Reklamiram član 106: "Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres."
Poštujem kada se narodni poslanik sprema za tačku koja je na dnevnom redu, bilo da se radi o raspravi u načelu ili o raspravi u pojedinostima, ali isto tako ne mogu da prihvatim i ne mogu da trpim da neko danas, iako se raspravlja o amandmanima o Zakonu o osnovnom obrazovanju, govori o Zakonu o visokom obrazovanju. Ponovo promašaj. Sad nije promašaj godine, sad je promašaj zakona.
Molim vas, predsedniče, da u buduće opominjete, budite neke ljude da govore o tački dnevnog reda, o zakonu koji se nalazi na dnevnom redu.
Istina, živimo u zemlji gde jedan gradonačelnik najvećeg grada može da kupi, zakupi ceo medijski prostor, da dovede do ruba egzistencije ljude koji rade i žive i prehranjuju svoje porodice od toga i nikom ništa. Živimo u takvoj zemlji, nažalost.
Molim vas da na ovoj sednici, zbog bitnosti zakona koji se nalaze na dnevnom redu, opominjete poslanike koji su promašili zakone o kojima se danas raspravlja.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 104. stav 1.
Da li smo dovoljni jedan narodni poslanik, jedan šef i jedan zamenik šefa poslaničke grupe da objasnimo koleginici neke stvari ili ne, nismo ovde da objasnimo njoj, tu smo da zastupamo interese građana Republike Srbije, tu smo da nam građani Republike Srbije veruju. To pokazuju ne istraživanja već rezultati svih izbora koja se dešavaju u poslednje vreme, tako da se za naklonost prethodnog govornika zaista i ne borimo.
Da li branimo nešto što se danas desilo? Ne. Da li smo ponosni na to što se danas desilo? Ne. Da li ova sala treba da bude sudnica a mi svi tužioci, advokati i sudije? Čudi me da neko ko u svom prefiksu ima "demokratski", zastupa takve ideje. Protiv toga što se desilo danas trebaju da se bore i svoj sud kažu nadležni državni organi. Ko je uradio ovog dana ali i ovih godina takve stvari, mora da odgovara i tu zaštićenih nema. Da li će pomoći u toj borbi i u svemu tome da danas ne radi Skupština, sutra, prekosutra – ne. Da li će pomoći to što raspravljamo danas u pojedinostima o Zakonu o osnovnom obrazovanju i povezivanje tog zakona i predsednika Republike, iako je jedina spona između predsednika Republike i tog zakona Ustavom zagarantovana kategorija da će taj zakon predsednik Republike potpisati ako bude izglasan u ovom najvišem, zakonodavnom domu? Onda je to u redu kada se insinuira za neke stvari. Onda je to demokratija. A podsećanje na dnevni red i podsećanje na zakon koji je na dnevnom redu se smatra branjenjem korupcije. Žestoko su ovde pomešane neke stvari.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre,  poštovani članovi Ministarstva prosvete, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao skupštinsku raspravu u nekom delu i uživao u dobrim diskusijama narodnih poslanika. Pratio sam zato što sam otac dvoje dece koja idu u osnovnu školu, ali i neko koji shvata da se ovim zakonima u stvari vaja budućnost naše države.
Nisam mislio da ću ovu diskusiju započeti replikom, ali ću morati jedan deo vremena da iskoristim i za to, jer mi ovde ostala nejasna jedna stvar, da li smo bili u pravu gospodine ministre i vaša sugestija koja je bila dobronamerna, i ja kao direktni predlagač za produženje vremena rada, jer vidim da je to nekome zasmetalo. Zašto nije pet, zašto je deset, ili zašto je 15 ili voleo bih da samo u budućnosti nas kolege obaveste i sebe i nas da li je to potrebno ili nije potrebno, ali u svakom slučaju da to bude pre samog glasanja, a glasali su za produženje vremena rasprave.
Takođe nisam razumeo i jednu kritiku da 10% škola u Srbiji je mlađe od deset godina. Kome je ta kritika upućena? Ovoj Vladi Srbije koja je ovde godinu dana? Što nema čarobni štapić? Što izlazi pošteno pred građane Srbije i kaže za šta ima novca, zašta nema novca, šta ćemo raditi ili nećemo uraditi.
Ko je odgovoran što nemamo više novih modernijih škola. Ko je odgovoran što su možda te škole pojedene, potrošene ili otišle u privatne džepove? Čuo sam danas i kritiku ovih zakonskih predloga i od onih ljudi koji su čini mi se zalagali se za uvođenje nekih elektronskih dnevnika, gospodine ministre, ili elektronskih tabli, ili ne znam ti čega sve u prošlosti, a efekta od svega toga nije nikakav.
