Poštovani građani Srbije, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, danas razgovaramo o dve povezane teme koje su veoma bitne. Jedna je zakon o izmenama i dopunama služenja vojne obaveze, a drugo je donošenje odluke zapravo o obustavi obaveze služenja vojnog roka, zapravo odluke o kompletnoj, potpunoj profesionalizaciji Vojske Srbije.
S obzirom da poslanički klub Srpske napredne stranke Napred Srbijo ne deli u potpunosti vaše mišljenje o vašim predlozima, pokušaću da u svom izlaganju budem kritičan, ali s obzirom da se radi o Vojsci Srbije koju veoma poštujem, trudiću se da budem maksimalno i krajnje dobronameran u svojim kritičkim predlozima.
Uvaženi gospodin ministar je u svom prvom delu izlaganja govorio o istorijskom razvoju srpske vojske, ali je čini mi se taj prikaz nekompletan, jer je krenuo tek od Stefana Prvovenčanog, prvog kralja da, ako se radi o kraljevskoj vojsci, gospodin ministar je u pravu, ali srpska vojska se u dokumentima svetskih putopisaca i svetskih istoričara pominje mnogo ranije.
Tako je Plinije 75. godine pre nove ere zapisao u svom spisu govoreći o Srbima, pored Kiberana stanuju Meotici, Vali i Serbi, a oko 150. godine Klaudije Ptolomej je rekao u svom spisu Geografija, s obzirom da se bavio geografijom, između Keronskog gorja i reke Ra nalaze se Orinei, Vali i Srbi. Svi ovi narodi su imali svoje vojske i međusobno su ratovali, najčešće radi teritorija.
Prvi put se srpska vojska pominje u jednom istorijskom spisu, veoma obrazovanog vizantijskog cara Konstantina Sedmog Porfirogenita, koji je u svom delu zapisao da su se Srbi doselili sa svojom vojskom i sa svojim stanovništvom oko Soluna, po odobrenju cara Iraklija 610. godine nove ere.
Srbi su oduvek imali svoju vojsku, otkad postoje Srbi postoji i srpska vojska, bilo da je bila nomadska, plaćenička, najamna, vojska vlastele, narodna vojska. Svi narodi u to vreme su imali svoje vojske, praktično svi sposobni muškarci su činili tu vojsku.
Ne treba zaboraviti veliku vojsku Stefana Nemanje, ne treba zaboraviti vojsku Cara Dušana, koja je poslednja srpska vojska koja je imala osvajački karakter. Nakon toga nikada srpska vojska nije osvajala, već je samo branila svoje teritorije. Ne treba zaboraviti vojsku Kneza Lazara, pre njega Mrnjavčevića. Ne treba zaboraviti ni bitke koje su vodile te vojske, Maričku i Kosovsku bitku.
Sve do 1883. godine, kad je zaista ustanovljena aktivna srpska vojska po osnovu obaveze služenja vojnog roka i taj se datum, ta godina se računa kao početak narodne srpske vojske, kao početak aktivne srpske vojske koja je nastala po osnovu obaveze služenja vojnog roka.
Da je ova vojska bila dobra, pokazuje i Prvi balkanski rat, kad smo se konačno oslobodili od ropstva Turaka i oslobodili, kao poslednji deo Srbije, Kosovo i Metohiju 1912. godine, zatim Drugi balkanski rat kad smo pobedili Bugare koji su nas s leđa napali nakon završetka Prvog balkanskog rata.
Da ne govorim o Prvom svetskom ratu, kad smo dokazali celom svetu da jedna mala, ali dobro organizovana vojska može na početku Prvog svetskog rata da savlada daleko brojniju i opremljeniju Austrougarsku vojsku u čuvenim bitkama Kolubara, Cer itd.
Da bi onda pokazali opet celom svetu putem osvajanja, probijanja Solunskog fronta i prodiranja silovitom brzinom ka oslobađanju cele Srbije. Jedna vojska koja je pre toga bila izbegla, bolesna, izmučena i iscrpljena, na zadovoljstvo i pohvale mnogih evropskih savezničkih generala, koji su se čudom čudili, otkud toliko žara, snage i volje jednoj maloj vojsci da oslobodi svoju zemlju.
Ne treba govoriti da je i posle Prvog svetskog rata naša vojska bila organizovana, ali kao vojska Kraljevine Jugoslavije, sve do početka Drugog svetskog rata, kad su nam, naravno, leđa okrenuli, kao i često puta u istoriji i Slovenci i Hrvati, koji su stali uz Hitlera, a protiv tadašnje Jugoslavije.
Kasnije, posle Drugog svetskog rata se stvara komunistička JNA. Treba reći da i u Prvom svetskom ratu i u drugom svetskom ratu su i Sloveniju i Hrvatsku oslobađali upravo srpski vojnici, u Drugom svetskom ratu, srpski i crnogorski vojnici, iako su bili na potpuno suprotnim stranama i većina Hrvata i većina Slovenaca.
Ponovo se konsolidovala srpska vojska, sve do napada NATO pakta, kad smo zaista pokušali da odbranimo Kosovo i Metohiju. Nažalost, politički loše vođena vojska Srbije je poražena u tom ratu, ali su ipak NATO generali, neki odmah posle završetka ratnih dejstava, a neki kasnije u svojim memoarima priznali da je srpska vojska i te kako vešto i hrabro vodila rat na Kosovu i Metohiji protiv daleko brojnijeg neprijatelja kojeg su sačinjavale gotovo sve zemlje NATO pakta.
Poslednja istraživanja javnog mnjenja u poslednjih nekoliko godina pokazuju da Vojska Srbije ima znatan ugled u našem društvu i da se visoko kotira. Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je vojska imala veliki i da ima veliki rejting, čak u jednom periodu, naravno, to se menjalo zavisno od datuma, ali u jednom periodu je bila izjednačena skoro sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Dokaz za to jeste da se čak 98% regruta odazivalo vojnim pozivima u poslednjim generacijama regruta, što je samo po sebi dovoljan dokaz o popularnosti Vojske Srbije.
Zašto se onda želi ukinuti ta narodna aktivna vojska, koja je zasnovana na obavezi služenja vojnog roka? Pitanje je da li to želi vlast ili nam to neko drugi diktira? Rekao bih da je druga solucija u pitanju.
Mislim da većina generala Vojske Srbije to ne želi. Ne bih se složio sa ministrom da većina građana Srbije smatra da je potpuna profesionalizacija vojske najbolje rešenje. Ne, taj podatak ne postoji i ja i te kako sumnjam u taj podatak, mislim da on nije tačan. Mislim da većina srpskog naroda želi da ima svoju narodnu vojsku koja će čuvati njegove granice.
Iskreno, mislim da je NATO projektovao ovakvu profesionalizaciju vojske i mislim da je to sasvim jasno. To je i logično, jer nikome danas nije potrebna jaka srpska vojska, osim naravno Srbiji.
Zašto? Mislim da tome doprinose i javne izjave ministra vojnog, uvaženog gospodina Šutanovca, koji neskriveno teži ka ulasku Srbije u NATO pakt, uprkos odluci Skupštine Srbije o vojnoj neutralnosti Srbije.
Naravno, i ja bih odmah sutra glasao za ulazak Srbije u NATO pakt pod uslovom da nam vrate Kosovo i Metohiju i da garantuju Srbiji suverenitet i teritorijalni integritet. Naravno, prvi bih glasao pod tim uslovima, ali ako nam neko otima KiM, a mi trčimo njemu u zagrljaj, ne mislim da je to ispravno.
Naša situacija unutar Srbije i kada se radi o granicama nije blistava. Imamo problem Kosova i Metohije, koje neumitnim putem klizi ka neutralnosti, potpunoj nezavisnosti i odvajanju, otimanju dela Srbije uz pomoć NATO pakta.
Da ne govorim o tome da su pripadnici OVK odmah posle akcije Vojske Srbije i policije Srbije pobegli sa KiM i vratili se tek kada su pripadnici NATO pakta došli u Srbiju, vratili su se i nastavili da čine ono što su činili.
Spalili su i uništili ili teško oštetili 150 srpskih crkava i manastira, stotine i stotine srpskih grobalja je porušeno, a da ne govorim o čitavim selima spaljenim, naseljima, srpskim kućama. Najteže od svega je što je ubijeno mnogo, mnogo Srba i što je preko 250.000 Srba moralo da ostavi svoja ognjišta i da se presele u Srbiju kao izbeglice, odnosno kao raseljena lica.
Danas isti ti OVK pripadnici čine slične zločine, ali nažalost u tome im ponekad pomažu i pripadnici KFOR i pripadnici Euleksa. Primer je, recimo, uništavanje naših trafostanica, odnosno relejnih stanica telekomunikacije Srbije.
Nije samo u pitanju KiM, imamo ovih dana i izjave mnogih političara sa jugoistoka Srbije, Preševa, Bujanovca i Medveđe, albanske nacionalnosti, koji otvoreno kažu u razgovoru sa belgijskim diplomatama da jugoistok Srbije, odnosno kako oni to zovu Preševska dolina – Bujanovac, Preševo i Medveđa treba da budu u sastavu Kosova, a da se automatski isključe iz sastava Srbije. To je rekao predsednik opštine Preševo, Ragmi Mustafa, i gospodin Orhan Redžepi, u razgovoru sa stranim diplomatama iz Belgije.
Da se samo setim onoga što je rekao moj uvaženi kolega Zoran Babić iz SNS, da su se 28. viorile samo albanske zastave u tim mestima, a pametnom čoveku je dovoljno da zaključi šta takvi ljudi misle o jedinstvu Srbije i o priključenju tog dela Srbije nekakvom nezavisnom Kosovu.
Šta je sa Raškom oblašću? Setimo se utakmice Srbija-Turska. Koliko mladih ljudi muslimanske veroispovesti je izašlo na ulice i vikalo – ovo nije Srbija, ovo je Turska? Nijedna srpska zastava, samo turske zastave u neprekidnim povorkama kolona automobila koji su slavili pobedu Turske. Stekao sam utisak kao da se nalazimo ne u Srbiji, nego usred Turske, usred Istanbula.
Naravno, potpuno sam svestan i nemam nikakvih iluzija da će vladajuća koalicija ovaj zakon ili ovaj predlog odluke izglasati, iako sam siguran da se mnoge moje kolege, a to se i danas delimično moglo videti iz njihovih diskusija, ne slažu baš u potpunosti sa ovom odlukom i sa izmenama i dopunama ovog zakona.
