Gospođo predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 59. Poslovnika o radu Narodne skupštine i po Poslovniku citiram - Odbor za Kosovo i Metohiju razmatra sva pitanja vezana za ovu pokrajinu, vodeći pre svega računa o srpskim nacionalnim i državnim interesima naše zemlje, predlaže Narodnoj skupštini odgovarajuće odluke, deklaracije, rezolucije i prati njihovo sprovođenje ili realizaciju od strane odgovarajućih organa ili institucija. Odbor ima 15 članova.
Mi smo juče imali sazvanu sednicu Odbora za Kosovo i Metohiju. Nažalost nije bilo predstavnika vlasti, tako da smo na zahtev većine članova Odbora za Kosovo i Metohiju odložili ovu sednicu za danas u 16,15 časova. O tome su uredno bili obavešteni svi članovi ovog odbora.
Međutim, bojim se da dolazi do opstrukcije od strane poslanika iz vladajućih stranaka, jer juče je bio samo jedan poslanik iz vladajućih stranaka, a danas ni jedan jedini. Juče čak nije bilo ni predstavnika Vlade.
Ukoliko vi, gospodo, smatrate da ćete gurnuti u stranu Odbor za KiM i da će se raditi onako kako vi hoćete, mogu da vam kažem da se grdno varate. Nikakvu opstrukciju, kao predsednik tog Odbora, neću dozvoliti. Ukoliko ne bude kvoruma, iznaći ću način da se sednice održavaju makar kao sednice sa raspravom, ali putem preskonferencija i ostalih kontakata sa javnošću, javnost ću obaveštavati o tome šta vladajuće stranke misle o problemu KiM.
Samo odlaganje i pomeranje tačke sa prvog mesta, koja govori o rezoluciji o Kosovu i Metohiji, dovoljno govori o tome šta vi mislite o Kosovu i Metohiji. Mi vam to nećemo dozvoliti, jer Odbor za KiM je nešto malo stariji od Ministarstva za Kosovo i Metohiju, jer mi smo predstavnici najvišeg predstavničkog doma u ovoj zemlji, a vi ste, gospodo ministri, samo službenici.
Prema tome, neću vam dozvoliti da Kosovo i Metohija bude vaša prćija, da predate Kosovo i Metohiju, nego ćemo biti vaši veliki i žestoki rivali, kada vi već ne želite da budete partneri u poslu oko rešavanja problema srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije.
Tako da znate da će Odbor zasedati i da će biti u stalnom zasedanju, a da ćemo većinu sednica održati na terenu, na Kosovu i Metohiji, tamo gde treba da budemo. Hoću da ljudi sa Kosova i Metohije vide da najviši predstavnički dom Skupštine Srbije je uvek sa njima i da će uvek biti sa njima. Hvala na pažnji.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, govoriću o Ministarstvu sporta i o pravom mandataru ove vlade.
U Srbiji ima milion i po bivših i sadašnjih sportista i njima se zaista treba posvetiti dužna pažnja. Godine 2001. DOS je ukinuo Ministarstvo sporta. Tada sam sa ove govornice upozoravao da će to biti katastrofalno za sport i nažalost bio sam u pravu, jer nakon toga je došlo do srozavanja našeg sporta do samog dna. Ovaj sportski bilten Sportskog saveza Srbije, jedine meritorne sportske organizacije koja rangira sportove i vrši kategorizaciju sportova i sportista.
Ovo su rezultati za prošlu godinu. Znate li kako stoje naši nekada prvi trofejni sportovi? Ovako: košarka na 13. mestu u Srbiji, odbojka na 15. mestu, plivanje na 17, kik boks na 1. mestu, a među prvih 10 i karate. Eto dokle je došao naš vrhunski sport kojim smo se nekada ponosili.
Sada je vlada shvatila da je neophodno ministarstvo sporta i u prošlom mandatu je to ministarstvo i oformljeno. Međutim, za ministra sporta je izabrana gospođa Snežana Samardžić-Marković, koja je izjavila javno da se nikada nije bavila sportom niti sportskim radom, da je tu po partijskoj liniji, tobože da donese novac sportu.
Sport ima nekoliko osnovnih funkcija, osnovnih ciljeva. Prvi cilj je poboljšanje fizičke i duhovne sposobnosti stanovništva, dakle, poboljšanje zdravlja nacije. Drugi cilj jeste postizanje vrhunskih rezultata. Treći cilj je pravo predstavljanje Srbije u svetu.
Sport je sigurna garancija da naša deca neće poći lošim putem, da neće poći izazovima modernog doba, kao što su droga, alkohol, kriminal i loše društvo.
U Srbiji je Zakon o sportu, koji je još uvek važeći, donet pre 12 godina. Postoji neki novi predlog zakona, međutim, u nekim rešenjima je mnogo gori od postojećeg zakona. Srbija nema nacionalnu strategiju razvoja sporta. Ima nekoliko radnih verzija, ali još uvek nije donela ova skupština. Srbija još uvek nema novi zakon o sportu. Srbija nema zakon o privatizaciji u sportu.
Potpuno je zapostavljen predškolski sport. Zato naša deca u vrtićima i obdaništima jednostavno nemaju nikakvih fizičkih aktivnosti, jer nemamo profesore fizičkog vaspitanja u tim školama, iako, po Zavodu za statistiku, postoji 1.670 predškolskih ustanova, od toga 10 na Kosovu i Metohiji, sa 173 hiljade dece. Još je gora situacija u školskom sportu.
Naši osnovci i srednjoškolci imaju u proseku jedan ili dva sata nedeljno fizičkog vaspitanja, osam sati mesečno najviše, što znači manje od 15 minuta dnevno fizičke aktivnosti. Zato 25% naše dece boluje od gojaznosti, 90% od deformiteta kičme i 60% boluje od ravnih tabana.
Ništa nije bolja situacija ni sa studentskim sportom, iako smo dobili Univerzijadu. Ne postoje studentska takmičenja, studentski kupovi. Ukinuto je 1998. godine fizičko vaspitanje na višim školama i na fakultetima. Kako rešiti problem predškolskog, školskog i studentskog sporta? Pre svega, saradnjom Ministarstva sporta sa Ministarstvom prosvete i povećanjem broja časova fizičkog vaspitanja u osnovnim i srednjim školama na najmanje pet sati nedeljno.