Molim vas, da u buduće pre nego što dođemo ovde, pre nego se javimo za reč, kada se brijamo ili kada nameštamo šminku ujutru, da se dobro pogledamo u ogledalo i da dobro kažemo zašta smo u prošlosti bili odgovorni i šta sve to nije urađeno u prošlosti da bi ovu Vladu Republike Srbije i ove zakonske predloge kritikovali onako po difoltu.
Školstvo je najveći sistem u Srbiji. U okviru osnovnog i srednjeg obrazovanja 876 hiljada 222 đaka, 250 do 300 hiljada studenata, 70 hiljada predškolaca iako su predškolske ustanove obaveza lokalnih samouprava, ali to su neki mali, mladi ljudi koji su na pragu školskog sistema, 125, 126 hiljada zaposlenih, ne računajući one odrasle ljude koji će, i zahvaljujem vam se što ste dali taj predlog zakona u proceduru o školovanju odraslih osoba. Nekako smo ga svi stavljali, gurali u stranu taj zakon i više smo pričali o nekim drugim stvarima, a manje o tome o tom zakonu koji je izuzetno bitan, zahvaljujem se gospodine Pejčiću, što govorite jer sam pratio da vi govorite o tom zakonu.
Milion i 400 hiljada ljudi je u tom sistemu i taj sistem zaslužuje jedan moderniji zakon, odnosno modernije zakone koje danas imamo u proceduri, jer recimo za Zakon o osnovnom obrazovanju koji je donesen 1992. godine, a 2002. godine je doživeo jednu vrstu dorade. Međutim, period od dvadeset i nešto godina zavređuje bolju pažnju, moderniji pristup koji nam ovi zakoni zapravo i donose.
Mislim da će škola ovakvim pristupom i ovakvim zakonima omogućiti kvalitetnije obrazovanje i vaspitanje za svako dete i učenika, pod jednakim uslovima bez obzira gde se škola nalazi, odnosno gde se obrazovanje i vaspitanje odvija.
Školstvo je vajanje budućnosti svake države i tu ne možemo da svedemo odgovornost samo na one direktne izvršioce, na direktne zaposlene. Svi smo odgovorni i mi kao predstavnici najvišeg zakonodavnog tela i Vlada i Ministarstvo, ali i 126 hiljada zaposlenih u prosveti. Na nama je ogromna odgovornost, ali mislim da ovi zakoni polako izlaze iz jednog sistema gde, a pričali smo o tome gospodine ministre i bio sam pod utiskom ovih poslednjih nekoliko dana, te želje šta će ovi zakoni i doneti. Mi smo do sada imali u školstvu zvezde koje su iskakale, pojedince koji su sjajni. Da li matematičare, da li fizičari, ogromne nagrade, zlatne medalje. Setimo se mladog čoveka Teodora fon Burka i koliko je on radosti doneo nama kao društvu, kao državi u celini. Ali, su sve te zvezde, svi ti mladi ljudi koji su pokazali ogromne rezultate su u jednom trenutku u školstvu i u napredovanju došli do jednog trenutka, mi im kao država nismo mogli pružiti više, a onda su oni trbuhom za kruhom odlazili iz ove zemlje. Nama je ostajao prosek. Zbog toga podržavam vašu želju i želju Vlade da se ceo sistem podigne.
Ne može sistem da se zasniva na pojedincima, ma koliko oni sjajni i dobri bili i osvajali zlatne medalje bilo gde. Ne može sistem da se zasniva samo na pojedincima i ne možemo da se ljutimo na te ljude što će sutra zarad boljeg obrazovanja, daljeg obrazovanja, daljeg napredovanja ili karijere odlaziti iz ove zemlje.
Nama trebaju ljudi koji će ostati ovde i ta znanja stečena ovakvim zakonima i primenjivati u Srbiji. Jedino na taj način imamo budućnost i mislim da je to dobar trend, da je to sjajan trend i između ostalog zbog toga će i poslanička grupa SNS u danu za glasanje, naravno, podržati ovaj predlog zakona.
Kada govorim o 125 hiljada, 126 hiljada ljudi zaposlenih u prosveti, moram da vam kažem da se nalazim tu u svojevrsnom sukobu interesa, zato što je moja supruga prosvetni radnik, učiteljica celog života i ništa drugo u životu ne ume i ne želi da radi i neće da radi, koliko uživa u učionici i sa dnevnikom.
Ti ljudi su najodgovorniji za direktan prenos znanja. Ti ljudi su najodgovorniji za vaspitanje naše dece, a ako se prisetimo i ako se vratimo unazad – ko od nas se ne seća svoje učiteljice? Ko se od nas ne seća nekog možda i neomiljenog profesora? Bez tih 126 ljudi su ruke ovog sistema. One vajaju budućnost, one vajaju te buduće generacije. Glava je u ministarstvu. Glava smo i mi koji donosimo ovakve zakone. Jedno bez drugoga ne može. Ruke bez glave ne mogu, ni glava bez ruku takođe neće imati nikakav efekat.
