Samo ću moći da prokomentarišem, pošto ministar više ne može da odgovori. Mislim da vi znate zašto su sindikati i radnici u Srbiji nezadovoljni. Ovi protesti su izazvani, između ostalog, i izmenama i dopunama Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, gde su poslednjih dana stizale različite izjave, što od predsednika Vlade, što od gospodina Jovana Krkobabića, o tome da će se sindikati, jednom su rekli da će razgovarati sa sindikatima, da će taj predlog biti izmenjen, pa tek onda poslat u Skupštinu, a od toga da, recimo, Jovan Krkobabić kaže da se u tom Predlogu zakona neće ništa menjati, pa čak ni interpunkcija.
Žao mi je što ja i ministar više ne možemo da nastavimo dijalog.

Gospođo predsednice, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zato što nemamo dovoljno vremena kao poslanička grupa, usredsrediću se na dva predloga zakona, odnosno izmene i dopune zakona. Govoriću prvo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom, a kasnije ću govoriti o izmenama Zakona o zaštiti prirode.
Pre nego što smo dobili ove predloge zakona, svaki poslanik je, bez obzira da li je član Odbora za ekologiju ili ne, dobio izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2009. godinu.
Ako se ne varam, ovo je četvrti takav izveštaj po redu. Prvi je bio za 2006. godinu čini mi se, a ovo je jedan jako značajan dokumenti i to je jedan od osnovnih dokumenata iz oblasti zaštite životne sredine uopšte.
Dakle, ovde je po oblastima, i to svim oblastima koje se tiču životne sredine, data procena trenutnog stanja u određenoj oblasti, ali su date i preporuke i mere koje treba sprovesti u narednom periodu, da bi se određene oblasti unapredile.
Kada se pročita poglavlje o upravljanju otpadom, onda se može zaključiti da u toj oblasti nije urađeno mnogo, odnosno da je urađeno jako malo i da se iz izveštaja u izveštaj pojavljuju jedni te isti problemi. Tako i u ovom izveštaju stoji – da je i dalje nedovoljna infrastruktura, kada je u pitanju tretman i odlaganje otpada, odnosno smeća, onda da se u Srbiji zajedno odlažu komunalni i opasni otpad iz domaćinstva, da postoji nedostatak odgovarajućih podataka o sastavu i tokovima otpada, da ne postoje lokacije i postrojenja za tretman i odlaganje opasnog otpada i da je zemljište i dalje zagađeno odlaganjem otpada, kao i vode u Srbiji.
Dakle, to su isti problemi koji se pojavljuju od kako Ministarstvo izrađuje ovaj izveštaj.
Takođe, u ovom izveštaju stoji da u Srbiji i dalje postoji 4.400 tzv. divljih deponija i smetlišta i da je 164 deponija javnih i komunalnih preduzeća, za koje možemo reći da su na neki način uređene.
Mi smo početkom 2009. godine usvojili Zakon o upravljanju otpadom i Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu. Ono što je evidentno, a to je moja koleginica iz poslaničke grupe i govorila da se mnogi od tih zakona koje smo tada u setu usvojili, da se veoma slabo ili skoro nikako ne primenjuju.
Neki opšti utisak, kada su ove izmene i dopune u pitanju, tu je ministarstvo krenulo u pojednostavljivanje određenih procedura, pa su pojednostavile i neke stvari koje nije trebalo.
Problemi upravljanja otpadom nisu jednako izraženi u svim lokalnim sredinama i uvođenje integralnog sistema upravljanja zavisi od mogućnosti pojedinih lokalnih samouprava.
Bilo bi zanimljivo da nam ministar kaže koliko je regionalnih deponija izgrađeno u njegovom mandatu, odnosno od kada je on ministar ili od kako su ovi zakoni na snazi. Činjenica je da se lokalne samouprave jako teško dogovaraju o zajedničkim regionalnim deponijama.
Kada je u pitanju Pirotski okrug, znam da ti pregovori traju pet ili šest godina, da su u jednom trenutku bili postigli dogovor o samoj lokaciji, kada je reč o samoj deponiji, međutim, taj proces, koliko je meni poznato, stoji.
Predlagač zakona da bi, pretpostavljam, odblokirao te određene procese, ovde predlaže da je Vlada ta koja će u takvim situacijama presuditi ili odlučiti ili odrediti lokaciju, mesto itd.
Razumem potrebu Ministarstva da se neki procesi otkoče, ali mislim da nikada nije dobro kada Vlada presudi i kada se ne dogovori sa određenim lokalnim samoupravama. Tu postoji mogućnost drugačijih vrsta blokada.
Dakle, mislim da je Ministarstvo moglo da uloži određeni trud da bude posrednik, medijator, da se tu uvedu i neke druge pozitivne mere koje bi stimulisale određenu lokalnu samoupravu, da na njihovoj teritoriji ta regionalna deponija bude izgrađena ili napravljena i da nije dobro odlučivati u ime lokalnih samouprava.
Pogotovo što to Vladino arbitriranje sigurno može biti dočekano i dočekaće se sa velikim podozrenjem, jer je tačno da ova Vlada ima različite aršine prema različitim lokalnim samoupravama.
Pre jedno desetak dana je potpredsednik Vlade, gospodin Božidar Đelić, artikulisao i svoj lični odnos i odnos ove vlade prema nekim lokalnim samoupravama.
Naime, kada je bio u poseti Pirotskom okrugu, on je odbio da razgovara sa predstavnicima lokalne samouprave u Pirotu. Zašto? Zato što u vladajućoj koaliciji ne učestvuje DS.
Sada je neko od kolega rekao – normalno. Ne, to nije normalno.
Dakle, kako će biti koalicija na nivou zajednice ili lokalne samouprave je stvar izbora građana te lokalne zajednice. Dakle, ako je to tako, onda mi ne moramo ni da držimo izbore. Onda može onaj ko je na republičkom nivou, ko formira koaliciju, može da pošalje direktivu, odredi imena i onda će to biti ljudi koji će obavljati ili se baviti politikom i vladati u toj lokalnoj samoupravi.
Dakle, gospodin Đelić je artikulisao i svoj lični odnos i odnos ove Vlade prema određenim lokalnim samoupravama, onda možete i da pretpostavljate zašto i lokalne samouprave određene odluke već dočekuju sa podozrenjem. Nema šta, vidi se da nam je ministar Đelić ministar, koji je zadužen za evropske poslove, to je baš onako evropsko ponašanje.
Drugi zakon o kojem želim da kažem par reči je Zakon o zaštiti prirode. Za neke izmene koje ste predložili kažete da ste se suočili sa problemima u praksi. Neke su izmene, pretpostavljam, opravdane. Međutim, neke izmene određenih članova nisu opravdane i bilo je bolje da zadržite rešenja koja postoje u važećem zakonu. Zašto? Zato što ove izmene i dopune u stvari neće doprineti boljoj zaštiti prirode, nego će omogućiti uništavanje prirode.
Navešću samo neke izmene i dopune koje su naročito štetne, nemam vremena da idem kroz sve članove koje menjate, mada je DSS podnela dosta amandmana, maltene na svaki član, tako da se nadam da ćete to pažljivo prostudirati, pa možda neke i prihvatite.
Na primer, kada je reč o članu 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama, ovim članom se praktično menja postojeći član 10. iz važećeg zakona, ali se menja i naslov, a i sadržina. Tu se govori o postupku sprovođenja ocene prihvatljivosti određenih projekata, aktivnosti programa itd. Novina koju uvodite jeste da taj postupak ocene prihvatljivosti može da sprovodi i organ nadležan za poslove zaštite životne sredine jedinice lokalne samouprave.
Do sada se lokalna samouprava nije pojavljivala samostalno, barem ne na taj način. Mislim da to nije dobro, zato što je malo lokalnih samouprava u Srbiji koje raspolažu odgovarajućim kapacitetima i koje mogu ovaj prilično komplikovan i ozbiljan postupak ocene prihvatljivosti određenih projekata i programa ispuniti kao zadatak.
Zatim, posebno je štetan član 13. ovog predloga zakona, kojim se menja postojeći član 35. i kojim se praktično menja režim zaštite u zaštićenim prirodnim dobrima. Moja koleginica je u ime DSS već govorila o tome podrobno, ali ja želim i da ponovim neke stvari. Mislim da nije loše da građani čuju.
Dakle, ovim izmenama i dopunama se praktično i smanjuje zaštita. Režim zaštite prvog stepena u zaštićenim prirodnim dobrima u važećem zakonu podrazumevao je strogu zaštitu, dok predlog dozvoljava neke od turističkih aktivnosti koje su potpuno neprihvatljive u zonama stroge zaštite.
Zatim, režim zaštite drugog stepena u važećem zakonu podrazumevao je aktivnosti na sprovođenju tzv. aktivne zaštite, dok je u članu 13. ovog predloga to ograničeno. Kada je ograničeno, ono nije zabranjeno, a sve što nije zabranjeno, ono je dozvoljeno, tako da će ova izmena drugog stepena zaštite u stvari podstaći veliki broj potpuno neodrživih aktivnosti.
