Prekršen je Poslovnik gospođo predsednice, član 107. i to u dva navrata.
Jednom kada je kolega Živković nazvao gospodina Marijana Rističevića dva puta kolegu, kolegu kao poslanika i kolegu kao zemljoradnika, poljoprivrednika sa rečju – to. Na taj način se omalovažava i narodni poslanik gospodin Rističević, omalovažava se i Narodna skupština.
Molio bih da taj deo stenograma se podeli svim narodnim poslanicima i svim ljudima, novinarima u holu Narodne skupštine da vide sa čime se mi ovde suočavamo i sa kakvom vrstom uličarskog žargona.
Sa druge strane, ovaj Poslovnik se zloupotrebljava. Kada je gospodin Marijan Rističević govorio i kada je držao ove slike koje je doneo i uputio ministru pravde, gospodinu Selakoviću, naravno da to ima veze sa ovim zakonom.
On je uputio ove slike i fotografije predstavnicima Vlade na solemnizaciju da se utvrdi činjenično stanje. Vidite da su nam potrebni notari, vidite da nam je potrebno utvrđivanje istine, vidite da je potrebna solemnizacija, vidite da je potrebno da se utvrdi zašto su deca korišćena na tim slikama u političke svrhe i ko se pojavio iz bivše JSO i šta su radili ministri, ne u Kuli, što nisu došli u Inđiju? Nisu došli u Inđiju zato što u Inđiji nije bio JSO, ali nemojte da nešto što je gospodin Rističević dao, izneo i upotrebio za solemnizaciju, za utvrđivanje svih činjenica, da se o tome govori kao o kršenju poslovnika, jer gospodin Rističević se ponaša i radi u skladu sa Poslovnikom o radu.

Član 107. gospođo predsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se ovde dodatno naružava ugled Narodne skupštine i krši Poslovnik o radu tako što se ministrima koje smo izabrali u ovoj Narodnoj skupštini govori da trebaju da pritiskaju dugmiće.
Ministri daju predloge zakona. Za te predloge zakona dolaze ovde u parlament i dobijaju podršku, traže i dobiju podršku Narodne skupštine, prave podzakonska akta, prate tok tih zakona, a ne pritiskaju dugmiće.
Za one koji pritiskaju te dugmiće, pa su došli od 50 do 180 hiljada evra, vidite, ja bih kao građanin Republike Srbije bio srećan. Znate zašto? Ako je jedan notar napravio promet za 180 hiljada evra, četrdeset i nepunih dva posto, čini mi se gospodine ministre da shodno onih 30% što ide direktno u budžet plus onaj deo koji ide PDV, 42% ide u budžet Republike Srbije.
Recite mi jednog advokata koji će u jednom mesecu da uplati u budžet Republike Srbije 70 hiljada. Recite mi. Da li vi branite na taj način, da se tih 70 hiljada nestaje negde u nekim fondovima druge prirode, da se hrani masna guska, kako kažu građani Srbije, iako ja na želim da se prepirem sa advokaturom zato što tamo ima zaista puno, većinski čestitih, korektnih ljudi, koje su silom prilika i pogrešnih privatizacija i loših poteza u pravosuđu bivšeg režima naterali da se late tog posla koji je težak i odgovoran i ne možemo da generalizujemo tu struku na osnovu nekoliko pojedinaca koji su imali takvu nameru, ali mi recite jednog advokata koji je u jednom mesecu platio 70 hiljada evra u budžet Republike Srbije.

Šta reći a ne pokvariti?
Sve sem odgovornosti, sem časti, sem ozbiljnosti…
(Marko Atlagić, s mesta: I čestitosti.)
Sem čestitosti. Hvala vam gospodine Atlagiću.
Od gospodina Pavićevića smo čuli jednu bačenu dimnu bombu ovde, da zamagli realnost, da se sada svi nešto štrecnemo, kako je neko eto zaradio 180 hiljada evra, kako on ima saznanja, kako ono - kada stignem, svašta ću ti uraditi. Mislim, to je stvarno neozbiljno za jednu ozbiljnu raspravu u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Mene to gospodine Selakoviću, ništa ne čudi, jer to je deo folklora, svašta su iznosili i prethodnici gospodina Pavićevića i njegovih stranačkih kolega, nema ih mnogo istina, da su govorili na taj način i o gospodinu Vučiću i o razno -raznim drugim stvarima, ali to oružje nije čak ni izglancano, ali definitivno da je prazno.
Definitivno da nema ni ko da drži, jer drži samo onaj koji ima obraza i časti, čestitosti, pa kada nešto kaže onda stane iza toga i to potvrdi, a evo ja još jednom pozivam gospodina Pavićevića u ime svih nas koji smo i u ovoj sali, ali i ispred koji gledamo ovu raspravu, recite jednom ili se izvinite i gospodinu Selakoviću i srpskoj javnosti zato što mora da trpi takve tirade i takve neistine ili se pridružite vašem kolegi lideru, pa na pisarnicu obojica, zato što koristite iste načine koji su neprimereni za Narodnu skupštinu.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podsetiću vas, ali i više puta tokom svog obraćanja da mi još uvek od gospodina Pavićevića nismo čuli ime notara iz Beograda koji je ostvario promet od 180.000 evra, ali nismo čuli ni izvinjenje zbog laži izrečenih za govornicom Narodne skupštine. Verujem da ovo crvenilo u licu govori u prilog mojim rečima, jer čovek kada izrekne nešto što nije utemeljeno u istini, onda ima neku posebnu gestikulaciju i posebno crvenilo u licu.
Pažljivo sam slušao današnju raspravu. Očekivao sam i dužu i dublju i ozbiljniju. Ono što je probano da se imputira vama, gospodine Selakoviću, je nespremnost za razgovore i kompromis. Vi ste jedan od ljudi koji zbog posla koji obavljate, posla ministra pravde, neko ko je najčešći gost u Narodnoj skupštini Republike Srbije. I u prošlom i u ovom sazivu najviše predloga zakona je dolazilo iz vašeg ministarstva. U ovom trenutku nemam tačan broj amandmana koji su podneti na te zakone, ali je veliki broj amandmana, baš zato što ste spremni na razgovor i na kompromise, taj veliki broj amandmana svih poslaničkih grupa na te predloge zakona koje ste uputili u Narodnu skupštinu Republike Srbije je usvojen. Džabe lepe teatralnosti i krupnih reči ovde, kada su činjenice skroz na drugoj strani, a to je da ste i kada su predlozi zakona koje ste uputili u Narodnu skupštinu u pitanju i kada su druge teme u pitanju spremni i na razgovor, ali i na kompromis.
Nejasna mi je nedoslednost, nedoslednost kada bivši režim u jednom trenutku pošalje poruku da niste spremni na razgovor, a sa druge strane isti ti pripadnici tog bivšeg režima, naravno, kršeći Poslovnik o radu Narodne skupštine, kažu – a zašto govorite tako dugo? Stanite, dogovorite se jednom, da li hoćete komunikaciju sa ministrom, da li hoćete razgovor, da li hoćete dogovor ili hoćete ministra koji neće doći ili će doći i ćutati u Narodnoj skupštini? Tako da, to je moj skroman odgovor na tu vrstu kritike, neutemeljene u istini i u realnosti.
Nejasno je ostalo takođe da li su se pripadnici i narodni poslanici bivšeg režima više brinuli za rukovodstva advokatskih komora ili za gospodina Miškovića, tvrdeći kako smo neozbiljni, tvrdeći da te veze i da te relacije ima. Da li se na taj način brane, ako imaju od čega da se brane advokatske komore, odnosno vrhovi advokatskih komora, ili se brani gospodin Miroslav Mišković, ili je to pokušaj vraćanja atmosfere kada su se imena optuženih u pravosudnom sistemu Srbije, sada optuženih, nekada izgovarala sa velikim poštovanjem, šapatom, uz gotovo snishodljivu komunikaciju biranja reči, ali i pitanja kakvi zakoni odgovaraju za te i takve ljude? Pre nekoliko dana sam izrekao, a i danas ću ponoviti - snažno verujem da je za gospodina Miškovića, koji je jedan dobar trgovac, sigurno mnogo povoljnije i lepše da stane iza blokade pravosudnog sistema Srbije, nego što će plaćati skupe advokate koji su ga do sada branili u postupku koji država Srbija ima prema Miroslavu Miškoviću.
