar rekao kada je polemisao sa gospodinom Đokićem, predsednikom Odbora za Srbe van Srbije, a to je da bi i on verovatno bio protivnik i kritizer ovog zakona da je u opoziciji.
Mi u DSS-u ne razmišljamo na taj način. Mi smatramo da, kad god je kvalitetan zakonski predlog na dnevnom redu, njega valja podržati. Za to ima više primera, ali osvrnuću se na ekološki set zakona, koji je naša poslanička grupa podržala jer smatramo da je kvalitetan, potreban i da je bio dobro urađen.
Što se tiče toga da su se poslanici SPO u većem delu svojih diskusija bavili DSS-om nego što su se bavili samim meritumom zakona i našim primedbama, to govori o tome da oni zapravo nisu imali šta da odgovore na te naše primedbe. Čini mi se da je sam zakon, osim možda naziva zakona, promašio temu.
Takođe, poslanici SPO su optuživali nas kao stranku, identifikovali su nas sa politikom 90-ih godina, brojnim žrtvama, itd. Mislim da se onda stvarno postavlja pitanje da li su poslanici SPO svesni s kim sede u Vladi, odnosno da su ti koje oni kritikuju i koje optužuju da su najveći krivci, zapravo najvatreniji zagovornici usvajanja ovog zakona, što smo imali prilike da čujemo juče i danas.
Mislim da ovako koncipiran zakonski predlog neće rešiti praktična pitanja koja i dalje stoje otvorena pred dijasporom. Takođe, ovo neće učiniti saradnju države sa dijasporom efikasnijom, reverzibilnom i, na kraju krajeva, neće blagotvorno delovati.
Ministar je juče, predstavljajući zakon, rekao da je ovaj zakon zapravo temelj odnosa sa rasejanjem. Moram da primetim da će, ukoliko je ovako koncipiran zakon temelj odnosa sa dijasporom, čini mi se, ta građevina biti zapravo Potempkinovo selo. Čak je i šefica najveće vladajuće stranke u parlamentu juče iznela ozbiljne rezerve i primedbe na neke od ključnih odredaba zakona, kao što je Skupština dijaspore itd., što se zapravo u velikoj meri poklapa sa primedbama koje su izneli poslanici DSS-a.
Činjenica jeste da ne postoji precizno definisana baza podataka o dijaspori. Taj zadatak svakako jeste težak kad se uzme u obzir njena heterogenost kada su u pitanju motivi za odlazak iz Srbije, bilo da su oni politički, ekonomski ili neki drugi. Takođe, ti razlozi umnogome određuju i kvalitet interesovanja pripadnika dijaspore u odnosu na maticu, a i različit je stepen integrisanosti pripadnika dijaspore, čak je negde i asimilacija u društvima u kojima oni danas žive.
Kada se sve ovo sagleda, postavlja se pitanje da li ovako koncipiran zakonski okvir može da se smatra kao ozbiljan izraz namere države da se zaista na kvalitetan način bavi dijasporom i Srbima u regionu. Svi ćemo se složiti da je odnos države prema dijaspori u drugoj polovini prošlog veka bio maćehinski, da su vlasti generisale i podsticale mnoge podele u dijaspori, bilo je čak i drastičnijih primera i poteza.
Razlog je krajnje jednostavan, a to je bio strah od ozbiljnijeg organizovanja dijaspore, bilo da je ono političko ili neko drugo, iz straha da ne bi bio ugrožen tadašnji režim. Naravno, dijaspora je to osećala, jer dijaspori nije potrebna kontrola, već je dijaspori potrebna saradnja i partnerstvo.
Što se tiče vraćanja poverenja dijaspore u maticu, ono se ne može dogoditi preko noći, već je to jedan dugotrajan i veoma zahtevan proces. Prvi formalni korak u tom pravcu je preuzela vlada Vojislava Koštunice, time što je omogućeno da naši državljani u inostranstvu mogu da glasaju.
To što je odziv dijaspore na biračkim mestima u inostranstvu još uvek mali, samo govori o činjenici da još mnogo mora da se učini kako bi oni želeli da učestvuju u političkim procesima u našoj zemlji. Ali to je, svakako, dobar početak.
O tome kolika je privrženost dijaspore matici ne treba dodatno trošiti reči, to može da se vidi i prilikom svake međunarodne sportske priredbe, gde god se ona, širom sveta, odvijala. Naši pripadnici zaista veoma srčano bodre sve naše timove.
Takođe, kada je formirano Ministarstvo dijaspore, postojala je ideja da ono interveniše u nizu različitih zakonskih predloga, kako bi se pitanja iz te oblasti efikasno rešavala. Nažalost, to je izostalo. Čini mi se da su oni koji su vodili ovo ministarstvo brinuli o svemu drugom mnogo više nego o pitanjima dijaspore. Neki su čak koristili Ministarstvo dijaspore za promociju sopstvenih stranaka. Neki su čak razmišljali i o isplativom biznisu, na primer da naplaćuju pripadnicima dijaspore oslobađanje od služenja vojnog roka pet hiljada evra, dve i po hiljade evra, ili već da ne spekulišemo o ciframa.
Čini mi se pisac ovog zakona nije uspeo da razluči do kraja u kojoj meri država želi da učestvuje u životu dijaspore, kao i u kom stepenu treba dijaspora da učestvuju u životu matice. To se posebno odnosi na uređenje ili kontrolu njihovog organizovanja.
Ovako koncipiran tekst uobličava neke formalne, manje značajne stvari, a izostalo je formulisanje suštinskih ciljeva. Takođe, postavlja se pitanje u kojoj meri je bilo kvalitetne rasprave među pripadnicima dijaspore o ovom zakonskom predlogu.
Što se tiče primedaba, DSS ih ima mnogo i one su formulisane u amandmanskim intervencijama koje smo podneli, a neke od njih se poklapaju sa primedbama, kao što sam već rekao, pojedinih predstavnika vladajućih stranaka.
U ovom predlogu zakona nije dosledno praćena nit koja pravi razliku između toga gde je naša populacija zaista dislocirana od matice, a gde su Srbi autohtono stanovništvo. Takođe, kada se tretiraju pitanja Srba u regionu, ne vidi se da zakonodavac zaista razume situaciju gde su Srbi konstitutivni narod, a gde su manjina.
Jedna od ključnih primedaba, o čemu je najviše bilo reči, jeste način na koji je osmišljena Skupština dijaspore. Ona je nejasno i konfuzno definisana, jer se ne nude odgovori na to ko bira Skupštinu, gde je bira, kako ona funkcioniše, koliki joj je mandat itd. Zbog moguće i verovatne kompromitacije jednog važnog pitanja, poslanička grupa DSS je amandmanski intervenisala u ovom slučaju, jer umesto da bude vezivno tkivo dijaspore i matice, ovakvo rešenje bi samo podstaklo podele u dijaspori i otvorilo bi prostor za moguće manipulacije i partijske privatizacije ovako značajnog pitanja.
Takođe, način raspolaganja novcem, odnosno Fond nije precizno razrađen. Dodatno, zakon predviđa samo sufinansiranje projekata, ne ostavlja mogućnost da jedna ili druga strana samostalno finansira određene projekte od zajedničkog interesa. Kada se uzme u obzir da su mnogi manipulisali novcem dijaspore i države u ne tako davnoj prošlosti, jasno je da ovi mehanizmi moraju biti precizni, sa naglaskom na kontroli tokova novca. Kada su u pitanju nadležnosti Saveta za odnose sa Srbima u regionu, pojedine stavke su sa spoljnopolitičkog aspekta u najmanju ruku škakljive, a o unutrašnjopolitičkom aspektu smo govorili. U Savetu se predviđa da sedi predstavnik samo jedne autonomne pokrajine, a koliko znamo, Ustav Srbije poznaje dve pokrajine u sastavu Srbije.
Takođe, pitanje koje je otvorilo više poslanika, to je zašto u Savetu nema predstavnika Narodne skupštine Republike Srbije. Mislim da je to zaista neprihvatljivo i mi smo amandmanski intervenisali na to pitanje. Nadam se da ćete primedbe uvažiti, mada, ukoliko čak i budu neke od ovih primedaba uvažene, mislim da to suštinski neće promeniti kapacitet ovog zakona.
Da rezimiramo, ne može se jednim površnim aktom napraviti ozbiljan pomak u odnosu Srbije sa dijasporom i Srbima u regionu. Za to je neophodan sveukupan proces u društvu, koji podrazumeva ugrađivanje u sistemske zakone važnih pitanja, pitanja pored statusnih, kulturnih, ekonomskih, političkih i drugih.