Siguran sam takođe i da velika većina srpskog naroda ne želi da se u potpunosti sprovede profesionalizacija srpske vojske, već želi da srpska vojska ostane jednim delom stajaća, jednim delom aktivna vojska, a jednim delom narodna vojska, kakva je od postanka uvek i bila.
Navešću nekoliko primera zemalja koje se nisu povele za profesionalizacijom vojske, iako su mnogo bogatije od nas i mnogo razvijenije od nas. Kolega Samardžić je govorio o Švajcarskoj koja je neutralna, koja ima 130.000 vojnika, od toga samo 5% profesionalnih vojnika, ali ću pomenuti primer i Grčke. Grčka ima 180.000 vojnika, nijedan veliki razlog za držanje tako velike vojske, uz obavezu služenja vojnog roka, ni nikakve pretnje kakvih Srbija, nažalost, ima, Grčka nema. Nemačka takođe.
Nisam siguran kada gospodin ministar kaže da se i u Nemačkoj radi i razmišlja o profesionalizaciji vojske. Ne, razmišlja se o poluprofesionalizaciji vojske, što je dobar primer i što bi bilo dobro iskustvo i za Srbiju.
Turska je druga sila u NATO paktu po vojnom naoružanju, po modernizaciji, po brojčanom sastavu svoje vojske, a nema nekih posebnih rizika i nekih posebnih pretnji i takođe ima obavezu služenja vojnog roka.
U Nemačkoj se služi obavezan vojni rok takođe, to sam već napomenuo, iako je to jedna od bogatijih zemalja, koja je jedan od glavnih stubova EU.
Vojska Srbije bi trebalo, s obzirom na situaciju u kojoj se Srbija nalazi, da ima poluprofesionalnu vojsku. Profesionalci bi trebalo da budu podoficiri, oficiri, sastav koji rukuje skupom ratnom tehnikom, mašinerijom i mehanizacijom, kao i sastav specijalnih vojnih jedinica, takođe i pripadnici obaveštajnih vojnih službi, kao i činovnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Jedan deo redovnog sastav bi trebalo zaista profesionalizovati, tako da uvek imamo udarnu pesnicu Vojske Srbije.
To bi bila profesionalna vojska u stalnom radnom odnosu, ali dobar deo Vojske Srbije bi trebalo da budu vojnici regruti na obaveznom služenju vojnog roka. Uvođenje oko 2.000 dobrovoljnih vojnika nije dovoljno za zemlju kakva je Srbija. Mislim da bi bilo bolje da se uvede od 20 do 30 hiljada dobrovoljnih vojnika koji bi stekli pristojnu vojnu obuku i bili spremni da u rezervnom sastavu uvek budu na raspolaganju Generalštabu i vrhovnom komandantu.
Ovde je predviđeno da predsednik Srbije može u slučaju neposredne ratne opasnosti ponovo da uvede obavezu služenja vojnog roka, ali se postavlja praktično pitanje – kako u tako kratkom intervalu obučiti te mlade ljude? Čini mi se da je potpuno nemoguće.
Treba reći jednu stvar koja je veoma važna, o čemu je govorio i uvaženi ministar Šutanovac, a to je da profesionalizaciju vojske mora da prati modernizacija opreme i naoružanja. To je zaista potpuno tačno, ali to kod nas nije slučaj. Mi smo suviše siromašna zemlja da bi ulagali ogromna finansijska sredstva u modernizaciju ratne opreme i naoružanja. To sebi mogu da priušte samo bogate zemlje, Srbija svakako ne.
U našem slučaju, profesionalizacija srpske vojske, kada nemamo uslova za modernizaciju, znači praktično slabljenje odbrambene moći Srbije. To je ono što je veoma, veoma važno istaći.
Siromašne zemlje, kakva je Srbija, koje nemaju sredstava da stalno i u kontinuitetu modernizuju svoju ratnu opremu i ratno naoružanje, moraju da se oslone na masovnost, odnosno na obavezu služenja vojnog roka kao jedini element koji joj ostaje usled nedostatka finansijskih sredstava, jer se naoružanje po najnovijim tehnologijama i standardima mora stalno obnavljati, za šta Srbija, kao što svi znamo, zaista nema nikakvih sredstava.
U odnosu na odluku Vlade da se vojska u potpunosti profesionalizuje, da li je uzeta u obzir činjenica da su poslednje generacije regruta čak 98% se odazvale vojnom pozivu? Motiv je postojao, postoji i dalje. U čemu je onda problem, zašto onda ukidate obavezu služenja vojnog roka?
Istovremeno sa slabljenjem odbrambene moći, a u to sam duboko uveren, jer ću pomenuti i ono što je ministar ponovo rekao, i to ću apostrofirati, da je profesionalizacija vojske moguća samo ukoliko se sprovodi redovna modernizacija ratne opreme i naoružanja.
Slabimo automatski odbrambenu moć Srbije, ali ukidanjem ove obaveze služenja vojnog roka ukidamo i jednu lepu tradiciju u Srbiji, ukidamo služenje vojnog roka, praznik za svaku porodicu koja ima mušku decu. Veoma je ponosno bilo služiti vojsku i mladi ljudi su sazrevali u vojsci. Od dečaka su postajali muškarci.
Mnoge devojke u ovim krajevima nisu htele da se udaju za mladiće koji nisu iz raznih razloga služili vojsku. Bilo je to sramota za porodicu, ali čast za sve porodice koje su imale decu.
S ponosom sam ispratio svog najstarijeg sina pre par godina u vojsku i nadam se da ću i svog najmlađeg sina, koji sada ima osam godina, s ponosom ispratiti u aktivnu Vojsku Srbije. Nisam siguran da će ova vlast večito trajati i mislim da će sledeća vlast dobro razmisliti o svemu ovome i uvesti poluprofesionalnu vojsku.
Dakle, profesionalizacija da, ali delimična, ne potpuna, kakvu vi zahtevate. Hvala.

Uvaženi gospodine ministre, trudiću se da u replici biram pristojnije reči od vas.
Ne znam kako ste saznali da nema jedinstva u našoj poslaničkoj grupi kad se tiče ovog pitanja, profesionalizacije vojske. Ne znam, morate objasniti javnosti Srbije, ali i nama, ako ste...
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Tajna.)
Tajna? Pretpostavljam da je u pitanju Vojna obaveštajna služba.
Očigledno je da me niste slušali ili niste shvatili šta znači poluprofesionalna vojska. Lepo sam rekao i vi ste se u svom izlaganju i složili donekle sa mnom, naravno da ne treba ratnu tehniku prepustiti regrutima.
Rekao sam da bi to bio profesionalni sastav, sastav koji se stara, koji rukuje skupim naoružanjem, ratnom opremom, mašinerijom itd. Isto tako sam rekao da jedan deo vojske bi trebalo da bude profesionalan, da bi to bila udarna pesnica, ali veći deo vojske Srbije bi trebalo da postane u regrutnom sistemu, odnosno da ima obavezu služenja vojnog roka.
To je, gospodine ministre, poluprofesionalna vojska kojoj je ekonomska situacija u Srbiji je sada potpuno primerena. O tome sam govorio i nadam se da sada to razumete.
Što se tiče Turske i upoređenju Turske sa Srbijom, rekli ste da Turska ima više izazova od Srbije. Molim vas, apsolutno niste u pravu. Turska nema problem KiM, nema problem otimanja dela teritorije, a takođe nema ni problem i želju jednog dela populacije koji želi da teritorije na kojoj živi želi da odvoji od Srbije i priključi nezavisnom Kosovu. O tome sam govorio i mislim da se u tome potpuno razumemo. Ne vidim u čemu je tu problem vašeg nerazumevanja?
Zato vas molim da u svom izlaganju, ukoliko želite da i dalje vodite polemiku sa mnom, koristite stvari koje su proverene, a ne stvari rekla-kazala, kako neko tobože u našoj poslaničkoj grupi nema mišljenje kao ja.
Što se tiče kompetencije moje da predstavljam poslaničku grupu po ovom pitanju, ostavite to našoj poslaničkoj grupi, to je naša unutrašnja stvar, svakako ne vaša, jer ja u vašu kompetenciju ne sumnjam, nisam je nikada dovodio u pitanje. Hvala lepo.

Uvaženi gospodine ministre, vi ponovo govorite o izborima i potpuno vas razumem. Pred vama su izbori za potpredsednika vaše stranke i na tim izborima vam želim puno uspeha. Ali, ostavite vi izbornu kampanju SNS.
Mi ćemo voditi onako kako mi to znamo i umemo i pokušaćemo, a sva istraživanja javnog mnjenja govore da ćemo u tome uspeti, da vas na sledećim izborima pobedimo i preuzmemo vlast u Srbiji. Hvala lepo.

Gospođo predsedavajuća, ukoliko dozvolite, iskoristio bih vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Napred Srbijo SNS, u skladu sa članom 158. stav 3. Poslovnika.
Uvaženi građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Vlade, unapred se izvinjavam što ću neke stvari koje sam rekao u načelnoj raspravi ponoviti u raspravi u pojedinostima, s obzirom da je ova tema veoma važna i da je oblast turizma nedovoljno razrađena, ne samo važećim Zakonom o turizmu, već i nama predočenim izmenama i dopunama Zakona o turizmu.
Radi se o jednom važnom pitanju, s obzirom da su svi stručnjaci ustanovili da ne samo poljoprivreda, već i turizam predstavljaju razvojne šanse privrede Srbije. Međutim, očigledno je da Vlada Srbije to ne shvata jer ni zakon koji je važeći, a koji je donet prošle godine, nije dobar, a najmanje su dobre ove izmene i dopune važećeg zakona.
Hteo bih da izrazim svoje nezadovoljstvo ponovo što resorni ministar nije prisutan ovoj raspravi, ali potpuno opravdavam njegovo odsustvo i bez obzira na sve političke razlike koje su između naših stranaka, G 17 plus i SNS, zaista nepremostive, ne želim ništa ružno da kažem o njemu, želim samo da kažem da zaista čovek nema vremena da se bavi turizmom, pored svih opterećenja koja ima u Vladi u Srbije, potpredsednik Vlade Srbije, ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, predsednik jedne partije i zaista razumem što ne može dovoljno pažnje posvetiti turizmu.
Međutim, s obzirom da je ova tema i ova oblast veoma važna, mislim da je resorno ministarstvo moralo da posveti više pažnje oblasti turizma kao naše privredne razvojne šanse.