Razumem te ljude. Razumem jer njihova odgovornost se ne završava samo u učionici. Njihova odgovornost je velika i na odmoru, njihova odgovornost je i kada deca krenu kući, njihova odgovornost je i onda kada se dese neke tužne i ružne stvari, kao što su se desile poslednje, nadam se da su i zadnje u mom mestu, u gradu iz kojeg sam ja potekao, u Vrnjačkoj Banji, kada se na ekskurziji ugasio jedan mladi život. Ma kolika kazna bila za te ljude i za odgovornost, jer je trebalo tako nešto sprečiti ne može da izbriše tu tugu tih ljudi, te porodice, celog sistema, cele države, zbog gubitka jednog mladog života na ekskurziji.
Razumem i njihovu želju da se ograniči broj dece u odeljenju na 25, razumem, ali razumem i Vladu i vas gospodine ministre gde kažete – u redu je, želimo i mi to, idemo ka tome, ali u ovom trenutku novca za tako nešto nema. To je politika ove vlade Republike Srbije koja kaže iskreno ono što jeste, ne zavijamo u celofan, lep celofan, ne zavijamo prazno, ne zavijamo vazduh, ide se ka tome. Biće u budućnosti. Radićemo na tome, ali u ovom trenutku je to zaista nemoguće i podržavam vas, gospodine ministre, u toj iskrenosti.
Zabrinut sam nad činjenicom da 94% budžeta za prosvetu ili 94% od onih 130 milijardi dinara odlazi na plate, ne zato što 94% odlazi na plate nego samo što 6% ostaje za modernizaciju školstva u Srbiji. Malo je to. Isuviše malo i vi to jako dobro znate i mislim da bi možda trebali u budućnosti da razmišljamo da ono što je urađeno u okviru Ministarstva poljoprivrede i u okviru zakona o merama, podsticaju poljoprivredi i ruralnom razvoju, taj procenat je fiksni, a onda ćemo se svi zajedno truditi da nam ti budući budžeti budu veći. Sa tim budućim budžetima biće veće i izdvajanje i za prosvetu a samim tim i za plate zaposlenih ali i za modernizaciju školstva, što on zaista i zaslužuje.
Ovaj zakon donosi puno novina koje su dobre, koje prate sadašnje vreme. Jedna od tih stvari da se uvodi nastava kod kuće, odnosno na daljinu. Mislim da se to prvenstveno odnosi na decu koja su dobri sportisti, na decu koja se profesionalno bave sportom, koja zbog toga, iako je sada granica za bavljenje sportom, profesionalnim sportom sve niža i niža, ne možemo da stavimo pred nekoga pitanje – hoćeš li da ideš u školu ili ćeš se baviti profesionalno sportom iako pokazuješ sjajne rezultate i na jednoj i na drugoj strani?
Ovaj zakon pokazuje i daje mogućnost bavljenja odnosno završenje ili školovanje na daljinu, naravno tamo gde postoji mogućnost, kao i što mislim da bi trebalo da se odnosi, a svi smo gledali, ili dan danas gledamo situacije kojih ima u Srbiji, da deca koja pešače i po 10, 12 kilometara u jednom pravcu, pohađaju škole, jer bližih škola nema. Koncentracija stanovništva je sve veća i veća ka gradovima, malo ljudi ostaje u ruralnim područjima i voleo bih da taj zakon konzumiraju i ta deca, da ne bi rizikovala ni svoj život, ni toliko vreme u hodu od škole do kuće.
Takođe, ono čime se malo kolega bavilo je i ishrana učenika u okviru školskih objekata. Naravno da ona podrazumeva i neke nove izdatke i lokalnih samouprava, jer će se ishrana obavljati samo i isključivo u okviru školskih objekata, ali je i to poziv i moj apel svim društveno odgovornim i firmama i pojedincima da u svemu tome učestvuju i pomognu.
Javno se obavezujem da ću pomoći školu koju pohađaju i moja deca, koju sam i ja pohađao, koju će pohađati buduće generacije, da ću pomoći prilikom pravljenja takvog jednog objekta u okviru škole, odnosno za pravljenje jedne kantine, ili kako će se sve to zvati.
Milim da je to dobro iz više razloga jer na taj način se obezbeđuje jedna socijalna pravednost i nije prijatno kada deca, naročito adolescentnog uzrasta gledaju kako njihov drug iz odeljenja možda je uzeo za jelo nešto što oni žele a što njihovi roditelji nemaju novca da im daju. Treba nam ta jednakost.