Da li mislite da će ovaj zakonski predlog omogućiti i pomoći da se u zemlju vrate stotine hiljada mladih, obrazovanih ljudi koji su je napustili 90-ih? Svakako neće. Da li će povećati volju dijaspore da ulaže u privredu Srbije? Čini mi se da neće. Ovo više podseća na traženje razloga da Ministarstvo za dijasporu pokaže da nešto radi.

Smatramo da je predlagač zakona prevideo, odnosno zaboravio izuzetno važne poslove koji jesu nesumnjivo kulturna delatnost, a radi se o sakralnoj umetnosti i tradicionalnim umetničkim zanatima. Naravno, ovim amandmanom pokušavamo da ispravimo propust predlagača zakona.
Ukoliko ovaj amandman ne bude prihvaćen, zapravo ova vlada će poslati poruku da opšti interes u kulturi nije podsticanje sakralne umetnosti.
U tom slučaju se može postaviti jedno veoma važno pitanje, a to je - kakvu argumentaciju Srbija ima kada tražimo da na KiM pravoslavno srpsko nasleđe neko štiti, ukoliko država koja to zahteva ne prepoznaje versko nasleđe kao deo sopstvenog kulturnog identiteta. Zbog toga ovaj amandman ima i znatno širi kontekst od samog zakonskog predloga.

Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije smatra da se među strateškim pravcima i instrumentima kulturnog razvoja obavezno moraju naći unapređenje kulturnog stvaralaštva i kulturnog izraza tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Moram da primetim da se prilikom formulisanja ovog zakona o kulturi zapravo uopšte nije obratila pažnja ili je čak ignorisan sistemski Zakon o crkvama i verskim zajednicama koji je usvojen 2006. godine. Samo da podsetim, taj Zakon o crkvama i verskim zajednicama je uveo red u ovu oblast posle 75 godina pravnog vakuuma.
U ovom smislu zanemarena je i kulturotvorna uloga crkve u istoriji civilizacije i njene kulturonosna delatnost u modernom društvu. Želeo bih da postavim pitanje da li je predlagač ovog zakona svestan da u Zakonu o crkvama i verskim zajednicama postoji poglavlje koje se zove kulturna delatnost i želeo bih da postavim pitanje gospodinu ministru – da li je Ministarstvo vera imalo bilo kakve primedbe i da li je dalo bilo kakvo mišljenje vezano za ovaj zakon?
Ovim predlogom zakona o kulturi zapravo crkve i verske zajednice se guraju u kategoriju - druga pravna i fizička lica. Mislim da je time propust Ministarstva vera veći i da bi zbog toga zaista ministar Šijaković trebalo da podnese ostavku, jer, na kraju krajeva, ukoliko se sakralna umetnost izostavi iz ovog zakona, postavlja se pitanje, kao što sam rekao, srpskog duhovnog i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji i legitimiteta naše države u odbrani tog nasleđa i zahtevanju od drugih da to nasleđe na Kosovu i Metohiji zaštite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, mislim da ćemo se svih 32, koliko nas ima u sali, složiti da zakonski predlozi koji su trenutno na dnevnom redu imaju karakter sistemskih.
Sam značaj predloženih zakona zaslužuje bolje nego da se o njima raspravlja u paketu. Svaki predlog zavređuje temeljnu analizu i ozbiljnu i argumentovanu raspravu. Mislim da bi bilo najbolje da ova tematika bude obrađena na jedan ozbiljan način, kroz ozbiljnu raspravu, a ne da se ova rasprava odvija u večernjim satima, dok će snimak biti emitovan kasno u noć.
Zdravstvo svakako jeste jedan od stubova države, kao i obrazovanje, a imamo prilike da se zakoni iz ovih oblasti šalju u parlament, rekao bih, pro forme, što je jasno kada se sagleda način na koji se oni zapravo usvajaju. Svedoci smo da pojedini narodi i države zapravo uspevaju da očuvaju svoju vitalnost i prežive godine, čak i u izolaciji, upravo zahvaljujući tome što obrazovanje i zdravstvo postavljaju kao prioritete.
Slika organizacije zdravstva u Srbiji se svakako može posmatrati kroz priloge na televiziji koji govore da je svakim danom stanje u toj oblasti sve bolje, ali se može ilustrovati i činjenicama poput one da je naša zemlja prva u Evropi po broju obolelih žena od raka dojke, ili činjenicom da smo među poslednjim u Evropi kada se radi o kadaveričnim transplantacijama, ili činjenicom da su zakoni iz oblasti zdravstva trebalo da budu usaglašeni sa Ustavom do decembra prošle godine.
Neću govoriti dugo, jer smatram da ovako postavljen koncept rasprave ne može za efekat da ima značajnije poboljšanje predloga koji je na dnevnom redu. Tako Predlog zakona o transfuziji je trebalo temeljnije da definiše, ozbiljnije uvaži i afirmiše ulogu dobrovoljnih davalaca krvi.
S obzirom da je ceo sistem uzaludan ukoliko ne postoje dovoljne količine obezbeđene krvi, svedoci smo koliko se napora ulaže kako bi se stimulisalo davalaštvo. Kod nas tradicionalno postoji sistem dobrovoljnog davalaštva krvi, za razliku od nekih država u kojima se čak to plaća. Zbog toga mislim da je ovom pitanju bilo potrebno posvetiti više pažnje.
Izdvojio sam jednu reakciju kolege iz struke. Dakle, koleginica stomatolog, koja je prosto frustrirana i rezignirana činjenicom iz odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koje govore da se zapravo pacijenti koji imaju neku od ''f'' dijagnoza, među kojima se nalaze i svi oblici psihijatrijskih poremećaja zavisnosti, oslobađaju plaćanja stomatoloških usluga, dok za razliku od njih studenti, invalidi, nezaposleni, socijalno ugroženi i dobrovoljni davaoci krvi te iste usluge plaćaju od 500 do 4.000 dinara.
Takođe, smatram da je u ovom zakonskom predlogu distribucija krvi morala biti jasnije definisana i moralo je biti razjašnjeno kojim će to ustanovama biti omogućeno obavljanje transfuziološke delatnosti.
Što se tiče predloga zakona o transplantaciji organa i zakona o transplantaciji ćelija i tkiva, mislim da ćemo se svi složiti da je neophodno da oni postoje i da budu usvojeni. Ponoviću podatak da smo mi kao država na dnu lestvice u Evropi kada se radi o transplantaciji organa. Takođe, država ne investira dovoljno u pravcu stimulisanja doniranja organa, pa se zbog toga ljudi i retko odlučuju da zaveštaju svoje organe. Čak mnogi koji žele da to učine ne znaju zapravo koji su modaliteti i koje su procedure kako bi oni to učinili.
Strukovne organizacije, kao što je na primer Lekarska komora Srbije, dale su neke od sugestija kako poboljšati postojeće predloge zakona, pa je poslanička grupa DSS, uvažavajući to, podnela odgovarajuće amandmane.
Činjenica jeste da je Ministarstvo uvažilo neke od tih predloga, pa su oni već sastavni deo predloga zakona. Amandmani DSS se odnose na manjkavosti predloženih zakona u smislu preciziranja ko sve može biti davalac organa, kao i preciziranje procedure vezane za promenu odluke o doniranju organa.
Takođe, interveniše se u delu zakona koji se tiče procedure, odnosno institucija koje mogu uzeti izjavu o donatorstvu. Pored toga, predloženi amandmani imaju cilj da se dodatno osigura poverljivost podataka o davaocu tj. o primaocu organa i da se osigura da će isključivo nadležno ministarstvo imati pravo da vrši promociju davanja organa.
Podaci o potrebi za organima su zabrinjavajući. Iako raspolažem podacima iz 2008, vi ćete me ispraviti, verovatno se tu situacija nije drastično promenila, bubreg čeka više od 1.500 ljudi u Srbiji, 80 ljudi čeka jetru itd. Transplantacija srca je nešto što, nažalost, ne funkcioniše na način na koji bi trebalo to da bude u jednoj evropskoj državi u 21. veku.
Svakako u ovom zakonu uvođenje uprave za biomedicinu, kao službe, treba zapravo za cilj da ima centralizovanje i upravljanje službama za transplantaciju organa. Da li je to ispravan način, to će praksa pokazati. Postavlja se pitanje ko će snositi sve troškove transplantacija koje će se obavljati.
Što se tiče Predloga zakona o transplantaciji ćelija i tkiva, to je takođe veoma osetljiva problematika, kao zapravo i svi zakoni na dnevnom redu, pa je zbog toga posebno neophodno obratiti pažnju na sprečavanje eventualnih zloupotreba. Svakako je dobro što je Ministarstvo uvažilo reč struke i unelo u Predlog zakona da se ispunjavanjem propisanih uslova mogu registrovati i privatne banke matičnih ćelija.