Ono što nažalost u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o turizmu nije dobro što ne donosi ništa novo. Počeću od obrazovnog nivoa u oblasti turizma. Pre svega, ovaj zakon u članu 50, gde se govori o kadrovskim rešenjima, u tački 3. govori o tome da rukovodioci agencija mogu imati više obrazovanje iz oblasti turizma, a posrednici u tački 4. mogu da imaju čak i srednje obrazovanje.
Da li je moguće da je Vlada smatrala da ova oblast može biti pokrivena rukovodećim mestima koja imaju srednje odnosno više obrazovanje. Čemu onda nama šest fakulteta i visokoobrazovnih ustanova iz oblasti turizma ukoliko se to zakonom zaista ne precizira.
Prilikom usvajanja i Zakona o turizmu, ali i ovih izmena i dopuna, nije struka konsultovana. Niko od ovih fakulteta i visokoškolskih ustanova koje se bave oblašću turizma nije konsultovan. Samo na fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu i u drugim ustanovama postoji na desetine doktora nauka iz oblasti turizma. Niko od njih nije konsultovan.
Zašto to radite? Mislim da je u interesu svih nas, svih građana Srbije zaista bilo da se struka konsultuje, da se stručnjaci konsultuju, visokoškolske ustanove i fakulteti koji se time bave, pa da taj obrazovni nivo podignemo u oblasti turizma i postavimo ga na pravo mesto i ukoliko turizam smatramo kao privrednu razvojnu šansu Republike Srbije.
Mislim da ste time potcenili sve te visokoškolske ustanove i fakultete i postavlja se pitanje zašto postoje, valjda ih treba ukinuti, jer ako vama nije potrebno mišljenje tih visokoškolskih ustanova, ako ne smatrate da rade svoj posao kako treba, zbog čega onda oni uopšte postoje? Nije dobro da, pored toliko fakulteta i visokoškolskih ustanova u oblasti turizma, rukovodioci agencija ili posrednika u turizmu imaju samo srednju odnosno višu stručnu spremu.
Na kraju krajeva, viša stručna sprema više i ne postoji, postoji visoka stručna sprema. Zato bi bilo dobro da se ubuduće konsultuju stručnjaci koji se bave turizmom.
Ne sumnjam i ne verujem da će najavljena rekonstrukcija Vlade uvesti ministarstvo turizma, pošto ste ga ukinuli prilikom formiranja ove vlade, što zaista nije dobro, ali mogli bi makar da o tome razmislite, gospodo iz Vlade, da ukinete neka ministarstva, recimo Ministarstvo bez portfelja. Čemu ono služi? Ničemu, osim jednom jedinom glasu u Skupštini Srbije da pruži podršku vladajućoj većini.
Mislim da takva ministarstva treba ukinuti, a obavezno uvesti ministarstvo turizma jer je ono zaista od krucijalne važnosti za razvoj turizma odnosno za razvoj kompletne privrede Republike Srbije. Mislim da je to pitanje o kojem treba i te kako da razmislite.
Sada ću preći na neke takođe važne stvari koje ste izostavili ne samo u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o turizmu nego i u važećem Zakonu o turizmu. Nigde nema nekih grana turizma koje su zaista od velike važnosti, koje su najprofitabilnije, koje su najposećenije.
Recimo, nigde nema sportskog turizma, o tome sam govorio i prošli put. U Srbiji se makar, ako ništa drugo, prave velika evropska prvenstva, svetska prvenstva, balkanska prvenstva, mnoge međunarodne utakmice i u fudbalu, i u košarci i u tenisu. Imamo sada Dejvis kup u tenisu. Znate li koliko će nam doći ljudi sa strane? Znate li koliko je naših građana zainteresovano? Nema više karata.
Imali smo dva svetska prvenstva samo ove jeseni u Beogradu. Pazite, nekoliko miliona evra se slilo u turizam Srbije samo povodom ovih sportskih takmičenja, samo ove jeseni, da ne govorimo o proleću i o letu ove godine.
Dakle, neke ste krucijalne oblasti turizma potpuno izostavili, a neke ste forsirali kao što je nautički turizam. Moramo priznati da se nautizmom ne mogu baviti svi, samo oni gradovi koji se nalaze uz Dunav, uz Savu, to je veoma mali prihod, veoma mali profit.
Šta je problem? Vi pominjete lovni turizam, sve je to u redu. Imam puno prijatelja lovaca, ali moramo znati da lovni turizam ne privlači toliko strance, nema deviza, nema priliva novca od tog turizma. Zaboravili ste sportski turizam, zaboravili ste manifestacioni turizam, nigde ga nema ni u zakonu, niti ga ima u izmenama i dopunama Zakona o turizmu. Šta je sa našim velikim manifestacijama? Kao što je BITEF, kao što je BEMUS, kao što je BELEF, kao što je Guča. Stotine hiljada dolazi stranaca. Najviše iz Slovenije, ali to su sada stranci.
Šta je sa "Kustendorfom"? zašto ne iskoristimo jednu veličinu koju u Srbiji ima Emir Kustirica? Zašto tome ne poklonimo pažnju, pa makar deklarativno samo u zakonu? Ne, toga kod vas nigde nema. Zaista su to stvari na koje ste morali misliti, gospodo iz Vlade, i koje ste morali apostrofirati ne samo u zakonu koji je donet prošle godine, nego i u izmenama i dopunama.
Ako ćemo mi sledeće godine doneti ponovo izmene i dopune zakona, onda čemu sve ovo? Čemu Skupština zaseda? Čemu trošimo pare građana, poreskih obveznika? Nažalost vašu, a na radost našu siguran sam da će sledeći izbori doneti i te kakve promene i da će jedan od prvih zadataka biti da se obrazuje ministarstvo turizma.
Vi ste 2001. godine, gospodo iz DOS, ukinuli Ministarstvo sporta i onda ste shvatili posle nekoliko godina da ste napravili grešku. Na to sam ukazivao još 2001. godine i kao sportski radnik sam se žestoko borio protiv ukidanja Ministarstva sporta. Opet ste ga uveli i kakvo je takvo je – odlično je, iako prima samo 0,5% iz budžeta,
Ministarstvo omladine i sporta vrši svoj zadatak i to je dobro. Zato je vrlo važno da se uspostavi i ministarstvo turizma jer je to, ponavljam, naša razvojna šansa, šansa privrede Srbije. Gospodo iz Vlade, vi ovom pitanju ne pridajete nikakvu važnost, zaista, i to je ono što jeste problem.
Dakle, ne samo da ste zaboravili sportski turizam, kulturni turizam i umetničko-kulturni turizam, zaboravili ste i eko-turizam. Sada pominjete ruralni turizam, odnosno seoski turizam i to je dobro u ovom zakonu, jer se prvi put to malo obrađuje onako kako bi trebalo, apostrofirajući i seoska domaćinstva, i seoske ugostiteljske usluge i sve ostalo što jeste važno, jer mi jesmo etno-zemlja, jer mi smo zemlja koja zaista ako ne može da se pohvali nečim drugim, može makar svojom ekologijom, ekološkom čistoćom u stvari i svojim etno-resursima koje Srbija ima.
Toga nema mnogo u ovom zakonu. Postoji samo to što sam pozdravio, seosko domaćinstvo, seoske usluge, turističke i smeštajne i ugostiteljske, i to je jedina tačka koju bi mogao da pohvalim u ovom predlogu zakona.
Međutim, ono što zaista pada u oči jeste da smo mi jedina zemlja, ne samo u regionu nego i u Evropi, koja apsolutno nema nikakvu informacionu bazu podataka o tome šta se dešava u turizmu. Ne postoje istraživanja u oblasti turizma, ne postoji komunikacija sa turističkim organizacijama, ne postoji apsolutno nikakva baza podataka iz koje bi mogli da vidimo kakva su naša istraživanja u turizmu, koji su rezultati i kako njih implementirati u turističku praksu.
Toga zaista nema i to je jako loše. Meni je sugerisano sa nekoliko fakulteta za turizam u Srbiji, s obzirom da znaju da se bavim tom problematikom i da sam u tom poslu, zašto se struka ne konsultuje ponovo? Zašto ne slušate mišljenja ljudi koji su mnogo pozvaniji od vas iz Vlade da govore i da pišu predloge koje ćete na Vladi usvojiti, a koji se tiču oblasti turizma? No, kako nam ide, tako nam se nažalost i dešava.
Samo još vrlo kratko ću iskoristiti priliku da kažem da smo nažalost, kao što su neke moje kolege već pomenule, kod zakona koji je prošle godine usvojen, a koji ima 129 članova, sada predlažete izmene i dopune u čak 67 članova ovog zakona, što je više od polovine ukupnih članova ovog zakona. To nije dobro. Moramo Zakonu o turizmu i oblasti turizma posvetiti mnogo veću pažnju i zaista to predstavlja našu budućnost.
Pominjete ovde među nekim prioritetima turističkih proizvoda, za gledaoce koji to ne razumeju samo ću reći da su to turističke ponude, pominjete gradske sredine, pominjete neke specijalne interese. Šta su to specijalni interesi? Pitao sam i ministra prošli put, gospođu ministra koja nije kompetentna da to kaže.
Nažalost, ni ovde nema ko da odgovori, ali zar je zaista moguće da Vlada pretpostavlja da su mnogo važnije nekakve kategorije, neki turistički proizvodi, kao što su gradska sredina ili kao što je recimo specijalni interes?
Šta je to specijalni interes? Nemojte to pretpostaviti ovim granama turizma koje sam naveo, a koje su krucijalno važne za razvoj turizma u Srbiji? To zaista zaslužuje pažnju i zaslužuje odgovor nekoga iz Vlade, ali nažalost ovde nema ko da odgovori ni meni, ni kolegama poslanicima, koji vrlo smisleno postavljaju pitanja iz oblasti turizma, u najboljoj želji da se izmene i dopune zakona poboljšaju i da dobijemo konačno pravi zakon. Nažalost, od toga u svakom slučaju nema ništa.
Želeo bih samo da kažem da sam zadovoljan što je od sedam amandmana SNS prihvaćeno tri amandmana, četiri su odbijena, ali i to nešto znači. Međutim, iz napred navedenih razloga zaista ne mogu da kažem da je ovaj zakon dobar, da je predlog dobar i želim da istaknem da će poslanička grupa Napred Srbijo SNS nažalost ovoga puta glasati protiv zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je normalno da poslanik vladajuće koalicije gospodin Veselinović brani predlog Vlade Srbije i nemam nikakvih problema s tim. Međutim, očigledno je da me nije dobro slušao. U prethodnom izlaganju jedino što sam pohvalio, pohvalio sam oblast ruralnog turizma na koji se on pozvao, kritikujući moje izlaganje, a to sam jedino i pohvalio. Jedino to i postoji. To je jedina novina koja je dobra i koju treba obraditi. Nije dobro obrađeno do kraja, ali jeste obrađeno.