Ja sam vam zahvalan i na odgovorima koje ste dali, gospodine Selakoviću, kada je na neki način i mesto u kojem sam se rodio i u kojem živim, a to je Vrnjačka Banja, i notar iz Kraljeva, kojeg lično ne poznajem i nemam te informacije kako može u periodu kada je notarski sistem zaživeo, a to je dva meseca, da se već čeka četiri meseca. Ja tu matematiku nisam učio. Ta matematika nema utemeljenje u logici da za dva meseca primene notarskog sistema već neko čeka četiri meseca. Za četiri meseca, dva, u redu, ali obrnuto, to ne može zaista niko da mi objasni, ali mi ima određenu primesu da to čekanje od četiri meseca ima veze sa jednim investitorom u ulici Kneza Miloša, u kojoj nikako da završe te rogove i te stubove na jednom objektu koji nije legalan i ne može da se legalizuje, pa verovatno po navici da se sve to overi za 15 minuta i da niko više nema nikakvu odgovornost, a da će samo onaj ko kupi takav objekat sutra imati problema i da se češe po glavi. Naravno da je investitoru bilo mnogo lakše da to uradi za 15 minuta, nego sada što će doći kod javnog beležnika koji će utvrditi činjenično stanje i pokazati da od tog objekta gde već godinama, a kada budete obilazili i Osnovni sud u Kraljevu i sudsku jedinicu u Vrnjačkoj Banji pokazaću vam koliko ste u pravu i koliko to grdilo na ulazu u Vrnjačku Banju u ulici Kneza Miloša stoji. Naravno da ne može da se overi. Naravno da ne može nešto što je nelegalno da uđe u legalne i normalne tokove. Ne želim, poštujući načelo privatne svojine, da govorim o vlasnicima, odnosno o tim investitorima i o njihovim funkcijama u bivšem vođenju Vrnjačke Banje ili u sadašnjem vođenju pojedinih političkih stranaka.
U ovoj današnjoj raspravi sam zaista pažljivo slušao i, naravno, osim vašeg izlaganja i osim izlaganja mog uvaženog kolege gospodina Martinovića i mojih kolega iz poslaničke grupe SNS, sve ostalo je bio pokušaj glumljenja advokata advokatima. Mislim da advokati advokatima nisu potrebni, ne zato što su oni advokati, već zato što se nikakav postupak ne vodi protiv advokata, a mnogo mojih prijatelja, stranačkih kolega, a i privatnih prijatelja i poznanika su advokati. Ne mislim ni da su njihova prava ugrožena na ovaj način i ovim predlozima zakona. Imaće prostor, imaće mogućnost da se bore na tom tržištu, da sačinjavaju ugovore i da u onih 40%, jer 60% od nadoknade za sačinjavanje javnobeležničkog zapisa je za solemnizaciju, iako je to u zemljama u okruženju, a ja sam siguran da gospodin Pavićević, koji nam još uvek nije dao odgovor koji je to javni beležnik koji je napravio promet od 180.000 evra, zna da je, recimo, u Crnoj Gori za solemnizaciju 80%, a da samo 20% ostaje za advokate, odnosno za one ljude koji sačinjavaju ugovor.
Džabe gospodin Pavićević prstom pokazuje na gospodina Selakovića. Da, gospodin Selaković je odgovoran zašto je to 60%, zašto je to više advokatima nego, recimo, u Crnoj Gori, sa kojom Srbija ima u protekle dve godine odlične odnose, odnose dve suverene države, susedne države, zemlje koje se poštuju i cene međusobno. Podsetiću sve građane Republike Srbije, podsetiću i vas da je u ovoj Narodnoj skupštini bio i gospodin Ranko Krivokapić, predsednik Skupštine Crne Gore, da je u poseti Srbiji bio i gospodin Milo Đukanović, a ne sećam se kada je koji zvaničnik Crne Gore bio u poseti Beogradu, u poseti zvaničnom Beogradu.
Ovde se govori i mnogi su pokušali da budu advokati advokatima, iako mislim da advokati advokatima nisu potrebni, ali šta je sa interesima građana Srbije? Šta je sa interesima države Srbije? Zašto mi danas ovde i zašto se u srpskoj javnosti samo govori o interesima jedne male grupe građana, koju ja izuzetno poštujem, jer poštujem njihov rad? Ali, šta ćemo sa građanima Srbije? Šta ćemo sa njihovim interesima? Šta ćemo sa interesom države Srbije?
Hajde da krenemo od građana Srbije. Brine me što je samo 93 notara u Srbiji trenutno. Čini mi se da je 250 neki plan i želja da bi se pokrilo, na 25.000 stanovnika jedan notar. Drago mi je, gospodine Selakoviću, što ste najavili izmene zakona, kvalitetne izmene zakona, gde će se taj broj stanovnika smanjivati na jednog notara, ne samo na 20, već i neki plan od 15.000 stanovnika na jednog notara, pri čemu će i na taj način, dostupnost samih notara, sama blizina zbog podele, pretpostavljam podele teritorije, biti znatno bolja i znatno kvalitetnija.
Ono što građani Republike Srbije dobijaju je sačinjeno u jednoj anegdoti. Ispričaću vam tu anegdotu, da su postojali u jednoj porodici otac i sin advokati. Čestita porodica u jednom malom mestu kao što je Vojina i moja Vrnjačka banja, iako se anegdota ne odnosi na Vrnjačku banju, naravno. Otac i sin su bili advokati. Otac se nešto naprasno razboleo, morao je na operaciju, ne toliko strašnu, postoperativni ciklus, uglavnom, vratio se u kancelariju posle nekoliko nedelja ili nekoliko meseci. Sin mlad, neiskusan, izlazi pred oca i kaže, da bi se pohvalio, kaže – oče, sve predmete sam rešio, ništa više nemam od nerešenih predmeta. Otac mu je na to odgovorio – nije tvoje da rešavaš, tvoje je da produžavaš te predmete.
To je poenta. Posao advokata je, nažalost, neretko, ne da rešavaju već da produžavaju te predmete, pa silne žalbe, pa silne presude, pa silni nedolasci, pa sve. O čijem trošku? O čijem trošku? O trošku građana Republike Srbije. Koliko njih je zbog vođenja sudskih sporova moralo da proda njivu, moralo da proda plac, moralo da se zaduži da bi vodilo sudske sporove koji su često bili trivijalni, zato što se sudio sa bratom ili sestrom, ili onim što ja zaista ne mogu da razumem i ne podržavam.
Na ovaj način kada je javnobeležnički zapis postaje javna izvršna isprava. Nema žalbi. Nema mogućnosti za neke manipulacije, nema nastavka procesa. Tto je divno objasnio gospodin Selaković na primeru oko kupoprodaje jednog stana. Da li naši građani imaju i materijalne kapacitete, da li imaju volje, da li imaju vremena za predugačke sudske sporove i parnice koje su se vodile na taj način. Da li imamo vremena za tog investitora kojeg je pomenuo cenjeni kolega, prethodni govornik koji je navikao da završava posao za 15 minuta. U sudu i na pisarnici koja nije u obavezi da proverava da li je istina ono što piše u tom ugovoru. Koji nije u obavezi da proverava da li je taj objekat legalan ili nije. Da li je opterećen nekim dugovima za komunalne usluge ili nije. Da li nije već nekome prodat, jeste ili nije.
Sada ćemo mi zbog određenih interesa, određene grupe ljudi da kažemo – ma nije nas briga za građane, neka oni i dalje pate, neka imaju parnice, neka prodaju imanje da bi plaćali advokate i da bi plaćali predugačke sudske sporove. Ne, na ovaj način država Srbija radi u interesu građana Republike Srbije. Na ovaj način i ovim izmenama zakona se nalazi onaj zajednički imenitelj – interesa i advokata i građana, ali i države Srbije.