Potrebno je, ako ćemo svi da jedemo hleb i pekmez, pa svi ćemo jesti hleb i pekmez, a ne da gledamo sa željom ili žaljenjem u ruke nekoga drugog. Nemojte da odvajamo decu i to je dobro što ovaj zakon donosi, da ne govorimo o bezbednosti dece, da ne govorimo o tome koliko je bilo slučajeva, loših slučajeva oko škole, brze voženje, deca su bila povređena. Nažalost, ovako bi sve ostalo u okviru jednog školskog dvorišta.
Nećete mi zameriti, ako ću za trenutak privatizovati sve ovo i setiti se moje učiteljice koja je sada u ozbiljnim godinama, zove se Mara Petrović, ja sam joj bio pretposlednja generacija, mnogo dobrih ljudi je izvela i zbog čega se sećam toga? Zato što nas je učila kako mi živimo u najlepšoj zemlji na svetu, kako imamo sve. Imamo i more, imamo i planine, imamo i rude, imamo i ravnicu, imamo i žitnicu, ma imamo sve. Zamislite sada situaciju kad jedan mladi čovek nastupa naučen da ima sve. Zašto da se bori? Zašto da se edukuje? Zašto da radi kada ima sve i kada će mu njegova država dati sve?
Mislim da moramo da preokrenemo ceo taj postupak, da se vratimo unazad i da postupamo kao što se postupa recimo u Japanu, gde su deca naviknuta da moraju da recikliraju svoj otpad da bi taj otpad spuštali u more, da bi se borili za teritoriju, da bi na taj način pobedila manjak u teritoriji. Mi moramo našu decu da naviknemo na realnost, a realnost je da je Srbija lepa zemlja, zemlja dobrih ljudi, ali nažalost siromašna zemlja. Zemlja gde svaki pojedinac mora da radi i na sebi i na društvu i mora da se trudi da bude bolji i mora da radi. Ne može ništa da padne sa neba. Ne smemo da imamo školstvo koje će podržavati takvu ideju.
Što se tiče obrazovanja odraslih, zahvalan sam što prvi put imamo takav jedan zakon u proceduri. Nažalost, o obrazovanju odraslih u Srbiji se uvek razmišljalo i gledalo kao u onoj seriji koju smo nažalost na Nacionalnom servisu gledali ne brojano puta, koja se zove "Kamiondžije", pa su bili tamo neki likovi kao Paja i Jare, koji su išli u neku večernju školu, učili neke pesmice i pravili takve neke stvari.
Zahvaljujem vam se na aplauzu, ali, gospodo, vi ste ti koji ste odrasle prvo terali na ulicu silnim privatizacijama gde su ostajali bez posla, a onda smo gledali te ljude, koji imaju ozbiljne godine, koji imaju zanimanja, koja u ovom trenutku nama kao društvu, kao industriji, kao privredi ne trebaju, a nisu imali šansu za školovanje. Čemu aplauz? Aplauz zato što se ovakav zakon jednom stavio u skupštinsku proceduru, zato što u tom zakonu postoji i program za takvo školovanje, zato što će ti ljudi imati šansu samo ako žele da se bave sobom, a mislim da trebamo da promovišemo ideju da čovek sve dok radi, sve dok živi treba da radi na sebi, treba da uči, treba da osvaja nove veštine. Ne treba da se predaje, ma gde ostao bez posla. Iako mu je obećano 200 hiljada radnih mesta, a on ostao bez posla, treba da radi na sebi da se edukuje, da postane konkurentan na ovakvom suženom tržištu novih radnih mesta.
Još jednom, zahvaljujem vam se na pažnji i u danu za glasanje SNS će u punom kapacitetu podržati ovaj set zakona.

Hvala.
Koliko se ko ozbiljno pripremao za ovu sednicu, vidi se iz toga da više od dva zakona nije mogao da kaže koja su na dnevnom redu, čak ni imena da navede, a kamoli do svih osam. Toliko o ozbiljnosti pripreme i ozbiljnosti nekoga ko je sedeo sve vreme ovde u ovoj raspravi, a neko ko je ušao tek zadnjih 10-15 minuta.
Govorio sam emotivno i govorim uvek emotivno zato što živim život građana Srbije, zato što prenosim iskustva ljudi sa kojima se viđam i družim svakodnevno vrlo slobodno, kojih se ne stidim i tako ću raditi uvek i uvek ću priznati i kada sam navodno u sukobu interesa zbog porodičnog stanja i neću skrivati takve stvari i neću se stideti takvih stvari.
Oni koji su prethodnih 12 godina sve i svašta radili u Srbiji i pojeli sve te škole koje su trebale da budu izgrađene, neka se nađu prozvanim.