Kada sam govorio o tome da nije konsultovana struka, nisam rekao da nije konsultovana struka vladajuće koalicije, pomenuo sam tu Fakultet za sport i turizam u Novom Sadu, koji se isključivo time i bavi, na kraju krajeva. Ti stručnjaci, neutralni stručnjaci, koji nisu pripadnici nijedne stranke, ni vladajuće, ni opozicione, njih treba konsultovati. To je jedna stvar.
Druga stvar, rekao bih gospodinu Veselinoviću da, s obzirom da je rekao da Srbija nema more, nema ni Mađarska more. Ipak, Mađarska je veoma razvijena turistička zemlja. Samo Budimpešta ima veći profit i veći prihod turizma nego ceo turizam Srbije. O tome se radi. Dakle, nije stvar u tome da li imamo more ili nemamo more, stvar je u tome kako radimo i kako razvijamo turizam. Mi nažalost loše radimo donoseći ovakve predloge zakona, donoseći ovakve zakone i loše radimo na realizaciji tih postojećih loših zakona.
Dakle, jedini izlaz je nova Vlada, nova vlast i ubrzo novi zakon o turizmu, koji će podrazumevati da postoji ministarstvo turizma i zaista se ne slažem sa prethodnikom, sa gospodinom Veselinovićem, da je relevantno da li će biti ministarstvo turizma ili neki odsek pri nekom drugom ministarstvu. Nije tačno, radi se i o budžetu i o svemu ostalom. Drugo je kad imate ministarstvo turizma, a drugo je kad imate pri nekom drugom ministarstvu odsek. Radi se i o novcu, i o budžetu i o svemu ostalom.
Prema tome, veoma je relevantno da se osnuje ministarstvo za turizam u cilju razvoja turizma kao naše razvojne privredne šanse.

Uvaženi građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je izrečeno u nekoliko navrata par neistina o predsedniku Srpske napredne stranke Tomislavu Nikoliću.
Pozivam se na član 103, zato što je gospodin Nikolić predsednik jedne poslaničke grupe u ovom parlamentu. Njegovim vređanjem povređeno je i dostojanstvo same Skupštine.
S obzirom da on nije tu, nažalost, vrlo često se u takvim prilikama koristi situacija da se o njemu govore neistine. Ovo što je danas rečeno je zaista neistina. To što mu se imputira, gospodin Nikolić nikada nije rekao i to jeste činjenica.
Zaista iz poštovanja prema predsedniku stranke, čiji predstavnici ovako govore o svom bivšem lideru, mogu da kažem, u zadnjih šest godina, gospodinu Nikoliću, neću reći ništa ružno niti o stranci, niti o lideru, s obzirom da se nalazi u zaista nezavidnoj situaciji.
Želim da kažem da nije korektno govoriti o nekome ko zaista nije tu i ko ne može da odgovori na pitanje. Sačekajte sutra, gospodo, pa kada on bude tu, onda govorite o tome. Inače se gospodin Nikolić nalazi u Kraljevu, gde pokušava da pomogne na bilo koji način onima koji su ugroženi zemljotresom.
Hoću da kažem i još nešto što jeste zaista važno za ovu skupštinu i za čuvanje dostojanstva ovog doma. Mislim da moramo voditi računa o tome da svaki poslanik ima svoje dostojanstvo i da moramo čuvati dostojanstvo jedni drugih.
Ako se budemo ovako ponašali u Skupštini, narod će nas kazniti. Neke je narod kaznio na svim proteklim izborima u zadnje dve godine, pa na mnogim izborima ti isti ljudi nisu mogli da pređu ni cenzus, a Srpska napredna stranka je na polovini tih izbora zaista pobeđivala.

Poštovani građani Srbije, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, nažalost, moram da ponovim da Vlada apsolutno ne shvata značaj turizma kao privredne grane. To se vidi i po tome što je Vlada uputila na ovu sednicu kao svoje predstavnike ministre koji zaista, uz dužno poštovanje, nisu kvalifikovani i kompetentni da govore niti o Zakonu o turizmu, niti o ova tri spojena zakona.
Očekivao sam da će makar danas doći ministar za ekonomiju koji je nadležni ministar za oblast turizma. Međutim, nije se udostojio da dođe. Ne samo da je ova Vlada ukinula Ministarstvo turizma, iako svi govore da je turizam jedna od naših velikih privrednih šansi, već gospodini ministar Dinkić ne shvata za potrebno da pred Skupštinom, pred narodnim poslanicima brani svoj zakon za koji je nadležan – zakon o izmenama i dopunama Zakona o turizmu.
O tome da Vlada nije zainteresovana za turizam vidi se u svim članovima ovog zakona, a posebno u članu 11. koji govori o prioritetnim turističkim proizvodima države Srbije. Taj član 11. navodi: "Gradski odmori, na prvom mestu, kružna putovanja, poslovni turizam, zdravstveni turizam, planinski i jezerski turizam, nautički turizam, manifestacije i kongresi i drugi događaji, ruralni turizam i specijalni interesi".
Vrlo, interesantno neki pojmovi koji se prvi put sreću, a to je recimo pojam "specijalni interesi". Molio bih da mi gospođa ministar, ukoliko je u mogućnosti, objasni šta znači pojam "specijalni interesi". Ali, s obzirom da gospođa nije, uz dužno poštovanje, kompetentna za oblast turizma, ne očekujem kvalitetan odgovor.
U ove glavne, prioritetne proizvode turističke nisu navedeni oni turistički proizvodi koji su zaista najbrojniji po posetama stranih turista, a i ne samo po tome nego i po prihodu koji ostvaruju. To su sportski turizam, samo u protekla dva meseca imali smo dva svetska prvenstva i nebrojano u ovoj godini balkanskih prvenstava, evropskih prvenstava, mnogobrojnih međunarodnih utakmica itd.
Zatim, kulturni turizam, potpuno ste zaboravili gospodo iz Vlade da postoji Bemus, Bitef, Belef, da postoji Fest, pa zašto da ne pomenemo i trubački Sabor u Guči, Egzit u Novom Sadu, Bir-fest i mnoge druge manifestacije koje zaista okupljaju na stotine hiljada turista, među njima i mnogo stranih turista. Uvodite nove kategorije, nove turističke proizvode kao što su nautički i lovni turizam. Uz poštovanje ove dve oblasti turizma, one se ne mogu porediti sa onim turističkim oblastima koje sam naveo, sa sportskim, sa kulturnim, sa umetničkim i ekoturizmom.
Samo nekoliko gradova duž Dunava i Save imaju svoja pristaništa, svoja plovila, svoja sidrišta, jahte itd. To je veoma mali broj i veoma mali prihod. Da ne govorim o lovnom turizmu koji zaista u Srbiji ima dosta poklonika, ali vrlo malo prihoda, posebno ne od stranih lovaca.
Dakle, sve ono što spada u oblasti turizma koje su veoma brojne i koje su veoma profitabilne se ovde ne navodi i stavlja se u marginu. Apsolutno ih nema čak ni na margini ni prvog zakona koji je usvojen prošle godine niti predloga izmena i dopuna ovog zakona. Jasno je da ne postoji zainteresovanost Vlade za razvoj turizma.
Mi smo jedina zemlja koja nema informacionu bazu podataka, niko se ne u ovoj zemlji ne bavi istraživanjima razvoja turizma, niko ne objavljuje rezultate istraživanja niti se ti rezultati mogu implementirati u praksu.
Ako dozvolite, iskoristio bih preostalo vreme poslaničke grupe.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, dame i gospodo iz ministarstava, poštovani građani Srbije, u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Napred Srbijo SNS želeo bih da ukažem na osnovne nedostatke Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o turizmu, potpuno dobronamerno, a moje kolege će u raspravi u načelu i u pojedinačnoj raspravi govoriti o pojedinačnim nedostacima ovog zakona i ostala tri zakona iz ove objedinjene rasprave.
Nažalost, moramo konstatovati činjenicu da Srbija nema Ministarstvo turizma. Iako svi pokazatelji govore da privredna budućnost Srbije leži uglavnom u poljoprivredi i turizmu, iako je to naša velika ekonomska šansa, Vlada Srbije nije smatrala za shodno da obrazuje ministarstvo za turizam. Zaboravili su da naša zemlja zaista obiluje prirodnim blagom. Zaboravili su na naše reke, naše planine, naša jezera, naše banje koje nam u finansijskom i ekonomskom pogledu zaista omogućavaju i pružaju veliku priliku.
Naravno, mi nemamo more, ali nema ga ni Švajcarska, nema ga ni Mađarska, ali zato imaju znatno veći prihod nego što ima Srbija od turizma. Recimo, Budimpešta, glavni grad Mađarske, ima veći prihod iz oblasti turizma nego što ima ceo turizam Republike Srbije.
Valjda Srbija nije smatrala da je Srbiji potrebno ministarstvo turizma, ali je zato smatrala da su potrebna neka druga ministarstva koja su zaista krajnje nepotrebna. Rekao bih samo da je osnovano Ministarstvo bez portfelja, samo da bi se ugodilo jednom čoveku, predsedniku jedne partije, da bi jedan njegov poslanik, samo jedan njegov poslanik u parlamentu mogao da glasa za sve zakone koje predlaže ova vlada i da bi tako održavao postojanje ove vlasti u Srbiji.
Radi se o gospodinu Sulejmanu Ugljaninu, koji je ministar bez portfelja ili u prevodu, rekao bih ministar ni za šta, ministar koji ne radi ništa, koji nema nikakve obaveze i jednostavno koji zauzima i jednu fotelju koju mu je u znak kompromisa dala Vlada Srbije.
I tako, umesto ministra turizma mi smo dobili gospodina Mlađana Dinkića koji obavlja nekoliko funkcija, tako da sasvim sigurno ne može stići da se u dovoljnoj meri posveti oblasti turizma. Potpredsednik je Vlade Srbije, ministar ekonomije, ministar regionalnog razvoja, predsednik dve partije, jedne u osnivanju, jedne postojeće. Zaista je vrlo teško da se bavi turizmom, osim kad se, recimo, ne radi o skijalištima.
