Gospođo predsedniče, gospodine ministre, malo ste se odmorili od nas. Da nastavimo, član 63. u stavu 1. kaže: „Sportska udruženja se upisuju u registar koji vodi Agencija za privredne registre, kao povereni posao.“
Naš amandman je propisao sledeće: „Sportska udruženja upisuju se u registar koji vodi ministarstvo nadležno za sport. Ministarstvo uređuje način vođenja registra. Na postupak upisa sportskih udruženja u registar shodno se primenjuje zakon kojim se uređuju udruženja“.
Upis sportskih udruženja u registar Ministarstva sporta je sasvim prirodan kada se radi o ovoj oblasti. Ne vidim razloga da se sportska udruženja preregistruju, odnosno registruju u Agenciji za privredni registar, kada iste podatke već ima Ministarstvo sporta za sve sportske organizacije. Ovo znači da se istovremeno vode dva registra, jer, kako je regulisano članom 68. Predloga, Ministarstvo sporta takođe vodi ovakav registar. Ovo iziskuje veće troškove i odgovarajući broj novih službenika. Takođe, nameće postupak registracije sportskih organizacija u Agenciji, što za klubove stvara dodatne troškove. Slobodna procena nekih sportskih stručnjaka, među kojima sam i ja, jeste da će to klubove opteretiti sa više stotina miliona dinara, što je potpuno nepotreban trošak, posebno u ovoj finansijskoj situaciji u kojoj se nalazi naša zemlja.
Mislim da ovo nije toliko bitno i mislim da je jako bitno da registar vodi Ministarstvo sporta, a ne da registar sportskih udruženja vodi Agencija za privredne registre. Hvala.

Gospođo ministre, očigledno se nismo razumeli. Kada smo govorili o osnivanju sportskih udruženja govorili smo o Zakonu o udruženjima, ali ovo je upis u registar Ministarstva, koje mi preferiramo, a protiv smo upisa u privredni registar.
Činjenice koje ste naveli mogu da budu zaista relevantne i mogu da budu tačne, ali u svakom slučaju ne mislimo da je potrebno da postoje dva registra: jedan u Ministarstvu, a jedan u privrednom registru. Tako govori član 68. vašeg predloga. Hvala.

Gospođo predsedniče, gospođo ministre, mi smo podneli 98 amandmana, ali nećemo sve obrazlagati. Ukoliko su oni povezani i ukoliko se amandman na jedan član ne prihvati, onda je bezrazložno obrazlagati sledeće amandmane. Iz tog razloga se nećemo javljati po svakom amandmanu. Hvala.

Gospođo predsedniče, gospođo ministre, u članu 92. Predloga zakona u prvom stavu se kaže: „Nad sportskim udruženjem koje je nesposobno za plaćanje sprovodi se stečajni postupak u skladu sa zakonom“.
Mi smo predložili brisanje ovog člana zato što je sve to uređeno Zakonom o stečaju. Zakonom o stečaju su uređena pitanja i nema potrebe da se ovako delimično i nejasno pojedina pitanja regulišu ovim zakonom. To je, na kraju krajeva, i suprotno jedinstvu pravnog poretka iz čl. 4. i 194. Ustava, o čemu već postoji jedna odluka Ustavnog suda Srbije, tako da nije bilo potrebe da se ovaj član nađe u Predlogu zakona. Hvala.

U članu 104. u Predlogu zakona pisalo je: „Teritorijalni sportski savezi“. Mi smo smatrali da ovaj naslov treba promeniti i da treba staviti naslov „Sportski savez Srbije i drugi teritorijalni savezi“, zato što je u sledećim članovima naslov dobio Olimpijski komitet, Republički zavod za sport i svi ostali osim Sportskog saveza Srbije.
Sportski savez Srbije, to moram da kažem, ne zato što sam član predsedništva već zato što se čini nepravda prema Sportskom savezu, postoji još od 1945. godine. Prvo kao Fiskulturni odbor Srbije, a već od 1946. kao Fiskulturni savez Srbije, zatim kao Savez sportova Srbije, a od 1961. godine kao SOFK, koju svi mi koji se bavimo sportom dobro poznajemo. Od 1992. godine postoji pod sadašnjim imenom Sportski savez Srbije.
U Strategiji razvoja sporta u Srbiji Sportski savez Srbije, pored Olimpijskog komiteta i Ministarstva sporta, igra jednu od najznačajnijih uloga u razvoju sporta u Srbiji.
Sportski savez Srbije je jedina organizacija koja je izvršila razvrstavanje sportova, sportskih saveza i sportskih stručnjaka. Dakle, Sportski savez Srbije je jedina sportska organizacija koja je napravila kategorizaciju, odnosno razvrstavanje i sportista, i sportova i sportskih stručnjaka, i to treba ceniti. Na osnovu postignutih rezultata, Sportski savez Srbije vrši još uvek kategorizaciju sportista i sportskih radnika Srbije. Ovim zakonom će im to pravo biti oduzeto, odnosno biće samo članovi stručne komisije koju sačinjavaju i Olimpijski komitet, Republički zavod za sport i Ministarstvo sporta.
Sportski savez Srbije je predlagao Ministarstvu omladine i sporta finansiranje programa priprema i nastupa sportista Srbije. To pravo imaće sada, ali samo za neolimpijske sportove.