Nisam razumeo do kraja te studije, šta će biti ili neće biti. Ja sam u svakom slučaju za nešto. Mnogo bih ozbiljnije shvatio i kritiku i polemiku ukoliko bi početak te polemike i kritike bio – da, bili smo odgovorni za vođenje Vlade Srbije u nekom periodu, da, bili smo odgovorni za vođenje Ministarstva prosvete u nekom trenutku i u tom trenutku smo uradili to, to, to i to, a ne gola kritika. Mnogo bih vam više i ja i građani Srbije verovali.

Nisam mislio na vas. Ako ste se našli u prvom delu mog izlaganja, ja vam se izvinjavam.
(Predsedavajuća: Gospodine Babiću, isto važi i za vas. Dakle, nemate pravo da replicirate.)
Ja vam se izvinjavam. U prvom delu govora zaista nisam mislio na vas, gospođo Vojić Marković.

Pažljivo sam slušao kolegu, nadahnutog, mladog, poletnog. To je dobro. Međutim, potrebno je da se priča o tački dnevnog reda. Od 12 minuta, koliko je trajala diskusija, pet minuta sam bio ja i SNS kao tema, iako se govorilo o nekim drugim mnogo važnijim stvarima u ovoj državi.
Žao mi je što kolega nije shvatio moju provokaciju, jer onda kada sam rekao da ću pomoći školu, očekivao sam da će svaki naredni govornik da kaže - da i ja ću pomoći moju. Ali, nema toga ovde. Ne shvataju to kolege. Kada dođe do toga onda ne shvataju bolje napasti nego pokazati lični primer.
(Predsedavajuća: Gospodine Babiću, tražili ste povredu Poslovnika. Molim vas da se pridržavamo Poslovnika. Nemojte da koristite pravo replike.)
U redu. Samo ću još jednu rečenicu. Kada nema novca, nema novca to je istina i bilo bi ga više da su poljoprivrednici u Srbiji mogli da zađubre zemlju đubrivom iz azotare koje je otišlo negde privatnim kanalima, da su mogli da koriste kreditne linije iz "Razvojne banke Vojvodine" ili iz "Agrobanke", a ne da nestanu u privatnim fondovima gde su nestale kroz različite fondove. Onda bi bilo gospodo, ali nema, otišlo je kroz fondove, kroz razvojne banke, kroz razne reklamne panoe i reklamne prostore. Tu je otišao novac. Zbog toga ga sada nema.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od prethodnog perioda i prethodnih 12 godina u Srbiji, kada su se pravili zakoni po volji pojedinaca, po volji tajkuna, kada su razni ministri u Vladi kupovali avione, ali ne za vojsku, ne za državu, nego za sebe, od sredstava koja su opljačkali od ovih građana Republike Srbije, ova Vlada Republike Srbije, ovaj ministar odbrane kupuje avione za Vojsku Srbije, a ne za svoje privatne džepove i ne za svoje privatne potrebe.
Meni zaista nije jasno zbog čega nekome smeta da Vojska Srbije postane oružana snaga koja je opremljena i kadrovski i tehnički. Zar čekamo da nam država bude i da naš vazdušni prostor brani i čuva neka druga zemlja, ili ćemo to raditi mi? Koliko još pilota pripadnika Vojske Srbije mora da pogine, mora da ostane bez života da bi se neko dozvao u pamet i ona sredstva koja je prethodnih godina trpao u svoje privatne džepove različitim privatizacijama, a sada mu, zaboga, smeta kada država kupuje za državu, za Vojsku? Kakve veze to ima? Ko kome sme da kaže, ko kome nešto ne sme da kaže?
Pogledajte se u ogledalo pre nego bilo šta izgovorite. Pogledajte zašta ste bili odgovorni 12 godina. Pogledajte gde nam je zemlja posle tih 12 godina. Pogledajte gde smo po ne zaposlenosti. Gde smo bili po stepenu kriminala i korupcije. O tome pogledajte, u ogledalo pogledajte, pa tek onda spočitajte nešto ovoj Vladi i gospodinu Aleksandru Vučiću i SNS.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući, neću upadati u vatru. Razumeju i kolege, razumeju i građani, razume Srbija jako dobro. Samo ću jednu stvar da pitam – ne bi mi kupovali šest aviona, mi država, Vlada, da ste vi za ovih 12 godina kupili bar po jedan godišnje. Ali, gde je to? Gde su ti avioni? Izgoreli kroz azotaru? Otišli kroz veštačko đubrivo? Otišli kroz "Agrobanku!? Otišli kroz "Razvoju banku Vojvodine"? Eto gde su naši avioni poštovani građani Srbije, eto gde su krediti, eto gde smo i kako smo propadali.