Čini mi se da delatnost gospodina Mlađana Dinkića, makar kad se radi o ovoj oblasti turizma, ide na to da se jednostavno promoviše nastajanje nove političke partije, što nije dobro, jer je nerazumljivo zašto se to radi, ali je razumljivo zašto nam je turizam na tako niskim granama. Ukidanje ministarstva turizma podseća na ukidanje ministarstva sporta 2001. godine, kada je DOS ukinuo Ministarstvo sporta, a onda su shvatili, posle naših primedbi nekoliko puta, da je zaista Ministarstvo sporta neophodno i posle par godina su ga, na radost svih sportista i sportskih organizacija, ponovo uveli.
Dobro je što danas imamo Ministarstvo za omladinu i sport. Sport malo bolje živi nego ranije, malo se lagodnije osećaju sportski savezi, iako sportu u ukupnom budžetu Republike Srbije Vlada dodeljuje 0,5% ukupnog budžeta, što je zaista minimalno za omladinu i sport, onda se čudimo zašto nam je takva omladina i zašto nam sport nije onako uspešan kakav je bio pre desetak godina.
Sasvim je sigurno da će posle novih izbora, koji su neminovni zbog katastrofalne situacije u zemlji, govorim o političkoj i ekonomskoj situaciji, zbog najmanjih plata i penzija u regionu, zbog velike stope nezaposlenosti, zbog toga što veliki broj ljudi živi ispod granice siromaštva, zbog toga što Vlada mirno posmatra kako nam otimaju KiM, zbog nestabilne situacije u Raškoj oblasti, da će doći nova vlast koja će i te kako, pored ostalog, uvesti i ministarstvo za turizam. Mi iz SNS zaista smatramo da je turizam jedna od šansi za bolji život građana Srbije.
Ni reči nije bilo o infrastrukturi, ni u originalnom zakonu, koji je donet prošle godine, niti u ovom Predlogu zakona o izmena i dopunama Zakona o turizmu, a svi znamo da je infrastruktura osnova za razvoj turizma. Već je bilo reči o infrastrukturi koja sprečava razvitak turizma na Goliji. Pomenuću Kosjerić, obzirom da sam bio tamo skoro i da se do tog grada, u kome postoje mnoge značajne i atraktivne turističke manifestacije, veoma teško stiže jako lošim putevima.
Zakon je usvojen u maju prošle godine sa ukupno 129 članova, ali već posle godinu i po dana se menja, što je postala praksa ove Vlade, nažalost. Dobijamo 67 promena, 67 novih odredbi, 67 članova se menja, što je više od polovine ukupnih članova postojećeg zakona. Ovaj zakon obiluje lošim rešenjima i nedostacima, kojima obiluje i važeći zakon.
Recimo, u drugom odeljku, koji govori o planiranju i razvoju turizma, u članovima od 4. do 14. se apsolutno ništa ne menja, a trebalo bi da se promeni mnogo toga i mnogo toga da se dopuni. U članu 5. Zakona o turizmu se govori o planskim dokumentima, kao što su strategija razvoja turizma Republike Srbije i program razvoja turizma.
U članu 7, koji govori o strategiji razvoja turizma Republike Srbije, kaže se da strategija sadrži, pored ostalog, i nekoliko tačaka koje ću nabrojati, a to su: prednosti i nedostatke turizma Republike Srbije, ciljeve razvoja turizma, viziju razvoja turizma, izbor prioritetnih turističkih proizvoda. Sve je to lepo navedeno, ali nije dobro ni obrazloženo, veoma je nepotpuno i jednostavno neupotrebljivo u praksi.
U članu 11. Zakona o turizmu se kaže: "Program razvoja turističkog proizvoda je planski dokument kojim se bliže određuje razvoj prioritetnih turističkih proizvoda utvrđenih strategijom, i to: gradski odmori, kružna putovanja, poslovni turizam, zdravstveni turizam, planinski i jezerski turizam, nautički turizam, manifestacije, kongresi i drugi događaji, ruralni turizam i specijalni interes".
Pitanje za gospođu ministra je sledeće, ukoliko je zaista kompetentna da na to odgovori. Šta znači termin "gradski odmori"? Zašto se taj termin nalazi na prvom mestu turističkih proizvoda i turističkih ponuda Srbije? Znači, to je glavni oblik turizma u Srbiji, a svi dobro znamo da nije. Šta znači oblik turizma "specijalni interesi"? Pretpostavljam da to ne zna ni gospođa ministar i ne očekujem kvalitetan odgovor na ova dva pitanja.
Kada ste već pogrešili prilikom donošenja Zakona o turizmu u maju prošle godine, kada ste ga predložili a vladajuća koalicija ga donela, gospodo iz Vlade, zašto onda niste ispravili veliku grešku i dopunili član 11, zašto niste uvrstili one oblike turizma koji su zaista profitabilni za Srbiji i koji zaista mogu uspeti u Srbiji?
Nema ni jedne jedine reči o sportskim događajima i sportskim takmičenjima kao obliku turizma, nijedne reči o umetničkim i kulturnim manifestacijama kao obliku turizma, o ekoturizmu takođe se ne govori ni u važećem Zakonu o turizmu, niti u Predlogu zakona o izmena i dopunama Zakona o turizmu.
Samo nekoliko reči o ovim oblicima turizma i turističkog proizvoda. Sportski turizam nije pomenut, a stalno je prisutan u Srbiji. Kao što znate, Srbija je domaćin mnogih međunarodnih takmičenja, mnogih međunarodnih utakmica, kupova, turnira. Srbija je vrlo često domaćin balkanskih prvenstava, evropskih i svetskih prvenstava.
Navešću dva primera iz sporta, koja su bila, jedan pre mesec dana, a jedan se upravo odigrava u Beogradu. Pre mesec dana je bilo Svetsko prvenstvo u kik-boksu za juniore i kadete u Beogradu, bilo je preko 2.000 učesnika, devet hotela potpuno zauzeto. Potrošeno je otprilike oko milion dolara samo za hotele. Da ne govorimo o vanpansionskoj potrošnji, o potrošnji koju su ostvarili u drugim gradskim objektima.
Upravo danas počinje seniorsko Svetsko prvenstvo u karateu, koje okuplja oko 1.500 učesnika. Svi će oni spavati u hotelima, jesti itd. Zar to nije oblik turizma? Ne, o tome nema reči ni u važećem Zakonu, ni u Predlogu zakona o izmena i dopunama Zakona o turizmu.
Niko ne govori o umetničkom i kulturnom turizmu. Gospodo iz Vlade, svi ste zaboravili da Srbija ima i FEST, da ima BITEF, BELEF, zaboravili ste da imamo Sabor trubača u Guči, koji svake godine postaje sve masovniji i popularniji, naročito među strancima, zaboravili ste da postoji Egzit u Novom Sadu, zaboravili ste na mnoge kulturne manifestacije, ne samo u Beogradu i Novom Sadu, nego i one koje se održavaju u Nišu, Leskovcu i mnogim drugim gradovima Srbije.
Potpuno ste zaboravili da postoji kulturni turizam i potpuno ste ga zapostavili. Zapostavili ste eko-turizam. Ako nismo ekonomska sila, onda jesmo sila u ekološkom smislu. Zaista obilujemo nedirnutim predelima, planinskim, rečnim i jezerskim i mi to ne znamo da iskoristimo, odnosno vi to niste stavili ni u prvu verziju zakona koji je važeći, niti u Predlog zakona o izmena i dopunama Zakona o turizmu.
Zar je po vama tzv. "gradski odmor", koji ste naveli na prvom mestu turističke ponude ili "specijalni interesi", za koje niko ne zna šta to znači, bitniji od kulturnog turizma, sportskog turizma, jednom rečju manifestacionog turizma, zar vam je bitniji od ekoturizma itd? Izgleda da jeste, nažalost.
Pominjete kao novi pojam nautički turizam. Svaka čast nautizmu i nautičkom turizmu. Svaki dinar koji nam dođe od bilo kog oblika turizma jeste bitan za Srbiju, ali to se odnosi samo na par gradova uz Savu i Dunav, koji mogu da imaju marine, pristaništa, sidrišta, plovne objekte, jahte itd.
Tvrdim vam da oblasti turizma koje sam ja naveo zaista ne možete porediti sa nautičkim turizmom. Naravno, sve ove kategorije koje sam naveo je veoma potrebno i bilo je potrebno navesti i svrstati u strategiju razvoja turizma Republike Srbije, ali istovremeno treba osnovati institucije koje će se baviti razvojem tih oblika turizma.
Ovde su identifikovane vrste planova, ali se nigde ne pominju stručne institucije, nigde se ne pominju naučne institucije i konsalting agencije koje će se baviti razvojem turizma, koje će vrišti istraživanje u oblasti turizma i koja će ta istraživanja javno objavljivati i koja će vršiti interpelaciju tih iskustava u praksi.
Dakle, samo jedna jedina rečenica o programu razvoja turizma u Srbiji i to pogrešna.
Radi se o članu 12. Zakona o turizmu koji nosi naziv – Program razvoja turizma. Citiram: "Autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave u okviru svojih nadležnosti utvrđenih zakonom kojim se uređuje lokalna samouprava i posebnim zakonom, donose program razvoja turizma u skladu sa strategijom".
Jedna jedina rečenica o razvoju turizma u Srbiji, ali mislim da je to tehnička greška i da je naslov valjda morao biti – Program razvoja pokrajinskog i lokalnog turizma, jer se ne govori o državi Srbiji, govori se o njenim delovima, AP i lokalnim samoupravama.
U članu 50. Zakona o turizmu koji nosi naslov – Evropska osposobljenost, govori se o obrazovnom nivou onih koji će nas predstavljati pred strancima. Ovde se takođe govori i o stručnoj spremi koja je potrebna za zapošljavanje ljudi na rukovodećim mestima u turističkim agencijama. Potrebno je da imaju ili višu stručnu spremu ili da imaju srednju stručnu spremu od četiri godine.
Molim vas, zašto onda imamo čak šest fakulteta u Srbiji koji obrazuju kadrove iz oblasti turizma? Da li te fakultete i visoke škole treba ukinuti ili ćemo zapošljavati i dalje na rukovodećim mestima u turizmu ljude koji su završili samo osnovnu školu ili u najboljem slučaju višu školu turističkog ili nekog drugog društvenog smera?
Imajući u vidu kompleksnost usluga koje pružaju turistički radnici zaista je potrebno podići nivo obrazovanja u oblasti turizma. To je zaista neophodno ukoliko želimo da napredujemo u tome.
To su sve razlozi, pored razloga koje će navesti moje kolege iz poslaničke grupe SNS, zbog kojih predstavnici, poslanici SNS ne mogu da glasaju za ovaj zakon. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram priznati da se nalazimo u prilično nezavidnoj situaciji. Naime, hteo sam da postavim pitanje ministru za KiM, gospodinu Goranu Bogdanoviću.