Sportski savez Srbije, nažalost, jedini organizuje u ovoj zemlji dodeljivanje sportskih nagrada, kao što je Majska nagrada Srbije, najuspešnijim sportistima, sportskim radnicima i organizacijama u Srbiji.
Kao poverene poslove, koje je pre godinu dana dobio od Ministarstva sporta i omladine, Sportski savez Srbije vrši kontrolu i stara se o razvoju sporta na Kosovu i Metohiji. Takođe se brine o razvoju školskog i studentskog sporta.
Dakle, na osnovu svega što sam rekao zaista je potrebno da ovaj naslov bude promenjen i da Sportski savez Srbije u ovom zakonu zauzme mesto koje mu pripada.
Srećan sam što je amandman Poslaničke grupe SPS - JS, koji je istovetan sa mojim amandmanom, usvojen i uopšte me nije briga što je to amandman vladajuće koalicije, bitno je da se nepravda ispravi i da Sportski savez, koji je zaista značajno doprineo razvoju sporta, i olimpijskog i neolimpijskog, i svih ostalih sportskih saveza, znači, opštinskih, regionalnih itd., zauzme mesto u zakonu koje mu pripada. Drago mi je što je taj amandman usvojen. Predložio sam isti amandman, odnosno Poslanička grupa Napred Srbijo, ali dobro je da je Ministarstvo sporta imalo sluha da ovaj amandman bude usvojen i da Sportski savez Srbije dobije svoj naslov i svoje ingerencije, kakve i zaslužuje, doduše, znatno umanjene nego što je bilo do sada, ali tako je kako je. Hvala.

Gospođo predsedniče, javio sam se da objasnim član 111. koji je Vlada usvojila, u svojstvu ovlašćenog predstavnika. Pritisnuo sam dugme na vreme, ali vi to niste registrovali, ali nije problem.
U ovom članu Predloga zakona, koji govori o sportskim zadužbinama i fondacijama, u stavu 2. piše: „Republika Srbija može da osnuje nacionalnu sportsku federaciju, a odluku o osnivanju donosi Vlada“. Nažalost, mi već imamo Zakon o zadužbina i fondacijama i član 4. ovog zakona govori o tome da su zadužbine i fondacije nevladine organizacije. Dakle, ako su nevladine organizacije, onda ne može Vlada niti da ih osniva, niti da ih finansira. Ne tvrdim da je ova namera bila negativna, naprotiv, vrlo je pozitivna, ali nije pravno moguće tako nešto napraviti.
Zato smo reagovali i zato je ovaj amandman Vlada usvojila, ali se postavlja pitanje da li je moguće da su pisci ovog zakona napravili ovakav propust? Već postoji Zakon o zadužbinama i fondacijama. Nije mi jasno kako pisci ovog teksta nisu konsultovali ovaj zakon koji kaže da se radi o nevladinim organizacijama, koje Vlada ne može ni osnovati, ni finansirati.
Samo sam to hteo da pojasnim, javnosti radi. U svakom slučaju, dobro je što je Ministarstvo prihvatilo naš amandmana.

Gospođo predsedniče, uvažena gospođo ministre, u članu 114. u stavu 1. tačka 1) kažete – obezbeđivanje uslova za pripremu, učešće i ostvarivanje vrhunskih sportskih rezultata sportista na olimpijskim igrama, paraolimpijskim igrama i drugim velikim međunarodnim sportskim takmičenjima.
Naš amandman je samo želeo da izdvoji evropska i svetska prvenstva od ovog pojma „druga velika međunarodna sportska takmičenja“. Zašto? Mislim da je opšti javni interes da se osvaja što više medalja na evropskim i svetskim prvenstvima i da ta prvenstva po značaju treba izdvojiti od drugih velikih međunarodnih takmičenja, jer druga velika međunarodna takmičenja ste u članu 160. definisali i nabrojali. Tu spadaju i regionalna takmičenja, kao što su balkanska prvenstva, i ulične trke, ulični maratoni, kvalifikacioni turniri, ali verovatno i međunarodne utakmice dva kluba ili međunarodni sportski mečevi.
Dakle, od svih ovih takmičenja zaista su, posle olimpijade, za nas najveća evropska i svetska takmičenja. Zato smo želeli, ispred Poslaničke grupe SNS Napred Srbijo, da posebno apostrofiramo evropska i svetska prvenstva, kako bi se rangirala.
Mislim da je ovo zaista jasno svima koji se bave sportom, naročito vama. Ne vidim razlog zašto je Vlada odbila ovaj amandman, sa obrazloženjem da je rešenje u predlogu celishodnije. Nije celishodnije. Zaboravili ste ovde evropska i svetska prvenstva i to nije dobro.
U drugom delu takođe smo predložili da se razdvoji međunarodna i međudržavna saradnja od organizacije međunarodnih i nacionalnih sportskih takmičenja, jer ne postoji nikakva veza između međunarodne i međudržavne saradnje i nacionalnih sportskih takmičenja. Nacionalna se dešavaju u Srbiji, a međunarodna saradnja je nešto drugo, saradnja između naše i neke druge zemlje. Prema tome, smatramo da smo ovim amandmanom to posebno izdvojili. Mislim da bi ovo trebalo da bude prihvaćeno. Hvala.