Zašto kažem države Srbije? Koliko puta je neko od nas ili neko koga poznajete otišao i sačinio kod advokata ugovor u kojem se cena nekretnine kaže – e, daj da ne plaćamo državi toliku taksu, ma daj da stavimo manji iznos. Koliko puta? To je realnost. Evo nažalost, moj kolega advokat gospodin Nikolić, braneći svoju profesiju i struku naravno da pokušava to da opovrgne, ali je i on svestan toga da je toga u Srbiji bilo. Ko nije imao prihode na taj način? Država Srbija. Zbog toga je ovo što je rekao gospodin Selaković, da je 30% samo od naplaćene sudske takse se naplati i bude u korist države Srbije.
Hoćemo li da puštamo takav sistem, da stavljamo glavu u pesak i da puštamo da ti prihodi odlaze na neku drugu stranu? Hoćemo li dozvoljavati da i dalje cena nekretnina ili cena koja u ugovoru piše odokativno i bude na nekom minimumu ili ispod minimuma, pa kao što je rekao gospodin Selaković, da stan na Vračaru u ugovoru piše da je prodat za 500 evra. Na pisarnici suda nisu u obavezi da tako nešto proveravaju. Javni beležnik je u obavezi zato što je i materijalno i krivično odgovoran za ono što solemnizuje, ako pre toga nije napisao i sačinio takav ugovor.
Zanimljiva je činjenica, odnosi prometa nekretnina i protoka novca u septembru i oktobru mesecu 2013. i 2014. godine. Promet nekretnina 2013. godine je bio veći nego što je promet nekretnina za ta dva meseca 2014. godine. Naravno, kada je promet nekretnina veći, očekujete da i promet novca 2013. godine bude veći. Dame i gospodo narodni poslanici - nije. Promet nekretnina u septembru i oktobru mesecu 2014. godine manji, ali je promet novca veći. Šta to znači? Da kada se sačini ugovor kod notara, neophodno je da se sačini po pravim cenama i da se na prave cene i na pravu vrednost ugovora plati i ono što je obaveza jedne od ugovorenih strana, ili obe ugovorene strane za taksu prema državi Srbiji.
Pa dokle ćemo da zatvaramo oči na takve stvari? I hoćemo li i dalje po predlogu, a evo ga predlog Advokatske komore Srbije, a to je suštinski da se javno beležništvo u Srbiji ukine. Da se javno beležništvo u Srbiji, a ovaj predmet sam dobio danas, u pola deset, i onda oni koji kažu da nema politizacije ovog slučaja - da, ima. Zato što su opozicione poslaničke grupe ovo dobile pre 15 dana, ja sam dobio danas. I mogao sam da vidim da brisanjem člana 82, 83. čini mi se, gospodine Selakoviću, da u stvari ono što jeste poenta, što imaju sve zemlje u okruženju i Albanija i Crna Gora i Bosna, godinama unazad se ukine a da se notari svedu na overivače. Na udarače pečata, ali sve samo da se ne solemnizuje.
Iako sam od kolega pravnika i advokata cenjenih tražio da mi kažu odakle potiče ta reč. Znate, malo ljudi u Srbiji zna šta znači solemnizacija. Gospodine ministre, mene je prvo šta me je podstaklo i šta mi je prvo palo na pamet kada je reč o solemnizaciji, podsetilo me na sunce, na solej, na sunce. Hoćemo istinu, hoćemo da ti ugovori koji se sačine budu istiniti, budu pravni, budu ispravni, da građani Republike Srbije ne moraju da drhte da će posle ugovora nekih drugih da odu na neke parnice. Da država Srbija naplaćuje svoje ono što jeste prihod budžeta, da i investitori ali i građani i svi oni kojima su potrebne usluge javnih beležnika znaju po kojoj ceni to rade. Ovde je jasan cenovnik javnobeležničke tarife, da 30% onoga nagrade javnom beležniku ide direktno u budžet Republike Srbije, a da 20% PDV naravno preko toga ide u budžet Republike Srbije.
Pa recimo, za predugovor za koji se izdvajalo za budžet Republike Srbije na ime taksi 1.900 dinara, sada, dame i gospodo narodni poslanici, sa ovakvim Zakonom o javnom beležništvu u budžet Republike Srbije ide 7.500 dinara. Zaveštanje 1.900 dinara, i za zaveštanje 7.500 dinara. Za generalni ugovor, i za ostale ugovore i mogao bih jako dugo da govorim o onome što je korist, ne samo bezbednost već i korist budžeta Republike Srbije nego ono što je bilo do sada.
Prema tome na ovaj način i ovim zakonima dovodite mnogo više svetlosti u taj sistem. Kao što reče uvaženi kolega sa Fakulteta političkih nauka, gospodin Zoran Stojiljković, koji često koristi da je svetlost najbolje dezinfekciono svetlo.
Mislim da ste na ovaj način uveli svetlost u nešto što je bilo u popriličnoj tami, da je na taj način i država Srbija bezbednija, da su bezbedniji građani Republike Srbije, a da advokatima zaista nisu potrebni advokati, već će moći na tržištu u Srbiji da se bore za svoje mesto pod suncem i za svoje prihode, a gospodin Pavićević ode iz ove sale, ali nam nije rekao koji je to javni beležnik napravio prihod od 180.000 evra za mesec dana?

Zahvaljujem se.
Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, SNS neće prihvatiti ovaj predlog amandmana i mnogo je razloga zbog čega ne želimo da prihvatimo da se član 3. briše. U članu 3, zbog javnosti, zbog onih koji nisu čitali ovaj predlog zakona kaže se – u članu 123. stav 2. reči „ima prednost prilikom prijema“, zamenjuju se rečima „prima se“.
Ukoliko znamo da je za protekle tri godine petoro ljudi, ne 35 ljudi, ne 105 ljudi, petoro ljudi položilo ispit sa odlikom, mislim da je mnogo praktičnije, da je mnogo bolje, da ti ljudi ne samo imaju prednost, jer imati prednost je relativna stvar. Možda će biti jača prednost biti pripadnik neke politične stranke, što nismo želeli. Ili je jača prednost poznanstvo, recimo, sa gospodinom Pavićevićem.
Zašto bi to bila prednost? Prednost je položiti ispit sa odlikom. Na taj način želimo da odstranimo svaki miris politike, svaki miris nekih stvari koje nisu potrebne. Želimo da uvedemo jednu zdravu utakmicu i da se ljudi trude, da završe Pravni fakultet na vreme, da završe sa najboljim ocenama, da polože ispit sa odlikom i da imaju državu koja će im reći – da, potrebni ste nam. Potrebni su nam ljudi koji polože ispite sa odlikom, ne da imaju prednost, pa da se na tu prednost doda neka druga prednost koja je teža ili jača kao što je to poznanstvo, recimo, podnosiocem amandmana, gospodinom Pavićevićem. Ne, nama su potrebni ljudi od znanja i želimo da takvu utakmicu otvorimo.
Neću govoriti o onome što su moje uvažene kolege i gospodin Orlić i gospođa Biljana Pantić Pilja govorili da je to usklađivanje i sa Zakonom o sudijama. Zašto bi jedna stvar važila za sudije i kada oni polože sa odlikom, a druga stvar za tužioce. Zašto da budemo restriktivniji za neke druge ljude.
Ovo usklađivanje sa zakonodavstvom jasna je poruka mladim ljudima da se takmiče u znanju, da stiču znanja, ali i jasna poruka i države da su za državu, da li oni bili sutra sudije, da li bili tužioci, bilo šta, da su nam potrebni najbolji ljudi koje želimo da angažujemo.