Režim zaštite trećeg stepena u Zakonu o zaštiti prirode podrazumevao je, govorim o važećem Zakonu, aktivnu zaštitu i mogućnost održivog korišćenja, dok je u članu 13. Predloga opet ograničeno, dakle, nije zabranjeno, sprovođenje velikog broja sasvim neodrživih aktivnosti koje će potpuno devastirati zaštićena prirodne dobra.
Dakle, prihvatite naš amandman. Mi smo predložili brisanje ovog člana 13, odnosno da se zadrži rešenje koje postoji u važećem Zakonu, zato što zaista iskreno mislimo da će taj režim zaštite mnogo bolje zaštititi dobra.
Takođe bih naglasila, mada je o tome već bilo reči, da je ukupna površina zaštićenih prirodnih dobara u Srbiji manja od 6% nacionalne teritorije, dakle malo, a u drugim evropskim zemljama to područje iznosi i do 12%. Znači, od tih 6% ogromna većina područja unutar samih prirodnih dobara, dakle više od 90%, nalazi se unutar zona sa režimom zaštite, u ovom trenutku od dva i tri stepena. Dakle, kada ovo izmenimo, 90% od tih 6% površine će biti ugroženo.
Ponoviću takođe ono što mi sumnjamo. Nadamo se da naše sumnje nisu opravdane i da to zaista neće biti tako. Izgleda da su ove izmene i dopune nekako podstaknute od biznis sektora i da će doći do nedozvoljenih aktivnosti na područjima koja zaista moraju da budu zaštićena, odnosno da će doći do nekontrolisane gradnje. Naravno, turizam treba da se razvija, ali održivi, ne neodrživi.
Na primer, početkom ove godine je ministar Dinkić kada je obilazio Kopaonik, izjavio, to je bio veliki naslov u novinama, ko se imalo ovom oblašću bavi, on se naježio, naslov je bio rečenica – Kopaonik je veliko gradilište. To nije rečenica koja sme da se čuje kada su u pitanju nacionalna zaštićena dobra.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, kao što je rekla potpredsednik gospođa Čomić, mi u okviru ovog jedinstvenog pretresa razmatramo četiri različita sporazuma koja je Vlada Republike Srbije potpisala sa tri države. Svi znamo proceduru, da ti sporazumi dolaze u Skupštinu kako bi bili ratifikovani.
Ovo je jedan od retkih jedinstvenih pretresa gde se prati logika da mogu da budu objedinjeni, praktično, to je sve ista materija, različiti su sporazumi, odnosno različito se vize ukidaju ili zadržavaju, za razliku od jučerašnjeg jedinstvenog pretresa gde smo imali objedinjene izmene Zakonika o krivičnom postupku i zakon o produžetku važenja putnih isprava. Juče smo pomešali žabe i babe.
Danas razgovaramo o ova četiri sporazuma. Jedan je sporazum između Srbije i Azerbejdžana o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Dva su sporazuma potpisana između Srbije i Brazila. Jedan od sporazuma predviđa ukidanje viza za građane Brazila, a drugi je o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Praktično, prema ovim sporazumima građani Brazila neće morati da obezbeđuju vize za ulazak u Srbiju, a građani Srbije koji nisu nosioci diplomatskih i službenih pasoša će to i dalje morati da čine.
Zatim, tu je i četvrti sporazum, koji je ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić potpisao sa ministrom inostranih poslova Republike Turske Ahmetom Davutogluom. Taj sporazum predviđa ukidanje viza za građane Turske i građane Srbije. Nema nikakvih viza ni za građane Turske, ni za građana Srbije. Građani neće biti u obavezi da pribavljaju vize za ulazak, izlazak, tranzitiranje, prolazak kroz zemlju i privremeni boravak u zemlji do 90 dana u periodu od šest meseci. Ukoliko građanin hoće da produži taj boravak, da je duži od 90 dana, onda je u obavezi da podnese zahtev određenom diplomatskom ili konzularnom predstavništvu.
Inače, stupanjem na snagu ovog sporazuma, to će biti za oko 30 dana, prestaje da važi Sporazum iz 2001. godine, koji je bio potpisan između Republike Turske i tadašnje SRJ.
Uz ovaj sporazum smo dobili i dva aneksa, Aneks 1 i Aneks 2. To su sastavni delovi Sporazuma. U Aneksu 1 je spisak važećih dokumenata za srpske državljane koji putuju u Tursku. Ako ste imali prilike da pročitate ove anekse, tu vidite da je predviđeno pet različitih putnih isprava, od diplomatskog pasoša do putnog lista. Kada su građani Srbije u pitanju, tu je pet takvih isprava. U Aneksu 2 je spisak važećih dokumenata za turske državljane koji putuju u Srbiju i tu imamo spisak od osam različitih dokumenata, počevši od diplomatskog pasoša, nemam sada vremena sve da nabrajam.
Ono što se da primetiti... Mada, verovatno su te razlike nastale usled različitih nacionalnih zakonskih propisa; pretpostavljam da mi u Srbiji nemamo neke od ovih putnih isprava koje postoje u skladu sa turskim zakonodavstvom. Međutim, ono što čudi je – zašto na spisku važećih dokumenata za srpske državljane ne postoji privremeni pasoš? Sada, da je tu neko iz MUP-a, možda bi mogao i da mi objasni.
Zašto? Zato što ljudi najčešće, tako je u praksi, dobijaju privremene pasoše ukoliko izgube pasoše u drugoj državi ili, ne daj Bože, budu pokradeni. Ne znam da li je neko od vas imao prilike da u nekoj državi ostane bez važećeg pasoša. Onda morate da idete u konzulat da bi vam oni izdali tu privremenu putnu ispravu. Na primer, nedavno je bilo u novinama da su učenicima iz srednje škole iz Subotice pokradene stvari, ali i pasoši. Naš konzulat je onda u Italiji morao da tim putnicima, odnosno đacima da privremene pasoše. To je jedno logično pitanje.
Kada je reč uopšte o ukidanju viza između određenih država, to uglavnom jeste apsolutno pozitivna stvar. Tu je ministar Ljajić u svom kratkom objašnjenju ili obrazlaganju ovih sporazuma rekao da je to naše otvaranje svetu. Jeste, ukidanje viza je apsolutno, skoro uvek, veoma pozitivna stvar i za građane i za privredu. Pogotovo kada je Turska u pitanju, znamo koliko ima članova porodica koji žive i u jednoj i u drugoj državi, i da je Turska u poslednje vreme, i to s pravom, jedna od najpopularnijih turističkih destinacija. Ukidanje svih viza će zaista biti pozitivno i olakšaće život građanima.
U obrazloženju ovog sporazuma predlagač je naveo dosta razloga zbog kojih je ovaj sporazum potpisan. Zbog građana ću, znam da ste vi čitali, samo da navedem neke. Ovaj sporazum je potpisan i prilikom njegovog potpisivanja se pošlo od dobrih i prijateljskih odnosa dve države i obostranih interesa za njihovo unapređivanje. Drugi razlog je da su obe države zainteresovane za izgradnju strateškog partnerstva. Naglašavam reči „strateško partnerstvo“. Dalje, žele da intenziviraju kontakte i saradnju na planu stabilizacije prilika u regionu. Naglašavam reči „stabilizacija prilika u regionu“. Jedan od navedenih razloga je takođe i unapređivanje bilateralnih odnosa i da dve države žele da se međusobno podržavaju na putu integracija ka EU. Tu ćemo jedni druge da podržavamo na putu ka EU.
Takođe nas u ovom obrazloženju obaveštavate da su Republika Srbija i Republika Turska u 2009. i 2010. godini ostvarile značajan pozitivan razvoj u političkim odnosima. Da, pozitivan, ali za koga? Da li je taj razvoj, kako vi kažete, političkih odnosa u protekle dve godine bio pozitivan i za Srbiju?
Stoji činjenica da su se lideri Srbije i Turske sreli mnogo puta i da se Turska sve snažnije politički angažuje na Balkanu. Stiče se utisak da nam je odjednom Istanbul (kad kažem nama, mislim Republici Srbiji), da su nam Istanbul ili Ankara mnogo bliži od Brisela ili Moskve.
Podozrenje Srba prema namerama Turske na Balkanu je logično i višestruko opravdano. Podozrenje proizilazi iz istorijskog iskustva i kolektivnog sećanja. Sada će neko reći – ostavite to, to je davna prošlost, mi moramo svi da doživimo amneziju, to je bilo jako davno itd. Međutim, podsetiću vas i na neke događaje iz bliže prošlosti koji, hteli ili ne hteli, izazivaju podozrenje.
Na primer, držanje i ponašanje Republike Turske tokom jugoslovenske krize i ratova devedesetih godina. Zatim, odlučno zalaganje Turske za stvaranje lažne države Kosovo i pomoć kosovskim Albancima da nam rasparčaju državu. Možda, recimo, jedno od poslednjih izlaganja u Savetu bezbednosti, kada je Srbija zajedno sa EU i Turskom podnela sramnu rezoluciju – posle ambasadora SAD je govorio ambasador Turske; ako ste to slušali, onda ste videli da je njegovo izlaganje zaista vrcalo od prijateljstva i brige za Republiku Srbiju i njene građane. Tako izgleda to strateško partnerstvo.