Gospođo predsedniče, gospođo ministre, reagovali smo na ovaj član predloga jer smo želeli da ispravimo jednu pojavu koja provejava ovim članom, a to je diskriminacija prema sportistima iz neolimpijskih sportova.
Ovaj član ima dva stava. U prvom stavu se govori o tome da nacionalna priznanja dobijaju olimpijci, paraolimpijci, šahisti sa šahovske olimpijade i osvajači medalja sa prvenstva Evrope i prvenstva sveta u olimpijskim sportovima. Znači, radi se o doživotnim nacionalnim priznanjima, odnosno, kako mi to kažemo u sportu, o sportskim penzijama posle 40. godine starosti. To je u redu, nemamo ništa protiv toga.
U drugom stavu se govori o novčanim nagradama koje takođe dobijaju svi osim sportista i trenera neolimpijskih sportova. Mislim da to nije pošteno. Ostavićemo šahiste po strani, pošto vidim da ih strašno branite. U redu je, neka Evropska sportska povelja ne priznaje šah kao sport, vi priznajete, neka to bude tako, ali da li je pošteno da šahisti osvoje i nacionalna priznanja, doživotne penzije i novčane nagrade, a takmičari neolimpijskih sportova ništa?
Prošle godine ste bili predsednik Organizacionog odbora Svetskog prvenstva u karateu u Beogradu. Naši su osvojili četiri medalje, od toga jednu ekipnu, prvaci sveta. Ti momci i te devojke neće dobiti čak ni novčanu nagradu.
(Snežana Samardžić Marković, s mesta: Dobiće.)
Dobili su po starom zakonu, po novom neće dobiti. Tako piše ovde, ako ne budete usvojili moj amandman.
Još nešto je tu sporno. Takođe kažete, odnosno Vlada, u odbijanju ovog našeg amandmana: „Amandman se ne prihvata jer je krug lica utvrđen navedenom odredbom u pogledu nagrađivanja nacionalnim priznanjem najuspešnijih sportista.“
Mislim da je ovde napravljena greška jer se u vašem obrazloženju govori samo o nacionalnim priznanjima. Ne govorim o tome. Sportisti neolimpijskih sportova i ne očekuju da dobiju doživotne nacionalne penzije i nacionalna priznanja kakva su propisana u stavu 1. ovog člana, ali će biti veoma nesrećni, potišteni i diskriminisani, moram da kažem, ukoliko budu izostavljeni i u pogledu davanja novčanih nagrada, kako je to regulisano ovim predlogom zakona.
Pored toga što karatisti postižu rezultate, karate je i najmasovniji sport. Karate je najmasovniji sport, posle fudbala, u Srbiji. Neću govoriti mnogo o mom sportu, koji vodim, ali moram reći i to da smo najtrofejniji sport u Srbiji po osvojenim medaljama u konkurenciji 160 zemalja sveta.
Sasvim sam siguran i svestan, pošto radim u Sportskom savezu Srbije kao član predsedništva, da ne treba svi neolimpijski sportovi da dobiju novčane nagrade, ali za one koji su kategorisani u prvu ili drugu kategoriju zaista se ne može prenebregnuti da oni to zaslužuju. O tome se radi.
Dakle, svesni su ti momci i devojke koji proslavljaju ime, himnu i zastavu naše zemlje širom Evrope i sveta da ne mogu da budu isti kao i sportisti koji osvajaju medalje u olimpijskim sportovima, ali ne možete im uzeti ono za šta se oni bore. Nije njima bitna novčana nagrada., čak ni visina, uopšte, ali im je bitno priznanje države za koju se bore. O tome govorim.
Verujte mi, takvih sportova ima mnogo. Po evidenciji Sportskog Saveza Srbije, postoje 32 olimpijska sporta, letnja i zimska, i čak 59 neolimpijskih sportova. Ne govorim ja da svi oni treba da imaju isti tretman, ali oni koji zaista pronose slavu naše zemlje širom sveta bi trebalo na ovaj skroman način da budu nagrađeni. Dakle, ne nacionalnim priznanjima, ne doživotnim sportskim penzijama, ali novčanim nagradama za postignut uspeh na prvenstvima Evrope i sveta svakako da.
Eto, to je ono o čemu sam hteo da vas obavestim. Verujte mi da ovih mesec dana trpim veliki pritisak od strane predstavnika mnogih neolimpijskih sportova. Mislim da ne bi trebalo da ogrešite dušu o njih, jer oni pronose slavu naše zemlje, ponekad čak mnogo više nego neki olimpijski sportovi. Hvala.

Gospođo ministre, ohrabrujuće je ovo što ste sada rekli, mislim da će to biti satisfakcija za mnoge sportiste i sportske radnike u neolimpijskim sportovima, ali to ne garantuje da će oni biti nagrađeni adekvatno jer u članu 125. piše – nagrade za poseban doprinos razvoju i afirmaciji neolimpijskog sporta. Tu se ne govori o rezultatima, a član 123. u stavu 2. govori upravo o sportskim rezultatima koje postižu takmičari. Ovo se više odnosi na funkcionere. Ne treba funkcioneri neolimpijskih sportova da osvoje ništa. Nemojte se smejati, znam da vi imate jako lep osmeh, ali mislim da nije primereno, ovo je tužna tema.