Ono što nije dobro je činjenica da u praksi procedura deponovanja matičnih ćelija košta veoma mnogo. Ukoliko, na primer, porodilja želi da se sačuvaju matične ćelije uzete prilikom porođaja, danas u Srbiji mora da izdvoji nešto manje od 2.000 evra. Za one koji ne znaju, stem ćelije mogu značajno pomoći u lečenju mnogih bolesti, počev od oboljenja krvne loze, pa čak i do oboljenja kao što je juvenilni dijabetes, a spektar oboljenja koje je moguće lečiti matičnim ćelijama je svakim danom sve veći i ne možemo da zamislimo šta će biti kroz nekoliko godina.
Dakle, ukoliko neko ima u porodici oboljenja koja se mogu lečiti ovim putem, mora da izdvoji blizu 2.000 evra, kako bi se te ćelije transportovale u banke matičnih ćelija u Belgiji i Holandiji.
Država bi o ovom pitanju morala da porazmisli strateški i da obezbedi svima koji to žele dostupnost deponovanja matičnih ćelija. Na kraju, mogli bismo i kao regionalni centar da komercijalizacijom za strance ostvarimo prihode kojima bi pomogli samo održanje jedne ovakve institucije.
Što se tiče Predloga zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, koji je neophodno zakonski uobličiti, uočili smo neke propuste.
Smatramo da je nedovoljno oštra kaznena politika kada je u pitanju eventualna zloupotreba surogat majčinstva, jer se tu moraju sprečiti pojave da osoba rodi dete drugom paru zarad finansijske nadoknade. To ima mnogo šire od samih medicinskih implikacija i udara na temeljne vrednosti društva, pa smo mišljenja da te mere moraju biti znatno oštrije.
Takođe, DSS je uočila da postoji odredba u članu 26. kojom se definiše da se zabranjuje postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja kod osoba "u starosnoj dobi koja nije primerena za rađanje". Ovo je sumnjivo sa aspekta Ustava, koji u članu 63. govori o slobodi rađanja. Ukoliko je zakonopisac hteo da govori o menopauzi, onda je drastično promašio temu.
Natalitet u Srbiji je u ozbiljnom padu i po tome smo među poslednjima u Evropi. Ozbiljne strategije po tom pitanju, nažalost, nema. Mnogi mladi su otišli iz zemlje, a i oni koji su ostali ili razmišljaju o odlasku ili nisu u mogućnosti da reše elementarne egzistencijalne probleme. U svetu je vrlo često starenje populacije simbol visokog standarda, bojim se da to kod nas nije slučaj, iako smo među nacijama sa visokim prosekom starosti.
DSS smatra da Predlog zakona o javnom zdravlju nije prihvatljiv u ovoj formi i zbog toga nije ni podnosila amandmane na njega. Mi prosto apelujemo na ministra da povuče ovaj predlog zakona, jer smatramo da on više deluje deklarativno, nego što je realno primenljiv i ostvarljiv.
Dakle, među predlozima ima sistemskih, temeljnih, važnih stvari i mislim da je tim gore što je vladajuća većina požurila da u par minuta do isteka radnog vremena počne razmatranje ovog seta zakona. Mislim da to govori o ozbiljnosti kada su ovakve stvari u pitanju.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici, prethodno izražavam žaljenje što ministar nije u sali jer se stiče utisak da ministra mnogo više zanima da vodi polemiku i da napada poslanike opozicije, nego da raspravlja o samoj suštini ovog zakonskog predloga. Mogu da razumem da je gospodin ministar nostalgičan za zakonskim predlozima koje su sačinjavali predstavnici Demokratske stranke Srbije, jer kad je Demokratska stranka Srbije vodila Vladu Srbija je išla napred.
Što se tiče samog amandmana na član 20. koji je podnela Demokratska stranka Srbije, on predviđa da pored samih članova udruženja i drugi građani mogu pokretati postupak za utvrđivanje ništavosti odluke udruženja ukoliko nije u skladu sa opštim aktom udruženja ili ništavosti samog opšteg akta ukoliko nije u skladu sa zakonom. Ovde pod pojmom građani DSS prvenstveno ima u vidu roditelje, staratelje maloletnih lica, kao i njihove nastavnike, s obzirom na to da maloletna lica mogu osnivati udruženja građana.
Kada se uzme u obzir činjenica da maloletnim licima zakonom nije omogućeno, na primer, da glasaju na opštim izborima, time se pokazuje da društvo smatra da oni ne poseduju pun stepen zrelosti da bi samostalno odlučivali. Tako određene odluke udruženja mogu biti u suprotnosti i neskladu sa interesima deteta definisanim opštim aktom udruženja ili npr. zakonom i zbog toga treba ostaviti mogućnost roditeljima, starateljima, nastavnicima da u tom smislu reaguju.
Da li možda Vlada očekuje da će deca sama reagovati i pokrenuti postupke ove vrste? Mislim da je to zaista malo verovatno.
Apelujem na gospodina ministra, kada se vrati u salu, da prihvati ovaj amandman Demokratske stranke Srbije. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovani gospodine ministre, prošli put, kada je bila rasprava u načelu vezana za ovaj zakon, govor sam počeo žaljenjem što nadležni odbor nije razmatrao zakon koji je na dnevnom redu. Ovaj put izražavam dvojako žaljenje.
Prvo, žaljenje što još uvek nismo dobili mišljenje nadležnog odbora iako je sednica Odbora bila predviđena da počne u 12.00 časova. Mislim da je Odbor posle dva sata i deset minuta ipak mogao da razmotri sam Predlog zakona i 17 amandmana koji su prispeli na ovaj predlog zakona koji ima samo šest članova.
S druge strane, izražavam žaljenje što danas nije prisutan ministar spoljnih poslova, čak bi i prisustvo gospođe Diane Dragutinović bilo suvislo, s obzirom da postoje članovi ovog zakona koji se i te kako tiču budžetskog sistema i, posebno, novca koji je nužno obezbediti za zdravstveno osiguranje zaposlenih u DKP i za članove njihovih porodica.
Pokušaću da rezimiram ono o čemu je bilo reči u načelnoj raspravi, naravno da iskombinujem sa komentarom amandmana koji su danas na dnevnom redu.
Dakle, DSS je u načelnoj raspravi analizirao kako samu spoljnu politiku, način kreiranja i sprovođenja spoljne politike Srbije, koju sprovode državni organi Republike Srbije, tako i sam meritum zakona koji je na dnevnom redu.
Kada je u pitanju način vođenja spoljne politike, DSS je ukazao da spoljna politika koju ova vlada vodi jeste politika diskontinuiteta u odnosu na prethodne dve vlade, kada su se ključna spoljnopolitička pitanja usaglašavala ne samo na nivou Vlade, već su i dobijala potvrdu u parlamentu, čime je i legitimitet te politike bio snažniji.
Ukazano je i da nas iskustvo iz prošlog veka uči da slaba vlada bez autentične ideje i dominantan, da ne kažem uzurpatorski, predsednik nikada nisu donosili dobro Srbiji.
Svakako možemo da progovorimo nekoliko reči o onom što su deklarisani spoljnopolitički ciljevi Vlade, ali mislim da je sasvim dovoljno da se pogleda slika jučerašnjeg dana, koja zaista izgleda tužno. Imate najviše predstavnike državnog vrha koji se slikaju na Rolan Garosu, a u isto vreme je ministru za KiM u Vladi Republike Srbije onemogućen ulazak u južnu srpsku pokrajinu. To je zaista tragična situacija.
Deklarisani spoljnopolitički ciljevi i uopšte ciljevi Vlade Srbije su da će svakako raditi na očuvanju KiM u sastavu Srbije, sa druge strane, da će se raditi na procesu evropskih integracija i da će se razvijati regionalna saradnja.
Ciljevi sami po sebi nisu sporni, ali je njihova realizacija više nego sporna. Po pitanju očuvanja KiM u sastavu Srbije rezultat je, nažalost, da na terenu skoro uopšte više ne postoji misija Unmik, čiji je zadatak bio, da podsetim, da sprovodi suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije, a da je Vlada prihvatila dolazak Euleksa, za koji tvrdi da je statusno neutralan, a možemo polemisati, u svetlu ovoga da je onemogućen ulazak ministru za Kosovo u našu južnu pokrajinu, da zapravo sprovodi Ahtisarijev plan. Svakako, i da se kaže da je Euleks statusno neutralan, od autonomije do neutralnosti je ogromna razlika.