Najveći deo budžetskih sredstava odlazi na vrhunski sport, ali on to, nažalost, ne opravdava. O tome govore mnogobrojne afere, posebno u najpopularnijem sportu kao što je fudbal. Ubijeno je preko 10 predsednika fudbalskih klubova u poslednjih nekoliko godina, ubijen je generalni sekretar Fudbalskog saveza, predsednik Fudbalskog saveza je u bekstvu. Sve to govori o nezdravoj situaciji u našem sportu uopšte.
Danas se Ministarstvo sporta hvali rezultatima koje je postigla Jelena Janković, Ana Ivanović i ostali naši teniseri, Novak Đoković, Tipsarević i ostali. Međutim, niko od njih ne kaže da to nije rezultat rada Ministarstva sporta, jer ova država u njih ništa nije uložila, već oni sami i njihovi roditelji.
Situacija je ista i sa sportistima invalidima, tzv. paraolimpijski sport. Oni sami postižu rezultate svojim radom, a Ministarstvo sporta ništa ne čini da bi im pomoglo u postizanju rezultata. Setimo se da su gotovo najbolji u atletici, plivanju i streljaštvu u svetu.
Da ne govorim o nasilju u sportu. Donet je 2003. godine Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim takmičenjima, ali se ne primenjuje. Imamo toliko smrtnih slučajeva na stadionima, toliko povređenih policajaca, toliko povređenih navijača, razbijenih stolica, kioska, automobila pored stadiona itd. Šta je potrebno učiniti da se to spreči? Pooštriti kaznene mere ovog zakona izmenama i dopunama, striktno ga primenjivati i sarađivati neposredno između Ministarstva sporta i Ministarstva policije.
Da zaključim, stanje u sportu nije dobro. Zato je neophodno da ova skupština donese nacionalnu strategiju razvoja sporta u Srbiji, zakon o sportu, a potom i zakon o privatizaciji, kako bismo sprečili tajkune i tzv. menadžere da preuzmu naše najbolje klubove i naše najbolje sportske objekte.
Najveći krivac za ovakvo stanje u sportu jeste Ministarstvo sporta i zato mi je neshvatljivo da se ponovo za ministra sporta predlaže gospođa Snežana Samardžić-Marković, koja je zaista pokazala da sa sportom nema nikakve veze.
Sada nekoliko reči o pravom mandataru. Od danas u Srbiji vlada i uvodi se predsednički režim. Gospodin Tadić je bio svestan da će izgubiti predsedničke izbore i zato je, u dogovoru sa američkom ambasadom i sa šiptarskim vođama na Kosovu i Metohiji, dogovorio da se pre proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije održe predsednički izbori, jer je znao, ukoliko se pre toga Kosmet proglasi nezavisnim od strane Šiptara, da će izbore izgubiti. Tako se i desilo. Nakon toga su Šiptari proglasili nezavisnost Kosova i Metohije.
Kada su se premijer Koštunica, predsednik Tadić i Tomislav Nikolić dogovorili da organizuju zajednički miting u znak protesta protiv nezavisnosti, odjednom se nije pojavio gospodin Tadić, jer su mu tako naredili njegovi nalogodavci.
Jedino funkcioneri DS i G 17 plus nisu učestvovali u formiranju srpske skupštine na Kosovu i Metohiji. To pokazuje njihov odnos prema Kosovu i Metohiji. Kako je, u stvari, pobedila koalicija "Za evropsku Srbiju"? Uz pomoć Evrope i obećanja, uz pomoć dolaska "Fijata" i "Mercedesa", besplatnih viza i uz pomoć priključenja i brze integracije u Evropu.
Najviše mu je pomogao njegov prijatelj Havijer Solana, koji je bombardovao Srbiju, a onda prvi posetio Kosovo i Metohiju nakon proglašenja nezavisnosti. Taj veliki "demokrata" sada preti da će i vlast u Beogradu biti isključivo njegova i da će poništiti koalicioni sporazum koji je već postignut.
Šta sve to govori? To govori da smo dobili prvog diktatora posle Josipa Broza, ali Josip Broz je bio na neki svoj poseban način genije, iako je mnogo naškodio Srbiji, ali ovaj čovek škodi Srbiji, a ne samo da nije genije, već je samo poslušnik i marioneta raznih Solana, Mantera, Renova i ostalih.
Sada je odredio za premijera najslabijeg kandidata, kako bi on, u stvari, bio i premijer i predsednik. Videćete, ovo je pravo uvođenje predsedničkog sistema u Srbiji. Vi hoćete pošto-poto da sarađujete sa Hagom, a Hag pušta na slobodu ratne zločince, kao što su Fatmir Ljimaj, Naser Orić, Ramuš Haradinaj. Vi na to uopšte ne reagujete, niti vas to uopšte interesuje.
Ovo je zaista uvođenje predsedničke diktature jednog čoveka koji je za sebe prigrabio svu vlast u ovoj zemlji, a nije sposoban da ispuni nijedno obećanje koje je dao u obe kampanje. Šta je sa 500 hiljada radnih mesta i sa ostalim njegovim praznim obećanjima? Hvala na pažnji.

Gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mene jako čudi što Zakonodavni odbor nije ovaj amandman proglasio neustavnim. Ako je već mogao da proglasi neustavnim amandman Vjerice Radete u kome se govorilo o zaštiti naših građana koji se nalaze u haškom kazamatu, onda mi nije jasno kako ovaj amandman, koji je totalno u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, nije proglašen neustavnim.
Šta znači reč "kazamat"? To je turcizam i svi znamo da to znači zatvor. Kakva je razlika između kazamata turskog i kazamata haškog?
Nikakva, jer su i u jednom i u drugom bili Srbi, i u jednom i u drugom kadija te tuži, kadija ti sudi. Samo što se u Haškom tribunalu, u haškom kazamatu ne zarivaju ekseri pod nokte, već se to radi na malo suptilniji način - kroz hranu se ubacuje otrov, kroz vodu, mentalno se ubijaju ljudi. Samo da vas podsetim na to koliko je bilo naših ljudi koji su izvršili samoubistvo i koliko ih je umrlo u Haškom tribunalu. Ja ne vidim razliku između turskog i haškog kazamata i zaista mi nije jasno kako je Zakonodavni odbor mogao da to proglasi neustavnim amandmanom.