Šta su još neki rezultati angažovanja Turske u poslednje dve godine? Podsetiću vas, mi sve ovo znamo, ali ovo pričam više zbog građana. Navešću samo par stvari. Sve su oni to čuli i znaju, međutim, od ove halabuke raznih nebitnih tema, koje prosto navlače maglu na neke jako važne stvari koje se dešavaju ispod žita, ne mogu ni da se sete šta se sve dešavalo. Ja ću da ih podsetim.
Inače, opšti je utisak i kod građana da se Republika Turska nekako svrstala u red onih država koje vrše raznorazne pritiske na Srbiju, koji vrlo često izgledaju kao prave ucene. Nažalost, ova vlada svakoj uceni do sada je podlegla, tako da se građani prosto plaše šta će sledeće i kome obećati i šta će se desiti Srbiji. Ono što jeste evidentno, broj problema se nije smanjio i Srbija nije stabilnija.
Sad vas podsećam na one razloge koje je Vlada navela za potpisivanje ovog sporazuma – kako smo sada mi strateški partneri i kako ćemo da radimo na stabilizaciji u regionu. Niti smo strateški partneri, mi smo očigledno poslušnici, a da je situacija stabilnija, nije. Na primer, došlo je do destabilizacije prilika u Sandžaku ili Raškoj oblasti, kako je ko zove. Tu je i ministar Ljajić, pardon, Ugljanin, izvinjavam se, koji jeste iz Novog Pazara i on jako dobro razume o čemu govorim. Tamo situacija nije stabilnija, tamo je situacija trenutno nestabilna.
Međutim, tome je mnogo kumovala i nesposobna Vlada Srbije, koja je nekakvim pogrešnim odlukama, potpuno pogrešnom politikom, potpunim zanemarivanjem ekonomskog razvoja tog dela mnogo doprinela destabilizaciji tog područja.
Na primer, mene je uplašilo kada sam pre neki dan pročitala jednu izjavu ministra odbrane gospodina Šutanovca, koji je rekao, citiram, „kako se u Sandžaku neće ponoviti kosovski scenario“. Zašto ministar Šutanovac uopšte govori o kosovskom scenariju kada govori o problemima u Sandžaku ili Raškoj oblasti, ako je sve tako idilično i ako Turska hoće da stabilizuje prilike? Mi sada imamo ministra iz Vlade Srbije koji kaže – tamo se neće ponoviti kosovski scenario. To nije normalno.
Drugi primer koji hoću da navedem jeste da je Turska javnim i tajnim kanalima vršila veliki pritisak na Srbiju da donese Rezoluciju o Srebrenici. Pri tom, Turska ignoriše genocid nad Jermenima. Ministar inostranih poslova Davutoglu je par meseci pre izglasavanja u ovom domu Rezolucije o Srebrenici rekao novinarima koji su ga pratili na putu u Bugarsku, to smo mogli da pročitamo u novinama, da će se, citiram, „zahvaljujući turskom zauzimanju, Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka u Srebrenici.“ To su njegove reči: „Turaka u Srebrenici“, citirala sam ga.
Kasnije je Davutoglu takođe rekao, mada gospodin Jeremić to nikada nije opovrgao ni potvrdio, da se sa ministrom Jeremićem susreo čak jedanaest puta za pola godine da usaglase tekst Rezolucije o Srebrenici. Tako je srpska vlast sopstvenom narodu zalepila etiketu da je genocidan.
Još jedan primer pritiska i ucena…
(Predsedavajući Nikola Novaković: Gospođo Banović, izvinjavam se, moram da vas zamolim da u narednih četiri i po minuta, koliko vam je preostalo, sve ovo povežete sa tačkom koja je na dnevnom redu, a to su predlozi zakona o potvrđivanju sporazuma o uzajamnom ukidanju viza. Hvala.)
Gospodine Novakoviću, u prvom delu sam govorila o predlogu, govorila sam o obrazloženju i sada komentarišem delove obrazloženja. Valjda može narodni poslanik da kaže šta misli o obrazloženju koje je dobio za određeni zakon od Vlade Republike Srbije. Ja sam u temi.
Treći primer pritiska i ucena na Srbiju i na srpsko pravosuđe koji ću navesti jeste puštanje na slobodu Ilije Jurišića, koji je bio osuđen na 12 godina; odležao je tri i njegov advokat je praktično rekao da on nema obavezu da se pojavi na ponovnom suđenju.
Završiću rečenicu. Izgleda da ovi „najevropljani“ u Srbiji Srbiju ne vode u evropske integracije. Evidentno je da se pridružio ostalim državama zapadnog Balkana i da Srbija ide u osmanske integracije. Ko čita literaturu iz ove oblasti videće analize da je u ovom trenutku začetak stvaranja nekakve balkanske unije, gde će glavnu reč voditi Republika Turska, tako da smo saznali da Evropa ipak ima alternativu – alternativa Evropi jesu osmanske integracije, tako da građani znaju. Ali, vi treba da ih obavestite, da im bude jasno.

Podnela sam, kao i koleginica iz SRS, isti amandman na isti član i na isti stav. Mi predlažemo da se briše stav 5. iz ovog člana koji govori o tome šta je pojam nepoštenog poslovanja. Koleginica je pročitala prethodni, četvrti stav, koji sam čitala jedno pet puta, a i dalje mi je sve ostalo nejasno; mogu misliti kada jedan prosečan potrošač, koji bude hteo da se upozna detaljno sa svojim pravima, uzme ovaj zakon u ruke i pokuša to da protumači.
Kao i poslanici DSS predložila sam da se stav 5. briše, jer upravo ovaj član i treba da spreči oglašavanje, a vi se u stvari pozivate i molite potrošače da ne uzimaju izjave doslovno i da može da bude preterivanja. Pri tome, ko je taj ko može da odredi granicu šta je nešto previše preterano ili šta je manje preterano, pa je dozvoljeno. To je jedna stvar.
Druga stvar, sada sam se i naljutila kao narodni poslanik zato što ste dali jedno obrazloženje za amandman koji je podnela koleginica Dimitrijević, i tu ste vi izneli svoje mišljenje zbog čega ne možete da prihvatite taj amandman, a potpuno isti amandman, na isti član, na isti stav, koji glasi – u članu 20. stav 5. briše se. U obrazloženju za naš amandman vi kažete – amandman se ne prihvata iz razloga pravno-tehničke neispravnosti.
Dakle, dva potpuno ista amandmana, a imate obrazloženje za jednu grupu tako, a za DSS i njene poslanike imate poruku da mi ne umemo da pišemo amandmane i da ste vi to odbili zbog pravno-tehničke neispravnosti.
Naravno, ovde nema stručnjaka za pisanje amandmana i ne treba da bude, jer narodni poslanici su različitih zanimanja, ali morate priznati da smo svi potrošači, tako da mislimo da smo stručni za ovaj zakon, a moguće je da nam se nekada nešto potkrade i da je tehnički neispravno.
Konsultovala sam se s ljudima iz naše tehničke službe, zato što kada je amandman tehnički neispravan oni nama to vrate i kažu da popravimo tu grešku. Mi to uradimo i onda vi ne morate time da se bavite. Naravno, vi možete da imate drugačije mišljenje, jer vi posmatrate celinu zakona, vi znate da li neki amandman može da se prihvati ili ne.
Zbog čega ste vi za amandman koji su podneli poslanici iz DSS rekli da je pravno-tehnički neispravan, a potpuno drugačiji odgovor ste dali poslaniku iz druge poslaničke grupe?
Još na nekoliko mesta sam ovo videla. Znam da ste imali ogroman broj amandmana za kratko vreme i verovatno ste to podelili, pa ste posle sastavili. Ovo ovako baš vređa inteligenciju. Moguće je da nekada napravimo grešku u pisanju amandmana, ali nije lepo kada mi vidimo crno na belo da postoji neka vrsta diskriminacije.

Ovo je inače prvi amandman u čitavom nizu amandmana koje je DSS podnela, a tiče se uvođenja novog poglavlja, koje nosi naziv – Ugovori o potrošačkom kreditu i prvog tog novog člana, gde je objašnjen predmet i pojam potrošačkog kredita.
Predlagač zakona ima pred sobom nekoliko načina na koje može da vrati ovo čitavo poglavlje koje je nestalo na putu od nacrta do predloga i do Vlade.
Poslaničke grupe su predlagale različite amandmane, različite oblike i metode. Neke poslaničke grupe su uvrstile čitavo to poglavlje i sve te amandmane kroz jedan amandman. DSS i NS su to uradile član po član. Imate na raspolaganju nekoliko način da ovaj zakon zaista postane zakon o zaštiti potrošača, a ne zakon o zaštiti banaka i zakon o zaštiti trgovaca od potrošača.
Kolege koje su govorile pre mene objasnile su zašto ovaj zakon u stvari nije više zakon o zaštiti potrošača, nego na primer Zakon o zaštiti banaka ili trgovaca od potrošača.
Na ovom predlogu se radilo dve godine. Mogli smo da pročitamo da je potrošeno dva miliona evra na javnu raspravu i izradu nacrta i na pomoć koju su ministarstvo, zatim predstavnici udruženja, odnosno saveza potrošača, dobijali od EU, pored materijalne pomoći, da se ugrade sve direktive EU koje su od značaja za zaštitu potrošača.
