Član 47. se, u stvari, odnosi na član 107. postojećeg zakona. Ovde se dodaje i novi naslov i nekoliko novih članova, a inače se govori o svojinskim pravima na rezultatima istraživanja. Amandman se odnosi na novi član 107v: ''Učesnik u projektu koji stvori pronalazak nema pravo da isti objavi, niti da ga na bilo koji drugi način učini dostupnim javnosti dok realizator projekta ne podnese prijavu patenta, odnosno malog patenta''.
U čemu se sastoji naš amandman? Da se dodaju reči – da učesnik u projektu koji stvori pronalazak koji je u direktnoj vezi s projektom nema pravo da isti objavi.
Vidim da klimate glavom. To znači da je prihvaćen? Dobro. Onda je ministar kriv. Ne bih obrazlagala amandman da sam znala da ste ga prihvatili. Ali kad ga već obrazlažem, da kažem – dakle, neko može da bude učesnik u nekoliko projekata, ali da i mimo tih projekata stvori određene pronalaske i onda ne smemo te osobe da sputavamo, odnosno da oni ne smeju ili ne mogu da prijave stvoreni pronalazak ako nije u vezi s projektima u kojima učestvuje. No, hvala.

Ne, nego je došlo do zamene kartica, tako da je poslanik Donka Banović.

Ovo je amandman na isti član 26. Taj član govori o tome koji su uslovi za osnivanje, početak rada i obavljanje delatnosti. Moj amandman se odnosi na stav 5. i tu je nabrojano koje fizičko lice ne može da bude osnivač ustanove. Nabrojali ste da to ne može biti fizičko lice koje je pravosnažnom presudom osuđeno za krivično delo za koje je izrečena bezuslovna kazna zatvora u trajanju od najmanje tri meseca ili koje je osuđeno za krivično delo nasilje u porodici itd.
Mislimo da ste ovo relativno dobro formulisali, da ste naveli veći broj krivičnih dela zbog kojih osoba ne može da osnuje ustanovu, ali ste propustili da navedete da to ne može biti osoba koja je učestvovala u trgovini ljudima. Mislimo da je to takođe strašan prekršaj i da osoba koja je upletena ili je bila upletena u takvu mrežu, naravno, uhvaćena i osuđena, ne može da bude osnivač ustanove. Prosto smo hteli da dopunimo ovo.
U obrazloženju vi kažete da, kada biste prihvatili ovaj amandman, onda to ne bi bilo u skladu sa članom osnovnog, krovnog zakona. Juče niste hteli da prihvatite neke amandmane da se ne bi ponavljale stvari iz krovnog zakona, a sada ne želite da dopunite ovo zato što to već postoji u krovnom zakonu. Dakle, različiti su kriterijumi od člana do člana. Zaista ne vidimo razlog zbog čega ne biste prihvatili ovaj amandman.

Moj kolega Nikola Lazić i ja smo podneli amandman na ovaj član 4, koji je prilično obiman član, ali tu su nabrojani i objašnjeni razni izrazi. Čini mi se da imamo čak 43 izraza koja su objašnjena. Doduše, to nije ni čudo zato što ovaj zakon pokušava da pokrije jednu veoma specifičnu oblast, pa je ljudima neophodno da imaju takva objašnjenja.
Naš amandman se odnosi na tačku 12), gde definišete ko je, odnosno šta je lovac, i kažete: ''lovac je fizičko lice koje je steklo lovnu kartu za tekuću lovnu godinu, ispunjava uslove iz propisa kojima se reguliše oružje i municija i osposobljeno je za lov divljači''.
Amandmanom vam predlažemo da brišete "osposobljeno je za lov divljači", a da umesto toga napišete da je to lice koje je ''položilo lovački ispit''. Mislim da nam je obrazloženje dobro i čudi me da niste prihvatili amandman, zato što pojam "osposobljeno je za lov divljači" možete da tumačite kako hoćete. To je vrlo subjektivno, neko će za sebe tvrditi da je osposobljen, drugi će tvrditi da nije.
Zato me čudi da ovde niste predvideli da je to osoba koja ja položila lovački ispit. Ne možete da ostavite na volju ne znam kome da proceni da li je neko lovac i da smatra da je ta osoba osposobljena ili ne. Trebalo je ovo bolje da definišete ili napišete da je to osoba koja je položila lovački ispit.