Međutim, uz dužno poštovanje, među ministrima koji su prisutni ne vidim nikog kompetentnog ko bi mogao da mi odgovori na ovo pitanje, ali ipak ću postaviti pitanje. Nadam se da ću makar dobiti pisani odgovor.
Pitanje glasi – šta Vlada Srbije preduzima da se spreči bahato ponašanje pripadnika Euleksa i specijalne policije Kosova u severnom delu KiM?
Kao što ste obavešteni iz javnih medija, a to nije sve, stvari su mnogo dublje i mnogo složenije nego što o tome pišu javni mediji, radi se o tome da Euleks poslednjih dana otvoreno preti liderima Srba sa KiM, političkim liderima, da će biti uhapšeni. Hapšenja još uvek nema, ali pretnje postaju sve jasnije i sve glasnije.
Osim toga, pripadnici Euleksa i tzv. specijalne policije Kosova redovno zaustavljaju sva motorna vozila u severnom delu KiM, pretresaju ih i neretko maltretiraju i vozače i putnike u tim vozilima. Tako su pre izvesnog vremena pripadnici tzv. specijalne policije Kosova uhapsili jednog građanina Kosovske Mitrovice u opštini Zvečan i hteli da ga sprovedu u južni deo Kosovske Mitrovice. Međutim, građani Zvečana to nisu dozvolili i oni su od te svoje namere odustali. To je samo jedan pojedinačan slučaj, a ima ih mnogo više.
Realno, Euleks je naglo pojačao svoju aktivnost zajedno sa takozvanom specijalnom policijom Kosova na severu Kosova i Metohije, odnosno u četiri srpske opštine, u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku.
Šta je pravi cilj i namera njihove pojačane aktivnosti? Naravno, samo jedna je namera, jedan je cilj, da se preostali Srbi, njih 120.000, proteraju i prisile da se isele sa KiM. To je ono što je glavni cilj Euleksa.
Prema tome, oni to rade pod izgovorom da se bore protiv organizovanog kriminala na severu KiM, a šta je sa organizovanim kriminalom u ostalom delu KiM, kada u izveštajima Interpola, Europola i svih policijskih organizacija Evrope i sveta stoji da je KiM centar trgovine drogom, belim robljem i oružjem? Oni to zanemaruju, a kriminal nalaze samo na prostoru severnog dela KiM.
Njihovi lideri, Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Fatmir Ljimaj i Agim Čeku, kolovođe su organizovanih kriminalnih grupa, ali Euleks to ne brine, to su njihovi prirodni saveznici, nažalost. Hvala na pažnji.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, današnja tema je veoma teška i veoma osetljiva, jer se radi o žrtvama zločina nad srpskim narodom, ali je nikako ne odvajam od one teme koju smo već elaborirali, a to je tema o žrtvama muslimanskog naroda u Srebrenici.
Za SNS svaka žrtva zločina je sveta žrtva, a svi zločinci su prokleti, ma kom narodu pripadali, srpskom narodu ili nekom drugom narodu. Zato, pre svega, želim da izrazim duboko žaljenje zbog svih žrtava zločina tokom 90-tih godina i srpskog naroda i svih drugih naroda.
Nažalost, moram da konstatujem da ovaj predlog deklaracije ne može služiti na čast ovoj skupštini. Ne možemo se njime ponositi ni pred žrtvama zločina nad srpskim narodom, ni pred porodicama. Ovo je, zapravo, jedno blago zamazivanje očiju građanima Srbije, jer ovu deklaraciju smo morali doneti onda kad smo doneli i deklaraciju o Srebrenici.
Tek onda bi ona bila validna i tek tad bismo mogli reći da smo osudili sve ratne zločine. Ovako ova rezolucija služi vladajućoj većini da opravda donošenje rezolucije o Srebrenici i da opravda donošenje ponižavajuće rezolucije o Kosovu u UN pred Generalnom skupštinom.
Usvojili su rezoluciju koju su nam diktirali iz EU i to rezoluciju koju je kasnije pohvalio Hašim Tači. Kad on pohvali srpsku rezoluciju, onda dobro znamo svi kako ona izgleda i kakva jeste. Ova deklaracija je zakasnela, zato što je doneta mnogo kasnije, nekoliko meseci posle usvajanja rezolucije o Srebrenici.
Ne treba da usvajamo mi ovu rezoluciju, nego parlamenti Slovenije, BiH, Hrvatske i tzv. parlament tzv. lažne države Kosovo. Dakle, ova deklaracija je nepotpuna, bleda, napisana na samo dve stranice i mislim da bi bilo bolje da je niste ni predlagali.
Ona je, takođe, nerealna, naročito u tački 2. deklaracije koja poziva parlamente zemalja sa prostora bivše Jugoslavije da osude zločine nad srpskim narodom i da poštuju srpske žrtve. Svi vi dobro znate, a i oni su nam jasno stavili do znanja, da oni to nikad neće uraditi i nemojte se zamajavati time da će njihovi parlamenti ikad govoriti o zločinima nad Srbima i o poštovanju srpskih žrtava.
Svi dobro znamo da rat nije započela Srbija, nego je rat započela Slovenija, posle nje Hrvatska, zatim BiH, a za celo to vreme se pripremala zločinačka OVK da bi započela rat na Kosovu i Metohiji. Dakle, svi su oni imali svoje zapadne mentore i zapadne tajne službe i pokroviteljstvo NATO pakta.
Duboko poštujući muslimanske žrtve u Srebrenici i osuđujući Srbe koji su učinili zločine u Srebrenici, moram da kažem da uvek sa žaljenjem moramo da konstatujemo da se uvek govori samo o Srebrenici, a ne govori se o Bratuncu. Ne govori se o 600 žrtava koje su pobijene juna 1992. godine, dakle, godinu dana pre Srebrenice, žrtvama u oko 100 sela oko Srebrenice, Bratunca, Milića i Skelana.
Naser Orić je lično komandovao tim paravojnim snagama muslimanskim koje su pobile preko 600 žena, dece i staraca. To se može nazvati genocidom, jer se želeo istrebiti jedan deo srpskog naroda koji je živeo u tim krajevima.
Naravno, sve to ne opravdava srpske zločine u Srebrenici, makar oni bili počinjeni iz osvete.
Pomalo smo zaboravili svi "Bljesak" i "Oluju". Zaboravili smo da su hrvatski topovi, hrvatski vojnici topovima gađali kolone izbeglica posle "Oluje". Ljudi na traktorima, sa osnovnim stvarima koje su pokupili iz kuća, koji su bežali ka Srbiji, bili su izloženi artiljerijskoj paljbi hrvatske ustaške vojske. O tome malo pričamo.
Zaboravili smo šta je sa izbeglicama iz Hrvatske i posle "Bljeska", a naročito posle "Oluje". Nekoliko stotina njih je došlo u Srbiju. Malo se njih vratilo, uglavnom staraca, a i oni koji su se vratili, oni su doživeli samo neprijatnosti, a mnogi od njih su čak ubijeni. U ovoj deklaraciji nema reči o izbeglicama, niti o raseljenim licima sa KiM.
U drugoj tački Rezolucije se kaže da Narodna skupština Republike Srbije izražava žaljenje i solidarnost žrtvama NATO bombardovanja i uverenje da mir i stabilnost počivaju na poštovanju međunarodnog prava. Ovo samo predstavlja nedostatak hrabrosti da predlagač pravim imenom nazove ono što nam se desilo u NATO bombardovanju 1999. godine. Bio je to užasni ratni zločin nad civilnim stanovništvom.
Naravno, niste hteli verovatno tako da ga kvalifikujete zato što smatrate da nas neće primiti u EU zbog toga ili ste možda želeli da učinite poklon gospođi Hilari Klinton, supruzi čoveka koji je naredio NATO bombardovanje i NATO zločine NATO pakta u Srbiji.
Niste u pravu. Neće nas zbog toga odbiti Evropljani. Niko ne voli narod koji ne ceni sam sebe i koji ne poštuje sam sebe. Niko ne voli narod koji ne može da smogne hrabrosti da istinu nazove pravim imenom, a pravim imenom moramo nazvati ono što su nam učinili tokom bombardovanja.
Nabrojaću samo nekoliko najstrašnijih NATO zločina koje su činili predstavnici NATO pakta. Nazvali su tu agresiju "Milosrdni anđeo", ali najbolje je nju formulisao komandant NATO avijacije, francuski general Žofret, koji je, dajući izjave "France info" i "France international", rekao: "Avijacija je dobila naređenje da uništi život u Srbiji".
U agresiji je poginulo više od dve i po hiljade ljudi, od toga preko 30% dece. Neću spominjati njihova imena iz pieteta prema i poštovanja prema njihovim roditeljima. Teško je ranjeno preko 10.000 osoba, od toga preko 40% dece. Uništene su 33 bolnice, 480 školskih ustanova, studentskih domova i obdaništa, 66 mostova, 23 železničke stanice i pruge, 16 puteva, 50 predajnika, 35 električnih centrala, stotine fabrika, hiljade porušenih kuća. Bombardovan je voz u Grdeličkoj klisuri. Poginulo je oko 50 civila. Ne zna se tačan broj, jer se mnogi vode kao nestali, njihova tela nikada nisu pronađena. Bombardovana su sva naftna postrojenja u Srbiji, RTS, kada su poginuli radnici koji su radili mirno svoj posao.
Šta su im smetali mostovi oko Novog Sada? Pa, oni su bili stotinama kilometara daleko od KiM. Bombardovana su čak i srpska groblja u Vitini i Prištini. U Prištini je srpsko groblje bombardovano čak pet puta. Valjda su im smetali i mrtvi Srbi.
Bombardovali su nas zabranjenim kasetnim bombama, bombama sa osiromašenim uranijumom, a grafitnim bombama su Srbe ostavljali bez struje i bez osvetljenja.
Kosovo i Metohija je poseban problem. OVK je tamo počela zločine, ali takođe uz mentorstvo svojih zapadnih saveznika i saveznika iz NATO pakta.
Posle dolaska KFOR i UNMIK proterano je 360.380 ljudi, od čega više od 280.000 Srba i Crnogoraca, a ubijeno je 1.010 ljudi, od čega 888 Srba, 75 Albanaca i 45 pripadnika ostalih nacionalnih manjina. Ranjeno je 924 lica, od toga 867 Srba, 20 Albanaca i 37 pripadnika ostalih nacionalnih manjina. Kidnapovano je 936 lica, od kojih 860 Srba, 42 Albanca i 34 ostalih.