DSS je konstatovao da se sada pokazuje kao ispravan stav DSS po pitanju otvaranja dijaloga sa zemljama EU povodom problema koji su nastali zbog toga što je određeni broj država članica EU priznao nezavisnost Kosova. Sada vidimo da otvoren i iskren dijalog po tom pitanju ne bi predstavljao gubitak vremena, jer nema novih momenata po pitanju procesa evropskih integracija, s obzirom da se SSP ne primenjuje, pa čak ni Privremeni trgovinski sporazum. Naravno, osim što Vlada Srbije jednostrano primenjuje SSP, čime je, prema podacima koje je dala gospođa Milica Delević pre neki dan, Srbija do sada u gubitku oko 17 miliona evra. Mislim da je taj novac mogao mnogo bolje da se iskoristi, prvenstveno u kontekstu ovog zakona, kako bi se zaposlenima u DKP omogućilo fundamentalno pravo na konzumaciju zdravstvenog osiguranja, jer se ti ljudi sada po pitanju zdravstvenog osiguranja nalaze i van Ustava i van Zakona o radu i van Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Što se tiče regionalne saradnje, naglašena je potreba za dijalogom i učešćem u regionalnim inicijativama, ali na način da se u dijalogu ne ignorišu pitanja od ključne važnosti za Srbiju. Ukazano je na potrebu da se radi na razvoju specijalnih i paralelnih veza sa Republikom Srpskom, u skladu sa Dejtonskim sporazumom.
S druge strane, postavljen je niz pitanja od strane poslanika DSS, a jedno od tih pitanja je bilo vezano za neracionalne odluke o proterivanju ambasadora Crne Gore i Makedonije iz Beograda, kao i najave da će ova vlada prihvatiti nove ambasadore iz ove dve države.
Postavlja se pitanje da li će Vlada u Beogradu prihvatiti da, na primer, Vlada u Podgorici pošalje istovremeno ambasadore i u Beograd i u Prištinu.
DSS je podsetila Vladu da je Skupština donela Rezoluciju o vojnoj neutralnosti Srbije. U okviru samog zakonskog predloga je dat amandman koji bi jasnije definisao spoljnopolitičke aspekte vojnog angažovanja, u smislu poštovanja Ustava. Član 140. Ustava kaže da svako angažovanje Vojske van granica zemlje treba ratifikovati, odnosno za to je neophodna odluka parlamenta. Što se tiče daljih vojno-bezbednosnih integracija, po tom pitanju je svakako neophodno izjašnjavanje naroda na referendumu.
DSS je takođe podneo amandman vezan za pitanje realizacije člana 54. aktuelnog zakona, o kome sam već govorio u kontekstu uskraćivanja prava na zdravstveno osiguranje zaposlenima u diplomatsko-konzularnim predstavništvima i za njihove porodice.
Amandman DSS predlaže da se ovaj član primenjuje od 1. jula, što ostavlja dovoljno vremena ovoj vladi da izvrši rebalans budžeta, jer smo sigurni da će u narednom periodu biti još rebalansa budžeta i mogućnosti da se ova sredstva obezbede.
Samo da podsetim da je DSS 2007. godine i glasao za postojeći Zakon o spoljnim poslovima, ističući da je jedan od najvažnijih elemenata upravo rešavanje pitanja zdravstvenog osiguranja zaposlenih. Postavlja se pitanje kako se može očekivati da naša diplomatija bude efikasna i moderna, ukoliko elementarna prava nisu rešena.
Treći amandman DSS-a je Vlada prihvatila. S obzirom na to da ministar već može da primi određeni broj osoba na određeno i neodređeno vreme, intervenisano je u smislu da svi ti ljudi koje ministar može da primi bez konkursa moraju da ispunjavaju iste kriterijume kao i zaposleni u Ministarstvu spoljnih poslova. Dakle, podrazumeva se - znanje jezika, polaganje određenih stručnih ispita itd.
Član 3. ovog predloga zakona je sporan sa stanovišta Zakona o radu. O tome je govorila koleginica Donka Banović.
Sada bih rezimirao i rekao da izmene i dopune Zakona možda neće doneti poboljšanje u spoljnoj politici države, jer je ona, nažalost, pogrešno koncipirana. S druge strane, zaposleni u Ministarstvu spoljnih poslova će trpeti jer neće do sledeće godine ostvariti pravo na zdravstveno osiguranje.
Na kraju bih rekao da postoji jedna vrsta konfuzije unutar Vlade po pitanju sprovođenja spoljne politike, i to se ogleda u tome da, na primer, ministar za dijasporu govori najviše o evroatlantskim integracijama umesto o onome što mu je posao, da ministar vojni govori o tome kako je Vojska jedan od najvažnijih spoljnopolitičkih faktora Srbije itd.
Nažalost, i ova slika danas, da ministar trgovine i usluga brani Predlog izmena i dopuna Zakona o spoljnim poslovima, govori o odnosu ove vlade prema pitanju spoljnih poslova. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, na početku bih želeo da izrazim žaljenje zbog toga što nadležni odbor nije razmatrao predlog zakona koji je danas na dnevnom redu i dao svoje mišljenje o njemu.
Što se tiče okolnosti pod kojima se razmatra ovaj predlog zakona, one se značajno razlikuju od situacije u kojoj smo se nalazili kada je usvojen osnovni Zakon o spoljnim poslovima, za koji je glasala i Demokratska stranka Srbije, u decembru 2007. godine.
Tada, u to vreme je postojala spoljna politika, a pored usaglašavanja na nivou Vlade dobijala je i svoju potvrdu u parlamentu. Tada su ulagani ozbiljni napori kako bi ključna pitanja iz domena spoljne politike bila usaglašavana na nivou Skupštine, čime bi, zapravo, legitimitet te politike bio veći. Samim tim bi se i ta unutrašnja stabilnost reflektovala na kvalitetniju spoljnopolitičku poziciju, tim pre što su se pojedina unutrašnja politička pitanja značajno prelamala kroz međunarodnu prizmu.
Danas, oko godinu i po dana od tada, ta slika izgleda potpuno drugačije. Činjenica je da ne postoji jedinstvena državna politika oko našeg spoljnopolitičkog nastupa, a to se ogleda u činjenici da sama vladajuća većina od formiranja nove vlade nije našla za shodno da na dnevni red stavi bilo kakav predlog rezolucije vezan za naše spoljnopolitičke prioritete. Ne samo da Vlada nije učinila tako nešto, već je u više navrata odbila i mogućnost da se razmatraju akti iz te oblasti, koje su podnosile opozicione stranke.
Mislim da je važno reći da generalno na nivou izvršne vlasti postoji ozbiljna konfuzija, vezano za usaglašavanje spoljnopolitičkih prioriteta i uopšte za raspodelu nadležnosti vezanih za spoljnu politiku. Iskustvo iz prošlog veka nas uči da kombinacija slabe vlade i dominantnog predsednika nikada nije donosila ništa dobro našoj državi.
Čini mi se da čak i u okviru same vlade postoji jedna vrsta nesporazuma oko određenih pitanja. Svi smo nedavno bili svedoci da je bilo nejasnih poruka oko eventualnog angažovanja naših vojnika van granica Srbije, konkretno, po pitanju ove vojne vežbe u Gruziji. Mislim da ni oni koji su u okviru Vlade bili za to učešće ni oni koji su bili protiv nisu u pravu jer tu jedinu nadležnost ima Narodna skupština Republike Srbije, koja po članu 140. Ustava jedino ima pravo da odluči o angažovanju naših vojnika van granica države.
Svakom odgovornom političaru, državnom funkcioneru, a mislim i svakom odgovornom građaninu jasno je da spoljna politika, ukoliko želi da bude uspešna, ne sme da bude niti konfrontativna, niti snishodljiva. Važno je u tom kontekstu pomenuti doslednost i ozbiljnost našeg diplomatskog nastupa, odnosno pre bih rekao političkog nastupa, jer, zapravo, diplomatija samo trpi konsekvence onoga što je politika, u smislu kredibiliteta na međunarodnoj sceni.
Naime, Srbija je kao jedna od žrtava kasetne municije, svi se toga dobro sećamo, 1999. godine, učestvovala veoma aktivno tokom 2008. godine u pripremi za potpisivanje tzv. Sporazuma iz Osla, koji je za cilj imao da dovede do zabrane proizvodnje, korišćenja, skladištenja i prodaje kasetne municije. Kao što sam rekao, mi smo kao država igrali veoma aktivnu ulogu u celom tom procesu. Država je čak angažovala i ljude koji su kao žrtve kasetne municije postali lica sa invaliditetom da učestvuju na određenim konferencijama.
Konačno, Srbija je organizovala konferenciju sa tom temom u Beogradu kako bi utisak o našem učešću bio jači, kako bismo zapravo doprineli tom procesu. Nažalost, na kraju tog procesa taj sporazum je potpisalo preko sto država, čini mi se da je broj 107, međutim, Srbija nije bila među njima.
Postavlja se pitanje zašto je to tako? To ima dvostruke implikacije, kako na unutrašnjem političkom planu, tako i na spoljnopolitičkom planu.