Takođe se čudim kako po istoj analogiji ovaj amandman nije proglašen neustavnim kada je jasno da u preambuli Ustava Republike Srbije stoji: "Polazeći od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosova i Metohije slede ustavne obaveze svih državnih organa..." itd.
Dakle, obrazloženje ovog amandmana gospodina Ranđelovića je zaista nesuvislo. Tu stoji sledeće: "Shodno važećoj zakonskoj regulativi i važećim međunarodnim pravnim aktima, postojanje Ministarstva za Kosovo i Metohiju je necelishodno i nepotrebno." Pa, zar nije čak i u Rezoluciji 1244 Kosovo i Metohija sastavni deo SRJ, odnosno danas Republike Srbije? Ovde, nažalost, nije gospodin Ratković da objasni kako to da ovaj amandman nije proglašen neustavnim.
U cilju postojanja Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije, ja ću pokušati da istorijskim činjenicama opravdam svoju tezu. Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit, koji je vladao do 989. godine, u svojoj knjizi o uređivanju carstva, koju je posvetio svom sinu, tvrdi da su se Srbi na prostore Kosova i Metohije, odnosno Balkana, doselili u 7. veku. Međutim, mnogi drugi čuveni naučnici i slavisti, kao što je Pavle Josif Šafarik, tvrde da su se Srbi doselili još ranije. Pa dobro, s obzirom na to da su naši istoričari prihvatili ovu tezu vizantijskog cara Konstantina VII, neka bude da su se Srbi doselili u 7. veku. Ali, to znači deset vekova pre Šiptara, jer jedini i prvi pisani dokaz o postojanju Šiptara na Kosovu i Metohiji jeste turski popis.
Kada su Turci 1455. godine, dakle 66 godina nakon Kosovskog boja, osvojili Novo Brdo, koje je tada bilo privredni i kulturni centar Kosova i Metohije, onda je palo Kosovo i Metohija. Pet godina kasnije palo je Smederevo, kao tadašnji glavni grad Srbije. Te iste godine Turci su, poznati kao pedantni ljudi, napravili popis, defter, tako se to zvalo, ne zato da bi popisali srpsko stanovništvo, već da bi im odrezali poreze i harače. U tom popisu ne postoji nijedno šiptarsko selo na teritoriji Kosova i Metohije. U tom popisu postoji samo 2% Šiptara ukupno na teritoriji Kosova i Metohije, i to na vrletima iznad Đakovice, na samoj granici sa današnjom Albanijom.
Sledeći turski popis, održan 55 godina kasnije, pokazuje potpuno isti trend – samo 2% Šiptara na Kosovu i Metohiji. Tek kasnije, u seobama, odselio se veliki broj Srba. Prva seoba je bila, kao što znate, 1690. godine pod Arsenijem Čarnojevićem, našim patrijarhom, a druga 1773. godine pod patrijarhom Jovanovićem zvanim Šakabenta. Šiptari su se onda polako doseljavali iz siromašnih albanskih krajeva. Turci su Šiptare koristili kao udarnu pesnicu prema Srbiji, prema centralnoj Srbiji. Oni su postali veći Turci od samih Turaka i bili su njihova udarna pesnica. Tada počinje bitnije naseljavanje Šiptara na Kosovu i Metohiji.
Danas se govori o etničkom pravu Šiptara na Kosovu i Metohiji. To znači da se oni pozivaju na većinu. Ta većina je ostvarena ubijanjem, proterivanjem, spaljivanjem kuća i imanja i visokim natalitetom, a naročito doseljavanjem Šiptara iz Albanije na Kosovo i Metohiju. Dakle, faktički ne postoji etničko pravo Šiptara na Kosovu i Metohiji.
Jedno drugo pravo u istoriji čovečanstva je mnogo važnije, a to je istorijsko pravo jednog naroda. To istorijsko pravo sadrži postojanje države, državnih organa na toj teritoriji, postojanje kulturne baštine, kulturnih spomenika, postojanje istorije i kulture na tom području. Šiptari od svega toga nemaju ništa na Kosovu i Metohiji. Srbi imaju sve.
Pomenimo samo državu, preko 200 godina su Srbijom vladali Nemanjići, samo Nemanjići, jedna dinastija. Srbi su imali istoriju počev od Kosovskog boja, preko bune protiv dahija, Prvog, Drugog ustanka, časne uloge Srba u Prvom i u Drugom svetskom ratu, kada su Srbi oslobodili prostor čitave bivše Jugoslavije u najvećem delu. Srbi su imali i imaju i danas svoju kulturnu baštinu. Oko 1350 crkvenih spomenika je samo na Kosovu i Metohiji, od čega su Šiptari porušili 156 crkava i manastira. Porušili su sva srpska groblja. To je, valjda, jedina nacija na svetu koja ruši groblja druge nacije. To nije zabeleženo u istoriji čovečanstva.
Sve ovo govori o tome da je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Srbije. To je teritorija koja je, nažalost, danas okupirana. Ali, budite sigurni, ako smo trpeli Turke 500 godina, trpećemo i ove, Šiptare i njihove mentore, Amerikance i Britance i ostale NATO zločince, ako treba još 50 godina, ali ćemo sasvim sigurno povratiti Kosovo i Metohiju. Jer, pravda je na srpskoj strani, a pravda uvek pobeđuje. Ona jeste spora, ali je uvek dostižna. Hvala lepo.

Kolega Ranđeloviću, hvala na komplimentima, nisu mi nešto posebno potrebni, posebno ne od pripadnika vaše stranke. U svakom slučaju, dobro sam vas razumeo. Jako sam dobro razumeo i sastanke vašeg šefa u Prištini sa čelnicima šiptarske mafije koja danas upravlja Kosovom i Metohijom, nažalost. Verujte mi, jako sam vas dobro razumeo i shvatam da ste vi jedina stranka u Srbiji koja želi da Kosovo i Metohija postane i ostane nezavisna albanska država. Vi ste, na kraju krajeva, zbog toga i stvoreni, vi ste zbog toga i plaćeni i vi to morate da odradite.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, podneo sam amandman zato što se u članu 23. ovog zakona pominju srpska područja na Kosovu i Metohiji. Samo tražim da se to zameni rečima "Kosovo i Metohija", jer onaj ko odvaja srpska područja od nesrpskih područja na Kosovu i Metohiji čini veleizdaju, odnosno podelu Kosova i Metohije na srpski i nesrpski deo.