Onda se od ove vlade Republike Srbije očekuje čarobni štapić. Pa zamislite stavili na okove i na ruke i na vrat i oko vrata i kažu plivaj sa Markom Felpsom, postavi rekord. Zašto nisi brži? Prvo skidamo okove, ne mi, građani Srbije su skinuli okove na izborima 6. maja i 20. maja prošle godine. Građani Srbije su olovkom su skinuli te okove koji ste im vi nametali 12 godina. Nemojte da prosipate demagogiju i nemojte da prosipate prazne priče. Praznu državu, praznu kasu ste nam ostavili i to nam sada spočitavate što iskreno izlazimo i pred prosvetara i pred ostale građane i kažemo šta je istina. I to je teret? Ne, to je vrednost i ova vlada dok je SNS u njoj zalagaće se za to.

I ja kažem dogovoreno, ali posle jedne rečenice.
Nekako kad god se dođe do odgovornosti za prethodnih 12 godina, odmah se pobegne u devedesete godine. Odmah su krive devedesete godine. Ma nisu oni krivi, ma kakvi. To nije bilo. To je savršeno. Med i mleko, najsposobnija, najbolja, ali su krive devedesete godine.
Jedno osnovno pitanje – 12 godina, sva moć u Srbiji, sva vlast i sudska i sve što je moglo imali ste, ako smo krivi što ne procesuiraste? Zašto nas niste procesuirali, osudili, ma povešali ako treba, ako smo odgovorni? Niste, zato što nismo odgovorni ili niste sposobni da to vršite, da ste taj posao obavili za tih 12 godina, a ja kažem da je ovo prvo. Nismo odgovorni, a vi ste odgovorni i ponovo ću da kažem za sve ono što se protutnjali kroz Železaru Smederevo pa privatizaciju u njoj za svih onih 24 privatizacije o kojima je i Verica Barać govorila i Evropa govorila i za sve ono što je, ne što je SNS govorila, Evropa je rekla. Prvi smo u Evropi po kriminalu i korupciji. Ko je odgovoran za to? Devedesete godine. Što vi to ne promeniste? Dokle više devedesete godine? Što ih niste procesuirali? Što niste zatvorili tu priču? Ne, nego vam treba opravdanje samo da niko nije odgovoran proteklih 12 godina.
Ko je vodio državu? Ko je vodio ministarstva? Gde su ti ministri? Gde? U Ustaničkoj ili kod kuće? U Ustaničkoj, izgleda? Bačvanskoj? Od odgovornosti ne treba da se beži, od odgovornosti nikada SNS neće da beži. Nećemo svaljivati odgovornost na naše partnere. U ovoj Vladi Republike Srbije SNS je najveći partner i najodgovornija i tako će biti i za dobre i za loše stvari. Nemojte se vraćati u nešto što nije bilo.

Poslovnik, član 97. stav 3.
Jutros kada sam dolazio na posao gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, setio sam se vremena kada je u Srbiji vrednost evra bila 119, 120 i bila je montirana tada da odgovara samo pojedincima u Srbiji.
Prošao sam pored Železničke stanice i setio sam se vremena kada su majke izvodile decu i pokazivale prugu i voz kao raritet, kao nešto čemu služi. U ušima su mi odzvanjale, dok sam dolazio na posao, parole od 200.000 novih radnih mesta, odzvanjale su mi parole i …
(Predsednik: Moram da vas upozorim, gospodine Babiću, naveli ste član 97. stav 3. koji se odnosi na produženje vremena, pa vas molim da se izjasnite o tome.)
… i Kosovo i Evropska unija, a svo to vreme smo bili svetlosnim godinama daleko i od Kosova i od Evropske unije.
Sada na osnovu člana 97. Poslovnika, vrlo srećan što su najodgovorniji ljudi u ovoj državi preuzeli odgovornost da rešavaju probleme…
(Predsednik: Gospodine Babiću, vratite se na dnevni red.)
… da budućnosti ne ostavljamo zamrznute probleme, već da Srbija postane uređena zemlja, predlažem da se po ovim tačkama dnevnog reda, koje su veoma bitne, ne samo za 876.000 učenika koliko se nalazi u osnovnom i srednjem obrazovanju, ne samo za 125.000 zaposlenih u prosveti, već i zbog toga što ovi zakoni, koji su danas na dnevnom redu, kreiraju budućnost Srbije, rasprava duplira i da iznosi 10 časova. Hvala.

Povreda Poslovnika, član 108. Malopre sam govorio o mojim utiscima kada sam dolazio na posao. Nisam pomenuo ni jednu političku stranku, nisam pomenuo ni jednog pojedinca…
(Predsednik: Molim vas, da li je ovo povreda Poslovnika ili replika?)
Šta god.
(Predsednik: Morate se izjasniti. Ako je povreda Poslovnika morate reći član, a ako nije onda…)
Rekao sam član 108, a može i replika zato što sam bio direktno pomenut.
Da li mi dozvoljavate? Hvala vam.
