Kolega Martinović je, pokazujući svoje izvanredno pravničko znanje, objasnio sve razloge zbog kojih će SNS glasati protiv ovog amandmana.
Sa mojim skromnim znanjem i skromnim političkim iskustvom, podsetiću i predlagače amandmana i sve ostale narodne poslanike da „leks specijalis“ nije novina u našem političkom sistemu. Čini mi se da je prvi „leks specijalis“ u novijoj istoriji Srbije tako krstio i napisao Ratko Marković 1996. godine, ispravljajući nepravilnosti nastale u lokalnim izborima 1996. godine. To je tada bio taj ljuti lek na ljutu ranu koji je zaustavio neke procese koji su se s pravom u to vreme dešavali.
Na ovaj način i ovaj zakon je ta nova ljuta trava za ljutu ranu i za nepravilnosti koje su se dešavale u privatizacijama po postojećem Zakonu o privatizaciji, koji je ostavljao ljude bez posla, koji je ostavljao ljude bez perspektive, koji je bio samo opterećenje za budžet Republike Srbije, koji nije davao mogućnost budućnosti, nije davao mogućnost proizvodnji, nije davao mogućnost našoj deci, kao što je gospodin Martinović rekao.
„Leks specijalisom“ ne treba plašiti nikoga, naročito ne od onih koji kada su taj „leks specijalis“ konzumirali bio je dobar, a sada nije dobar, naročito što mi, i ponoviću i ponavljaću do 95. amandmana, da smo za ovaj zakon dobili podršku relevantnih međunarodnih institucija – Svetske banke, MMF-a, EU, svih onih ljudi koji zaista ljudima u Srbiji i Srbiji žele dobro.
Zbog toga u Danu za glasanje odbićemo ovaj amandman.

Uz sugestiju vama, neću se javljati po Poslovniku, da pričamo o amandmanima, a ne da se javimo po amandmanima pa da pričamo šta god želimo.
Ono što želim da kažem je da se na ovaj način i ovim leks specijalisom ništa ne prikriva. Ono što bih se složio sa prethodnim govornikom je da su dešavanja iz 1996. godine ružna dešavanja, u smislu da nijedna krađa, a naročito izborna krađa, ne može da bude dobra. Ali, na ovaj način, jedino gde ćemo se složiti, kao što je taj leks specijalis detektovao krađu na izborima, na neki način je rešio, na ovaj način detektujemo krađu koja je bila u postupku privatizacije u Srbiji i rešavamo je. Eto, to je veza između dva leks specijalisa između 1996. i 2014. godine.

Ne mogu da se saglasim sa amandmanom i sa predlogom da se član 8. briše, zato što član 8. uvodi modele i definiše koji su to modeli privatizacije. Dobro je što je ta paleta modela privatizacije što veća, što šira, a vidim da se u portfoliju Agencije za privatizaciju se nalazi skoro 600 firmi sa 88.000 zaposlenih, što lakše i što brže dođu do posla i do mogućnosti da rade, da zarade, da nastave proizvodnju i da nastave da privređuju i da žive.
Naravno da od svih ovih modela najveću saglasnost lično dajem na model strateškog partnerstva koji je, kada je reč o bivšem „JAT-u“, a sadašnjoj „Er Srbiji“ i strateškom partnerstvu sa „Etihadom“ pokazao kako iz jedne firme koja je godišnje isisavala 55 miliona evra iz budžeta Republike Srbije kako je postala profitabilna firma.
U ostalom danas ćemo imati prilike da od premijera dobijemo odgovore o samim elementima ugovora i šta znači pravo strateško partnerstvo kada od jedne firme na izdisaju nažalost, dobijemo respektabilnu kompaniju. Nadam se da će takav put izabrati i dobiti većina od ovih, ne samo firmi koje se nalaze u restrukturiranju već i ostale firme koje se nalaze u portfoliju Agencije za privatizaciju.
Sa druge strane, zaparala je uši rečenica koju je uvažena koleginica upotrebljavala, da do sada niste imali posla, a od sada nećete ni platu. Znate, neko ko nema posao, ko ne radi gde može da primi, ko može da obezbedi nekome da ne radi, a da prima platu? Koja je to vrednost? Mislim da je to neozbiljna politika koja je vođena u našoj državi.
Ta neozbiljna politika je krenula 2002. godine skromno, 2003. godine, ali naročito 2008. godine sa čini mi se više od 60 firmi koliko je uvedeno u postupak restrukturiranja, kada je zaposlenima u tim firmama poslata poruka – radili, ne radili primićete platu. Ta plata i ti troškovi su davani iz budžeta. Uzimano je od onoga što je zdravo, davano onima koji nisu radili, opterećivan je i budžet, opterećivana je privreda i mislim da je to neodrživo. Poruka koja kaže – ko ne radi ne može da očekuje da će imati platu jer normalna i to je nešto što važi za sve i za svakoga. Naravno da će važiti i u Srbiji.
Ovaj zakon o privatizaciji, i Zakon o stečaju su zakoni koji se nalaze ne samo na agendi premijera Vlade Republike Srbije, koji se nalaze na reformskom putu kojim je Srbija krenula, nalaze se na putu života koji je neophodno vratiti u srpsku privredu, da se ne daje novac zarad socijalnog mira i zarad manjka hrabrosti političkog znanja da se na taj postupak stavi tačka.
Ovo su zakoni koji otvaraju perspektivu srpskoj privredi, ovo su zakoni koji prave atmosferu da ljudi u Srbiju dođu da kupuju firme, da nastavljaju proizvodnju. Zbog toga brisanje člana 8. koji bi brisao i modele privatizacije mislim da je u krajnju ruku neozbiljan i neprihvatljiv za SNS.