Kao što znate, Kosovo i Metohija je uvek bilo srpsko i uvek će biti srpsko. Mi Srbi smo spremni da sa Šiptarima živimo na potpuno ravnopravnim osnovama, ali, kao što znate, oni to ne žele. Mi smo im nudili autonomiju kakvu nema nijedna nacija, nijedna nacionalna manjina na svetu, ali oni su hteli nezavisnost, i to ne samo sada nego već nekoliko decenija, čak par vekova unazad.
Ono što je važno u ovom amandmanu jeste to da je on sadržan samo u jednoj rečenici. Nema tačke, nema novog reda, nema druge rečenice. To pokazuje odnos ove većine prema Kosovu i Metohiji. Znam da ste se vi odrekli Kosova i Metohije, meni je to jasno, ali ima i onih Srba koji će se boriti za Kosovo i Metohiju, ne deklarativno kao vaš šef, koji sve manje i manje u poslednje vreme pominje Kosovo i Metohiju i, kao, neće nikada priznati... Ranije je to stalno činio, posebno u kampanji. Sada to čini veoma retko. To je prva stvar.
Drugo, ovaj član zakona potpuno je neustavan. On se kosi sa članom 44. Ustava Srbije. U članu 44. Ustava Srbije se govori sledeće: "Crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države", a u vašem članu 23. kaže se da će država Srbija upravljati delovanjem Srpske pravoslavne crkve. Kako je to moguće? Možda je to tehnička greška. Verovatno je trebalo napisati – upravljaće saradnjom sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Kao što znate, ne samo SPC, nego i sve druge verske zajednice su potpuno autonomne i niko njima ne može upravljati, može samo sarađivati sa njima.
Što se tiče prvog dela o kojem sam govorio, on je takođe u nesaglasju sa članom 8. Ustava, jer ne postoje srpska područja. U članu 8. Ustava piše: "Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva".
Dakle, u jednom članu ste, gospodine Ratkoviću... Odnosno, grupa koja je ovo predložila prekršila je drastično Ustav, i to u vezi sa jednom od najosetljivijih tačaka danas u Srbiji a to je Kosovo i Metohija. To ne mogu da prihvatim. Zato sam to i uradio.
O istoriji jednog naroda najviše govore kulturno-istorijski spomenici. Sada ću vam nekim istorijskim činjenicama, odnosno činjenicama iz kulturne istorije Kosova i Metohije pokazati da je Srbija ono što predstavlja deo Kosova i Metohije, odnosno Kosovo deo Srbije, jer za mene je to jedno te isto. Srbija je Kosovo, a Kosovo je zaista srce Srbije.
Na Kosmetu postoji tačno 1.994 spomenika srpske kulturne baštine. Od toga 1.181 crkva i crkvište, 113 manastira i manastirišta, 48 isposnica, osam spomen-kapela, što ukupno iznosi 1.350 crkvenih verskih objekata Srpske pravoslavne crkve na Kosmetu. Postoje 534 srpska groblja. Nijedno nije očuvano, sva su polupana, sva su srušena.
Često sam na Kosovu i Metohiji, često obilazim i severni deo i srpske enklave i lično sam se u to uverio. O tome sam čak napisao knjigu, po nalogu Sinoda SPC, o kulturnoj baštini Kosova i Metohije.
Posebno treba istaći da su četiri srpska manastira sa Kosova i Metohije, po odluci komiteta UNESKO-a za svetsku kulturnu baštinu, ušla u svetsku kulturnu baštinu, i to: 2004. godine manastir Dečani, a 2006. godine Pećka patrijaršija, Gračanica i Bogorodica Ljeviška u Prizrenu.
Koliko Šiptari imaju spomenika kulture po UNESKO-u? Govorim samo o činjenicama i govorim o podacima UNESKO-a. Imaju ukupno 38 spomenika kulture. Od toga su 35 obične kule, čiji se vlasnici čak i ne znaju i samo tri verska objekta - tekije. Tekije su verski objekti tzv. derviša, ali oni su uvek bili tako malo zastupljeni među Šiptarima da su zanemarljiv deo šiptarskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Još je važno reći da su svi spomenici albanske kulturne baštine podignuti u 19. veku, a naši spomenici su podizani od 9. veka do današnjeg dana.
Doduše, oni su pokušali da prisvoje džamije kao svoje spomenike kulture. Međutim, energičnim uticajem turske vlade to je sprečeno. Oni su, inače, poznati po tome što uvek žele da prisvajaju nešto tuđe. Tako su prisvojili i Skenderbega, odnosno Đorđa Kastriotića koji je govorio srpski jezik i pisao ćirilicom.
Takođe, važno je reći da čak u 11 gradova na Kosmetu nema ni jednog jedinog spomenika kulture albanske kulturne baštine, šiptarske kulturne baštine. Ni jednog jedinog spomenika kulture. To su sledeći gradovi: Gnjilane, Vučitrn, Podujevo, Klina, Srbica, Glogovac, Leposavić, Lipljan, Uroševac, Suva Reka, a u Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Kosovskoj Kamenici i Vitini postoji samo po jedan spomenik, i to treće kategorije.
Kako je onda moguće da jedan narod koji nema nijednog traga postojanja, nijednog groba na toj teritoriji pretenduje da bude vlasnik te iste teritorije? Zaista, to je nonsens. Odgovor je – te teritorije su otete, Srbi proterani, ubijeni, kuće spaljene, a onda je došao i Titov zakon od 6. marta 1945. godine i Skupština je donela zakon o zabrani povratka Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju. Onda su došli događaji od 1979, 1981, vlast Šiptara na Kosovu i Metohiji i njihov univerzitet, bune i, na kraju, kao što znate, bombardovanje Kosova i Metohije i poslednji egzodus Srba. To je to njihovo tzv. etničko pravo. Ne postoji etničko pravo. Postoji samo proterivanje, ubijanje i otimanje od strane Šiptara.