Sve je bilo u redu. Vi ste usaglasili određeni nacrt. Ugradili ste tu direktivu koja nosi naziv 2008/48, a koja potpuno reguliše oblast potrošačkih kredita. Dakle, od nacrta do predloga u Vladi nekako je nestalo poglavlje o potrošačkim kreditima.
U ovom predlogu, o kome razgovaramo, dragi građani, nema ni reči o potrošačkim kreditima, odnosno vi potrošači različitih finansijskih usluga ostaćete i dalje potpuno nezaštićeni kada se radi o tom širokom spektru finansijskih usluga. Ovo govorim zbog građana, jer kada smo vodili raspravu u načelu bila je repriza naših rasprava negde oko ponoći tog dana kada smo to radili, tako da ovo govorim jer znam da ljudi iz ministarstva i ministar, već se i on obavestio u čemu je problem, i poslanici dobro znaju kakav je problem.
Inače, opet zbog građana, taj naš sinonim "potrošački kredit" za nas danas ima jedno uže značenje. To su namenske vanprivredne pozajmice sa fiksnim rokom. To je to naše shvatanje šta je to potrošački kredit.
Međutim, kroz ovu direktivu, koja nije uvrštena, to ima mnogo šire značenje i tu su uvrštene mnoge finansijske usluge. Nije to samo onaj obični potrošački kredit koji svi znamo šta je.
Koleginica me je zbunila jer je pročitala saopštenje Udruženja banaka, gde se oni ograđuju i kažu – nismo vršili nikakav pritisak, onda ostaje samo da je NBS ta koja je izvršila dovoljno snažan pritisak na vaše ministarstvo, da eliminišete čitavo poglavlje o potrošačkim kreditima. Zašto je to NBS uradila, to ne znam.
Uglavnom, građani Srbije će i dalje biti nezaštićeni, pa će banke koje ovde pružaju različite finansijske usluge ovde moći da rade šta god hoće, odnosno radiće ono što oni ne mogu u svojim matičnim državama, ono što ne mogu da rade u Francuskoj, Mađarkom, Grčkoj itd.
I dalje ste, zahvaljujući ovakvom predlogu zakona, ostavili građane na milost i nemilost i samovolji banaka i drugih pružalaca finansijskih usluga.
Obrazloženje koje ste dali zašto ste odbili i ovaj naš amandman u nizu, a koji ćemo obrazlagati, jeste obrazloženje za još 50 amandmana koje su poslanici podneli, a koje se sastoji iz jedne rečenice: "Amandman se ne prihvata iz razloga koncepcijske prirode – materija će biti regulisana posebnim propisom". Baš me zanima koji je to koncept, pa se ovim amandmanima narušava priroda tog koncepta.
Žao mi je što gospodin ministar Slobodan Milosavljević nije ovde, jer bi on mogao da nam odgovori koja je to koncepcija gde odredbe o ugovorima potrošačkih kredita narušavaju tu koncepciju. Pošto ljudi iz Ministarstva ne mogu da nam odgovore, odgovora na koncepciju i na prirodu svega toga nemamo.
Kada je bilo reči o ovom zakonu i o ovim našim primedbama u načelu, onda je bilo reči, bar su nam tako obećali iz Narodne banke Srbije, a obećanje može da bude i radovanje, da će se doneti poseban zakon o potrošačkim kreditima i kako sad nije zgodno da se kroz ovaj zakon ulazi u te članove i odredbe.
Molim vas, danas je bilo reči o tome da ste vi u ovom zakonu regulisali zaštitu potrošača u ostvarivanju prava iz ugovora o turističkom putovanju. Vi dobro znate da su te mnoge odredbe regulisane i u Zakonu o turizmu, pa onda ne kažete da je sad to prenormirano. Zašto ste onda uopšte ulazili u to?
Tu vam to nije smetalo, ali vam sad smeta jer će se pojaviti neki zakon, a to ćemo tek da vidimo, koji će regulisati tu oblast, pa sad vi ne biste da se tu mešamo da ne pokvarimo koncepciju ovog zakona. Koncepcija je ta da ste postupili nepošteno i prema građanima, da ste ih dve godine obmanjivali jer ste tvrdili da će građani Srbije kao potrošači biti zaštićeni isto tako kao i potrošači u Evropi odnosno u EU. Dakle, to je obmana.
Videćemo da li će Narodna banka Srbije da obmane i građane i vas. Ovaj zakon stupa na snagu 1. januara. Ministar Milosavljević je na Odboru izjavio da ćemo do nove godine dobiti taj novi zakon, koji će Narodna banka Srbije da uradi, pa ćemo da vidimo. Mi ćemo stalno da vas podsećamo na ovo.
Inače, mi smo amandmane podnosili na svaki član, tako da ćemo ih i obrazložiti. To ćemo da učinimo zbog građana, kako bi građani čuli kroz svaki član šta su ova vlada i ovo ministarstvo rešili da izostave, odnosno kakve sve zaštite su kroz ovaj predlog zakona mogli da imaju, a neće imati zato što ste vi odlučili da od nacrta do predloga zakona nestane čitavo jedno poglavlje.
Apelovaću i na kolege poslanike koji dobro znaju o čemu govorim, prate diskusiju, čitali su, pratili su u medijima, bili su na odborima, i za evropske integracije, gde su bili ljudi iz Udruženja potrošača i Saveza potrošača, doneli su svima i pisani materijal, dakle, svi poslanici su apsolutno svesni da ovo nije dobro, tako da i na njih apelujem da u danu za glasanje razmisle šta će da urade.

Ovo je amandman koji uvodi član koji nosi naziv – Obaveza savetovanja i procene kreditne sposobnosti potrošača.
Imaju neke banke nekakvu praksu da možete da odete da se posavetujete oko vrste kredita, visine iznosa itd, međutim, to je sve neobavezna praksa, a da biste mogli da napravite procenu, na primer, u kojoj banci da dignete nekakav kredit, za to, u najmanju ruku, treba da završite ekonomski fakultet. Dakle, to je sve onako ljudima koji nisu iz te oblasti prilično nejasno.
Da ta praksa ne bi bila od banke do banke drugačija, negde potpuna, negde nepotpuna, ovim bi se članom uvela obaveza za savetovanja i procene kreditne sposobnosti potrošača. Dakle, obaveza da svaka banka to radi sa potrošačima, odnosno sa svojim klijentima.
Prvi stav ovog člana je jedna opšta odredba koja kaže da je davalac kredita dužan da potrošaču da savet o tome da li traženi, odnosno ponuđeni kredit odgovara njegovim potrebama i imovnom stanju i da ga obavesti o bitnim obeležjima određenog kredita. Međutim, dalje, kada ukupan iznos kredita prelazi sumu od tri miliona dinara, onda je davalac kredita obavezan da to svoje mišljenje i savet dostavi i u pisanom obliku.
Drugi stav dalje govori o tome da je ta banka, odnosno davalac finansijske usluge dužan da proceni kreditnu sposobnost potrošača, kako bi mogao valjano da ga savetuje, odnosno kako građanin, odnosno potrošač ne bi zapao u dužničku krizu. Naravno, tu pretragu obavlja kroz odgovarajuće baze podataka, a podatke pojedinaca, odnosno građana štiti Zakon o zaštiti podataka. Troškove te pretrage, odnosno procene kreditne sposobnosti snosi davalac kredita, a ne potrošač.
Zatim, na primer, stav 6. ovog člana koji mi predlažemo jeste da, u slučaju da odbije da zaključi ugovor o kreditu sa potrošačem, davalac kredita dužan je da potrošača blagovremeno, a najkasnije 14 dana od odbijanja obavesti o razlozima odbijanja. Dakle, ne samo da vas obaveste da ne možete da podignete kredit, nego da se navedu i razlozi. Sve troškove kada je ovaj proces u pitanju snosi davalac kredita, a ne potrošač.
Smatram da građani dobro znaju o čemu govorim, da zaista, kada je ova oblast u pitanju, i te kako i savetovanje je potrebno, iako, na primer, Srbija ne spada u zemlje gde građani ne izmiruju kredite, visok je procenat građana koji na vreme izmiruju kredite u poređenju sa zemljama u regionu.

U ovom članu je reč o tome koji je i kakav obavezan sadržaj ugovora o potrošačkom kreditu i tu ima preko šest-sedam tačaka. Nemam vremena da to sve nabrajam. Naš važeći Zakon o obligacionim odnosima, koji je iz 1978. godine, on sadrži te specifične zahteve u pogledu minimalne sadržine ugovora o prodaji, sa obračunatim otplatama cene i kredita.
Međutim, to nije dovoljno. Sadašnji Zakon o zaštiti potrošača iz 2005. godine propisuje, takođe, neki minimalni sadržaj tih potrošačkih ugovora i mi smo ovim članom pokušali da taj sadržaj bude mnogo bolji, pregledniji, razumljiviji, obavezujući i da mnogo pomogne ljudima koji potpisuju takve ugovore.

Naslov ovog člana je – posledice povrede obaveze obaveštavanja. Dakle, mi ovim članom predviđamo i govorimo o tome kakve posledice snosi davalac finansijske usluge ukoliko ne ispuni potpuno i kvalitetno svoju obavezu obaveštavanja potrošača.