Ne, dobro sam shvaćena. Lovački ispit i sad obuhvata te elemente…

Koristiću vreme grupe. Lovački ispit i sad sadrži uglavnom elemente ovih stvari koje ste nabrojali. Lovački ispit ne podrazumeva samo proveru na strelištu da li neko ume da rukuje oružjem ili ne. Dakle, sve ove elemente koje ste nabrojali, i da vodi računa o divljači i da poznaje i lovište itd., sadrži lovački ispit.

Hvala, gospodine Novakoviću. Reklamiram povredu članova 27. i 31. U članu 31. se govori o obavezama koje imaju potpredsednici Narodne skupštine, pa kaže: „Potpredsednici Narodne skupštine pomažu predsedniku Narodne skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga“. To upućuje na član 27, gde se između ostalog kaže: „Predsednik Narodne skupštine se stara o primeni Poslovnika Narodne skupštine“.
U članu 149, koji je moj kolega Šami reklamirao, jasno stoji da rasprava u pojedinostima ne treba da počne pre nego što dobijemo mišljenje Vlade, a poslanici koji su podnosili amandmane mišljenje o tome da li je amandman prihvaćen ili odbijen.
Veoma se razlikuju diskusije, moja, a i mojih kolega koji su podnosili amandmane, u odnosu na to da li je Vlada prihvatila neki amandman ili ga je odbila. Kad je amandman prihvaćen mi onda čak i ne razgovaramo o tome. Znači, mi ćemo sad da pretpostavimo da nijedan amandman nije prihvaćen i onda ćemo da ulažemo energiju da ubedimo ministra koji je predstavnik Vlade da prihvati taj amandman.
Još jedna stvar, bila sam na tom Odboru za prosvetu, iako nisam član; jedini sam poslanik koji je bio a da nije član tog odbora. Ostali poslanici nemaju pojma koje je ministar, kao predstavnik Vlade u tom slučaju, prihvatio ili odbio. Uostalom, to nije mišljenje Vlade, nego je to mišljenje ministra prosvete, a da ne pričam da nemamo obrazloženja. Hvala.

Rizikujem da zaradim opomenu, jer ću se pozvati na član na koji smo se već pozivali, ali vi rizikujete da dobijete opomenu..

Hvala, gospodine Novakoviću. Pre nego što pređem konkretno na amandman, čini mi se da je moj kolega Šami malo tolerantniji od mene. Vama ne zameram toliko kršenje Poslovnika zato što mi imamo nekoliko članova koji su kontradiktorni. Vi ste nama, čini mi se, čitali član 141. a mi smo navodili član 142. Kad hoćete različito da tumačite neku pojavu onda možemo da se uhvatimo za neki od članova i da budemo u pravu.
Međutim, zameram vam zato što smatram da ste vi potpredsednik ovog doma, pa ste ujedno i moj potpredsednik, iako sam poslanik opozicije, i smatram da je vaša dužnost da zaštitite dostojanstvo i dobar rad u ovom domu. Očekivala bih od vas da kažete – nema potrebe, nije nikakva žurba, da li će početi rasprava u pojedinostima u pet popodne ili sutra u 10.00, dakle, zaista ne postoji žurba; mojim kolegama poslanicima je potrebno mišljenje, kako bi znali kako će da obrazlažu amandmane. No, do toga nije došlo.
Ministru zameram zato što je bio u našoj koži, odnosno bio je mnogo godina poslanik i on zna kako je biti poslanik, da nije lako pisati amandmane, niti ih obrazlagati, a da pri tom ne znate od čega polazite. Dakle, nisam tolerantna kao moj kolega Šami, zaista vam zameram te stvari koje Poslovnik ne reguliše, dakle, ljudski.
Član 2. govori o delatnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Moje kolege i ja podneli smo amandman na stav 4. U predlogu stoji: „Delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja obavlja se u predškolskoj ustanovi, a izuzetno može da se obavlja i u školi, u skladu sa Zakonom i ovim zakonom“.
U čemu se sastoji naša intervencija? Sastoji se u tome da mi predlažemo da se posle reči „školi“... Dakle, i u školi može obavljati i na drugim mestima koja su adekvatno opremljena i ispunjavaju zakonom propisane uslove.
Kasnije se u nekim članovima govori o tome da se predškolska delatnost može obavljati i na nekim drugim mestima. Međutim, mislim da je to trebalo navesti kao mogućnost i u ovom, da kažem generalnom, članu, koji govori o tome.
Znači, zakon nije dosledan. Vi u jednom članu (čini mi se da je član 21) čak govorite da se predškolski program može ostvarivati i u putujućem vrtiću, a u zagradi piše da je to namenski opremljen autobus. Ako ne postoji drugo rešenje, to je nekakvo rešenje.
Međutim, zar ne treba podstaći lokalnu samoupravu, ako u nekom selu postoji mesna zajednica i ima prostoriju koja se ne koristi, ili dom kulture ima prostoriju koja se ne koristi, da se ona adekvatno i po zakonu opremi kako bi se koristila?
Plašim se da lokalne samouprave ne procene da su putujući vrtići, iako je i to rešenje ako ne postoji drugo rešenje, rešenje kojem će se pribegavati. Mislim da lokalne samouprave treba podsticati da opreme neke druge prostore, gde neće biti u pitanju izgradnja potpuno novog objekta nego preuređivanje postojećeg objekta.