Vešta zamena teza. Samo hoću da kažem da je normalno da neko ko ne radi da ne može ni da prima platu. To je sasvim normalno i to je i ministrova rečenica.

Ono što neko pokušava da plaši građane Srbije time što do sada nisu imali posao i ti koji do sada nisu imali posao neće imati ni platu je nešto strašno, jer do sada je ta plata obezbeđivana tako što je Vlada i što je bivši režim stavljao ruku u džep građanima Srbije, zdravom delu privrede, da bi davao onom nezdravom. Zato što nije želeo da ih reši, zato što nije želeo da donese ovakav zakon o privatizaciji, zato što se krio iza novca koji nije njihov.

Normalno je u bilo kojoj kompaniji, u bilo kojem društvu, bilo gde na svetu, ako se ne radi – nemaš šta da primaš. Šta je u tome loše? Na ovaj način nisam se brecao na reči ministra Vujovića, ja ovo podržavam, ja potpisujem ove reči. Ono što mi smeta je da to nekome smeta, da neko kaže – u redu je, možete da ne radite, a primaćete platu iz budžeta. Na taj način smo 780.000 ljudi, nažalost, partijski navikli da ne rade ili većina da ne radi ništa, a da prima platu, pa još na to da dodamo 88.000 ljudi u firmama u restrukturiranju i u privatizaciji. Dokle više? Odakle? Da li imamo privredne aktivnosti koje mogu tako nešto da prate? Nemamo. Ovaj zakon je zakon koji oslikava realnost i reči gospodina ministra su apsolutno u pravu i mogu da stanem i da potpišem te reči.

Samo bih zamolio prethodnog uvaženog kolegu govornika da pamti ono što govori. Znam da često u parlamentarnoj debati i zbog brzine se napravi određena greška, ali ukoliko je grešku napravio u dva dana i da je ta greška u iznosu od 30 miliona evra, malo je mnogo. Govoreći tako nadahnuto protiv „Etihada“, protiv „Er Srbije“, protiv modernizacije kompanije koja je sada bezbedna i kojom se rado leti, koja je povećala i broj putnika i broj letova, kompanija sa kojom ćemo naredne godine imati i direktan let u SAD, a vidim da to prethodnom govorniku smeta, kompanije koja je do prošle godine ove građane, građane države Srbije koštala 55 miliona evra, pa ako još uz tih 55 je napravila taj gubitak od još 50, pa vidite na kom mestu je i u kom stadijumu, da je u tom žaru borbe i debate rekao da je napravila gubitak prošle godine 40 miliona evra. Dobro sam zapamtio taj podatak i tražiću i stenogram, da ga podsetim. Danas je rekao 70. Da li će to značiti da će sutra reći sto?
Nemojte da se frljamo nekim stvarima koje ne znamo, nemojte da koristimo neke podatke radi političke teatralnosti i radi dobijanja nekog sitnog poena, ali ovo govorimo u javnosti. Zapamti se, kaže se. Stajaću ovde mirno i staloženo i za godinu dana. Tada ćemo videti pokazatelje ovog zakona o privatizaciji. Empirija koja pokazuje da prethodni zakon nije bio dobar je 584 firme koje nisu privatizovane, je 161 firma u restrukturiranju, je 800 miliona evra, koliko te firme koštaju direktno ili indirektno građane Srbije. Zbog toga je potrebno promeniti zakon.