Što se tiče unutrašnjeg političkog plana, mislim da to nije korektno prema našim građanima, posebno ako se ima u vidu da na teritoriji Srbije postoji, procenjuje se, još oko dve i po hiljade komada neeksplodiranih kasetnih bombi, na teritoriji na kojoj živi preko 80.000 stanovnika koji su potencijalno ugroženi od ove vrste municije.
Ukoliko bi se ovim tempom nastavilo čišćenje terena, mislim da bi nam za to bila neophodna decenija, a u slučaju da je Srbija potpisala taj sporazum bili bismo u mogućnosti da dobijemo određena sredstva kao pomoć kako bi se taj proces značajno ubrzao i kako bi se ovo pitanje rešilo.
Što se tiče našeg spoljnopolitičkog kredibiliteta, postavlja se pitanje kakvu vi poruku šaljete ukoliko aktivno promovišete jedan proces, učestvujete u njemu, a potom, na kraju, bez ikakvog obrazloženja ustuknete i povučete se iz tog procesa?
Kada je reč o deklarisanim spoljno-političkim prioritetima Vlade, a to su pitanje očuvanja Kosova i Metohije u okviru sastava Srbije, pitanje evropskih integracija i regionalna saradnja, važno je napomenuti da ti ciljevi sami po sebi nisu sporni. Međutim, sporna je realizacija tih ciljeva, odnosno to je vrlo diskutabilno. Rezultat rada ove vlade jeste da je na terenu skoro u potpunosti, na Kosovu i Metohiji, iščezla misija UNMIK čiji je zadatak bio, da podsetim, da sprovodi suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije.
S druge strane, ova vlada je prihvatila misiju Euleks, za koju Vlada Srbije tvrdi da je statusno neutralna. Da li je ona statusno neutralna ili sprovodi Ahtisarijev plan, o tome se može polemisati. Međutim, činjenica jeste da između instituta suštinske autonomije i statusne neutralnosti postoji ogromna razlika koja se zove prelazak crvene linije, odnosno ugrožavanje teritorijalnog integriteta Srbije.
S druge strane, mislim da je neophodno da mi kao država imamo proaktivnu ulogu u međunarodnim organizacijama, posebno onim koje se bave pitanjima ljudskih prava, kao što su Savet Evrope i OEBS, kako bismo aktuelizovali pitanje ugroženih prava preostalih Srba na Kosovu i Metohiji.
Višemesečnim isključenjima struje se zapravo vrši pritisak na preostali srpski živalj na Kosovu i Metohiji i on se dovodi na ivicu humanitarne katastrofe.
Mora se mnogo aktivnije reagovati i pružiti sva logistička podrška istrazi vezanoj za trgovinu organima nestalih i kidnapovanih Srba sa Kosova i Metohije.
Moram da stavim primedbu da je država propustila priliku da reaguje kada je gospođa Helena Ranta, finski patolog, izašla sa izjavom da je prilikom formulisanja izveštaja o tzv. masakru u Račku, koji je poslužio za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, bilo pritiska na nju da ona suštinski izmeni elemente tog izveštaja. Mislim da je tu država morala da aktivnije reaguje i iskoristi taj trenutak.
Mislim da nije dobro što pojedini državni funkcioneri relativizuju pitanje prijema Kosova u MMF i što govore da je jedino bitno da Kosovo ne bude primljeno u UN. Naravno, ne može se reći da ne postoji određena aktivnost diplomatije u tom smislu, ali pitanje je u koji se koncept energija investira?
Samo pitanje traženja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, o kome smo toliko puta već do sada polemisali, sa jedne strane nosi sa sobom veće rizike po državu, a sa druge strane potencijalno može biti neobavezujuće za države koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, naravno, u zavisnosti od toga kako ta odluka bude formulisana.
Na kraju, mislim da odnos ove vlade prema pitanju Kosova i Metohije najbolje oslikava nedavna izjava državnog sekretara u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju gospodina Olivera Ivanovića, koji je prilikom posete američkog potpredsednika gospodina Bajdena rekao – ne treba previše pričati o pitanju Kosova.
Što se tiče regionalne saradnje, nju je naravno nužno unapređivati, ali na principima reciprociteta, odnosno nemešanja u unutrašnje poslove, a naročito na bazi poštovanja međunarodnog prava. Postoje veoma korisne regionalne inicijative, a na bilateralnom planu treba razvijati dijalog, ne zanemarujući pitanja od suštinskog značaja za Srbiju.
Ne može biti reči o razvoju dobrosusedskih odnosa ukoliko se ignorišu ključna otvorena pitanja. Ne može se stavljanjem stvari pod tepih ići napred. Postojanje problema naravno nije ništa neočekivano, niti neuobičajeno, ali ključno je pitanje na koji se način ta otvorena pitanja i problemi rešavaju.
Naravno, mislim da je u kontekstu regionalne saradnje važno dati prioritet razvoju specijalnih i paralelnih veza sa Republikom Srpskom, u okviru Bosne i Hercegovine, odnosno u okviru Dejtonskog sporazuma i maksimalno koristiti sve kapacitete koje taj sporazum daje u smislu razvoja specijalnih i paralelnih veza. Ta saradnja treba da bude sveobuhvatna i na političkom, i na kulturnom, i na ekonomskom, i na obrazovnom planu itd.
Postavio bih jedno pitanje za Vladu, u kontekstu imenovanja novih ambasadora Crne Gore i Makedonije u Srbiji.
Šta se to u međuvremenu, od proterivanja tih ambasadora, promenilo u kvalitetu odnosa Srbije sa tim dvema državama kako bi sada ambasadori tih zemalja bili prihvatljivi? Kada su ti ambasadori proterivani Demokratska stranka Srbije je bila protiv emotivnih i iracionalnih poteza i smatrali smo da postoje mnogo delotvornija i efektnija rešenja koja mogu da dovedu do željenih rezultata, u smislu sporova koji postoje.
Vezano za pitanje evropskih integracija, čini mi se da je sada svima jasno da je stav DSS-a bio ispravan, u smislu otvaranja jedne vrste dijaloga i iskorišćavanja vremena pred nama da se otvori iskren dijalog sa zemljama članicama EU o problemu koji je nastao time što je određeni broj zemalja EU priznao nezavisnost Kosova i Metohije.
Kao što vidimo, nije bilo mesta žurbi, jer i dalje se ne primenjuje privremeni trgovinski sporazum, ne primenjuje se SSP, osim što Vlada Srbije unilateralno sprovodi taj sporazum, što dodatno opterećuje budžet i uopšte džepove građana Srbije.
Ako bismo želeli da vidimo koji je model najbolji, u smislu zaštite naših državnih interesa u procesu evropskih integracija, mogli bismo da pogledamo kako to čine neke države u našem susedstvu. Naravno, neophodan preduslov, što kod nas nije ispunjeno, jeste da postoji jedna vrsta konsenzusa oko spoljnopolitičkih ciljeva. Tužno je videti da se danas u ime evropskih integracija pravdaju razne stvari, poput određenih sumnjivih radnji u parlamentu. Ukoliko pitate bilo kog političara iz bilo koje države EU, on će vam reći da evropske vrednosti nisu sumnjivi načini glasanja u parlamentima.
Što se tiče vojne neutralnosti, mislim da je to veoma značajna pozicija, koju je utvrdio i parlament Srbije, i u svakom nastupu na međunarodnoj sceni naši državni organi se toga moraju pridržavati.
Kada je reč o ekonomskoj diplomatiji, može se reći da je ona dala rezultat uglavnom u predizbornoj kampanji i uglavnom po pitanju "Fijata". Nažalost, od potpisa na taj sporazum se nije daleko odmaklo i građani, nažalost, zbog toga ne žive bolje.
Kada je reč o gasno-naftnom sporazumu sa Rusijom, mislim da nije dobro što su pre ratifikacije tog sporazuma slate konfuzne poruke od strane pojedinih članica vladajuće koalicije, da li će taj sporazum biti ratifikovan ili ne, ali, na svu sreću, glasovima opozicije, naravno i poslanika DSS, taj sporazum je ratifikovan i očuvan je naš kredibilitet u očima partnera.
Tokom usvajanja postojećeg Zakona o spoljnim poslovima 2007. godine Demokratska stranka Srbije je izrazila žaljenje što nije detaljnije i kvalitetnije definisana unutrašnja organizacija Ministarstva spoljnih poslova. Nažalost, to se pokazalo kao nedostatak u aktuelnoj praksi.
Što se tiče predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima, osvrnuću se na nekoliko članova, sa željom da malo jasnije građanima prikažemo ono što ovaj zakon donosi.