Dakle, u slučaju da ugovor o potrošačkom kreditu ne sadrži obavezni sadržaj iz člana o kome sam malopre govorila, onda potrošač može da zahteva da se taj ugovor poništi, i to u roku od godinu dana, ali naravno u slučaju da nije počeo da koristi kredit. Umesto poništenja ugovora potrošač može da zahteva da se na ugovor o potrošačkom kreditu primeni kamatna stopa koja je predviđena zakonom ili koju je propisala Narodna banka. Potrošač je dužan da plati troškove kredita samo ako je to izričito ugovoreno. To je sadržaj ovog člana.

Nisam potpisnik ovog amandmana, ali mislim da imam vremena ovlašćenog predstavnika.
(Predsednik: Imate još dva minuta kao ovlašćeni predstavnik i još četiri i po minuta u okviru grupe.)
Toliko mi vremena i treba.
Podneli smo amandman da se promeni tačka 4). Inače je ovde nabrojano da ministarstvo vodi evidenciju udruženja i saveza, nabrojani su neki uslovi po kojima će o udruženjima ministarstvo voditi evidenciju. U tački 4) se kaže – da će ministarstvo voditi evidenciju o onom udruženju koje, između ostalog, raspolaže odgovarajućim kadrovskim kapacitetima sa profesionalnim znanjem i veštinama.
Jasno je šta je predlagač hteo. Kroz amandman smo ponudili malo bolju, ako ništa drugo, lepšu formulaciju – vodiće evidenciju o onim udruženjima koja okupljaju članove koji poseduju odgovarajuće znanje i veštine. Mislimo da je ta formulacija bolja. Ovo – kadrovski kapaciteti sa profesionalnim znanjem i veštinama, znam da to mi koristimo, ali baš da nam stoji ta formulacija u zakonu; ne vidim zašto predlagač zakona nije ovo prihvatio.
Kada smo već kod udruženja potrošača i saveza potrošača, povodom ovoga predloga zakona čulo se negodovanje, a to smo čuli i na sednicama nekih odbora ovde, gde su predstavnici raznih organizacija potrošača i saveza prilično optuživali Ministarstvo za trgovinu i usluge o tome da hoće da stavi pod svoju kapu sva udruženja potrošača.
Oni vas praktično optužuju da hoćete da podržavite sve saveze i vidim da su ljudi iz ministarstva upoznati sa ovim njihovim optužbama. Na osnovu onoga što sam čula od njih i što sam imala prilike da čitam, čini mi se da su njihove optužbe osnovane.
Oni kažu da ste vi u jednom trenutku hteli da osnujete u okviru ministarstva i agenciju za zaštitu potrošača, pa vam nije to uspelo, pa ste onda osnovali neki centar za zaštitu potrošača, pa da ste onda imali jedan konkurs o dodeli četiri miliona dinara, što nije mnogo.
Oni su izračunali da je to praktično pola dinara po glavi potrošača u Srbiji, odnosno svih stanovnika i da ste praktično tražili nemoguće uslove kako bi udruženja na lokalnom nivou došla do tih sredstava, da je trebalo čak prikupiti 24. Taj konkurs je praktično raspisan da bi se na lokalnom nivou javljala udruženja koja će da budu pomoć opet tom centru za zaštitu potrošača, koji se opet nalazi u okviru Ministarstva za trgovinu i usluge.
Dakle, ako pogledate kako vi zamišljate tu strukturu, ne želim da vas optužujem da ćete vi zaista nešto uticati na sva ta udruženja, ali onaj ko vas plaća i ko odlučuje o tome da li ćete imati sredstva da sprovedete nešto na lokalnom nivou, obično vas on i kontroliše.
Kada je reč o zaštiti potrošača, nigde u svetu država ne kontroliše udruženja i saveze potrošača. Oni bi praktično trebalo da samo štite potrošače i da im je to jedini interes i praktično da opominju one koji su na vlasti, danas ste vi, sutra će biti neko drugi, da opominju, da ukazuju na probleme i da samo štite potrošače, a u njih potrošač mora da ima potpuno poverenje, tako da ta udruženja i savezi moraju da budu i samostalni i nezavisni.

Mi danas govorimo o dva veoma važna zakona, i to je Predlog zakona o vazdušnom saobraćaju i Predlog zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Kao što su i poslanici pre mene govorili, tako i ja i poslanici DSS uglavnom i doživljavamo ova dva veoma važna sistemska zakona, da su to u principu dva tehnička zakona i da tu ima mnogo usklađivanja naše pravne regulative iz ove oblasti jer znamo da su zakoni koji regulišu vazdušni saobraćaj stari oko 15 godina, a tu je u Evropi i u svetu došlo do velikih promena, tako da i razumemo potrebu da se donesu ova dva nova zakona.
Kada je reč o Predlogu zakona o vazdušnom saobraćaju, ono što nije dobro jeste da ste vi nama poslali u Skupštinu jedan predlog, odmah posle toga ste uputili 41 amandman, dakle, Vlada šalje predlog, posle nekoliko dana Vlada šalje amandmane na sopstveni predlog, tako da mi u ovom trenutku praktično i ne znamo o kom predlogu zakona govorimo.
Možemo samo da pretpostavimo da će ti vaši amandmani, sada govorimo o amandmanima koji su stigli iz Vlade, biti prihvaćeni i izglasani u Skupštini, ali morate priznati da mi to ovog trenutka ne znamo i ne možete ni vi da garantujete, tako da mi danas vodimo raspravu o drugom jednom tekstu od onoga koji u stvari kroz vaše amandmane postoji. Bilo bi bolje da ste vi ovaj zakon povukli iz procedure, za jedan dan ubacili te novine i onda nam vratili, onda bismo imali čist tekst ispred sebe.
Kada je u pitanju zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, naravno, i tu je bilo potrebno izvršiti izmene i doneti jedan potpuno novi zakon. Na snazi su, čini mi se, i zakoni iz vremena kada je postojala zajednička država sa Crnom Gorom, dakle, definitivno i ti su zakoni u praksi van upotrebe.
Ono što se može zameriti u ovom zakonu, to je prenos nadležnosti na AP Vojvodinu kada su u pitanju neke reke u Vojvodini. Vi ste ljudi od struke i vi to bolje znate od mene, da saobraćaj ne trpi granice, da ne trpi tu vrstu seckanja, da je to praktično jedna celina.
Iz štampe smo saznali da je već krenuo i neki voz i formirano zajedničko preduzeće Srbija, Hrvatska i Slovenija. Dakle, posle 20 godina cepkanja, razdruživanja itd, seli su ljudi od struke i videli da se to ne isplati, pa su sada opet napravili zajedničko preduzeće.
Kako možemo ovo da shvatimo? Kao uplitanje politike u zakone, gde to ne treba da se radi ili je ovo prosto uvod koji će omogućiti predsedniku Vlade Vojvodine Bojanu Pajtiću da pored Tamiša, recimo, okači table na kojima će pisati: "Predao na upotrebu građanima Vojvodine reku Tamiš", predsednik Vlade Bojan Pajtić. Jedino tako možemo ovo da shvatimo. Poslanički klub DSS je podneo amandmane na neke članove, gde smo mi procenili da ima uplitanja politike, pa je na vama da vi to pročitate i odlučite da li ćete ih prihvatiti.
Sada bih rekla par reči i o drumskom saobraćaju i o tome šta se trenutno dešava na izgradnji Koridora 10, konkretno na obilaznici oko Dimitrovgrada i kakvi su problemi poslednjih mesec dana. Mogu da kažem da je došlo do blokade. Volela bih da me ministar Mrkonjić sluša, ali on trenutno razgovara telefonom. Dobro.
Pre nego što vas obavestim, recimo, šta se danas dogodilo i kako je 15 pripadnika MUP, odnosno policajaca ljude iznelo sa svojih imanja da bi mogli da se nastave radovi na silu, pročitaću stenografske beleške, ministar je bio poslanik dugo godina, bio je i potpredsednik Skupštine i on zna kako mi uredno u ovom domu vodimo stenografske beleške.
Pročitaću stenografske beleške od 30. oktobra 2009. godine, dakle, skoro pre godinu dana. Možda se ministar seća tog mog izlaganja, ali ja ću, da bih podsetila i njega i sve vas, pročitati delove iz tih stenografskih beležaka, gde sam ukazala pre godinu dana na taj problem eksproprijacije zemljišta u opštini Dimitrovgrad, a povod je bio da smo mi 30. oktobra vodili jedinstveni pretres o potvrđivanju sporazuma o zajmu, projekat autoput Koridor 10 između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Dakle, to je bilo tačno pre godinu dana.
Ministre, tada sam vas htela da obavestim o tom problemu, dakle, star je preko godinu dana. Hoću da vam skrenem pažnju na jedan problem koji već nekoliko meseci postoji u opštini Dimitrovgrad, a u pitanju je eksproprijacija zemljišta. To je onaj deo obaveze koji država mora da obavi kvalitetno, bez ikakvih problema i sporova sa vlasnicima, kako bi sam projekat ovog dela Koridora bio urađen kvalitetno.
Skoro od avgusta 2009. godine postoji ovaj problem između Javnog preduzeća "Putevi Srbije" i vlasnika zemljišta u Dimitrovgradu koje je predviđeno za eksproprijaciju.