Tužna tema, evo zašto. Ne piše o sportistima, nego piše samo: „Nagrade za poseban doprinos razvoju i afirmaciji neolimpijskog sporta i kriterijumi za njihovu dodelu uređuju se posebnim aktom Vlade.“ Dakle, ne govori se o sportistima. Ovo izgleda kao da se govori o onima koji su zaslužni za afirmaciju nekog neolimpijskog sporta. O tome se radi i to je ono što me zbunjuje.
Naravno da pozdravljam član 125, ali, verujte mi, ako se ne odnosi na sportiste i na sportske trenere koji su postigli zlata na prvenstvima Evrope i sveta, onda to nije dobro, ali to ovde ne piše, morate priznati.
U svakom slučaju, ja sam zahvalan za vaš javni poziv da budem član te komisije i prihvatam sa zadovoljstvom. Hvala.

Dame i gospodo, samo sam želeo da strategija razvoja sporta u Republici Srbiji dobije prefiks – nacionalna. U obrazloženju Vlade piše da se ona naziva „Strategija razvoja sporta u Republici Srbiji“. U nazivu – da, ali u daljem tekstu – ne. Govorim o daljem tekstu. Bilo bi primereno da se ne govori samo o strategiji, nego da se govori o nacionalnoj strategiji. To ima mnogo veći značaj, verujte mi. Dakle, ne govorim samo o nazivu, nego govorim o daljem tekstu, u kojem se ne upotrebljavaju reči „nacionalna strategija“, nego samo „strategija“. To nije dobro. Mislim da postoji jedna jedina, nacionalna, strategija u Republici Srbiji. Hvala vam.

Gospođo ministre, dobro je što je u ovom predlogu zakona po prvi put apostrofiran školski sport. To je dobro zbog mnogo razloga. Mi znamo da se samo 15% naše dece bavi sportom kroz školsko sportsko takmičenje. Škole uglavnom imaju ili ruinirane sale ili uopšte nemaju sportske sale. Naša deca se manje od dva sata nedeljno bave fizičkom kulturom, sportom u školama.
To svakako nije dobro i zato je dobro da se više govori, a sada i piše u zakonu o sportu, o školskom sportu, jer znamo koje su posledice nedovoljnog bavljenja sportom u školama, bilo osnovnim, srednjim, ili na fakultetima – naša deca, naša omladina ima brojne deformitete kičmenog stuba, ravne tabane i pati od gojaznosti i svega ostalog što nije dobro za našu omladinu.
Ali, mi smo reagovali, hteli samo da poboljšamo ovaj član samo jednom rečju – predškolski sport, da se ubaci predškolski sport. U Srbiji postoji 1670 predškolskih ustanova. Oko 39,2% naše dece se nalazi u tim predškolskim ustanovama. To je odlična osnova za školski sport i kasniji sport uopšte, međutim, imamo tu puno problema. Nemamo sale gotovo ni u jednoj ustanovi, a nemamo ni adekvatno osoblje; ti vaspitači, kojih ima oko 9.000, nisu obučeni za fizičko vaspitanje. Imamo preko 3.000 medicinskih sestara, oko 400 saradnika. Ukupno 173.000 naše dece pohađa, zato smo mi iz Poslaničke grupe SNS smatrali da se u zakon mora ubaciti makar jedna reč: „predškolski“ sport.

 Gospođo predsedniče, gospođo ministre, ovde se radi o st. 4. i 5. Piše: „U ekipama sportskih organizacija na sportskim takmičenjima koje je nadležni nacionalni granski sportski savez označio kao amaterska takmičenja može nastupiti najviše 20% sportista sa statusom profesionalnih sportista“. U sledećem stavu piše: „U ekipama sportskih organizacija na profesionalnim sportskim takmičenjima mogu nastupati samo profesionalni sportisti“.
Mislim da je nedopustivo praviti ovakvu razliku između profesionalnih i amaterskih takmičara i uvesti ograničenja za nastupanja na profesionalnim takmičenjima, odnosno profesionalaca na amaterskim takmičenjima. Još u Barseloni, na Olimpijskim igrama 1992. godine, MOK je doneo odluku da na olimpijskim igrama, koje su amaterske, pravo nastupa mogu imati profesionalci. Time je, praktično, izbrisana linija između profesionalnog i amaterskog sporta, odnosno amatera i profesionalaca, kada se radi o učešću na takmičenjima.
Takmičari iz profesionalne NBA lige takmiče se na olimpijskim igrama, svetskim i evropskim takmičenjima. Isto je i sa našim Novakom Đokovićem, Jelenom Janković, Anom Ivanović, koji su profesionalci, ali nastupaju za Srbiju na Dejvis kupu.
Prema tome, mislim da ovo nije dobro i da je u suprotnosti sa odlukom MOK-a donetom 1992. godine u Barseloni.