Član 1. bliže uređuje pitanje službe bezbednosti u Ministarstvu spoljnih poslova. Naime, u tom ministarstvu postoje Služba za poslove bezbednosti i Služba za analitičke poslove, koja se bavi prikupljanjem podataka. Ne treba dovoditi u pitanje opravdanost postojanja ove dve službe koje su sastavne jedinice, prema sistematizaciji, Ministarstva spoljnih poslova, ni potrebu za bližim definisanjem poslova koje ona obavlja.
Služba za poslove bezbednosti, koja tretira mahom pitanja čuvara, domara i zaštite komunikacije, tretira se članom 1. zakona. Ipak, mislim da se može ukazati na problem da je na čelu obe službe u Ministarstvu spoljnih poslova jedna ista osoba i da je ta osoba član, prema pisanjima određenih medija, određenih nevladinih organizacija.
Onda se postavlja pitanje da li jedan čovek treba da ima takvu moć, tim pre što, prema zakonu o službama, u Republici Srbiji postoje dve službe – BIA i VBA, za koje postoje manje ili više određeni mehanizmi parlamentarne kontrole, dok za poslove kojima se bavi Ministarstvo spoljnih poslova ne postoji nikakav kontrolni sistem, pošto se prilikom pojavljivanja ministra pred Odborom za spoljne poslove ne može očekivati da podnosi izveštaj o radu Službe za analitičke poslove.
Član 3. predloženog zakona govori o mogućnosti da ministar spoljnih poslova angažuje na period od četiri godine, dakle da primi na privremeni rad, osobe koje treba da zauzmu najviša i najstručnija mesta u našoj diplomatiji, što se u određenim slučajevima može iskoristiti za doprinos poboljšanju diplomatskih aktivnosti.
Naravno, ima i onih primera koji ukazuju kako su neka rešenja bila i jesu loša, gde ambasadori ne zadovoljavaju ni osnovne kriterijume, a kamoli da odgovore složenim zadacima koji se postavljaju pred njih. Demokratska stranka Srbije je u tom smislu predložila amandman, i apelujem da ga prihvatite, koji zahteva da ti ljudi koji su angažovani ispunjavaju iste standarde kao i lica iz Ministarstva, kako u profesionalnom smislu (dakle, polažu diplomatsko-konzularni ispit i poznavanje jezika), tako i u psihofizičkom.
Naravno, sa ovako izmenjenim tekstom, bez ove korektivne klauzule, postoji mogućnost da neki naredni ministar (ne sumnjam da vi to nećete činiti) možda to zloupotrebi i da dovede nekog svog rođaka, prijatelja kome je jedina kvalifikacija to što se školovao u inostranstvu ili možda poznaje neki strani jezik. Mislim da to nije dovoljno i da će ovim da se postigne cilj da diplomatsko predstavljanje bude ujednačenije.
Ključni član ovog zakona, zbog koga je i došao u skupštinsku proceduru, jeste član 4. On ukida i prolongira sa velikim zakašnjenjem, u zakonu je propisana ta obaveza za Ministarstvo od 1. januara, a sada je polovina maja, pravo građana Republike Srbije koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima širom sveta da imaju regularno zdravstveno osiguranje, koje do sada nisu imali.
U zakonu koji je donesen u prošlom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, koji je usvojen glasovima DSS-a, to pitanje, koje je godinama unazad sa pravom mučilo naše građane koji predstavljaju ovu zemlju u inostranstvu, najbolje je rešeno.
Ovde se u obrazloženju izmena i dopuna koje nam je Vlada dostavila kaže da je neophodno promeniti datum sa 1. januara 2009. na 2010. godinu, kako bi se izbegle štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova. Kakve su to štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova? Da li je to mogućnost da ih možda tuže njihovi zaposleni kojima su data prava zakonom uskraćena? Ona vlada koja brine za svoje zaposlene mora da vodi računa o tome.
Mi smo u tom smislu podneli amandman kako bi se prilikom narednog rebalansa budžeta, za koji smo sigurni da će uskoro biti, i to pitanje rešilo i datum promenio na 1. jul 2009. godine.
Kao što sam na početku rekao, stavljam primedbu zbog toga što Predlog zakona nije prošao kroz Odbor za spoljne poslove, koji jeste nadležni matični odbor. Sa druge strane, Demokratska stranka Srbije jeste podnela nekoliko amandmanima kojima je moguće ovaj zakon poboljšati. Međutim, ono što na kraju želim da kažem jeste da za poboljšanje spoljne politike Republike Srbije nisu dovoljni amandmani na zakon, već je neophodna promena same Vlade, odnosno novi izbori.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, predloženi amandman predviđa smanjenje sredstava za stavku – usluge po ugovoru Ministarstva trgovine i usluga za milion i po dinara, dok istovremeno  predviđa uvećanje sredstava za istu sumu za podršku programa prevencije i ranog otkrivanja i lečenja malignog tumora grlića materice, dojke i debelog creva.
Sa jedna strane, smanjenje sredstva za usluge po ugovoru je upravo potrebno da se racionalizuju troškovi državne uprave, jer u suprotnom smo mogli da pomislimo da Vlada pored postojećih zaposlenih želi da zaposli dodatne kadrove, što će dodatno koštati i poreske obveznike, odnosno građane.
Suština ovog amandmana je da se uvećanjem sredstava za zdravstvo stavi akcenat na programe za borbu protiv raka, jer prevencija i rana detekcija malignih oboljenja, čiji je broj nažalost u porastu, može sprečiti ili dovesti do potpunog izlečenja bolesti. Primer raka dojke od kog oboli svaka 12. žena u Srbiji. Ukoliko se otkrije na vreme, bolest u 90% slučajeva je u potpunosti izlečiva.
Za to su bitni uslovi izgrađivanja društvene svesti o potrebi redovnih pregleda, kao i adekvatna priprema zdravstvenih ustanova kako bi bile spremne da pruže sve odgovore u vezi sa ovim oboljenjem.
Srbija je nažalost na prvom neslavnom mestu u Evropi po broju žena obolelih od raka grlića materice, koji je takođe izlečiv skoro potpuno ukoliko se rano detektuje. Problem je što je u Srbiji u porastu i stopa incidencije i mortaliteta, odnosno učestalosti i smrtnosti od ovog oboljenja. Ovaj program ima za cilj da deluje preventivno i edukativno, a konačni dobitak jeste u činjenici da je preventiva mnogo delotvornija i jeftinija nego samo lečenje. Dakle, uvećanje sredstava za ovu stavku ovaj put je zapravo dugoročna ušteda za građane, a neprocenjivo je to što će nacija biti zdravija.
Žao mi je što Vlada nije pokazala razumevanje za ovaj amandman i u svom obrazloženju je rekla da ne negira potrebu da se obezbede dodatna sredstva za navedene programe u nadležnosti Ministarstva zdravlja, ali da mogućnosti nisu takve da bi to moglo da se uradi.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, na početku bih želeo da izrazim žaljenje što nismo bili u prilici da dobijemo mišljenje Vlade. Zahvaljujem na informaciji koji su amandmani prihvaćeni, ali uz svo razumevanje rokova koji su bili kratki, mislim da je ipak bilo neophodno ispoštovati proceduru i dostaviti nam mišljenje Vlade.
Ovaj amandman predviđa značajno uvećanje sredstava za obrazovanje mladih i talentovanih ljudi. Trenutna ekonomska kriza upravo je jedna vrsta podsetnika da bi održivi razvoj trebalo da bude u suštini svih naših odluka i napora. Važno je reći da ne može biti ni socijalne kohezije, ni političke stabilnosti bez održivog razvoja. Kako bismo to postigli, mora se stvarati i negovati društvo bazirano na znanju.
Svi smo svedoci da između najrazvijenijih društava današnjice postoji jedna vrsta tihe, pa čak i otvorene kompeticije, kako bi privukli talentovane i obrazovane stručnjake, jer znaju da privreda blisko korespondira sa vrhunskom naukom i obrazovanjem.
Nažalost, kod nas je veoma čest slučaj da mnogi talentovani mladi ljudi nisu u mogućnosti da nastave školovanje upravo iz ekonomskih razloga, već su prinuđeni da rade i samim tim izdržavaju sebe i svoje porodice.
DSS smatra da izlaz iz ove ekonomske krize može doneti znanje i, u tom smislu, treba posebno obratiti pažnju na obrazovanje talentovanih ljudi i na iskorišćavanje svih njihovih potencijala, kako bi se ova ekonomska krza prevazišla. Izražavam žaljenje što ovaj amandman nije usvojen i što ta sredstva nisu povećana.