Da skratim priču, predstavnici Javnog preduzeća "Putevi Srbije", govorim o nečemu što se desilo pre godinu dana, vlasnicima su za metar kvadratni nudili od 260 do 320 dinara, opet naglašavam, da su to njive i bašte. Dakle, nisu u pitanju neke gudure.
U Dimitrovgradu malo ko radi. Platu primaju oni koji rade u budžetskim ustanovama: škole, opština, lokalna samouprava itd. Preduzeća ne rade. Dakle, čini mi se da nijedan grad nije žrtva tranzicije kao što je to Dimitrovgrad. Ti građani i sebe i svoje porodice hrane zahvaljujući tome što imaju bašte, njive i tako nekako preživljavaju. Dakle, reč je o toj vrsti zemljišta i o tom kvalitetu.
Zatim, mi smo došli do informacije, a vi to bolje znate od mene, da se u nekim drugim opštinama mnogo više plaćalo za zemljište. Na primer, u opštini Preševo su vlasnici dobijali i do deset evra. Zatim, u opštini Pirot, to je susedna opština, reč je o istom kvalitetu zemljišta, vlasnici su dobijali 1.036 dinara, znači, skoro oko 10 evra.
Dakle, vlasnici zemljišta u Dimitrovgradu se zaista pitaju zbog čega je takav odnose prema njima i zašto su se u nekim drugim lokalnim samoupravama postizale mnogo bolje cene.
Zatim sam vas pre godinu dana obavestila o raznoraznim pritiscima koji su vršeni, što od ljudi, neću da pominjem imena, iz Javnog preduzeća "Putevi Srbije", što od ljudi iz lokalne samouprave. Dakle, ljudi su bukvalno privođeni i prećeno je otkazima, na raznorazne načine su ih ubeđivali da prihvate tu cenu od dve do tri marke, dok su u susednoj opštini u Pirotu vlasnici dobijali i po deset evra. Pardon, pomešala sam valute.
Mogu da vam kažem da postoji prilična medijska blokada. Vlasnici tih parcela su se meni kao narodnom poslaniku obratili i pre godinu dana sam vas zamolila da pogledate kakav je to problem i da se to reši, i na zadovoljstvo "Puteva Srbije" i tih građana, a uostalom iz cele Srbije, zato što je Koridor 10 jedna zaista važna saobraćajnica.
Sada ću pročitati i odgovor koji ste vi meni dali na to pitanje 30. oktobra. Čitam stenografske beleške. Vi ste meni rekli: "Odgovor gospođi Donki. U utorak sam u Dimitrovgradu. Znamo da su to tekući problemi. Ovo što ste rekli za pritiske, to ne dolazi u obzir. Niko ne sme da pritiska naše građane. Znate moj stav. Prema tome, to ćemo odmah sankcionisati, ali ćemo gledati da nijedan građanin, to je stav ove vlade, ne bude oštećen na realizaciji ovih značajnih projekata". Dakle, citirala sam vas iz oktobra 2009. godine.
U međuvremenu se taj problem nije rešio, ti su sporovi na sudu, a niko od vlasnika tih parcela nije pozvan ni na prvo ročište. Dakle, taj problem je ostao nerešen. Radovi su na toj obilaznici počeli, vi to takođe znate. Međutim, pre jedno 15 dana su mašine stigle do te prve sporne parcele. Vlasnici parcela su se organizovali i skoro 15 dana i noći su prosto napravili neku vrstu barikade, blokade i nisu dozvolili mašinama da uđu u tu prvu spornu parcelu.
Zna se da je stajanje tih mašina veliki gubitak za Republiku Srbiju. Tu je čak bilo i nekih obaveštenja koje su oni dobijali od ljudi iz "Alpine", da je to čak i 20.000 evra dnevno, ako mehanizacija stoji. Dakle, ako to pomnožimo sa 15 dana, onda je mnogo veća šteta nastala zato što nisu rešeni ti sporovi nego što bi bila da su ovi ljudi obeštećeni, kao što su uostalom i drugi građani u Srbiji. Dakle, tu se ne traži ništa mimo onoga kako je rešeno sa drugim ljudima.
Opet su svi pritisci bili na delu, pozivani su vlasnici, prećeno je otkazima, ne njima, jer su to sredovečni ljudi koji su već odavno ostali bez posla, oni su i bili na tim, da kažem blokadama, nego se sad ide dalje, preti se deci tih ljudi koji rade, da će oni dobiti otkaze.

Poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, hoću da se pridružim mom kolegi Zoranu Ostojiću i da negodujem zbog čega smo danas počeli da radimo i na trećem jako važnom zakonu. Dva meseca nismo imali sednice, naravno, postoje neke druge aktivnosti koje poslanici imaju. Mislim da smo mogli možda i ranije, a ako ništa, onda je trebalo dati odgovarajući značaj i u samoj raspravi koju ovaj zakon i zahteva.
Drugačijeg je kvaliteta i sigurno je bolja diskusija kad se to radi u nekom normalnom vremenu, a ne mi, evo, diskutujemo već o trećem zakonu, a raspravu smo počeli posle 18.00 časova. Koliko se sećam, zakon o akreditaciji je u skupštinskoj proceduri možda već godinu dana, a ovaj o potrošačima je skoro mesec dana.
Danas ću govoriti uglavnom o zakonu o zaštiti potrošača. Neko od mojih kolega iz poslaničkog kluba će govoriti o Predlogu zakona o akreditaciji. Nemam vremena za oba zakona, a nisam ni dovoljno stručna. Nisu svi doktor Krpić, to je njemu danas uspelo i veoma je brzo govorio, tako da je stigao sve.
Predlog zakona o zaštiti potrošača neki već nazivaju zakonom o zaštiti banaka. U diskusiji ću obrazložiti zbog čega se slažem s tim nazivom, jer ovo je zaista zakon na kome je dugo rađeno, a mogli smo u medijima da pročitamo da je čak potrošeno oko dva miliona evra iz evropskih fondova za organizovanje javne rasprave, da je ona trajala tri godine, da je tu bilo mnogo radionica. To sve košta.
Posle takvih napora i troškova je ovaj predlog zakona zaista mogao da bude bolji, odnosno izostaju neke najvažnije glave koje su bile dogovorene u samom nacrtu, pa je onda to preko noći izostavljeno iz ovog predloga zakona.
Neko je ovde već rekao definiciju šta je to zaštita potrošača, da je to pravni naziv za skup propisa i institucija namenjenih zaštiti zdravlja, bezbednosti i imovinskih interesa potrošača. Čini se da predlagač ovaj treći deo ove definicije, imovinskih interesa potrošača, nije imao dovoljno u vidu kad nam je poslao ovakav predlog zakona.
Ovaj zakon, neki su već rekli, apsolutno se tiče svakog građanina Srbije, zato što se svaki građanin svakodnevno nalazi u ulozi potrošača i tako mi je žao što građani ne mogu ni da čuju u direktnom prenosu ovu našu raspravu danas.
Kakvo je trenutno stanje kad je u pitanju pravna regulativa zaštite potrošača. Na snazi je zakon iz 2005. godine, a to je važeći Zakon o zaštiti potrošača, a kad je donet, takođe, bio je moderan, primenjiv itd., pa smo videli u praksi da i nije toliko primenjiv i da ima dosta nedostataka.
To je sigurno i sam predlagač utvrdio, čim se odlučio za novi zakon, a ne nekakve izmene i dopune. Prosto je bilo puno manjkavosti i nekih direktiva koje je trebalo uključiti u novi, odnosno u ovaj predlog zakona. Zatim, Zakon o oglašavanju se opet tiče ove oblasti zaštite potrošača, onda Zakon o zaštiti konkurenciji, Zakon o zaštiti životne sredine i Zakon o obligacionim odnosima i još neki zakoni.
Dakle, ova materija je trenutno uređena, tako će i ostati, što se ostalih zakona tiče, kroz mnoge zakone. Ali, ovo što ste vi izostavili nije urađeno valjano ni jednim drugim zakonom. Vi čak i kažete u obrazloženju za ovaj zakon da ste svesni nedostataka važećeg zakona i da će ovaj predlog zakona da ukloni sve opasnosti koje se u praksi pojavljuju za potrošača kada zaključuje ugovor sa trgovcem.
Vi ste svesni i svi građani su svesni da se u stvari najveći problemi i pojavljuju kod kredita i potrošačkih kredita u tom širem smislu po ovoj evropskoj direktivi, a opet niste našli za shodno da se ta glava nađe u ovom predlogu zakona. Na primer, da ilustrujem, da ste neke druge stvari koje se ne dotiču tolikog broja građana apsolutno dobro rešili.
Navešću primer, to je glava 10, gde se između ostalog govori o zaštiti potrošača u ostvarivanju prava iz ugovora o turističkom putovanju. To je dobro, jer tu već sada ima dosta problema, ali vi kažete – i vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti. Prevod je odličan, ali sam morala dobro da se zamislim šta je to. Setila sam se da je to time-sharing.