Ono što želim da pohvalim, a imam nešto da pohvalim, već sam to rekao pomoćniku ministra gospodinu Draganu Atanasovu, koji sedi pored vas, jeste poslednji stav u ovom članu, a to je: „Zabranjeno je organizovanje bilo koje sportske priredbe koja se temelji na tzv. slobodnoj borbi dva ili više lica (borbe u kavezu i slično), kao i učešće u takvim priredbama“.
Potpuno je jasno da je ovo dobar stav, jer se radi o modernim gladijatorskim igrama, bez ikakvih pravila, koja više liče na tuču nego na sportsko takmičenje i na sportske borbe. Prema tome, ovo je dobro i ovo treba podržati. Nama ne trebaju takve borbe, naša deca ne treba da se bore bez pravila, ne treba da budu žrtveni jarci nekim menadžerima koji samo na osnovu njihove krvi i njihovog zdravlja zarađuju novac. To je ono što sam hteo da pohvalim.
Vraćam se na odnos profesionalaca na amaterskim takmičenjima i amatera na profesionalnim takmičenjima. Uzmite u obzir da je to odluka MOK-a, doneta u Barseloni 1992. godine, gde se briše linija između amatera i profesionalaca što se tiče takmičenja. Naravno, ostaje razlika, koja je u ovom zakonu apostrofirana, kada se radi o razlikama između profesionalaca i amatera, ali ovde se govori o takmičenjima i to ne treba ograničavati.

Da, gospođo ministre, želimo da povučemo ovaj amandman. O ovome sam razgovarao sa gospodinom pomoćnikom ministra Draganom Atanasovim i upravo sam rekao da je ovaj član u redu. Greškom je došlo do slanja ovog amandmana, tako da ga povlačim. Hvala.

Gospođo predsedniče, uvažena gospođo ministre, u ovom članu se kaže da se sredstva od prodaje sportskih klubova, sportskih društava i ostalih sportskih organizacija posle izmirenja troškova prodaje, isplate provizije i namirenja poverilaca uplaćuju u budžet Republike Srbije, a mogu se usmeriti u budžetski fond za finansiranje sporta, za izgradnju sportskih objekata i sportske infrastrukture.
Ovde nas bune samo reči „mogu se usmeriti“. Trebalo bi da piše: „moraju se usmeriti“, ili: „usmeravaju se“, bez „može“ i bez „mora“, jer to „može“ znači može, ali ne mora.
Ne bih želeo da verujem, i siguran sam da tako neće biti, da će ta sredstva služiti za podmirenje javne potrošnje, recimo, da će ići za smirenje socijalnog bunta, za socijalni mir praktično, za plate, penzije itd. Mislim da bi to bilo zaista neadekvatno i da to niko ne bi smeo da uradi. Želim da verujem da je tako.
Želim samo da ukažem na to da je ovde napravljena greška, pretpostavljam tehnička, ne: „mogu se uplatiti“, nego je trebalo: „moraju se uplatiti“. Zato smo uložili amandman na ovaj član. Dakle, sasvim je jasno i mislim da se i vi slažete sa mnom. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani građani Srbije, donošenje zakona o sportu je veoma važno za svaku državu, s obzirom na to da se radi o materiji koja se tiče i naše dece i naše omladine, a naročito svih onih koji se bave sportom.
Već deset godina se radi na usvajanju novog zakona. Inače, stari je usvojen pre petnaest godina, 1996. godine. Bilo je nekoliko nacrta i predloga novog zakona. Međutim, tek sada, ovo je treći put po redu da Predlog zakona o sportu bude pred poslanicima.
Radna grupa sastavljena od stručnjaka o sportu tvrdi, makar većina njih, da nije konsultovana i da njihove primedbe i sugestije nisu uvažavane. S obzirom na to da sam bio i da sam u kontaktu sa mnogima od njih, radi se o ekspertima u sportu, i s obzirom na to da sam i sam sportski radnik, nemam razloga da im ne verujem. Tvrde da se sve dešavalo mimo njih i da su odlučujuća, bitna rešenja donosili činovnici Ministarstva sporta, koji nisu previše kompetentni da odlučuju o donošenju i pisanju zakona o sportu.
Predlog zakona o sportu ima mnogo nedostataka. Poslanička grupa SNS podnela je čak 98 amandmana, u cilju da se ovaj zakon o sportu poboljša, ali sasvim je sigurno da ni tolika količina amandmana ne može doprineti donošenju boljeg, popravljenog zakona o sportu.
Sasvim sam siguran da je naš predlog da se zakon povuče iz procedure i da se uz saglasnost eminentnih sportskih stručnjaka donese novi nacrt, novi predlog zakona... Znam da nije realno, ne gajim iluzije o tome, ali ukoliko se zakon bude doneo, a vi imate za to potrebnu većinu u Skupštini, sigurno će biti popravljan, odnosno doneće se novi zakon o izmenama i dopunama zakona posle godinu dana, godinu i po dana najkasnije, kao što je slučaj i sa Zakonom o gradnji i planiranju, koji je donet pre godinu i po dana, pa se prošle nedelje ponovo o njemu raspravljalo, o čak 90 članova tog zakona koji su predloženi za izmenu i dopunu. Ne treba nam to. Ne treba nam još jedan neozbiljan zakon o sportu, koji će sasvim sigurno biti promenjen. Ali, ako ste tako odlučili, neka tako i bude.