Hvala gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, gospođa Kalanović je u prepodnevnom delu zasedanja rekla da gotovo da nema političara ili političkog govora koji ne započinje sa rečenicom da je nezaposlenost veliki problem u našem društvu. Mislim da nije neophodna neka velika mudrost da bi se to shvatilo, a ja se neću baviti praznom demagogijom, već ću pokušati da ukažem na nešto što smatram, da su zaista fundamenti vrednosnog sistema našeg društva.
Osvrnuću se na Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ovaj predlog zakona predstavlja prirodni nastavak jednog procesa započetog još za vreme Vlade Vojislava Koštunice, kada je usvojen Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Taj zakon iz 2006. je bio prvi zakon te vrste u jugoistočnoj Evropi i na taj način je Srbija poslala poruku svima u okruženju, da ona pitanje i unapređenje položaja osoba sa invaliditetom smatra kao par ekselans pitanje ljudskih prava i stvaranja jednakih mogućnosti za sve.
Svi ćemo se složiti da nalaženje rešenja za tu problematiku ne sme biti pitanje davanja ni milosrđa, već mora biti pitanje solidarnosti i jednakog tretmana svih građana.
Još formiranjem Vlade 2004. godine, prilikom usvajanja Zakona o ministarstvima, a kasnije nekim od internih akata koji su uredili rad određenih ministarstava, osnovan je sektor za bavljenje pitanjima invalidnosti, odnosno osoba sa invaliditetom, u okviru Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja.
Takođe, nešto kasnije doneta je strategija za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom i do sada je Srbija aktivno učestvovala u izradi konvencije UN o pravima invalida i kroz niz zakona u različitim oblastima na tu problematiku je uticala. Samo neki primeri su oslobađanje dažbina za uvoz vozila i oslobađanje od putarina za osobe sa invaliditetom, potom povećanje dodataka za negu drugog lica, uvođenje obaveze emitovanja gestovnog informativnog programa za osobe sa oštećenim sluhom i to je učinjeno u okviru Zakona o radiodifuziji, potom, data je podrška potpunom uključivanju dece sa invaliditetom u predškolsku nastavu i obezbeđena je pristupačnost objektima od opšteg interesa za invalide kroz određene intervencije u Zakonu o građevini.
U tom periodu su i standardizovani kriterijumi za finansiranje organizacija osoba sa invaliditetom, a data je i značajna budžetska podrška i rađen je monitoring programa za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, kako bi se ta problematika što kvalitetnije tretirala.
Kada se govori o Predlogu zakona koji je na dnevnom redu, bitno je istaći činjenicu da je oko 70% invalida u Srbiji siromašno, a da samo 13% njih je zaposleno, odnosno radi. Kako bi se ova situacija popravila, pored pravnog okvira, naravno, značajan je i sam stav celokupnog društva. Pored toga je bitna motivacija lica sa invaliditetom da se usavršavaju, a bitna je i korekcija obrazovnog procesa u smislu obezbeđivanja više praktičnih znanja kada se sa procesom školovanja završi. U tom smislu, mislim da je veoma značajan inicijalni korak otvaranje univerzitetskog centra za studente sa hendikepom u martu 2008. godine.
Po pitanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom, zakon predviđa kombinaciju obavezujućih i stimulativnih mera kako bi određeni broj lica sa invaliditetom bio priman po ključu. Mislim da kako se ovaj zakon bude primenjivao i kako bude dolazilo do dalje evolucije u društvu, mislim da će ove obavezujuće mere dobijati sve manje na značaju, a da će stimulativne mere odneti prevagu zbog toga što će i sami poslodavci uvideti da ukoliko su adekvatno osposobljena lica sa invaliditetom mogu potpuno ravnopravno i veoma kvalitetno da obavljaju sve poslove.
Sa ove govornice želim da izrazim bojazan da će ova Vlada na kvalitetan način primeniti ovaj zakon i uspeti da unapredi položaj lica sa invaliditetom. Ova Vlada je u značajnoj meri zagledana u samu sebe, bez jasnih mera po pitanju rešavanja ekonomske krize, borbe protiv korupcije i unapređenja standarda građana. Mislim da u narednom periodu sledi jedno teško vreme, ne samo za osobe sa invaliditetom, već i za sve ostale građane Srbije.
Navešću samo primer kako je država mogla da izvrši određenu uštedu i prilikom formulisanja i kasnije primenjivanja i ovog zakona. Svojevremeno je upućena inicijativa za produženje rokova za privatizaciju invalidskih preduzeća, kako bi se podigla konkurentnost i pospešio oporavak i razvoj u 34 invalidska preduzeća. Ideja je bila da država napravi uštedu u smislu postojanja centara za profesionalnu rehabilitaciju na regionalnom nivou, kako, na primer, neko ko živi u Užicu ili Vranju ne bi morao da dolazi tim poslom u Beograd već bi mogao odmah po obavljenom osposobljavanju na primer u Užicu ili Vranju da tu nađe posao.
Novi predlog zakona, nažalost, ne tretira invalidska preduzeća kao postojeće centre za profesionalnu rehabilitaciju, već oni tek treba da ispunjavaju određene uslove kako bi to postali. Takođe, projekat Vlade Norveške, podizanje konkurentnosti invalidskih preduzeća u Srbiji je imalo manje više sličan smisao, ali nažalost nije uspešno realizovan, iako je novac potrošen. Nažalost, većina tih preduzeća po ovom aktuelnom predlogu zakona neće ispuniti uslove da postanu centri za profesionalnu rehabilitaciju, jer su u dugovima, imaju zastarelu opremu, a imovina se rasprodaje. Dakle, čini mi se da Vlada nema jasnu strategiju po tom pitanju.
Ovaj Predlog zakona uglavnom tretira osobe sa fizičkim hendikepom, a onda se postavlja pitanje da li postoji mogućnost da se tu uključe, kada je u pitanju zapošljavanje na otvorenom tržištu, i nedovoljno mentalno razvijene osobe. Takođe, odredba o subvencionisanju poslodavaca koji angažuju invalide sa 12 meseci u vrednosti minimalne plate govori da se time i šalje poruka poslodavcima da minimalno treba da evaluiraju rad tih ljudi.
Na kraju, postavio bih pitanje koliko je organizacija osoba sa invaliditetom učestvovalo u izradi Predloga zakona kao i da li su tu konsultovane osobe sa senzornim, intelektualnim i telesnim invaliditetom. Ovakvi procesi ipak podrazumevaju i zahtevaju da što širi skup činilaca bude uključen u formulaciju ovakvih zakonskih rešenja kako bi ona bila kvalitetna i dugotrajna.
Postavio bih pitanje i molim da dobijem odgovor na to pitanje – da li i zašto Vlada od decembra meseca ne realizuje socijalna davanja na KiM posebno za invalide i njihovu negu, kada se to u ostalom delu Srbije realizuje mesec za mesec? Hvala. (Aplauz.)

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, na početku ću citirati nešto što je rekao filozof Zenon, koji je živeo od 335. do 264. godine pre nove ere – da je cilj života živeti u saglasnosti, harmoniji sa prirodom.
Mislim da ta izjava sama za sebe govori i da ona u značajnoj meri govori i o značaju onoga što je na dnevnom redu.
Svi ćemo se složiti da je ovaj set ekoloških zakona bilo nužno staviti još mnogo ranije na dnevni red Skupštine. Podsetiću vas da je poslanička grupa DSS zajedno sa još nekim poslaničkim grupama pre nekoliko meseci podnela tu inicijativu. Čak je odgovarajuća sednica i bila zakazana, međutim, na intervenciju Vlade te tačke su povučene sa dnevnog reda i sednica je otkazana.
Mislim da razlozi za usvajanje paketa ekoloških zakona prevazilaze ovo što je vladajuća većina navela kao osnovnu motivaciju za njihovo usvajanje, a to je pitanje evropskih integracija.
Mislim da se, zapravo, glavni dobitak i za državu i za građane ogleda upravo u tome da će niz oblasti iz života biti sistemski uređen na jedan način koji će omogućiti kontinuirano i stabilno sprečavanje zagađenja životne sredine, čime će se omogućiti revitalizacija određenih njenih delova.
To svakako dugujemo kako sadašnjoj, tako i nekim budućim generacijama, jer je to već sada slučaj, a to će posebno biti slučaj u budućnosti, da će zdrava životna sredina i čista voda biti strateški resursi, možda i značajniji nego što su nafta i gas danas.
Mnogi od predloženih zakona po svojoj prirodi zavređuju detaljnu i posebnu analizu, pa stoga smatramo nelogičnim ovakvo spajanje ovolikog broja predloženih zakona, doduše u dva paketa, ali iako Vlada smatra da će uštedeti koji sat rasprave ovim spajanjem, mislim da to neće ove zakonske predloge učiniti kvalitetnijim.