To je veoma malo zastupljeno u Srbiji. Nadam se da će se to razviti jer to je jedan kvalitetan oblik odmora i sigurno je dostupniji od klasičnih turističkih putovanja. Međutim, vi ste ovu oblast regulisali, za koju 99% građana Srbije uopšte ne zna šta je, ali kažem da koriste ili da sklapaju ugovore o vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti, a opet niste našli za shodno, stalno se vraćam na to, da ono što zaista pogađa mnoge građane regulišete.
Vi ste u toku javne rasprave, ministre, ne samo vi, nego ljudi iz Ministarstva i ljudi iz različitih udruženja i saveza potrošača, kada su bili zadovoljni nacrtom, izjavljivali da će potrošači imati isti nivo zaštite kao potrošači u EU. Dakle, to je bila obmana. To je bila obmana i dela ljudi koji su radili na ovom predlogu zakona, a da ne kažem da je ovo obmana svakog građanina Srbije zato što svaki građanin Srbije jeste potrošač.
Tačno je, mi imamo evropske cene, imamo nezaposlenost našu, najviše je nezaposlenih građana, odnosno primanja građana, mada mi je to malo bilo i teško da poverujem, ali je tako da su primanja građana u Srbiji najniža u regionu ili u Zapadnom Balkanu, tako da su to obmane sa kojima se građani susreću na mnogim mestima, a ovo da će živeti i da će potrošačima biti zaštićena prava kao u EU, to nije tačno, a moglo je da bude, da niste izostavili taj deo.
Dakle, u toku te javne rasprave i u brojnim radionicama, za koje smo saznali da je to sve bilo jako skupo, radili su i predstavnici ministarstva, i predstavnici NBS, i predstavnici Udruženja potrošača i tu ste se vi usaglasili da se primeni Evropska direktiva 2008/48, koja upravo reguliše ovu oblast.
Naime, prema toj direktivi, potrošački kredit ima daleko šire značenje bankarskog kredita. U našoj praksi, potrošački kredit je sinonim za namenske vanprivredne pozajmice sa fiksnim rokom, što je samo jedan pojavni oblik potrošačkog kredita.
U stvari je trebalo da u ovom novom zakonu prihvatite ekonomski pojam potrošačkog kredita i to je definicija iz direktive 2008, da ugovor koji davalac kredita odobrava ili se obavezuje da potrošaču odobri kredit u vidu odloženog plaćanja, zajma ili drugog finansijskog ustupka. Dakle, to je mnogo širi pojam od onog kako mi shvatamo šta je to potrošački kredit.
Na primer, koje je novine trebalo da sadrži ovaj zakon, a nije, nego su izostavljene? Samo ću nabrojati, više zbog građana, ako budu uopšte gledali ovaj prenos nekada. Novina bi bila, na primer, da se uvodi rok za odustanak, odnosno za jednostrani raskid ugovora u korist potrošača u roku od 14 dana, i to bez obavezne naknade. To je bila novina koje nema.
Predviđena je obaveza davaoca kredita da potrošaču da savet o tome da li traženi kredit odgovara njegovim potrebama i imovnom stanju. Neko je ovde danas govorio o tome kako potrošači potpisuju ugovore, u tim ugovorima, naravno, sve su informacije sadržane, ali imate neki sitniji font na koji čovek ne obrati pažnju.
Dakle, to bi se moglo smatrati i prevarom, jer ako taj koji podiže kredit nije obavešten o svim stvarima, onda je on na prevaru i uzeo, naravno, ako se pojavi problem. Toga sada u ovom predlogu nema, o tome da se savetovanje uvodi kao obaveza kod davaoca kredita.
Recimo, danas banke u Srbiji ograničavaju pravo na prevremenu otplatu gotovinskih kredita i nameću kaznene troškove. Zbog toga je važno da se potrošaču prizna pravo da u svako doba, u celini i delimično, izmiri obaveze po osnovu ugovora o kreditu. To je, kada se malo razmisli laički, neverovatno, ali tako je, da ako neko odluči da odjednom otplati ili jedan veliki deo kredita, da je to nemoguće, jer čak i ako se odluči na to, onda će morati da plaća i neke kaznene poene. Dakle, ovaj zakon je trebalo da reši i ovakve apsurdne situacije.
Izostavljanjem poglavlja o potrošačkim kreditima, banke će i dalje moći jednostrano da menjaju uslove iz ugovora, kao što i danas rade, i moći će da menjaju kamatne stope, a da se unapred ne dogovaraju sa korisnikom, odnosno potrošačem, znači, ostaće sve isto. Banke će moći kod nas da rade ono što i sada rade, a što inače u državama gde su im sedišta, odnosno odakle su, ne mogu da rade.
Dakle, "OTP banka" ne može ovako da se ponaša u Mađarskoj. "Kredi agrikol" ne može tako da se ponaša u Francuskoj, ali ovde izgleda može. Opet je loše što ste imali priliku da u ovom zakonu ovo rešite.
Znam da ste vi na Odboru za trgovinu rekli sa su vam obećali iz NBS da će oblast potrošačkih kredita biti regulisana nekim posebnim zakonom i to mislim da ste vi naveli rok negde do nove godine. Kakav je bio problem da se te odredbe nađu i u ovom zakonu? Šta, bilo bi previše prenormirano?
DSS je podnela negde oko 40 amandmana na ovaj predlog zakona. Mi u stvari vama kroz 23 amandmana pružamo priliku da ispravite ovu grešku. Kroz amandmane smo pokušali da vratimo glavu koja govori o potrošačkim kreditima. Mislim da su tu 23 člana izostavljena.
Dakle, mi smo vama stavili na raspolaganje te amandmane da, ukoliko ih vi prihvatite, možete i da vratite čitavu tu glavu u Predlog zakona.
To je sada vaša odluka, ali imate priliku – prihvatite te amandmane i vratiće se čitavo poglavlje, ugovori o potrošačkom kreditu i pokažite da zaista brinete o potrošačima i da su potrošači centar univerzuma.
Ono što se ovih dana moglo čuti, kao primedbe organizacija i saveza o zaštiti potrošača, a to je da Ministarstvo pokušava da podržavi određena udruženja i saveze za zaštitu potrošača, oni vam takođe stavljaju na teret da vi na taj način štitite trgovce i da u stvari hoćete da ih sve kontrolišite. Nigde u svetu država, ministarstvo, vlast ne kontroliše na taj način udruženje o zaštiti potrošača.
Citiraću NOPS ili Nacionalnu organizaciju potrošača Srbije, oni lepo kažu da ste vi osnovali Centar za zaštitu potrošača, pri Ministarstvu trgovine i da to nije ništa drugo nego državna agencija, da građani upućuju pritužbe, da ne dobijaju adekvatnu pomoć i odgovore, da se čak te pritužbe i ne beleže.
Takođe vam stavljaju na teret i konkurs za regionalna savetovališta potrošača, ta bi savetovališta praktično imala ulogu podrške ovom Centru za zaštitu potrošača. U Predlogu zakona imamo amandmane, čak i u tom delu gde vi kažete o kojim će organizacijama Ministarstvo voditi evidenciju.
Znate da prema Zakonu o udruženjima je dovoljno troje ljudi da formiraju udruženje. Vi tamo propisujete da ćete voditi evidenciju o udruženju koje ima najmanje 50. Taj broj ništa ne znači. Možete da imate petoro kvalitetnih, obučenih, stručnih ljudi, koji će mnogo više da urade od možda 50 onih koji nisu tako dobro kvalifikovani.
Vi ste obećavali da će on mnogo da znači za zaštitu potrošača u Srbiji. Ne znam zbog čega ste podlegli pritisku u zadnjem trenutku i izostavili jedan od najvažnijih delova. Ali, imate priliku da prihvatite amandmane iz DSS, da vratite to poglavlje i ukoliko to uradite DSS će podržati ovaj predlog zakona, u suprotnom ne možemo. Hvala.

Očigledno je ovaj član 9, kojim se menja član 21. postojećeg zakona o Agenciji, kod većine poslanika izazvao istu reakciju, a to je da smatramo da zamenika direktora ipak treba da bira Odbor Agencije.
Moje kolege su naveli više razloga zbog čega nije dobro da se direktoru Agencije daje i ovo ovlašćenje da on ili ona biraju, jer znamo ko nam je direktor Agencije, i svog prvog saradnika i osobu koja jeste i zamenik, pa u slučaju da direktor ne može da obavlja u nekom trenutku funkciju on je menja.
Mnogo je bolje rešenje da to radi Odbor Agencije i s obzirom da ovo jeste takva agencija koja bi trebalo da obavlja neke "teške" poslove, nije dobro da je i prvi saradnik po želji tog direktora. Da kažem da direktor i zamenik direktora u suštini treba da kontrolišu jedan drugog.
Ono što je neobično i ironično u obrazloženju zbog čega se odbija amandman, da direktor nije taj koji bira na osnovu spiska koji će utvrditi Odbor od tri kandidata, već da to treba da radi Agencija, pa ovde predlagač zakona kaže u obrazloženju zašto se ovo odbija da na predloženi način odbor Agencije zadržava dosadašnje nadležnosti u postupku izbora, osim što se direktoru Agencije daje ovlašćenje da može izabrati zamenika
Ovo je zaista malo ironično, da ne kažem, bezobrazno obrazloženje. Vi kažete da, bože moj, Agencija zadržava nadležnost, a ta nadležnost se sastoji u tome što će napraviti spisak od tri kandidata. Mislim, to verovatno može i sekretar ili sekretarica koji rade pri tom odboru da urade, da naprave spisak od tri kandidata.