Zato smatram da bi bilo zaista pošteno i korektno prema Srbima koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji i prema onim Srbima koji su interno raseljeni širom Kosova i Metohije i širom Srbije da se ovaj amandman usvoji i da se Kosovu i Metohiji u ovom zakonu posveti veća pažnja. Ovde nema ni reči o obnovi srpske kulturne baštine. Nema ni reči u vašem zakonu o raseljenima, nema ni reči o onima koji žive na ivici egzistencije, o onima koji na Kosovu i Metohiji svakog dana brinu da li će njihova deca sutra osvanuti živa ili neće. Apelujem na sve vas da ovaj amandman usvojite i da promenite zakon u skladu sa ovim amandmanom. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Kolundžija, prilikom pripreme ovog amandmana ja sam proučio prethodni zakon i video sam tu grešku, međutim, želeo bih da dopunim gospodina Šamija u jednoj stvari. Tada nije bila proglašena nezavisnost Kosova i Metohije, tada taj lažni parlament lažne države Kosova nije usvojio lažni ustav Kosova i tada nije bilo misije Euleks, a kao što vidite, svakog dana se govori o toj misiji i ona će najverovatnije preuzeti ulogu UN na Kosovu i Metohiji. Na to sam posebno obratio pažnju kada sam govorio o tome da treba izbrisati termine, odnosno reči "srpska područja na Kosovu i Metohiji" i ubaciti ono što je najprirodnije, a to je – Kosovo i Metohija. Na kraju krajeva, iznad svakog zakona u ovoj zemlji je Ustav. Ustav je najviši akt i on se mora poštovati, pre svega. Samo to sam hteo da kažem.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 26. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Citiram stav 1: "Prvu sednicu odbora saziva predsednik Narodne skupštine." Gospođo predsednice, vi ste do sada sazvali preko desetak odbora, koji su već konstituisani. Smatram da su svi odbori zaista važni i bez njih se ne može raditi, kao što su važni Administrativni odbor, Zakonodavni, Odbor za pravosuđe itd. Još uvek niste sazvali, radi konstituisanja, odbor koji je u ovom trenutku najznačajniji, a to je Odbor za Kosovo i Metohiju. Mislim da svi ostali odbori mogu da čekaju, posebno neki odbori koji su, recimo, danas konstituisani, a da ovaj odbor treba zakazati u najskorije moguće vreme.
Poznajući vas kao patriotu, a i sekretara Veljka Odalovića znam jako dobro, čak smo sarađivali, pomagao mi je oko liste nestalih sa Kosova i Metohije, predlažem da se ovaj odbor zakaže što pre, u najkraće moguće vreme. Tražiću da Odbor bude u stalnom zasedanju, s obzirom na aktuelnu situaciju na Kosovu i Metohiji. Šta znači stalno zasedanje? To znači da će sednice biti najmanje dva puta nedeljno, ali najmanje dve sednice mesečno moraju biti održane na terenu, na Kosovu i Metohiji, jer taj odbor nema šta da traži u Beogradu, njegov delokrug rada odnosi se na prostor Kosova i Metohije. Zato ćemo se potruditi da otvorimo kancelarije Odbora u Kosovskoj Mitrovici, u Gračanici, u Štrpcu, u Goraždevcu i gde god je to moguće, jer je vrlo važno da Srbi sa Kosova i Metohije vide da najviši organ ove države, Narodna skupština, preko svog Odbora za Kosovo i Metohiju na licu mesta brine o interesima srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i o samom Kosovu i Metohiji kao neotuđivom delu Republike Srbije.
Odbor treba da bude svojevrsna kontrola Ministarstva za Kosovo i Metohiju. Odbor treba da bude pandan tom ministarstvu. Ja ću kao član odbora, koji nažalost još uvek nije konstituisan, nastojati ne samo da kontrolišemo rad Ministarstva za Kosovo i Metohiju, već da učinimo sve što je u našoj moći da Kosovo i Metohija dođe što pre pod ingerenciju Republike Srbije.

Gospođo predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, da, bio sam u ratu, bio sam srpski dobrovoljac i na taj period svog života sam veoma, veoma ponosan.

U rat sam otišao kao magistar ekonomskih nauka, kao direktor jednog velikog preduzeća, kao predsednik jednog sportskog saveza. Nikada u životu do danas nisam imao nikakvu prijavu, ni krivičnu, ni prekršajnu, ni saobraćajnu. Borio sam se samo zato da se ne bi ponovo Jasenovac i Jadovno, jer potičem sa Kosova i Metohije i dobro sam znao šta se sprema srpskom narodu u Hrvatskoj i u BiH. Dva puta sam ranjen, jer sam bio uvek u prvim linijama borbe. U trenutku ranjavanja bio sam narodni poslanik u ovoj Skupštini Srbije.

Dakle, ponavljam, na taj period svog života sam veoma, veoma ponosan. Ovo govorim zbog srpske javnosti, jer mi je ispod časti da polemišem sa nekim ko je strani plaćenik, izdajnik srpskog naroda, sa nekim ko je svoju borbu za demokratiju krunisao posle Petog oktobra time što je postao odmah ambasador. Time je ta osoba pokazala koliko se borila za pravdu i za demokratiju. Borila se za sebe samu kao i mnogi ostali, čast pojedincima koji nisu takvi. Zato, kažem, ne želim da polemišem sa jednom takvom mizernom osobom. Hvala.

Gospođo predsednik, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gotovo svi prethodni govornici su konstatovali da je u ovom predlogu zakona buduća srpska vlada veoma glomazna, jedna od najvećih u svetu, najveća u regionu, najveća u Evropi. Takođe je rečeno da je ta vlada jako skupa i da će ceh platiti građani Srbije, kao i obično.
Isto tako, konstatovano je da je ova vlada plod kompromisa prilikom sastavljanja ove vlade. Neću da govorim o tome, s obzirom da se ne bih ponavljao, jer je o tome sasvim dovoljno rečeno. Govorio bih o drugom aspektu koji nije pomenut prilikom rasprave u načelu, a to je neustavnost ovog zakona. To ću ilustrovati činjenicama na dva primera, dva ministarstva koja su mi onako najinteresantnija - to je Ministarstvo za KiM i Ministarstvo za omladinu i sport.