Brisanjem ovog člana, kao što je to predvideo predlagač amandmana, ostavili bi mogućnost da članstvo u političkoj stranci, poznanstvo sa gospodinom Pavićevićem, kao uticajnim narodnim poslanikom, bude snažnije, većeg prioriteta, nego što je to znanje. Mislim da je takav motiv loš motiv, jer želimo da znanje postavimo kao prvorangirano i da ti ljudi, a kažem vam, u zadnje tri godine petoro je takvih, da su potrebni državi, i da dobiju šansu da rade. Zbog toga će SNS u danu za glasanje biti protiv ovakvog amandmana.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 107. - dostojanstvo, a dostojanstvo je povređeno kada se šire dezinformacije, naročito sa mesta koje bi moralo da bude izvor pravih informacija i istine, a to je Narodna skupština Republike Srbije.
Mi ovde imamo 208 narodnih poslanika koji podržavaju Vladu Republike Srbije koja je, hvala na pitanju, odlično, ali pošto sam upravo video gospodina Zorna Živkovića kako žurno napušta skupštinsku salu, verujem da trči na pisarnicu da konačno održi reč i da podnese ostavku i to je jedina ostavka koju srpska javnost očekuje da konačno gospodin Živković održi reč, ukoliko ima čestitosti i poslaničkog i poštenja i doslednosti.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Slušajući prethodnog govornika, ja sam na osnovu argumentacije koju je izneo bio ubeđen da će poentirati rečenicom – mi odustajemo od ovog amandmana. Sve što je rekao ide u prilog ovakvog predloga zakona i takmičenje i sa što više znanja i kontrola i apsolutno sve što je rekao ide u prilog Predloga zakona o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, ali nije poentirao.
Što se tiče, iako to nije tema, a ne bih želeo da govorim van teme, Agencije za borbu protiv korupcije, mnogo više me brine, a mislim da bi trebalo i neke ljude u ovoj državi još više da zabrine kvadratura zgrade u kojoj se nalazi Agencija. Gde se zagubilo 600 kvadrata koje je državu koštalo milion i po evra? Pošto ovo nije tužilaštvo, pošto ovo nije sud, neću govoriti o tome, ali sam siguran da će to biti tema u našem društvu, ali bogami i tema i za tužilaštvo i za sud. Toliko o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali i o onim ljudima koje su takve stvari napravili i obezbedili.
(Gordana Čomić, sa mesta: Strašno.)
U tom se slažem sa nekim ko je dobacio i rekao – strašno. Da, strašno je.
Što se tiče ovog amandmana, na ovom amandmanu se vide dve različite slike naše države. Vidi se slika države koja želi da se menja, da se reformiše i vidi se slika države koja želi da se vrati sve unazad.
Sa jedne strane se vidi, u predlagaču zakona, želja za profesionalizacijom, depolitizacijom i, kao što smo uradili u sportu, uradili i radimo u drugim segmentima našeg društva, tako smo došli do jedne prilike da tako nešto uradimo u tužilaštvu.
Predlog zakona predviđa da oni sa najboljim ocenama, sa odlikom koju dobijaju pred sedam članova Komisije iz redova advokata, sudija, odnosno tužilaca, profesora sa Pravnog fakulteta, polaže se sedam različitih ispita i u protekle tri godine petoro ljudi, petoro mladih ljudi je dobilo odliku. Želimo da ti ljudi koji dobiju odliku, polažući sedam ispita, pred sedam sudija, što je užasno teško, dobiju posao, dobiju priliku da automatski budu zaposleni.
Imamo tu drugu sliku koja se ogleda u amandmanu i u predlagaču amandmana koji kaže – da, ali hoćemo dodatnu kontrolu. Ta dodatna kontrola je verovatno partijska kontrola, lična kontrola da ti ljudi koji dobiju odliku pred sedam profesora, sedam advokata, tužioca, dođu, recimo, kod predlagača amandmana i da dobiju konačni sud. Da li je tako nešto normalno? Ne, nije normalno, ali se takve stvari, iz dokaza koje je uputio gospodin Marijan Rističević, uvaženi kolega, vidimo da je toga bilo u prošlosti.
Zbog toga kažem da na ovaj način i kroz ovaj amandman se ogledaju dve Srbije. Jedna Srbija koja želi da krene napred, da se reformiše, menja, profesionalizuje, da se ceni znanje, a ne poznanstvo, recimo, sa predlagačem amandmana, gde bi završni ispit trebalo da se polaže kod predlagača amandmana, i to na način koji je poznat kao rukoljub, kao način koji je poznat po tome da kaže – da, biće u tužilaštvu i radiću onako kako vi želite da radimo, pa nekome ću vratiti pasoš, pa nekome neću podići optužnicu, pa ću nekome staviti optužnicu u okruglu fioku.
Zbog toga i zbog takvog rukoljuba i načina postavljanja tužioca i sudija na osnovu rukoljuba i na osnovu poznanstva smo došli do situacije da smo 2012. godine u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, u zemlji koja je bila primer do 2012. godine u kojoj je cvetao i organizovani kriminal i korupcija, zatekli dve optužnice i to u debelom mraku i na paučini koja je prekrila te optužnice.
Zbog toga je moralo da dođe do promene vlasti, moralo je da se, ne da se oslobodi, samo da se ono što je Ustavom zagarantovano pravosuđu da se obezbedi, a to je da rade po zakonu, po Ustavu, a ne na osnovu rukoljuba koji bi predlagač amandmana želeo ponovo da uvede u naš pravosudni sistem. Stopedesetosam optužnica je podignuto i 158 optužnica je potvrđeno.
Na ovaj način i na ovom amandmanu se vide dve različite slike našeg društva, jedna slika koja je umivena, koja je čestita, koja se zasniva na znanju, koja se zasniva na kvalitetu i da ljudi koji polože sa odlikom rade za ovu državu, rade čestito, rade pošteno, rade shodno Ustavu i zakonu.
Prošlo je vreme kada su naša ministarstva vodili ljudi koji su fakultete završavali i silne ispite polagali posle petooktobarskih promena i da su više položili ispita u mesec dana tog novembra i decembra 2000. godine, nego za svih 12 ili 13 godina pre toga. Prošlo je vreme kada je poznanstvo bilo prioritet za ovu državu i ovakvim Predlogom zakona i odbijanjem ovog amandmana šaljemo jasnu poruku, nema dodatnih provera, nema bezbednosnih provera pa da vidimo da li je deda bio u Demokratskoj, Naprednoj ili ovoj ili onoj stranci, pa da je to opterećujuće ili nije opterećujuće.
To je vezano za neke službe koje verujem da bi predlagači amandmana vrlo rado vratili, ali na ovaj način želimo da mlade ljude zadržimo u našoj državi, da mladi ljudi koji polože sa odlikom i u toj branši, ali i u mnogim drugim branšama, ostanu u državi, rade za Srbiju, da grade i prave Srbiju koja će biti mnogo bolja nego što je sada, a ova sada je mnogo bolja nego ona što je bila do pre dve godine.
Ukoliko se neko uhvati i zapita se da li je predlagač ovog zakona imao čestitost, prvo bi trebao sebe da pogleda u ogledalo koje ću vrlo rado pokloniti, nadam se da će moje uvažene koleginice pokloniti i omogućiti takvo jedno ogledalo, a kada se pogleda u ogledalo verujem da će otrčati na Pisarnicu i održati reči i podneti ostavku.

Zahvaljujem se gospođo predsednice.
Ne znam šta je to – pokorisno. Da li je to više korisno ili manje korisno? Ne znam u toj gradaciji, to mi nije jasno, ali neka bude pokorisno ovo što ću reći, nadam se da će predlagač amandmana, ali i oni koji brane neodbranjivo probati da tako nešto čuju otvorenih očiju, a ne samo iz čiste političke interpretacije da brane ono što je neodbranjivo.
Pravosudni ispit se polaže pred pet komisija u Srbiji. Tri koje organizuje i formira Ministarstvo pravde i dve komisije koje organizuje polaganje Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu nacionalne manjine.
Prihvatam što govornica pre rekla da nije sigurna. Sada može da bude sigurna, tako da toliko o odgovornosti, isključive odgovornosti ministra pravde.