Član 5. govori o upotrebi jezika u vaspitno-obrazovnom radu. Predložili smo amandman na stav 2. On glasi: „Za pripadnike nacionalne manjine vaspitno-obrazovni rad ostvaruje se na maternjem jeziku, a može i dvojezično ili na srpskom ako se za to opredeli najmanje 50% roditelja, odnosno staratelja dece.“
Predlažemo dopunu ovog stava, i to pod uslovom da na tom jeziku postoji organizovana nastava u osnovnoj školi. Zašto? Ovde sam konkretno imala na umu decu pripadnike romske manjine zato što se veoma često dešava da, na primer, jako loše govore srpski kada krenu u pripremni predškolski. Ukoliko se u toj grupi odluči da se kompletan rad odvija na romskom jeziku, postoji opasnost da će ta deca umesto da budu bolje pripremljena za osnovu školu biti lošije pripremljena, zašto što je veoma malo osnovnih škola gde se nastava izvodi na romskom jeziku.
Kada je bila rasprava o ovom amandmanu na Odboru za prosvetu pomoćnik za predškolsko i osnovno gospodin Popov je rekao – kako, postoji u Obrenovcu osnovna škola. Da, u Obrenovcu i u kojim još to gradovima?
Umesto da nam pripremni predškolski, da govorimo o tome, o toj godini, što bolje to dete pripremi, između ostalog, i za to da što bolje savlada jezik na kome će se odvijati nastava u osnovnoj školi, odnosno srpski, na ovaj način pravimo medveđu uslugu toj deci. Da ne govorimo o tome koliko je (i biće ih još više) dece iz readmisije, romske nacionalnosti, pa dobijamo dete (to su situacije iz realnog života, to se u Nišu već godinama dešava) koje ne zna srpski, a odlično govori npr. nemački. Tu je potrebno da se nastava odvija na srpskom, kako bi se i obrazovanje odvijalo.
Bilo je nekih primedaba kako je ova intervencija na ovaj član takva da sužava prava nacionalnih manjina. Nije tačno. Uopšte mi nije jasno zašto ste ovo odbili, kao da niste svesni da ne postoji toliko osnovnih škola u Srbiji gde se nastava izvodi na romskom jeziku i da će ta deca biti u lošijem položaju kada krenu u prvi razred osnovne škole. Hvala.

Ovo objašnjenje koje ste sada dali za prethodni amandman je u najmanju ruku neobično. Zašto? Zato što su mnoga rešenja iz ovoga predloga zakona prepisana iz osnovnog, odnosno krovnog zakona, kako ga nazivamo. Ne bi bilo normalno da ovaj zakon u mnogim delovima ne kopira taj osnovni, krovni zakon, tako da ovo obrazloženje nije prihvatljivo.
Predlažemo da se doda novi stav u ovom članu 5. koji govori o upotrebi jezika, i to: „Način dvojezičnog ostvarivanja vaspitno-obrazovnog rada, kao i rada na jeziku nacionalne manjine, propisuje ministar“, odnosno propisuje ministar prosvete. Vi u ovom članu, ovako kako je dato, nigde niste naveli ko to propisuje, a logično je da to propisuje ministar.

Mislim da je dobro što je ministar, odnosno što je Vlada imala sluha da prihvati ovaj amandman. Reč je o deci iz osetljivih grupa bez dokaza o prebivalištu i drugih ličnih dokumenta.
Ovo je, inače, tema o kojoj bi trebalo ozbiljnije razgovarati. Znam da postoji model zakona o ljudima koji su bez ličnih dokumenta. Nedavno je na Odboru za smanjenje siromaštva i predstavljen taj model zakona. Postoji veliki broj ljudi koji žive u Srbiji, a da nemaju nikakvih ličnih dokumenata. Ne mogu da imaju ličnu kartu, nemaju uverenje o državljanstvu.
Ovo je jedna vrlo ozbiljna tema. Mnogo je ljudi, naših sugrađana, odnosno naših građana koji žive svakodnevno sa ovim problemima i ne mogu da ostvare ona prava koja bi inače mogli, da poseduju neku vrstu ličnih dokumenata. Ovaj će problem postajati još aktuelniji kako budu pristizale grupe na osnovu ugovora o readmisiji koje je Srbija potpisala sa mnogim evropskim državama. Ovaj problem bi trebalo sveobuhvatnije rešiti nekim drugim zakonom.