O Ministarstvu za KiM, u članu 23. piše - da Ministarstvo uređuje, obavlja poslove državne uprave u srpskim područjima KiM. To znači da je vaše zalaganje za podelu Kosmeta. To je u suprotnosti sa članom 8. Ustava Srbije, koji kaže: "Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva, granica Republike Srbije nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava". Dakle, gospodo predlagači, svesno ili nesvesno vi ste povredili Ustav i ovaj član zakona o ministarstvima je potpuno nesaglasan sa članom 8. Ustava Republike Srbije.
U istom članu 23, koji govori o Kosovu i Metohiji, vi kažete - da Ministarstvo za KiM obavlja poslove i uređuje delovanje Srpske pravoslavne crkve. Otkad to Vlada uređuje delovanje SPC? Mogli ste način neki drugi termin, "sarađuje" ili "određuje saradnju sa SPC". Time ste povredili član 44. Ustava Republike Srbije koji govori o verskim zajednicama.
Član 44: "Crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od državee". Dakle, ponovo ste svesno ili nesvesno povredili Ustav Republike Srbije u ovom članu.
Drugo, sama činjenica da ste predložili ovaj član u samo jednoj složenoj rečenici, bez ijedne tačke - govori o vašem odnosu prema KiM. Dok ministarstvo koje vodi Mlađan Dinkić, za ekonomiju i regionalni razvoj, ima pune dve i po stranice, vi ste samo jednu rečenicu posvetili KiM i to dovoljno govori o vašoj brizi za KiM.
Još nešto, umesto da ovo ministarstvo bude na prvom mestu po redosledu, jer je to ključno pitanje opstanka Republike Srbije, vi ste ovo ministarstvo stavili na 21. mesto od 24 ministarstava, što takođe pokazuje vaš odnos prema KiM, jer ste ga očigledno već otpisali. E, ako ste ga vi otpisali, mi ga nismo i nećemo ga nikada otpisati.
Još nešto, gde je tu čuvena rečenica gospodina Tadića, predsednika Srbije, da nikada neće priznati nezavisnost KiM. Makar ste to reda radi mogli staviti pod ovim članom. Gde je tu mnogo drugih stvari koje govore o raseljenima sa KiM, o interno raseljenim unutar KiM? Gde je tu ona klauzula iz aneksa Rezolucije 1244, koja govori o povratku 1.000 vojnika, odnosno policajaca do 1.000 vojnika, koji će raditi određene dužnosti u interesu srpske kulturne baštine, u interesu očuvanja srpstva itd.? Toga nema kod vas jer vas to zaista ne interesuje.
Drugo, što se tiče Ministarstva za sport, vi ste zaista tu pomešali babe i žabe. Šta je sa članom 16. i šta je sa naporima da se spreči odlazak mladih iz zemlje? Nijednom rečju to niste pomenuli u delu koji govori o omladini. Vi govorite o nekim međunarodnim i međusrpskim organizacijama, o saradnji itd, a ne govorite o odlivu mladih mozgova. To bi trebalo da bude, pre svega, zadatak ministarstva za omladinu i sport: da se stimulišu mladi da ostanu u zemlji i da ono što su naučili i dobili od ove zemlje daju ovoj zemlji, a ne da čiste ulice po inostranstvu.
Što se tiče sporta, ovo je zaista sraman deo ovog zakona. Ovde se pominje sve osim sporta, apsolutno sve. Ovde se ne govori o školskom sportu, ne govori se o amaterskom sportu, ne govori se o sportu invalida, ne govori se uspesima ili neuspesima naših selekcija, ne govori se o organizaciji međunarodnih takmičenja. Ovde nema ništa o finansiranju priprema naših najboljih selekcija, nema ništa o finansiranju, o stimulisanju naših uspešnih mladih amaterskih takmičara.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Sport je srozan za vreme DOS-a do samog dna. Vi ste to uradili onoga dana kada ste 2001. godine ukinuli ministarstvo sporta, a onda ste ponovo uveli i na mesto ministra sporta postavili ste gospođu koja je sama rekla da se nikada nije bavila sportom i da nikada nije bila sportski radnik, već da je tu po partijskoj liniji.
Poslednja rečenica. Ovde se pominje nacionalna strategija razvoja sporta. Vi je nemate. Vi niste u stanju da za osam godina napravite nacionalnu strategiju razvoja sporta u Srbiji. Zahvaljujem na pažnji.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, vi ste juče pri kraju rasprave grubo prekršili Poslovnik, član 89. i član 91, po kojem narodni poslanici naizmenično dobijaju reč po pismenim prijavama.
Vi ste prethodno pročitali da je sledeći na redu u raspravi poslanik Stranke srpskog jedinstva gospodin Petar Petrović, a onda ste dali preko reda reč gospodinu Zahariju Trnavčeviću, kršeći član 89. i član 91. Poslovnika. To je lako utvrditi konsultacijom stenograma. Gospodin Petar Petrović je bio prozvan, a vi ste dali reč poslaniku DOS-a mimo pravilnika. To je samo još jedan dokaz da vi permanentno kršite Poslovnik i da ste zato na dnevnom redu za smenu kao predsednik parlamenta. Hvala na pažnji i molim vas da odgovorite argumentovano na ovu primedbu.

Dame i gospodo, poštovana gospođo Čomić, uz svo uvažavanje, mislim da zaista niste u pravu u ovom slučaju. Nijednom u vreme jučerašnje rasprave nije prozvan da izađe za govornicu poslanik SSJ-a, gospodin Petar Petrović. Vi ste grubo prekršili član 91. stav 2. Poslovnika o radu Narodne skupštine, jer mu niste omogućili da govori, već ste mimo reda juče prozvali, na njegovu molbu, a bez konsultacije sa prethodnim poslanicima koji su bili po redu, gospodina Zaharija Trnavčević.

Gospodin Petar Petrović je bio samo najavljen da će govoriti, ali nije prozivan. Sve vreme je bio ovde u sali. Prema tome, molim vas, želim da verujem da kod vas ne postoji loša namera. Verovatno ste pogrešili, ali je ljudski priznati grešku.