Međutim, ono što je mnogo zanimljivije, a što bih voleo da se kolege informišu i da pročitaju član 66. Zakona o uređenju sudova, recimo. Taj član 66. Zakona o uređenju sudova ima naslov – Radni odnos sudijskog pripravnika. Kaže – sudijski pripravnik prima se u radni odnos na tri godine, sudijski pripravnik koji je na pravosudnom ispitu ocenjen sa – položio sa odlikom, prima se u radni odnos na neodređeno vreme na zvanju sudijskog saradnika.
Ovaj zakon, dame i gospodo narodni poslanici, je donesen i usvojen u Narodnoj skupštini 2008. godine, menjan 2009. 2010. i 2011. godine. Za ovaj zakon je glasala prethodna govornica i tada joj se dopalo ili ga nije čitala i tada joj se dopalo da sudijski pripravnik koji na pravosudnom ispitu je ocenjen sa položio odlikom dobije automatski radni odnos na neodređeno vreme u zvanju sudijskog saradnika. Sada joj smeta zato što je to neka druga skupštinska većina predložila da se izjednači sudijski pripravnik sa tužilačkim pripravnikom. Slični ljudi isti fakultet završili, položili ispite sa odlikom, zašto vam nije smetalo 2008. godine za sudije, a sada vam smeta za tužioce? Imajte doslednost.
Na ovaj način želimo da to što nije ujednačeno, ne želimo da devalviramo neke ljudi šta znače u našem društvu i šta rade. Zašto kažnjavate jedne, a omogućili ste drugima? Koja je argumentacija bila 2008. godine da se ovakav neki zakon primeni i zašto je sada argumentacija koja je više na nekim uvredama, da li je to pokorisno ili nije pokorisno, da usaglasimo sa Zakonom o uređenju sudova?
Zašto za sudijske pripravnike mogu da važe neka druga pravila, a za tužilačke pripravnike neka druga pravila, a isto ljudi položili sa odlikom i jedni i drugi? Kada smo kod znanja, ja bih voleo da pogledate ono što su svi narodni poslanici u ovoj Skupštini imali mogućnost da pogledaju.
Ovo je jedan predmet koji je upućen predsedniku Narodne skupštine. Svi šefovi poslaničkih grupa su pogledali i imaju ovakav materijal. Ovde se kaže – Inicijativa za donošenje zakona o izmeni Zakona o sudijama i Zakon o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu.
Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaštva, Ministarstvo pravde, Društvo sudija Srbije i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije saglasili su se, nisu pitali predlagača amandmana, izvinite molim vas, to je zvučno ime u pravosudnom sistemu Srbije, ali su se Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaštva, Ministarstvo pravde, Društvo sudija Srbije i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca saglasili da Narodnoj skupštini upute zajedničku inicijativu da narodni poslanici predlože donošenje zakona o izmenama Zakona o sudijama, a u vezi sa tim i donošenje zakona o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu.
Razlog za ovu inicijativu, zajedničku inicijativu, je usaglašavanje Zakona o sudijama sa međunarodnim standardima koji se odnose na pitanja prestanka sudijske funkcije usled navršenja radnog veka, kao i ove mere, da vam ne čitam celu stranu, koje se odnose na izmene Zakona o tužiocima.
Na drugoj strani, osim datuma, u Beogradu, 22. oktobra 2014. godine, evo su ljudi za koje predlagači zakona kažu – ma, to oni, šta oni znaju, oni su analfabete, nebitni su – predsednik Visokog saveta sudstva. Voleo bih da se u pravničkom znanju predlagač zakona izmeri sa ovim ljudima koji su nam uputili jednu inicijativu da ovakve izmene zakona podnesemo. Pa kad vređate, vređate ove ljude – predsednika Visokog saveta sudstva, predsednika Državnog veća tužilaštva, ministra pravde, predsednika Društva sudija Srbije i predsednika Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije. Izvinite, molim vas.
Kada vidim predlagače amandmana, kada vidim to pravničko znanje, to iskustvo bez podnešene ostavke, iako je Pisarnica još uvek otvorena, kada vidim one koji brane, pokorisno brane i na taj način vređaju ne samo 199 predlagača ovog zakona, već one ljude koji su podneli inicijativu, a ovih pet ljudi znači pravosudni sistem Srbije, krovno pravosudni sistem Srbije, a onda neko dođe i kaže – ma, šta oni znaju.
Dobro je bilo 2008. godine, tada smo mogli da glasamo za ovakav zakon o sudijama, to je bilo dobro jer je to predložila neka druga skupštinska većina, e sada, kada usaglašavamo sa tim, što ne kažem da je loše, sa tim što je dobro, usaglašavamo da isto to što ste propisali, doneli i usvojili 2008. godine, da važi i za tužilačke pripravnike, pokorisno je biti protiv. Znači, pokorisno je biti nedosledan. Pokori-sno je menjati mišljenje od Novog Sada do Beograda i opet od Beograda do Novog Sada. Recite bar onda o čemu se radi, bez ikakve tenzije, bez ikakvih vređanja, bez igde ičega.
Ja sam rekao samo ovde da imamo dve slike Srbije. Jedna slika Srbije koja je umivena, koja je pozitivna, koja je željna da se reformiše, da se menja, slika Srbije u kojoj će najbolji i to oni koji polože sa odlikom i pred komisijama koje je formiralo ministarstvo, ali i pred komisijom koju je formirao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i ja ne želim da budem neodgovoran pa da kažem – znate, ono što formira ministarstvo, to ministar Selaković naručuje ko će biti primljen, pa na taj način i Pajkić naručuje ko će biti primljen u Pokrajini, neću biti toliko neodgovoran, za tako nešto su mi potrebni dokazi, ali vidim da neko ko izrekne ovde laži, koji izrekne neistine i dobije fer ponudu, još uvek nije otišao na Pisarnicu, a Pisarnica otvorena. Ne znam kako ćemo raditi sa Narodnom skupštinom od 249 narodnih poslanika, gospođo Majo? Mislim da će to biti vrlo opterećujuće u narednom periodu.
Svako može slobodno da se izražava, svako može u ovoj Skupštini da iskaže svoje mišljenje, svako može da glasa. Glasa se između dva različita, i ponoviću još jednom, dva različita lica Srbije. Jedno lice, koje kaže – želimo da se menjamo, želimo da se reformišemo, želimo da damo priliku mladim ljudima koji polože sa odlikom sedam ispita, a takvih je u protekle tri godine bilo pet i neće ih naredne godine biti 55, siguran sam, to je otprilike prosek jer je teško položiti te ispite, želimo da ti mladi ljudi nemaju prednost. Znate, kada se kaže – imaju prednost, postoje rangiranja prednosti i to smo videli malo pre od gospodina Pavićevića da se traži još neko rangiranje prednosti. Jedna prednost na osnovu položenih ispita sa odlikom je jedna prednost. Ali je poznanstvo, politička aktivnost, rukoljub, na kraju krajeva, mnogo veća prednost od znanja. Na ovaj način, ovakvim Predlogom zakona, kažemo da je znanje jedina prednost i da ti ljudi, a pet ih je u protekle tri godine, moraju da dobiju posao na neodređeno vreme, baš kao što je predviđeno i za sudijske pripravnike na osnovu Zakona koji je donesen 2008. godine i menjan do 2011. godine, ali u tom delu nije menjan.
Prema tome, svako može da bira naše društvo po svom nahođenju. Mi ćemo i ova skupštinska većina će birati ovu umivenu, reformisanu, lepšu, bolju Srbiju, profesionalniju, mlađu. Oni koji takvu Srbiju ne žele, već žele Srbiju ljudi, rukoljuba, pripadnika političkim strankama, da je to prednost a ne znanje, glasaće za ovakav amandman.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Mislim da je zdrav razum imati usklađeno zakonodavstvo, da ne postoji degradiranje tužilačkih pripravnika u odnosu na sudske pripravnike. Ukoliko, a malopre sam govorio i citirao taj član 66. Zakona o rasporedu sudova, isto rešenje važi za sudske pripravnike, tu ne postavljamo problem da li postoji upražnjeno mesto, da li ne postoji upražnjeno mesto. Tu se ne postavlja takvo pitanje. Zašto bi? Ako su već sve ove godine bili degradirani tužilački pripravnici, zašto da nastavimo dalje?
