Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, žao mi je što ministar zdravlja sa svojim saradnicima nije tu jer sam hteo da na kraju svog izlaganja iznesem i neke svoje sugestije i pitanja ministru zdravlja, ali verovatno da neki viši razlozi u pitanju i da zbog toga gospodin ministar nije prisutan.
Naime, ja ću se iz celog ovog seta zakona osvrnuti samo na Zakon o javnom zdravlju.
Zakon o javnom zdravlju predstavlja najbolji način za sveobuhvatno uređivanje značajnih društvenih pitanja iz oblasti zdravstva. Od zakona koji je donet 2009. godine do sada nismo se bavili ovim delom zdravstvene zaštite. Dosadašnji Zakon o javnom zdravlju nije predvideo da se javno zdravlje sprovodi o svim politikama, te je bilo neophodno donošenje novog zakona radi usklađivanja sa 10 prepoznatih ključnih oblasti delovanja javnog zdravlja koji su preporuke Regionalne kancelarije Svetske zdravstvene organizacije za Evropu.
Navešću samo neke od njih – nadzor nad zdravljem i blagostanjem populacije, zaštita zdravlja uključujući i bezbednost životne i radne sredine, kao i hrane, odgovor na opasnosti po zdravlje i vanredne situacije, promocija zdravlja, prevencija bolesti, njihovo rano otkrivanje, obezbeđivanje kompletnih javnih zdravstvenih kadrova itd.
U dosadašnjem registru propisa u RS ima preko 170 propisa koji se indirektno ili direktno odnose na javno zdravlje, kao što su zakoni, uredbe, pravilnici, odluke, naredbe i uputstva. Svi ovi propisi mogu se svrstati u više kategorija, kao što su zdravstvena zaštita, zdravstveno osiguranje, zaštita stanovništva od zaraznih bolesti, sanitarni nadzor, kvalitet, ispravnosti životnih namirnica, uslovi za proizvodnju i promet životnih namirnica i zakonodavstvo u vezi sa vodom i vazduhom.
U svim evropskim zemljama postignut je konsenzus da je ključna uloga države u zaštiti interesa javnog zdravlja i uključivanje svih neophodnih učesnika u aktivnosti i implementacije, jednozdravstvenih intervencija, kao i finansiranja jednozdravstvenih usluga.
Takođe, bačen je akcenat na ciljeve koji se odnose na zalaganje za promociju zdravlja, prevenciju pojedinih oboljenja od značaja za čitavo čovečanstvo, odgovarajuće mehanizme za uključivanje zajednice i intenziviranje istraživanja u oblasti javnog zdravlja, a naročito zdravstvene zaštite pojedinih populacionih grupa, kao što su stari, siromašni i izbeglice.
Još jedan cilj EU je da se postigne ravnoteža između standarda koje želi javnost zemalja članica i onoga što se može postići kroz nacionalne jednozdravstvene politike.
Zakon o javnom zdravlju koji danas prezentuje Vlada RS može se definisati kao skup legalnih odnosa, prava i dužnosti pomoću kojih država obezbeđuje uslove za zdravlje stanovništava i ograničava autonomiju, privatnost, vlasništvo i druge legalno zaštićene interese pojedinaca sa ciljem očuvanja i promocija zdravlja zajednice.
Da bismo ovaj zakon usaglasili sa međunarodnim dokumentima, prvenstveno su definisani nosioci aktivnosti u sprovođenju javnog zdravlja u RS, kao što su instituti i zavodi za javno zdravlje, zatim formiranje nacionalnog saveta za javno zdravlje i telo za koordinaciju Evropske zdravstvene politike koje vodi ministar zdravlja.
U daljem usavršavanju ovog zakona doneće se i podzakonska akta za razvoj kadrova za delovanje u oblasti javnog zdravlja, kao što su studijski programi u smislu master javnog zdravlja i maste zdravstvenog menadžmenta.
U drugom delu svog izlaganja osvrnuću se na najznačajnije izmene zakona. Član 1. ovog zakona bavi se oblašću delovanja javnog zdravlja, zatim, planiranja nadležnošću i sprovođenjem aktivnosti u vezi sa očuvanjem i unapređenjem zdravlja stanovništva. To je takođe i cilj ovog zakona za ostvarivanje javnog interesa za očuvanje zdravlja stanovništva.
Članom 3. definisana su načela javnog zdravlja kao što su nadzor nad zdravljem i blagostanjem populacije, odgovor na opasnosti po zdravlje i vanredne situacije, bezbednost životne i radne sredine, kao i hrane, rano otkrivanje, sprečavanje i suzbijanje bolesti.
Članovi 4. do 11. bave se definisanjem nosioca u oblastima delovanja javnog zdravlja, kao što su instituti i zavodi, kao i njihovim aktivnostima. Velika novina u odnosu na dosadašnji Zakon o javnom zdravlju definisana je u čl. od 12. do 15. kojim se određuje društvena briga za javno zdravlje na nivou Republike Srbije, AP i jedinice lokalne samouprave.
Članom 16. predviđeno je obrazovanje Nacionalnog saveta za javno zdravlje, kojim će se unaprediti saradnja nadležnih organa, organizacija i učesnika u sistemu javnog zdravlja.
Na kraju, kako je i preporučeno dokumentima EU, u članu 19. precizirana je odgovornost države za javno zdravlje i zdravlje stanovništva kroz budžet Republike Srbije i organizacija zdravstvenog osiguranja. Donošenjem novog Zakona o javnom zdravlju rešiće se mnoge regulative koje se odnose na oblast izvan sistema zdravstvene zaštite, kao i sa ključnim oblastima delovanja i javnog zdravlja.
Na kraju sam hteo još jednu stvar da dodam, a to je, koliko mi je i poznato, da Ministarstvo zdravlja radi na krovnom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, koji nam je apsolutno neophodno potreban, jer u zakonu koji je od 2000. godine u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, od 2000. do 2012. godine, doneseni su veći broj propisa i uredbi koji su na neki način generisali kriminal u zdravstvu. Ne kažem, da me pogrešno ne razumete, nisu ti propisi i te promene bile kriminalne, ali su dozvoljavale na neki način i stimulisale na neki način da su ljudi koji su tome skloni i kriminalizovali zdravstveni sistem.
Još jedna stvar na kojoj se radi, a što je apsolutno neophodno uraditi, a to je da se privatne zdravstvene ustanove apsolutno inkorporiraju u zdravstveni sistem Republike Srbije i da se razmotri dvojnost u radu. Mislim da ta dvojnost, gde je lekarima, odnosno i zdravstvenim radnicima dozvoljena da u istom trenutku rade i u državnoj ustanovi i u privatnim ordinacijama, predstavlja jedan veliki generator kriminalnih delatnosti u zdravstvu. Hvala lepo.