Niti sam pomenuo političku stranku, niti sam pomenuo pojedince, ko se našao prozvanim, podigao je Poslovnik. Ko se našao odgovornim zbog toga što su se u prošlosti takve stvari dešavale, javio se jer ga je zabolelo. Istina boli. Ko se našao prozvanim što Srbija više nije "Deltalent", što Srbija nije više mesto pogodno za kriminal i korupciju, ko se našao prozvanim i odgovornim i kome je teško što u Srbiji važi politika SNS i gospodina Aleksandra Vučića, a to je nulta tolerancija za kriminal i korupciju, našao se prozvanim i javio se po Poslovniku i po ne znam ti čemu. Govorio sam o mojim utiscima, koji su bili, i o osećanjima, koja su bila, kada sam dolazio na posao, a ko je odgovaran za takvo stanje, mislim da je više nego jasno da se našao i da se javio po povredi Poslovnika.
Prema tome, ostajem pri svom zahtevu da se vreme za raspravu produži na deset časova.

Član 107. - prekršeno je dostojanstvo Narodne skupštine pominjanjem članova porodice. To kakve ću utiske i kakva ću osećanja ja deliti sa mojom suprugom i sa mojom porodicom je moja lična stvar. Vrednosti koje na taj način neko u ovu salu pokušava da unese su veoma ružne. Niti sam, niti će SNS ikada pomenuti i jednog člana porodice i mislim da su to vrednosti svakakve, ali samo ne demokratske.
Moja osećanja su osećanja čoveka koji se vrlo slobodno šeta i kada dolazi na posao i uvek je među građanima. To su osećanja koja prenosim sa ulice, to su osećanja koja prenosim nesakriven iza zatamnjenih stakala automobila blindiranih u kojima ste se vozili i niste želeli da vidite šta misli narod i šta misle građani Srbije i zbog toga je veoma bitno i veoma bolno što se prenose ta osećanja i ovde i kroz ovu salu.
Molim vas da utičete da se članovi porodice ni jednog narodnog poslanika, bez obzira da li je na vlasti ili u opoziciji, da se ne pominju. Mislim da je to protivno Poslovniku i protivno bilo kakvim drugim pravilima, ali osećanja ljudi i svoja lična osećanja ću govoriti u ovoj sali.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam u ime poslaničke grupe SNS predao, potpisao i napisao ovakav amandman, nisam znao da će izazvati ovoliku polemiku i među nama ovde u parlamentu, ali i u srpskoj javnosti. A i da sam  znao, ponovo bih ga podneo i ponovo bih sve to, sve argumente o kojima sam govorio malo pre za neke dnevne novine i za neke elektronske medije i pred građanima, zato što su naši motivi za podnošenje ovog amandmana krajnje iskreni, krajnje dobronamerni.       
Jako poštujem ono što je gospodin Dinkić rekao i stavove koje zastupa oko stvaranja pravednijeg poreskog sistema.
Mnogo puta do sam do sada u ovom sazivu rekao svoju stručnu spremu. Ja advokat nisam, pravnik nisam, lekar nisam. Ni jednog advokata, ni jednog pravnika nemam ni u daljoj, ni u široj, ni u bližoj porodici i familiji. Imao sam pokojnog strica koji je bio čuvene neuropsihijatar i brata koji je lekar i koji živi u Americi.
Niko samnom nije razgovarao o tome. Niko me nije motivisao sa te strana koja se imputira SNS i meni lično, a spreman sam ovde pred vama i pred srpskom javnošću, koja ovo sada prati, da stavim svoju političku karijeru i svoju političku budućnost na tas i ako neko kaže i dokaže da me je na bilo koji način motivisao, mene ili moju stranku koju predstavljam, spreman sam da podnesem ostavku na mesto narodnog poslanika i da se povučem iz politike.
S druge strane, ponosan sam na ljudi koji su narodni poslanici, na ljude koji su članovi SNS, a lekari su. Da li je to dr Poskurica, ili dr Knežević, ili dr Mijatović ili su to advokati, kao što su i Vlada, i Dragan, i Biljana Pantić, ponosan sam na moje saradnike, na moje kolege koji su iz tih branši.
Sada, da dođemo do amandmana i zbog čega je podnet i zbog čega se odnosi samo na advokate i na zdravstvene radnike u privatnoj praksi. Lepo je govorio kolega da ljude ne natera dobra volja. Natera ih muka da odu i kod advokata, i kod zubara, i kod lekara.
Bilo kakvo povećanje troškova poslovanja, da li kroz vođenje knjiga, da li kroz povećani porez, nisam siguran ili sam gotovo ubeđen da će se to povećanje cena i troškova poslovanja zubara, lekara i advokata, kroz cene usluga koje oni pružaju građanima Srbije, preliti na građane Srbije.