S obzirom na to da vreme koje je na raspolaganju mojoj poslaničkoj grupi to ne dopušta, osvrnuću se samo na Predlog zakona o upravljanju otpadom i pokušaću da iznesem nekoliko činjenica vezanih za upravljanje medicinskim i farmaceutskim otpadom. To, svakako, ne spada samo u domen rada Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja, već blisko korespondira i sa nadležnostima Ministarstva zdravlja.
Trenutna situacija u Srbiji je da se godišnje proizvede oko 40.000 tona medicinskog otpada. Ako se to uporedi sa drugim zemljama u okruženju, to i nije mnogo. Svojevremeno je i ministar zdravlja gospodin Milosavljević rekao da nije problem u samoj količini medicinskog otpada koji se stvori, već u načinu na koji se upravlja tim otpadom. Pretpostavljam da je mislio da značajan deo tog otpada završava na komunalnim deponijama, da se jedna petina direktno baca u kontejnere. Kada se uzme u obzir da od tih 40.000 tona oko osam hiljada tona predstavlja infektivni, odnosno opasni otpad, to je činjenica koja zabrinjava. Infektivni otpad podrazumeva krv, ostatke tkiva, gaze, zavoje, oštre objekte, kao što su skalpeli i igle itd.
Naravno, moramo biti objektivni i reći da su u poslednje vreme veliki klinički centri i pojedine opšte bolnice u Srbiji dobile odgovarajuću aparaturu za sterilizaciju i mlevenje medicinskog otpada, čime se on prevodi u neopasan, odnosno bezopasan.
Pored normativnog uređenja, od ključnog je značaja i osposobljavanje osoblja da kvalitetno vrši trijažu, odnosno odvajanje, pakovanje i sterilizaciju otpada u zdravstvenim ustanovama.
Takođe, značajni su i tehnički uslovi koji se stavljaju na raspolaganje osoblju, posebno kada se radi o infektivnom medicinskom otpadu, koji je opasan kako za samo osoblje, tako i za ljude koju skupljaju sekundarne sirovine po otpadima.
Mislim, takođe, da je sve ovo ukazalo da je od ključnog značaja standardizacija procedure upravljanja otpadom od njegovog nastanka do njegovog odlaganja, odnosno uništenja. U Evropi postoji jedna vrsta kodizacije, dakle, otpad ima svoju kodizaciju od šest cifara, pri čemu svaka cifra govori o vrsti, podvrsti, poreklu otpada i tako dalje, a u SAD se čak izdaje jedna vrsta sertifikata o uništenju, koji sadrži precizne podatke o vremenu i mestu uništenja otpada, tako da je moguće pratiti ceo ciklus.
Poslanička grupa DSS smatra da je ovu temu potrebno pažljivije analizirati i urediti kako bi se izbeglo ne samo zagađenje okoline, već i opasnost od eventualnih zaraza zbog načina odlaganja medicinskog otpada. Naša poslanička grupa je u tom smislu podnela niz veoma kvalitetnih amandmana i mi apelujemo na ministra i na vladajuću većinu da te amandmane pažljivo sagledaju i da prihvate neke od njih, jer će oni zaista učiniti ove zakonske predloge kvalitetnijim.
Rekao bih samo još jednu stvar na kraju, pošto je bilo reči generalno o upravljanju otpadom. Mislim da su tu stimulativne mere zapravo veoma važne, jer to može biti finansijski veoma isplativ posao, pogotovo kada se radi o pitanju reciklaže. Inače, samo da kažem podatak do koga sam došao: u Srbiji se oko 8% otpada reciklira, dok je u Hrvatskoj, koja je u našem susedstvu, to slučaj sa 30 - 40% otpada.
Svakako, još jednom izražavam žaljenje što su svi ovi zakonski predlozi spojeni u dva paketa, jer oni zaista zaslužuju mnogo veću pažnju svih nas.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, koristiću nekoliko minuta koji su na raspolaganju poslaničkoj grupi DSS kako bih rekao par reči vezanih za ovaj amandman i generalno za odgovore koje je Vlada davala u odnosu na amandmane koje su podnosili svi narodni poslanici.
Odgovori su prilično šturi, dosta birokratski i većina njih se ogleda u jednoj kratkoj rečenici koja otprilike kaže da predloženi amandman nije u skladu sa Predlogom zakona ili u duhu zakona. Mislim da upravo tu leži problem. Ili Vlada nije želela ozbiljno da se bavi onim što su predloženi amandmani, a zaista ima kvalitetnih, ili je prosto, s druge strane, Vlada imala nameru da odbije sve te amandmane i pošalje poruku da je ovaj predlog zakona sam po sebi najbolji mogući i da ga nije potrebno menjati.
Mislim da se time čini jedna stvar koja zaista nije potrebna ovom društvu, a to je da ova vlada umesto da bude medijator predstavlja jednu vrstu faktora podele u ovom društvu.
Naime, s obzirom da zadatak ovakvog zakona treba da bude harmonizacija sveukupnih odnosa u društvu i otklanjanje određene vrste neravnopravnosti, to implicira da je u formulaciji ovakvog zakona trebalo da je bio uključen najširi krug svih društvenih činilaca. Dakle, to podrazumeva političke partije, kulturne i naučne institucije, crkvene organizacije, nevladine organizacije itd.
Čini mi se da je Vlada igrala dosta pasivnu ulogu kada je u pitanju organizovanje javnih rasprava i da je na jedan selektivan način dostavljala prednacrt i nacrt zakona na javnu raspravu. Zbog toga čini mi se da je bitno sa ove govornice reći da niko ne može imati monopol na zaštitu ljudskih prava, već je to civilizacijsko pravo svih društvenih segmenata. Ovako površan pristup i jeste uslovio očigledne nedostatke u ovom predlogu zakona.
Naime, neke odredbe su zaista nedovoljno usaglašene sa ustavnim odredbama, kao i sa određenim zakonima koji štite i jemče slobode građana. U pojedinim delovima zakon je restriktivan i sužava slobode garantovane Ustavom i međunarodnim konvencijama, kao što su sloboda govora, sloboda misli, sloboda savesti. S druge strane, neke odredbe su na sumnjiv način postavljene i u odnosu na načelo veroispovesti, kao i na pojedine odredbe Zakona o crkvama i verskim zajednicama.
Bojim se da pisac ovog zakona nije uspeo da razluči jednu veoma bitnu stvar, a to je razlika između zaštite od diskriminacije i promovisanje određenih oblika ponašanja, odnosno postavljanje takvih oblika ponašanja kao socijalno poželjnih. Dakle, favorizuju se određene slobode koje imaju diskutabilno uporište u kulturi, tradiciji i socijalnoj sferi. Sve to je uzrok zašto je zakon izazvao nedoumice i nerazumevanja.
Zakon prilikom promocije određenih novih vrednosti ne može i ne sme da ruši neke stare vrednosti, kao da one ne postoje i da nikad nisu postojale u našem društvu. Ne treba zbog toga ni da čudi reakcija crkava i verskih zajednica.
Na zahtev crkava i verskih zajednica da se ovaj zakon povuče iz procedure i da bude izmenjen i dorađen Vlada je reagovala prilično nervozno, sa nerazumevanjem, čak od strane pojedinih ministara i sa blagim žigosanjem crkve.
Dakle, retorika je ličila na stare predrasude iz vremena kada je crkva bila u potpunosti isključena iz društva.
Samo da podsetim da Zakon o crkvama i verskim zajednicama upravo kaže da će država sarađivati sa crkvama kada su na dnevnom redu pitanja od opšteg dobra.
Na kraju bih želeo da se osvrnem na pitanje uvođenja poverenika za zaštitu od diskriminacije. To zaista usložnjava i poskupljuje administraciju, iako je ministar govorio o tome da će biti neke preraspodele u okviru postojeće državne administracije, ali postoji još jedan problematičan segment, a to je da se predviđa da poverenik počne da radi tek 2010. godine.
S obzirom da ova vlada kaže da kao država pretendujemo da dođemo na belu šengensku listu 2009. godine, a u isto vreme da je ovaj zakon uslov za dolazak na belu šengensku listu, postavlja se pitanje da li zapravo taj zakon i njegova primena jeste uslov za ukidanje viza ili nije, i da li će se to desiti tokom 2009. godine?
DSS je i u ovom smislu ponudila amandman i predlaže da taj posao obavlja Zaštitnik građana, koji ima i kapacitet i infrastrukturu da preuzme ovaj posao, a on bi to mogao da učini odmah, pošto već postoji ta institucija.
Čini mi se da ovako postavljene nadležnosti poverenika mogu da zaliče na komesara za političku korektnost, a mislim da to nama u ovom društvu nije potrebno, jer nam dalje podele nisu neophodne već jedna vrsta jedinstva, posebno kada su u pitanju ovakvih zakoni koji treba da harmonizuju odnose u celom društvu. Hvala.