Isto tako, gospodin Zoran Anđelković je bio sve vreme i on je bio pre Zaharija Trnavčević, ali nije prozvan. Prema tome, ako ste pogrešili, priznajte grešku, ljudski je, jer ništa to nije strašno. Molim vas, nemojte govoriti da neko nije bio u sali kada je bio u sali i sve vreme smo on i ja diskutovali i pre izlaska gospodina Trnavčevića i za vreme njegove rasprave, komentarišući kako niste u pravu kada nekome dajete reč mimo reda. Zahvaljujem na pažnji.

Poštovani građani, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, dame i gospodo ministri, gospodine predsedniče Vlade, slušajući ovih dana raspravu o poverenju Vladi Srbije stekao sam utisak da se nalazim u parlamentu Švedske ili Švajcarske, ili da mi živimo svi u Švedskoj ili Švajcarskoj, po izveštajima naših ministara, a po kojima je sve lepo, dobro, sjajno i bajno.
Možda je njima bolje, možda je njima dobro, ali građanima Srbije, u svakom slučaju, nije dobro.
Nešto da razjasnimo, nije tražila opozicija od ministara da podnose izveštaje, izveštaje je trebalo da podnosite mnogo ranije, i u ovom parlamentu i građanima Srbije. Nije primereno da vlada u odlasku podnosi izveštaje, već je primereno da vlada koja odlazi sa političke scene Srbije podnese račune. Računi se podnose na izborima. To smo videli pre nekoliko dana na nekim lokalnim izborima, recimo u Ćupriji gde su predstavnici te iste vlasti, odnosno Demokratske stranke bili tek treći. Prva je bila SPS, druga SSJ, a oni tek treći, a njihov predstavnik za predsednika skupštine nije čak ni ušao u drugi krug, već je ušao predstavnik SPS-a i SSJ-a.
Po jednom ministru, čije izlaganje mogu da ocenim zaista kao veoma skandalozno, u Srbiji ima samo 10% siromašnih. Tim procentom bi se zadovoljile i mnogo bogatije zemlje Zapada, pa čak i SAD. Deset posto siromašnih u zemlji - zaista treba imati hrabrosti, ali rekao bih i nesposobnosti da se tako nešto izjavi, da se tako nešto tvrdi za ovom govornicom. Taj isti ministar je rekao da je plata porasla od 5. oktobra do danas sedam puta. To naprosto matematički nije tačno. To nije tačno, jer bi prosečna plata trebalo da bude u tom slučaju 280 evra, a ona je samo 180 evra. Tih 180 evra ko zaradi u Srbiji, taj je veoma srećan, ko primi taj je veoma srećan. Dakle, istina je malo drugačija i stvarnost je mnogo drugačija od onoga što ovde iznose ministri, na čelu sa predsednikom Vlade gospodinom Zoranom Živkovićem.
Kada je tako dobro, kada je tako bajno i sjajno kako vi tvrdite u svojim izveštajima, koje mi nismo tražili od vas, jer su veoma kasno došli, zbog čega to onda niste objasnili radnicima koji traže svoja sindikalna prava, a uz to i predlažu neke druge političke zahteve, jer su na to primorani, jer shvataju da sve njihove nedaće proizilaze baš iz nesposobnosti ove vlade. Zašto niste izašli pre nekoliko dana da im kažete kako je to njima dobro, ali pošto ste vi njih ocrnili u svojim izjavama, pošto ste ih potpuno marginalizovali u svojim medijima i pošto ste o njima govorili zaista ružno, kao da su došli da se napiju ovde vinjaka, pa kada vinjaka nestane onda odu kući.
Zbog čega niste poslušali one sindikalne organizacije onih firmi koje su vas dovele na vlast, recimo "Kolubare". Ti ljudi su poslali svim poslaničkim grupama jedno veoma teško pismo u kome vas podsećaju da su vas upravo oni doveli na vlast, da su oni bili generator 5. oktobra, ali danas žive jako loše i premašuju svoj proizvodni plan. Oni tvrde u tom pismu sledeće - proizvodnja sa zastarelom opremom i alatima, i da je to istina najgore ilustruje podatak da je za 13 meseci na ovim prostorima život izgubilo šest radnika. Očekujemo od poslanika Skupštine Srbije i Vlade Republike Srbije da konačno imenuje ministra rudarstva i energetike, kako bi predstavnici sindikata "Kolubare" imali sa kim da pregovaraju, ako ništa ono bar da zatraže njegovu smenu.
Nismo sigurni da ćemo uspeti da kontrolišemo nagomilani bes, gnev i nezadovoljstvo radnika, koji od sindikata traže konkretne dogovore o ceni rada, polusatnoj pauzi i socijalnom programu. Ni na to niste odgovorili. Dakle, ne mogu da se složim nikako sa tvrdnjama uvaženih ministara, jer zaista vas stvarnost demantuje. Posebno hoću da naglasim još jednom da je izjava gospodina Đelića zaista skandalozna i makar zbog te izjave bi trebalo da podnese ostavku. Kada ste došli na vlast 5. oktobra, svi građani Srbije su očekivali da ćete ispuniti makar deo obećanja koje ste im obećali u predizbornoj kampanji 2000. godine. Nažalost, to niste uradili.
Setimo se čuvenog ugovora sa Srbijom. Od 10 tačaka koje su potpisali svi vaši kandidati, vi ste ispunili samo jednu tačku, a to je da Srbija više neće biti u izolaciji. Vratili smo sve donacije, iako smo bili osnivači, i to je jedino pozitivno što ste vi uradili, ali je veliko pitanje šta konkretno građani Srbije u materijalnom smislu imaju od tog povratka u međunarodnu zajednicu, koja nam nije toliko pomogla kako vi to ovih dana govorite za ovom govornicom. Sva druga obećanja niste ispunili.
Da se prisetimo šta ste rekli za Kosovo i Metohiju. Rekli ste da će kada vi dođete biti primenjena Rezolucija 1244. Od te primene nema ništa, ali strašnije od toga je to što vi samo ponekada i samo u marketinške svrhe govorite o primeni te Rezolucije 1244.