Da, po amandmanu naravno.
Ovaj član 13. čije se brisanje amandmanom traži ima četiri stava. Prvi od ta četiri stava mislim da je i najvažniji i voleo bih i lično mislim da je mišljenje predlagača ovog amandmana da se izbriše i ovaj prvi stav, pretpostavljam greška, jer drugačije bi bilo veoma loše, a to je da Agencija pre zaključenja ugovora pribavlja od nadležne organizacije za sprečavanje pranja novca mišljenje o nepostojanju smetnji na strani kupca, odnosno strateškog investitora za zaključenje ugovora – tačka.
Da li na ovaj način predlagač zakona smatra da svako sa torbom novca, stečenog možda na loš način, možda preprodajom narkotika, možda otmicama, videli smo šta je sve bilo u prošlosti, da na takav način brisanjem ovog celog člana, a na taj način i prvog stava da svako ko dođe sa torbom novca stečenog od kriminala, stečenog od trgovine narkoticima dođe da kupuje po Srbiji, da legalizuje svoj novac, mislim da je prošlo vreme kada je Šarić kupovao imovinu po Vojvodini, a da ga niko ništa nije pitao i da je bio uvaženi gospodin investitor, ne bih voleo da ovakvim amandmanom se vraćamo na to vreme, jer samim brisanjem i brisanjem člana 13. i prvog stava 13. ja ne mogu nikako drugačije da protumačim osim da predlagač ovog amandmana želi drugačije.
Predlagač zakona kaže – mora da se utvrdi postojanje, odnosno potvrda o poreklu novca, da li ne postoji bilo kakva smetnja oko pranja novca, a predlagač amandmana kaže – ne, ne treba nam to, hajde da narkodileri malo kupuju, hajde da neko drugi ko je stekao kapital na neki drugi način.
Zbog toga mislim da je predlagač amandmana greškom ovaj amandman podneo. Možemo da diskutujemo i o drugom i o trećem i o četvrtom stavu, ali mislim da o prvom stavu niko ne može da stavi znak pitanja na taj prvi stav, jer kada neko predloži brisanje, ja samo mogu da protumačim na način da nam ta potvrda o poreklu novca nije potrebna. Mislim da je potrebna i zbog toga pozivam predlagača amandmana da ovaj amandman povuče.

Pretpostavljam da su ove reči predlagača amandmana potvrda mojih prethodnih reči i da znače da se ovaj amandman povlači, jer nisam čuo ni jedan argument zbog čega bi trebalo da ne piše u zakonu da Agencija pre zaključenja ugovora pribavlja od nadležne organizacije za sprečavanje pranja novca mišljenje o nepostojanju istog takvog dela.
Što se tiče borbe protiv kriminala i korupcije, ona je sve samo ne na rečima u protekle dve godine, zato što su irelevantne međunarodne organizacije našu zemlju svrstale 2012. godine na 86. mestu po borbi protiv kriminala i korupcije, zadnji u Evropi, među poslednjima u svetu, da smo 2014. godine napredovali 14 mesta i da smo sada 72, ali ono što nećete čuti od mene, nećete čuti ni od jednog čoveka koji se odgovorno bavi politikom, a to je to slanje iza brave.
Iza brave ne šalje politika, iza brave ne šalju narodni poslanici. Nije ovo sudnica. Niti sudimo, niti branimo bilo koga.
Neću se mešati u pravosudne i istražne organe naše države zato što na tako nešto politika nema pravo. Ja u to verujem.
Ono što je politika donela, ono što je SNS donela, ono što je gospodin Aleksandar Vučić doneo je politika nulte tolerancije za kriminal i korupciju i da u toj borbi protiv kriminala i korupcije zaštićenih nema, ma koliko novca imali, ma koliko bili ili se vratili ili da li su u politici ili koju člansku kartu imali. To je politika SNS i Aleksandra Vučića, kao i da svako radi svoj posao i da u tim istragama, koje su bar u 24 sporne privatizacije završene istrage, sudski procesi, niti imam pravo, niti ću uticati.