Tako da vi praktično oduzimate tu nadležnost Odboru, a smatramo da je mnogo bolje da organ koji se sastoji od većeg broja članova izabere zamenika, a ne da to radi direktor koji će izabrati svog prvog saradnika tako na svoj način. Tako da, kad bude taj javni oglas, vi možete da objavite i sliku da prosto ta osoba koja će biti zamenik zna da se javi.

Član 10. menja dosadašnji član 22. Zakona. Ovde se radi o predlogu da se način obračuna plata direktora Agencije i zamenika direktora menjaju.
Naime, predlagač smatra da direktor ima pravo na platu u visini osnovne plate sudije Vrhovnog kasacionog suda, a da zamenik direktora Agencije ima pravo na platu u visini osnovne plate sudije Apelacionog suda.
Dakle, ovde predlagač smatra da njihove plate treba vezati za visinu osnovnih plata određenih sudija u nekim sudovima u Srbiji. Ono što smatram da uopšte nije dobro, to je da vi predviđate da odbor Agencije može da uveća te osnovne plate za 20%, to je stav 3, pa navodite kao razlog – zbog složenosti poslova i odgovornosti radnog mesta.
Predlažemo i smatramo da direktor Agencije treba da ima platu u visini osnovne plate jednog ministra, a da zamenik treba da ima platu u visini državnog sekretara. Pokušala sam i na vašem sajtu gde su funkcioneri prijavljivali svoje osnovne plate, pa ima tu dosta različitih primanja, to nije tako uniformno, ali smatramo da je u ovom ekonomskom trenutku primerenije da ove plate budu vezane za ove.
Mada može čak i da se desi da je negde čak plata veća kod ovih što ste vi predložili ali, u svakom slučaju, nije dobro da predviđate mogućnost da se plata poveća za 20%. Znate, ima mnogo složenih poslova u ovoj zemlji koje ljudi obavljaju, a da nemaju tu mogućnost da im odbor u toj njihovoj kući poveća platu za 20%. Dakle, ima mnogo složenih poslova, pa nisu te mogućnosti predviđene.
U obrazloženju zašto odbijate ovo kažete da je Agencija samostalan i nezavisan državni organ, to je već diskutabilno, pa da je i vezivanje plate direktora Agencije za osnovne plate nosilaca pravosudnih funkcija primerenije. Kao tobože i ovi što rade u pravosuđu, oni su samostalni i nezavisni, pogotovo posle ove čuvene reforme i posle ovakvog reizbora i nakaradnog izbora sudija, mi treba još da verujemo da su i pravosudni organi potpuno nezavisni i oni su oličenje nezavisnosti, pa će se i drugi organi ugledati na njih. Mogli ste da vežete ovo i za plate narodnih poslanika. I Skupština je nezavisan organ.

Hvala, gospođo Čomić. Ovo je amandman na član 7, a član 7. je u okviru Glave II. Ta glava nosi naslov – Načela trgovine – i donekle se veže na diskusiju o članu 1, o kome smo takođe imali amandman.
Naime, i kada smo razgovarali u načelu o ovom zakonu, mislim da su svi narodni poslanici koji su govorili o ovom novom Predlogu zakona o trgovini, govorili o tome da je zaista u Srbiji neophodno doneti novi zakon o trgovini i da je sada važeći zakon star preko 17 godina, i da je to možda jedan od retkih sistemskih zakona koji u tih 17 godina nije doživeo neke izmene i dopune, tako da imate da realnost ili praksa je znatno drugačija od zakona koji je star 17 godina. Pre 17 godina nisu bili ni poznati neki oblici trgovine.
Neophodnost donošenja novog zakona je apsolutno jasna i mi iz DSS takođe podržavamo donošenje novog zakona, ali ne bilo kakvog.
Moja koleginica je govorila o tome da u zakonu ima mnogo deklarativnih mesta, gde praktično je predlagač u tim određenim članovima rekao kako bi on voleo da trgovina izgleda.
Zašto deklarativno? Evo, kolega je replicirao amandmanu na član 1, gde kaže da poslovni moral je nešto što je poznato, da je to neka evropska praksa itd, ali nisam nigde našla gde je tačno navedeno ili da li postoji zakon o poslovnom moralu. To je nešto prilično neprecizno i nejasno i ne samo da svaki trgovac može da tumači šta je to poslovno, moralno ili nemoralno, nego svaka osoba i svaki kupac, dakle, svi koji učestvuju na tržištu.
Ovaj se amandman odnosi na član 7. i taj član nosi naslov Načelo poštenja. Inače, ova načela izgledaju kao spisak lepih želja. Da, bilo bi jako lepo kada bi u oblasti trgovine vladalo načelo poštenja. U praksi nije tako.
Kolega se poziva na praksu EU i da je to neki evropski standard. Malo sam pogledala zakone država u okruženju. Doduše, oni nisu članovi EU, međutim, pogotovo jedna država koja već ima status kandidata i planira za nekoliko godina da postane član EU, u tim njihovim zakonima nema ovakvih nepreciznosti, nego je sve jasno.
Dakle, načelo poštenja glasi, kako ste vi predložili, da su trgovci dužni da u tržišnoj utakmici postupaju pošteno, na način koji nije usmeren na nanošenje štete drugim trgovcima odnosno kupcima, kao i javnom interesu, a u skladu sa poslovnim moralom i dobrim poslovnim običajima.
Bilo bi to divno i krasno, mislim da je želja svih otkako postoji trgovina da su trgovci pošteni i da je tržišna utakmica poštena. Dakle, ovo je jedna zaista lepa želja, međutim to je samo lepa želja.
Naglašavam da u drugim zakonima drugih država, kada je reč o zakonu o trgovini, nema navedenih ovakvih načela, možda u strategija ili u nekim vizijama, ali ne i u zakonima koji bi trebalo da budu vrlo precizni. Predlažemo brisanje ovog načela.
Da je ovo deklarativno pokazuje i to što nisu u kaznenim odredbama, koje se nalaze negde pri kraju zakona, nije nigde navedeno kako će se trgovac kazniti ili mu se skrenuti pažnja da je on nepošten i da učestvuje u stvaranju nepoštene tržišne utakmice.
Da, tamo se u jednom članu kaže ako je neko žrtva nepoštene tržišne utakmice da može tražiti obeštećenje na sudu, ali to je već drugačiji postupak. To razumem zato što bi svaka parnica bila drugačija od one prethodne.
Međutim, predlagač zakona, ako je već ozbiljno mislio o tome da svi koji učestvuju u tržišnoj utakmici moraju da se pridržavaju ovih načela, pa i načela poštenja, mogao je neki način da predvidi neku sankciju u slučaju kada se trgovac ne pridržava načela poštenja i kada je trgovac nepošten. Mogu da koristim reč nepošten zato što kažete da su dužni da postupaju pošteno.
Jedini način koji obezbeđuje stvaranje dobrog ambijenta i poštene tržišne utakmice, nasuprot nepoštenoj tržišnoj utakmici jeste da su nam zakoni dobri, da su precizni. Sledeći korak je da se svi oni koji učestvuju pridržavaju zakona, a ako ga se ne pridržavaju da imate efikasnu i dobru inspekciju i nadzor i posle toga kazne.
To je jedini način da se obezbedi poštena tržišna utakmica, a ne tako što ćemo nabrojati neka načela. Ta načela divno zvuče, to bi bilo divno, ali ponavljam otkako je sveta i veka, nažalost, u toj oblasti ima i onih koji nisu pošteni.

Koristim vreme ovlašćenog predstavnika. Gospodine Ratkoviću, tačno je da kad su zakoni u pitanju da se mnogo toga ne može ostaviti na slobodno tumačenje i na podrazumevanje.
Mi ne govorimo o tome da sve treba da se podrazumeva, nego smatramo da je prosto neobično da u jednom zakonu stoji načelo da su svi državni organi i imaoci javnih ovlašćenja dužni da sarađuju. To smatramo da mora da se podrazumeva. Valjda je logično da svi oni koji su učesnici u tržištu i tržišnoj utakmici, i oni koji vrše nadzor i inspekciju, uključujući i Ministarstvo, da su oni dužni da sarađuju i to se podrazumeva.
Mnogo je zakonskih predloga prošlo kroz ovu skupštinu, pa nismo imali članove zakona koji kažu da su svi koji učestvuju u određenom poslu dužni da sarađuju. To se podrazumeva, da su dužni da sarađuju. Imali smo zakon o predškolskom, pa nismo napisali da je školski odbor ili upravni odbor dužan da sarađuje sa direktorom škole itd. Valjda se to podrazumeva.
Sad smo imali predlog novog poslovnika, pa niste tamo stavili član da je Skupština dužna da sarađuje, pa da sarađuje sa građanima, sa Vladom, pa da su radna tela Skupštine dužna da sarađuju. To da su državni organi i imaoci javnih ovlašćenja dužni da sarađuju, to bi moralo u jednoj normalnoj zemlji da se podrazumeva.