Ja ću vam to ilustrovati sledećim primerom. Nijedan od vas, gospodo ministri, osim potpredsednika Vlade gospodina Čovića, čiji je to i zadatak jer je predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, nije bio na Kosovu i Metohiji, osim u jednoj veoma neugodnoj i teškoj situaciji premijer Živković. Niko od vas nije tražio ni dozvolu da ode. Da vas podsetim da je premijer Albanije čak 12 puta bio u zvaničnoj poseti Prištini, i to pokazuje odnos Albanije prema Kosmetu, ali naš ministar spoljnih poslova (iako mu to nije zadatak, ali jeste ministar i jeste sa Kosova i Metohije) nijednom nije tražio da ode na Kosovo i Metohiju i nijednom nije posetio te ljude da ih ohrabri da tamo opstanu ili da ohrabri ljude koji su izbegli sa Kosova i Metohije da se vrate na Kosovo i Metohiju.
Ali, to pokazuje odnos zvanične Srbije, odnos vlasti i Srbije prema našim ljudima na Kosmetu koji su tamo ostali i prema onima koji su izbegli sa Kosova i Metohije. Dakle, nijedan potpredsednik Vlade nije tražio od UNMIK-a da poseti Kosmet. Nikada niste tražili da se makar jedna sednica Vlade održi u Prištini, a dobro znate da je po Rezoluciji 1244 Kosovo i Metohija u sastavu SRJ, a danas državne zajednice Srbija i Crna Gora. Dakle, to je jedno obećanje koje niste ispunili, ali ste zato pozvali Srbe na izbore na Kosovu i Metohiji.
Šta se desilo posle tih izbora? Kakvu težinu imaju naši poslanici Srbi na Kosovu i Metohiji? Kakvu težinu ima Koalicija "Povratak" na Kosovu i Metohiji u Skupštini Kosova i Metohije? Nikakvu. Mislim da nemaju više prava nego obični pomoćni radnici u Skupštini Kosova i Metohije. To se videlo i nekoliko puta kada su napuštali silom prilika zasedanja Skupštine Kosova i Metohije.
Pozivom na izbore, izlaskom na izbore vi ste legalizovali te institucije nezavisne države Kosova i Metohije. Vi ste legalizovali i Skupštinu i tzv. vladu i tzv. predsednika Kosova i Metohije. Vi ste im dali legalitet, legitimitet, izlaskom na izbore.
Da ne govorim o izbeglicama sa Kosova i Metohije i o njihovom statusu u Srbiji. Oni žive ovde kao građani drugog i trećeg reda. Koliko se njih vratilo? Vi kažete 2%. Sumnjam u to. Mislim da je to mnogo manje, ali neka bude 2%. Za koliko godina? Za četiri godine od dolaska UNMIK-a i za tri godine i više vaše vlasti vi niste uradili ništa da se poboljša njihov status u Srbiji.
Bili ste oduševljeni dolaskom gospodina Harija Holkerija. Rekli ste da će on voditi drugačiju politiku od prethodnika na Kosovu i Metohiji i pokazalo se da to nije tačno. Na tim pregovorima u Beču na kojima ste vi učestvovali, vaš pregovarač, sa druge strane stola Ibrahim Rugova je stalno pominjao nezavisno Kosovo i govorio je stalno da ste vi susedna država sa kojom oni pregovaraju. Nijednom ga Hari Holkeri nije opomenuo, niko se iz međunarodne zajednice povodom toga kasnije nije oglasio. Rekao sam vam na konsultacijama da to nisu razgovori nego pregovori, jer se razgovori i dijalozi obavljaju u svojoj zemlji, u Beogradu ili u Prištini, a u neutralnoj zemlji se obavljaju pregovori dve delegacije, dve strane, dve države. To vam se i desilo i to ste sami tražili.
Vi sada hoćete da ispunite jedno od obećanja koje ste dali građanima Srbije, a to je promena Ustava. Posle posle tri godine vi ste rešili da donesete ustav, ali kakav ustav. Ustav koji i dalje cepa Srbiju. Tim ustavom vi hoćete da Srbija bude sastavljena od šest autonomnih pokrajina. To je zaključak te ustavne potkomisije koju vodi Nenad Čanak, u čijem programu piše da Vojvodina treba da bude republika. Vi i dalje cepate Srbiju. Vi tim ustavom ne želite da Srbija bude država srpskog naroda i svih pripadnika nacionalnih manjina koje žive sa nama. Vi to ne želite, vi želite da Srbija ponovo bude država građana Srbije.
Mi iz SSJ-a želimo da taj ustav definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana, bez obzira kojoj veri i naciji pripadaju. Nema čega da se stidimo. Ako vi imate čega da se stidite, recite, ali mi nemamo čega da se stidimo. Mi smo u Srbiji i želimo da budemo Srbi, kao što to pravo ne osporavamo ni Mađarima, ni Albancima, ni Bošnjacima, odnosno Muslimanima.

Ne, završavam. To je razlog zbog čega smo mi napustili tu komisiju, jer ne želimo da učestvujemo u daljem cepanju Srbije i u daljem definisanju Srbije kao države građana, a ne države srpskog naroda i svih nacionalnih manjina koje u njoj žive.

Poštovani građani, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, u cilju smirivanja tenzija i izbegavanja incidenata koji se već dešavaju ispred i u okolini ove skupštine, predlažem da prekinemo sa radom danas i da nadležni organi narede kordinima policije da se povuku i da nastavimo rad sutra.
Mislim da bi bilo najbolje da se nakon prekida ove sednice nastave pregovori sa predstavnicima sindikata, kako bi se tenzije smirile i kako ne bi došlo do neželjenih incidenata. U svakom slučaju, mislim da nije primereno da narodni poslanici rade danas u ovom ambijentu kada je zaista došlo do povređivanja više demonstranata, a od toga najmanje dvojica demonstranata se nalaze još uvek u bolnici, po izveštaju iz Kliničkog centra. Mislim da bi bilo najbolje da im omogućimo da se danas o tome mirno razgovara i da se izbegnu moguće posledice, mislim da to nikome nije u interesu. Bilo bi najbolje, ponavljam, da nadležni organi donesu odluku da se kordoni policije povuku, jer to nije ambijent u kome treba ova skupština da radi. Hvala na pažnji.

Poštovani građani Srbije, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, gospođo predsedavajuća, samo da vas upozorim da nisam zamenik šefa poslaničke grupe.
Zamenik šefa poslaničke grupe SSJ je gospodin Petar Petrović. Ja sam ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SSJ.