Reklamiram član 107. stav 1.
Mislim da je prekršeno dostojanstvo, odnosno prekršili ste član 107. stav1. zato što govornika niste opomenuli kada se krajnje zlonamerno ophodio prema nekim narodnim poslanicima poslaničke grupe SNS, generalizujući neke stvari na celu poslaničku grupu, sa dovoljno hrabrosti da se polemiše sa ljudima koji nisu u sali, a bili su do malopre i doći će ponovo.
Podsetiću i vas, zato što ste bili prisutni, a i srpsku javnost, odnos SNS prema kriminalu, prema korupciji je nulta tolerancija. U prošlom sazivu Narodne skupštine, u jednom teškom danu i na jednoj teškoj sednici za SNS, smo ukinuli imunitet narodnom poslaniku Draganu Tomiću, narodnom poslaniku SNS da bi pravosudni organi mogli ne smetano da obavljaju svoj posao. Takav je odnos SNS.
Da li i jedna stranka u dosadašnjem delovanju može da se pohvali takvim odnosom, takvim stavom? Ne može. Zbog toga imputiranjem i stavljanje na teret SNS takvih stvari ili pojedincima kada nisu tu, mislim da je na taj način prekršeno dostojanstvo Narodne skupštine, gospodine predsedavajući. Morate narodne poslanike, koji se takvih stvari late da opomenete i da oduzmete reč, da uvedete ovu sednicu u normalne tokove. Jesam za to da se suoče stavovi, mišljenja u 94 ili 194 ili milion i 94 amandmana, ali pominjanje na ovakav način, ne utemeljeno na istini, je zaista neprimereno Narodnoj skupštini.

Replika, gospodine predsedavajući.
Ne znam od kada je istina i odgovaranje na pitanja uvreda. Od kada je istina i saopštavanje istine i odgovaranje na pitanje ugnjetavanje. Ako ste mislili da ćete doveka postavljati neka pitanja, da nećete dobijati odgovore, da ćete na tome praviti neku političku platformu, pa prevarili ste se.
Predsednik Vlade i ostatak parlamenta su ispoštovali parlament, ispoštovali građane Republike Srbije, odgovorili na sva pitanja, izašli s istinom. To što vama ta istina ne odgovara, to što vas ta istina vređa, znate koliko me briga za to. Važno je da je ona u interesu građana Republike Srbije, važno je da to što Vlada radi je u interesu zaposlenih ljudi u Srbiji, svih ljudi u Srbiji. Važno je da to odgovara i da je to u interesu građana Srbije, a to da li vama odgovara, pa vi ste danas otvoreno amandmanima pravili neke stvari koje ne odgovaraju nikome, osim vama i vašoj političkoj platformi da se sve briše u ovoj državi, pa čak i ovaj amandman koji kaže da bi brisali kriterijume za učestvovanje u javnom prikupljanju ponuda sa javnim nadmetanjem, i uslove i obaveze kupca, investicije, socijalni program, kontinuitet poslovanja itd.
Šta hoćete? Šta hoće predlagač ovog amandmana? Da nema socijalnog odgovora, da nema socijalne odgovornosti, da nema investicija, da nema ničega, pa nemojte da se krijemo iza neke ljutnje kada se kritikuju ovakvi amandmani. Hajdete da pričamo o suštini. Ovim amandmanom predlagač amandmana želi da svi budući investitori nemaju nikakvu obavezu prema zaposlenima. U stavu 1. se briše socijalni program, pa se brišu investicije, pa se briše kontinuitet poslovanja, pa šta će nama investitori koji neće imati kontinuitet poslovanja. To je suština ovog amandmana i vi za tako nešto tražite podršku. Naravno da je nećete imati.