Nisam siguran da će uvažene kolege koje sede ovde u ovom parlamentu, a advokati su i mogu sada, ne želim da ih prozivam, da ih ne bi izazvao na repliku, da kažu – ne, nećemo, nego ćemo sve te povećane cene i povećane namete države, zadržaćemo za sebe i od naših prihoda ćemo to da isplaćujemo.
Nisam siguran i nisam želeo da Vlada Republike Srbije, da parlament Republike Srbije, da ja lično budem odgovoran zbog toga što će sutra vađenje zuba biti 1200 dinara u odnosu na 1000 dinara, koliko je sada, recimo. Koje mehanizme ima Vlada da reguliše te cene? Ne postoje. Država ne sme da se uključuje u tržište i ne sme da koristi te mehanizme.
Na koji način možemo da kažemo advokatu – ne, nemoj da povećaš cene? Na koga će biti ljuti građani koji odu kod advokata, jer ih je muka naterala, a on kaže – pa, do sada je cena žalbe bila 2000 dinara, ali je sada 2500 dinara, zato što nam je država dala veće namete?
Možemo da okrećemo glavu na drugu stranu, ali će tako biti. Zbog toga se ovaj amandman odnosi samo i isključivo na advokate, na zdravstvene radnike u privatnoj praksi, bilo da su lekari, bilo da su zubari, zato što smo mišljenja da bi oni bili samo protočni bojler, a da će se svi ti neki nameti, novi nameti, drugačiji, promenjeni, uz…
Gospodine Dinkiću, poštujem sve što ste govorili o poreskoj pravdi i mislim da treba da se izdrži u tome i da treba tim putem da se nastavi, ali nisam siguran da li će to biti samo protočni bojler ka građanima, odnosno konzumenata usluga lekara, advokata, zubara.
Koji je mehanizam? Ako me ubedite sada da postoji mehanizam kojim ćete naterati da neće doći do poskupljenja tih usluga, u redu, ali taj mehanizam ne postoji. Država ne može da se meša u tržište. Zbog toga nismo amandmanom predvideli ni marketinške agencije, ni revizorske agencije, ni računovodstvene agencije, sve ono što ste najavili i ovim izmenama zakona prebacili da ne mogu da budu u sistemu paušala, zato što građani ne idu u marketinšku agenciju. Verujte, imam više prijatelja vlasnika marketinških agencija, nego što imam prijatelja zubara. To moji zubi pokazuju da ne idem često kod zubara, nažalost.
Zbog toga vas pozivam, i ovde mislim da ima ponajmanje politike, najviše da ima praktičnog. Želja je svih u ovoj sali, siguran sam, i Vlade i nas, narodnih poslanika, da nema novih nameta direktno na građane.
Ukoliko bi taj trošak ostao sam trošak advokata, zubara i lekara, u redu, ali ako se on prelije ka korisnicima njihovih usluga, ako se prelije ka građanima, nisam za to. Srpska napredna stranka nije za to i zbog toga smo ovaj amandman podneli i verujem da će imati većinu u ovoj Skupštini, kao što je imao većinu na Vladi. Hvala vam.

Drago mi je što smo odagnali sve sumnje da nema lobija i da ti lobiji nisu uticali….

Da.
Nema lobija i nema uticaja lobija na SNS i na mene lično. Drago mi je. Idemo dalje.
Opet ću reći - slažem se da mora da postoji pravda u ovoj državi i poreska i bilo koja druga pravda. Nisam dobio odgovor na moju jedinu nedoumicu.
Isto kao što se nisam uvredio i podržavam ovo što je rekao gospodin Ilić, o parlamentarnom radu, o debati, takav i treba da bude parlamentarni život i to treba da gajimo ovde. Ali, ne kažem i nisam zastupao i ne zastupamo ideje da bilo ko bude oslobođen plaćanja poreza. Advokati i lekari su do sada plaćali porez paušalno.
Imam strah, niste napravili mehanizam da to povećanje po bilo kojem osnovu se neće dodatno preliti na građane. Ukoliko napravite takav mehanizam da taj trošak ostane trošak samo advokatskih kancelarija, samo ordinacija u privatnoj praksi, podržaću takav predlog. Sada vam javno kažem.
Zato što mislim da su konzumenti usluga advokata, pravnika, lekara, mnogo ugroženiji od samih advokata i lekara. Na ovaj način ništa neće biti pošteđeniji, ali ćemo samo na taj način da opteretimo njihove korisnike. Dajte mi mehanizam da će ti troškovi ostati u toj advokatskoj kancelariji, ostati u toj zdravstvenoj ordinaciji. Podržaću ga. Ako će samo da prođe kroz tu ordinaciju i da uskoči u džep korisnika tih usluga, ne mogu to da podržim. Zbog toga je ovakav amandman podnešen.