Šta znači upražnjeno radno mesto? Da li će biti upražnjenog radnog mesta? Da li ćemo mi ostaviti na taj način da ponovo poznanstvo, politička pripadnost, kumovske relacije, rođačke relacije, neke druge relacije budu veći prioritet? Gde u Srbiji ima upražnjenih radnih mesta? Voleo bih, sanjam tu državu u kojoj ću živeti, Srbiju u kojoj će biti upražnjenih radnih mesta.
Kada to kažete zakonski, kada kažete – da vi ste položili, odlično ste završili fakultet, na vreme, odlične ocene imate, odličan prosek, položili ste sa odlikom sedam ispita, sve je to dobro, ali na upražnjeno radno mesto. To je, kao što je na osnovu Zakona o planiranju i izgradnji, pa kada vas šetaju na 26 šaltera da dobijete dozvolu, a onda na onom 27. vam kažu FTJP, kako beše – fali vam još jedan papir. To je i ovo. Super je što ste vi položili sa odlikom, odlično je, ali na sledeće upražnjeno radno mesto ćemo vas primiti. Nema toga.
Jasno i glasno decidirano. Ne radi se o svim pripravnicima. Radi se o ljudima koji polože sa odlikom, a takvih ljudi je u Srbiji u protekle tri godine bilo pet.
Možemo li da se toliko neodgovorno ponašamo kao država i da najboljima kažemo – ne trebate nam ili čekajte upražnjeno radno mesto. Ne možemo. Ne možemo ni da za jedno rešenje glasamo 2008. godine. Zakon o rasporedu sudova je donela neka druga skupštinska većina. Godine 2008, 2009. je menjala do 2011. godine i predvidela je to za sudijske pripravnike. Zbog čega tolika polemika za tužilačke pripravnike? Zbog čega? Zašto su oni druge kategorije, drugog ranga? Zašto ovi mogu automatski, a pročitao sam vam član 66, a tužilački pripravnici da čekaju upražnjeno radno mesto, a radi se o pet ljudi za tri godine? Toliko možemo, toliko moramo, da pošaljemo jasnu poruku mladim ljudima da ne želimo da partijska pripadnost, poznanstvo, kumstvo bude prioritet, prioritet je znanje. Dajte da jednom imamo jednu nit.
Ako smo 2008. godine glasali za taj zakon, sa takvim članom 66, zašto ne možemo sada da glasamo i za ovakvo rešenje? Da li je pet ljudi sa odlikom problem za tri godine? Nije, ne sme. Na šta ih upućujemo? Ako decidirano u zakonu ne piše – da, položite sa odlikom, automatski dobijate radno mesto, da li pred komisijom koju formira ministar ili pred komisijom koju formira Pokrajinski sekretarijat. Nemam tu dilemu. Ne želim da verujem da će se komisije koje imaju po sedam ljudi pogaziti svoje profesionalne karijere, diplome, zvanja profesora, advokata, tužioca, sudija, i to svi zbirno da bi oni bili, u stvari, komisija za prijem u radni odnos. Ja ne verujem u to. Verujem da su to ljudi od integriteta, da su to ljudi koji ispituju znanje, a ne lepe oči.
Na taj način samo eksplicitno strogo i jasno definisano. Ovoj državi su potrebni najbolji, voleo bih da ih je više. Niko drugi koji ne položi sa odlikom ne mora da znači da neće sutra dobiti posao, ali ti koji nemaju odliku, moraće da sačekaju baš to upražnjeno radno mesto. Oni sa odlikom, oni najbolji, moraju od ove države da dobiju nagradu za godine odricanja. A ta najbolja nagrada i najbolji odnos države je radno mesto.

U dobru nameru predlagača amandmana niko ne sumnja i ne bih voleo da se takve neke stvari inputiraju u SNS, jer zaista ne stoje.
Izvinjavam se gospodinu Đurišiću ukoliko sam omaškom rekao za broj ljudi, ali definitivno pet ljudi je položilo sa odlikom u protekle tri godine. Ne za godinu dana već za protekle tri godine.
Da, gospodine predsedavajući, Srpska napredna stranka i ova skupštinska većina radi na tome da bi naš futur bio evropski, reformisan, stabilan, pristojan, ali je naš prezent takav da je 45.000 ljudi dobilo posao u realnom sektoru i zaposlilo se i smanjena je stopa nezaposlenosti na 20,3%.
Da perfekat je vreme kada je u Srbiji 400.000 ljudi ostalo bez posla, za vreme samo jedne Vlade bivšeg režima, a Boga mi, neke političke stranke su polako ali sigurno u pluskvamperfektu. Toliko o vremenima i o bitisanju u njima.
Složio bih se sa rečima gospodina Neđe Jovanovića. Mislim da je otagnao svaku sumnju u usklađenosti sa zakonima i usklađenosti ovog predloga zakona sa Ustavom.
Ono što bih želeo, mislim da upražnjeno radno mesto predviđeno ovim amandmanom, nisam siguran da li će ga ljudi koji su položili pravosudni ispit sa odlikom, da li će ga dočekati? Da li će na to upražnjeno radno mesto doći i sada i u budućnosti neko zbog nekih drugih prioriteta važnijih od znanja i da na taj način samo, usvajanjem ovakvog amandmana, koji ne sumnjam da ima dobru nameru, je samo tapšanje po ramenu tim ljudima, ali ono tapšanje po ramenu koje kaže – produži dalje, jer upražnjenog radnog mesta neće biti i biće neki drugi prioritet?
Na ovaj način se rangiraju prioriteti, ne da imaju onako paušalnu prednost, već da je jedina i prava prednost znanje, okarakterisano i ocenjeno na ispitu i to pred sedmočlanom komisijom, za sedam predmeta i odlika koja, siguran sam da predlagač amandman zna mnogo bolje od mene, je kako teško dobiti i to potvrđuje brojka od pet ljudi za tri godine. Ti ljudi, oni sa odlikom, najbolji, su potrebni ovom društvu po prioritetu, a ne da čekaju upražnjeno radno mesto. U tome je razlika u samom viđenju u odnosu na predlagača amandmana.

Gospodine predsedavajući, ja mogu da razumem da imate senzibilitet za određene stvari ili određenu stranu ove sale, ali morate da znate da predavanja mogu da drže samo profesori, samo oni akreditovani i atestirani, da drže predavanja na fakultetima, u školama.
Samo mi nije jasno kako ne možete da reagujete na lažno predstavljanje prethodnog govornika? Sada se predstavlja kao profesionalac, sada se predstavlja kao profesor, sada se predstavlja kao ne znam šta. To bar možete da znate ukoliko ne znate za podatke i za odlične poslovne rezultate koje je postigao SDPR. U redu, ne morate da znate, ali morate da znate da ukoliko ispred imena i prezimena nekoga ne stoji profesor, nema pravo da se predstavlja kao profesor i predavač i da predaje širokim narodnim masama. Kako je predavao, tako smo i prošli, nažalost, veoma loše. Zbog toga morate da reagujete na lažno predstavljanje.

Zahvaljujem se gospođo predsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Atlagić me je preduhitrio u nekim stvarima. Govor prethodnog govornika nisam shvatio na taj način zato što se on sve vreme obraćao bivšem ministru, bez želje da gospodina Šutanovca izazovem na repliku i ne želeći da to – bivši koristim pežurativno, sve vreme sam mislio da se gospodin Pavićević obraća jedinom bivšem ministru ovde u sali, a to je gospodin Dragan Šutanovac. Ne vidim, iako neko to – bivši, a u međuvremenu je stigao i gospodin Petrović, ali nije u tom trenutku bio u sali, tako da ne vidim toliko strašnog, ni toliko opasnog, ni toliko smrtonosnog, na kraju krajeva, ukoliko neko postane bivši ministar.