Ovaj zakon je previše obiman, već je bilo reči o tome, on ima 194 člana. Da ne govorim o tome koliko imaju evropski zakoni, zaista, mnogo manje, od 40 do 80 članova maksimalno, ali samo da navedem primere iz okruženja: recimo, Bugarska - 75 članova. Bugarska je zaista eminentna sportska sila. Da ne govorimo o zemljama bivše SFRJ, recimo: Slovenija 73, Crna Gora 74, Hrvatska 75 članova zakona. Naš zakon - čak 194 člana! Zato mislim da je to preobimno. Kao da se neko trudio da u tolikoj masi članova, u tolikom obimu prikrije nekakve stvarne nesportske namere, koje su sasvim sigurno u sportu zastupljene.
Predlog zakona o sportu sadrži i mnoge članove koji se podudaraju sa članovima drugih zakona koji su već usvojeni, kao što su Zakon o privatizaciji, Zakon o udruženjima, Zakon o registraciji privrednih subjekata. U nekim članovima ovaj predlog zakona je čak u suprotnosti sa navedenim zakonima. Pisci zakona su jednostavno mogli da odredbama upute na članove tih zakona, a ne da ih ponavljaju u ovom predlogu zakona.
Ono što je sa naučne strane neprihvatljivo je to što se zakon bavi definisanjem pojmova, naročito u članu 3. gde se pokušavaju definisati neki pojmovi u sportu. Definisati pojmove u sportu je veoma teško, jer i u naučnoj teoriji o sportu postoji mnogo različitih definicija, zavisno od teoretičara, naučnika u oblasti sporta. Zato nije dobro da se upuštamo u neku akademsku raspravu o tome. Ovaj zakon u ovom prvom delu više lični na neki akademski rad, naučni rad o sportu, nego na praktični zakon koji ima jasnu primenu.
Tako je pogrešno prepisana definicija sporta Saveta Evrope, kada se radi o definiciji sportskih aktivnosti, gde je praktično pogrešno interpretirana definicija Sportske povelje Saveta Evrope. Tu se, jednostavno, reči „sportska aktivnost“ donose umesto reči „sport“ u Sportskoj povelji, jer jedino sport ovim zakonom nije definisan. Nije dobro da se sportska aktivnost definiše kao fizička i umna aktivnost kada Sportska povelja Saveta Evrope sport definiše kao fizičku aktivnost. Naravno da se umna aktivnost podrazumeva u svim sportovima, jer se bez umne aktivnosti ne možete baviti nijednim sportom. Pretpostavljam da se ovde mislilo na to da šah na taj način i te kako bude zastupljen u ovim definicijama sporta.
Isto tako, recimo, definicija „sporta za sve“ nije dobro preneta. Sport za sve nije rekreativni sport, kako to u Predlogu zakona navodite. Sport za sve ima mnogo širu definiciju, on obuhvata i takmičenja, jer je to jedna grana olimpijskog pokreta. Rekreativni sport se bavi isključivo poboljšanjem i održavanjem fizičkog i duhovnog stanja čoveka. Dakle, mislim da je nepotrebno, pogrešno definisanje pojmova o sportu. To bi bilo sasvim pogrešno i nepotrebno.
Osim toga, ovaj zakon opterećuje rad klubova i rad saveza nepotrebnom administracijom. Mi već imamo evidenciju sportskih saveza, sportskih klubova u Ministarstvu sporta i nije mi jasno zbog čega je ovim predlogom zakona nametnuta ovakva administracija klubova, koja zaista opterećuje rad klubova, ali ne samo rad, nego ih i novčano, finansijski opterećuje. Izračunao sam da će biti preko milion dokumenata koje treba obraditi. Prema tome, Ministarstvo treba da osnuje posebnu službu, koja će se baviti samo administriranjem, odnosno raspoređivanjem i evidencijom ovih dokumenata i priloga koje su klubovi i savezi obavezni da dostave.
Što se tiče ovog evidentiranja, pisci ovog zakona idu dalje. U članu 188. obavezuju klubove i saveze na ponovno registrovanje, pod pretnjom likvidacije i oduzimanja imovine, što je suprotno članovima 55, 58. 197. Ustava koji propisuje da udruženja, klubove i saveze može zabraniti samo Ustavni sud, a nikako Ministarstvo sporta. Klubovi i savezi su već registrovani i evidentirani kod Ministarstva sporta, pa neka onda Ministarstvo, saglasno tome, njihove podatke dostavi novoosnovanim registrima i Agenciji za privredne registre, a ne da preti klubovima likvidacijom i oduzimanjem imovine, što je protivustavna kategorija.
Posebno je problematično mešanje Ministarstva sporta u određivanje pravila sportskih saveza i klubova. Svi sportski savezi, gradski savezi, fudbalski savez, košarkaški savez, teniski savez, karate savez moraju poštovati pravilo međunarodnih federacija i tu nema mesta mešanju Ministarstva u određivanje pravila.
Ovaj zakon propisuje pravila suprotno pravilima međunarodnih sportskih federacija, i to nije dobro, jer rizikujemo da rad saveza i klubova bude sankcionisan od međunarodnih sportskih federacija koje imaju jasno utvrđena pravila. Svaki savez, kada uređuje svoja pravila, mora pre svega poštovati pravila međunarodne federacije kojoj pripada; u suprotnom, nema pravo nastupa na međunarodnim takmičenjima. To je veoma jasno.