Ovaj amandman se takođe odnosi na član 30. U tom članu je definisano koliki je broj dece u pojedinim vaspitnim grupama. Mi predlažemo da se ovde u trećem stavu doda reč „maksimalno“, pa onda da se kreće sa nabrajanjem. Dakle: broj dece koja se upisuju u vaspitnu grupu istog uzrasta jeste maksimalno ili najviše, pa onda to.
Ono što smo primetili, mene čudi da vi niste to popravili, a mogli ste, da ste prihvatili naš amandman, to je da na jednom mestu kažete – od četiri godine do polaska u školu broj dece je 24, a onda u sledećoj rečenici kažete – broj dece u grupi pripremnog predškolskog programa je 26. Dete pohađa pripremni predškolski program pred polazak u školu. Dakle, vi ovde praktično dajete dve mogućnosti.
Mi smo vam sugerisali amandmanom da maksimalan broj dece u grupi pripremnog predškolskog programa bude takođe 24, zato što vi dajete tu mogućnost u ovom nabrajanju. Kažete – od četiri do polaska u školu, a pripremni predškolski period jeste period pred polazak u školu. Hvala.

Niste videli, ali sam se javila da govorim takođe o amandmanu na član 37.
Ministar nije prihvatio da se doda „pedijatrijska sestra - tehničar“, ali čini mi se da Ministarstvo ili ministar nisu dovoljno pažnje obratili na drugi deo ovog amandmana, gde se predviđa – i svi drugi obrazovni profili koje propisuje ministar. Zbog čega? Zato što smo mi pre par godina doneli Strategiju o srednjem stručnom obrazovanju, zato što su mnogi ogledi u toku u srednjim stručnim školama u Srbiji i zato što se beleži izvestan uspeh. Naime, u nekim školama se kroz oglede obrazuju određeni stručni profili i postoje podaci da učenici koji završe takve profile u čak 90% slučajeva odmah nalaze zaposlenje, odnosno radno mesto.
Vi kroz ovaj zakon uopšte niste ostavili mogućnost da će se kroz srednje stručno obrazovanje pojaviti možda neki drugi profili koji nisu obuhvaćeni ovim zakonom, a moći će da rade u predškolskim ustanovama, tako da smo mi ovaj deo amandmana i podneli imajući u vidu reformu srednjeg stručnog obrazovanja.

U članu 39. se govori o obrazovanju vaspitača, dakle svih onih koji učestvuju u predškolskom obrazovanju i vaspitanju, u tom procesu.
U stavu 3. se kaže: „Izuzetno, u nedostatku vaspitača sa znanjem jezika nacionalne manjine, može se, uz vaspitača koji ne ispunjava uslove zbog nepoznavanja jezika, angažovati pomoćni vaspitač sa znanjem jezika i najmanje srednjim obrazovanjem, do okončanja postupka po raspisanom konkursu, a najduže do 31. avgusta naredne godine. Program polaganja ispita za proveru znanja jezika utvrđuje odgovarajuća visokoškolska ustanova, u skladu sa zakonom“.
Mislimo da ovaj poslednji stav nije dobar i da ga treba dopuniti, i to rečima: „pod uslovom da za taj jezik postoji visokoškolska ustanova. U slučaju da ne postoji odgovarajuća visokoškolska ustanova, program i ustanovu koja organizuje proveru znanja“, dakle, jezika, „propisuje ministar“.
Dok smo pisali ovaj amandman imali smo u vidu vaspitače ili pomoćne vaspitače, vi ih ovde tako nazivate; znači, ovo nisu pedagoški asistenti, da se razumemo. Imali smo u vidu vaspitače ili pomoćne vaspitače za decu romske nacionalnosti. Prvo, ne postoji visokoškolska ustanova koja bi bila u stanju. Ne postoji katedra, još uvek, za romski jezik. Ta katedra ne postoji, pa ona ne može da izvrši proveru znanja tog vaspitača ili pomoćnog vaspitača.
Ovde predviđamo da ustanovu i način i program po kojem će se polagati propiše ministar. Ukoliko to ostane ovako, imaćete potpuno nepokrivenu tu oblast.