Neću davati nikakve paušalne ocene niti pretnje, ali se i ne plašim nikakvih pretnji. Bio sam u opoziciji, evo sada podržavam, narodni poslanik sam koji podržava Vladu. Nije to ništa strašno kada se radi odgovorno posao, nema tu nikakvog sudbonosnog prelaska na jednu ili na drugu stranu.
Što se tiče odgovora na pitanje, znate, kada neko stavi čepove u uši naravno da neće ništa čuti. Definitivno su sedeli ovde ljudi koji su ili izlazili na hodnik pa nisu želeli da čuju odgovore, ali ono što su odgovori vezano za Etihad, vezano za „Er Srbiju“, ponoviću i ponavljaćemo ma koliko vi to ne voleli da čujete, devet aviona „Er basovih“ A319, A320, sa 26 godina starosti, prosečne starosti aviona, sada su prosečne starosti aviona u „Er Srbiji“ devet i po godina, vidim da vam i to ne odgovara i to je strašno loše jer se to dešava u Srbiji. Loše je jer se to dešava za vreme vlade Aleksandra Vučića i SNS, ali je to dobro za Srbiju. Naručeno je 10 novih A320 „Er basovih“ aviona, broj putnika povećan za 70%, nema problema, neka vama to smeta, neka je vama to loše, nećete spavati noćas, nema problema, ali će građani Srbije mirno spavati.
Dobro pratim svaki amandman, dobro pratim svaki član zakona i pročitaću prvi stav. Žao mi je što predlagač amandmana nije čitao, a podnosio je takve amandmane koji kažu – član 25. koji se predlaže „brisanje“, piše – kriterijume za učestvovanja u javnom prikupljanju ponuda sa javnim nadmetanjem, uslove prodaje, kao i obaveze kupca, investicije, socijalni program, kontinuitet poslovanja određuje agencija. To znači da ljudima koji su podneli ovaj amandman ne odgovara ni socijalni program, ni investicije, ni kontinuitet proizvodnje. Šta ćete više da se taj amandman odbije?

Gospođo predsednice, znam da ulazimo u dvanaesti sat rada i znam da je koncentracija svih narodnih poslanika pri kraju. Energije, volje, htenja, želje za reformama i želje za promenama i želje da se učestvuje u radu Narodne skupštine, Srpskoj naprednoj stranci, poslaničkoj grupi Srpske napredne stranke ne manjka, evo tu su kolege, ja sam im zahvalan za razliku od nekih stelt poslaničkih grupa koje i ne interesuje ova rasprava.
Razumem vas i pozdravljam kada neko podnese veliki broj amandmana, ali vas molim, ako će jedina argumentacija u amandmanima biti čitanje člana koji se briše i tumačenje Vujaklije, onda je to unižavanje dostojanstva Narodne skupštine. Hajde da svi sada donesemo Vujakliju i svi sada komentarišemo šta je neko drugi rekao, uz kršenje Poslovnika i direktno obraćanje drugim narodnim poslanicima, što ovaj Poslovnik o radu ne prepoznaje.
Prema tome, zamolio bih vas da upozorite kolege da zbog bezidejnosti u obrazloženjima, koje nisu imali ni kada su pisali amandmane, jer sam pažljivo pročitao i video da 95 obrazloženja, 95 istih obrazloženja, da ipak budu malo maštovitiji u ubeđivanju da su to dobra rešenja koja predlažu. Spreman sam da polemišemo i spreman sam da razgovaramo o svim amandmanima, ali nisam spreman da razgovaramo o Vujakliji i nisam spreman da razgovaramo uz kršenje Poslovnika, obraćajući se jedni drugima i nisam spreman da zbog nekih jezičkih formi razgovaramo o čisto ekonomskim zakonima.

Član 107.