Loš primer mešanja Ministarstva sporta u sportska pravila saveza jeste propisivanje gde mogu da učestvuju profesionalci, a gde amateri. To zaista nije dobro, jer se ne može odrediti zakonom, odnosno Predlogom zakona (član 158), da profesionalci ne mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima, odnosno, može jedan deo učestvovati, jedan procenat, a da amateri takođe ne mogu učestvovati, a da profesionalci apsolutno ne mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima. To je suprotno odluci Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je još na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine jasno odredio i doneo odluku da profesionalci mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima, odnosno na olimpijskim igrama. Danas, recimo, imate da naš Đoković, naša Jelena Janković, Ana Ivanović učestvuju na Olimpijadi, na Dejvis kupu i na svim drugim amaterskim takmičenjima za reprezentaciju Srbije. Prema predlogu ovog zakona, oni nemaju pravo učešća. Takođe, amateri, recimo, stonog tenisa nemaju pravo učešća na profesionalnim takmičenjima.
To nije dobro i to je u suprotnosti sa Statutom i Pravilnikom Međunarodne teniske organizacije i sa Statutom i odlukom MOK-a. Mislim da se o tome moralo voditi računa kada se radio nacrt i kada se usvajao predlog ovog zakona.
Drugo, mora svima nama da bude jasno da međunarodne federacije i MOK ne dozvoljavaju mešanje države i politike u sport. Država ne može da donosi pravila. Pravila donose sportski savezi i ona moraju biti usklađena sa pravilima MOK-a i međunarodne federacije kojoj pripada granski savez o kome se govori.
Dokaz da se država i suviše meša ovim predlogom zakona u rad klubova jeste i propisivanje visine članarine koju klubovi mogu da ubiraju od svojih članova. Molim vas, država direktno određuje kolika će biti cena članarine u jednom klubu ili u jednom savezu! Kada se to država mešala u određivanje tržišta, u cene proizvoda i namirnica? Nemojte, ovo nije dobro. Ovo je zaista u suprotnosti i imaćemo problema ako se usvoji ovaj zakon. Prvo, neće biti primenljiv, a drugo, imaćemo problema sa međunarodnim sportskim federacijama.
Govorilo se ovde, a govorila je i uvažena gospođa ministar, o školskom sportu. Naravno, to je osnova za bavljenje sportom. Zaboravili ste da spomenete predškolski sport. To je veoma važno. Veoma je važno navesti i pomenuti predškolski sport, jer se 39,2% naše dece nalazi u predškolskim ustanovama, gde apsolutno nemaju nikakvih uslova za bavljenje bilo kakvom vrstom fizičke aktivnosti. Naravno, ne sportom, jer se ne može govoriti o sportu u tim godinama. Ali, ne smemo zaboraviti da 173.203 dečaka i devojčica posećuju predškolske ustanove. Tamo radi ukupno 9.000 vaspitača, 3.000 medicinskih sestara i 400 saradnika, u ukupno 1.670 predškolskih ustanova. Taj se podatak ne sme zaboraviti jer je to osnova školskog sporta, koji je osnova sporta uopšte.
O školskom sportu ima reči; jedna odredba, jedan naslov govori o tome, međutim, sasvim nedovoljno. Zaboravlja se da samo 15% dece trenutno učestvuje u sportskim školskim takmičenjima. Škole uglavnom imaju ruinirane sportske sale ili ih mnoge uopšte i nemaju. Manje od dva sata nedeljno, otprilike, ima fizičke nastave u školama, što je sasvim nedovoljno. To bi trebalo poboljšati.
Osim toga, šta su posledice ovakvog fizičkog, ne vaspitanja, nego fizičkog nerada što se tiče fizičkog vaspitanja u školama? Posledice su strašne: 25% naše dece pati od gojaznosti, koja često traje doživotno. Čak 80-90% dece ima deformitet kičme, a 60% dece ima ravne tabane. Sve se to može popraviti boljim radom u školskom sportu, što je Predlog zakona morao malo drugačije i podrobnije da definiše. Znam da se tu radi o mešanju u ingerencije jednog drugog ministarstva, Ministarstva prosvete, ali u tome ste vi morali da imate blizak kontakt sa njima i da ovaj odeljak o školskom i studentskom sportu sa njima dogovorite i uredite na bolji način.
Radi se i o zanemarivanju visokoškolskih ustanova u oblasti sporta u ovom predlogu zakona. Vi znate da su u Ministarstvu već dugo rađeni pravilnici, i to pravilnik o nomenklaturi sportskih zanimanja i zvanja i pravilnik o pravu na stručni rad u sportu, međutim, to nikada nije doneto. Pretpostavljam da se radi o interesima nekih klubova koji žele da potpuno zanemare rad visokoškolskih ustanova u oblasti sporta, a da sve ingerencije oko obrazovanja stručnih kadrova preuzmu isključivo sportski savezi, što nije dobro, jer čemu nam onda fakulteti za sport, čemu visoke škole za sport? Mislim da to nije dobro.