Setimo se "žute kuće", Dnevnika, memoara Karle Del Ponte o vađenju ljudskih organa i o prodaji ljudskih organa lica koja su kidnapovana i koja se vode kao nestala, a preko 250.000 Albanaca iz Albanije je došlo na KiM uz prećutnu saglasnost KFOR i UNMIK i naselilo se u napuštene srpske stanove i srpske kuće.
Pušteni su iz Haga i Ramuš Haradinaj i Fatmir Ljimaj. Ramuš Haradinaj je pušten zbog toga što nije bilo svedoka jer su po njegovom nalogu svi ubijeni. Ponovo je pritvoren, ali ne sumnjam da će ga ponovo pustiti, jer je tada bio njihov saveznik. Fatmir Ljimaj, ratni zločinac, za koga je njegov saborac Bekim Mazreku izjavio i govorio o njegovim zločinima, koje neću ovde citirati, jer su zaista teški i za uši i za sva ostala ljudska čula.
Otkrivene su i mnoge masovne grobnice, masovna grobnica u Klečki i to zahvaljujući hrabroj istražnoj sudiji Danici Marinković, zatim Radonjićko jezero, Ugljare kod Gnjilana, Volujak, Mališevo i drugo.
Od 1999. godine, dakle od dolaska međunarodnih snaga na KiM, žao mi je što to niko nije danas spomenuo, srušeno je ili teško oštećeno 156 srpskih crkava i manastira i nekoliko stotina srpskih grobalja. Nije zabeleženo u istoriji čovečanstva da jedan narod drugom narodu ruši i skrnavi sveta mesta, groblja.
O svemu ovome, gospodo iz vladajuće većine, nema jedne jedine reči u vašoj deklaraciji o osudi zločina nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije, vi ste sve zločine nad srpskim narodom sveli na svega dve stranice. Deklaracija je nepotpuna, bleda i nije dostojna žrtava srpskog naroda, niti je dostojna jedne jedine suze njihovih porodica.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, želim, pre svega, da izrazim svoje čuđenje što je Vlada Srbije predložila za svog izaslanika ministra trgovine i usluga. Uz dužno poštovanje, gospodine ministre, smatram da je ovde trebalo da, u najmanju ruku, bude generalni sekretar predsednika Republike, s obzirom na to da se on pominje u ovom zakonu, ili čak i sam predsednik, ali svakako neko od potpredsednika Vlade, pa čak i ministar odbrane ili makar državni sekretar za odbranu.
Vaše prisustvo ovde implicira neke čudne teze. Naravno, ja tako ne mislim, ali možda mnogi hoće da pomisle da vaše prisustvo juče, prilikom debate o zakonima o odbrani i bezbednosti i vojsci, implicira na to da se radi možda o nekoj trgovini našom vojskom ili o nekim uslugama koje naša vojska treba da da, jer je to vaša funkcija u Vladi Srbije. Ili, recimo, vaše današnje prisustvo implicira da možda želimo da trgujemo ordenima, odlikovanjima, medaljama, spomenicama. Ponavljam, uz dužno poštovanje prema vama, da Vlada stalno pravi takve greške i mislim da bi sa takvim greškama trebalo već jednom prestati.
Znam u kakvoj situaciji se nalazi naša država i da mnogi građani Srbije nisu baš previše zainteresovani za ovu današnju temu. Više ih, verovatno, interesuju uslovi egzistencije, s obzirom da velika većina građana živi u veoma teškim uslovima.
Mislim da možda nije trebalo toliko žuriti s ovim zakonom, iako smatram da je neophodan jednoj ozbiljnoj državi kakva bi trebalo da bude Srbija, osim ukoliko predsednik Republike ne želi da nagradi svoju vladu pri kraju mandata za "zasluge" koje je učinila za Srbiju.
Ovaj zakon je neophodan, ali mislim da je nedorečen i time se u potpunosti slažem sa svojim prethodnikom. Mislim da je nedorečen i da znači upravo prekid tradicije ordenskog sistema u Srbiji. A vi u obrazloženju ovog zakona kažete da bi se donošenjem ovog zakona i uspostavljanjem ordenskog sistema Republike Srbije omogućio nastavak prakse dodele odlikovanja kao moralnih priznanja koja potvrđuju i veličaju korisno delo za državu, podvig ili vrlinu (hrabrost, humanost itd.) i da, konačno, odlikovanja imaju istorijski značajnu ulogu u izgradnji sistema odbrane.
Ne vidim da sadržaj zakona potvrđuje vaše obrazloženje. To ću navesti u nekoliko primera. Primer koji govori o ordenima, to je tačka 8, pominje ukupno šest ordena. Među njima nema mnogih ordena koji su do sada postojali i koji predstavljaju tradiciju srpskog naroda i srpskog ordenskog sistema. To je, recimo, Orden narodnog heroja. Ne govorim o partizanima i četnicima. Govorim o Ordenu narodnog heroja, koji je postojao.
Navešću nekoliko primera. U prošlom ratu, 1999. godine, Orden narodnog heroja dobilo je nekoliko brigada koje su se borile za teritorijalni integritet Srbije, odnosno za odbranu Kosova i Metohije. To su 549. motorizovana brigada, kojom je komandovao general Boža Delić, danas potpredsednik Skupštine Republike Srbije, 125. brigada iz Kosovske Mitrovice, 37. brigada iz Raške, 63. padobranska brigada, PVO, reketaši itd.
Šta reći pripadnicima tih brigada i kako im objasniti da se njihove medalje, Orden narodnog heroja, ukidaju i šta reći ranjenicima iz tih brigada? Šta reći porodicama poginulih iz tih brigada?
Neću govoriti o Boži Deliću, mom kolegi. Zaboravio je da kaže da on ima još ordena, recimo Orden za vojničke vrline, pored ostalih, pored Ordena za hrabrost i Ordena ratne zastave drugog reda i Ordena narodnog heroja koji je primio u ime svoje brigade. Kako objasniti tim ljudima zašto se ukidaju ti ordeni? To je jedno.
Drugo, umesto da svi generali, visoki oficiri, niži oficiri, podoficiri i vojnici koji su se borili za slobodu Srbije 1999. godine protiv agresije NATO-a dobiju ordenje, oni su dobili uglavnom penzije, premeštaje i otkaze. Generali u najboljoj životnoj snazi su smenjivani i penzionisani u 45, 47, 48. godini, mnogi su odlazili bez stana. Recimo, pre par nedelja je penzionisan general Zdravko Ilisavčić, nije dobio stan.
Ne kažem da svaki general mora da dobije stan, ali smo svedoci da mnogi niži službenici u državnom sektoru dobijaju stanove za par meseci ili za par godina, a da ne govorim o vilama mnogih naših ministara. Po nalogu stranih mentora smenjeni su gotovo svi oni koji su se borili za slobodu Srbije i Kosova i Metohije.
Šta je sa nekim drugim ordenima koji su izostavljeni? Orden Karađorđeve zvezde.
Ako to nije tradicija ordenskog sistema i tradicija srpskog naroda, onda zaista ne znam šta to jeste. Osam vekova postoji tradicionalno ordenje, koje se ovim zakonom jednostavno ukida i uvodi se neko novo ordenje, koje poštujem i cenim, i sve bih ovo potpisao, ali da se dodaju tradicionalni srpski ordeni, srpske medalje i odlikovanja.
Ukinuta je, što je zaista veoma ružno, Medalja za hrabrost "Miloš Obilić".
Ako postoji veće priznanje za hrabrost pripadnika Vojske Srbije, onda je to srebrna, odnosno zlatna Medalja za hrabrost "Miloš Obilić". Vekovima postoji. Jednostavno je u vašem predlogu nema. Nema ni Takovskog krsta, koji je dodeljen još 6. decembra 1876. godine. Prvi, Drugi, Treći, Četvrti bataljon stajaće vojske je dobio Takovski krst. Nažalost, svega toga u vašem predlogu nema.
U članu 9, stav 2. piše: ''Medalja za hrabrost ima dva stepena (zlatna i srebrna medalja) i dodeljuje se za dela u kojima je do snažnog izražaja došla lična hrabrost ili za dela...'' Koliko ja znam, Medalja za hrabrost se dodeljuje u ratnim dejstvima. Ovde to treba obavezno dati.
Naravno, ko priziva rat, desio mu se u kući. Niko normalan ne želi rat, ali ovo je jedna tehnička greška, gde se Medalja za hrabrost "Miloš Obilić" daje za ratna dejstva. A ovde piše dalje, sa čime se potpuno slažem: ''...ili za dela u kojima je u izuzetno opasnim situacijama u spasavanju ljudskih života ili materijalnih dobara ispoljena izvanredna hrabrost i samopregor''. Ali, ne smemo izostaviti ono što zaista odlikuje Medalju za hrabrost "Miloš Obilić".
Što se tiče spomenica, to je član 11, ja u kući imam spomenicu mog dede. On nije bio ni partizan ni četnik, jednostavno se odazvao regrutaciji 1941. godine u onom kratkom aprilskom ratu. Ranjen je, interniran i kasnije ubijen. Dobio je spomenicu i u mojoj kući ta spomenica ima počasno mesto. Ne možemo spomenicu u ovom zakonu definisati jednom rečenicom: ''Spomenice se dodeljuju radi obeležavanja događaja od velikog značaja za Republiku Srbiju''. To ne znači ništa. To je jedna obična floskula koja ne znači ništa. Zna se šta je spomenica. Mislim da se ovo zaista mora preraditi.
Još bih želeo da kažem da mi je jako žao što je juče na sednici na kojoj se raspravljalo o zakonu o odbrani, bezbednosti, o zakonu o vojsci, ovde bio samo jedan brigadni general, to je najvažniji generalski čin, i to vrlo kratko vreme, a sve vreme je bio jedan pukovnik. Ja sam očekivao, pravo da vam kažem, da ovde bude čitav kolegijum Generalštaba, jer se radi o osnovnim zakonima koji definišu odbranu i bezbednost Srbije.
Još nešto da vam kažem. Ta saradnja, o kojoj se toliko priča, sa nacionalnom gardom države Ohajo u Americi, po mom mišljenju je ponižavajuća za slavnu srpsku vojsku. To je, u stvari, teritorijalna odbrana, vojska u rezervi, to nije regularna vojska Amerike. Nemam ja ništa protiv saradnje sa regularnom vojskom bilo koje države. Meni srce govori jedno - ja ne bih, ali mi razum govori da mi moramo da sarađujemo, ali ne baš sa teritorijalnom odbranom. Pa, vojvoda Mišić, Stepa Stepanović, Putnik i Bojović se prevrću u grobu kada naši komandanti salutiraju narednicima te teritorijalne odbrane, odnosno nacionalne garde male države Ohajo.