Znate, to je sasvim normalno. Niko se nije rodio u fotelji i niko neće u toj fotelji završiti. Svi smo mi normalni i pristojni ljudi i to – bivši ministar nije tako strašno prihvatiti i krenuti dalje.
Najveći problem vidim u bivšem poslaniku koji opet ne znam kako nam je dospeo i na listu govornika i u salu i opet je prekršen niz zakona i Poslovnik. Zaista mi tu nešto nije jasno, kako bivši poslanici koji mogu da dođu u Dom Narodne skupštine, koji imaju pravo, i mi ćemo jednog dana biti bivši, sasvim normalno, otići ćemo do biblioteke, do arhive, ali kada bivši poslanici ulaze u salu pa još žele da govore to je već opasno.
Što se tiče Vojske Srbije, Vojska Srbije, iako ću o tome govoriti samo kao građanin amaterski u odnosu na neke profesionalce i taj profesionalac je mislim ministar Bratislav Gašić, da se neko ne nađe prozvanim, ali ću govoriti prvenstveno kao čovek. Vojska Srbije je jedan od stubova ne samo odbrane nego i stubova našeg društva. U vojsku su se sinovi uvek pratili uz muziku, veselje, pesmu. Vojska je bila uvek ponos.
Posle ovih dešavanja u proteklih nekoliko meseci, posle dešavanja koje nismo želeli, ali i koje smo želeli, mislim da ste, gospodine Gašiću, uspeli da poverenje u vojsku, koje je bilo narušavano nekim lošim stvarima u prošlosti i nekim još uvek, nažalost, nerazrešenim stvarima iz malo bliže prošlosti, uspeli ste da povratite taj ugled koji je zajedno sa ugledom u Srpsku pravoslavnu crkvu uvek postojao u našem narodu.
To što nismo želeli su bile poplave koje su zadesile jedan veliki deo teritoriji Srbije. Bio sam prisutan, kao što verujem da je bila prisutna i većina kolega u ovoj sali, i vašem angažovanju, gospodine Gašiću, i gospodina Dikovića, načelnika Generalštaba, ali najvažnije angažovanje je velikog broja pripadnika svih rodova Vojske Srbije. Da tada Vojska Srbije nije pružila ruku, da nije izvezla svoju mehanizaciju, da nije pružila svoje znanje, da to isto nisu uradili i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i gospodin Nebojša Stefanović, siguran sam da bi taj broj žrtava i ta nepogoda i šteta koja nas je zadesila bila daleko veća. To su građani Srbije prepoznali, građani Srbije to cene i zbog toga je poverenje u Vojsku Srbije sve veće i veće.
Ono što smo želeli, to je parada. Parada za ponos. Parada posle 29 godina, u kojoj je učestvovalo više od četiri i po hiljade pripadnika Vojske Srbije, gde je učestvovao veliki broj mehanizacije, čini mi se nešto više od 300 vozila, 42-43 polovina i 30 i nešto aviona. Sa ponosom smo, ili obrnuto, prihvatam, vidi se da ste profesionalac, gospodine Gašiću, dokazuju se moje reči, sa ponosom smo sa onim što imamo, što možda nije spektakularno, ali sa onim što imamo sa ponosom smo izašli prvenstveno pred građane Srbije, pred svetsku javnost, pred predsednika države, ali i pred predsednika Ruske Federacije, gospodina Putina.
Namenska industrija je nekako jedna od grana Vojske Srbije koja ide u pozadini, ali bez koje se ne može. Uvek se pamte špaliri, uvek se pamte tenkovi, pamti se naoružanje, ali se ne pamte oni ljudi, kojih ima u svim krajevima Srbije, koji to naoružanje i proizvode. Tu bih istakao i Užice, i „Prvi partizan“, i „Utvu“, i „Krušik“ u Valjevu, često pominjani, a i ja ću ga ovde pominjati, ali ne sa papirića, već sa zvaničnim podacima, podacima koji su proverljivi kao i tih 27 sekretarica, i „Zastava oružja“ u Kragujevcu, i „Prva iskra“ - namenska proizvodnja Barič, i „Sloboda“ Čačak, i „Milan Blagojević - namenska“ Lučani, i „Prva petoletka“ Trstenik – namenska, u mom komšiluku u Trsteniku i „Teleoptik žiroskopi“ u Zemunu.
Ono što sam mogao da vidim, gospodine ministre, je da finansijski pokazatelji, ja ne mašem papirima za koje bih voleo da budu takvi, kamo sreće da su takvi pokazatelji bili u prošlosti, kamo sreće da je ta lestvica po uspešnosti podignuta u prošlosti, pa da se nadmećemo kao što se nekada Sergej Bupka nadmetao sam sa sobom podižući tu lestvicu za po jedan santimetar. Iako ste profesionalac i onda kada ste bili gradonačelnik Kruševca i sada kao ministar odbrane, nije vam bilo teško da podignete i da preskočite tu lestvicu koja je bila, ne na niskim granama, već je možda bila i na podu i ispod poda. Ne želim da opterećujem Skupštinu i ovo vreme, ali ću vrlo rado svim kolegama narodnim poslanicima podeliti i pokazati i javnosti prezentirati kakvi su to zastrašujuće loši podaci bili do 2012. godine.
Pozabaviću se „Krušikom“, toliko pominjanim, toliko omiljenom temom nekih koji su želeli da ga predstave uspešnim time što je više od 65% firme radilo u kancelarijama, radilo u režiji, a 35% firme u proizvodnji, time što je neko hteo da predstavi 27 sekretarica i najnoviji audi sportske linije A6 kao unapređenje proizvodnje. Istina je drugačija. Ukupna obaveza „Krušika“ prema državi, bankama, Jugoimport SDPR-u i dobavljačima je u januaru ove godine, prilikom preuzimanja od tako sposobnih, velikih i jakih profesionalaca, samozvanih profesionalaca, dug je iznosio 4,4 milijarde dinara. Samo je gubitak u 2013. godini, i tu pričam o onoj lestvici koja je na tako niskim granama, gospodine ministre Gašiću, iznosio 994,5 miliona dinara. Nepovezan radni staž za sve zaposlene obzirom da doprinosi i pripadajući porezi na zarade nisu plaćeni od 2010. godine. Da li postoji neko ko bi se ponosio ovakvim rezultatima i ovakvim pokazateljima poslovnim? Da li bi se neko ponosio da 1265 zaposlenih gotovo četiri godine nije imalo ni socijalno osiguranje, ni penziono, ni zdravstveno, nije imalo ništa?
Veliki deo ugovora zaključenih tokom 2012. i 2013. godine, koje je trebalo realizovati u 2014. godini, unapred je naplaćeno, a novac utrošen uglavnom nenamenski, najvećim delom za isplatu tih zarada zaposlenima i to onih, sada ću vam tačno reći, od 1265 zaposlenih 515 je radilo u proizvodnji a ostatak u režiji. U sektoru finansijskih i komercijalnih poslova 126 zaposlenih, a napravio se gubitak od 994 miliona dinara. U sektoru logistike 120, u razvoju, u redu je, 159, i to bi me činilo srećnim da u razvoju imamo sve više zaposlenih, ali tu su i tih famoznih 27 sekretarica. Direktori sektora imali su lične vozače, lične sekretarice, automobile itd.
Pokazatelji. Ukupan prihod za devet meseci 2014. godine u odnosu na devet meseci 2013. godine takvog pogubnog vođenja „Krušika“, ukupan prihod je povećan za 27%, ukupni rashodi smanjeni za 20%. Od minusa od 506.000.315 dinara došli smo do jednog skromnog dobitka u devet meseci, a taj dobitak je 4.697.000 dinara. Nemojte gledati samo da je to dobitak od skoro pet miliona dinara. Dobitak je i ova razlika, ova razlika od minusa od 500 miliona dinara do plusa od pet miliona. Moramo da se zahvalimo i Ministarstvu odbrane i SDPR-u i gospodinu Petkoviću Mladenu, generalnom direktoru „Krušika“, zato što je za devet meseci uspeo da napravi tako veliki iskorak koji se meri cifrom od 505 miliona dinara.