Donošenjem ovih pravilnika, kao obaveznih podzakonskih akata, sistemski bi se regulisala najvažnija područja u sportu, a to su: zvanja, pravo na stručni rad i dobijanje licence, odnosno da definišemo tačno ko sve može da se bavi obrazovnim radom u sportu.
Ukoliko se ne donesu navedeni pravilnici, nije moguće sistemski urediti ovu oblast sporta, već će se zadržati postojeće stanje, koje je sada u većini slučajeva prepušteno slobodnom tumačenju i često nestručnom radu naših stručnjaka koji obrazuju naše sportiste i koji rade sa njima. Dakle, imamo nedovoljno edukovane stručnjake u klubovima i sportskim savezima. Kad bi se doneli pravilnici ne bi se dešavalo, recimo, da studenti visokih škola i fakulteta za sport, kada završe, posle tri ili četiri godine, fakultet, ne mogu da nađu sebi mesta u sportskim klubovima, ako ne završe kod njih neki kurs koji traje nedelju dana ili dve nedelje. To nije dobro.
Mora se naći sklad između rada u visokoobrazovnim ustanovama u oblasti sporta i granskih saveza, kako bi se došlo do edukovanih stručnjaka, koji bi zaista proizvodili mnogo bolje sportiste nego što ih imamo sada u svim granskim savezima, a naročito u onim savezima koji su i te kako interesantni za javnost, kao što su fudbal, košarka, tenis itd.
Ono što je posebno bolno za sportske stručnjake, sportske radnike i za sportiste u neolimpijskim sportovima jeste to što ovaj zakon pravi užasno duboku paralelu između olimpijskih i neolimpijskih sportova. Imate ovde u članu 123. stavove koji zaista potcenjuju neolimpijske sportove i sve one koji rade u njima, posebno sportiste i trenere.
Vi donosite odluku, predlažete ovim predlogom zakona da se penzije, odnosno doživotne novčane naknade daju samo onima koji su osvojili medalje na Olimpijadi, Paraolimpijadi, Šahovskoj olimpijadi i na svetskim evropskim prvenstvima u olimpijskim i paraolimpijskim sportovima. Čim napune 40 godina, imaju doživotne penzije. Ja to pozdravljam. Tu nigde nema neolimpijskih sportista. I sa time mogu da se složim. Slažem se u potpunosti da moramo napraviti paralelu između olimpijskog i neolimpijskog sporta, ali vi idete i dalje.
U sledećem stavu vi kažete da sportisti i treneri koji osvoje medalje u svim ovim sportovima, ali samo olimpijskim i paraolimpijskim, imaju pravo i na jednokratnu, odnosno višekratnu novčanu naknadu. Nigde nema neolimpijskih sportova. Tek u jednom članu vi pominjete da Vlada može svojom odlukom da donese odluku o novčanim nagradama i sportistima iz neolimpijskih sportova, ali to nije dovoljno. To nije jasno precizirano i to nije dovoljno, jer ovim predlogom zakona su ti mladi ljudi potpuno diskriminisani.
Ne zaboravite, prošle godine je karate reprezentacija osvojila prvo mesto na svetu, ekipno, na Svetskom prvenstvu u Beogradu. Osvojili su još tri zlatne medalje. Šta će oni imati od toga? Ništa, jednogodišnju novčanu naknadu, u vidu stipendije, i to je sve. Karate je, da podsetim, posle fudbala najmasovniji sport u Srbiji.
Postoji preko 50 drugih sportova koji su neolimpijski. Nemamo mi previše olimpijskih sportova u Srbiji. Šta ćemo sa tim ljudima koji pronose slavu naše zemlje, donose medalje, ponekad čak i ponosnije drže našu zastavu i jače pevaju našu himnu od nekih iz olimpijskih sportova? Zar ih treba ovako diskriminisati? Mislim da ne. Neću da govorim o sportu gde sam ja predsednik saveza, ali neka o tome govore podaci iz Sportskog saveza Srbije. Mi smo najtrofejniji sport u Srbiji, po broju osvojenih medalja, u konkurenciji od 150 zemalja.
Dakle, hoću da kažem, kada mnogi mladi ljudi, naveo sam primer karatea, vredno treniraju, vežbaju, osvajaju medalje, a za to dobiju zakon gde će njihov rad, trud i znoj biti potcenjen, to nije dobro.
Molim vas da uvažite amandmane koje je podnela Poslanička grupa SNS; ne u ovom delu kada se govori o penzijama, svesni smo da kao neolimpijski sportovi nikada nećemo doći na red, ali u ovom delu gde se određuju novčane naknade, da tu uvrstite i neolimpijske sportove, inače oni više neće postojati. Ne verujem da je bilo kome od vas bio cilj da te klubove zatvorimo, da te sportove zatvorimo i da postoje samo olimpijski sportovi. Šta ćete sa tolikom populacijom omladine koja vežba u neolimpijskim sportovima?
Drugo, hteo sam samo da ukažem na nešto što je jako važno, gde ste se vi upustili u jedan deo o pravilima sportskih saveza, gde neke stvari niste apsolutno ni pomenuli, ali pošto mi je vreme kao ovlašćenom predstavniku isteklo, o tome ću govoriti u drugom delu izlaganja, u raspravi u načelu. Hvala.