Još jednu stvar sam primetio. Svi naši generali zajedno nemaju toliko ordenja koliko ima jedan američki narednik. To makar možete videti u filmovima. Svi naši generali nemaju toliko ordenja koliko ima jedan narednik teritorijalne odbrane Ohajo. Svuda u svetu se za svaku zaslugu dodeljuje orden, a kod nas treba čovek da pogine u ratu braneći Srbiju da bi možda bio kandidat za orden.
Mislim da to treba ispraviti i ovaj zakon vratiti Vladi na doradu jer smatram da se nijednim amandmanom, a mi smo ih iz SNS podneli zaista dosta, teško može ispraviti. Zato je predlog SNS da se Predlog zakona vrati na doradu i da dobijemo jedan kvalitetan predlog, koji će uvažiti sve ono što su kolege i iz drugih poslaničkih grupa i iz SNS podnele svojim amandmanima. Hvala na pažnji.

Poštovani građani Srbije, gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dobro je što će država Srbija dobiti zakon o državnim simbolima. Naravno da je bolje imati zakon, nego samo preporuku ili ustavno rešenje koje nije obavezujuće. Kao što je rekao predsednik Poslaničke grupe Napred, Srbijo – Srpske napredne stranke, gospodin Tomislav Nikolić, naša poslanička grupa će glasati za ovaj zakon, mada nismo presrećni datim rešenjima. Mislim da se radi o dva modifikovana rešenja, pre svega kad se radi o grbu i kada se radi o himni. Ovo nije autentični grb Nemanjića, ovo je, praktično, kompilacija grbova tri dinastije.
Podsetiću vas da je grb Nemanjića usvojio i jedan od srpskih vladara Đurađ Kastriotić, koga su Albanci prisvojili i sad je on njihov nacionalni heroj zvani Đurađ Kastriot. To je istorijska neistina, samo što je njegov grb bio potpuno isti kao nemanjićki, ali crne boje. Dakle, mislim da je bilo bolje usvojiti takav autentičan grb, ali i ovo je rešenje koje je za nas u neku ruku prihvatljivo.
Što se tiče himne izbačene su reči "kralj" i ubačene su reči "srpske zemlje, srpski rod". Možda je to primereno u ovom trenutku, ali opet se radi o modifikovanom slučaju. U svakom slučaju, s obzirom na to da naša stranka nije monarhistička, ne možemo biti protiv ovog rešenja, jer samim imenom "srpske zemlje" to nas podseća i na Republiku Srpsku i na Crnu Goru, koja jeste u osnovi srpska zemlja, i na Republiku Srpsku Krajinu.
Ovaj zakon je u nekim svojim delovima nepotpun, recimo, u članu 2. govori o tome da se on primenjuje na teritoriji Republike Srbije. Mi smo reagovali amandmanima u kojima tražimo da se na teritoriji Republike Srbije mogu upotrebljavati isključivo grb, zastava i himna Republike Srbije, osim, naravno, stranih zastava i himni kada su u pitanju međunarodne posete ili međunarodne manifestacije.
O čemu se tu, zapravo, radi? Radi se o Kosovu i Metohiji. Imamo situaciju da se na Kosovu i Metohiji, osim u srpskim enklavama, odnosno u srpskim getima, ne upotrebljava ni simbol, nijedan simbol države Srbije, već simboli tzv. lažne države Kosovo. U tome je problem i zato je to trebalo definisati ovim zakonom.
Takođe, nismo ni najsrećniji zastavom AP Vojvodine, koja je više jedna kombinacija zastave EU i srpske zastave, ali mnogo više zastave EU. Ako bi ta zastava sadržala grb Srbije, onda bismo mogli da je prihvatimo zaista kao srpsku zastavu, ovako mi liči na zastavu neke druge države a ne dela Republike Srbije.
I, kada je reč o članu 2, postavlja se pitanje i člana Ustava koji govori o tome da je i nacionalnim manjinama zagarantovana upotreba simbola. Da, naravno, i treba da bude, ali zašto se ovim zakonom nije regulisalo da se prilikom podizanja albanskih, šiptarskih zastava u Preševu, Medveđi i Bujanovcu, spuštaju srpske zastave? U tome je najveći problem, niko ništa nema protiv toga da se viju i šire šiptarske zastave tamo gde su oni većina, ali zašto tada skidati srpske zastave, jer to jeste i uvek će biti deo Srbije. To su samo neke primedbe na član 79. i na član 183. Ustava Republike Srbije, koji to regulišu, odnosno na član 2.
Govori se, takođe, i o tome da se na međunarodnim manifestacijama koje se dešavaju u Srbiji svira srpska himna i ističu simboli države Srbije. To je nepotpuno. Trebalo je dopuniti to, reagovali smo našim amandmanima i nadam se da će to biti usvojeno, kao i da će zakon biti potpuniji. Šta ćemo kada pobedi srpska reprezentacija ili reprezentativac Srbije u bilo kom sportu, kolektivno ili pojedinačno? To nije regulisano ovim zakonom i mislim da treba dopuniti taj član zakona, a se radi o članu 36.
Dakle, neophodno je ubaciti 3. stav koji će da govori o tome da se srpska himna i srpska zastava podiže onda kada srpska reprezentacija u bilo kom sportu ili srpski pojedinac u bilo kom sportu osvoji zlatnu medalju u zemlji ili u inostranstvu. To možda nekome izgleda trivijalno, ali je zaista jako važno.
Treće, kao što znate, svuda u svetu, makar zvaničnici, a većinom i građani tih zemalja, kada se intonira državna himna drže desnu ruku na srcu. Mi smo to predložili našim amandmanom, jer mislimo da je primereno da ako ne baš svi građani Srbije, makar zvaničnici Srbije izraze svoju ljubav i poštovanje prema svojoj zemlji time što će staviti desnu ruku na srce. Recimo, pravoslavni građani mogu staviti tri prsta, a ostali, koji su ateisti ili pripadnici ostalih veroispovesti, mogu odnosno morali bi da u znak poštovanja prema državi Srbiji stave desnu ruku na srce. Mislim da je to trebalo dopuniti u ovom zakonu.
Još jedna stvar na koju ću reagovati, a reagovao sam i amandmanom, to je član 33. ovog zakona, koji predviđa gde se sve ne sme upotrebljavati zastava i grb. To su zavese, prekrivači, pokrivači, otirači itd. Svedoci smo da se na mnogim buvljim pijacama i u mnogim radnjama prodaju peškiri sa grbom Srbije i sa zastavom Srbije. Mislim da je zaista neprimereno brisati noge ili ruke sa zastavom ili sa grbom Srbije.
To je jedan stav koji sam dodao na član 33. amandmanom i nadam se da će time ovaj zakon biti potpuniji i bolji. Hvala vam na pažnji i razumevanju. (Aplauz.)

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ovaj amandman glasi ''da se prava i slobode drugih zajemčene Ustavom ne mogu ograničavati i uskraćivati vršenjem prava utvrđenih ovim zakonom''.
Upravo o tome se i radi, jer naš Ustav kao najviši pravni akt upravo ne govori o ovim pravima, a ja ću navesti jedno od tih prava. To je Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 12 - pravo na sklapanje braka, predviđa da ''od trenutka kada postanu sposobni za brak, muškarac i žena imaju pravo da stupe u brak i zasnuju porodicu prema nacionalnim zakonima kojima se reguliše ostvarivanje ovog prava.''

Gospođo predsedniče, što se mene tiče ne morate opominjati moje drage kolege iz SRS-a, jer njihovo lupanje me apsolutno ne dekoncentriše, naprotiv, stimuliše me. Prema tome, što se mene tiče ne morate prekidati moje izlaganje.
Gospodine ministre, svestan sam da se u ovom zakonu ne govori o sklapanju homoseksualnih brakova između muškaraca i između žena, ali mi se nekako čini da ovaj zakon predstavlja jedan uvod u neki sledeći zakon koji bi upravo to regulisao. Zato se pozivam na Evropsku konvenciju o zaštitu ljudskih prava, s obzirom da u našim propisima, odnosno u našem Ustavu nije predviđeno ništa što se pominje u ovom amandmanu.
Prema tome, veoma rado bih da čujem od vas da li će se pojaviti ubrzo neki novi zakon koji će možda govoriti i o sklapanju homoseksualnih brakova, a sve u cilju kako bi se približili evropskim integracijama? Hvala.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, amandman je, što se mene tiče, prihvatljiv. Ali, ovde su dve stvari koje se mogu tumačiti različito. Lična svojstva su jedan veoma širok pojam i nisu svi pravni subjekti, nažalost, jednaki, kako piše u ovom amandmanu.
Govoriću nešto o ratnim vojnim invalidima i veteranima rata, i to od 1991. do 1999. godine. Nažalost, mi imamo nekoliko udruženja ratnih vojnih invalida i veterana u Srbiji. Ni tu nemamo samo jedno udruženje. Međutim, jedno udruženje se zove Udruženje ratnih mirnodopskih vojnih invalida Srbije. Ono broji oko 100 opštinskih odbora širom Srbije i 35.000 ratnih vojnih invalida.
Lično mislim da ti ljudi zaista nisu ravnopravni ni u kom pogledu. Oni jesu u mnogim stvarima ravnopravni sa invalidima drugih svojstava, ali postoje tu neke specifičnosti koje su vrlo bitne. Jedna od njih je ta što oni žele i nacionalno priznanje, ali i naknadu štete.
S obzirom da su mnogi sportski radnici, kulturni i javni radnici, naravno potpuno zasluženo, dobili nacionalne penzije, zar ne bi moglo u ovom zakonu da se precizira da i ratni vojni invalidi imaju pravo na zaštitu od diskriminacije, odnosno na dodelu nacionalnih priznanja i naknadu štete? Mi već imamo zakon koji govori o zaštiti invalida, međutim, u njemu nema ni jedne jedine rečenice o zaštiti ratnih vojnih invalida. Takođe, i u ovom zakonu jedan član govori o zaštiti invalida, lica sa invaliditetom, ali ni tu nema nijednog stava, ni jedne jedine rečenice o ratnim vojnim invalidima.
Zato kažem da bi trebalo to uzeti u obzir, jer ratni vojni invalidi traže samo da im se prizna njihova borba, učešće u odbrani Srbije, srpskog naroda i srpskih teritorija, a naročito to žele i traže deca palih ratnika za slobodu srpskih teritorija. Hvala.