U februaru mesecu 2014. godine, da ne zaboravimo one ljude koji su imali nepovezani radni staž, staž je samo u februaru mesecu povezan za 31 zaposlenog i, vidite, utrošeno je 15 miliona dinara iz sopstvenih sredstava. Kolika je šteta napravljena u prethodne tri godine zato što ti ljudi, a bilo ih je 1265, nisu imali povezan staž? Od početka 2014. godine sklopljeno je novih ugovora u vrednosti od 43,7 miliona američkih dolara.
Premeštanjem zaposlenih iz administracije u proizvodne delove promenio se odnos između zaposlenih u proizvodnji i režiji, tako da je verovatno neko od onih 27 sekretarica završila u proizvodnji, tako da zaposleni u neproizvodnoj režiji čine sada 24,6% za razliku od 60% koliko je bilo do sada, u odnosu na 60% u prethodnom periodu.
Ono što me posebno kako čoveka, kao građanina ove zemlje, narodnog poslanika, raduje, što su u narednom periodu u „Krušiku“ planira povećanje broja zaposlenih, ali proizvodnih zaposlenih, ne onih koji će da peru Audi A6, sportske linije, za direktora, ne onih koji će da tog direktora voze, ne onog koji je će za tih 27 sekretarica da donosi burek, već za novih 150 zaposlenih u proizvodnji koji će raditi, koji će stvarati nove vrednosti, koji će stvarati nove proizvode, koji će zarađivati i za „Krušik“ i za SDPR i za Ministarstvo odbrane i za našu državu.
Ono što bih želeo da istaknem takođe, gospodine ministre, a to je, imam podatke od 2005. godine, podatke od 2005. do 2014. godine, o broju izdatih dozvola godišnje za izvoz naoružanja i vojne opreme i za uvoz naoružanja i vojne opreme. Ono što je istina, a to je da do 2012. godine, je nekako ustaljen broj dozvola i on varira od 274 dozvola 2005. godine, pa do 366 dozvola 2012. godine, za izvoz, sa jednim iskakanjem, ne toliko velikim 2007. godine, sa 372 dozvole. Ono što me raduje, a to je da i u 2012. godini napravljena, izdata 366 dozvola, a u 2013. godini za izvoz, za izvoz, namerno govorim za izvoz, 444 dozvole. Za godinu dana povećan je broj izdatih dozvola, ponoviću za izvoz, jer mi moramo da koncipiramo našu proizvodnju i da se okrenemo izvozu, i to od 360 koliko je bio prosek od 2005. do 2012. godine, na 440 za godinu dana, odnosno za 84 dozvole više se proizvelo, više se izvezlo, više se naplatilo, više sredstava došlo u našu državu.
Za isto to vreme broj dozvola za uvoz naoružanja je varirao i bio je tu negde na oko 140, od 140 do 180 dozvola. Ono što je istina je da smo svake godine imali suficit po iznosu kada se saberu uvoz i izvoz za tu godinu, uvek smo imali suficit, ja ne želim da prikazujem nešto što nije. Međutim, taj suficit se kretao od 243 miliona američkih dolara, pa do 400, nećemo računati 2012. godinu, oprostite, pa do 356 američkih dolara. Godine 2012. kada SNS preuzima odgovornost i obavezu vršenja vlasti taj suficit je povećan na 430 miliona američkih dolara, a 2013. godine, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vama ne moram da govorim o ovome, jer sam siguran da kao profesionalac, pravi profesionalac, to i znate, ta razlika je 721 miliona američkih dolara.
Voleo bih, gospodine ministre da se mi naredne godine vidimo u ovom parlamentu, po nekim drugim zakonima. Vi podižete lestvicu, koju bivši verujem ne mogu ni da pogledaju, ni da vide gde je, ali sami sebi kao Sergej Bupka podižete tu lestvicu i da vas vidimo naredne godine da 2014. godinu završite sa jednom okruglom cifrom od milijardu američkih dolara suficita. To vam želim kao građanin, kao vaš kolega, prijatelj i stranački kolega.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Javljam se po osnovu replike i ličnog pominjanja, a inače će moj uvaženi kolega, gospodin Vladimir Orlić, biti i jeste zadužen ispred poslaničke grupe kao ovlašćeni.
Zahvaljujem se gospodinu Đurišiću na iskrenosti, zato što je želja SNS i želja mojih koleginica gospođe Rakić i gospođe Biljane Pilje bila da napravimo saglasje, da tragamo za tačkama spajanja naših politika, a ne za tačkama razdvajanja. Žao mi je što zbog neke vrste političkog straha nismo mogli doći do toga. Umesto da bude ponos da se oko nekih stvari složimo i da na taj način pošaljemo jednu snažnu poruku građanima Srbije da su te tačke oko kojih se slažemo najstabilnije u našem društvu, zbog jednog razloga zbog čega do toga nije došlo nemamo potpis 249 narodnih poslanika, zato što 249 narodnih poslanika ima u Narodnoj skupštini, jer za jednog očekujemo ostavku svakog trena, ukoliko, naravno, ima političke čestitosti i poštenja.
S druge strane, ono što mi je zaista zasmetalo, to je nedoslednost koja je toliko očita u ovoj sali. Kada dođu ministri i brane zakone koje predloži Vlada Republike Srbije, onda se kaže – bože moj, ova Narodna skupština je kao protočni bojler, šta se mi pitamo ovde? Kada Narodna skupština, odnosno narodni poslanici, po Ustavom zagarantovanim pravom da mogu biti predlagači zakona, predlože zakone, onda kažu – gde je ministar? Usaglasite se jednom, jel hoćete ministre ovde ili nećete ministre? Da li hoćete da Skupština radi svoju zakonodavnu i kontrolnu i sve funkcije da preuzme ili nećete?

Nemojte samo ukoliko se dešava nešto drugačije, a podsetiću vas da u osmom sazivu nismo imali nijedan zakon kada je bivši režim, ja bih ga vrlo rado ponovo definisao, ali nažalost neću imati vremena, biće prilike, nijedan jedini poslanički zakon nije bio za četiri godine, a ovo je neki sedmi ili osmi slučaj gde su narodni poslanici predlagači zakona.

Ja ću se zahvaliti prethodnom govorniku i tu ne mislim da moju uvaženu koleginicu Biljanu Pantić Pilju. Sada mi je tek jasno zbog čega je unakažena poljoprivreda u Srbiji.
Sada mi je tek jasno zbog čega je nama Stočni fond na tom nivou. Zato što su se gradile zgrade na pašnjaku druge klase, na Vračaru. Sada mi je jasno zbog čega nam je Stočni fond na tom nivou. Gradile se zgrade za pašnjaku, na Vračaru. Zahvalan sam zbog tih reči.
Što se tiče urbanizma i legalizacija, čudno je to kada kritika dođe od strane ljudi koji su kreirali politiku ove države, koji su kreirali sudbinu ove države, koji su dozvolili da se jedan vrhunski ortoped iz Vrdnika bavi legalizacijom i urbanizmom. Kada mi se objasni ta veza i kakve veze ortoped, čistačica, ima sa legalizacijom, sa građevinom, možda će tada kada to sebi odgovore, možda će tada naći i odgovor na pitanje da niko iz lokalnih samouprava, iz odeljenja za urbanizam, nigde nije dobio otkaz. Isti ljudi koji su te poslove radili 2001, 2002. godine, koji su po partijskoj liniji tada primani u lokalne samouprave, isti ti ljudi rade taj posao i sada.
Zato što se mi ne bavimo političkim ekstremizmom, zato što ne mrzimo, zato što svakome damo priliku da radi svoj posao u skladu sa zakonom. Još jedna rečenica, za 150 godina ćemo možda biti zaboravljeni, ali velika je razlika između nas koji ćemo možda biti zaboravljeni za 150 godina u odnosu na one koji su zaboravljeni već sada, kao što je to predstavljeno ovde.