Prodaja kapitala kao jedan od modela privatizacije je u stvari prihvatanje realnosti, po starom zakonu, vodim ga još uvek kao stari, po važećem Zakonu o privatizaciji.
Znate li koliko firmi je prodato, uplaćena prva rata, srušene hale, napravljeni šoping centri, napravljene zgrade, prodat kapital i posle godinu dana kažu – izvolite, vraćamo vam radnike, vraćamo vam hale koje su razbacane, koje su srušene, nema biznisa, nema proizvodnje, nema zaposlenja, evo, vraćamo vam ostatak? Znate li koliko ima takvih primera u Srbiji? Bezbroj.
Za 10% ili za prvu ratu su ljudi dolazili do kapitala koji je vredeo mnogo više. E zbog toga je neophodno predvideti i model prodaje kapitala kao jedan od modela privatizacije, gde će se taj kapital proceniti ispravno, gde će imati svoju cenu, gde će oni koji su zainteresovani moći tu cenu prihvatiti i moći tu cenu da plate, a ne da za par hiljada evra kupuju imovinu i placeve koji vrede po stotine hiljada evra, da na tim placevima nama naprave zgrade, naprave šoping centre, a da ostatak, a taj ostatak su obično rashodovane mašine i, nažalost, rashodovani zaposleni, da vrate na teret države.
Zbog toga je neophodno predvideti i ovakav model koji predviđa prodaju kapitala, jer stari zakon, odnosno važeći zakon takvu mogućnost nije predvideo, ali su ti investitori i ti ljudi koji su kupovali, a i država koja im je tako nešto omogućila da kupe, izvrgavali zakon, izvrgavali pravdu, izvrgavali sve ono što je ispravno. Ovo je dobar model prodaje koji u stvari predviđa ono što je realnost u Srbiji.

Ni u jednom jedinom gestu, ni u jednoj jedinoj reči nisam podnosioca ovog amandmana, koji nažalost nije govorio o amandmanu, označio kao odgovornog za takav princip. Nije me briga da li je odgovoran Zoran Živković ili Zoran Babić, to neka utvrde pravosudni organi. Nisam vlasan da to radim.
Pričam o lošem principu. Pričam o lošem rešenju. Pričam o onome o čemu ste i vi rekli da je takvih slučajeva bilo, možda ne za 10%, ali za jednu petinu, jer su na pet godina firme prodavane, pa se uplati jedna rata, radnici na ulicu ili negde u ćošak i iznikne i otme se ono što je najatraktivnije. Pričam o tom principu koji je neodrživ, koji ne smemo da dozvolimo da bude i u novom zakonu. Ako neko hoće da kupuje imovinu tih firmi, mora da je plati po tržišnoj ceni, onoliko koliko vredi, a ne za jednu petinu firme da kupuje najatraktivnije, da otima najatraktivnije, a onda radnike i rashodovane mašine da vrati nazad državi.
Opet podvlačim, krivica za tako nešto politička plaća se na izborima, a zakonska krivica u sudovima. Država mora da radi taj posao, a na nama je ovde odgovornost da donesemo zakon koji će taj postupak privatizacije završiti i staviti tačku do kraja 2015. godine, da zaštitimo ljude koji rade u tim firmama, da nastave proizvodnju, da imaju budućnost, da mogu da žive i u firmama u restrukturiranju i u firmama u portfoliju Agencije za privatizaciju. Da bi tako nešto uradili, neophodno je da postoji širi dijapazon modela privatizacije. Jedan od tih modela je i prodaja kapitala i prodaja imovine.

Pročitaću član 61. koji bi po mišljenju podnosioca amandmana trebalo da se briše. Prenos kapitala bez naknade zaposlenima, nema strateških partnera, zaposlenima. I šta je u tome problem? Gde je tu sada izvor korupcije? Gde je tu izvor nekih loših stvari? Zar mislite da ti ljudi koji su radili, koji su pravili te firme, a 400.000 njih su ljudi iz političke stranke na kojoj je i bio podnosilac amandmana, su ostali bez posla, bez budućnosti, bez ičega u životu.
Sada nemaju pravo čak ni na akcije, odnosno da se prenese kapital na njih, koji su bili ili su zaposleni u tim firmama. O čemu se onda ovde radi? Mislim da je ovde, verujem i voleo bih da je ovo greška podnosioca amandmana, ali toliko kažnjavanje zaposlenih, tolika želja za kažnjavanjem ljudi u Srbiji. Ja ovo zaista ne mogu, ne mogu da verujem da ovako neko može u političkoj konotaciji i u političkoj razmeni mišljenja da uradi, osim ako nije greška